Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Đurđe se siromah kolebao. Priznavao je tastu da se ni njemu ne ide u Rosiju, ali, eto, zarekao se bratučedu, a potpisao spisak Ševiču, pa mu je teško. Izvukao bi se on, da može, ali kako?
Petar je na to, još uvek smešeći se, zdrao ruku Pavlovu, sa svojih širita na grudima, i govorio bratučedu, pravo, u lice, mirno, ali sa mržnjom: „Dur! Kad ti kažem! A što se ti, dugonjo, mešaš u ovo?
Pavle je onda zaprepašćeno gledao u Anu. Bio je zinuo. Siromah Đurđe, koji je i sam hteo, pažljivo, da da na znanje, bratučedu, pravi razlog Petrov, za ljubomoru, poče da kori ženu, što se uopšte meša, u to.
Pavle joj to, na povratku, u kolima, i reče. A ona mu odgovori nešto čemu se nije nadao. Ona, kaže, ne može da kaže bratučedu svoga muža ono što se ne kaže, ali hoće da mu prizna nešto, da ostane njihova tajna.
Svom bratučedu, Đurđu, ponovio je, nekoliko puta: „Naučih, debeli, u Vijeni, među sunarodnicima, razliku, između dobra, i zla!
Na licu mu nije bilo, ni traga, neke mržnje, na Pavla. Bio je, krvnički, izbrijan. A priđe svom bratučedu mirno. Stade uz njega, bez reči, tako, da su mu sablja, i ruka, dodirivale Pavlovu slabinu.
Pod jajca će on mitropolitu. Pavle je govorio bratučedu da ne bi trebao da pođe, kad je Mesec ušao u poslednju četvrt. Ne valja putovati uoči Preobraženja.
Ćipiko, Ivo - Pauci
stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu? Niko pogleda praznim pogledom, usne se makoše, i nešto nerazumljivo s teškom mukom istisnuše. — Ha!
nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu Ilijinu.