Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ljubica pođe za njim. — Hoćete li da idemo posle podne u Brezovac? Da pustimo dedu rano, pa da idemo. Gojko se iznenadi ; ovakav predlog nije očekivao, a bi mu po volji.
A Gojko brzo raspusti decu i ode žurno u Brezovac. »Bar ću dobro navići na ovaj put«, pomisli on, idući kroz potes. — Stoj, reče mu Velja, kad saznade za današnje
Brzo stiže u Brezovac. Velja taman seda za ručak, a Gojko upade u sobu, zaduvan, zanesen, gnevan, sa stotinu osećaja. Po uplašenu i neobična
I ti je opet moliš, kučku jednu... A ona te ne čuje, neće ni da te vidi... no ode niz potes kâ luda, pravo u Brezovac. Tamo će, boj se, i noćiti... Ja kako, bratiću!... A ti opet idi te praštaj i moli.
Ali je lepotica, prava lepotica!... — Šta ste se, more, vi učitelji, danas proskitali! Što nisi sa ženom otišao u Brezovac, nego ona projuri sama kâ luda, a sad ti za njom ?...
Često zaboravi radi čega je pošao, pa stane na putu, misli se i napreže pamćenje, dok se ne seti. Kad dođe u Brezovac, smrče se sasvim. Sad je već dobro znao radi čega je došao ovamo.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica udari najgušćom šumom i, dohvativši se planinskoga venca, odjuri za tri časa u Brezovac. Vujo ga dočeka u sobi. — Svršiste li? — zapita on bojažljivo, a iz pogleda mu se videlo da očekuje nepovoljan odgovor.
— Jok, jedni će na Radovanovo selo i Brezovac, a drugi će ovamo. Ovi će se skupljati ispod Bukulje, ali mesto nije određeno.
— Dobro — odgovori onaj iz pomrčine i nestade ga. Đurica s Novicom okrete uz brdo, žureći se da obiđe Brezovac, pa dalje na putu da čeka Vujov odgovor.
— To sam i ja mislio, ali kao velim: neka ga. A ja ću sad da se požurim u Brezovac, da se naplatim s onim pakosnikom. — Požuri se, što brže možeš. Ali dobro otvaraj oči: ono je stari zlikovac.