Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču, žene okaju (viču, kukaju), niko ne razbira što se pravi, a Turci zašli pa
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Ih, — graknuše neke — što je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesrećo bećarska!... Dom da si ideš! — povikaše i skočiše sve na nju.
— zapita je Tasa. — Što ti trebam? — Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manča de... iskam da ga ženim, a on se, ete, rita kako magare kad si neće samaricu na grbinu...
— Mori, sal dor ne vidim, — znajem si sve ubavo. Od men’ li će skutate ništo?!... — Ih, kakvo je brljivo! — veli joj Jevda. — Mori, ništo ti ne znaješ!... — Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zašto, iskoči do teb’ te?...