Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Pa ča govori? —Ča govori? Ne bi čovik virova..... Govori da će ga ukloniti i spaliti... — Spaliti?! prestravi se Bukalo, ostavi pliticu i diže se. Pa prepometne kapu na kosmatoj glavi i navali je na lijevo oko. —Ma ča je poludio?
— Kako ste svi vredni! . . Biće kako on htede, odvrati ona s uvjerenjem i povrati se. Nasami priupita Bukalo Žižicu; nije čisto vjerovao. —Ča, misli spaliti baš našega svetoga Spiridiuna? —Njegov kip... —To je ka i njega...
pa sad s njim u kraj . . —Pa da bi zač! — opazi Bukalo. — Poboga, da je ostarija?! — Ka da neće i on ostariti... Ma ča bi on reka, kad ostari, da ga pogiraju iz parokije?. .
— i nasmija se šrezrivo. — Ma moja duša vanka tega... Učiniću ča budem mogao. — Valja, — potvrdi Bukalo. I mahom krenuše po selu da svojim jednomišljenicima jave što je paroh naumio da učini sa starim kipom svetoga
—Dobro, neka, ma odmah! — jave se neki iz naroda. —Neka gre Žižica i Bukalo! — predloži Jače. —Neka idu! — prihvati većina ih.
Žižica zagleda se u pod, u jednu prugu sunca, i pričinja se da sluša i razumije, a Bukalo puši lulicu — on puši na kratki kamiš, pa bi rekao da mu dim izbija iz duge kovrčaste brade, — a obrazi obrasli su mu
Niko vam ne kreće u sveca... — Onda ča je bilo i potriba metnit drugoga na njegovo pristolje? — nabaci svoju Bukalo i izvadi iz usta lulicu.
—Svetac stare vire, — pomogne mu Bukalo. —Naš čovek, rodio se na čkolju ka i mi... —I bija od težačke ruke. —To je sve istina, — potvrdi dum Andre.
Ma, napijte se, ljudi! — ponudi ih. Žižica i Bukalo pogledaju se, i ispije svaki svoju čašu cijeloga. — He, neka ostanu oba na otaru!
Cijelo selo sakupilo se da što dostojnije isprati kip staroga sveca. Žižica i Bukalo dogovorno podigoše domaćine. — Kad nije moguće drukčije, bar da ga dostojno ispratimo!
Muče se da ga ravno nose, no nizbrdica je, pa svetac klima pri svakome koračaju. Žižica, Bukalo, Jale i ostali, sve postariji ljudi, idu odmah iza kipa i u vas glas pjevaju pjesmu svetoga Spiridiona.
Već se suton hvata i svijet se s groblja razilazi. Žižica, Bukalo i Jale vraćaju se sa ostalima. Na raskršću pozove Žižica svoje društvo k sebi u kuću da se porazgovori i napije, —
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Pred svakom kućom su vikali: ,Sirca, zarca, majo. Rikalo, bukalo, pjevalo̓. Domaćica ih je darovala sirom, jajima i slaninom. Verovalo se da će krave bolje voditi ako ih udare lilom.