Upotreba reči čije u književnim delima

Ne postoji primer upotrebe reči cije

Jakšić, Đura - PROZA

tvoj mladić kakvoga samo Diškrećanka može odnegovati, a ja na udaju devojka), posedamo tako za punu trpezu: ne znaš čije je lice rumenije, čije li je oko veselije; a tvoj će otac zadovoljno reći: — Maro! Danas je Božić, Maro!...

samo Diškrećanka može odnegovati, a ja na udaju devojka), posedamo tako za punu trpezu: ne znaš čije je lice rumenije, čije li je oko veselije; a tvoj će otac zadovoljno reći: — Maro! Danas je Božić, Maro!... Pa gledaj da mi što lepo otpevaš.

Obradović, Dositej - BASNE

„Deli ti sad”, rekne lisici. Ova natovari sve u jednu gomilu, a za se ostavi samo jednog zeca, pa kaže lavu šta je, čije. „Aj, aj, premudra lisico, ko te nauči tako pametno deliti? „Magareća budalaština, gospodaru”, odovori ova.

B l a ž e n i m i r o t v o r c i, j a k o t i s i n o v e b o ž j i n a r e k u t s j a”. Znamo čije su ove reči: čuvstvujmo svu sladost njihovu ako želimo sinovi Oca nebesnoga biti.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da! Ne zna ko je, ne zna čije, ne zna šta je, ne zna odakle je, ali zna da nizašta sa zemlje, i nizakakvo sijanje s nebesa, neće skloniti šapu s

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Moj stariji brat Petar na konak četiri živa dovede, te i̓ jedno dete iseče. Kazivao mi je skoro Gaja Dabić čije je ono dete bilo. Glave nisu sekli, jer su svi raznim haljinama, puškama i drugim pljačkama natovareni bili.

u drugoj sobi drži; zove kralja u onu sobu pak rekne mu: „Ogledaj se u ovo ogledalo, pogledaj sad u ovo sure (obraz). Čije je ovo sure?

Onde su dovedena tri kmeta pocerska, koji su išli u Turke i ̓ranu nosili. Pita Karađorđe: „Čije se ovo Dvorište zove?” — Kažu: „Zove se Miloša Obilića, vojvode pocerskog, Dvorište”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Jes', tako mi svega na svetu — baš sam lepo poznao da je to njegovo maslo... — Čije mu drago, tek nije po nas, dobro! — reče pop kao zabrinut.

jemenije — vrsta odeće (cipele ili papuče u boji) jordam — raskoš Kaiš igra — igra sa zavijanjem i odmotavanjem kaiša čije se središte prevoja pogađa kalauz — čovek koji posreduje pri zaključivanju nekog trgovačkog posla, doušnik kanur —

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Teško nama!... Zar im je, bolan brajko, malo one čovečnosti! Koga napade? Gde to Turčin nasrnu na kuću ili čeljade čije u Crnoj Bari? Gde? Otkad je on u Crnoj Bari, mi agujemo. Daš bogu božje, caru carevo, agi desetak, pa nakriviš kapu!...

Pa da ne pominjem popove i mnoge druge. Ja brojim ljude čije junaštvo može doći u mitologiju. A svaki pojedinac zaslužio je da ga istorija slavi!... Te su čete krstarile Mačvom.

Zar on otac tome mladome divu na koga svi oči upravljahu?... Zar on otac tome gromu čije oko seče kao oštra sablja, a opet pogleda onako gospodski, ponosito?!...

Bilo ih je do jedan buljuk... Razgovor se među njima vodio tiho, mirno; znali su da tuda četuje Zeka buljubaša, čije ime za kratko vreme posta strašilo... — Hoćemo li, ljudi? — Hajde, biva. — Samo lagano...

Usred najljućeg boja, usred najvećeg okršaja Zeka pogleda Stanka, čije je oko sevalo od razdraženja: — Veliš li, pobro? — upita ga. — Otkad ja na to pomišljam!...

Dučić, Jovan - PESME

SONATA Htedoh da mi ljubav ima lice sretno, Kao rečna nimfa, čije vlasi duge Veselo crvène; ali beše setno, I kose joj behu tamne, kô u Tuge.

MALA PRINCEZA Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža, — mala princeza

Majka ga je često nosila po studenim senkama drveća čije je lišće imalo miris sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i

Na tom ostrvu sijaju šume kao široki plamenovi u nebu. To je od neizbrojnih jata papagaja sa vatrenim bojama čije mahanje krilima daje ostrvu izgled strašnog požara.

Zohra svako veče šalje svoju zvezdu da primi za nju molitvu svih žena u pustinji čije telo žudi čoveka. Sutradan u suton, na toj istoj obali, ležala je ona u naručju toga putnika stranca.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Kuda ćeš to, Luko? — Blagoslovi, oče! — U obor! — A čije su? — Ama ne znam ni ja. — Je li više krmača ili veprova? — Krmača. — Rovašene? — U desno uho.

Šta će ženskom čeljadetu toliko imanje, a bog zna čija će ona biti i u čije će ruke doći! Tek velim toliko da joj odredite, da se ne računa baš siroče i da bi se imala čime prihraniti, da je, ne

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

stvari, koje nisu za jelo, kao na primer Gágu, jednog glavatog gavrana, grdnu svađalicu i opasnog lopova kućevnog, čije je: ga-ga! uvek naljutilo pátka). A pop-Spiri dođe naposletku smešno, odobrovolji se pa veli: »Idi bestraga!

i infanterijski, i artilerijski, pa čak i »marinerski« oficir, ustupiše mesta svršenom kliriku Petru Petroviću, čije se četiri fotografije odsad nalaze u albumu prema njoj.

Odmah posle te pesme udario je Šaca u tamburu i sam zapevao: Čija li je taraba, Čija li su vrata, A čije je ono luče, Što odande guče?

se jedan takav mališan krene preko takvog blata, desi mu se to da se formalno uglibi u blatu sa batinim čizmama (na čije sare može komotno da sedne kad god hoće), pa ne može da makne odande, nego ga stane dreka i dernjava i zapomaganje

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je, pazila da ko čije mesto ne zauzme.

Šta će ti više? — Nije moje! — dere se on na njih. — Pa čije? — Gospodnje, Svete Bogorodice... Njeno je! — I pokazuje na crkvu. I zaista, od svega što naprosi, ništa ne uzima.

Braća mu, bogata, od čije bogaštine i siline ceo grad strepeo da ih niko ne vidi, zatvoreni u svojim kućama i sobama, plakali su zbog njega...

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Pokunjeni elegantni oficiri i ravnodušna posluga ove baterije, čije su sjajne cevi ostale neogaravljena, jahali su i dalje na svojim snažnim i lepim konjima, na kojima su nova novcata žuta

Ništa tu, drugom ne sme da pripadne, jer je ona žena, te kad pripadne malo onda je pripalo sve i to ponižava onoga čije je. Sve je dakle laž sušta, gola laž.

— Nema tvoje senke, Eto, gledaj sam, nema nigde tvoje senke, nigde.. — Što? Kako? — Rđav je znak, kažu. Čije nema neogodini, ne sastavi godinu. On se ukoči, naježi, zguri, pa dreknu: — Gde je moja senka? Gde je moja senka?

Afrika

Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koja za nekoliko trenutaka pređu prostore.

Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa la ponovo iziđem. Idem u crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena.

I pored tropskoga u izgledu ovih zgrada, kroz čije se prozirne zidove jasno vidi sve što se u njima događa, Konakri je provincijski grad, pun granja, zasada i šorova.

Ne znamo tačno baš gde pređosmo iz laguna u reku Komoe, čije su obale obrasle vekovnom šumom, mračnom, osenčenom plavo. Kompleksi vodeno zelenih kruna u tamnoj gami zelenila.

Reka se jednako cepa u rukave, obljubljujući ostrva kroz čije nas gusto bile ljubopitljivo posmatraju majmuni. Oni prelaze sa grane na granu raspinjući se katkad kao paučina.

Duge kolonade palmi, beskrajne i u nedogled, čije su krune zamršene u zeleno lisno granje. Prolaze piroge pune banana; njino žutilo i lepota mladih tela koja, izdužena,

gde je izvor, veliko tropsko žbunje, ogromna bezlisna drveta koja cvetaju, palme koje nose džinovske crvene grozdova, čije je svako zrno veliko kao hleb, i riđe, i rujeve, i plave krune drveta.

Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena. Volim naročito ona čija su stabla izvijena, a čije ogromne krune na sebi ne nose nijedan list. Vidi se da žive već samo po tome što su tako zdrava i svetla.

Između slamnih okruglih kućica, čije su osnove od nabijene zemlje, nekoliko građevina čudne konstrukcije od sasušene gline, sa šiljastim kupastim tornjevima

Kao da se govori na telefonima preko ogromnih prostora, razgovorom čije je trajanje strašno ograničeno. U stvari svi ovi ljudi žive u mestima koje razdvajaju po nekoliko stotina milja i jedino

Nova osvetljenja pokazuju da međ staricama sasušenih grudi postoji poneka mlada žena, čije čvrste grudi drukčije podrhtavaju u igri. Da Švajcarac ne bi izgubio noćni lov, žurimo na drugi tam–tam.

O lovu sa Švajcarcem bilo bi bolje ne govoriti, jer iako je oko nas divna sveža tropska noć sa protocima o čije se talase odbija svetlost zvezda, kao varnice, iako na te potoke svakako silazi zverinje na pojilo iako moje belo odelo

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Forpost je raspolagao i sa nekoliko rascijanskih konjanika, čije su se žene naselile, malo dalje, u kolibama, u trski, i šaši. Muževi su mogli da ih posećuju samo kad je dan presvlake.

kroz kapiju princa Evgenija Savojskoga, pa su, zatim, nestala, sa sitnom igrom konjskih nogu, i pratećim kirasirima, čije je oružje svetlucalo, u oblaku prašine, koju je Garsuli dizao kud god bi stizao.

Kao ponesen nekom olujom, Isakovič je tražio da mu se pripreme čizme, nov žabo, košulja, nova, husarska popona, čije su kićanke padale do ramena, a počeo je da ispituje Agagijanijana, i o tome, kako ide u rosijsko poslanstvo, kud vodi

Ona je, toj drugoj, te noći, bila prosula u lice vino. U prvi mah, poznavši tu ženu, čije je lice bilo na odstojanju od svega deset koraka od njegovih očiju, Isakovič je, u odškrinutim vratima, stajao, kao da

Sa njim im je Sunce granulo! Gledala ga je mirno, ali radosno, svojim krupnim, širom otvorenim, zelenim očima, čije su trepavice, zaista, imale boju pepela.

Dopada mu se, kaže, kapetanov opis utvrđenja, na jednom ostrvu – čije je ime zaboravio – a dopada mu se i spisak oficira, sa podacima o njima. Ima li kapetan nešto usmeno da doda?

Volkov je tešio Pavla da je svaka pobeda, obično, delo onoga čije se ime ne zna. A da će Isakoviči u rosijskim armijama imati prilike, da svoje ime vežu, uz slavu Tekelija.

U sobi, kroz čije je prozore mirisala pokisla bašta, bila je prijatna hladovina. Granje lipa, i kestenova, dopiralo je do prvog sprata, a

To je bila istorija franceskog đenerala, čije je ime Isakovič samo sricao: V-i-c-o-m-t-e T-u-r-e-n-e. Nemecke knjige ipak je dobro shvatao.

Zna se samo da je Trifun vikao, da je Đinđu, Pavle, video, poslednji, u životu. Da je Pavle bio poslednji, čije je reči slušala. Ko zna čime joj je dugajlija pretio? Ko zna zašto se, posle tog razgovora, izbezumila?

desni zid kuće bio je u tamnoj senci, u kojoj je još cvetalo žbunje jesenjih ruža, a u koju je visilo i granje sa drveća, čije je lišće bilo počelo da žuti. Kapci na prozorima kuće, na spratu, bili su širom otvoreni.

Iako je mesečina bila slaba, tu, pred tom kapijom, Isakovič je sreo i treći, stari hrast, čije su žile bile tako ogromne i debele, da su se videle, jasno, i u mraku providnom.

Teodosije - ŽITIJA

Ali se nadamo da ćemo tobom izbeći smrt! A sveti će njima: — Bogu, čije smo sazdanje, sa mnom se molite, čeda. Ja sam čovek grešan, i zbog mene, kako ja mislim, snađe vas ovo zlo.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Uostalom oni nisu razdvojeni jasnim granicama: prelaze jedan u drugi prelaznim zonama čije se stanovništvo često može dodeliti jednom kao i drugom tipu. Mi ćemo redom proučiti ova četiri tipa.

Stanovništvo čije su psihičke osobine slične erskim sreće se u Hercegovini, naročito u okolini Bileće, Gacka i Nevesinja, u Zagorju (oko

Ipak ima u ovom prostranom predelu više podgrupa erskog varijeteta, čije su osobine modifikovane razlikama u geografskoj sredini ili pod uticajem susednih tipova (jadranskog i bosanskog).

Tri i po veka docnije, 1874. god. je mladi Englez, Artur Evans, čije je ime postalo slavno, obilazeći Bosnu konstatovao ista nacionalna osećanja, samo još vatrenija.

Ovi muhamedanci su, dakle, dinarski Srbi, čije su osobine izmenjene pod uticajem Korana i islama, pod uticajem mentaliteta društvenog reda koji je gospodario i pod

nisu se mogli uzdržati da ne učestvuju u atentatima protivu predstavnika vlasti habzburške monarhije, u atentatima čije poreklo nije uvek dovoljno jasno. Mnogi su se muslimani borili kao dobrovoljci u redovima srpske vojske.

Druga, vrlo znatna grupa obuhvata stanovništvo jadranskog primorja, čije psihičke osobine nisu potpuno homogene. U njoj se razlikuju: grupa dalmatinskog primorja između Kotora i Velebita i

jedan, istina najprostraniji deo onoga pojasa jadranskih zemalja koji se bez prekida nastavljao od Crne Gore do Like i čije je celokupno stanovništvo činilo živi bedem protivu Turaka iz zaleđa.

Ima velikih dubrovačkih brodovlasnika čije lađe pohode engleska i severna i južna američka pristaništa. Posle duže krize narodno bogatstvo počinje da se uvećava.

Iznenađuje broj obrazovanih ljudi u ovoj maloj varoši, čije se stanovništvo poglavito bavi trgovinom i plovidbom. U toku XIX veka Dubrovnik je uvek imao po jedan književni

približuju najboljim savremenim dalmatinskim piscima, kao što je pesnik Tresić Pavičić, vatreni južnoslovenski rodoljub, čije je političko delanje na visini njegova talenta.

Ovo je „Sanstefanska Bugarska“, čije stvaranje na Berlinskom kongresu nije primljeno. Za vreme ratova ovoga doba i za vreme trajanja kongresa zvanični su

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Šta bi ona mogla da kaže nekom kao ti? - Ne znam. Mislila je da joj on piše. - Ko on? - Ti znaš ko. Ti znaš u čije ime smo poslali sva ona pisma? - A sada? Šta sada nameravaš da uradiš?

Činilo se kao da svi oni čije sam razgovore prisluškivao u sobici na tavanu odbijaju da umru. Obuzimalo me je nešto što sam osećao samo na

se da hodam čitavu večnost, iako je to bio stari naviknuti put, oivičen proćelavim dudovima i telegrafskim stubovima čije je zujanje podsećalo na džinovski roj pčela. - Još samo malo, Greta. Još samo malo!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Padne mu napamet: s mukom stečeno njegovo imanje u čije će ruke doći? Strese se kad se pomisli. Obraz mu je sav zbrčkan, na čelu duboke bore, ruke suve, koža na njima suva,

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Brat mu je, po dogovoru, proveo noć u selu, sa decom, da u zoru porani i dođe da mu se nađe, pri rastanku sa ženom, čije su se plahe ćudi obojica bojali.

visili očni kapci i koja beše pri zauzeću Beograda prebegla, pa čak i dve Vlahinje, sestre, za koje niko nije znao ni čije su, ni šta su. Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona.

Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to

matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je neizmerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja.

Nad tom humkom, bilo se nadnelo nekoliko plodnih jabuka, čije su grane povile se do zemlje, pune sazrelog voća. Uokolo, gore, vide drvene tremove, po kojima su promicali kaluđeri,

Nasred puta, pri ulazu u selo, nađoše udavljeno dete, za koje se nije doznalo čije je. Kad je kiša malo prestala i kad počeše lepi jesenji dani, nad praznim, žutim poljima, nad vrbacima, u kojima se

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Pošto je popije, muž postaje slep za sve ženine ljubavne pustolovine, kao mrtvac na čije je oči bio stavljen bakarni novčić.

⁵⁵ U obredu krštenja, pored deteta, glavni učesnik je kum. On je najčešće muškarac i venčani kum roditelja čije dete krsti. Kum se ne menja, osim u slučaju kada se deca ne drže.

poznati lijek jeste ’iziječ’ a to je onaj komadić usirene i izbljuvane krvi, koju mora vještica izbljuvati kad izjede čije srce.“¹⁵⁷ Dobar lek su i basme.

Dakle, domaćin ima suverenu vlast da trguje ali isključivo kao opunomoćenik članova zadruge čije interese on mora da zastupa i brani.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE Za dete kome se otac ne zna, čije ime majka ne izgovara, ni pred licem sina, ni sveštenika, ni licem cara, za otroka koji za ocem čezne i kada stasa do

Samilosti za čobanku koja se po ocu ne zove, koja ne zna čije je kosti, čijeg mleka, ni gde joj se očinski krovovi dime, za tvog kopljanika koji slavi pomajke sebarke krsno ime.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

ŠUGA »Poštovani gospodine, prevodeći vašu pripovetku naišla sam na izvesne probleme sa nekim rečima čije mi je značenje nepoznato.

Šta činiš neprestano? Tražiš prijatelje na čije ćeš rame spustiti svoju ruku, žene koje ćeš dodirivati otkrivajući najskrivenije tajne kože; juriš za stvarima koje

tamnoputih čistača, no pucketanju kestena na ugarcima drvenog uglja, po neuništivom dahu prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim ispravama sve dok smo živi.

automobila; znam da me čak ni ona neće odvesti predaleko, pa je puštam da odmili kroz izgorelu travu prema njenoj zemlji čije su granice omeđene večnom zagonetkom, a ja skrećem sporednim putem ka prvoj muzici iz automata, osećajući da sam

Utišao je zvuk i nasuo dve čaše armanjaka. Onda su se otvorila jedna vrata i u dnevnu sobu, kroz čije je otvorene prozore šumila noć, ušla je bosonoga devojčica u dugoj ružičastoj spavaćici.

Otišla si na Radnički univerzitet da čuješ slavnog pesnika, čije su ti stihove šaputali dečaci na uvo i zapisivali u spomenar na roze hartiji.

one svoje divne pesme (trebalo bi mu zakonom zabraniti da ih sam recituje), a posle je na udžbeniku književnosti, čije si mu korice podmetnula da se potpiše, nažvrljao svoj broj telefona.

— reče Azra. — Autobus je blizu. MIS Odsele su u hotelu »Park«, trošnom austrougarskom zdanju dugih hodnika čije sobe podsećaju na samoubistvo. Majka i kći.

biće, već nakazno smešan predstavnik nekog posve drugog roda: žena-žaba, patulja, riba-devojka u putujućim cirkusima, u čije je šatre ponekad ulazila. Tek posle izvesnog vremena otkri poreklo te nelagodnosti — bila je jedina žena u kafani!

uzaludan, bezvredan, ovde, na ovoj mokroj šljaci, pod ovim istim evropskim nebom i zvezdama, koje su gledali mislioci, čije je živote i dela vukla preko ove nesrećne zemlje; zar se, zaista, sve tako završava?

Matavulj, Simo - USKOK

Kakva razlika između njega i Stevana Bajova, čije bi pričanje, gotovo od riječi do riječi, mogao napisati, pa da ostane kao lijepa stranica povijesti.

“... Janko se trže od glasine kneževe, čije korake i ne ču po snijegu: — A ti gledaš naše dvorove i podvornice, Janko?

Cijelijem putem svatovi meću iz pušaka, a desni djever nudi vinom ljude, mimo čije kuće prolaze. Kad se svatovi primaknu djevojčinoj kući, onda iz nje izide njen barjak, biva, prvijenac i barjaktar, a to

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

U tom slučaju dečja publika nije grubi spoljašnji činilac, čije potrebe valja ropski zadovoljavati, nego tek jedan od mogućih pravaca širenja i odjekivanja.

Što se tiče onih vrednijih ostvarenja, njih rado čitaju i odrasli: ona se, dakle, ponovo uključuju u Književnost, iz čije su glavne matice za časak bila skrenula.

POBUNA PETLIĆA I Zmajevo dete je dete čestite građanske sredine, čije je mesto u društvu sigurno, zadaci jasni, obaveze utvrđene.

Ćopić je imao hrabrosti da posegne za tim, zavičajnim, dečjim leksičkim fondom, čije se izuzetnosti pisci obično pribojavaju.

se dovući); dost (drug); zeričak (malčice); biti kan (biti nameran); vrletni i zavoziti kum (nezgodni svojeglavi kum, čije je ponašanje nepredvidljivo?

Jedne noći, na budimskoj strani grada, moj tramvaj ulete na prostrani, osvetljen trg, čije ime pročitah s radošću i čuđenjem: Trg Zigmunda Morica.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

V) DANAŠNjE DOBA, koje ide od početka XX veka, koje je još u stvaranju i čije glavne odlike još se ocrtavaju. POLITIČKO I KULTURNO STANjE SRPSKOGA NARODA U XVIII VEKU 1) POLITIČKE I

Prvi učitelji tih škola su ili sveštenici bez parohija, ili isluženi podoficiri, ili crkveni pevci, čije je sve znanje u čitanju časlovca i psaltira i u pevanju crkvenih melodija.

Kod Rumuna je Obradović bio isto tako poznat i prevođen, čak i u novije doba. On je prvi srpski pisac čije knjige prelaze granice srpskog naroda.

Nenadovića kojem je umnogome služio za uzor. U svakom slučaju, to je bio jedini književni pisac srpski u XVIII veku, čije književne sposobnosti dostojno su služile njegove razumne i plemenite ideje. IV.

u ime vere seju »adsko sjeme bratskoga razdora«, i veli: Ne pita se ko se kako krsti, No čija mu krvca grije dušu, Čije ga je ml̓jeko zadojilo.

Prvi učitelj mu je bio Sima Milutinović Sarajlija, koji je i sam malo bio učio, koji je učio nadohvat i po slučaju i čije znanje uopšte je bilo neveliko, nesistematsko; nesigurno i haotično.

u mlađem srpskom naraštaju, naročito četrdesetih godina, vrlo živo slovensko osećanje i jak književno-nacionalni pokret, čije je glavno obeležje: slovenski nacionalizam u politici, romantizam u književnosti.

političke brošure, no i predstavnici suvremene ruske književnosti, naročito realistički pisci, u prvom redu oni čije delo je imalo politički i socijalan smer.

Umesto da bude realistički pesnik kako je sam zamišljao, Jovanović je postao prigodan i poučan stihotvorac, čije pesme su bile podjednako banalne i sadržinom i oblikom.

Njegovi putopisi su najknjiževniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj književnosti. Pesnik vrlo velikog talenta čije razvijanje još nije dovršeno, pisac prvoga reda koji još nije kazao svoju poslednju reč, Jovan Dučić je jedan od tvoraca

Sremac, Stevan - PROZA

Sva mu se familija digla na noge dok mu je izradila to mesto. I tetka, i strina, i stric, i neki daleki rođak (čije su ime i zvanje vrlo često s ponosom spominjali), i mati — sve je to poletelo i spalo s nogu dok mu je našlo mesta.

Upravo, Jova bi mu možda i smrsio konce, ali nikako mu nije mogao da uhvati odakle je, iz čije je, to jest, kuće; jer tu u blizini je sedeo i gospodin garnizonar, pa je Jova kao stari vojnik imao rešpekta, pa ne

što onako hoćete nad svakim da izreknete sud, e, recite mi sad sami, ali onako po duši recite: koji je taj smrtni kroz čije žile struji krv a ne surutka, ko bi ovom sirenskom glasu odoleti mogao?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Svraćaj , druže predsjedniče. — Pobogu, Stevo, čije ti je to toliko pečenje? — Moje, druže predsjedniče, individualno. — Tvoje?!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

drveta; mali prozori izlepljeni hartijom — sve to izgledaše tako malo, sitno, povučeno i skriveno kao da se bojaše čije navale i kao da svakom govoraše: „Molimo te, ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo.

magle, počeše leteti sa svih strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove i golo drveće čije se grane oštro i crno ocrtavahu. To beše prvi sneg.

Jer ko se tada — na Đurđev-dan, ujutru, pre sunčeva izlaska — okupa, biće cele godine zdrav kô dren, čije lišće, tada nabacano, pliva na vodi...

Čak sam i ja igrao. Hvatao se do najboljih momaka. Oni me rado primali, ne radi mene, već radi nje, naše gošće, Nuške, čije je belo, okruglo lice sijalo preko zida ispod granja i lišća.

Dolazite u podne. Vrućina. Nigde nikoga. Samo su pune kasapnice i ćebabdžinice, kroz čije se prozore, ulepljene parčadima mesa, krvlju i ubijenim muvama, ništa ne vidi.

Što tako ne kažeš? — poče nekako Marika čudno, zlurado, tako da se po tome moglo da vidi kako ona zna od koga su i čije su te ponude, i zato ih krije, ne pokazuje Miti. — Donesi — preseče je on.

Pa, ma da ga niko od ostalih ne pita, on im kazuje čije je: — Mitino. Mita što lane umre. A ono mu je domaćica — i pokazuje na nju, pa se opet okreće detetu: — Milane, sinko,

Kostić, Laza - PESME

Bledo mu lice još većma pobledi, ledeno srce još većma se sledi: „Koga vidim, jadan? čije čujem glase? oh, blagi bože, preblagi spase!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

— Poklanjam ti, starče, život — veli Marko — jer nijesam rad da iko na mene zažali, a još manje da me prate čije suze i kletve; volim nepravdu trpljeti, nego li je činiti; dobrim se i neprijatelj pridobije, a zlim i prijatelj odbija;

do pedesete, oženivši se, izrodivši djecu, navali raditi i mučiti se da bi što stekao, te zato živi onako kao onaj za čije se godine prvo pograbio.

On nazvavši joj „Pomozi bog“, zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: — Čija sam ja onoga su i ovce. A on je zapita: — A čija si ti?

Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: — Čije je to žito? A on se prevari pa reče: — Moje. u koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on kad to vidi,

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

ŠALjIVAC: Ovaj momak kanda ima pravo. Vi kažete, da je Zavedenije siđeni s pameti vaše. Sad na pitanje: ,,Čije je zavedenije?“ sljeduje: „Siđenog s pameti“; a to ste vi.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Na ulici poče da mi se priviđa njegova stara vojnička bluza, iz čije je kragne izbijala sigurnost. Taj čovek je, naime, znao sve o meni, a ja o njemu ništa!

đavo, scenografija je bila teška oko dva vagona žive vage, sve neke kao snežne kule od vate „cik-cak“, sve neke jelke čije iglice padaju za vrat, a priča nikakva; trubijanović --- kao Deda Mraz našao siroto dete bez ikog svog pa mu

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Zla prilika: kostreši se čemerika. Trn dozreva. Ko to rida, ko li peva? Čije lice svetli jutrom iz samice? Kiše toče. Nije lako preko Foče. Je li ona bosa, gola stigla jutros do Stambola?

iz podneva dojka sunča smilje Devojačkim bregom, a Reč sušta, večna nepropojka, koleba se pred Božjim pogledom, čije zrenje blagog vetra plovka uljuljkuje nad lirskim neredom. Tek mi gorko trepne oksid trave iz devojke u rebru oktave.

Frulni mi, frulo, zrelinom puti blagih udola, dok greje toplost božjih namera, čije obrise dahom rasprhnem: da u opseni, u rasprsnuću, zvuk me proseni da kriknem rečju što ne zbori se!

Iznýtra beo, ljubičast po rubu, obeju boja on je zatvorenik, i čuvar njihov, njinih senki zrenik, o čije klasje kreše zumbul-rudu da s liske brega, kud su tekle ovce, u vidik svede kosce, žeteoce iznýtra beo, ljubičast po

o rani sjaju neba što se hvata, za plavet tvoju nema poređenja, već čitav rečnik tek je trina trenja, od čije sile iluzija vlata i mreška površ jezeru u gori a ono šumi: Videlo otvori, o rani sjaju neba što se hvata!

- Što ne ograne Slovo jedino usred osame!... Grgolji poljem božur-klanica. Prazni se Mesec: šuplja mu zdela. Čije sam nebo, čija travica? pita se Kyća iznad pepela.

Októbar pali bregove Banata. II A ja sam strujni provodnik teskobe, frikàtiv bola žicom od metala, od čije struje slogovi se drobe u mutnu plazmu jezičkih korala, kroz koju tečem jednu krhku struku, Tišinu njenu, buket

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom.

Niko nije smeo da ode sa njom noću. Armandu je bilo strašno žao što se tako govori o Kamposu, čije je telo na Sijera Nevadi. — Lepo je od vas da hoćete da obiđete Pipa.

Neko ko je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izašao iz krvi, kao kakva zvučna

Sedeći na jednom niskom zidu, sa čije visine počinje strmo maslinjak, naslonjen na ivicu kuće, dišem široko prvu predsvitnu hladovinu.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

PAUNI Misli se da je mnogo pohote u kricima našim i u perju čije su boje gušće od bića zbijenih na dnu jaja, sa zavišću se priča kako duboko u ložnice zalazimo, no gledajte: mi

Slobodno izgovori njeno ime ime Studenice čije belo sjanje traje do uveče pa se prenosi na svice koji ne znaju pravce ni put do oltara ni za Prekobrđa ne žive

na osetljive strune i čudna ogledala Ja vidi još jednog sebe koje se rascveta iznutra u neke davne cvetnine čije latice dotiču Sve. 2.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Što ti nama, brate, ne kažeš jasno i glasno: šta si ti, ko si ti; u čije ime si se isprsio? AGATON: Dobro, reći ću vam, ali uzmite najpre kofere. (Svi dižu kofere.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A ludi, sićušni, maleni, promicali su sa fenjerima. Pri ovoj svetlosti caklio se čelik i svetlucale oči konja, čije su upola osvetljene figure izgledale ogromne.

Setih se onoga mrtvoga vojnika, čije su noge slobodno klimale izvan kola... — Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je

Sećam se i kafane iz koje su vojnici ukrali bure piva. Kažu, bilo je namenjeno nekoj komandi. Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Kao da se pita: šta je ovo, čije je ? Ko sme ovo uzeti u svoju ruku ?... Pa odjednom kao da saznade šta je to, u očima joj zasja divlja, neopisana

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Sa svojih prozora, na Bulevaru, video sam Omišalj, u morskom plavetnilu, čije kuće vise, sa stena, kao španska sela. Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, ali sam zapamtio Prestinija i Grandiće, a

Dolazilo je do tučâ na mostu. Ja se sećam jednog našeg centarhalfa, narednika austrijske ratne mornarice, čije sam ime zaboravio, ali čiji gorostasni stas nisam zaboravio, kako udara držaljem, kao Tale u narodnoj pesmi, i brani

Prešao sam dakle u Beograd i ostao. Moja mati imala je u Beogradu neku sestričinu, čije sam prezime zaboravio, ali znam da se zvala Maca. Imala je kuću pored kafane „Moskva“ (Balkanska ul. br. 6).

Da bi me nekako razveselio u mom siromaštvu, Benešić me vodi u Zagorje, po kućama, a naročito kod Domjanića, čije kajkavske stihove jako voli. Benešić je bio gurman, i u literarnim poslasticama.

Pred ulaskom smo dugo gledali jednog prepuklog Hrista, čije je, gotički suho, telo, deleći dve lepe arhitektonske pruge, i ništa više, smetalo debelim vladikama, pa su ga

I, kao mahnit, na vrhu ove crkve, čije je zeleno kamenje nekad bilo bilje, negde, ko zna gde, pa se stabljike, čašice, lišće, sva vitkost, još vide; pred kojom

Boje, kao zarđao nakovanj. Nebesa Bosne, na kojima se događaju, jutrom, tolika čuda, čije uzroke oko ne može da sagleda. A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne. Nebesa Mostara.

A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne. Nebesa Mostara. U njima Mesec i Sunce i zvezde blistaju na plavom dnu, kao stvari načinjene od

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

I sa ljubavlju, s detinjskom radoznalošću gledahu u gosta i u njegov cvet, iz čije krune izleti noćni leptir jedan, i dok je leptir praćen pogledom sviju, letao, kružeći oko čađave lampe — Njega nestade.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM (iznenađeno i surevnjivo): Ama, na čije rame? JOVICA: Spusti ruku meni na rame. JEVREM: Ko spusti? JOVICA: Gospodin načelnik.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

A, boga mi, kome pozajmi, ne prođe bolje nego ma koji od onih jaraca čije kože vise tamo ispod strehe ili su naslagane već u ćir-Đorđevoj magazi. Ko mu padne šaka, ne iskobelja se taj lako!

Milo mu što mu ni taj metak nije promašio, pa veli: — Šta ću mu ja! »Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema; na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema!« — Sasvim tako! — potvrđuje ćir Đorđe. — Bravost za taj reč!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

sunca; Ovamo, hiljade profesora, pisaca i novinara Koji na lepotu izraza ne daju pet dinara, Brbljivih neznalica, čije je geslo: „Sve mi je Ravno do Kosova i do Akademije!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

000 metara kabla. Gornji kraj kabla vezan je za brod čije se mašine puste u rad, ali sa umanjenom snagom koja se određuje prema iskustvu.

Sa jedne i druge strane tih brazda, čije su gornje ivice na 1800−2000 metara ispod morske površine, pružaju se velike dubine do 7137 metara.

Mala bretonska ribarska varošica Pempol, iz čije smo se luke ovoga puta otisnuli na okeansku pučinu, čuvena je kao gnezdo i polazna tačka islandskih ribara, koje je

Odatle, iz toga maloga primorskog mesta, čije je groblje puno praznih grobova na kojima su ispisana imena tamo daleko u hladnim i burnim islandskim vodama podavljenih

Rakić, Milan - PESME

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde nijedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Pokolenja djela sude, što je čije daju sv'jema! Na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema, gadno ime Pizonovo ne sm'je kalat mjesecoslov, za Egista uprav

KNEZ JANKO Mi smo vazda od krsta držali. KNEZ ROGAN Hiljadu sam plećah oglodao, ali ove ne viđeh nesreće. Čije ovo pleće te ga gledam?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Ali da se ne bi poznalo, niti iko mogao da pomisli da je to rakija, nasula je u testiče od vode, u čije grlo, da bi što više izgledalo da je voda, bila je uturila lišće. Sofka nateže testiče.

I kao ova Milenija kod nje, tako i oni tamo, svi su bili u grubim i novim kolijama, čije su im uzdignute krute jake, a opšivene modrim širitima, dopirale čak do vrha ušiju i činile da im se jače vide njihove

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Kolo: Paun trepti, da poleti Paun: (Digne ruke i njima čini — kao ptica leteći krilima). Kolo: Na čije će dvore pasti? Čiju l’ ljubu obljubiti?

i došlo do krvi, pa da ne bi mnogo krvi panulo, ugovore da njihovo selo odabere jednoga megdandžiju, a mi drugoga, pa čije bude junaštvo, nek je njegova i pravda.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

On nazvavši joj „Pomozi Bog,” zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: „Čija sam ja onoga su i ovce.” A on je zapita: „A čija si ti?

Jedan put iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: „Čije je to žito?” a on se prevari pa reče: „Moje.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ako li se u veliki post dogodi pomen ovaj rečene bratije naše, tada samo subotom pojemo panihide za mrtve. A onima čije se panihide dogode u posne dane, treba im pre mesopusta otpojati panihide za pokoj.

I crkvicu podigoh u ime Svetog i Prepodobnog pustinožitelja oca Save, čije ime i ja nedostojni imam. I ustavih ustavac ovaj za one koji će živeti u ćelijici ovoj.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Pauza posle treće slike. I SLIKA (Kafana „Šargan”. Napolju, na nekom placu, drug Vilotijević drži govor, čije se nevezane rečenice čuju u kafani samo onda kad neko otvori vrata.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Knez ih počasti vinom. Svi su se nadmetali ko će više polaskati Bakonji. Nije šala, danas sutra on je fratar, pa čije „dite“ on odabere, toga je i bog odabrao.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Neka ih bije, zlotvor. Nesanko, gurni mi glavu u nedra. Kad dete plače, svejedno mu je čije je naručje i čija su nedra. Pomeri bradu da ti ne grebe lice. Zavuci mi ruku u nedra.

Na kiši. Pored reke. A bila je jesen.“ Dugo je govorio o zbegu u vrbaku, čije je slabe vatre kiša pogasila čim su topolovi čamci zarili kljunove u drugu obalu njihove bežanije.

— Znam da je to tvoje delo. Sad mi kaži čije si ruke okrvavio. — Naučio te neko pametniji od tebe. — Odgovaraj što te pitam! — kapetan se zakašlja od ljutine.

Tako su pognuti oni sa srcem neverničkim. A hod joj još lakši i hitriji, i kao da se u bedrima više njiše nego ranije. Čije je, zmijo? Čije semce, čiji rasad pobadaš u moju gradinu?

A hod joj još lakši i hitriji, i kao da se u bedrima više njiše nego ranije. Čije je, zmijo? Čije semce, čiji rasad pobadaš u moju gradinu? A nema ni mesec dana kako joj je govorio: „Tebi u mojoj kući nema života.

njene kose ispod vezoglavke, u mleko snažnog, dugog vrata i široku lopaticu u sporom kosom micanju ispod lanene košulje. Čije je? Povlačeći čarapu, njeni prsti dodirnuše mu listove. Naježi se. Ti prsti su i tuđu nogu i tuđi vrat milovali.

Damari po njemu raznose drhtavicu. Kad bi mu sada rekla istinu, kad bi mu samo rekla čije je. Ne bi se ljutio, ne bi je mučio, voleo bi ga kao svoje, jer on mora, jer pusto je i mrtvo sve u njemu.

Lice mu postade modro. I oči. — Deteta mi, nikakvo zlo neću da učinim... ako nije moje. Mijat ili Tola? Čije je? Dođe joj da ga muči, pa ćuti. — Ovoj kući je sudbina odredila da sluge decu prave. Vidim, Boga nema pa nema.

Jaki i vredni više uzeše. Slabi i lenji odoše ovima u sluge. Mnogi su, raspolućenih glava, u svađama dokle je čije, preko celog leta trulili po trnjacima, nepokopani. Moj Vasilije za zemlju nije žalio glavu.

— Kratka ti je ruka za mene. Misliš da ja ne znam od koga joj je dete? Bog svuda stigne. On je gadljivo odgurnu: — Čije je? — Neću da kažem. — Podmesti se Ćorđu pa probaj. Umukni, dok te nisam bacio u mrak! — Ti, guslar... Ućutaše.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Beskonačnim joj se činilo njeno ropstvo, dok jednoga dana u kulu ne bi doveden mladi slikar čije je nacrte dvoraca i gradova trebala da izveze na svili. Čim ga je pogledala, mladić.

Neki su već u njemu videli diva, ali dečak, svejedno, nije rastao. Svedočile su to njegove pantalone čije nogavice nisu kraćale kao u ostalih dečaka, i zabrinuti pogledi oca i majke. »Šta li će s malim biti?

Čak je i izbegavao odlazak na obalu plašeći se susreta s Zlatnom krabom, čije je naredbe nemilice kršio, sve dok jednoga dana, udarivši nekog mališana, ne opazi da se sapliće o nogavice sopstvenih

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Vučić se brinuo za opstanak mlade dinastije Obrenovića čije mu je dobro uistinu ležalo na srcu. Knez Miloš je, zar ne, govorio je Vučić drugom Obrenoviću i pogodio skrivenu

Prvo iskustvo o tome stekao je jedne večeri kada je svet bio pod snegom. Prihvatili su ga u čuvenoj begovskoj kući čije su odaje, tople, mirisale na vaniliju i očuvan spokoj. Na večeri, Višnjić je bio omamljen množinom zvukova.

Ima neko sa kim Zmaj Jova deli to vlastništvo koje nije tražio: neko čije je ime, ne ni tako davno, ali pre njegovog, bilo ime ove ulice što dunavsku padinu vezuje sa savskom.

lutrije koja je sada zgrada Beogradske banke, spušta ka Dunavu, da se nađe sa braćom Obrenović, Jevremom i Jovanom, čije ulice tu, nešto niže, presecaju Zmaj-Jovinu i Kneginjinu.

okrnjene svetlosti, Kneginja lako pristaje na sećanja i odmah vidi sebe kako, između Jevrema i Jovana, Gospodareve braće, čije je ulice i sada opkoljavaju kao da je štite, ulazi u dugu, manastirsku trpezariju. Leto je, traje 1819.

Osetio se nekako udaljen od sebe samog i sposoban da sopstveni život posmatra kao izukrštani sled geometrijskih oblika čije su se strane, povremeno, sasvim podudarale.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

M. Rakić CXXIX MALA PRINCEZA Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža, - mala princeza

Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Sa ovakvim trouglom, obrazovanim od jednog dugog užeta, čije stranice mere 3, 4 i 5 jedinica - takva jedinica može biti proizvoljno odabrana, dakle veća od ove naše - i pomoću

Dvorana beše visoka i prostrana. Njen patos, prekriven divnim mozaikom, imao je oblik pravougla čije su strane stajale u racionalnoj razmeri 2:3.

On vladaše od 285 do 247 godine pre n. e. i beše drugi po redu od prva tri vladara ptolemajskog Egipta, čije su vladavine obuhvatile ceo jedan vek, od 323 do 221 pre n. e., a pretstavljale zlatno doba aleksadrisko.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Student koji nas je pronašao, krezub, velikog zabačenog čela, prodirnog pogleda i podsmevačkog izgleda, čije mi se drsko ponašanje, iako i na moju štetu, ipak svidelo, obrati se onome drugom, sa fiNim, otmeno umornim i bolešljivo

šalama i razgovoru kojim je ona znala da rukovodi sa neiscrpnom srdačnošću i sa puno gracije, obraćajući se uvek onome čije raspoloženje popušta, cvrkućući neprestano, očaravajući nas svojom umiljatošću, i zanoseći nas do najslađeg zaborava.

To je spevao drugi, a meni se dopalo. — Ko? — Dušan Vasiljev. — Nastavi, nastavi! — Ne — reče hladno student, čije me smelo držane zadivi. — Nikom ne dopuštam da me prekida.

Ja zastadoh, a on produži klateći se, pipajući i držeći se zida bez čije bi se pomoći srušio. Zatim uđe na kapiju pa se malo posle začu njegov promukli i pijani glas i isprekidani,

kao u krletkama, iza belih velikih sveća povešanih o eksere, nazirale su se dobroćudne glave invalida-prodavaca, čije su štake bile prislonjene uz stolove sa krivim nogama obavijenim kanapom i krpetinama, onako isto kao i patrljci njihovih

Jer on uvek provođaše sam, revnosno predan svojoj dužnosti da se stara o komandantovoj kobili Ruži, čije ga ždrebence vitko, umiljato i nestašno zanimalo više svega.

Onda Bog nije bio svuda i na svakom mestu. Njihova božanstva, to su bili njihovi mrtvi očevi čije su duše stanovale u kućama svoje dece i nigde na drugom mestu. Koliko Bogova, toliko otadžbina.

im se, ubijali u ime njihovo i čuvali ih da ne padnu u ropstvo, tako mi sad nosimo neka platna oglašena za svetinje u čije ime, onako isto, ubijamo, i koja teže prežalimo ako dopadnu ropstva, negoli kad izgubimo stotinu očeva porodice.

svlačen na mnogim stanicama, gde se tiskao svet i gde je iznemogao ležao na zemlji posmatran opet od radoznalih putnika čije je poglede, kroz otvorene prozore vagona, izbegavao.

Posle je kroz hodnik i dvorište pa kratkom nekom ulicom, sve pored visokog zida s mukom povlačeći noge u okovima, čije je lance pridržavao levom otečenom rukom, izašao pred islednika.

Tako ga je nekako blago, meko i ljudski (četvrtog dana) oslovio isti onaj civilni policajac, čije je lice ugledao onog večera prema maloj, džepnoj električnoj lampi kad je izgovorio onu strašnu zapovest „na posao“, a

Čim sam to pročitao, pomislih: da bi se na tom balu mogao upoznati sa ženom čije su oči čudnom snagom zadržavale dalje rušenje mojih nada.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Isto tako, ima i velikih umjetničkih djela čije postanje i organizacija predstavljaju jedno pravo čudo, djela kojima bi sitna statička omaška poljuljala ravnotežu a

Mlad čovjek u čije sposobnosti njegova okolina nije vjerovala sam je i bez ičije pomoći osnovao farmu, i na njoj odgajio grah koji je odnio

su me na sudsko naličje preko brijega, i tako sam još jednom imao prilike da vidim crvenu kuću među vinogradima, sa čije sam terase u djetinjstvu gledao zvijezde.

— Bogamu, ko zna da mi kaže što je to? Što mu to znači kraljevskog dvora pješice? Drugi je grmio iz ugla: — Momci! Čije je rđo čađava? — Glupane! Rđo čupava, a ne rđo čađava! — Svejedno! Čije je to? — Moje, moje...

Drugi je grmio iz ugla: — Momci! Čije je rđo čađava? — Glupane! Rđo čupava, a ne rđo čađava! — Svejedno! Čije je to? — Moje, moje... — javljao se jedan s tezge, zagrcavajući se sendvičem — moja je rđa čupava!...

Ko će pametan sporiti da na svijetu ima i takvih ljudi čije je djelo, pa prema tome i život, po čovječanstvo od nesravnjivo veće vrijednosti nego život običnog prosječnog čovjeka,

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Znam ja čije je to maslo... A za to što velite, za te stvari, ja ništa ne znam. — E onda ćemo da tražimo — reče pisar i mahnu

« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela sveta. »Šta li će ona reći kad čuje?...

— Zar smo mi za to... i našto će nam deca, kud ćemo ih ? — Kako, bolan — prošapta on, bacajući pogled na Pantovca, čije se grudi odizahu kao mehovi. — Znaš da ćemo da se sklanjamo, da se negde nastanimo, pa da živimo...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— Poklanjam ti, starče, život, — veli Marko — jer nijesam rad da iko na mene zažali, a još manje da me prate čije suze i kletve; volim nepravdu trpljeti nego li je činiti; dobrim se i neprijatelj pridobija, a zlim i prijatelj odbija;

On, nazvavši joj „pomozi bog“, zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: — Čija sam ja, onoga su i ovce. A on je zapita: — A čija si ti?

Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: — Čije je to žito? A on se prevari pa reče: — Moje. U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on, kad to

Kad jedared, evo ti dva brata, pa se počnu svađati čije će šta biti od ti njiva i šuma, i tu ti se oni svađaju i svađaju, kad jedared, došli oni do njegovog višnjovca, koji je

do pedesete, oženivši se, izrodivši decu, navali raditi i mučiti se da bi što stekao, te zato živi onako kao onaj za čije se godine prvo pograbio.

— A da čije no moje sve troje! Sad sam mu sve, efendija, uzajmio, jer drukčije nije htio doći. — Aman, efendija! Evo, čuješ li?

ne bi li našlo da se đe najmi u službu; a kad dođe kod nekakva čovjeka kome je trebovala sluga, upita ga otkuda je i čije je, a ono mu kaže da je iz toga i tog sela, a da ni samo ne zna čije je.

kome je trebovala sluga, upita ga otkuda je i čije je, a ono mu kaže da je iz toga i tog sela, a da ni samo ne zna čije je. Onda ga upita oni čovjek: — A da što ti radi otac? — Klanja. — A majka? — Krsti se. — A ti?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Noći gde ne beše već tol'ko stoleća? To je zemlja njene lepote i maja. Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše, Čije vreme nema budućnost ni sate, Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate? Da li znate i to da nje nema više?

noći, Videti prostor i večnost kakva je, I da ću otud trag bezumlju znati; I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi, Čije je vreme, ko je Bogu mati, Našto je život i kud idu mrtvi.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se i same pomisli kasnije ledila krv u žilama. Bila je to moja druga pustolovina u crkvi.

Ovo je samo po sebi bilo očigledno ali je izgledalo kao otkriće nekim naivnim radio-stručnjacima, čije je iskustvo ograničeno na takve aparate koji su mogli da budu popravljeni samo sekirom i koji su pravili ražanj dok je

nastoje da pronađu takva sredstva koja bi sprečila da se ponovi strahoviti sukob koji je samo teorijski okončan, a čije sam trajanje i glavni završetak tačno predvideo u članku objavljenom u listu ”SUN" 20. decembra 1914. godine.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

” Verovao sam takođe da je i David, čije sam neke psalme, zahvaljujući svojoj majci, znao napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svom

što sam činovnicima izgledao manje poželjan od tolikih drugih iseljenika koji nikad ne bi mogli da se nasele u Idvoru i čije meje društvo na iseljeničkom brodu pre odbijalo nego prihvaćalo i među kojima mi se činilo da ima mnogo duševno

jednom u šali ciljajući na moje veliko interesovanje za rad u ložionici i na moje divljenje velikim pionirima industrije, čije sam biografije sa uživanjem čitao i čija sam dostignuća sa divljenjem gledao na izložbi u Filadelfiji.

”. On je tada bio urednik lista ”Ivning Post”, čije se uredništvo nalazilo na Brodveju, nedaleko od Kortland ulice. Kada ga pokazah Bilhercu, njemu zastade dah i,

Ove ponude nisu bile baš tako ozbiljne, ali je u njima bilo toliko iskrenosti da meje to počelo ubeđivati da svet, čije se mišljenje mora uvažavati, priznaje uspeh mojih napora u Americi.

doneo sa pašnjaka mog rodnog sela, profesor Koledža nije dao odgovor, izuzev što je rekao da je svetlost vibracija etra čije fizičke osobine nismo u stanju da objasnimo na zadovoljavajući način.

Sa njom se gubila i zemlja čije sam prve obrise tako nestrpljivo želeo da vidim onog sunčanog martovskog dana pre devet godina, kada sam se iseljeničkim

- Kosta, moj verni mužu, dovela sam ti sina tvog koga si voleo više od svog života i čije je ime bilo na tvojim usnama kada si poslednji put udahnuo život. Primi molitvu njegovu.

U Idvoru je bio još jedan čovek čije mi je prisustvo ulivalo veliko poštovanje. Bio je to moj kum. Moja majka je izgubila nekoliko dece u mladosti i posle

- Kosta, moj verni mužu, dovela sam ti sina tvog koga si voleo više od svog života i čije je ime bilo na tvojim usnama kada si poslednji put udahnuo život. Primi molitvu njegovu.

U Idvoru je bio još jedan čovek čije mi je prisustvo ulivalo veliko poštovanje. Bio je to moj kum. Moja majka je izgubila nekoliko dece u mladosti i posle

Razmišljao sam i o ostalim velikim ljudima sa Triniti koledža čije su senke lebdele iznad ovog tamnog dvorišta, uživajući u božanskim zracima i zvucima koji su se širili iz istorijske

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

I gleda na Lovćen, čije visi bijele se od snijega. Dolje, ispod njega, u bukovim šumama, po kazivanju, pomisli da se ona rodila.

Antica poznaje ovu uvalicu, čije su krševite strane narijetko obrasle iglastim žbunovima, iz čijih se ogranaka cjedi mirisava smola, i između njih vire

Na najvišoj ravnici ustavi se i sjede pod stari, posrnuo morski bor što odavna prkosi vremenu i čije grane, svinute od udara vjetra, okupljaju se od strane zatišja.

naziru se Blizanci, jednake veličine, jedan do drugoga, sa uokolo sijaset škrapa, — suri, goli, na udarcu vjetra, čije goleti za oluje topi more.

— Uđite! — reče mi stara kad stigosmo. — Ovo je sada moja kuća. Nađoh se među starim razvalinama, čije je ispucane zidine oklopio bršljan, a iz procijepa vise dugi, žuti cvjetovi; dok uđoh, nesta mi ispred očiju one pune,

Pa polagano pristupa na rat što duboko u more zadire, gdje je seosko groblje, o čije se zidove za oluje valovi, pjenušeći se, razbijaju; vjetar svija mrke samce čemprese i kriče galebovi, — a sada oko

On neće o tome ni da čuje; veli: — Ko zna čije je dijete, pa da se ja odrečem sebe i moga mira radi nje! — Kate pako zna svoju: Danguba ima nešto svoga, pa, rodivši

stena, nakrivljen, pun krcat ptičijih gnezda, koji je u tišini tajanstveno ćutao, a napadnut olujom, stenjao i jecao; u čije izlokane čvrste temelje, besno pršteći, razbijahu se valovi, kotrljajući beli pesak.

utisci bili su iz prvog detinjstva: morske oluje sa krvavim zapadima sunca, pučina koja je blistala u suncu, majka u čije se skute krio dok je vetar zavijao i tresao starim kapcima i stari ded koji se bičevao u noći, moleći se.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Pomenuo bih onda jedno ime iz književne teorije – Šklovskog, čije je zapažanje o tome da se u književnosti ono što se obično prikazuje kao neobično, kao čudno (da se automatizovano

Ali ona ne obuhvata sav vezirov život, nego samo jedan životni isečak čije smo vremenske granice maločas istakli. Sve što saznajemo o veziru vidi se i prelama se kroz prizmu ovoga, otprilike,

Ako ih ispravimo, desiće se isto što i sa pesmom čije smo pojedine stihove pretočili u prozu. Ali kako ih objasniti sa književnog, a ne lingvističkog stanovišta, jer je

I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju „osnovni ton“ pesme, „njenu kompoziciju“, „pa čak nekoliko prvih stihova“ i

Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži.

Pri tome pisce – čije je delo konačno završeno – izdvajamo prema mestu koje su zauzeli u književnome razvoju. Teško je, naravno, razabrati

Mi nemamo drugog pesnika čije reči trepere u protivrečnom doživljaju numinoznog: kad je čovekovo vaznesenje u isti mah i njegovo poništenje.

Sa tim su saznanjima dospeli neki termini i analitičke procedure čije je poreklo u matematičkim disciplinama. Otuda famozna matematizacija, koja je – kao i svako preterivanje – više štetila

onaj koji – naravno, u skladu sa pesničkim trenutkom u kojem stvara – ne aktivira vertikalu/dubinu sopstvene kulture i čije delo, u krajnjem izvodu, ne overi sopstvena kultura? Ovo bih pitanje rado preskočio. Jer je na njega teško odgovoriti.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Očigledno je da je Borisavu Stankoviću bio neophodan pripovedač čije bi oko - nasuprot svim zabranama, strogim konvencijama koje ljubopitljivi pogled zaustavljaju već na dvorišnoj kapiji -

pred Uskrs” - događaji su pri opisivanju stilizovani kao prošli, i kao da su kroz sećanje propušteni, a vidi se i kroz čije. Pogled unazad, koji je na kompozicionoj ravni brisan, zadržan je na nižoj ravni u tekstu.

dobijamo obaveštenje i o svojini govora: saznajemo ko govori, da li je to što govori njegovo ili je tuđ govor, odnosno u čije se ime nešto imenuje tako kako se imenuje.

Samo, na prvi pogled, nije jasno čije bi moglo biti: „I taj njihov gost, kupac, kad je od njih, čak u zoru, odlazio, uzjahavši konja i pošavši, ostade dugo,

123 Sa čije je tačke gledišta ovde opisana soba, čiji je ovo doživljaj i čije opažanje prostora? Formalno gledano, isključivo autorovo

123 Sa čije je tačke gledišta ovde opisana soba, čiji je ovo doživljaj i čije opažanje prostora? Formalno gledano, isključivo autorovo; stvarno, međutim, znatnim je delom Todorino.

A njegovo unošenje u naslov i uvodne i zaključne glave upućuje da to može biti središnji simbol romana, naime onaj čije se značenje rasprostire na tekst u celini, na ukupnu sliku (književni model) sveta koju Seobe sobom donose.

da u Seobama, iako imaju zatvorenu, prstenastu kompoziciju, ne nalazimo postupak uokviravanja zasnovan na prenošenju ma čije i ma kakve tuđe priče. Štaviše, u Seobama uopšte nema spontanoga pričanja.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kolika šteta što nije čovek da bi se mogao ubiti: gle, kako se krvavo pretvara kao kakav ljuti Arnautin čije suze za porodom još niko ne vide!.. Vujana snažno prozbori: – O, Karimane pobratime, ne omrzni se!..

Za jedan željno očekivani konačan obračun vekova i rasa da bi se jednom znalo gde je ko i čije je što. Sa urvina Prokletija i Žljebova učestano odjekivahu brdske baterije, a unaokolo po Kosovu i Metohiji praskahu

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Susrete me jedno momče mlado — Sa čela mu tiha tuga veje — Čim opazi srce, poznade ga, Poznade ga i reče čije je.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Kažite mi, ma šere, koja je jošt tako srećna? Nije to mala briga, ma šere, da znam s kim ću se mešati i u čije ću društvo odlaziti. SARA: S groficama, s baronicama, ma šere, to je vaše pravo društvo.

Miljković, Branko - PESME

što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe vode stiksa i blato mržnje videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se

u noći podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku. Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?

U snu smo oni čije zaljubljene usne traže reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna.

ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba

poslednja noć za one koji su se utopili u vodama večitog sna kao što umre sunce udnu dalekih pejzaža zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti JUGOSLAVIJA Evo kako je počela u dan svoje

Da nisi anđeo koga strah moj kroti Čudovište bi bio u svojoj lepoti Čije poreklo u mojoj je želji Da uništen budem tamo gde postaje Moja nemoć moja snaga koja daje Istinu rečima u lažnoj

To pelud Nekorisnog pada na nevinost belu Cveta treznog čije ime posta nada. O anđele blagi uprkos svojoj moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće

Seno Na tragu odlutalog cveta čije ime Miriše izvan vrta i vodi me Do čistih mesta, nestvarnih bez nade, Ružo pomerena najslađi moj jade, O kako divno

će ostati toliko da se napiše epitaf: dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije

toliko da se napiše epitaf: dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna

zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su KRITIKA METAFORE Dve reči

čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su KRITIKA METAFORE Dve reči tek da se kažu dodirnu se I ispare u nepoznato značenje Koje s njima

Krakov, Stanislav - KRILA

Polurasklopljene oči tražile su tuđince u tami. — Bugari, ubiše... mucao je već slabije major, čije oči još behu sklopljene. Odjednom se užasnute raširiše. Oficiri su mu pritrčavali i pitali: — Šta je? Šta se dogodilo?

Oni su sedeli vlažnog odela od jutarnje rose i napregnuto slušali. U polutami šume, kroz čije se prolome međ granjem opažali svetli komadi probuđenog neba, micale se prilike, i jedna drugoj tajanstveno šaputale:

Petrović, Rastko - AFRIKA