Употреба речи чије у књижевним делима

Не постоји пример употребе речи cije

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! Данас је Божић, Маро!...

само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! Данас је Божић, Маро!... Па гледај да ми што лепо отпеваш.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта је, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити? „Магарећа будалаштина, господару”, одовори ова.

Б л а ж е н и м и р о т в о р ц и, ј а к о т и с и н о в е б о ж ј и н а р е к у т с ј а”. Знамо чије су ове речи: чувствујмо сву сладост њихову ако желимо синови Оца небеснога бити.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да! Не зна ко је, не зна чије, не зна шта је, не зна одакле је, али зна да низашта са земље, и низакакво сијање с небеса, неће склонити шапу с

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било. Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били.

у другој соби држи; зове краља у ону собу пак рекне му: „Огледај се у ово огледало, погледај сад у ово суре (образ). Чије је ово суре?

Онде су доведена три кмета поцерска, који су ишли у Турке и ̓рану носили. Пита Карађорђе: „Чије се ово Двориште зове?” — Кажу: „Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, Двориште”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Јес', тако ми свега на свету — баш сам лепо познао да је то његово масло... — Чије му драго, тек није по нас, добро! — рече поп као забринут.

јеменије — врста одеће (ципеле или папуче у боји) јордам — раскош Каиш игра — игра са завијањем и одмотавањем каиша чије се средиште превоја погађа калауз — човек који посредује при закључивању неког трговачког посла, доушник канур —

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Тешко нама!... Зар им је, болан брајко, мало оне човечности! Кога нападе? Где то Турчин насрну на кућу или чељаде чије у Црној Бари? Где? Откад је он у Црној Бари, ми агујемо. Даш богу божје, цару царево, аги десетак, па накривиш капу!...

Па да не помињем попове и многе друге. Ја бројим људе чије јунаштво може доћи у митологију. А сваки појединац заслужио је да га историја слави!... Те су чете крстариле Мачвом.

Зар он отац томе младоме диву на кога сви очи управљаху?... Зар он отац томе грому чије око сече као оштра сабља, а опет погледа онако господски, поносито?!...

Било их је до један буљук... Разговор се међу њима водио тихо, мирно; знали су да туда четује Зека буљубаша, чије име за кратко време поста страшило... — Хоћемо ли, људи? — Хајде, бива. — Само лагано...

Усред најљућег боја, усред највећег окршаја Зека погледа Станка, чије је око севало од раздражења: — Велиш ли, побро? — упита га. — Откад ја на то помишљам!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

СОНАТА Хтедох да ми љубав има лице сретно, Као речна нимфа, чије власи дуге Весело црвèне; али беше сетно, И косе јој беху тамне, кô у Туге.

МАЛА ПРИНЦЕЗА Мала принцеза, чије су косе имале боју месечеве светлости, чији је поглед био модар, и чији је глас имао мирис жутих ружа, — мала принцеза

Мајка га је често носила по студеним сенкама дрвећа чије је лишће имало мирис сна. Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло, на коме гори бело и

На том острву сијају шуме као широки пламенови у небу. То је од неизбројних јата папагаја са ватреним бојама чије махање крилима даје острву изглед страшног пожара.

Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека. Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Куда ћеш то, Луко? — Благослови, оче! — У обор! — А чије су? — Ама не знам ни ја. — Је ли више крмача или вепрова? — Крмача. — Ровашене? — У десно ухо.

Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити и у чије ће руке доћи! Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче и да би се имала чиме прихранити, да је, не

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

ствари, које нису за јело, као на пример Гáгу, једног главатог гаврана, грдну свађалицу и опасног лопова кућевног, чије је: га-га! увек наљутило пáтка). А поп-Спири дође напослетку смешно, одобровољи се па вели: »Иди бестрага!

и инфантеријски, и артилеријски, па чак и »маринерски« официр, уступише места свршеном клирику Петру Петровићу, чије се четири фотографије одсад налазе у албуму према њој.

Одмах после те песме ударио је Шаца у тамбуру и сам запевао: Чија ли је тараба, Чија ли су врата, А чије је оно луче, Што оданде гуче?

се један такав малишан крене преко таквог блата, деси му се то да се формално углиби у блату са батиним чизмама (на чије саре може комотно да седне кад год хоће), па не може да макне оданде, него га стане дрека и дерњава и запомагање

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу. Тамо им је била као нека домаћица. Уређивала их је, пазила да ко чије место не заузме.

Шта ће ти више? — Није моје! — дере се он на њих. — Па чије? — Господње, Свете Богородице... Њено је! — И показује на цркву. И заиста, од свега што напроси, ништа не узима.

Браћа му, богата, од чије богаштине и силине цео град стрепео да их нико не види, затворени у својим кућама и собама, плакали су због њега...

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Покуњени елегантни официри и равнодушна послуга ове батерије, чије су сјајне цеви остале неогарављена, јахали су и даље на својим снажним и лепим коњима, на којима су нова новцата жута

Ништа ту, другом не сме да припадне, јер је она жена, те кад припадне мало онда је припало све и то понижава онога чије је. Све је дакле лаж сушта, гола лаж.

— Нема твоје сенке, Ето, гледај сам, нема нигде твоје сенке, нигде.. — Што? Како? — Рђав је знак, кажу. Чије нема неогодини, не састави годину. Он се укочи, најежи, згури, па дрекну: — Где је моја сенка? Где је моја сенка?

Африка

Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а која за неколико тренутака пређу просторе.

Главобоља. Враћам се на брод да се мало одморим па ла поново изиђем. Идем у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.

И поред тропскога у изгледу ових зграда, кроз чије се прозирне зидове јасно види све што се у њима догађа, Конакри је провинцијски град, пун грања, засада и шорова.

Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво. Комплекси водено зелених круна у тамној гами зеленила.

Река се једнако цепа у рукаве, обљубљујући острва кроз чије нас густо биле љубопитљиво посматрају мајмуни. Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина.

Дуге колонаде палми, бескрајне и у недоглед, чије су круне замршене у зелено лисно грање. Пролазе пироге пуне банана; њино жутило и лепота младих тела која, издужена,

где је извор, велико тропско жбуње, огромна безлисна дрвета која цветају, палме које носе џиновске црвене гроздова, чије је свако зрно велико као хлеб, и риђе, и рујеве, и плаве круне дрвета.

Његова је земља црвена, трава жута а дрвета и зелена и црвена. Волим нарочито она чија су стабла извијена, а чије огромне круне на себи не носе ниједан лист. Види се да живе већ само по томе што су тако здрава и светла.

Између сламних округлих кућица, чије су основе од набијене земље, неколико грађевина чудне конструкције од сасушене глине, са шиљастим купастим торњевима

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у местима које раздвајају по неколико стотина миља и једино

Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије чврсте груди друкчије подрхтавају у игри. Да Швајцарац не би изгубио ноћни лов, журимо на други там–там.

О лову са Швајцарцем било би боље не говорити, јер иако је око нас дивна свежа тропска ноћ са протоцима о чије се таласе одбија светлост звезда, као варнице, иако на те потоке свакако силази звериње на појило иако моје бело одело

Црњански, Милош - Сеобе 2

Форпост је располагао и са неколико расцијанских коњаника, чије су се жене населиле, мало даље, у колибама, у трски, и шаши. Мужеви су могли да их посећују само кад је дан пресвлаке.

кроз капију принца Евгенија Савојскога, па су, затим, нестала, са ситном игром коњских ногу, и пратећим кирасирима, чије је оружје светлуцало, у облаку прашине, коју је Гарсули дизао куд год би стизао.

Као понесен неком олујом, Исакович је тражио да му се припреме чизме, нов жабо, кошуља, нова, хусарска попона, чије су кићанке падале до рамена, а почео је да испитује Агагијанијана, и о томе, како иде у росијско посланство, куд води

Она је, тој другој, те ноћи, била просула у лице вино. У први мах, познавши ту жену, чије је лице било на одстојању од свега десет корака од његових очију, Исакович је, у одшкринутим вратима, стајао, као да

Са њим им је Сунце грануло! Гледала га је мирно, али радосно, својим крупним, широм отвореним, зеленим очима, чије су трепавице, заиста, имале боју пепела.

Допада му се, каже, капетанов опис утврђења, на једном острву – чије је име заборавио – а допада му се и списак официра, са подацима о њима. Има ли капетан нешто усмено да дода?

Волков је тешио Павла да је свака победа, обично, дело онога чије се име не зна. А да ће Исаковичи у росијским армијама имати прилике, да своје име вежу, уз славу Текелија.

У соби, кроз чије је прозоре мирисала покисла башта, била је пријатна хладовина. Грање липа, и кестенова, допирало је до првог спрата, а

То је била историја францеског ђенерала, чије је име Исакович само срицао: В-и-ц-о-м-т-е Т-у-р-е-н-е. Немецке књиге ипак је добро схватао.

Зна се само да је Трифун викао, да је Ђинђу, Павле, видео, последњи, у животу. Да је Павле био последњи, чије је речи слушала. Ко зна чиме јој је дугајлија претио? Ко зна зашто се, после тог разговора, избезумила?

десни зид куће био је у тамној сенци, у којој је још цветало жбуње јесењих ружа, а у коју је висило и грање са дрвећа, чије је лишће било почело да жути. Капци на прозорима куће, на спрату, били су широм отворени.

Иако је месечина била слаба, ту, пред том капијом, Исакович је срео и трећи, стари храст, чије су жиле биле тако огромне и дебеле, да су се виделе, јасно, и у мраку провидном.

Теодосије - ЖИТИЈА

Али се надамо да ћемо тобом избећи смрт! А свети ће њима: — Богу, чије смо саздање, са мном се молите, чеда. Ја сам човек грешан, и због мене, како ја мислим, снађе вас ово зло.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити једном као и другом типу. Ми ћемо редом проучити ова четири типа.

Становништво чије су психичке особине сличне ерским среће се у Херцеговини, нарочито у околини Билеће, Гацка и Невесиња, у Загорју (око

Ипак има у овом пространом пределу више подгрупа ерског варијетета, чије су особине модификоване разликама у географској средини или под утицајем суседних типова (јадранског и босанског).

Три и по века доцније, 1874. год. је млади Енглез, Артур Еванс, чије је име постало славно, обилазећи Босну констатовао иста национална осећања, само још ватренија.

Ови мухамеданци су, дакле, динарски Срби, чије су особине измењене под утицајем Корана и ислама, под утицајем менталитета друштвеног реда који је господарио и под

нису се могли уздржати да не учествују у атентатима противу представника власти хабзбуршке монархије, у атентатима чије порекло није увек довољно јасно. Многи су се муслимани борили као добровољци у редовима српске војске.

Друга, врло знатна група обухвата становништво јадранског приморја, чије психичке особине нису потпуно хомогене. У њој се разликују: група далматинског приморја између Котора и Велебита и

један, истина најпространији део онога појаса јадранских земаља који се без прекида настављао од Црне Горе до Лике и чије је целокупно становништво чинило живи бедем противу Турака из залеђа.

Има великих дубровачких бродовласника чије лађе походе енглеска и северна и јужна америчка пристаништа. После дуже кризе народно богатство почиње да се увећава.

Изненађује број образованих људи у овој малој вароши, чије се становништво поглавито бави трговином и пловидбом. У току XИX века Дубровник је увек имао по један књижевни

приближују најбољим савременим далматинским писцима, као што је песник Тресић Павичић, ватрени јужнословенски родољуб, чије је политичко делање на висини његова талента.

Ово је „Санстефанска Бугарска“, чије стварање на Берлинском конгресу није примљено. За време ратова овога доба и за време трајања конгреса званични су

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Шта би она могла да каже неком као ти? - Не знам. Мислила је да јој он пише. - Ко он? - Ти знаш ко. Ти знаш у чије име смо послали сва она писма? - А сада? Шта сада намераваш да урадиш?

Чинило се као да сви они чије сам разговоре прислушкивао у собици на тавану одбијају да умру. Обузимало ме је нешто што сам осећао само на

се да ходам читаву вечност, иако је то био стари навикнути пут, оивичен проћелавим дудовима и телеграфским стубовима чије је зујање подсећало на џиновски рој пчела. - Још само мало, Грета. Још само мало!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Падне му напамет: с муком стечено његово имање у чије ће руке доћи? Стресе се кад се помисли. Образ му је сав збрчкан, на челу дубоке боре, руке суве, кожа на њима сува,

Црњански, Милош - Сеобе 1

Брат му је, по договору, провео ноћ у селу, са децом, да у зору порани и дође да му се нађе, при растанку са женом, чије су се плахе ћуди обојица бојали.

висили очни капци и која беше при заузећу Београда пребегла, па чак и две Влахиње, сестре, за које нико није знао ни чије су, ни шта су. Нудећи их кавом, шербетом и наргилама, она од њих дознаде шта зна Земун, а Земун од њих шта зна она.

Крај све ужасне тежине околних планина, међу јелама чије су гране, издалека, једнако се причињавале као раширена крила, са дубоким стрминама под собом, чинило му се све то

матором Принцезом гризао га је у мозгу као неки црв, а неколико дана било му је неизмерно жао свога слуге Аркадија, чије мртво тело није нађено, као ни она његова два коња.

Над том хумком, било се наднело неколико плодних јабука, чије су гране повиле се до земље, пуне сазрелог воћа. Уоколо, горе, виде дрвене тремове, по којима су промицали калуђери,

Насред пута, при улазу у село, нађоше удављено дете, за које се није дознало чије је. Кад је киша мало престала и кад почеше лепи јесењи дани, над празним, жутим пољима, над врбацима, у којима се

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Пошто је попије, муж постаје слеп за све женине љубавне пустоловине, као мртвац на чије је очи био стављен бакарни новчић.

⁵⁵ У обреду крштења, поред детета, главни учесник је кум. Он је најчешће мушкарац и венчани кум родитеља чије дете крсти. Кум се не мења, осим у случају када се деца не држе.

познати лијек јесте ’изијеч’ а то је онај комадић усирене и избљуване крви, коју мора вјештица избљувати кад изједе чије срце.“¹⁵⁷ Добар лек су и басме.

Дакле, домаћин има суверену власт да тргује али искључиво као опуномоћеник чланова задруге чије интересе он мора да заступа и брани.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до

Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке крсно име.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ШУГА »Поштовани господине, преводећи вашу приповетку наишла сам на извесне проблеме са неким речима чије ми је значење непознато.

Шта чиниш непрестано? Тражиш пријатеље на чије ћеш раме спустити своју руку, жене које ћеш додиривати откривајући најскривеније тајне коже; јуриш за стварима које

тамнопутих чистача, но пуцкетању кестена на угарцима дрвеног угља, по неуништивом даху прашњаве лобање града, чије смо име осуђени да носимо на својим путним исправама све док смо живи.

аутомобила; знам да ме чак ни она неће одвести предалеко, па је пуштам да одмили кроз изгорелу траву према њеној земљи чије су границе омеђене вечном загонетком, а ја скрећем споредним путем ка првој музици из аутомата, осећајући да сам

Утишао је звук и насуо две чаше армањака. Онда су се отворила једна врата и у дневну собу, кроз чије је отворене прозоре шумила ноћ, ушла је босонога девојчица у дугој ружичастој спаваћици.

Отишла си на Раднички универзитет да чујеш славног песника, чије су ти стихове шапутали дечаци на уво и записивали у споменар на розе хартији.

оне своје дивне песме (требало би му законом забранити да их сам рецитује), а после је на уџбенику књижевности, чије си му корице подметнула да се потпише, нажврљао свој број телефона.

— рече Азра. — Аутобус је близу. МИС Одселе су у хотелу »Парк«, трошном аустроугарском здању дугих ходника чије собе подсећају на самоубиство. Мајка и кћи.

биће, већ наказно смешан представник неког посве другог рода: жена-жаба, патуља, риба-девојка у путујућим циркусима, у чије је шатре понекад улазила. Тек после извесног времена откри порекло те нелагодности — била је једина жена у кафани!

узалудан, безвредан, овде, на овој мокрој шљаци, под овим истим европским небом и звездама, које су гледали мислиоци, чије је животе и дела вукла преко ове несрећне земље; зар се, заиста, све тако завршава?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Каква разлика између њега и Стевана Бајова, чије би причање, готово од ријечи до ријечи, могао написати, па да остане као лијепа страница повијести.

“... Јанко се трже од гласине кнежеве, чије кораке и не чу по снијегу: — А ти гледаш наше дворове и подворнице, Јанко?

Цијелијем путем сватови мећу из пушака, а десни дјевер нуди вином људе, мимо чије куће пролазе. Кад се сватови примакну дјевојчиној кући, онда из ње изиде њен барјак, бива, првијенац и барјактар, а то

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У том случају дечја публика није груби спољашњи чинилац, чије потребе ваља ропски задовољавати, него тек један од могућих праваца ширења и одјекивања.

Што се тиче оних вреднијих остварења, њих радо читају и одрасли: она се, дакле, поново укључују у Књижевност, из чије су главне матице за часак била скренула.

ПОБУНА ПЕТЛИЋА И Змајево дете је дете честите грађанске средине, чије је место у друштву сигурно, задаци јасни, обавезе утврђене.

Ћопић је имао храбрости да посегне за тим, завичајним, дечјим лексичким фондом, чије се изузетности писци обично прибојавају.

се довући); дост (друг); зеричак (малчице); бити кан (бити намеран); врлетни и завозити кум (незгодни својеглави кум, чије је понашање непредвидљиво?

Једне ноћи, на будимској страни града, мој трамвај улете на пространи, осветљен трг, чије име прочитах с радошћу и чуђењем: Трг Зигмунда Морица.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

В) ДАНАШЊЕ ДОБА, које иде од почетка XX века, које је још у стварању и чије главне одлике још се оцртавају. ПОЛИТИЧКО И КУЛТУРНО СТАЊЕ СРПСКОГА НАРОДА У XВИИИ ВЕКУ 1) ПОЛИТИЧКЕ И

Први учитељи тих школа су или свештеници без парохија, или ислужени подофицири, или црквени певци, чије је све знање у читању часловца и псалтира и у певању црквених мелодија.

Код Румуна је Обрадовић био исто тако познат и превођен, чак и у новије доба. Он је први српски писац чије књиге прелазе границе српског народа.

Ненадовића којем је умногоме служио за узор. У сваком случају, то је био једини књижевни писац српски у XВИИИ веку, чије књижевне способности достојно су служиле његове разумне и племените идеје. ИВ.

у име вере сеју »адско сјеме братскога раздора«, и вели: Не пита се ко се како крсти, Но чија му крвца грије душу, Чије га је мл̓јеко задојило.

Први учитељ му је био Сима Милутиновић Сарајлија, који је и сам мало био учио, који је учио надохват и по случају и чије знање уопште је било невелико, несистематско; несигурно и хаотично.

у млађем српском нараштају, нарочито четрдесетих година, врло живо словенско осећање и јак књижевно-национални покрет, чије је главно обележје: словенски национализам у политици, романтизам у књижевности.

политичке брошуре, но и представници сувремене руске књижевности, нарочито реалистички писци, у првом реду они чије дело је имало политички и социјалан смер.

Уместо да буде реалистички песник како је сам замишљао, Јовановић је постао пригодан и поучан стихотворац, чије песме су биле подједнако баналне и садржином и обликом.

Његови путописи су најкњижевнији и најбољи посао своје врсте у српској књижевности. Песник врло великог талента чије развијање још није довршено, писац првога реда који још није казао своју последњу реч, Јован Дучић је један од твораца

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Сва му се фамилија дигла на ноге док му је израдила то место. И тетка, и стрина, и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали), и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места.

Управо, Јова би му можда и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не

што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Свраћај , друже предсједниче. — Побогу, Стево, чије ти је то толико печење? — Моје, друже предсједниче, индивидуално. — Твоје?!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

дрвета; мали прозори излепљени хартијом — све то изгледаше тако мало, ситно, повучено и скривено као да се бојаше чије навале и као да сваком говораше: „Молимо те, не дирај нас. Ми никоме не сметамо.

магле, почеше летети са свих страна, као залутале, пахуљице снега и падати на угнуте кровове, зидове и голо дрвеће чије се гране оштро и црно оцртаваху. То беше први снег.

Јер ко се тада — на Ђурђев-дан, ујутру, пре сунчева изласка — окупа, биће целе године здрав кô дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...

Чак сам и ја играо. Хватао се до најбољих момака. Они ме радо примали, не ради мене, већ ради ње, наше гошће, Нушке, чије је бело, округло лице сијало преко зида испод грања и лишћа.

Долазите у подне. Врућина. Нигде никога. Само су пуне касапнице и ћебабџинице, кроз чије се прозоре, улепљене парчадима меса, крвљу и убијеним мувама, ништа не види.

Што тако не кажеш? — поче некако Марика чудно, злурадо, тако да се по томе могло да види како она зна од кога су и чије су те понуде, и зато их крије, не показује Мити. — Донеси — пресече је он.

Па, ма да га нико од осталих не пита, он им казује чије је: — Митино. Мита што лане умре. А оно му је домаћица — и показује на њу, па се опет окреће детету: — Милане, синко,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Бледо му лице још већма побледи, ледено срце још већма се следи: „Кога видим, јадан? чије чујем гласе? ох, благи боже, преблаги спасе!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— Поклањам ти, старче, живот — вели Марко — јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети, него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобије, а злим и пријатељ одбија;

до педесете, оженивши се, изродивши дјецу, навали радити и мучити се да би што стекао, те зато живи онако као онај за чије се године прво пограбио.

Он назвавши јој „Помози бог“, запита је чије су јој овце, а она му одговори: — Чија сам ја онога су и овце. А он је запита: — А чија си ти?

На то удари онуда један путник па га запита: — Чије је то жито? А он се превари па рече: — Моје. у који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види,

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ШАЉИВАЦ: Овај момак канда има право. Ви кажете, да је Заведеније сиђени с памети ваше. Сад на питање: ,,Чије је заведеније?“ сљедује: „Сиђеног с памети“; а то сте ви.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

На улици поче да ми се привиђа његова стара војничка блуза, из чије је крагне избијала сигурност. Тај човек је, наиме, знао све о мени, а ја о њему ништа!

ђаво, сценографија је била тешка око два вагона живе ваге, све неке као снежне куле од вате „цик-цак“, све неке јелке чије иглице падају за врат, а прича никаква; трубијановић --- као Деда Мраз нашао сирото дете без иког свог па му

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Зла прилика: костреши се чемерика. Трн дозрева. Ко то рида, ко ли пева? Чије лице светли јутром из самице? Кише точе. Није лако преко Фоче. Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола?

из поднева дојка сунча смиље Девојачким брегом, а Реч сушта, вечна непропојка, колеба се пред Божјим погледом, чије зрење благог ветра пловка уљуљкује над лирским нередом. Тек ми горко трепне оксид траве из девојке у ребру октаве.

Фрулни ми, фруло, зрелином пути благих удола, док греје топлост божјих намера, чије обрисе дахом распрхнем: да у опсени, у распрснућу, звук ме просени да крикнем речју што не збори се!

Изнýтра бео, љубичаст по рубу, обеју боја он је затвореник, и чувар њихов, њиних сенки зреник, о чије класје креше зумбул-руду да с лиске брега, куд су текле овце, у видик сведе косце, жетеоце изнýтра бео, љубичаст по

о рани сјају неба што се хвата, за плавет твоју нема поређења, већ читав речник тек је трина трења, од чије силе илузија влата и мрешка површ језеру у гори а оно шуми: Видело отвори, о рани сјају неба што се хвата!

- Што не огране Слово једино усред осаме!... Гргољи пољем божур-кланица. Празни се Месец: шупља му здела. Чије сам небо, чија травица? пита се Кyћа изнад пепела.

Октóбар пали брегове Баната. ИИ А ја сам струјни проводник тескобе, фрикàтив бола жицом од метала, од чије струје слогови се дробе у мутну плазму језичких корала, кроз коју течем једну крхку струку, Тишину њену, букет

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом.

Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади. — Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа.

Неко ко је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изашао из крви, као каква звучна

Седећи на једном ниском зиду, са чије висине почиње стрмо маслињак, наслоњен на ивицу куће, дишем широко прву предсвитну хладовину.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ПАУНИ Мисли се да је много похоте у крицима нашим и у перју чије су боје гушће од бића збијених на дну јаја, са завишћу се прича како дубоко у ложнице залазимо, но гледајте: ми

Слободно изговори њено име име Студенице чије бело сјање траје до увече па се преноси на свице који не знају правце ни пут до олтара ни за Прекобрђа не живе

на осетљиве струне и чудна огледала Ја види још једног себе које се расцвета изнутра у неке давне цветнине чије латице дотичу Све. 2.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Што ти нама, брате, не кажеш јасно и гласно: шта си ти, ко си ти; у чије име си се испрсио? АГАТОН: Добро, рећи ћу вам, али узмите најпре кофере. (Сви дижу кофере.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А луди, сићушни, малени, промицали су са фењерима. При овој светлости цаклио се челик и светлуцале очи коња, чије су упола осветљене фигуре изгледале огромне.

Сетих се онога мртвога војника, чије су ноге слободно климале изван кола... — Потпоручник Александар! — чусмо одсечан глас командантов, који нам је

Сећам се и кафане из које су војници украли буре пива. Кажу, било је намењено некој команди. Сад свеједно, ма чије било, главно је да је цела батерија пила у здравље Танасија и Јанкуља. Некако око подне срели смо прве рањенике.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Као да се пита: шта је ово, чије је ? Ко сме ово узети у своју руку ?... Па одједном као да сазнаде шта је то, у очима јој засја дивља, неописана

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Са својих прозора, на Булевару, видео сам Омишаљ, у морском плаветнилу, чије куће висе, са стена, као шпанска села. Ја сам заборавио многа имена играча, али сам запамтио Престинија и Грандиће, а

Долазило је до тучâ на мосту. Ја се сећам једног нашег центархалфа, наредника аустријске ратне морнарице, чије сам име заборавио, али чији горостасни стас нисам заборавио, како удара држаљем, као Тале у народној песми, и брани

Прешао сам дакле у Београд и остао. Моја мати имала је у Београду неку сестричину, чије сам презиме заборавио, али знам да се звала Маца. Имала је кућу поред кафане „Москва“ (Балканска ул. бр. 6).

Да би ме некако развеселио у мом сиромаштву, Бенешић ме води у Загорје, по кућама, а нарочито код Домјанића, чије кајкавске стихове јако воли. Бенешић је био гурман, и у литерарним посластицама.

Пред уласком смо дуго гледали једног препуклог Христа, чије је, готички сухо, тело, делећи две лепе архитектонске пруге, и ништа више, сметало дебелим владикама, па су га

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом

Боје, као зарђао наковањ. Небеса Босне, на којима се догађају, јутром, толика чуда, чије узроке око не може да сагледа. А пред сутон, толике жалости, чије последице остају нечујне. Небеса Мостара.

А пред сутон, толике жалости, чије последице остају нечујне. Небеса Мостара. У њима Месец и Сунце и звезде блистају на плавом дну, као ствари начињене од

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И са љубављу, с детињском радозналошћу гледаху у госта и у његов цвет, из чије круне излети ноћни лептир један, и док је лептир праћен погледом свију, летао, кружећи око чађаве лампе — Њега нестаде.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ (изненађено и суревњиво): Ама, на чије раме? ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме. ЈЕВРЕМ: Ко спусти? ЈОВИЦА: Господин начелник.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А, бога ми, коме позајми, не прође боље него ма који од оних јараца чије коже висе тамо испод стрехе или су наслагане већ у ћир-Ђорђевој магази. Ко му падне шака, не искобеља се тај лако!

Мило му што му ни тај метак није промашио, па вели: — Шта ћу му ја! »Покољења дјела суде, што је чије дају свјема; на Борисе, Вукашине, општа грми анатема!« — Сасвим тако! — потврђује ћир Ђорђе. — Бравост за тај реч!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

сунца; Овамо, хиљаде професора, писаца и новинара Који на лепоту израза не дају пет динара, Брбљивих незналица, чије је гесло: „Све ми је Равно до Косова и до Академије!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

000 метара кабла. Горњи крај кабла везан је за брод чије се машине пусте у рад, али са умањеном снагом која се одређује према искуству.

Са једне и друге стране тих бразда, чије су горње ивице на 1800−2000 метара испод морске површине, пружају се велике дубине до 7137 метара.

Мала бретонска рибарска варошица Пемпол, из чије смо се луке овога пута отиснули на океанску пучину, чувена је као гнездо и полазна тачка исландских рибара, које је

Одатле, из тога малога приморског места, чије је гробље пуно празних гробова на којима су исписана имена тамо далеко у хладним и бурним исландским водама подављених

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Поколења дјела суде, што је чије дају св'јема! На Борисе, Вукашине, општа грми анатема, гадно име Пизоново не см'је калат мјесецослов, за Егиста управ

КНЕЗ ЈАНКО Ми смо вазда од крста држали. КНЕЗ РОГАН Хиљаду сам плећах оглодао, али ове не виђех несреће. Чије ово плеће те га гледам?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али да се не би познало, нити ико могао да помисли да је то ракија, насула је у тестиче од воде, у чије грло, да би што више изгледало да је вода, била је утурила лишће. Софка натеже тестиче.

И као ова Миленија код ње, тако и они тамо, сви су били у грубим и новим колијама, чије су им уздигнуте круте јаке, а опшивене модрим ширитима, допирале чак до врха ушију и чиниле да им се јаче виде њихове

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Коло: Паун трепти, да полети Паун: (Дигне руке и њима чини — као птица летећи крилима). Коло: На чије ће дворе пасти? Чију л’ љубу обљубити?

и дошло до крви, па да не би много крви пануло, уговоре да њихово село одабере једнога мегданџију, а ми другога, па чије буде јунаштво, нек је његова и правда.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Он назвавши јој „Помози Бог,” запита је чије су јој овце, а она му одговори: „Чија сам ја онога су и овце.” А он је запита: „А чија си ти?

Један пут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити. На то удари онуда један путник па га запита: „Чије је то жито?” а он се превари па рече: „Моје.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли се у велики пост догоди помен овај речене братије наше, тада само суботом појемо панихиде за мртве. А онима чије се панихиде догоде у посне дане, треба им пре месопуста отпојати панихиде за покој.

И црквицу подигох у име Светог и Преподобног пустиножитеља оца Саве, чије име и ја недостојни имам. И уставих уставац овај за оне који ће живети у ћелијици овој.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Пауза после треће слике. И СЛИКА (Кафана „Шарган”. Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се невезане реченице чују у кафани само онда кад неко отвори врата.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кнез их почасти вином. Сви су се надметали ко ће више поласкати Бакоњи. Није шала, данас сутра он је фратар, па чије „дите“ он одабере, тога је и бог одабрао.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра. Кад дете плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра. Помери браду да ти не гребе лице. Завуци ми руку у недра.

На киши. Поред реке. А била је јесен.“ Дуго је говорио о збегу у врбаку, чије је слабе ватре киша погасила чим су тополови чамци зарили кљунове у другу обалу њихове бежаније.

— Знам да је то твоје дело. Сад ми кажи чије си руке окрвавио. — Научио те неко паметнији од тебе. — Одговарај што те питам! — капетан се закашља од љутине.

Тако су погнути они са срцем неверничким. А ход јој још лакши и хитрији, и као да се у бедрима више њише него раније. Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину?

А ход јој још лакши и хитрији, и као да се у бедрима више њише него раније. Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину? А нема ни месец дана како јој је говорио: „Теби у мојој кући нема живота.

њене косе испод везоглавке, у млеко снажног, дугог врата и широку лопатицу у спором косом мицању испод ланене кошуље. Чије је? Повлачећи чарапу, њени прсти додирнуше му листове. Најежи се. Ти прсти су и туђу ногу и туђи врат миловали.

Дамари по њему разносе дрхтавицу. Кад би му сада рекла истину, кад би му само рекла чије је. Не би се љутио, не би је мучио, волео би га као своје, јер он мора, јер пусто је и мртво све у њему.

Лице му постаде модро. И очи. — Детета ми, никакво зло нећу да учиним... ако није моје. Мијат или Тола? Чије је? Дође јој да га мучи, па ћути. — Овој кући је судбина одредила да слуге децу праве. Видим, Бога нема па нема.

Јаки и вредни више узеше. Слаби и лењи одоше овима у слуге. Многи су, располућених глава, у свађама докле је чије, преко целог лета трулили по трњацима, непокопани. Мој Василије за земљу није жалио главу.

— Кратка ти је рука за мене. Мислиш да ја не знам од кога јој је дете? Бог свуда стигне. Он је гадљиво одгурну: — Чије је? — Нећу да кажем. — Подмести се Ћорђу па пробај. Умукни, док те нисам бацио у мрак! — Ти, гуслар... Ућуташе.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да извезе на свили. Чим га је погледала, младић.

Неки су већ у њему видели дива, али дечак, свеједно, није растао. Сведочиле су то његове панталоне чије ногавице нису краћале као у осталих дечака, и забринути погледи оца и мајке. »Шта ли ће с малим бити?

Чак је и избегавао одлазак на обалу плашећи се сусрета с Златном крабом, чије је наредбе немилице кршио, све док једнога дана, ударивши неког малишана, не опази да се саплиће о ногавице сопствених

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Вучић се бринуо за опстанак младе династије Обреновића чије му је добро уистину лежало на срцу. Кнез Милош је, зар не, говорио је Вучић другом Обреновићу и погодио скривену

Прво искуство о томе стекао је једне вечери када је свет био под снегом. Прихватили су га у чувеној беговској кући чије су одаје, топле, мирисале на ванилију и очуван спокој. На вечери, Вишњић је био омамљен множином звукова.

Има неко са ким Змај Јова дели то властништво које није тражио: неко чије је име, не ни тако давно, али пре његовог, било име ове улице што дунавску падину везује са савском.

лутрије која је сада зграда Београдске банке, спушта ка Дунаву, да се нађе са браћом Обреновић, Јевремом и Јованом, чије улице ту, нешто ниже, пресецају Змај-Јовину и Кнегињину.

окрњене светлости, Кнегиња лако пристаје на сећања и одмах види себе како, између Јеврема и Јована, Господареве браће, чије је улице и сада опкољавају као да је штите, улази у дугу, манастирску трпезарију. Лето је, траје 1819.

Осетио се некако удаљен од себе самог и способан да сопствени живот посматра као изукрштани след геометријских облика чије су се стране, повремено, сасвим подударале.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

М. Ракић ЦXXИX МАЛА ПРИНЦЕЗА Мала принцеза, чије су косе имале боју месечеве светлости, чији је поглед био модар, и чији је глас имао мирис жутих ружа, - мала принцеза

Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна. Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло, на коме гори бело

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Са оваквим троуглом, образованим од једног дугог ужета, чије странице мере 3, 4 и 5 јединица - таква јединица може бити произвољно одабрана, дакле већа од ове наше - и помоћу

Дворана беше висока и пространа. Њен патос, прекривен дивним мозаиком, имао је облик правоугла чије су стране стајале у рационалној размери 2:3.

Он владаше од 285 до 247 године пре н. е. и беше други по реду од прва три владара птолемајског Египта, чије су владавине обухватиле цео један век, од 323 до 221 пре н. е., а претстављале златно доба алексадриско.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Студент који нас је пронашао, крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, иако и на моју штету, ипак свидело, обрати се ономе другом, са фиНим, отмено уморним и болешљиво

шалама и разговору којим је она знала да руководи са неисцрпном срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава.

То је спевао други, а мени се допало. — Ко? — Душан Васиљев. — Настави, настави! — Не — рече хладно студент, чије ме смело држане задиви. — Ником не допуштам да ме прекида.

Ја застадох, а он продужи клатећи се, пипајући и држећи се зида без чије би се помоћи срушио. Затим уђе на капију па се мало после зачу његов промукли и пијани глас и испрекидани,

као у крлеткама, иза белих великих свећа повешаних о ексере, назирале су се доброћудне главе инвалида-продаваца, чије су штаке биле прислоњене уз столове са кривим ногама обавијеним канапом и крпетинама, онако исто као и патрљци њихових

Јер он увек провођаше сам, ревносно предан својој дужности да се стара о командантовој кобили Ружи, чије га ждребенце витко, умиљато и несташно занимало више свега.

Онда Бог није био свуда и на сваком месту. Њихова божанства, то су били њихови мртви очеви чије су душе становале у кућама своје деце и нигде на другом месту. Колико Богова, толико отаџбина.

им се, убијали у име њихово и чували их да не падну у ропство, тако ми сад носимо нека платна оглашена за светиње у чије име, онако исто, убијамо, и која теже прежалимо ако допадну ропства, неголи кад изгубимо стотину очева породице.

свлачен на многим станицама, где се тискао свет и где је изнемогао лежао на земљи посматран опет од радозналих путника чије је погледе, кроз отворене прозоре вагона, избегавао.

После је кроз ходник и двориште па кратком неком улицом, све поред високог зида с муком повлачећи ноге у оковима, чије је ланце придржавао левом отеченом руком, изашао пред иследника.

Тако га је некако благо, меко и људски (четвртог дана) ословио исти онај цивилни полицајац, чије је лице угледао оног вечера према малој, џепној електричној лампи кад је изговорио ону страшну заповест „на посао“, а

Чим сам то прочитао, помислих: да би се на том балу могао упознати са женом чије су очи чудном снагом задржавале даље рушење мојих нада.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Исто тако, има и великих умјетничких дјела чије постање и организација представљају једно право чудо, дјела којима би ситна статичка омашка пољуљала равнотежу а

Млад човјек у чије способности његова околина није вјеровала сам је и без ичије помоћи основао фарму, и на њој одгајио грах који је однио

су ме на судско наличје преко бријега, и тако сам још једном имао прилике да видим црвену кућу међу виноградима, са чије сам терасе у дјетињству гледао звијезде.

— Богаму, ко зна да ми каже што је то? Што му то значи краљевског двора пјешице? Други је грмио из угла: — Момци! Чије је рђо чађава? — Глупане! Рђо чупава, а не рђо чађава! — Свеједно! Чије је то? — Моје, моје...

Други је грмио из угла: — Момци! Чије је рђо чађава? — Глупане! Рђо чупава, а не рђо чађава! — Свеједно! Чије је то? — Моје, моје... — јављао се један с тезге, загрцавајући се сендвичем — моја је рђа чупава!...

Ко ће паметан спорити да на свијету има и таквих људи чије је дјело, па према томе и живот, по човјечанство од несравњиво веће вриједности него живот обичног просјечног човјека,

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Знам ја чије је то масло... А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. — Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну

« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. »Шта ли ће она рећи кад чује?...

— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их ? — Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Поклањам ти, старче, живот, — вели Марко — јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобија, а злим и пријатељ одбија;

Он, назвавши јој „помози бог“, запита је чије су јој овце, а она му одговори: — Чија сам ја, онога су и овце. А он је запита: — А чија си ти?

На то удари онуда један путник па га запита: — Чије је то жито? А он се превари па рече: — Моје. У који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он, кад то

Кад једаред, ево ти два брата, па се почну свађати чије ће шта бити од ти њива и шума, и ту ти се они свађају и свађају, кад једаред, дошли они до његовог вишњовца, који је

до педесете, оженивши се, изродивши децу, навали радити и мучити се да би што стекао, те зато живи онако као онај за чије се године прво пограбио.

— А да чије но моје све троје! Сад сам му све, ефендија, узајмио, јер друкчије није хтио доћи. — Аман, ефендија! Ево, чујеш ли?

не би ли нашло да се ђе најми у службу; а кад дође код некаква човјека коме је требовала слуга, упита га откуда је и чије је, а оно му каже да је из тога и тог села, а да ни само не зна чије је.

коме је требовала слуга, упита га откуда је и чије је, а оно му каже да је из тога и тог села, а да ни само не зна чије је. Онда га упита они човјек: — А да што ти ради отац? — Клања. — А мајка? — Крсти се. — А ти?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја. Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише, Чије време нема будућност ни сате, Где су венци, боје — да л' ту земљу знате? Да ли знате и то да ње нема више?

ноћи, Видети простор и вечност каква је, И да ћу отуд траг безумљу знати; И где је прошлост са безбројно жртви, Чије је време, ко је Богу мати, Нашто је живот и куд иду мртви.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Најтеже ми је било недељом, када сам морао лепо да се обучем и да идем у цркву. Тамо ми се догодило нешто од чије ми се и саме помисли касније ледила крв у жилама. Била је то моја друга пустоловина у цркви.

Ово је само по себи било очигледно али је изгледало као откриће неким наивним радио-стручњацима, чије је искуство ограничено на такве апарате који су могли да буду поправљени само секиром и који су правили ражањ док је

настоје да пронађу таква средства која би спречила да се понови страховити сукоб који је само теоријски окончан, а чије сам трајање и главни завршетак тачно предвидео у чланку објављеном у листу ”СУН" 20. децембра 1914. године.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

” Веровао сам такође да је и Давид, чије сам неке псалме, захваљујући својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом

што сам чиновницима изгледао мање пожељан од толиких других исељеника који никад не би могли да се населе у Идвору и чије меје друштво на исељеничком броду пре одбијало него прихваћало и међу којима ми се чинило да има много душевно

једном у шали циљајући на моје велико интересовање за рад у ложионици и на моје дивљење великим пионирима индустрије, чије сам биографије са уживањем читао и чија сам достигнућа са дивљењем гледао на изложби у Филаделфији.

”. Он је тада био уредник листа ”Ивнинг Пост”, чије се уредништво налазило на Бродвеју, недалеко од Кортланд улице. Када га показах Билхерцу, њему застаде дах и,

Ове понуде нису биле баш тако озбиљне, али је у њима било толико искрености да меје то почело убеђивати да свет, чије се мишљење мора уважавати, признаје успех мојих напора у Америци.

донео са пашњака мог родног села, професор Колеџа није дао одговор, изузев што је рекао да је светлост вибрација етра чије физичке особине нисмо у стању да објаснимо на задовољавајући начин.

Са њом се губила и земља чије сам прве обрисе тако нестрпљиво желео да видим оног сунчаног мартовског дана пре девет година, када сам се исељеничким

- Коста, мој верни мужу, довела сам ти сина твог кога си волео више од свог живота и чије је име било на твојим уснама када си последњи пут удахнуо живот. Прими молитву његову.

У Идвору је био још један човек чије ми је присуство уливало велико поштовање. Био је то мој кум. Моја мајка је изгубила неколико деце у младости и после

Размишљао сам и о осталим великим људима са Тринити колеџа чије су сенке лебделе изнад овог тамног дворишта, уживајући у божанским зрацима и звуцима који су се ширили из историјске

Ћипико, Иво - Приповетке

И гледа на Ловћен, чије виси бијеле се од снијега. Доље, испод њега, у буковим шумама, по казивању, помисли да се она родила.

Антица познаје ову увалицу, чије су кршевите стране наријетко обрасле игластим жбуновима, из чијих се огранака цједи мирисава смола, и између њих вире

На највишој равници устави се и сједе под стари, посрнуо морски бор што одавна пркоси времену и чије гране, свинуте од удара вјетра, окупљају се од стране затишја.

назиру се Близанци, једнаке величине, један до другога, са уоколо сијасет шкрапа, — сури, голи, на ударцу вјетра, чије голети за олује топи море.

— Уђите! — рече ми стара кад стигосмо. — Ово је сада моја кућа. Нађох се међу старим развалинама, чије је испуцане зидине оклопио бршљан, а из процијепа висе дуги, жути цвјетови; док уђох, неста ми испред очију оне пуне,

Па полагано приступа на рат што дубоко у море задире, гдје је сеоско гробље, о чије се зидове за олује валови, пјенушећи се, разбијају; вјетар свија мрке самце чемпресе и криче галебови, — а сада око

Он неће о томе ни да чује; вели: — Ко зна чије је дијете, па да се ја одречем себе и мога мира ради ње! — Кате пако зна своју: Дангуба има нешто свога, па, родивши

стена, накривљен, пун крцат птичијих гнезда, који је у тишини тајанствено ћутао, а нападнут олујом, стењао и јецао; у чије излокане чврсте темеље, бесно прштећи, разбијаху се валови, котрљајући бели песак.

утисци били су из првог детињства: морске олује са крвавим западима сунца, пучина која је блистала у сунцу, мајка у чије се скуте крио док је ветар завијао и тресао старим капцима и стари дед који се бичевао у ноћи, молећи се.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Поменуо бих онда једно име из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као необично, као чудно (да се аутоматизовано

Али она не обухвата сав везиров живот, него само један животни исечак чије смо временске границе малочас истакли. Све што сазнајемо о везиру види се и прелама се кроз призму овога, отприлике,

Ако их исправимо, десиће се исто што и са песмом чије смо поједине стихове преточили у прозу. Али како их објаснити са књижевног, а не лингвистичког становишта, јер је

И ЈЕЗИК СКЕНДЕРА КУЛЕНОВИЋА Довољно су позната сведочанства многих песника, па и сведочанство Скендера Куленовића, чије речи овде наводимо, да у почетку поседују „основни тон“ песме, „њену композицију“, „па чак неколико првих стихова“ и

Обликовати у речима значи обликовати већ обликовано, значи обликовати у материјалу који је увек и битно двостран и чије се две стране налазе у динамичној равнотежи.

При томе писце – чије је дело коначно завршено – издвајамо према месту које су заузели у књижевноме развоју. Тешко је, наравно, разабрати

Ми немамо другог песника чије речи трепере у противречном доживљају нуминозног: кад је човеково вазнесење у исти мах и његово поништење.

Са тим су сазнањима доспели неки термини и аналитичке процедуре чије је порекло у математичким дисциплинама. Отуда фамозна математизација, која је – као и свако претеривање – више штетила

онај који – наравно, у складу са песничким тренутком у којем ствара – не активира вертикалу/дубину сопствене културе и чије дело, у крајњем изводу, не овери сопствена култура? Ово бих питање радо прескочио. Јер је на њега тешко одговорити.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Очигледно је да је Борисаву Станковићу био неопходан приповедач чије би око - насупрот свим забранама, строгим конвенцијама које љубопитљиви поглед заустављају већ на дворишној капији -

пред Ускрс” - догађаји су при описивању стилизовани као прошли, и као да су кроз сећање пропуштени, а види се и кроз чије. Поглед уназад, који је на композиционој равни брисан, задржан је на нижој равни у тексту.

добијамо обавештење и о својини говора: сазнајемо ко говори, да ли је то што говори његово или је туђ говор, односно у чије се име нешто именује тако како се именује.

Само, на први поглед, није јасно чије би могло бити: „И тај њихов гост, купац, кад је од њих, чак у зору, одлазио, узјахавши коња и пошавши, остаде дуго,

123 Са чије је тачке гледишта овде описана соба, чији је ово доживљај и чије опажање простора? Формално гледано, искључиво ауторово

123 Са чије је тачке гледишта овде описана соба, чији је ово доживљај и чије опажање простора? Формално гледано, искључиво ауторово; стварно, међутим, знатним је делом Тодорино.

А његово уношење у наслов и уводне и закључне главе упућује да то може бити средишњи симбол романа, наиме онај чије се значење распростире на текст у целини, на укупну слику (књижевни модел) света коју Сеобе собом доносе.

да у Сеобама, иако имају затворену, прстенасту композицију, не налазимо поступак уоквиравања заснован на преношењу ма чије и ма какве туђе приче. Штавише, у Сеобама уопште нема спонтанога причања.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Колика штета што није човек да би се могао убити: гле, како се крваво претвара као какав љути Арнаутин чије сузе за породом још нико не виде!.. Вујана снажно прозбори: – О, Каримане побратиме, не омрзни се!..

За један жељно очекивани коначан обрачун векова и раса да би се једном знало где је ко и чије је што. Са урвина Проклетија и Жљебова учестано одјекиваху брдске батерије, а унаоколо по Косову и Метохији праскаху

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Сусрете ме једно момче младо — Са чела му тиха туга веје — Чим опази срце, познаде га, Познаде га и рече чије је.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Кажите ми, ма шере, која је јошт тако срећна? Није то мала брига, ма шере, да знам с ким ћу се мешати и у чије ћу друштво одлазити. САРА: С грофицама, с бароницама, ма шере, то је ваше право друштво.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се

у ноћи подземној далеку ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен са неистином, непомирљиви спавач уочен од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку. Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?

У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела. Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна.

ја и моје чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба

последња ноћ за оне који су се утопили у водама вечитог сна као што умре сунце удну далеких пејзажа закопано за оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе далеки сунцокрети ЈУГОСЛАВИЈА Ево како је почела у дан своје

Да ниси анђео кога страх мој кроти Чудовиште би био у својој лепоти Чије порекло у мојој је жељи Да уништен будем тамо где постаје Моја немоћ моја снага која даје Истину речима у лажној

То пелуд Некорисног пада на невиност белу Цвета трезног чије име поста нада. О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће

Сено На трагу одлуталог цвета чије име Мирише изван врта и води ме До чистих места, нестварних без наде, Ружо померена најслађи мој јаде, О како дивно

ће остати толико да се напише епитаф: две су звезде заноћиле у чијем срцу у чијој ноћи затим су два цвета никла из чије крви из чије крви и две су птице полетеле из чије главе у чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије

толико да се напише епитаф: две су звезде заноћиле у чијем срцу у чијој ноћи затим су два цвета никла из чије крви из чије крви и две су птице полетеле из чије главе у чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије су нико не зна

заноћиле у чијем срцу у чијој ноћи затим су два цвета никла из чије крви из чије крви и две су птице полетеле из чије главе у чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије су нико не зна одакле су КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи

чије крви из чије крви и две су птице полетеле из чије главе у чију ноћ две звезде два цвета две птице нико не зна чије су нико не зна одакле су КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима

Краков, Станислав - КРИЛА

Полурасклопљене очи тражиле су туђинце у тами. — Бугари, убише... муцао је већ слабије мајор, чије очи још беху склопљене. Одједном се ужаснуте раширише. Официри су му притрчавали и питали: — Шта је? Шта се догодило?

Они су седели влажног одела од јутарње росе и напрегнуто слушали. У полутами шуме, кроз чије се проломе међ грањем опажали светли комади пробуђеног неба, мицале се прилике, и једна другој тајанствено шапутале:

Петровић, Растко - АФРИКА

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

високоблагородије, ја це бојим да ће та ваша дозвола изазвати свађу и мржњу међу војницима и овдашњим становништвом, чије су свиње. Људи су доста пострадали и од Турака, па сад да их почну пљачкати још и наши војници.

држе читаве народе у непрегледној умној тами, те тиме праве од људи зверове; проклетство свима силницима, рад чије славе и моћи тече драгоцена људска крв по бојним пољанама; проклетство убилачким ратовима који се воде да се покоре

А његово отомбољено, заспало лице, чије црте никад није грчила и омрачавала ниједна »бунтовничка« идеја, никаква »противзакона« помисао, никаква »недозвољена«

« Па це онда примаче са подругљивим осмехом и малко се наже: »Бре, бре, бре, орденче! Чекај да видим чије ово име носи П... Т...... »на левој страни крај срца«« (чита на медаљи): »М. М. Обреновић ІВ. књаз српски.« А?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али онда поглед ми је случајно пао на прљаве ноге, па се та слика веза са представом једнога леша чије су ноге биле исто овако блатњаве, и наједном сам осетио неко узнемирење.

Пред нама је силуета неког великог дрвета, чије је стабло граната пресекла преко пола... На овом пустом месту, обавијен маглом, имао сам утисак као да сам изгубљен.

Подигао сам скакавицу и отворио. Запахнула ме мемла. Према слабој светлости угледао сам дрвени сто, чије су ноге биле пободене у земљу, а иза стола кревет од дасака, застрвен шареним ћилимом.

Стигли смо тамо трамвајем. Пахуљице сувога снега вејале су. Шетали смо уским стазама кроз оголелу шуму, чије су гране биле покривене снегом, као неким паперјем.

— Некада се овде није смела глава помолити... Тамо је свуда био фронт — показивао нам је наш вођа руком планине чије су се изборане контуре све јасније распознавале...

Јуримо преко таласастог земљишта, поред израслих кукуруза, пожњевених њива, или украј макових поља, чије се витке стабљике са чаурама на врху лако њишу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

познавао Жуковског и Крупинског, да у његовој поезији треба можда тражити и трагове Шулцеове и Чоконаијеве, и ко зна чије још, то ја ево први спомињем, и само у облику питања. А Пачић није макар ко у нашој старој поезији, и далеко од тога.

Зато скорим смрт ја желит, звати, Прека да ме смакне што скорије; Знам да љубве жртву оплакати, Ожалит и неће оно чије: Сама ни пак возљубљена моја.

и морала притицати из богате интернационалне, наравно западњачке студентске и уопште сталешке кантоманије XВИИИ века, чије уметничко порекло је такође морало бити веома старо, ренесансно и средњовековно, достижући можда и до неиспитаних

и Р. положено ест, јеже первим взором увједану бити које чије сочиненије јест.” Тако је уз ову песму ставио почетно слово свога презимена, Р, сматрајући је очевидно својом.

” — Сасвим неуједначен и ћудљиво недоследан правопис ове песме, чије се последице нису могле избећи ни при најсавеснијој транскрипцији (а баш при таквој најмање), можда су само верна

У исто време отприлике, 23. фебруара 1954, и мађарски књижевник Јанош Херцет послао ми је текст једне мађарске песме чије би прве речи могле заварати као да би могле бити истоветне са нашом песмом; оне то међутим нису.

које Мамузић не излаже ваљало аналисати и преписку Боројевић —Враз, нарочито ону после Боројевићеве изјаве, а чије одломке Мамузић саопштава (в. нарочито 61—2 стр. његове расправе).

Поповић, Милица Стојадиновић Српкиња, Васа Живковић), на чије певање Бранко Радичевић није утицао. Кад год је то било могуће, узиман је првобитни текст песме; свега у неколико

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

забасали смо! Помете нас мећава... Испред Накомичића кућа, чије је од вајкада било да сласавају залутале путнике и намјернике што у зиму прелазе преко Змијања, лизну широк и висок

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Многе речи биле су Србима непознате, а знатан је и број речи чије се значења у црквенословенском и руском разликује од оних у српском.

Његов Српски рјечник с граматиком из 1818. ударио је темељ новом типу књижевног језика, чије је полазиште сељачки говор, а не градски.

и богатију културу, и осим тога да се мењањем језичке норме и уношењем мноштва нових речи уноси забуна у публику чије се језичке навике искорењују и замењују другима.

то је учинило да их многи, нарочито страни истраживачи, посматрају као баладе, чије многе одлике оне несумњиво носе.

Бранимир Ћосић (1903-1934) у свом најзначајнијем делу Покошено поље (1934) заправо усавршио тип београдског романа, чије је прве обрасце дао М. Ускоковић. У лирици ваља поменути Велимира Живојиновића Массуку (1886-1974).

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Из појединих маала почињу да се појављују трговци, старији људи, чије дућане отварају њихове слуге, млађи. И Младен, знајући да је он у реду, и исправан, као што треба, стојећи испред

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

штапом, а убити ножем чије су корице од црнога г. (Венац, 14, 609). Код оваквих својих особина није чудо што се црни г.

На Тодорову суботу хватају се девојке обема рукама за д., па чије име тада чују, тај ће им бити суђеник (СЕЗ, 40, 43).

; али свети Петар даје само оној деци да једу чије мајке до тога дана нису окусиле ј. (Караџић, 3, 1901, 136). У Самобору, из истог разлога, мајке којима је дете умрло

и с њима преноће; сутра намене зрна појединим момцима, а једно себи, и онда их на ватри прже: па чије се зрно при грејању највише приближи њиховом за тога ће се момка удати (СЕЗ, 14, 60). Ј.

Први навиљак сена баца се у воду текућицу (СЕЗ, 17, 107): ово је, извесно, жртва прецима, чије се душе често замишљају у реци ((в.

се, кад падне мрак, износи на дрвљаник (место где бораве душе), где се у њега забије ракљасто дрво са три гране, на чије врхове се закачи по једна црвена ј.

Ово треба да не виде копачи, па чак и да не знају из чије је њиве. Овим се као бајаги краде и преноси род са туђе у своју њиву.

Ћипико, Иво - Пауци

Порубај ме! — Не бој се, наћи ћу ја што да одведем! А нећу ти оставити луга на огњишту. .. А чије су овце, а? — Ха, овце! Фук је мени за њих! ...

—А кућу, земље, ливаде? — љути се Петар. —И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то? Газда—Јове, болан, као и што је и твоје његово... Једнаки смо, брате! ...

— Поквари се народ! — јави се фра Дане, јак, прикладан човјек, чије црне очи блудиле су некамо неодређено, а биле би врло лијепе да у њима сјаше искра сазнања.

варош дошао Јовица— тако су газду тада звали и многи се тога свају у уским гаћама на каиш и с црвеном капом на глави, чије дуге ките по ушима га биле; примио га у дућанску службу газда Стјепан, богат трговац.

љуто би га бољело када је гледао њихова страдања и оне велике неправде које им нанашаху и људи и друштвени поредак за чије се добро они од дјетињства до гроба труде и раде. Познавао је прилике у граду.

— Није, господине, били смо око границе. А и не зна се право чије је. Служи се и једно и друго село, ка једна је шума, — бране се оптужени, брат и сестра обоје млади, збуњени и

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

га није никако налазио дугим бесплодним умовањем, покушао је да га нађе у тамном вилајету, у заумним световима, на чије га је капије довео Јевђеније, као дечак који проводи кроз шуму слепог старца.

Прохор Ноћ шеста. Чуо сам злобни шапат оних за чије искупљење страдам. Кажу да сам испод мантије потурио осушену овчију кожу и да ме трње не дотиче.

Тада ће Дадара, тај презрени мудоња бити натеран у трње, праћен уплашеним погледима његових господара чије бледе главице извирују кроз уске отворе на највишој кули. Шта ће бити са Јеленом?

ораси коштуњавци, дрењци, трњине, рајске печурке, громом погођено рајско дрвеће, рајска бара с рајским жабама чије се рајско крекетање меша с осталим рајским звуцима.

Али ја уображавам да сам непокретнији од мртвог Прохора чије кости леже помешане са глибавом земљом под манастирским храстом.

О тај луди руб, та ивица, брид с чије оштрице се отискујеш или у раље смрти или у слуз, муку и досаду. Најзад сам горе.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ја знам шта будна сневаш у тихе, звездане ноћи, Кад с ока твога бежи детињски, ведри сан, И чије име с плашњом спомињеш у самоћи, И зашто с тугом чекаш празнично светли дан. Остави играчке своје.

3. Шта се мене тиче Ладино весеље, или чија радост или чије жеље? Кô суморни путник на празнику туђем, Зар са сумњом својом да међ госте уђем?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Распитује за здравље Архимедово, чије име се овде изговара са дубоким поштовањем. Старији александриски научници сећају се често боравка великог

Без тих вијадуката галерија, усека и тунела, не могу ни да замислим овај крај. Па ипак је овај храст, на чије сам се дебело стабло наслонио, гледао пре седамдесет година градњу ове железнице.

Њом ћу се отшетати до старог замка Клам, чије зидине живо причају о старим витезовима и о једној њиховој плавокосој ћерци, која је, са прозора своје избе, скочила у

А та њена нова грана отварала је безброј нових питања и проблема за чије решење су била потребна широка знања статике и науке о еластицитету, каквих старији инжењери, па ни моји вршњаци, нису

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МЛАДЕН Јест, на крају улице. МИРОН Из кафане ли је изишао? МЛАДЕН Кафана је још била далеко. МИРОН А из чије куће он може у овој махали да изиђе, ако не из ове? МЛАДЕН (посрће). МИРОН Ето ти!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

И онда опет неки порив, неки глас нагона и позива, нешто јасно и једино лепо: постати пријатељ деце, чувар деце, ма чије, свачије. У госпа Ноли почели се сређивати нагони, интереси, потребе, можда и страсти, можда и егоизам жене.

Роб имања. Изгибох због оних њиветина за које се нисам родила, и које не знам чије ће бити! Храним и браним децу која нису моја. Не знам понекад за шта Бога да молим.

Али добро чиним људма, Тодоре, и то ваља за твоју душу, и ко зна још за чије душе, јер су на великим имањима увек и велики греси, говорила је моја мати...

Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала. — Добро што је заспала. Није то разговор за млад свет.

новац дала, него што хоћу да те видим у душу, пре него што ја будем полагала рачун о части Богу и оном добром човеку чије нас је имање све хранило, и ето још треба и теби, чувеном господину тамо у твојој земљи... Говори шта си урадио!

Чајновића и његову госпођу. Хвалећи Павла, новине су хвалиле и угледну његову мајку, угледну грађанку за чије се име зна у свима добротворним друштвима без разлике вере и народности.

На лакат с Јуден-сокаком сучељавала се сасвим кратка и још ужа улица, од чије једне стране је отприлике две трећине заузимао опет зид клостера, а остало куће Грка, кућице имућних, или и богатих

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је

Средоје Твор није баш морао да улаже неки нарочити труд да би се прилагодио особинама животиње чије је име носио, а Јова Магарац, који је додуше долазећи у школу већ био донео извесне магареће особине, необично се

Тако сам некако и учинио. Тек после неколико месеци срео сам се једанпут на улици са њима. Млади пар, чије међусобне тужбе леже пред конзисторијом, ишао је под руку, а са њима и један младић. — Где сте ви, где сте ви?

Па онда, кроз оно велико стакло видиш увеличанога књижевника, или научника, за којега се вели да казује последњу реч, чије се име исписује увек у врху и са поштовањем изговара, којему се они који га опкољују стално диве — како ономе што је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде. — Чије мамузе звецкају? — Поднаредника Светомира — рече неко. — Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна!

Сада виде општу невољу, и у заједничком јаду разбијају се личне патње као капљице над брзом реком, од чије се хуке и не чују појединачни уздаси.

Маларија коси људе. Свакодневно пролазе поворке измучених војника и официра, чије тело изгледа као да је исцеђено од силне ватре. Неки су у бунилу.

Али... настао је понор. У овом вртоглавом наступу многи наши другови погубили су животе, или су постали руине чије су патње толико снажне да се и не сећају више прошлости.

2. август Прешли смо Островско језеро и приближујемо се лагано положајима. Наишли смо на село Неокази, чије су куће облепљене блатом и ограђене оронулим зидовима, као да су се векови одмарали на њима.

Сад нож решава судбину једних и других. Из једног рова видесмо како наши искочише и на нож дочекаше непријатеља, у чије се масе брзо изгубише. „Са овима је свршено!“ — помислих. Из једног, нама најближег рова, пешаци се дигоше.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Где бисмо били? Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни, Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали, Који би нас народи пријатељима звали, О који би за нас били жали?

Ко се то игра пољем са девојкама, Од чијег су то даха гране задрхтале, И цветови са воћки попадали, Чије су то стопе по травама?

Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром, Чије су очи пуне суза са огромних визија Хоризоната. Гле, јахач на коњу ком, Милице, сад тепаш именом Марата, У одећи

појих заносних својих снова, Колико врућих небеса кусах то из тањира: Трбух још памти тежину и грч богова, Остатке чије протера са мучног трбушног пира!

Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, је свакако данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често неизвесни.

звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности. Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан. Узроке његових обољењ

корача у даљину благ Тај стас, који ће негде морати да наиђе На ову жудњу и на кобни овај глас: ”О ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени, У стварност врати лик свој сатрвени, И не спречи, не спречи, једини за мене спас“.

”Да, нежењен! Чиме бих то чељаде преранио; У којој постељи да ме чека, И пошље чије, моју главу да загрли? Једном је пришла једна ђе сам спаво, И била тиха и слатка ко мехлем, И суза за њом ми

А ви велите, о ви који презирући оруђа Огледате тугу своју у реци плача туђа, Старче, чије су косе забелеле сасвим у дану, Младићу, очију божанских из којих љубав свану, Тиха жено, која са анђелима мешаш своја

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта све не би видео, шта доживео тамо горе! Постоје у ливади и ситни жути цветови чије главице постају сребрне и лагане кад остаре, откидају се и лете к небу. Али, који је још сунцокрет полетео у висине?

— Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча. Али, кад га војник упита шта је, он саже главу. Заиста, шта је? Чије је лице у мраку, у брзини навукао?

— Је ли то моја Звезда? — упитао би се други Чобанин, угледавши звезду чије су се очи гасиле. Али, ни Чобанин ни Звезда нису ништа питали. Само је Звезда Чобанину пружила руку и подигла га увис.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1912. ЛУЦИФЕР Силан и голем у ноћ лети, хрли, Кô да га буре побешњеле носе. Погледај! дивну жену, чије косе Кô златан пламен вихоре, он грли.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Већ су савременици осетили значај боја на Косову, и он је брзо постао предмет легенде, чије је стварање било олакшано и драматичним појединостима самога сукоба, подвигом Милоша Кобилића и погибијом оба

Сасвим природно, према томе издајнику раја је могла да створи лик издајника у прошлости. Чије би име везала за тај лик? Мећу свим личностима у прошлости Вук је за то имао највише услова.

308—363), Зоговић овако спомиње своју вулгаризацију из времена пре рата: „... Н. Кравцов, из чије је младићке студије о српском епосу и писац ових редака, такође у младости, усвојио и разрађивао низ крутих, до

јутро, нити турски селам називаше, но му грдну ријеч проговара: „А ту ли си, један копилане, копилане, царев хаинине! Чије ли си дворе похарао? Чије ли си робље поробио? Чију л' љубиш под чадором љубу? Излази ми на мегдан јуначки!

Чије ли си дворе похарао? Чије ли си робље поробио? Чију л' љубиш под чадором љубу? Излази ми на мегдан јуначки!“ Скочи Турчин кâ да се

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

метнули на постељу под узглавље царево, и каде им цар смотре писмо, дозва сву своју господу преда се да расмотре чије узбуде помудрије писмо да га учини првога до себе у царству. И пронађоше тако сви о невести да је право изречено.

Побожне и богомолице да сте, а не подшмугле веверице. Не подзирите ви по сокаку људи, ни мазлице чије будите, кроме својих вам мужева, опаднице и гласоноше у дому ли мршталице, да нисте.

Око 1740. Каде дурма откуд капље водена капља, она и тврди камен пробуши. Чије није било, чије ли неће бити... Зар од попа ђакону бити, ја ли од бега субаша?

Око 1740. Каде дурма откуд капље водена капља, она и тврди камен пробуши. Чије није било, чије ли неће бити... Зар од попа ђакону бити, ја ли од бега субаша?

Еда се не може прозлити и добра жена од нехајства мушкога? Једна је скона, ама ћуд је неравна. Не мотри чије попрхе, Него гледај му обрхе. Не гледај ми ни оговарај свáде ни боја, него оно криви, са шта се је заподело зло.

А што су што и врсне чије земљане полате супроћ небесних, ако би баш све целе са суха злата с бисера и драга камења саграђене биле?

И мени ли се пристоји тебе с мојом рђавом руком дотицати се твоме главном врху и крстити те? Пак у чије ли име знам ја тебе крстити, Боже мој? Што то хоћеш са мном учинити, о владико?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

се момци и девојке љуљају беле недеље на „нишаљкама“, и где се загрљени момак и девојка љуљају, а друштво им пева: „Чије перо на нишаљку, гајтане мој!“ Зона још није играла у ору нити се љуљала на нишаљци, — она је само гледала.

Ту је у близини и нишаљка (љуљашка), и око ње пуно света. Љуљају се и певају „Чије перо на нишаљку, гајтане мој“! Они из кола иду па љуљају друге или се сами љуљају, а они са нишаљке иду у хватају се у

“ Ето, тако је објективан, правичан и несебичан човек био тај Милисав Јекономија, чије ћемо мишљење изнети опширно и тачно, као да је из стенографских бележака вађено.

су и оне девовале и ашиковале, али тога чуда није било; како ће кô никоја остати уседелица на срамоту Замфирових, из чије су се куће у срећно време већ у петнаестој години удавале!

Заусти да их пита из кога су села и чије су, али се уздржа, ваљда зато што је у Манином дућану. Девојке пазарише, па и одоше. Остадоше опет сами.