Upotreba reči crna u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Dveri se otvoriše, a iz njih laganim i ozbiljnim korakom stupi moj otac. Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio. U ruci je držao zlatan krst.

Dveri se otvoriše, a iz njih laganim i ozbiljnim korakom stupi moj otac. Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio. U ruci je držao zlatan krst.

Oh, ta samo jedanput iz one tavne šupljine da zasvetle dva crna oka, da vide užas bezobrazne gledalice, koja se ne stidi s podsmehom posmatrati od pre hiljadu godina iz groba izbačeni

Tetka mi se lepo obukla: na njojzi čista sadi košulja, na glavi crna svilena marama s belim pegama, a na prepregači čisto crvena osnova sa sitnim plavim cvetovima, haljina zagasito žuta s

Ali na njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što

Godina šeset druga beše mršava prethodnica strahovitoj šeset trećoj godini... Beše to kao ono crna vrana što nad mrtvom lešinom najpre grakne, da joj posle, podmuklo ćuteći, meso razdire...

Obradović, Dositej - BASNE

Kad mi komindžija čisti komin ujutru i u njemu peva, rado ga slušam i vidim onako crna i čađava, i dragovoljno dam mu na napitak, razmišljavajući da je on vesma potreban u opštestvu.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Nađem moga strica samo sa 10—15 momaka, a više nema. Pitam ga: „Kamo ti vojska?” A on mi kaže: „Crna ti vojska! Dođoše nekoliko nji̓ te sve pokvariše, i ja sam se jedva spasao, a oni bukači odoše sa knez-Pejom, te

U mene je bio kožu̓ ruski do zemlje, rukavi do prsta, štrankom opasan, kapa na glavi ruska, zimna, crna, čizme mačkom postavljene. Dođem Tekeliji na vrata; ne puštaju me u sobu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

A što ostane, iznesi gde na raskršće te prospi. A dobro bi bilo da otkineš malo čupe od crna mačka bez belege, pa da ga nakadiš... Dobro utuvi što ti rekoh! — Hoću, prijo. E, bog ti dao!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Janko Veselinović HAJDUK STANKO Sadržaj I DEO: ODMETNIK 3 1. CRNA BARA 4 2. SUBAŠA 9 3. JARANI 16 4. U KOLU 21 5. ZLOČINAC 28 6. PREOBRAŽAJ 32 7. SPLETKA 38 8. GROM IZ VEDRA NEBA 46 9.

Neka vam se sveća ne ugasi; neka vam se imena pominju do istrage srpskoga kolena!... I DEO: ODMETNIK 1. CRNA BARA Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve.

Eto, takva je bila Mačva. Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom ključu gde se Drina u Savu uleva, leži Crna Bara. To je staro selo. Priča veli da se negda zvalo „Jordan“.

Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu. Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari.

Ko obori Lazara, neće Stanka; ko nadskoči Stanku, neće Lazaru; ko odbaci kamena Lazaru, neće Stanku; a već sva je Crna Bara znala da je Stanko najbolji nišaidžija. Ali... đavo ga znao!... Kao da je neka premaglavica!...

— I onda, jarane, ako milostivi bog što da, ti si pobratim!... Tako smo rekli! Lazar se menjao u licu. Gorela mu je crna zemlja pod nogama... — Hoćeš li, japane?... On nešto promrmlja kroz zube, pa okrete leđa i pođe.

Ali sad, kad mu i jedan star čovek veli ono isto što mu jednako njegova crna misao šapuće, sad mu se učini da je u pravu da tako uradi!... I šta ga se tiče Stanko!... I ko je taj Stanko?...

Jelica!... Ta lepa devojka!... I ona će biti njegova!... Što je bilo pa putu, on je sklonio; a Crna Bara boljeg od njega nema!... U pameti je gledao Jelicu kako se smeška na njega...

Sad treba da se ti zauzmeš za Lazara... I onda je Ivan Miraždžić tvoj!... A kad bude Ivan uza te, onda je Crna Bara zavađena. Želio si da miriš Crnobarce — želja ti je ispunjenja. — A gdje je Lazo?

Marinko mahnu rukom. — Mahni! Kad me steže za gušu, ja rekoh ispadoše oba oka. Jaki je kao crna zemlja!... Nego, danas nam ne pođe za rukom. Okrete se, ojađenik, narodu pa stade besediti...

Ama, nije ti ni Ivan tikva bez korena, ima i on svojih ludi... I tek jednog dana vidiš a Crna Bara se pocepala, jednu stranu vodi pop, a drugu Ivan.

Govori!... Govori!... Pa joj priđe, dokopa je za ramena i stade je drsati i tresti. Jedna crna misao prožeže joj mozak. Kao mahnita, spopade Jelicu za gušu. — Reci! Smeš li mi u oči dogledati?... Jesi li devojka?.

Dučić, Jovan - PESME

270 ČOVEK I PAS 271 CRNA PESMA 272 SRCA 273 PRIČA O JAKOM 274 NA STENI 275 MALA PRINCEZA 276 VEČERNjE 277 JEDNE VEDRE NOĆI 278 DUBROVAČKA

Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta... A strašna međa šta znači, Što deli pokret od mira?

Kako su pune redom bezdane, I kako kobni glasi ćutanja. PESMA Noć je najednom pala crna, Kao pod krilom gavranovim. Bele će ruže s oštrog trna Da planu rano s danom novim.

Put prašljiv kud se mravâ vuče Za četom crna četa; Železnu žicu cvrčak suče, Najdužu ovog leta. I skakavaca minu jato...

ĆUK Nad smrekom prva zvezda blisnu, Ču se ćuk; negde voda zasja. Pod kišom mraka žali kisnu, Omara dunu s crna klasja. U ponoć će na gluhom kopnu Večeras uštap da se rodi; I jedra noći da se popnu; I vazdušasti pođu brodi.

OPSENA Ti si kao zvezda jednog jutra slave, A u meni osta kao crna rana; Ti si trista vrela što bruje i plave — Da sva budu jedna suza otrovana.

Tako, kao odjek u samotnu goru, Vratiće se putem koji meni vodi, Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi — Kao crna ptica u sunčanom moru.

I tako dve naše ljubavi očajne, Ogrnute lažju večitom i niskom, Stoje nemih usta u dnu naše tajne — Dva crna pauna na zidu starinskom.

KNjIGA ČETVRTA: PLAVE LEGENDE Prijatelju Ivi Ćipiku 1. ČOVEK I PAS S početka je padala tanka, sitna, crna kiša. Alpijskim putem iznad jezera peo sam se te večeri na breg.

A kada skrenuše u pomrčinu, nije se više raspoznavao čovek od psa. CRNA PESMA To je bilo dok ona beše najlepša i najtužnija žena u mračnom Eskorijalu; to je bilo obično u duge dane, u

Njegova stara krv zagrevala je jaja pod njim, u kojima su se polako začinjala tri crna života. Dvestagodišnji gavran svu noć sneva mutni san o nečem što je bilo pre dva veka.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Osećam kako mi se trese resica, kako talasi pljuskaju, ali je voda vruća i crna kao mastilo. I Mojsilo ilidžar cedi limun i struže so s kifle u bazen. Buć! Odoh pod vodu! Jaoj, ala me nešto guši!...

Ili — ili ... Vidim sve. Bolje se vrati pa čitaj sentimentalne romane i ljubi oca u ruku... Noć je bila crna kao malo koja njena drýga. Nigdje se ništa ne miče, samo sovuljaga ćuče njenu strašnu pjesmu.

Ona korači jedanput, pa pade na koljena. Saže glavu, pokri oči rukama, a crna joj kosa rasu se po zemlji. Pop se uzdrhta, a suze mu udariše. On mrdnu jednim prstom.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Posle nekog vremena Jula unese kafu i posluži ih sve. Kafa je bila taman koliko treba vruća i crna, i učitelj je pio i hvalio, pljuckajući onu krupnije samlevenu koja je plivala po površini.

Gleda po bašti. Ne vidi nikoga; samo drveće i cveće, i visoku zelenu metlu i bikove od crna luka kako se izdužili u visinu.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

to uvek na jednom istom mestu, ulazu, dolazio je u varoš, isto onako zanesen u govoru, u dronjcima, visok, suv i sitna, crna lica. Čim uđe u čaršiju, sluge, šegrti iz pojedinih dućana kao nekog svog davnašnjeg poznanika dočekuju ga.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Koliko ima godina? pita važno ogreѕѕe. — Pa šesti razred, šesnaest i sedamnaesta. — E znaš šta, crna drugo, gledaj ti sebe i ostani poštena kao što si bila. A njoj, kad čuješ gde je, pošlji konopac da se obesi.

Tek kad uđe do ramena on se najedanput povi unapred i odmah zatim njegova se crna kosa sa širokim belim vratom izgubi u prljavoj peni talasa.

odnekud baš ispod njegovog poljskog kreveta pa tačno sredinom zemunice ka vratima, milela je jedna tanka, vijugava i crna kolona sa svim sitnih, na prvi pogled i nevidljivih, mrava.

Ali je Jurišić na to bio obratio naročitu pažnju i uočio: da se ona crna kolonica upravo komeša i izmotava na jednom istom mestu.

I svi se kikoću i cerekaju, a neko se zagrcnuo te mu kroz nos curi crna kafa pa još veći urnebes. — Je li, a piše li ti mala Žana iz Klermona? — Mala Žana iz Klermona?

Afrika

S vremena na vreme pojavi se njegova crna glava, da udahne vazduha, dok se sa tvrde, kovrdžave, i masne kose voda odvaja odmah kao od nečeg tuđeg i stranog.

Mladići su bili apsolutno nemi, oborenih glava; nosili su jedino, kao i ostali crnci u ovom kraju duga crna koplja. Nisu se ni iznenadili ni uplašili kad su nas videli, ali, ne htevši stati na moj poziv, nastaviše kroz šumu.

Ja jednu zadržavam za sebe sasvim blizu obale da bih se lakše umio i obrijao. Neka crna žena sasvim naga, teških čvrstih grudi koje kao da je vuku vodi i zemlji, prilazi i gleda zadovoljno kako razmazujem

da je bio izvanredno lep: njegove oči čijim je pogledom on teško upravljao, bile su tople kafene boje; kosa, neobično crna i duga, padala je niz čelo gustim pramenima.

i pevaju, i svaki čas po jedna uleti u sredinu, raspevana, luda, baca se poleđuške, čas jednoj, čas drugoj u naručje. Crna je devojka primi, polegne pod njenom težinom, odupre se o gipke noge i odbacuje natrag u krug.

Prelazimo preko rečice koja se zove Crna Volta; njen izvor je samo na dvadeset do trideset kilometara odatle. Udružena tek u Gold Kostu sa Belom i Crvenom

Kuju stojeći, raskoračeni, uzdižući se svojim zamahom u nebo kao crna vulkanska genija. Njine lobanje su savršeno obrijane.

dalje, kada se prođe ribarsko seoce i šumica na reci, počinje Bamako, grad koji su pre dva veka osnovala, bežeći, dva crna fetišera nazvavši ga: „Najveće kupatilo krokodila.

“ U ponoći smo produžili. Magla se razišla, nebo svetlo i zvezdano, obasjano mesecom, koji se krnjio. Reka je bila crna. Pitao sam svoje pagajere: zar ne umeju pevati.

„Musje ze pli volt klavat ki komans a etl noal“ (Gospodine uzeo sam vašu mašnu koja počinje da bude crna! U stvari je crvena). „Musje, ze serse vo sosir, ki ne son pa tutafe noal“ (One su žute)!

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: (Prokleto Evo!) Lako je da si posmejavate sos starom čovekom. Ej, gospodar notarius, kakvo crna šteta! MIŠIĆ: Šteta je velika, osobito onaki dobri konji, u celoj varoši im nije bilo para.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

“ Eto, kraj te Mahale, i Temišvara, prošla su bila, jednog dana, u proleće godine 1752, crna, putnička kola i ušla u grad, kroz kapije, koje su čuvale tobdžije.

Bila su to mala, brza, crna, putnička kola, tako reći samo jedan sanduk, postavljen crnim, svilenim velurom. Sanduk, koji je visio sa četiri velika

Sanduk, koji je visio sa četiri velika točka. Sa četiri debela kaiša. Ali je bio, za tolike ljude, ujedno i crna sudbina.

Kola kirasirskog puka, velika, teška, crna, približila su se, međutim, a dva husara su – valjda da izvide – objahala Isakoviče, u karijeri.

Sudbina Isakoviča – mislio je Garsuli – time je, zapečaćena! Laka, crna, putnička kola Garsulijeva izišla su, posle svega toga, kroz kapiju princa Evgenija Savojskoga, pa su, zatim, nestala,

Nebo je, međutim, iznad Tabana, bilo zatreperilo. Na dnu strme ulice ukazaše se teška, crna, putnička, kola. Prema običaju onog vremena, visila su, na visokim točkovima, kao da se ljudi moraju voziti u kožnom

Kad bi Sunce zašlo, ili kad bi kola zašla u neki šumarak, njena bi se kosa, razlivena niz vrat, činila kao neka crna, divlja, griva.

Pavle se, docnije, sećao samo da je, tu, gde je bila, legla, bilo polje puno bulki, a iza tog polja, crna, gusta, šuma. Stajao je, u nedoumici, čelo glave devojčeta.

se, tiho, i vrata u odaji u kojoj je spavao, a u vratima, u providnom muslinu, sa kosom koja joj se tresla, kao neka crna, divlja, griva, ukaza se, polugola, gospoža Evdokija. Ona se smešila i imala je prst pritisnut na usta.

A jego ekipaž, eto, stoit pred Mahalom i odneti ga u Vijenu više ne možet! Jes! Jes! Njegova crna, laka, putnička kola, neće izići iz Temišvara, nego će ostati tu, večno, u kapiji princa Evgenija, koji je bio serbska

Vide kako Garsuli okreće kola i tera utrinom prema Temišvaru, i, kako gomila Mahalčana trči za njim. Kola su jurila, crna, zelenom utrinom, brzo, jer se sve to dešavalo, u snu, kao leprš golubova.

U raspoloženju u kom se mešaju radost i žalost, tuga i nada, snovi i praznina. Na traktir je, u letnje večeri, padala crna i tamna senka samostana fratara, koji je bio prekoputa, a u kom su često zvonili.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Severnom varijetetu pripada Srbija a južnom Stara Crna Gora, obe doskora posebne narodne države na različan način formirane.

Dalje su pečene kože, s poznatim crvenilom ljudi koje šiba vetar i nepogoda. U njihovu odelu prevlađuje crna boja; njihovi pelengiri su vrlo karakteristični. Žive uopšte prosto, ali ne bez neke patrijarhalne ugodnosti.

drvena je kuća zamenjena kamenom i visokim „kulama“, koje su vrsta malih utvrđenja. Ova kršna Crna Gora je doskora bila bez puteva. Nije bilo drugih do pešačkih staza po krečnjaku, preko šiljatih stena i škrapa.

Među njima su se najpre ukorenile demokratske ideje, donete iz Srbije. Od 1878. godine Crna Gora je držala deo jadranskog primorja sa pristaništima Barom i Ulcinjom; trgovačke veze sa Kotorskim zalivom su

Boka je velikim delom, kao i Crna Gora, ljuti karst, koji se odsecima i strmim stranama spušta u Jadransko more. Na više od tih odseka je brdska i

Šar-planina i Skopska Crna gora (Karadag) odvajaju ovaj varijetet od ostalih varijeteta centralnog tipa. Ali gnjilansko stanovništvo u gornjem

Žensko odelo u Marijovu ima slične šare kao i ženska nošnja kod Mijaka, samo ovde prevlađuje crna boja. Kao i kod Mijaka karakteristične su rese na rukavima od košulja i oko pojasa.

Najinteresantniji je deo muške nošnje, koji se iz ove oblasti rasprostro ovde-onde po Makedoniji, ćepare ili ćepe, crna suknena gornja haljina, koja naročito pokriva ramena i leđa i koja je slična haveloku (pelerini).

Dok je kod ljudi obično crna boja, kod žena i dece je boja odela i vezova crvena, i to višnjeva ili krmezna, dakle, zatvorenocrvena boja.

Oko struka je vrlo prost tkani pojas. Gore je preko košulje suknena crna i kratka dolaktica, koja je nalik na mijačko „gunče“, sa rukavima samo do lakata.

Odelo im se odlikuje onim, napred pomenutim, bogatim šarama zapadne Makedonije, naročito košulje, ali prevlađuje crna boja. Selo je raznovrsnog etničkog sastava, i zadruge su retke i manje. Iste je vrste i susedno selo Kriveni.

Napustivši Aziju zadržali su se na Volgi, gde se njihova država zvala Velika Bugarska ili Crna Bugarska. Ova je država postojala još u HV veku.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo 10 Crn ti jezik crno podne crna nada.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Šljahtec će se još zabaviti ovde. Čamča zna već njihov običaj, iznese mu i bela i crna vina, i „auspruha”. Šljahtec može birati šta hoće.

reverenda) — duga crna gornja haljina katoličkih sveštenika regal, regalija (lat. jura regalіa) — zakup; suvereno pravo vladara u Srednjem

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Putem, uz obalu, uz brda, koja su opet padala i spuštala se u mokre travuljine, kola su brzo stigla tri velika, crna čamca, što su dole, na reci, lagano odmicala. Zagrljen toplim dečjim rukama, on je kao nastavljao da spava.

Ništa se nije više čulo, sem vetra i laveža pasa. I neprekidan šum vode što je oticala. Podiže ruku i velika se crna senka načini na zidu. Hteo je tiho da je pozove, da je namami, u postelju. Da se svuče.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

„magijskih testova“: „Uoči Đurđeva dne devojka, želeći doznati hoće li se, te godine, udati, prereže dva pera od crna luka podjednako, i nameni koje će joj kazati tu tajnu rastom svojim.

„Ne valja se“ da trudnica jede zečetinu jer će joj dete, negde smatraju (okolina Šapca), biti razroko, a negde (Skopska Crna Gora), imati „drhtavicu“.⁴⁰ Trudnica takođe ne sme jesti „načeto“ mesto.

⁵⁵ U mnogim krajevima (Bosna, Crna Gora, Hercegovina, Srbija, Makedonija), kaže se da će ovo dete biti srećno, odnosno da će biti „ajarlija“, i

Tako, na primer, „crna i povelika kosa na prinovi (detetu) predskazuje njegovo siromaštvo“⁵⁹. Negde, pak, veruje se da ako žensko dete ima

Pošto je crna boja dobar utuk protiv demona, deci se kao opasna daju i sledeća imena: Vranko, Vranča, Vran, Vraneš, Vranoje, Mrkša,

U druga dva slučaja snaga je sadržana u simbolici boja (crne i bele). Crna boja se u mitsko-religijskom shvatanju sveta vezuje za mrak, zemlju i htonski svet.

je uopšte gledano položaj dece u zadruzi i celoj patrijarhalnoj kulturi veoma rđav i mada je predstava žene nesumnjivo crna u ideologiji ove kulture, valja reći i to da on, ipak, nije podjednako loš u svim ženinim socijalnim i biološkim

, isto, s. 81; Vrčević, V., Niz srpskih pripovjedaka, Braća Jovanović, Pančevo 1881, s. 100; Up. Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta— Nolit, Beograd 1987, s. 304.

77; Milićević, M. Đ., isto, s. 134—135. i 164. ³¹ Trebješanin, Ž., isto, s. 91—94. ³² Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Nolit, Beograd 1987, s. 343. ³³ Gezeman, G., Čojstvo i junaštvo starih Crnogoraca, Cetinje 1968, s.

86. ⁴¹ Ivić, I., isto, s. 87—88. ⁴² Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta—Nolit, Beograd 1987, s, 351. ⁴³ Dučić, S.

Karadžić, V. S., Život i običaji naroda srpskoga, Prosveta—Nolit, Beograd 1987. Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta—Nolit, Beograd 1987. Karadžić, V. S., Srpski rječnik (1818), Prosveta—Nolit, Beograd 1987.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

XI 1972. 78 ĐAVOLjI KURŠUM 80 KLIS 83 POTOP ZADOVOLjSTVA 85 ZMIJA 87 CRNA TAČKA 90 NAJBOLjE GODINE 94 ZAVODNIK 95 MADAM BOVARI SA »TAŠA« 98 PROVINCIJALKA 101 NAJBOLjE

su tada nosile široke suknje, stegnute u pasu jeftinim plastičnim kaiševima, a iz njihove kose širio se miris parfema »crna mačka«. Kad bi prelazile salu, te haljine su se klatile tamo-amo, poput zanjihanog abažura stone lampe.

Ni to nisu one trave koje bi me spasile. Okrenem se oko sebe, nigde ni travke — sve sam goli asfalt. CRNA TAČKA Pored malog, učmalog gradića, u kome se, čak ni preko leta, ništa zanimljivo ne dešava, prolazi cesta za more.

– Pa, što ne stavite crnu tačku? – Dosad, fala bogu, nije niko poginuo, a i da jeste, crna tačka se po propisu ne stavlja u naseljenim mestima. – Ovo naseljeno mesto? – Mi živimo ovde i ništa nam ne fali.

Matavulj, Simo - USKOK

I njen nos bješe malčice kukast nad malijem ustima, iz kojih blještahu zubi. Ljepotu glave začinjaše busata crna kosa, spletena u vijenac. U potpunoj srazmjeri udova i nežnoj ljepoti oblikâ izbijaše jedrina i snaga.

Jedva čekam da ga vidim. — A o drugijem glavarima plemenskim jesi li šta čuo? — Ništa. — A kolika misliš da je Crna Gora? I to ne znam. E, evo ću ti ja kazati, koliko ti treba.

— Ništa. — A kolika misliš da je Crna Gora? I to ne znam. E, evo ću ti ja kazati, koliko ti treba. Prava Crna Gora ima sedam plemena: Cetinje, Njeguše, Ćekliće, Bjelice, Čevljane, Cuce i Pješivce. To je sve Katunska nahija.

Mi smo ti, dakle, uskoci, kao što je sva Crna Gora. Kad su naši stari ovamo uskočili bila su samo dva bratstva, Erakovići i Rajčevići, narod od dva brata, od Eraka

susjedima, te, vele, da je Napoleon prijetio da će Crnu Goru obliti našom krvlju, te da se otada neće više zvati „Crna“ nego „Crvena Gora“.

„Otpiši mu“, rekoše mu oni, „da Crna Gora ne daje harača, no neka pokuša da ga sâm uzme. A mjesto dvanaest djevojaka, pošalji mu dvanaest rogova od ovnova,

Vladika na velikoj, postavljenoj stolovači prebiraše brojanice. Na njemu bjehu mantije, a na glavi povisoka, crna, svilena kapa.

Ej, luda, mlada glavo, što ne posluša! Krilo naše, lijepa mladosti, crna ti majka i mi s njom dovijeka, ne odolje srcu ognjenom!.. — A-nu sjedi malo, Markiša! Nama već nije prešno!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

TETKA: Jeste, jeste; čudili smo se svi koji smo pratili: kokoška crna, taman kad je sanduk sproću pendžera bio, izleti napolje, pa pr preko sokaka.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

pusta, bila je samo beogradski pašaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile žalosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak; u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnoga

000 duša. Stara Srbija je seobama prepolovljena; u Bosni i Hercegovini vlada tama i varvarstvo; Crna Gora je u stalnim borbama sa Turcima i Arbanasima; Dalmacija, pod Mletačkom Republikom, preplavljena talijanstvom, živi

u Novom Sadu), ali bez uspeha. U Gorski vijenac Njegoš je uneo i lično sebe, mnogo svoga. Kada je pisao Gorski vijenac Crna Gora je preživljavala teške dane, kao u vreme vladike Danila, i kroz usta vladike Danila u svom spevu Njegoš je kazivao

čas« srpskog oslobođenja i ujedinjenja, prekoravala se Srbija što pedeset godina ostaje u »blatomiru«, obožavala se Crna Gora koja je neprestano na ratnoj nozi, i Omladina je srpske duhove pozivala za blisko delo nacionalnog oslobođenja i

Kolombu Prospera Merimea (1877), i tri romana Erkmana-Šatrijana: Brđani (L'іnvaѕіon) (1878), Dva brata (1878), i Crna kuga (Hugues le Loup). Pored toga, Žila Verna Doktor Oks i njegova posla (1878).

Seoska učiteljica je crna i žalosna slika jedne nesrećne žene; Porušeni ideali, u koje je Ranković uneo vrlo mnogo svoga ličnog, delo poslednjih

Posle pet stotina godina izvršeno je potpuno oslobođenje srpskoga naroda od Turaka. Srbija i Crna Gora su se dodirnule.

Milićević, Vuk - Bespuće

Zaustavi ga seminar koji je prolazio Ilicom, praveći večernju šetnju: dugačka povorka mladih klerika sva crna; sa širokim šeširima koji bacaju sjenku na lice i prave ga tamnim; u uskim mantijama, sa crnim pojasima; većina sa

Ipak, na mahove, snažno izbijaše u njemu tjeskoba, mračna i crna, puna pitanja i sumnje: „Kuda to vodi?“ I on se upinjaše da razumije to novo osjećanje, bojeći se da ga nazove jednim

Radičević, Branko - PESME

Srpskoj omladini DEVOJKA NA STUDENCU Kad sam sinoć ovde bila I vodice zaitila, Dođe momče crna oka Na konjicu laka skoka, Pozdravi me, zborit ode: „Dajde, sele, malo vode!

zorice, zabeli, zabeli — Al' uzalud moji trudi celi, Klonu telo, klonu cela snaga, A od mome nigde baš ni traga, Crna nojca svuda navalila, Goru, dolu u crno zavila, Tama za mnom, tama preda mnome, Al' najveća u srdašcu mome.

s' odavde mene izgubile, Sve mi milo nojca rasplašila, Što ne mogla, u tamu zavila, Nigde traga od dana bijela, Crna nojca sasvim preotela.

se ona vreća sveta, Ispadoše brda svekolika, Načini se jedina gomila, Načini se ona srpska dika, Dika srpska, Crna Gora mila.

sveta, Ispadoše brda svekolika, Načini se jedina gomila, Načini se ona srpska dika, Dika srpska, Crna Gora mila. Crna Goro, ponosito stenje, Krune srpske ti drago kamenje, Uspomeno prebeloga danka, Kog se seća Srbin kâno sanka!

pada u zelenu travu, Ljuba k njemu pa mu skida glavu, Te je meće dragom više groba, Verna ljuba i poslije groba. Crna Goro, gnezdo sokolova!

srećo nad srećama, Blago onom ko se vama masti! Pa potrči gore ćelijama, Kada tamo, kako s' upropasti! Ja opazim crna kaluđera Što me jutros u jamu satera, Pa se brže do nosa zavijem, I za stupac nekakvi se skrijem.

Daničiću! tebe sad bratimim, Da sa srca malo jade snimim: Ja imadoh brata rođenoga, Rođenoga brata jedinoga, Crna zemlja meneka ga uze, Ja za njime prolih gorke suze, Al' sve zaman — ništa ne pomogoh, Iz groba ga podići ne mogoh.

ostao, Pa zabô se u srdašce moje, Tužni oče, i u ono tvoje; Ljuta nama, nama teška trna, — Laka tebi, brate, zemlja crna! Jedna rečica jošt mi, brate, gudi Iz ljubavni što t' isteče grudi.

„Išla šumom jedanputa, Zalutala sa svog puta. Išli pored grma, trna, Uvati i nojca crna. Setiše se ti vukova I vampira i smukova, Gvozdenzuba i veštica, Oni deči izelica, A suviše ti psoglava, Pa i

kad i ona drema; A ti, sunce, ne sjaj mojoj muci, Veće sedaj — moje j' sunce selo; Beži, danče, u crno s' obuci, Crna zemlja njeno krije telo...

Ustaj, pirni, ne počasi časa — Pa Turčinu ni traga, ni glasa! Crna Goro, kami na kamenu! Kami, kami krvavome dinu, Da posuknu niz klanac i stenu!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud.

Na glavi mu stoluje golema crna jagnjeća šubara. — Stoj! — službeno kaže Pantelija i diže ruku s dlanom okrenutim putnicima kao da im pokazuje nešto

DOGAĐAJ U MILICIJI U kancelariju komandira milicije upade crna Savka, seoska luda, nosi na rukama jednogodišnje dijete i još s vrata, bez pozdrava i uvoda, nadaje viku: — Evo vam

). Spazi samo kako se u njezinu kancelariju nečujno uvulja crna bakica u novim žutim opancima i već istog trena joj u ušima zažubori dobrostiv mekan glas i znane riječi, nezaboravna

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a nasred dvorišta stari dud — „šandud“.

Ti si stajala pognute glave. Bilo ti je hladno, ali si ti jednako dete utopljavala, prigrljivala, a ono sisaše komad crna hleba. — Zima, Stano — rekoh tek što da kažem. Ti se još više zgrči.

Tek što da počnu, dođe i „ona“. Visoka, puna. Crna joj kosa u dugim kurjucima pada niz leđa. Oči velike, crne i pokrivene dugim, tamnim trepavicama; usta mala, puna,

— šaptaše ona dršćući od straha i krijući pogled od svetlosti. — Umudri me, slatki Gospode! ... Oh, grešna i crna ja!

U onom mrkom zelenilu čokota, zgrčena, crna, s lulom iza vrata, držeći me za ruku i mrmljajući nešto u sebi svojim debelim, izbrazdanim ustima, tako je čudno

Rastresla se, jelek razgrnut, košulja otklonjena, te joj grudi, kao mramor blešte; kosa crna i vlažna, šiba je i mrsi se... Snaga joj se krši i vije kao zmija.

Od te sobe pružao se drven, suv doksat, krevet, po kome je svagda bilo gomilice kupusa, crna luka. U uglovima tavana visile su kite, torbice, uvezano u krpama semenje od povrća.

Ona, pošto čelo groba klekne, nagnula bi se napred ka grobu, tako da joj glava, čelo, dodiruje krst. Crna joj šamija, sa otpuštenim krajevima sa strane, sakrila bi joj belo lice, a na ruci zavrnuo bi se rukav od košulje sa

Kostić, Laza - PESME

Al' badava je; eno ih nema, crn im se oblak sumrakom sveti, a noć će crna skoro odneti sunčevu slavu i slavu njinu. — Oj, sunce, sunce, što tako već ode, ala me sećaš na sunce slobode, na

— Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi' tvoji': taj kamen crni Crna je Gora. Na tom je kamu azijska guja zubima kivnim izgrizukala crtama divnim junačku dramu.

Pismena se po listovima mute, načiniše se crna strašila što o njima proričuć pričaju; a jevanđelske svete istine ozbiljnijom tek čine opsenu.

stopom njenom snezi se tope, jer nad je taj greje od glave do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna vrata belom kuca rukom, iz bela grla, tankim zove gukom: „Hodite oci, oj, oče, hodi!

nad je taj greje od glave do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna vrata belom kuca rukom, iz bela grla, tankim zove gukom: „Hodite oci, oj, oče, hodi! otvori vrata jednoj siroti!

jedan konjanik iz dvora, rekô bi trkom pregazit je mora, izleti i brzo nestade u gori, cura se krsti, u sebi zbori: „Da crna konja, da crnja junaka, iz svetla je doma, al' je čedo mraka!

Al' šta to piše, šta li to veli, ta crna knjiga sa ti slovi beli? Jesu li kletve? proricanje je li? — Još strašnije je, strašnije još je — zbriši je, sudbo, s

Pod uverom njenih slova sklaplju mu se oči crne, crna vrata svetlih snova; u zanosu srce trne, rusa glava malaksava, na tvoje se spušta krilo oj, delilo, — Samson spava.

Živo, sinci, kamo klinci? kamo ostra slepila?” I nagrnu četa mnoga, puna duha crna, zloga; iz kuće se začu vris, — pod Delilom kleca noga: vrisak beše njenog boga, Samsonova oba oka.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Starac se prenerazi, pa reče: — Idi, boga ti, crna ti je ono pravda kad čojek poginu ni kriv ni dužan! — E, slušaj, pa onda reci da li je nepravda, — kaže sveti Savo.

Sudije i parničari dođu na njivu, i tu onaj što je hteo nepravdom tuđe da prigrabi, rekne: — O crna zemljo, ti sama kaži čija si? — Tvoja sam, tvoja! — začuje se detinji glas iz zemlje.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Teško meni i mom beleženju! Vidim ja moje dobro jutro. Žena vredna i uredna, a kad tamo, na svakoj strani crna šteta. Eno se i daske oglođale od teška trvenja. SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu.

LjUBA (smeši se): On je moj švaler. STANIJA: Šta je to? LjUBA: Ljubovnik. STANIJA (razrogači oči): Šta reče, crna kjerko? LjUBA: Pa kažem ti, ljubovnik. STANIJA: Koja poštena devojka ima ljubovnika? Kuku, Nešo, da od boga najdeš!

LjUBA: Šta je majka? — Šta ti je? STANIJA: Ej, crna kjerko, što me ubi? LjUBA: Ali šta je? STANIJA: Opeko se. LjUBA (smeje se): Ta to nije vrelo, majka, nego je od leda.

LjUBA: Ako što primjetim, javiću vam u pismu. MILAN: Ja se tome nadam. STANIJA: Ej, crna Ljubo! LjUBA: Mojoj majki nije pravo što se tajno razgovaramo. MILAN: Ja mislim da idem.

MILAN: Ja ću poslati, pa neka sama izbere. LjUBA (smeši se): Samo neka bude fajn. STANIJA (gruva se u prsi): Ej crna Ljubo! MILAN: Što je najskuplje i najlepše, to će vam se poslati. PIJADA: Vise cini aufpuc, nego i materija.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Da stvar bude potpuna, nedostajala mu je samo ona crna traka preko očiju iz rubrike: „Vesti iz suda“. Hoću da kažem, bio je solidno nafatiran čistom celulozom sa potpisom

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

S FIGUROM ČASNO JE BITI 2 KUPINOVO 3 І 4 MEĐUMURJE, IZRAVNO 5 KUPINOVO 6 ČOT 7 KLENAK 8 KRUŠEDOL, II 9 CRNA BARA, III 10 MOROVIĆ 11 SVILEUVA, KOCELjEVA 12 KOVAČICA,

Ne sećam se Svetog jutra: vrtelo se sve iznutra, sa zrnima zlatne tmine u kuljanju pomrčine. CRNA BARA, III Alge zrače sa lomače. Žarka ruka plahte stere. Cvate oči u matere. Peva duša povrh drače.

U sjenci lipe poje bratija. Podrži, Bože, bruj nad životom! (Neka mi svirne crna hartija muzikom rala što škripi čotom!) Ljetuju bačve - žuti rakija. Prepisnom knjigom rumenak trne.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Najzad se srećno završi borba, uprtač puče, odleti torba, a Lisac riješen tereta crna uzbrdo zdimi brže neg srna.

U ćošku mreže pauci šire, iz crna lonca kašike vire. Marljiva Rada posla se hvata, pod njenom rukom sve će da blista, briše i radi četiri sata,

Vijori za njim dimljiva griva, bela, crna i siva, brže od vetra po svetu juri konjic-lokomotiva. Žuriš se, tata? Šta li nam nosi gvozdeni konjic tvoj?

ON, ĐAK I SLON OGLASI „KUPUSNOG LISTA“ Evo novina „Kupusnog lista“, ovde se piše istina čista, istina crna, siva i bela.

Vije se, igra, kroz gore hita, nemirna, bistra i ponosita. Na krajnjoj stazi prepreke mrvi djevojka crna, gorštačke krvi, s kamena kraja, mrkih daljina, vječito tužna, studena Drina.

) starog jazavca salo, orlovi nokti i vršci krila, sovina perja kesa puna, od crna ovna vuna, tu bi se lako dobila i griva s belih kobila, a kad se čovek propita čak i đavoljih kopita i — sve uz

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

On sisa vlagu iz vode, kroz vlagu projektuje mesec, duguljasto izdužen. Zemlja je crna, i zvezdana kola, kroz ogromne prostore oko nje, i putuju ne narušavajući nepojmljive zavisnosti u bezmernim

“ I minut docnije nova munja u istom pravcu kao nad istim bregovima, ali osvetlivši druge vrhove. Jedna crna ptica prhnu u ljutu svetlost. Možda je on uistinu demon.

Onda se vrata otvaraju i žuta svetlost ide na nas i čini da opet noć svuda iza nje postaje crna kao mastilo. Neko pita: — Dakle? — Dečak. „To, to, kažem u sebi, to! Ne, nisam o tome mislio, nikako o tome.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažan valja dô... Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je

gubi se naglo u neme daljine, Niti potok šumi, nit' listak šumori, Počivaju mirno rudničke planine — Al' njegovu dušu crna slutnja para, I Branković dozva sveštenika stara.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

S večeri prilazi povorka zmija da se bratimi, u ruci sjajni pehari otrova puni, bežimo s ove belege zle crna braćo! U duboku šumu bespočetnu sklonimo se, sve će nam se naknaditi u tom domu, moj ratniče!

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti! TANASIJE (prekrsti se, služi se): Laka mu bila crna zemlja! VIDA (prekrsti se i služi se). GINA (kad je žito došlo pred nju, zaplače se).

(Hoće da je obuhvati rukom.) 'Odi, nasloni se na mene! GINA (očajno): Ne, ne, ako boga znaš! SARKA: Ju, crna Gino, šta ti je to za leđima? GINA (prestravljena): Koje? SARKA (izvuče kutiju): Ovo? GINA: To?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A neka crna slutnja i nespokojstvo ovlada ljudima. Gospodari su oni na suvu... Ali neugodno je imati posla sa vodom...

Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostadoše četiri crna stuba dima. — Haubica! — Po tri razornom! — viče Tanasije.

Ljudi se behu sklonili u zaklon. Pozadi baterije suknuše iz zemlje četiri crna stuba dima, razbacujući ogromno komađe zemlje. Od strahovite eksplozije osećamo kako nas zapahnu vazdušni talas.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

« mišljaše ona, stojeći pred prljavom isprskalom školskom tablom, koja je nekad bila sva crna, ali su je deca, mokrim krpama, u toku dugo godina, tako izribala, da se crnilo vi đaše samo po krajevima.

Ona se oseti kao da se nagnula nad provalijom, nagla se i već gubi ravnotežu .. ozdo iz crna bezdana vuče je neka sila i ona ne može da joj se odupre, ona i ne pokušava da se vrati, jer oseća da to ne može biti,

Mišljah i on će se preturiti od žalosti ... O, časni ga, i te žene !«... A Gojko samo trči i u glavi mu samo jedna crna misao, koja je pokrila sobom sve, i život, i osećaje, sve, sve ... »Sve izgubih, što god sam imao !«...

Vidi se i pokrivač i pod njim neka nejasna masa... On prilazi i odjednom jasno razlikuje dva crna oka, koja su se upila u njega, pa ne trepću... Jes, to su ona dva oka, što ih samo on zna i niko drugi...

I on oseća da se približilo, da je došlo vreme kad će ta crna misao da se pretvori u groznu javu... Strašno!... Pored tolikoga stradanja, još i to... da bude vrhunac muke i patnje...

Tako im prođe čitav čas... Odjednom na prozoru, spolja, stade se pomaljati crna čupava glava s razrogačenim očima... Pripi se uza staklo i stade gutati pogledom ovaj zagrljeni par, koji se topio u

Sad nastaje život, pravi život!... A ovo se dosad lutalo nekud po mraku... Dalje, dalje crna prošlosti !... Zdravo lepi, srećni živote!...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Šćah na vrata da uljezem Jedan sleće sa prozora I raširi crna krila, Ne dade mi da uljezem! Kraljevi se sjediniše, Tursko carstvo pregaziše, Kraljevine proširiše, Svuda zemlje

Opas’o se pasom mukademom, Mukademu rese objesio; Kad mu vidim mukademu rese, Poda mnom se crna zemlja trese. Kad ja vidim svoga draga oči, Ev’ umrijeh, evo duša skoči.

U tebi će srce ispucati Kano ljeti zemlja od sunašca, Bog će dati i kiša će pasti, Crna će se zemlja sastaviti, A ti, dragi, s mojim srcem nećeš — Sve s dušmana, da od Boga nađu!“ 201.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

ČETVRTA GRAĐANKA: Nemački plaćenici! JELISAVETA: Katrandžije! PRVA GRAĐANKA: Vidiš li ovu crninu, crna ti duša? DARA: Zar treba kurve u lice da nas vređaju? TOMANIJA: Skinuću ja tebe sa tog bureta!

Leti skuvaš krušku, ispečeš papriku... Umočiš u slanik glavicu luka... Ali kad dođe ona crna zima... odeš na pijacu, a po tezgama sneg! SOFIJA: Sveto je leto! SIMKA: Ja više volim jesen. SOFIJA: Jesen?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

Oče naš ali sin tvoj nema više moći, da se u štalama na putu u noći ičem od smrti nada. ODA VEŠALIMA Što ste crna kao krst? I masna ko mesarska vrata? Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplja ste od zlata.

Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida. Što ste crna kao krst? I masna ko mesarska vrata? Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplja ste od zlata.

PRIČA Sećam se samo da je bila nevina i tanka i da joj je kosa bila topla, kao crna svila u nedrima golim. I da je u nama pre uranka zamirisao bagrem beo.

Moja baba, Jula, othranila je mog oca valjušcima od crnoga brašna. „Daleko mi je Banat, crna košulja!“ – kaže, negde, Jakšić. Pop Mita je imao tri sina i dve kćeri.

Kiša sipi, sitna, beskrajna – no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće

Teško da je taj putujući glumac, posle onoliko neuspeha, čak i kod žena, bio ovako vedar. Don Žuan je jedna velika, crna, užasna senka. Ipak, duboko i francusko, i lepo je, izvesne stvari nikad ne hteti videti.

Poslednji je dan u ovoj godini. Pred veče je stigla mala, crna lađa, koja obilazi ostrva. Rekoše mi da će zanoćiti kod nas, jer će, noćas, biti čuda.

Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja. Sa tavanice se cere zadrigla seljačka lica, u drvorezu, a iz ugla vire crna mrtvačka nosila, išarana babama i životinjama, kao u srednjem veku. Sva crkva huji.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Tama je pala... Sumorno ćute troja vešala U gluho doba tišine mrtve— Prazna i crna— S njih su nedavno skinute žrtve: Dva razbojnika i Božiji sin— Dva trna I jedan krin...

se ne diže tama nemila: S Istoka nema tanka bledila Zore, vesnice bliskoga dana— Još leži noć ko prikovana Ko crna krila mrtva gavrana.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene. — Ćuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred.

Sede u klupu, otvori knjigu i poče da razgleda Vizantiju. Oko njega bruje i uzvikuju glasovi, pred očima mu trepere crna slova, a misao mu otišla daleko — u VI vek. On i ne ču kako se drugovi dogovoriše o znacima za saopštavanje godina.

skokom pritrča k vratima, otvori ih rukama koje drhtahu kao u ljutoj groznici, odjapi ih širom, pa kao da mu ona crna praznina što zijaše kroz vrata iz neosvetljena predsoblja dade novu snagu, on se skupi sav kao da se sprema za skok, pa

trpljenju njenom već kraj; više joj neće sedeti pa da bi znala da će je ministarski sin uzeti, već se mora udati makar za crna Ciganina. Sirota Kaja! ... Podlegla je toku vremena, koje sve ništi i obara, pa i najsmelije zamisli.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA: E, pa, eto vi, na primer, mogli bi glasati za Ivkovića? SPIRA: Ama, zar protiv Jevrema? SPIRINICA: Ju, crna devojko, šta govoriš? DANICA: Ja vrlo pametno govorim.

PAVKA: Govorila si s njim? DANICA: Sad malopre, kroz ključaonicu. PAVKA: Crna devojko, imaš li ti boga? DANICA: Zašto? Kakvo sam zlo učinila?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Odmah iza toga stoji ekserima zakucana jedna poveća crna mušema. Na njoj su kredom pobeležena imena sviju dobrih ispijača i rđavih platiša.

— Gukni more, Mićo, jednu onaku! — viknu mu Sreta. A Mića poče: Crna zemlja, Nebo plavo; Braziljanci Zadobili pravo! Kaaaži! S-s-sss!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

To ti je pravi život: u kakvoj staroj pojati Spavati i grickati; grickati i postojati. MAČKA Na rubu šume: crna mačka. Ah, ta upornost posmatračka! Da li je zaspala?

U dva udaljena stoleća, dakle, Mi smo dve barice koje se cakle Na dva ničija, crna poseda, Al u njima se jedno sunce ogleda: Sunce ljubavi prema istini I pravdi, na koju su nam preci mislili Živeći

Srbija, Crna Gora i Bosna Drže da je promaja smrtonosna. Kako li je bilo našoj svetini Vekovima, na balkanskoj vetrometini.

Sa ove strane ograde: grad. Sa one: Srbija, i mesec mlad. Sa ove: tramvaj, i dva kioska. Sa one: tišina, crna, seoska. Levo: blistaju Terazije. Desno: mrak sve do Male Azije. Ovde: noć, topla i kratka.

Rakić, Milan - PESME

straha, Posrćem, klecam, dokle me privlače, Ko provalija tamna i duboka, I dok strasnim prelivima mrače, Tvoja dva crna neumitna oka... SENTIMENTALNA PESMA Po mesecu ti šaljem uzdah jedan, Po tom u čežnji bratu.

bih, draga, riknuo bih tada Kao bik pogođen zrnom posred čela Što u naporima uzaludnim pada Dok iz njega bije krv crna i vrela...

kraj mirisnih leja, U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda, S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda, Na belom šeširu crna orhideja, Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, Šaptao je čežnju kroz mirisne grane, Dok poslednja rumen na zapadu

Uz pesmu sakrivenih gnezda, I tajanstven šumor žbunova i leja, Predznak duge bede, kao kobna zvezda Dizala se zlobna, crna orhideja.

I osećam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plamenom koji obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... NAPUŠTENA CRKVA Leži stara slika raspetoga Hrista.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Crni dane, a crna sudbino! O kukavno Srpstvo ugašeno, zla nadživjeh tvoja svakolika, a s najgorim hoću da se borim!

Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri! Tad bi mi se upravo činilo da mi sv'jetli kruna Lazareva, ê sletio Miloš među Srbe; duša bi mi

ne pržim zemlje i narode, ama mnogi grdni mučitelji na nos su se preda mnom pobili; mnoga, bule vaše, kukajući, za mnom crna kluvka razmotale. ODOŠE KAVAZI VEZIRSKI. — BIJU SE DVA KOKOTA KOD SKUPŠTINE. KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola!

Spomenik je vašega junaštva Gora Crna i njena svoboda! IZLAZI IGUMAN STEFAN MEĐU NAROD. I NOSE ZA NjIM DVA MOMKA MEĐU SOBOM JEDNU SINIJU I NA NjOJ DVADESET

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osećala kako joj, kad je raspusti po vratu i plećima, lako i senovito leži.

iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj onako crna, tvrda i kao neka šapa. Ali nije ona ta koja bi, kada nešto naumi, na po puta stala, ustukla.

Ne znam, ne pitaj me. Samo to: svršeno je. Eno, on tamo, gore: besni! Na oči ne smem da mu izađem. Oh, crna ja! Sofka se diže. I, osećajući takvu snagu, takav bes, čak i mržnju prema ocu, pođe k njemu.

A da je on, on sad tu, njegova nesreća i crna sudbina. Hodao je. Nije mogao da se nadiše. Prsti su mu pucali; glava njegova, već uska, stara, sparuškana i obrijana,

u noć otvori šitom i osvetli kapija, i na njoj se ukazaše glomazna rabadžijska kola, koja su vukli dva jaka, stara i crna bivola, a kola su bila puna sveže i meke slame i povrh nje, u sredi, crneo se Marko mrtav, ispružen, ukočen i pokriven

Gotovo nikad ništa. Samo što pije kafu i uvek vezuje čelo maramom, stežući jako na slepoočnjačama kolute crna luka, posute kafom.

Pandurović, Sima - PESME

Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama! Srebrnast pokrov prostorom se vlači, Čudan i moćan. Jedna crna jama... Tu će nam ući želja i strast svaka! Setno se nebo oblacima mrači. Ludost, veselje! Raka! raka! raka! Vaj!

dana ponosnih i čednih, Samilost i setu osmejaka jednih U kojim je vrednost života nam bila, Sumorna i teška kao crna svila.

Nas nosi sudbe mala, trošna ljuska. ODBLESCI U Dunavu se stari grad ogleda: Opale kule, crna gradska platna; U njima prošlost izumire blêda Što k’o san čili, otmena i zlatna.

sredine Niskih vidika a uvela srca; Gde nit’ se živi niti časno gine, I gde se kopni, povodi i grca; Gde crna čama stalno sipi na nas, K’o sitna kiša, k’o strašna fatalnost, Nekad k’o juče, juče kao danas...

Dosta nas je crna razjedala vlaga! Proleće gledam preko polja, vode, Gde prolazi, nosi pokraj moga praga, Nov život, k’o vojske

budućnost i nada Tamo gde već pljušti kiša oštrih zrna, Gde potmulo grmi strašna kanonada, I zastava smrti leprša se crna; Gde zlokobni jaram još robove tišti, A zemlja od kiše i od krvi pišti.

Nosila se nižu. Preplanula lica, Naši pali borci vraćaju se domu. Crna masa sveta oko njih se tiska, U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu. Zaborav je, možda, budućnost im bliska!

A kada je zora zasijala plava I bacila svoje prve strele zračne, Nemanjić po krvi, carević bez prava, — Dok se crna zloba cereka i ruga — Nestao je čudno, s dva jedina druga, Da hiljade teških, sjajnih oklopnika Nikad više smelog ne

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Njemu se istinito mogu primijeniti oni stihovi: „Ne resi ga ni srebro, ni zlato, Nego krjepost i mantija crna; Ne prate ga sjajni pratioci...

Đakon vidje e će oluja prasnuti, stoga udari opet u šalu: „Fala Bogu, fala jedinome! „Sastale se dvije banovine: „Crna Gora i Primorje ravno, pa obje zajedno ne mogaše isušiti ovliko rakije; a da sam ovu bocu stavio pred dvojicom

Sad se opet nađe u mračnoj prizemnoj tamnici; obje mu noge u gvožđu; kraj njega krčag vode i kora crna hljeba; svjetlost jedva dopiraše kroz njegov prozor. Trnci bi ga podilazili kad zakvrče gvozdeni kračuni.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

(da ti se uzmu i ruke i noge, tj. da se ukočiš). U njedra ti se zmije legle! U tebe ni pjevalo ni plakalo! Crna se zemlja pod tobom raspukla — i u nju propao! Što ti ruci to ti na vratu (bilo)!

Lak mu san kao vodenički kamen! Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku). Majka ga u studene oči ljubila! Ma’nit po narodu hodio!

Teška ga rđa spopanula! Usta mu se na zatiok okrenula! Crna mu zemlja kosti izmetala! Što ga srelo, to ga jelo; što ostalo, bogu ne pristalo!

— S kime se pamet ne rodi, s njime ne umire. — Nema većeg zla od zle pameti. — Crna pamet — gotova pogibija. — Kad bog hoće koga da kazni, najprije mu uzme pamet.

— Pošteno ime ne gine. — Poštenje se ne krpi lepotom. — Voda svašta opere (sve nosi) do crna obraza (izvan sramote). — Najgora zaraza od crna obraza. — Svakoj rani ima lijeka, a sramota do vijeka.

— Poštenje se ne krpi lepotom. — Voda svašta opere (sve nosi) do crna obraza (izvan sramote). — Najgora zaraza od crna obraza. — Svakoj rani ima lijeka, a sramota do vijeka. — Bolje je čisto čelo, nego puna kuća.

— Tko zlo žive, gore umire. — Um za morem a smrt za vratom. — Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja. — Danas jesmo, sutra nijesmo. — Dok smo, nek’ smo, kad umremo, nek’ se spominjemo.

— Uza suvo drvo i sirovo gori. — Učuvao nas bog od mletačke galije i turskog balije. — Hajdučka majka crna klupka smotava. — Hvala narodska od danas do sutra. — Što đavo ne zna, pita ženu.

Hvaljene jagodice — Prazne kotarice. Hoće puška, no nije kremena. Hrani sirotu na svoju sramotu. Crna kapa — žalosna prilika; Crni danci — crni pohođani. Čista zlata rđa se ne prima, Čisto zlato potamniti neće.

— Ciganine, ti i u neđelju kuješ? — Pa kakvo mi dobro vidiš? — Crn Alija, crn ti si mi, sinko? — Crna si me i rodila, majko! — Šta ti čini otac? — Klanja. — Šta ti čini mati? — Krsti se. — Šta činiš ti?

BUKUMIRSKO JEZERO U planini Mamunjevu (Crna Gora) ima jedno jezero, u kome su, veli se, živeli nečastivi, pa bi svakog umorili ko bi u stanu (bačiji) blizu jezera

(Zatim se prihvati za zemlju i govori): Crna zemljo, po bogu majko! Ova se basma ne primila ni mene, ni tebe, ni bašče građene, ni voćke sađene, ni ovce jalovice,

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

36. Zalolota lota sa visoka plota, daleko se čuje u neznanu zemlju. 37. Zelena košara, crna goveda, gvozden ključ, koji otključava. 38. Zimi služi, a ljeti zube kesi. 39.

144. Crven jarac po košari skače. 145. Crven trči po putiću u crvenu klobučiću: asa sa! crven ti sam ja. 146. Crna kera za sobom belo crevo vuče. 147. Crn bika sve selo svika. 148. Crno maleno vazdan cara vara. 149.

Kad dođe pred vrata od avlije crkovne ugleda tri konja, jednoga crljena kao krv, drugoga crna kao ugalj, a trećega žuta kao čafran, đe obigravaju tamo amo okolo grobova i okolo crkve.

da mi dobaviš konja jednoga neokoćena bijela bez biljege, drugoga nejahana crljena s crnom glavom, i trećega nepotkivana crna s bijelom glavom i bijelijem nogama i da ih mene daruješ, a mojoj carici onoliko blaga koliko bi mogli ovi tri konja

drugo za ruku dok se poznadu i jedno drugom dokaže da se ljube, i zakunu se da ih ne će drugo ništa razdvojiti vako crna zemlja.

mu: „Vrati se doma ovaj čas, jer je tvoja šćer život izgubila po zapovijesti tvoje bezbožne žene, nego traži u vojsci crna konja bez biljega, bijelu bedeviju bez biljega, ata vrana prijed nejahana i ždrebnu kobilu, i od svakoga uzmi po tri

“ On je posluša: uzme joj travu iz njedara i stavi u svoja njedra, pa rasplete joj kosu koja pade po dolini sva crna kao ugalj, samo đeđe koja sijeda.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Ima da nastupe promene, korenite, u sve pore života! STAVRA: Odžačari će dobuku bela, a bolničari crna odela! IKONIJA: Oću dizludim od ovog kutnjaka! JAGODA: A i šta ćete, moramo zbog te fabrike!

Nego ovo me zanima. Da l vam je nekad svraćala jedna visoka, otresita, krupna, kosa crna ko zift? Zove se Vuka, Vukosava. Prečanka. CMILjA: Ne bi baš mogla da se setim. Tu sam od skora.

Da l vam je svraćala jedna, zove se Vukosava, oči crne, punđa, metar i osamdeset? Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A Š ne može da kaže sasvim čisto, nego šuška. Kaže: šubara, šuma, šaša, šišti, šeboj, šuster, Šunjevarić.

Volela je kafanu, zato je i tražim najviše po kafanama. Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A kad treba da kaže Š, počne da šuška. Ne kaže: šaša, nego: šaša! I ne kaže: šišmiš, nego: šišmiš!

MANOJLO: Nema nikakve sumnje! Mi smo zaista na tragu onoj bitangi! TANASKO: A kosa crna! Da mi je videti pokrivenu svetojovanjskim snegom! E, moj goskapetane! MANOJLO: Tačno tako!

ANĐELKO: Ljuta ti ova mesečarka, prosto me oprži! IKONIJA: Uzmi više leba! SKITNICA: Nije ona bila sasvim crna, ko zift, nego smeđa, proseda, a i prilično gojazna. A ni buranija nije bila pritkara, nego čučavica.

CMILjA (primeti novog gospa, trgne se): Kuku, crna! IKONIJA: I jesi našla numeru, pa da kukaš! Nije on, bednik, dostojan tvojih suza!

Pa beži, ko bez duše! IKONIJA: Čekaj, crna! Zar ovde, pred kafanom? JAGODA: Ovde, mogu i mesto da pokažem! CMILjA: Pa to je onaj!

CMILjA: Noliki čovek, pun života! MILE: Baš mala pratnja! Nikog iz društvenih organizacija! STAVRA: Laka mu crna zemlja! IKONIJA: Očajan dan za pratnju! Mnogo pada! CMILjA: Ona kučka, ona Gospava! Onaj ženski raspad nad raspadima!

ISLEDNIK: Propis je propis, nema ni govora! MILE: Ne bi hteo da sam u njenoj koži! IKONIJA: Šta ćeš ti ovde, crna nesretnice? GOSPAVA: Sprovode me u tamnu kuću, na robiju! MILE: Mnogo joje grbava situacija!

I koji je tebi andrak danas? Daj da se malo založimo, kako nalaže običaj! Crna moja Gospava, crna Gospava! Ajde, poslužte se! Da se bar s Anđelkom čestito oprostimo...

I koji je tebi andrak danas? Daj da se malo založimo, kako nalaže običaj! Crna moja Gospava, crna Gospava! Ajde, poslužte se! Da se bar s Anđelkom čestito oprostimo... Dok nisu i troglavi počeli da nailaze...

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA (grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.) IV Jovčina čardaklija na čivluku.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Sad, ako ko živ može, nek’ upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakova pakosna upornost i kakova crna neblagodarnost rađala se u meni iz istočnika mnime svetinje.

Ne rađaju se deca kaonošto ti misliš, nijedna vero crna!” Ovi nije znao kojim se je putem vratio. Brže-bolje pošlju joj sina, kojega, kad upazi u mirski[h] haljina i vidi da se

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

začavrljaše razmahujući rukama, dok, u njeke, starkelja izvadi kutiju i pruži je stricu, a stric uze među dva prsta crna pepela iz nje, šmrknu ga i kihnu. Stipan je na čudu bio da malome sve razjasni.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Noga bi da krene — al joj santa ne da. U belu me neku pustinju sakrili. Pokatkad kraj mene crna vrana sine I ja zurim u nju prljav od beline. U MAGLI Magla vlada svetom (il se sprema). Od nje se više odvojiti neću.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ništa sam ja, čuješ li? Ništa! — Nisi, nisi... — Nešto lupnu pod njom. Na nju ide šubara, crna, šiljata, ništa ne misli, ne misli ni da beži, a vidi — gunj se grči i lomi. — Jesam!

Pusti ženu, pa se nagnu nad korito, podiže maramu i zagleda se u crvenkaste i naborane dečje glavice. Crna, ulepljena kosica pokriva im čelo. Levi je krupniji i kao lepši. „Rodio si gazdi slugu... Meni si rodio slugu!

glava, jer svi drže mačeve i kantare više njene glave, a ona je pored kamene grobnice u kojoj leži jedna osušena, crna ruka; na slavi manastirskoj dvaput je videla tu čađavu ruku i bila joj ružnija od kozjeg čaponjka, nije ona, đavo je To

lepo vidi dugo krivudanje puta, posmatra, sedeći u sedlu, kako Mijat šiba konje, konji bacaju put pod trbuh, sanke, laka crna ljuska, zanose se i lete, udaraju o obale prtine, a u njihovo brzo prolaženje utkivaju se bagremovi, brestovi i trnje.

— Aćimu drhti glas. — Vi, iz mesta, kas kući! Otvaram paljbu! — oficir zamahnu sabljom na seljake. Crna go mila s e zanjiha, ali se niko ne otkide.

Ni ovo nije njegovo. Čini mu se da čuje: krov na kući krcka. Pomrčina će smrskati kuću. Badža, crna kao šubara, skotrljaće se sa ćeramida i kiša će je zaliti, a sa streha će kapati crna voda.

Pomrčina će smrskati kuću. Badža, crna kao šubara, skotrljaće se sa ćeramida i kiša će je zaliti, a sa streha će kapati crna voda.

Suze teku u bradu. Sada je i ona crna. Ni pseto mu se ne okaza kad uđe u dvorište. I ovde je pusto. Naježi se i pokuša da ubrza korak do svoje sobe.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

su nedostupne: ne zbog stakla što ih brani od dodira, ni zbog kadife koja se ne sme dotaći, nego zbog slova koja su, crna i zlatna, sasvim nepoznata.

Ta je legenda bila opasna jer su vremena bila crna: sa svakim danom, Turci su bivali sve gori. Posle Hadži-Prodanove bune pobili su sve što su stigli, i Glavaša.

Neka istina se, kao sanjani prostor, raskrivala iz reči koje je izgovarao ovaj Grk, neka je crna iskra zaplamtela među njima i knez je, omađijan, slušao Riginu priču o tome kako je, sada, pravi čas da on, Riga od

Knez se, u slaboj odbrani, povukao do Beograda a onda prebegao u Zemun. Crna Kneginja, kako su sad zvali Ljubicu, sama je samcata, u poslednjim okršajima, hrabrila pristalice Obrenovića koje su

koja se sada zove Ulica Sedmog jula a koja se nekada zvala i Ulica kralja Petra, i Dubrovačka, i Stara Čaršija, izbija crna svetlost pod kojom prah prošlosti postaje primetniji.

dela kao što deli i Ulicu Sedmoga jula: na deo prema savskoj padini, kraći, i na onaj prema dunavskoj padini, duži. Crna svetlost kao da je htela da prodre i u čaršiju na savskoj padini gde se, posle ustanaka, po doskorašnjim pustim

Ta prozračnost i ta lakoća kao da su ono što crna svetlost, sva nekako kabasta od slojeva iskoni, nikako ne može da savlada pa se povlači iz Uzun-Mirkove i klizi niz

Teško se, u celini, raspoznaje zbog automobila koji ga uzalud gaze dok crna svetlost, sa godinama sve neporoznija, počinje da klizi uz padinu i da, polako, uznemirava prahove prošlosti.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

„Oh, Fatimo, luče tanko, Oh, Mejrimo - crne oči Oj, Begzado, Đurđijanko, Sećaš li se one noći? „Oj, đaurko Anđelijo Crna koso, bele grudi Jednom sam te opazio, Al' te nikad ne poljubi!

Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime

Sad evo već „otkroveniju“ red. Pismena se po listovima mute, Načiniše se crna strašila Što o njima proričuć' pričaju; A jevanđelske svete istine Ozbiljnijom tek čine opsenu.

ORHIDEJA Kada sam te vid'o kraj mirisnih leja, U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda, S viticama, s velom i, k'o crna zvezda, Na belom šeširu crna orhideja, Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, Šaptao je čežnju kroz mirisne grane; Dok

vid'o kraj mirisnih leja, U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda, S viticama, s velom i, k'o crna zvezda, Na belom šeširu crna orhideja, Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, Šaptao je čežnju kroz mirisne grane; Dok poslednja rumen na zapadu

uz pesmu sakrivenih gnezda, I tajanstven šumor žbunova i leja, Predznak duge bede, kao kobna zvezda, Dizala se zlobna, crna orhideja. M.

pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom; A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta pola, I guste slojeve magle u vlažni valja dô...

I osećam tada da, k'o nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plemenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... M.

stope Radnika krotkih, roblja naših dana, Lavori, sjajni, k'o zlato kad stope, Rastu, sviju se, po vrsima grana Poljube crna i znojava čela.

Tama je pala... Sumorno ćute troja vešala U gluho doba tišine mrtve, Prazna i crna. S njih su nedavno skinute žrtve: Dva razbojnika i Božji sin Dva divlja trna I jedan krin...

se ne diže tama nemila; S istoka nema tankog bledila, Zore, vesnice bliskoga dana; Još leži noć, k'o prikovana, K'o crna krila mrtvog gavrana.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Šar je ovaj dosta pogolemi jedna masa crna i plačevna, sostav noći i vječnog ridanja; dv'je stihije u njem su užasne, razljućene najvišom krajnošću - stud i

Prenesretnja vojska mrake cara mrzak li je oblik polučila po pravednoj nad njome razrazi: crna lica, roge i repove, mnogima se rasklopila usta, a mnogima za vrat obrnula, jošt izroda svakoga gadnosti.

voljom mirotvorca četiri se vjetra razjariše u dubine hladnijeh bezdanah, te oblake strašne i debele od prašine i crna haosa iz mračnijeh digoše njedarah, i sa silom svojom strahovitom sa svake ih strane stijesniše i u trenuć oka

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Osnova table beše crvena, a za slike, nacrtane po njoj, upotrebljena je plava žuta, zelena i crna boja. Te slike pretstavljale su nekakve krugove, obojene žuto, crno ili zeleno. Zenodotos pokaza prstom na te krugove.

Ova zeleno obojena kružna ploča predstavlja Zemljinu loptu, ova crna Mesec, a ova žuta Sunce. Za Mesec sam odabrao crnu boju zbog toga što je on u ovom slučaju mladi Mesec.

Jedna crna tabla, prikačena na jezuitski manastir, kazuje mi da je U njemu smešten Univerzitet. Tu ću se raspitati za mladog Gerika

Hiljaduglava crna vojska, smeštena u bezbrojnim manastirima varoši, prati svaki naš korak, posmatra sav naš rad i osluškuje svaku našu

Na praznik Tjelova prodefiluje kroz ulice varoši sva ta crna vojska, sa carskim dvorom na čelu“. „Video sam pre nekoliko godina svojim očima tu veličanstvenu smotru katoličke

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Nad našim glavama, u taj mah, preletalo je gusto jato gavranova, kao s neba puštena crna zastava koju vetar goni stalno u jednom pravcu. 1916.

Nad njima je zjapila prozračna dubina neba, pod nogama druga, crna bezdanska dubina ponora. I ćutali su i činilo se da ne dišu da ne bi narušili tišinu.

Pričekuje i dočekuje i Bregalnicu, i Đevđeliju, i Kruševo, i Ruse, vatreno i sve podjednako: „Rusijo, veli, matuško, crna moja izbeglico, šta li ću s tobom?

kao slap vode navirale, izvlači on najedanput i munjevito onu gužvu što se nadućila u džepu od pantalona, a ova okrugla, crna i nekako repata.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Beznačajnih smrti nema. Svaka je smrt sveopći događaj, svačiji događaj. Jedan mali kataklizam. Jedna crna rupa bez dna u tijelu kozmosa. Smrt iskupljuje svaki život. Živjeti se može i neozbiljno, i neodgovorno.

i s četiri kržljava bagrema, dugo je čekala, topćući nestrpljivo nogama i energično rastjerujući repom muhe, velika crna mazga sa zelenim i crvenim kićankama, koje su joj klepetale po očima.

i započinjalo svoj slijepi, nevoljnički život vucaranja kroz transportne tenkove, kroz željezne vagone-cisterne, kroz crna gumena crijeva sipljivih pumpa, dok se najzad ne bi smirilo u podrumima dalekih maglenih gradova.

nešto prorijedila kosa na tjemenu, nešto je više sjedine na sljepočnicama, a na mjestu ispalog očnjaka zjapi u čeljusti crna rupica mraka.

Nešto slično jagmi za „izvoznicama”, za valutnim dozvolama, za koncesijama. Šverc i crna burza. Malverzacije, zloporabe, korupcija velikog stila. Buknule su monstr-afere.

One su valjda urođena stvar. Naše vrhunske radosti i naša crna beznađa okrutno su nesaopćiva. U časovima kad najviše trebamo neke prisne blizine, nje nema: ona je nemoguća.

Znam je kako se rađa, znam kako niče tupi ledac bola u dnu izmučene puti. Znam je kad kliktava lijeće, crna preklana ptica, i krilom skršeno udara o stijenke svoje tjeskobe.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Na glavi je nosio dubok ves, nemarno zaturen k potiljku, te ga je crna duga kićanka bila po plećima. Bela konopljana košulja, izvezena po nedrima i ogrlici, vazda mu je bila za šaku dve više

Ona mu je neprestano stajala pred očima kao neka crna tačkica u daljini, kojom se on samo zabavljao, ali eto, sad mu se »tačkica « približi munjevitom brzinom i, kao neko

»Ja crna života, majko moja!« — pomisli u sebi i odmah se postara da uguši takvu misao, koja mu oduzima i poslednju kap prisustva

Pod niskim, ispupčenim čelom, sijahu dva crna vatrena oka, koja i onda, kad se usne rastezahu u osmejak, gledahu krvnički. Rasta beše malena, ali snage neobične.

— Ćuti, crna; mene je strah, kad god ga vidim. — A zar ga viđaš često? — zapita Stanka radoznalo. — Pa ko ga ne viđa?

»Ne bojte se, neću ja tamo — veli nam — kupajte se slobodno« — pa ode žurno niz reku. Ali ti ja, crna, umreh od stida. — Što bolan, bile smo sve u košuljama. — Jest, ali opet...

Na licu mu ne beše ni brkova ni obrva, već namesto njih stajaše crna gar, po negde obrisana, te pokazuje ia tom mestu tragove plamena.

pomrčina, a kada zađe i poslednji zrak sunčev, koji je danju bar one guste oblake osvetljavao, na takvome mestu nastupa crna neprobojna noć... Šta se to vere noću po žitkoj teštavoj masi nepopločane ulice ?...

— Otvaraj, more, ozeboh na ovom kijametu — — odgovori Đurica. Vrata se otvoriše; iza njih zinu ista takva gusta i crna pomrčina, kakva beše na polju. Đurica uđe u sobu. — Upali-de videlo, oslepiću u ovoj prokletoj pomrčini. — Što će ti ?

Ali se pred usijanim očima tiho nosi i veje hladna i crna nema pomrčina, ulevajući u dušu još veći jad i crnji bol... »Šta je ovo ?... Šta ovo bi ?... Svršava se, dolazi kraj...

sve se u njemu zgrudvalo, smešalo, sledilo... Davi ga i pritiskuje ona crna, najstrašnija misao, koju nikako ne može da zaboravi, ne može da je zabaci među druge misli...

I, ako možete... podignite mi jedan kamen na grobu... — Jedinče moj !... kuku nesrećnici !... kućo moja!... — Ej, crna majko! — čuje se iz naroda. — Dosta, babo, ne pomaže!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

i reče: — Braćo, ta mi ne idemo na veselje nego u žalost, jer tražimo očev izgubljen trs, stoga hajde da opremimo tri crna konja. Tako i učine. Opreme tri crna konja ma̓m, i zbilja, konji ti odmah krenu, i braća se upute u daleki svijet.

Tako i učine. Opreme tri crna konja ma̓m, i zbilja, konji ti odmah krenu, i braća se upute u daleki svijet. Tako išli, išli ravnicom i brdom, preko

Sudije i parničari dođu na njivu, i tu onaj što je hteo nepravdom tuđe da prigrabi rekne: — O crna zemljo, ti sama kaži čija si! — Tvoja sam, tvoja! — začuje se detinji glas iz zemlje. Pravi gazda, čuvši to, trgne se.

Evo ti najpotlje popa rišćanskoga te sve narode ukori govoreći: — Ma šta će vam više od jedne, crna vam pamet! Da li ne znate da sretnjemu čojeku umiru žene, a nesretnjemu kobile lipšu?

CRNOGORSKI POP Kad je Crna Gora uvela da sveštenici moraju biti izučeni, biva moraju svršavati bogosloviju, a koji nije svršio da ide u mir, bio

Petković, Vladislav Dis - PESME

KNjIGE “REČI” 188 NOĆ LjUBAVI 190 UVOD U LEGENDU “LEPOTA” 191 NAŠI DANI 193 POVRATAK 196 CRNA KRILA 198 PRVI POLjUBAC 200 ROB 204 ZADOVOLjSTVO 207 TAJNA 210 NOVI DANI 212 PROLEĆNA PESMA 214 PET PESAMA 217 KRV I

I dva oka k'o dva crna mora, Obasjana snagom i životom, K'o tišinom govor drevnih gora, Kao cveće bojom i lepotom. Otvarahu oči pune

O zašto je, rako, Ti bar ne vide da za tebe nije? O nisi, znam ja; znam da nisi mogla, Ti, rako dobra, crna i duboka, Otići ikad do meke postelje, Uzeti sobom dva zaspala oka, Dva njena oka, od tuge joj belje, Mramorno lice,

Kako gost nezvani, ogrnut u priče, Ranjene mu grudi baca posred blata; I crna šamija na domu ga viče, I traži ga zemljom grobova i rata.

Sad od Kumanova, Markova Prilepa, I od Gračanice do Bitolja ravna Ukinuta ruka crna i svirepa, Oživela naša carevina davna.

PROSTO IME Kroz moju dušu prošla su dva rata, Dva stara orla zaveta i slave, Prošla su crna, zasićena jata, Pali krstaši i zastave prave.

Dva crna gnezda beloga vladara. Koje podiže Beč i bludna Pešta. Ja znam da sila prolazna će biti, I da će zaći borbe i svi kric

Ja o tome ne znam. Al' kad pada veče Na crveno sunce i dan k'o dim beo, Kad iz svakog kutka noć crna poteče I pritisne oči, nebo, vidik ceo, Znam da čujem svuda, da mi neka struja Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Opet vam se vraćam, crne noći moje. 1911. CRNA KRILA Gledam tu jesen što ide kroz grane, To lišće svelo, umorno, što gine, Mirno, u blede i maglene dane, U noći

I šum tajanstven kao pokret vila Ide sa zemlje, gde još ruže cepte, Gde srca trnu: šušte crna krila, I crna krila nad životom trepte. 1911.

I šum tajanstven kao pokret vila Ide sa zemlje, gde još ruže cepte, Gde srca trnu: šušte crna krila, I crna krila nad životom trepte. 1911.

Bolesna noć je oko njega bila, Velika, crna, s povetarcem mekim, Smrt po njoj svoja lupala je krila I lutala je snovima dalekim.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

i noći, bio sam ogrnut dugim žutim kožuhom, postavljenim crnom vunom i iskićenim po ivicama crnim i crvenim arabeskama. Crna šubara od ovče kože uobličavala je moj lik pravog sina Idvora.

izrazi su se često čuli, a odnosili su se na događaje za vreme balkanskih ratova koje su vodile protiv Turaka Srbija, Crna Gora i Rusija. Treća bi isplazila jezik na mene ili bi napravila neku ružnu grimasu.

Ali sve se menjalo kao magičnim štapićem kada bi prošlo podne. Crna odela i kape bi iščezle, a zamenjivale su ih flanelske pantalone, šareni džemperi i kape koje su tada nosili i studenti

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Nije bio vičan tim poslovima. Pre nego će izići Cveta upita: —Što ću mu predati za ručak? —Razumi se, juhe i dobra crna vina... —E, da ga je! — opazi župan. .

Nagon da se spase život ispolji se svom snagom, a kao jedina uzdanica sinu im pred očima Crna Gora, stara postojbina njihovih pređa.

nažgane fenjere; nijesu znali kud ih vode, nijesu ništa taj čas ni osjećali, niti su mogli da priberu puste misli, ali crna slutnja tak se javljala.

Teško joj je bilo u duši i moraše je crna slutnja; toliko je puta pogledala u svoju sliku i pohitala k ogledalu da se u njemu vidi.

Međutim, sada je odgovor došao i iznenadio je. Veselila bi se, a ne može: ne da joj crna slutnja što je mori i smućuje; nema pouzdanja u svoju sreću. Devojka časom prekine niz misli i zaboravi na se.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Trava caruje među slovima I njihove redove Po svojoj volji prestrojava Kos otima svoje polje Iz ruku četiri crna vetra I savija ga od podneva do ponoći U ponoć nebo preleće I odnosi u kljunu nekud on zna kuda Svoj zeleni

čistom bezglasju, a neodoljive boje i slike u samom srcu tame: Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta...

Da se samo prisetimo dveju strofa iz „Maćuhice“: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš:

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

i to gust, težak , i njoj upravo „tada sve iziđe”, pa je „čisto oči zabole od toga” i „brzo, zanoseći se, lepi kolute crna luka na slepoočnjače i čelo, celu glavu steže jako, svom snagom, učkurima i to unakrst, da bi joj mozak ispao”.

zamenicu ja, pa je u preokrenutome grama tičkom licu ogledalski ponavlja: „A da je on, on sada tu, njegova nesreća i crna sudbina. “81 Pri tome, opet, ne govori sama Sofka, nego autor u njeno ime, dodajući da to što je navedeno ona „oseti”.

Ništa se nije više čulo, sem vetra i la veža pasa. I neprekidan šum vode što je oticala. - Podiže ruku i velika se crna senka načini na zidu“.

Pri tome se opis prekida tačno u trenutku kad Aranđel digne ruku, na zidu se pojavi velika crna senka i Dafina grozno vrisne zato što joj se pričinilo da vidi Vuka kako ide po vodi.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Spuštaju njeno čedo, Još ga ne spustiše, Al’ gle: iz crna groba Beo golub izleti! Poleti u vis pravo, — Majka se prekrsti, Ne gleda više dole Već gore u nebo.

Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’ ljudi suza

»Neven« 1881. DIVNA ZVEZDA Crna noći, ko te vodi Kad je vreme da se širiš, Da bolnima melem pružiš, Da umorne snom zakriliš?

Vođ mi zvezda, zvezda svača — Tad’ se zove večernjača. Crna noći, kad već snagom Oporaviš naše grudi, Ko ti veli: „Mini, mini — Kogod spava nek’ se budi!

I zasuzi mu oko i nabra mu se čelo, Uzdahnuo je gorko: „Izgubio sam raj!“ Oh, noć je bila crna, tama je bila gusta, Ni od kud jedan zračak ni putokazni sjaj.

leti gavran crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla, Sva crna u svom zlu, Al’ jahač jezdi strelnije, Pak prestiže i nju.

A sad soko u grob pade, A naša se krila lome, — Kosovska je pustolina Sad u srcu mome. Hej, ka’no što crna nojca Uzdiše za belim danom, Pet stoleća kroz grudi mi Uzdahuju nad Stevanom.

Il’ obrne nerodica, Gora Crna Nema zrna, I ma da joj malo treba, Ni toliko nema hleba. Il’ sa onog sinjeg mora Zaleti se kivna bora, Sila

Danju radi, noću radi Da odbije muku gladi Što kâ crna avet sleće Na šestoro siročadi. A kad zima stegnu jača, Vetar, ciča, nepogoda, Ona mišlja: šuma j’ svača Kâ i

Talasi se dižu, utoležu, Te brodara penom zapljuskuju, Sve to jače, sve strašnije duva; Propast zija, crna provalija.

Budi java tvojih snova Od tvojih sinova! SPASENA JE Eh, raduj se, Crna Goro, Ti što za strah nisi znala, Sad si strepom zadrhtala, — Al’ je dobar Bog. Iz straha ti radost niče.

Ti si mene volô Što laskanja nemam (Sad najmanje kad se i ja „Na istinu“ spremam). — Zastava se crna Na „Matici“ vije; Što potresa dušu moju To je još crnnje. S Bogom, stari druže, — Od sad grobnik tleni!

Miljković, Branko - PESME

METAFORE 156 PRIPREMANjE PESME 157 PROVETRAVANjE PESME 159 ZAMORENA PESMA 161 SUNCE ISKORIŠĆENO KAO EPITAF 164 CRNA VATRA 166 SUDBINA PESNIKA 167 POEZIJU ĆE SVI PISATI 168 SMELI CVET 170 AGON 171 RUDARI 172 MORE BEZ

Zaboravimo mračno poverenje sebe sa sobom, u strašno podozrenje prostori se ruše i crna nailazi plima. U škrtosti tišine bez sebe i imetka mi smo poslednji zatočnici početka pod kamenom što ime ima.

smrti i mokraća Imitiraju jarost žutih pasa Zelena boja uma i plava slovenska nežnost Nagrizaju pluća bubreg i jetru Crna milovanja umesto uralskih snegova Opominju nas da je leto na izmaku 3aluđeni vatrom očarani alhemijom Precenjujemo pesmu

pasti Jedna noć drugoj noći put Dodirnut ciljem svetlosti Mrak cveta u vrtu — kada naučite Da govorite biće kraj pesmi CRNA VATRA Noći o noći trostruka vatro Jednom vatrom ubijaš Drugom vatrom lečiš Trećom se vatrom šališ (Treća vatra je

VATRA Noći o noći trostruka vatro Jednom vatrom ubijaš Drugom vatrom lečiš Trećom se vatrom šališ (Treća vatra je crna) Glad vari mrak Priroda avaj još nije stvorena Pesmo mani se margina Peva se odozgo nadole (O radosti brzog

Krakov, Stanislav - KRILA

— Jesi li video kako joj se zubi sijali u zlatu? — Haljina joj je bila crna, i nije dovoljno pokrivala ni grudi ni noge. — A kako je samo poljubac bacila. — Bravo, Duško.

Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku. Odjednom se zamagliše.

Nemarno se briše nadlanicom oznojeno čelo pod teškim šlemom, i prebacuje teret ranca sa jednog ramena na drugo. Crna linija grebena je sve bliža. Već je skoro tu pred njima. Opet san vuče za otežale kapke.

Pa sve zamuče. I već se grupica htede raskinuti kad se ču hrapavi glas: — Branko, čuturicu! Jedna crna prilika pružila je nešto. Zamirisa rakija. Ču se kako klokoće tečnost kroz zasušeno grlo.

Okolo grmi, prašti, zviždi. — ... ra—a—a, — urlaju divlji glasovi u noći. Sve to nadvišava hučanje, rušenje. Kao da se crna bujica valja niz padine brega. Huči i valja se sve brže ka jarugama. Kamenje se otiska pod nogama i jauče.

Vojnici su rasekli i razdrli bluzu sa prsiju. Ukazaše se maljave grudi po sredini probijene. Crna krv se lila po maljama i belome mesu. Lice se grčilo od bolova. — Du—šane... ubiše... decu... decu moju...

Već izađe na usečeni put, kad ču bliski fijuk, pun pretnje... nešto grmnu, i sruši ga na zemlju. Teška crna kiša zemlje sruči se na njega. Žile nabrekoše na glavi, i zazuja krv po ušima. Neka je težina na njemu.

A sunce je ipak, iako hladno, septembarsko i skrivano maglom, oživelo sva ova prljava i crna lica, koja obrasla dugom, neobrijanom bradom provirivahu pod izlubljenom senkom šlema.

Prozor koji je dotle bio zatvoren kao da se otvorio. Neko ga je prekoračio i ušao u sobu. Oči se Duškove raširile. Crna prilika išla je pravo ka njemu. Odjednom vide zamahnutu ruku nad sobom. — Au... dreknuo je i skočio u krevetu.

Ulicama su cikala veselo golišava deca, i lupale drvene nanule. Promicala je pokoja crna prilika hanume. Na trgu je pod platanom dostojanstveno šetao kritski žandarm.

Petrović, Rastko - AFRIKA

S vremena na vreme pojavi se njegova crna glava, da udahne vazduha, dok se sa tvrde, kovrdžave, i masne kose voda odvaja odmah kao od nečeg tuđeg i stranog.

Mladići su bili apsolutno nemi, oborenih glava; nosili su jedino, kao i ostali crnci u ovom kraju duga crna koplja. Nisu se ni iznenadili ni uplašili kad su nas videli, ali, ne htevši stati na moj poziv, nastaviše kroz šumu.

Ja jednu zadržavam za sebe sasvim blizu obale da bih se lakše umio i obrijao. Neka crna žena sasvim naga, teških čvrstih grudi koje kao da je vuku vodi i zemlji, prilazi i gleda zadovoljno kako razmazujem

da je bio izvanredno lep: njegove oči čijim je pogledom on teško upravljao, bile su tople kafene boje; kosa, neobično crna i duga, padala je niz čelo gustim pramenima.

i pevaju, i svaki čas po jedna uleti u sredinu, raspevana, luda, baca se poleđuške, čas jednoj, čas drugoj u naručje. Crna je devojka primi, polegne pod njenom težinom, odupre se o gipke noge i odbacuje natrag u krug.

Prelazimo preko rečice koja se zove Crna Volta; njen izvor je samo na dvadeset do trideset kilometara odatle. Udružena tek u Gold Kostu sa Belom i Crvenom

Kuju stojeći, raskoračeni, uzdižući se svojim zamahom u nebo kao crna vulkanska genija. Njine lobanje su savršeno obrijane.

dalje, kada se prođe ribarsko seoce i šumica na reci, počinje Bamako, grad koji su pre dva veka osnovala, bežeći, dva crna fetišera nazvavši ga: „Najveće kupatilo krokodila.

“ U ponoći smo produžili. Magla se razišla, nebo svetlo i zvezdano, obasjano mesecom, koji se krnjio. Reka je bila crna. Pitao sam svoje pagajere: zar ne umeju pevati.

„Musje ze pli volt klavat ki komans a etl noal“ (Gospodine uzeo sam vašu mašnu koja počinje da bude crna! U stvari je crvena). „Musje, ze serse vo sosir, ki ne son pa tutafe noal“ (One su žute)!

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

tvoje mladosti Pomoć će srcu mome snositi; Obraza tvojih koža uvela, Upale oči, modre usnice; A posle, kad te crna ropkinja Fildžanom zlatnim skromno ponudi, Da šerbet primiš divno udešen Koji ti milost šalje pašina — Onda ću i ja

Biće: potegni, vuci, nastavi, Sa jednim bregom drugi sastavi! JANjA: O, teško meni!... Pa kakva crna noć! RADAK: A ti, momče, Bi l’ malo cujke srknô, umoren? PORFIRIJE: Da ti je nazdravlje!...

Stanoje gleda oko sebe. GLAVAŠ: Nje nema tu!... Gde je?... O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći!

O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći! Samo što ponoć ima zvezdice, A kuća moja — crna peštera Iz koje beže slepi miševi, A škorpije se kriju pažljivo U pukotine vlažnog kamena, Da ne bi onaj vazduh

Čija je, dakle!... Ho!... Sećam se sad!... Kad dođe ona crna veštica, Zbrčkane brazde sramnog obraza Sa prljavom je krila šamijom. To beše ona!... Al’ šta je ovo?

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

No naskoro sve postade jasno. Iz Tešice počeše izbijati u vis crna klupčad gustoga dima — dakle naši odstupaju! I dok ih Turci gone plotunskom vatrom, Čerkezi već pale sela...

krupnih, belih crva, oči ispijene, usta široko razjapljena, a iz njih i u njih kuljaju rojevi muva; na slepom oku vidi se crna mala rupica koju je kuršum prožegao, oko nje zapečena krv. Smrad da te uguši...

Namah opet obuzima te crna misao: ovo su poslednji trenutci... Uspomene iz detinjstva, lepi mladićski snovi, nade, planovi, prijatelji, sva mila i

Pođemo malo dalje i šta da sretnemo! Na puškama u šinjelu nose Rusi jadnoga Kirilova. Još je bio živ, ali crna smrt već mu se beše nastanila na bledom licu. Ižljubimo ga u krvavo čelo.

naglo se okretoh... moj se obraz: očeša o jedan uveo, hladan obraščić; pogled mi susrete dva velika, crna, neobično sjajna oka, gde se zorno upiru u me, a sa jadnih bleđanih i usanulih detinjih usna opet slabačko prozvučaše

I ja ugledah kroz mrak kako spram nesigurne i blede svetlosti jednoga logorskog ognja blistaju dva sjajna, crna oka. — Pa ko je ono dete? Otkuda ovde u logoru? — E moj, gospodine, ovo je ubita žalost!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Bogu je milo Što j’ tako tajno Divnu i bajnu Stvorio noć. XLV Crna noći, lasno ti je proći, Bela zoro, lasno ti je doći, Lasno j’ suncu prosijati granje, Kad ne znaju šta je milovanje.

oj! Al’ si strašan, al’ si dobar, Čudni Bože moj! Mala sveća gorila Tužno, žalosno, Crna me je slutnja stisla Kad sam pogledô. Uzdisaji stišaju se, Dok se ponove, Nikog nema, da se mome Jadu odzove.

je kanda sad još širi — A beskrajnost u crnini Želi negde da odane, Pa na moju dušu pane, Tu preblede, kao da je Crna rani moć, — Gledi na me, ostavlja me, — To se zove noć.

Oh, kako će na te glase Crna guja jada moga Upiti se, stegnuti se Oko srca ranjenoga! Pa će možda smrtnim stegom Razdrobiti svu tegotu, — Vi’š,

XXXIV Smrti, smrti, crna smrti, Ti si došla po nju, — je li? Ne preseci, Boga radi, Vezu našu! — A smrt veli: „Ja razumem tvoju strepnju, —

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

KNjIŽEVNOSTI Stevan Jakovljević SRPSKA TRILOGIJA KNjIGA TREĆA Sadržaj KAPIJA SLOBODE OTVORENA 2 SIVA STENA 28 CRNA REKA 37 „MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“ 53 „HRISTOS VASKRESE“ 74 NA LEĐIMA JEŽA 89 PODNAREDNIK

— Solomonska presuda! — uzviknuo je poručnik Mišić. — Slažemo se. CRNA REKA Kapetan Milija, zvani „Aždaja“, priča kako se i on vukao po poljskim zavojištima.

Na celom ovom prostoru nigde se nismo sreli sa neprijateljem. Prikradali smo se polako samom otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa onda skreće desno, na istok. Naišao sam sada na njen istočni krak. A-ha!

Pobauljke kroz trnje, preko kamenja, rasterujući guštere, dovukli smo se krišom obali. Pod nama je Crna reka, mutna, široka dvadesetinu metara. Onda nastaje s one strane jedno stotinu metara ravnice, pa se odmah diže brdo.

— A zašto vi nosite crnu jaku na bluzi, a Tom crvenu? — pitala me Arleta. Objasnio sam joj. Njoj se više dopala crna jaka. — Prirodno... Sve što je njegovo, mora da vam se više dopada — dirao je Toma Arletu, gledajući je podsmešljivo.

— Skočivir... Tu, pored sela, teče Crna reka. Izazivam u svome sećanju to ime i sećam se priče potporučnika Vlajka. Tu negde, u blizini Skočivira, jest, sećam

Tu negde, u blizini Skočivira, jest, sećam se, izleteli su oni iz klisure, pregazili Crnu reku, i naleteli na Bugare. Crna reka bila je mutna i prljava. Možda su je zbog toga i nazvali „crna“. A na njenoj desnoj obali, nalazilo se selo.

Crna reka bila je mutna i prljava. Možda su je zbog toga i nazvali „crna“. A na njenoj desnoj obali, nalazilo se selo.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

” Planu i sastavi nišan, i zgodi udaljena starca. Pade, i s dušom se rastade; crna ga pokrila zemlja. Opojan on je u sprovodu crkve i zakona srpska.

Ta prije će nam sunce, mesec, zvezde I crna zemlja naopako poći, Atomi stvora čto u večnost jezde U prah i pep’o pretvorit se moći, I furije, kad strašnom

b’ bilo i meni sa samom šetat se crnkom, Gledat u crno oko, držati belu ruku; Ali niti je noć baš svaka u godini crna, Niti je baš svaki dan vasceo jasan i čist.

slova, I ko donde dospe, slova čita ova: „Kad se smrče telu, tada duhu svanu: Duh mladića ovog sad je u mom stanu. Crna teška zemlja duhove ne gnječi: I tljeneni čovek samo pod njom ječi. Oj, putniče svaki, pred spomenom kleči!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: I nije — i milo mi je. To znači: i žao mi je Što te onako crna sudbina Iz Venecije zlobno otište. LEONARDO: Možda i tako mislim.

„Dosta je samo?“ Ta suložnica da sam nečija, Il’ turske bule crna ropkinja, Težina ’vako grozne uvrede Na podloj bi mu krvi plinula. STANIŠA: Ćut’, ženo!...

VL. VAVILA: Vek protiče, deco! — Vek za vekom Možda tužno uzdišući plače; Ali vapaj do nas ne dopire — Crna kopren vekovečitosti Rastavlja nas od tajnih grobova, U kojima sahranjeni leže Vek čoveka, prošlost čovečanstva.

Vidiš Bosnu!... Pak i opet... Je l’ blagoslov, il’ je kletva crna, Što joj bore sindžirli pisaljkom Po pognutom čelu očajanja Čvrstom rukom beleži nasilnik? Bog je to hteo, deco, bog!.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

kakav okorjeli grešnik, prazna i ukočena pogleda, hoda tamo i amo, suvo, iznemoglo šapće i mrmlja: — Čudne li sreće i crna li udesa moga!... Bože, Bože, što si tako nemilostan! Što rastoči državinu moju, što obori i razruši kraljevinu moju?

sebe, a dugačak nož zadjenu za pojas, pa nas oštro, sijekući očima pogleda i uznemireno, drhćući prošapta: — Djeco, crna je noć na zemlju pala. Svak sebi! Tražite konak! ZULUM SIMEUNA BAKA Jesen se je poodavno odomaćila. Sve je srađeno.

Bojić, Milutin - PESME

Mene plaši vaša crna riza I velika manastirska bdenja: I potomku možda noga kliza Možda i on tražiće spasenja Ispod granja čempresa i

XXV O, kako boli na dnu duše sane, Kô crna slika nemoćnoga Hoću, Kô bela avet što krv siše noću, Duboka ljubav bolom skrite rane: I kada zora u purpuru plane

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Jesi razumela sad? Eto ti, pa se prema tome sad upravljajte i ti i otac. ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, kćeri, crna kćeri, šta sam doživela? Obećavaš čoveku da mu ideš u kafanu. Gospode bože, kakva je ovo današnja mladež!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

v. proširuje se kulturno područje. Posle dva oslobodilačka ustanka (1804, 1815) u književnost ulazi Srbija, potom Crna Gora, delimično slobodna još od kraja 17. v., i drugi krajevi južno od Save i Dunava.

Lalić u sledećim romanima neće menjati tematiku, ni vreme i mesto zbivanja (severna Crna Gora), čak će se i isti likovi pojavljivati više puta.

Jakšić, Đura - PESME

Napomena Đure Jakšića NOĆ U GORNjAKU Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji, Preko koga preći pust se život boji. Pobožna obitelj svetog manastira Grešnome je telu davno našla mira.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Samo, mesto one njene bele, nežne, vezane maramice ispod grla, bila je, kao i šamija joj, crna, velika, nova. Čak, kad bi neki mušterija, kakav seljak iz udaljenog sela, koji je u godini jedan put ili dva puta

U šalvarama i belom, tesnom mintanu, sa širokim zatvorenim rukavima. Od cele nje onako bele samo joj odskače crna kosa i više uva joj u stranu priljubljen veliki kadifeni cvet, božur.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

i tri zrna crna pasulja (SEZ, 19, 265); lovcu, pred polazak u lov, trljaju ruke b. (іb., 348). Možda ovde treba računati i propis da u

obredna (jer je pevaju »kraljice«, i jer se u njoj javlja refren Ljeljo), kune se devojka »drenu na korenu« (ŽSS, 126, Crna reka). Zbog čega je d. mali i kao zdrobljen, pričaju se ove etiološke skaske. Od njega je uzeto drvo za Isusov DUD .

to učini, onda novoj veštici »proniknu krila slijepoga miša, obradak joj se produlji, kose se raspletu, odjeća postane crna, i tad sa ostalijem poleti kao leptir« (Karadžić, Z, 1901, 189). O religijskom značaju k.

nazivi: dіpѕacuѕ, ѕpіna alba, crataeguѕ monogyna (»beli« trn ili »bela« drača); palіuruѕ aculeatuѕ (»crni« trn ili »crna« drača). Uz ovo dolazi i glogovo trnje (crataeguѕ ohuacantha). V. Glog.

svakako: da blagotvorno utiče na plodnost i obilje (na to ukazuje i verovanje da će porodilja imati mleka ako »jede dosta crna luka i pasulja«, SEZ, 19, 100, Homolje).

GEM, 19, 1956, 10 idd, 13 idd, 89 id (u raznim krajevima); 33, 1970, 120 id (u okolini Budimpešte Srbi), 166 (Banatska crna gora); 37, 1974, 165 (u Jugoslaviji); 42, 1978, 410 (okolina Zaječara); GZM, n. s.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Kud ću sa svojom čeljadi? —Nije, bolan, ono već tvoje, kad je u rukama suda... — I nasmija se gazda, i crna praznina među zubima pokaza se čisto. Pa nastavi: — Ti, čovječe, već ništa nemaš...

— A što sam ja grđi od njega, pa mi ne daju nikakove časti?!... On se tobož ljuti na nepravdu; trese glavom, i duga crna kosa rasula mu se po čelu, a promukli glas, rekao bi, dolazi iz dubine. — Ti si sretan u ljubavi! — šali se Ivo. — Ja?

Govori da je rekla; „Ča će joj Jure? Ono je dobričina, neće nigda steć' ča je crna pod noktom!” — Pa prevrne razgovor. — A ča je ono bilo u varoši? Zašto su rakete puštali ? — U slavu načelnika.

Ivo ga posmatra, čudi se: blijedo lice, došlo je blijeđe no obično kakvoga je on gledao u sudu; crna mu brada drhti od uzbuđenja, a usne se skupile; samo crne, goleme oči, ispod obloga klobuka, ne mogu da se smire; ne

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

god je bio, oženio bi se na brzinu, napravio ženi jedno-dvoje dece, a onda bi prosto nestao kao da ga je progutala crna zemlja. Neodoljivo su ga vukli nepoznati, još neviđeni krajevi.

Narod se već vratio iz zbegova u svoje ruševne čatmare i kolibe. Mnogi su našli samo tužna crna zgarišta među plotovima zaraslim u koprivu.

Uvek je dolazio na isti način. Odnekle iz mračnog ćoška pomolila bi se najpre njegova sjajna crna glava sa svetlećim očima. Okrenuo bi glavu levo i desno kao da proverava jesam li sam.

Ta bi boja čas bila prljavo krvavocrvena, čas blistavoplava kao nebo, čas zelena, čas crna. Menjala se poput bleskova munje i to me je dovodilo do ludila.

izludelo, istopljeno je već munjama, rastvoreno je već u kiši, ništa od njega neće ostati, osvanuće umesto plaveti golema crna rupa, od jednog do drugog ruba vidika. Sad se sećam: to je to, obamrlost, usnulost. Jedva sam se držao na konju.

Poravnali smo pesak. Nabacali odozgo suvoga lišća i suvih vreža kupina. Drška koplja, crna i uglačana, pomaljala se iz zemlje poput suve mladice bez ogranaka. U sumrak se provalilo nebo.

Ilić, Vojislav J. - PESME

tuđ je prenet svet; Gde hladni Borej dŷše, i snegom zasipa ravni; Gde slavuj ne peva slatko u tihi suton i tavni; Gde crna breza samo, pod vetra studenom rukom, Kô tajni prizrak se niha, i tužnim šumori zvukom.

pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni vala dô...

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka, Od suve,

Gde su pitoma stada? (SUVA, KRŽLjAVA KRUŠKA...) Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nada mnom stoji.

gubi se naglo u neme daljine, Niti potok šumi, nit listak šumori, Počivaju mirno rudničke planine Al' njegovu dušu crna slutnja para, I Branković dozva sveštenika stara.

jesen vlada, Kroz golo granje vlažni vetri biju; Nebo je mutno, kiša mirno pada, Na pustom polju gavrani se viju, A crna Drina hučno se talasa, Pa valom svojim o bregove tuče...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Njegova nošnja, crna svilena mantija i kamilavka, ne razlikuje se ni u čemu od nošnje ostalih velikodostojnika njegove crkvene države, ali

ali najočiglednije vidi onda kada ona pri tome zakloni malo Sunce; onda se ona prešeta preko njegove ploče kao mala crna bubica.

Ono izgleda, otprilike, ovako. Crna ploča našega Meseca, koji je zaklonio Sunčev lik, kao da lebdi, teška, u prostoru.

Na levoj granici zelenila i pustinje, jasno se razabire trouglasta crna mrlja. To je senka Keopsove piramide. Život buja na Zemlji, a dela čovečje ruke vide se i odavde, sa Meseca.

Mladić je bio vitak i izvanredne lepote. Dugačka svilena crna kosa uokvirila je njegovo fino lice, ukrašeno velikim bademastim očima, lepo zavijenim nosem i talasastim ženskim

Stanković, Borisav - TAŠANA

Znam da bi boljka, glava, brzo prešla, kad bih ležao i odmarao se na tvome krilu. TAŠANA (više za sebe): Crna tvoja majka i sestra! SAROŠ (ganuto): Zašto spominješ moju majku i sestru?

(Oblači se i vezuje bošče.) Utrči Kata i još sa ulaza kuka i nariče. KATA Kuku, kuku! Tašana, crna ćerko, šta učini?! TAŠANA Što učinih, učinih! KATA (gleda povezane bošče i obučenu Tašanu): Pa kuda sad?

Čuvaću te ja. PARAPUTA Ne bojim se. Jer i ti si zemlja kao i ja. TAŠANA Oh, jeste. Zemlja i to kakva strašna, crna zemlja. PARAPUTA Zemlja! Zemlja!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Kosa crna, zalizana, u tvrdu punđu stisnuta. Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i

odela doduše, ali sve crno i fino, i naša dobrotvorka u minut tačno na službu, stoji u svom stolu visoka i prava i crna, kao neki vladika. U tasove spušta dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli.

„Mi ćemo služiti samo crnu kafu” — kaže ona. A ja: pa zar vi ne znate da je crna kafa sa šlagom odlična, a badem ili orah u crnoj kafi, to se već ne može ni kazati koliko je to fino.

” Opšti smeh. Gospođica Kanački, česta poseta kod Julice, preuzima reč. — Svejedno sad crna kafa, nego što je to da i šesta nedelja prođe od venčanja, i ništa, baš ništa: ni svadbeni put, ni mlada u crkvu, ni

Našao, da ona izvire u brdima, u Karpatima: da se tamo zove lepim imenom Crna i Bela Tisa; da je u gornjem toku brza i bistra planinska reka, i tek posle se raspe i razvali u bezbroj krivudanja i

— Eto to pokojni Toma nikada nije mogao da vidi, i da zna da smo mi cpećni ljudi, da sirotinja nije uvek crna, da i sirotinja prolazi, ako Bog da.

Bio je to čovek, da kažemo još jedared, visok, krupan, malo tetak, i neobično velike glave. Njegovo čelo, obrazi, i crna gusta brada, to je bio čitav peizaž. Imao je stručnog znanja daleko više no što je morao da ima.

Sirota Koda: krupan nos, i dva velika crna koluta nad detinjim obraščićima — bilo je i smešno i tuga to pogledati. Đaci, nemilosrdno zapitkuju, a Koda, pomirena i

” A sutradan, po svima krizantemama, prava, crna jesenja kiša, pa i po koja pahuljica snega. Još jedan sutradan, izvedrilo se, ali jako zastudelo.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

i posle kratkog vremena to mu isto s interesom vraćaju; uče ga tužiti se na rđava vremena, uveravati da je stvar crna koja je bela, i proče. Tko može posumnjati da od ovakog neće biti dobar trgovac?

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

ih odgonetnem Za sada mi na vučje sazvežđe liče Imaću čime da ispunim noći Ako se živ i zdrav kući vratim HILANDAR Crna majko Trojeručice Pruži mi jedan dlan Da se u čarobnom moru okupam Pruži mi drugi dlan Da se slatkog najedem

mi tri male nežnosti Dok mi ne padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne

sunčeva zraka Slažu je u krstine Kos naglas čita Tajna slova rasuta po polju Božuri stasali do neba Služe četiri crna vetra Sjedinjenom krvlju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VEČERA NA KOSOVU POLjU Svi sede providni

zlato Trava caruje među slovima I njihove redove Po svojoj volji prestrojava Kos otima svoje polje Iz ruku četiri crna vetra I savija ga od podneva do ponoći U ponoć nebo preleće I odnosi u kljunu nekud on zna kuda Svoj zeleni

smrti Na čeonim kostima se presijava Strahovito pamćenje Iz očnih duplji Gleda do na kraj sveta Crna vidovitost Između krezubih vilica Zaglavila se Golema poslednja psovka Oko smrti zazidane u kuli Lobanje u mestu

oblak da nam pruži ruku Ni kamen da podmetne rame Ni vreme u pomoć da pritekne Ko još smrti zube broji Niko crna preostala krvi Ujedi stravu za srce Ujedi i oblak i kamen i vreme I otvori crnu ružu u vazduhu Je li ovo naš svet

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Paćeničko lice njegovo okruživali su crna brada i brkovi. Iako je na putu bilo mnogo sličnih fizionomija, ipak je ovo lice privlačilo moj pogled...

Čuje se lupa i zveket lanaca. Lađa poče da se njiše. Neko reče da ćemo sada poći. Vidimo kako pored nas promiče crna silueta velikog ratnog broda... — Sad... šta nam Bog dâ! — začuh gde neko govori.

Je li tako? Ona dvojica ćutala su i posmatrala ga zamišljeno. — Daj kartu!... Ovo je Crna reka... Ona skreće. A u uglu koji pravi nalazi se Kajmakčalan. Razume se, povučen malo unazad.

Petrović, Rastko - PESME

PESME NEŠTO ŠTO NE BI TREBALO DA ZNAM U ponoć kad pođem ulicom sam, sam, Ulica je suviše široka i crna, dva prozora su svega osvetljena, U ponoć kada pođem ulicom sam, sam. Ja znam, Ja znam, Ja znam.

Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima Crvenokoškog poglavice odnosi leš: Na talasima se talasa crna kosa i Mokro perje, bolivijsko zverje, On preplivava okeane Da l' nad vodama, da l duž kinematografskih platana, Ili

Ako te ljubim pod vrat, šapnuću Klevetu: ko ti reče mor-dolamu! Mor-dolamu, crna hata besna svata, ah Koštano Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano, Okupano. Oh prokleta!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Žalosti crna! Zar će im sinak kao nakaza ići svetom? Gde da mu nađu leka? Šta da rade? Traže saveta otac i majka, ali svako drugačij

Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče? — Ko ste vi? — pita majušna crna stvorenja. — Mravi! — kažu mu. — Zar ne vidiš?

Zamorio se Vedran, rastužio. Čak i u snu, čini mu se, izvore čisti, nikako da očisti, tugo crna! Jedva se nekako seti mrava. — Dođite, braćo!

Kao rođena senka svuda gde god bi kročio pratio ga je smeh, tugo crna! Na kraju je pristao da ga deda za nos i uši vuku. Šta je mogao drugo?

ČAROBNA METLA Sve prljaviji bivao je grad, tugo crna! Šta se sve nije pokušavalo da se on očisti, bez uspeha: ostaci krompirovih ljuski, papira, prašine i čađi ulazili su

Kad da sa dečakom malo popriča, tugo crna! A visoka je, oj, kako je visoka Staklena Kula. Ne dopiru do Radana ljudski koraci, glasovi i senke oblaka brže.

Od zebnje orahu zastade dah u grlu. Široka i pusta je bila dolina. Nigde ni zečeva, ni veverica, ni breza. Samo crna i gola zemlja i oblaci koji samo što se na zemlju ne obore.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Sad te zaklah! Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš. KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva!

Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš. KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna...

Šantić, Aleksa - PESME

Eno, tuđin se veseli I sva blaga naša otima i hara... I Bog mu pomaže i njime se stara, A naš crni seljak crna hljeba želi. Na ubogom polju svoga zavičaja On ne pjeva pjesmu veselja i žetve...

Njihov je govor mome srcu lijek I s njima tako proveo bih vijek, Pa hrana bila samo crna kora. Hajdemo, Muzo, iz te lude praske, Željan sam lica bez laži i maske, Željan sam tople riječi i zbora. 1908.

Radnika krotkih, roblja naših dana, Lovori, sjajni kô zlato kad stope, Rastu, sviju se, pa vrsima grana Poljube crna i znojava čela.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

jedva podignuo, pa povuče nože po konopcu, te preseče na ruku konopce, poseč' Gruju po desnici ruci; iz ruke mu crna krvca pođe. Pisnu dete kano guja ljuta: „Jao babo, poseko ti ruku!

se objasniti nizom unutrašnjih društveno-ekonomskih činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad stanovništvom, tj.

To je pravi dvoboj rečima, izveden izvanredno vešto i snažno. Te reči deluju kao mačevi. I dok bi gavranova crna krila i graktanje ljudskim glasom u drugoj situaciji savremenom čoveku izgledali naivni i otužni, ovde — nad glavom

prvog niza odgovara suprotni detalj iz drugoga: gospođi kraljici ljuta Arnautka, meku dušeku studena ploča, čistoj svili crna struka, zlatnoj žici kupina, medu i šećeru ovseni skrob.

“ Veli njemu leđanska kraljica: „Slugo naša, Balačko vojvoda, tu ne ima nijednog junaka, osim jednog crna Bugarina, i to mlado, još golobradasto“.

Idi, dušo, u riznice donje, te donesi tri kupe dukata, da darujem crna kaluđera“. Ode Jela u riznice donje, te donese tri kupe dukata, ne nosi ih od Minina blaga, već ih nosi od Markova

Stade jeka bijela Stambola, al' eto ti crna Arapina na kobili tankoj bedeviji, i za njime pet stotina svata, pet stotina crnijeh Arapa: Arap đever, stari svat

Već mi kaži Arapove dvore, gdi su dvori Arapina crna? Imam reči besediti s njime“. Devojka mu poče besediti: „Dragi brato, neznana delijo, a što pitaš Arapove dvore?

Trže Marko buzdovana svoga, pak udari Arapina crna: kako ga je lako udario, iskide mu iz ramena glavu! Nasmeja se Kraljeviću Marko: „Bože mili, na svem tebi vala, kad

Ode Dojčin u polje široko ka šatoru crna Arapina. Kad ga viđe crni Arapine, od straha je na noge skočio, pa govori crni Arapine: „Oj Dojčine, da te bog ubije!

Kad ja dođoh u polje Kosovo, jako svanu i ogranu sunce, u Kosovu niđe nikog nema, crna tama sve polje zastrla, ne vidi se sunce od oblaka, a iz tame junak izlazio na đogatu konju vilovitu, a đogat mu u tri

No kad bismo na trećem konaku, tu nas stiže i treća poćera — crna struka, a dugačka puška, pregorele noge do koljena; po jednom se vatrom preturismo, a po drugi biti započesmo, od njih,

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

sve nekakva čudovišta: te nekakav div s glavom kao plast sijena, te strašan bradonja s lepezastim rukama i kandžama, te crna baba s torbom.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Ta njihova mučiteljska oruđa, čimno muče ljude, sasma su teška i zla, debeli nokti nepregibati, zli bičevi, crna klokoćuća smola, smradljivi zadah, kreveti žeško ugljevlje, nezagašen požar, neoprošten sud, sudac bezprijateljan i ničim

TRGOVAC I SMUK Bijaše u jednoga poštena domaćina trgovca u kući mu smok — ona crna zmijica što ne ujeda mnogo dobi.

CARSTVOM Hoću sâm svoju mi grbinu izdati na gruhanje i obraz zakrih sa sramom, te u samoći sedoh, jerno dosta sam se crna čemera nagutao i pun sam već jeda.

O, da čudna neprava i rđava počađila i crna toga našega žitka nam ovdašnjega i slepoće nesmišljane nimalo o sebi! Kako to ni ovi ni oni ne smatramo sebe kako se

te zemlja nam svoga roda ni posejanoga semena ne izdaje, ostaju nam prazne ostave i sama trava ne raste nego li vidi se crna i suha mnogo put zemlja: ostaje na njoj kletva da je pusta kako neka planina što je prokleta (Đelvuj) od Isusa Navina

ukazata zlatna riza nego pozlatasta, ako bila žuta, ako li bela, il' mu crvena, ili zelena, — teke da nije isto crna. Ako ne mož' biti zlatan, budi crven, budi rumen, ili beo — prihvatam te...

Opi se Lot, Avramov sinovac... posle kajući mu se zato po Avramovoj zapovesti tri usađena u zemlju s vatre crna ugarka dotle valjalo mu ih je iz svojih usta zalivati s vodom, dok se nisu prozelenila.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono

Anasana!“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...

— Jevdokijo, crna druške Jevdo, tvojega ti Manču, ete, turiše u novine!... — tim rečima je pozdravi jedno jutro komšika njena, Taska.

onako bećarski i raspali cigaru, srknu iz fildžana, pa nastavi: — A men’ mi dođe nešto žal’, pa si zborim u pamet: „E, crna Doke, pusti tvoj k’smet!... Što nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu“, — tol’ko što je lepotinja!...

— kara je Paraškeva, a spustila glas malo od straha. Esnafska žena, pa kakva si je!... Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečališ! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe?

Ela ovamke da vidiš tvojega jevropejskog „galanterista“! — Lelee, tugoo! — uzviknu Jevda sva preplašena. — Crna Perso, što ti se odi dete napraji! A Mitanča — što napraji? — Ešek! Što će praji?

Sag tatko i majka — ništo! Sag si čupenceta begendisuju momci, pa ni pituju: begendisuje li tatko i majka zeta?... Crna Tašano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!...

A ti baba gi, pa gi držiš na krilo!... — Ih, crna Doko! — viknu očajno Jevda — kad će pamet da si spečališ veće?... Što si ne ćutiš veće?!...

!...“ i crne misli sve više, kao crna noć, sve više omotavahu i pritiskivahu bolnu dušu njegovu, dokle ga iz tih misli ne trže silan smeh, od kojega se

U kolima još kolevka, koritance i dubak... — Leleee! Crna Tašano, u zêm da propadneš! — viknuše ženske, gledajući za kolima koja lete preko kaldrme i krešu varnice, koja su već

— Ih, ih, ih, lele! Kakva sramota!... Crna, crna Tašana, kako će u svet da iskoči, — devojče gu stanula pobegulja!...

— Ih, ih, ih, lele! Kakva sramota!... Crna, crna Tašana, kako će u svet da iskoči, — devojče gu stanula pobegulja!...