Upotreba reči crne u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

“ Bog ćuti, i ljudi ćute... Plave dimove kabanusa pratili su duboki uzdisaji oca moga. Tužnim pogledom gledao je u crne kamene stubove i u one gvozdene kolute što na platnu živopisani behu; a kad je video najstarijeg brata, koji je ostale

sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova il’ kao crne senke gorostasnih planina.

oko vrata crnu pošu s kratkim, sitnim fronclama, preko poše su padali čisto beli koliri od košulje, prsluk beše od crne svile s belim okruglastim dugmićima, na noge je obuo opanke, a bele suknene obojke lepo je pritegao crnim kajišima.

Sve sami crni grobovi!... Tužna je to građa za budući život jednog siročeta!... Pa kad sam u mislima dovršila te moje crne dvorove, onda sam se mislila: koga ću da smestim u te goleme tavne svodove?... Zar moju ljubav?...

Tu je u njemu županijska stolica, tu su one grozne tavnice o kojima sirotinja u dugim zimskim noćima pripoveda... Te crne tavnice sa svojim uzanim prozorima izdaleka se vide; lice im je belo, okrečeno, ali onaj koji je za njih slušao, ili u

Jedno je na njoj bilo što se meni dopadalo, to beše belo kao sneg lice, koje su gusti pramenovi crne kose kružili, i, posle, jak i krepak stas, koji je tako gibak bio, kao mlada trska koju bi čovek mogao previti u

Kad je videla Živka, ona mu pođe u sretanje, podiže svoje crne oči gore, u kojima su sve strasti ženskoga srca gorele, na belome licu zatalasalo se tanko rumenilo, a na usnama

A Stojna se zadovoljno smešila na njega; lice joj dođe rumenije, crne joj oči sevahu od uzbuđenosti, grudi su joj se talasale...

Obradović, Dositej - BASNE

Naravoučenije Sve žene na svetu, kako Evropejke i Azijatkinje, tako i crne Arapkinje, premnogo se staraju za svoju telesnu vnješnju lepotu; otuda su proizišli toliki različni načini šarenih i

” Ovako blagorodne i velike duše o velikim ljudma misle i govore. Verhovi previsokih gora ostavljaju daleko pod sobom crne oblačine. Mnoga se u mesecu tamna mesta vide, ništa manje on nam veliko dobro čini kad nas u noći prosveštava.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Odmiče noć, a ti čekaš da ti se presuda javi. Tebe ne zovu na razgovor, a sude o tvojoj glavi. Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan.

Tebe ne zovu na razgovor, a sude o tvojoj glavi. Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan. Niko ti neće reći zašto moraš da digneš kosu i nasloniš obraz na panj.

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice, u ovu zemlju, ispunjenu mŷkom, nek nas iz ove crne zemlje u oblak ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

sabu — barjamsku jutrenju molitvu — (a to bilo baš na turski barjam), kad ugleda gde prvi ulaze na kapiju, a drugi se crne na snegu i za njima idu.

Rano ujutru eto ti novskog kapetana, moga poočima, jerbo sam ga sinoć jošt uz put, kako smo se iz Crne Bare vratili, poočimio.

od abe, kao što je onda u požarevačkoj nahiji raji Srbima adet bio nositi, i mali̓ britvica; i da fesove pooduzima a crne kapice podeli, i da oružje oduzme a britvice da podaje, koje je nekoliko puni̓ kola spremio i natovario bio.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Drugi malo sniži. Brkovi mu nakostrešeni napred, pa izgledaju kao da je u nozdrve udenuo dva pramena crne čekinje. On govori malo običnije nego onaj s obešenim brkovima.

A on jednako zagrće, dok se već ne utaja. Još natrpa ozgo drva, da dobro sagori. Kad posle razgrte supret — a ono crne kao ugljen!... — Vi̓š ogorela ona nečastiva sila! — reći će Radan. — Pa kud ih deo, bogati? — upitaše ostali.

I doista, otkako se Savka Nikolina zadevojči, odonda uze cela bećarija smederevska nositi crne kicoške haljine i fine rukavice.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I sam besni Marko Štitarac zazirao je od toga. Od Sovljaka do Crne Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare tri put odmotava i zavija šal oko glave,

Od Sovljaka do Crne Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare tri put odmotava i zavija šal oko glave, samo da mu se ne bi Crnobarci podsmehpuli!...

Ona ih gleda obojicu. Oba iz dobrih domova, oba dobri momci... nije znala na koju će stranu!... Pa, opet, Stankove crne oči osvojiše. Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet... Stade radije gledati Stanka nego Lazara...

— viče Stanko Jurišić. — Onda je trebalo i ja njega, što mi je odskočio!... — Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!... I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju.

Nicy ljudi naučili da ga takvog vide. — Braćo! — reče on opet. — Trideset godina ja sam, po njašoj volji, glava Crne Bare. Za trideset godina moga kmetovanja ovakvog nepočinstva nije bilo!... Juče je, braćo, u našem selu učinjena krađa!..

Ti si mi dušu umirila, hvala ti!... Sad mi više ništa ne smeta... mogu i zapevati!... Zbogom! Veslaću se češće oko Crne Bare!... Daj mi tvoju ruku!... Ona mu je pruži. On je steže... Srce mu je igralo, da izleti iz grudi...

ja sam-m... — Ko si? — Srbin — odgovori on prvom mišlju koja mu na pamet pade. — Odakle si? — Iz Crne Bare. — Koga tražiš ovde? — Hajduke — reče Stanko i već se beše pribrao. — Što će ti?

A što mu je najviše dolikovalo beše njegova proseda kosa i brci, i one kao trnjine crne oči, što sevahu ispod hlada dugih trepavica. Stanku se činilo da bi preko sveta otišao za ovim čovekom!...

Aleksa saže glavu i osta na mestu kao ukopan!... Zatim priđe k sovri, pa se surva na nju i zaroni glavu u ruke. Crne misli razdiraše mu dušu. Kad god pogleda, na njega zija mržnja i preziranje...

U glavi mu je vrilo kao u loncu... Tišina nasta, razgovor preseče, samo se još deca čula... Ćutao je, premišljajući crne misli... Već se i noć spusti... On diže glavu i reče: — Večerajte, deco. — A zar ti nećeš, babo!

Opet Ivanu učinjena pokrađa. Odneto mu jedno prase noćas... Šta je ovo?... Zar vi hoćete da se ja odrečem Crne Bare?... Dosta sam starešovao, više ne moram?... Na!... Evo vam vašega štapa, pa ga podajte kome hoćete!

— Ti znaš šta ja hoću? — reče. — Znam, dragi aga. — Pa, de! Reci mi tvoj plan!... — E, evo ti Crne Bare! Znam je kao svoju kuću! Počev od kmeta i popa, bila je to jedna duša. Samo sam ja odvajao svu da.

Dučić, Jovan - PESME

SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iza crne šume starih četinara.

No isti udari Čuše se šỳmom; mirno zakucaše Udar za udarom, iz stabla; i jasno Kucnu iz crne rogozi i šaše — Duž celog polja... Najzad, mnogoglasno, Dole, pod zemljom!

Zašto tako šume? Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, kô slutnje; i snovi U toj mrtvoj noći pali su na vodu, Kô olovo mirnu i sivu, u mraku.

Na kamenu krutom Sedi skrušen Edip... Mir je da se čuje Gde prolazi tiho minut za minutom. Ali s crne kule koban i potmuo Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini — Negde iz dvorane dug se uzdah čuo U mraku, u nemoj

NOĆNI STIHOVI Kod Svetog Jakova u Dubrovniku Ja volim noći, njine mutne zbore, I njine tišine, i njine oluje; Njine crne reke kada setno huje Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Crni će vetar da piri, I kiše padaće crne, dok dan na okno zaviri S detinjim očima srne. Nešto što vapi nama Oduvek i bez moći, Na daljnjim obalama Umreće

Kad za poljem punim crne deteline Počeše vlašići da blede i slaze, Mrtvo lišće poče da pada na staze, I kao crn uzdah da izbi iz tmine.

Pevale su joj, jer je ona volela njihovu čudnu pesmu, i jer im je davala iz svoje crne rukavice neko sitno zrnje sa dalekih ostrva, da joj mogu po ceo dan pevati o Tuzi.

prvom sutonu na morskoj obali mladu i crnu ženu, koja prema zvezdi, što u taj mah blisnu na zapadu, uze svoje dve gole crne i teške dojke u ruke i poče govoriti molitvu, držeći nepomično oči na planeti.

Nije mislio da li će vetar odneti seme u reku, i jutarnji mraz pobiti mlade klice. Nije mislio da li će doći crne i bele ptice i pozobati u sjajnim brazdama crno i belo seme. On je išao sve dalje, i sejao, i pevao.

I silazeći hučna sa crne planine, Spirala znoj sa čela i krv na sečivu; Šumila pesmu carstva i priču davnine; Hladila kosovsku ranu još

Za svaku svetlost vi ste slepi, Samo u tmini progledate; Od svega su vam duži džepi, Tačni ste svi u crne sate. Svojih rešenja i ideja, Svojih načela imate i vi — Kad god se nekom ruši streja, I gasi sveća gde ko živi.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dakle ta devojka imala je crne oči velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaha me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu.

Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao „alekcije”!

Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin. — Daj još! — veli mojoj majci. Ona stegla srce.

A kraj vatre po dvoru čas po čas prolaze crne ljudske slike i psi. Iz ara dopire topot od konja, pred kačarom se isprežu volovi, s kojima se ovaj čas vratio Nenad iz

” Teretan joj svaki rad, i sve da joj je da leži. Ne tuži se, istina, nikome, ali popu pao nekakav teret na srce, i crne mu misli dolaze u glavu da će izgubiti druga. Zabrinuo se silno i noću često ustaje.

On pade licem na krevet, gdje je juče još pokojnica ležala, i gorko zarida. Suze spiraju crne misli, naliju prepuklo srce. Slomljen brod potone, i ništa se više ne vidi.

Samo gore, gdje je glava, cakle se oči, i ma u koji kraj škole da staneš, uvijek gledaju u tebe. Ozbiljne, crne, prodiru ti u dušu i kao da te nešto pitaju.

Kad san, koji ne može rastjerati nikaka briga djetinjeg doba, savlada nemirnu dušu Marinu; kad crne trepavice padoše na zapurene obraščiće, a grudi se počeše ravnomjerno dizati, ispravi se pop u postelji.

A na njoj slaba promjena. Samo što je malo porasla i što je bljeđa došla u licu, te joj crne oči čisto još crnje i još se silnije cakle. A ona ne zna šta da radi. Prepuno joj srce, pa ne može nigdje da se skrasi!

Niko to ne vidi, niti ko opaža na drugoj strani iza ambara crne Pavlove oči kako prosijecaju noćni mrak. — Ne znam prosto šta da radim! — govori slika iz avlije. — Ostani!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

poklon; nov šešir, nova haljina ili vođenje na bal u Bečkerek, »da se dete malo razonodi i da izbije sebi iz glave te crne misli«, kako je obično govorila gđa Persa.

Sve je sada sumorno, i njive i drveće. Po putu nikoga; po njivama nikoga, a dudovi ogoleli, pa im se crne pokisle grane.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog ali nekako upornog, prkosnog.

Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog ali nekako upornog, prkosnog.

Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne ali nekako i čudno meke, meke — čak do tuge meke.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

šesti razred gimnazije. Oh, Bože, prokleta i ta gimnazija, i kad ode na te nauke. — Crne joj nauke, upada ogreѕѕe i naginje se da bolje čuje. — ... Pa ovaj rat, jurnjava jedna, da Bog sačuva.

jao meni sve mi te crne i prljave slike izlaze na oči. I ono isto prvo veče, kad se sve nešto upljuvano, gadno i smrdljivo, stalo razvlačiti i

Prolazite napred! Na razmrskanoj glavi sa licem okrenutim zemlji, belio se širok snažan vrat ispod krvlju ulepljene, crne i kudrave kose. Neki vojnik priđe sa svim blizu, naježi se i zinu, ali ne izgovori što je počeo.

godine od kad sedim ovde ne mogu da budem na čisto: šta je sad sa mnom u stvari, na čemu sam ja, i kad sve one razne crne kolone što se po njoj neprestano vrzmaju, i gamižu ne mogu da dovedem u red.

Jurišić pa se najedanput zverski zgrči — tako mi neba i svih zvezda, tako mi moje propale prošlosti i tako mi moje crne budućnosti, ovog sekunda, ovde na ovom mestu, javlja mi se Gospod Bog dajući mi ključ svih stvari, svih problema što me

On zastade i čitaše rasejano: danas... zaplivali u raskoši, u sramu, u bludu... oni... danas... te crne tičurine reakcije, pljačkaši, izelice, grabljivci... milioni gladnoga naroda radnika... naš znoj... rame uz rame, složno.

čujmo... čujmo... čujmo... Drugovi... gospodo... čujmo... čujmo... čujmo... Danas... te crne tičurine reakcije... milioni... čujmo... čujmo... čujmo... milioni gladnoga naroda... čujmo... čujmo... čujmo!...

Afrika

Vračare i druge crne trgovkinje, kad prodaju kremen za puške ili talismane, najčešće prodaju ovo kamenje koje nalaze svuda po obalama i

Njene tanke crne ruke, obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa,

Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile. Na prstima od nogu prstenje.

Štrezeman na Konferenciji udario pesnicom u sto. Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja. Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na

crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena.

Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla. Na ulici razgovaraju crne žene između sebe. Kako je Dakar vavilonska kula, to je svaka drukčije očešljana i svaka drukčije odevena.

Reklo bi se: kakav egipatski crtež. Jedino deca, golišave mališe, sjajno–crne atlete, mazna i nasmejana, puze između njih, i zaspe često sa jednom nožicom zaboravljenom na licu jednog sveštenika i

Hrišćanin je. Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu

U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne! Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta, golišava, toliko lepa, umilna i vesela.

Drugi čamac dovodi crne policajce u kratkim čakširama, tesnim engleskim bluzama. S druge strane broda skupljaju se piroge oštrih vrhova visoko

Njeni pokreti su pokreti zastiđene crne Venere. Nasred trga vrlo mlada devojka prska svoje gole grudi, gole i čvrste, pre no što će dići sud sa vodom.

U jednom udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Noge mu behu pokratke. A listovi podnaduli. Garsuli je nosio crne kilote, od velura, i svilene čarape. Izgledalo je kao da čini jedan korak napred, a dva nazad.

Bio je to čovek sa lepim, rimskim crtama lika, ali kao u deteta. U bledilu lica, njegove krupne, crne oči činile su se još crnje i na njima je bila kao magla. Nosio je kiku, srebrokosu.

Božič je imao čvrsto čelo, široko, svetlo, koje se kao neki šlem nadnosilo nad guste, crne, obrve. Bio je srednjeg rasta, ali se držao pravo i svaki čas je ramena ispravljao, ponosito.

Isakovič je bio, te zore, prvi, pred kućom Johana Šmerca, u kolima. A bio se zavukao pod crne, kožne, arnjeve, kao da se krio. Bojao se da ga ne otkriju, sad, kad je tako mirno stigao u blizinu prestonice.

Tresao je napudrovanu kosu, u koju su mu bili uvezali crne šepute. Gosti su bili brzo raspoređeni po kući. Domaćica, koja je u mladosti, možda, bila lepa, imala je sad još samo

Priviđale su mu se te nozdre koje jedva dišu A naročito te oči tamne, crne, mutne, kao neke zvezde iz crnog dima. Njena je ćerka bila rano zrela, lepo izrasla, ali je ta lepota bila jednog

On će otići, daleko od svega toga, kroz taj miris jasmina iz proleća, kroz taj sjaj zvezda u noći, kroz te crne oči što ga gledaju iz rascvetanih lipa.

Oni su ih, iz Crne Bare, i sa Cera, doveli u Hrtkovce, u Sremu, gde ih je Trifun, sa svojim popom Todorom, držao. Oni su ih, zatim,

Kako su Isakoviči, sa Vukom Isakovičem iz Crne Bare, u Austriju prešli, kako su postali oficiri, kako su na Franceza i Prajsa išli, kako su...

Na njoj više nije bilo topova, ni jedara, ni jarbola. Ostala su još samo njena rebra i grede trupa, masne i crne od katrana. Oko te stare olupine odjekivao je kreket žaba. U daljini, zelenela se piramida Leopoldsberga, zarasla šumom.

Ima, kaže, krupne, crne, oči, kao većina naših sunarodnika, a lepu, belu ruku, kojom, svaki čas, gladi bradu, koja je proseda i svilena.

Imao je crne svilene kilote tog dana, na svojim debelim nogama, koje su se činile, za trenut, tanje nego inače. Jednu ruku, po svom

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Svaka je grupa obožavala po koga junaka. Svi Crnogorci Stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnog pretka, i ne samo da misle o njemu i da mu se dive, već ga i sanjaju.

Od kraja HV veka ona se brzo i naglo širila iz oblasti Raške, Huma (Hercegovine) i Crne Gore u svim pravcima. Srpske narodne pesme, stvorene u ovim oblastima, rasprostrle su se čak i u oblasti koje nisu

istorije su sjajno posvedočene vojničke vrline dinarskih ljudi: one su na najvišem stupnju kod stanovništva Srbije i Crne Gore, u državama nacionalne misije.

Ovo su najkarakterističnije presedline i planine te granične linije: Veternik u istočnom delu Crne Gore, koji odvaja Vasojeviće od Stare Crne Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja

presedline i planine te granične linije: Veternik u istočnom delu Crne Gore, koji odvaja Vasojeviće od Stare Crne Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja odvaja hercegovačka plemena od Stare Crne

Crne Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja odvaja hercegovačka plemena od Stare Crne Gore; Ivan-planina, koja razdvaja Bosnu od niske Hercegovine; presedlina Prolog i planina Dinara, koje dele zapadnu

Neke porodice su tu od starine, ali je većina stanovništva došla iz negdašnjeg novopazarskog sandžaka, iz Crne Gore i Hercegovine.

Srpska plemena u granicama Crne Gore dele se u dve grupe. Jedno su crnogorska plemena, tj. plemena Stare, istorijske Crne Gore, između doline reke

Srpska plemena u granicama Crne Gore dele se u dve grupe. Jedno su crnogorska plemena, tj. plemena Stare, istorijske Crne Gore, između doline reke Zete i Skadarskog jezera s jedne i Boke Kotorske s druge strane.

Održala su se posle osnivanja crnogorske države, koja je u početku bila savez plemena iz karsne Crne Gore. U toku poslednjih godina počelo je raspadanje raških i crnogorskih plemena.

Ova se promena podudara sa linijom koja prolazi gotovo sredinom negdašnje Crne Gore: preko presedli Veternika, Zetine doline i sedla Povije južno od Nikšića.

su oblasti plemena Brda i Hercegovine, raških plemena; južno su prava crnogorska plemena, plemena prvobitne Crne Gore, koja su ostala potpuno ili gotovo nezavisna čak i za vreme Turaka: plemena Katunske, Riječke, Lješanske i

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

i pre toga a i posle živeo, ali godina 1812-13 to je bila u njegovom životu najvažnija godina, jer je srećno prekužio „crne banke“ i „devalvaciju”. Varoš U. lepa je varošica, kraj Dunava.

imao stari kratak „jankl”, leti i bez njega, sa zasukanim rukavima na košulji, pa onda uvek čakšire u čizmama, kapa od crne kože.

Pojako grbav, poveći nos, oči velike crne, jaki brkovi i obrve, kosa vrana, gusta, cela glava kao da je u Mesopotamiji iznikla, impozantna, no bi trebalo da je

svecem, pak, čakšire gajtanom iscifrane, tako isto i kratka dolama, na njoj pedeset rifa gajtana, i to sve od fine crne čoje. Najpre je počeo učiti trgovinu, pa onda je postao „tabak”, zato se tako izmešano nosi.

Sve to je gospodar Sofra nabavio posle „devalvacije“, kada je već pre toga „crne banke“ utrošio. II Gospodar Sofra, mada se već obogatio, zato opet uvek je dućan i mehanu držao.

Pa jedan veliki orman pun raznih cipela i čizama, sa mamuzama, bez mamuza, čizme od najfinije kože, pa od crne, od jelenske kože. A rukavice retko triput da navlači. Prohujaše i njegova lepa vremena u lepoj Košici.

Stvora je bio povisokog. Prav kao trska. Lice uzano i jako ovalno, suvo, žućkasto; oči crne, velike, velike obrve, čelo, visoko, pa spreda dosta ćelav, ma još mlad; pogled ponosit.

No i Pera nije za njega mario. Kad leži na klupi pred birtijom, a Šamika prođe, reći će: „Gle štucera za crne banke moga oca!

More, vodeni putevi, crne, brze gondole, silne crkve i palate učiniše na Šamiku neki fantastičan utisak. Nije verovao sam sebi.

Naravno da Šamika tu ne sme faliti. Šamika obučen kao da je iz kutije iskočio. Na njemu fini frak i pantalone crne, maramica na vratu tako udešena, mašlije tako izrađene kao što niko ne može, samo Šamika.

Posle kratke večere, svi se spreme. Polačekovi su tako isto obučeni kao i kod „Belog konja”, a Šamika navukao je crne pantalone, crn kratak „gerok” od fine kadife, rukavice što je već tri dana nosio.

centum) — stara jedinica za merenje težine (100 gr.) cerito (ital.) — italijanska narodna igra crne banke — inflacioni novac kojeg je, u vreme Napoleonovih ratova, bilo mnogo u gotovo svim evropskim državama Čardaš

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Mažući kaiševe, prostirali su gunjeve po zemlji i grebali rukama sa njih blato, češući zatim šubare kao crne ovce. Ne primetivši vrhove brda u magli, ni šume zapupele, ni jutarnji miris trave; nisu videli kako se muče prvi

U jednom trouglu starog zdanja, tako, na dnu tamnog parka, sa velikim osvetljenim prozorima, u kojima se crne krstovi prečaga i senke na zidu, borili su se dugo, između sveća u srebrnim čiracima.

koji je sećaše njene kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša.

A sve će se dogoditi nekako kao u snu. Oboje, izmeću ta četiri zida, mogu mirno da čine što hoće. Kao i te njihove crne senke što se vide na zidu, oni su među ovim zidovima slobodni i nevidljivi. Unutra je bilo toplo. Vatra je huktala.

Prašina, znoj i sitne, crne mušice behu im se zalepile na nozdrve i očne kapke. Među zubima su škrgutali pesak. Pevači, što behu isterani na čelo

Uokolo, gore, vide drvene tremove, po kojima su promicali kaluđeri, kao crne senke, pod velikim kandilima, a na dnu dvorišta, iza drveća, zvonik od balvana, na kome se, u visini, beše naselilo

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“⁷ Slično se gata i u Sremu. Da bi devojka iz Skopske Crne Gore saznala za kojeg će se „bećara“ udati, ona, uoči Đurđevdana, uzme tri češnja belog luka, pa dva od njih nazove

). Udavača iz Skopske Crne Gore, da bi doznala da li će se udati za bogatog, srednje imućnog ili siromašnog momka, gata ovako: Ispod jastuka stavi

U Hercegovini tri sirote devojke ceo dan preposte, a potom u gluvo doba noći opletu uzicu od vune dobijenu od crne ovce bez belega. Ovom uzicom dete valja da bude opasano, pa će preživeti.

U druga dva slučaja snaga je sadržana u simbolici boja (crne i bele). Crna boja se u mitsko-religijskom shvatanju sveta vezuje za mrak, zemlju i htonski svet.

nož) koja se koriste u magijskim postupcima često su crne boje.¹⁰⁹ S obzirom na vezu crne boje sa demonima podzemnog sveta, a po principu „vatra vatru ne žeže“, ova boja je

nož) koja se koriste u magijskim postupcima često su crne boje.¹⁰⁹ S obzirom na vezu crne boje sa demonima podzemnog sveta, a po principu „vatra vatru ne žeže“, ova boja je moćna kao zaštita od mračnih sila.

“¹⁵³ Tako, na primer, da „činilice“ ne bi detetu naudile, ono se opasa uzicom koja se oplete od crne ovce bez belega. Odojčetu u kolevku stavlja se i britva crnih korica da ga štiti od veštica.

“ Ako neko dete ovo tačno, čisto i bez zamuckivanja brzo izgovori, veli jedan izveštač iz Crne Gore, onda je ono „dobro za školu!

120. ⁵⁵ Pavićević M. M., „Narodno blago iz Crne Gore“, VEM, 3, Zagreb 1937, s. 176; Grđić Bjelokosić, L., isto, s. 211. ⁵⁶ Kordunaš, M.

S., Srpski rječnik, II, s. 886. ⁵⁵ Milosavljević, S. M., isto, s. 93. ⁵⁶ Filipović, M. S., „Različita građa iz Crne Gore i Sandžaka“, u: Različita etnološka građa, SEZ, LXXX, Beograd 1967, s. 202; Tanović, S., isto, s.

102; Grbić, S. M., isto, s. 113—114. ⁶⁵ Nazor, A., isto, s. 319. ⁶⁶ Filipović, M. S., „Različita etnološka građa iz Crne Gore i Sandžaka“, u: Različita etnografska građa, SEZ, LXXX, Beograd 1987, s. 196. ⁶⁷ Đorđević, D. M., isto, s. 421.

, Narodna pedagogija u Srba, Zadužbina Kolarca, Beograd 1914, s. 164; Pavićević, M. M., „Narodno blago iz Crne Gore“, VEM, 3, Zagreb 1937, s. 177; Begović, M., Život Srba graničara, Prosveta, Beograd 1985, s. 199.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

A rekne li sebar caru, svecu ili patrijarhu i crne su ti oči u glavi, ma i ne dirao u boga, da se bije palicom suhoga gloga dok mu telom ne pogamižu modri gušteri i

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Te noći spustismo se na reku. Na mestu ispod mosta zvanom Jalija, Andrea je svukla svoje lakovane sandale od crne kože, bele dokolenice i najzad svoju škotsku suknju.

baš kao da odlaze na neki važan i odgovoran posao, oni ponovo zauzimaju svoja mesta na zidu pokraj nevidljive crne tačke, da čekaju nove goste, od kojih će se samo nekima, onim retkim izabranicima, otvoriti oči i u punoj svetlosti

Najzad, ona se pope i zauze svoje uobičajeno mesto pokraj konduktera. Preko crne haljine obrubljene ljupkom belom čipkom ogrnula je zimski kaput.

elegantan na provincijski način, sapet usko krojenim belim odelom, na čije je revere bila drsko izbačena kragna crne košulje. Sedeo je bahato, okružen svojim društvom u poretku potkovice.

Matavulj, Simo - USKOK

A kakva bješe ta ženska glava! Materine crne, svijetle oči, a očeve plemenite crte, nježnije, razumije se, ogledahu se na mladu licu.

Vladika otpravi Sava Plamenca u Pariz, gdje se nahodio ruski car, moleći ga da ne razdvaja Boku od Crne Gore, ali prije no što će se Plamenac i vratiti, dođe ćesarski đeneral Milutinović s vojskom i zauze Boku i pošljednji

vrijeme, kad je dužd vladao u Primorju; on je tražio da pored vladike bude još jedan glavar, te da njih dvojica, u ime Crne Gore, govore s duždom, kad treba što.

— Bio je bio, kao snijeg, nâko rep mu pri vrhu i noge nad papcima crne! Imao je rogove vilašaste. — Vrača li se u vas pleće, Janko? — zapita Rako Mrgudov. — Ne razumiješ šta me pitaš!

Onaj drugi, otac Josif, mlad čovjek, jak, kratke, crne bradice, lica neobično široka, izgledaše priglup. Starac bješe rodom od njekud od Morače, a mladi bješe Crmničanin.

Evo se sastaše gotovo svi glavari Crne Gore i Brdâ, pa ne ispiše ni pola kantunače rakije, a da sam je stavio pred četvoricu kalućera, koje bih ja izabrao,

Janko pozdravi sve u brastvu, pa odmah prionu na posao, uze Vasilijevu Istoriju Crne Gore, pa je poče prepisivati, ugledajući se na Dolćijev rukopis.

No te molim, Jošo, ljubavi ti, otidi do te crne kuće Serdareve, te prizovi njekoliko momčadi i reci im u ime moje neka odmah idu na puteve od Krsca, od Ćeklića, onamo

Po njegovijem prostranijem hladovinama, što se iz daleka vide kao crne pjege, pase silna stoka, kreće se svijet, razliježe se pucnjava, svirka, udaranje sjekira, pjevanje, a ne rijetko i

velike prostore; bjeloruna stada, zbijena, iz daljine se čine kao preostale površi snijega; ergele konja i mazaga crne se na okupu; neukrotljiva kozjač rastrka se naobit oko cijele ostale stoke.

Pozdravi mu se i reci da ćemo se gađati iz dževerdara!“ — A kakav je na oči? — Osrednjega je rasta, ali čvrs’! Crne je nausnice i crnijeh očiju. Nije stariji od mene.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

o divljači (1975), Uzgajanje zečeva (1966), Moj prijatelj zec (1977), Bolesti kunića i zeca (1976), Priča o zecu iz Crne Afrike (1975), Nyél, fogoly, fásán (1957), Afrički zec (0dd lono, Oslo, 1960), Poema o zecu od Simona de Bilandra

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Rimske Imperije, vojvodine sv. Save, Crne Gore. naslednog gospodara Hercegovine, Srema i Jenopolja, i tako dalje. U Oršavi digne ustanak i kada je hteo da pređe u

za Crnu Goru i za sebe Vasilije Petrović je hteo da uveri glavne činioce u Rusiji o davnašnjim odnosima između Rusije i Crne Gore i o značaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomaže.

Vasilije Petrović je hteo da uveri glavne činioce u Rusiji o davnašnjim odnosima između Rusije i Crne Gore i o značaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomaže.

Istorijski deo je samo uvod, i tu se ovlašno iznosi topografija Crne Gore i ubrzo izlaže srpska istorija, zaustavljajući se naročito na zetskim i crnogorskim dinastijama, Balšićima,

On se prvi obraća svima Srbima »od Crne Gore do Smedereva i Banata«, piše za »sve Srblje od Adrijatičeskoga Mora do reke Dunava«, uvodi u srpsku narodnu

postao vladar, on je dobio titulu »naroda crnogorskoga sekretar«. I tu nije dugo ostao. Pobegavši iz Crne Gore, vrati se u Srbiju. 1831. je policajac u Beogradu, zapovednik (»bimbaša«) 2.

A on je i na tom radio, i bio jedan od prvih istoričara obnovljene Srbije i Crne Gore. Knez Miloš mu je dao titulu »istoriografa«. On je izdao u Beogradu 1835.

Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okreta

se zakaluđerio ne zato što je osećao ljubav prema crkvi no zato što je takav bio red, što po utvrđenoj tradiciji vladar Crne Gore morao je biti vladika. On nosi crkveno odelo samo kada služi arhijerejsku službu, a to biva vrlo retko.

(i zato se delo prvobitno u rukopisu zvalo Izvijanje iskre — izviiskra — izvita iskra) i zato je ovaj spev o oslobođenju Crne Gore posvetio Karađorđu, oslobodiocu Srbije.

dane, kao u vreme vladike Danila, i kroz usta vladike Danila u svom spevu Njegoš je kazivao svoja sumorna osećanja i crne misli o sudbini srpskoga naroda, kao što je kroz usta igumana Stefana iznosio svoje filozofske ideje.

mnogo »žive starine« crnogorske, narodnih predanja, verovanja, običaja, filozofije i izreka, tu je sav narodni život Crne Gore koji 1846. nije bio mnogo drugojačiji no u početku XVIII veka.

Milićević, Vuk - Bespuće

kao uraslo u ispucani crni, izderani pod, nemicano tako dugo vremena i zaprašeno; tavanice se pružale iznad glave, crne i čudnovate; zavjese na prozorima ostarjele, nerazmicane ničijom rukom.

čelik u cijelac kamenj I prilazeći bliže, oni mogu da vide u neprekidnom poslu ljude sa razdrljenim košuljama kroz koje se crne prsa, u prljavim gaćama, zakriljene od sunca različitim šeširima koji pričaju njihovo mučenje i prebijanje po tuđini.

Kunjaše čitavog dana. Pred veče napi se vina i ugrija, nasmija se prezrivo na sve budalaštine i crne misli s kojima se gonio nekoliko mjeseci, i izvuče iz džepa neki stari broj novina u kojima se tražila kuća i zemljište

Sremac, Stevan - PROZA

) Nemoj ti da se libiš od čika-građanina, i ako su mu ruke crne i on ceo crn, ali mu je zato duša bela, belja nego onaj vaš miliprot. A što mu se cakli lice, cakli se od znoja.

Radičević, Branko - PESME

Onde stade, pa se saže, Pa gledati dole naže. Gledi dole, gledi, gledi, Pa ne može da s' nagledi. Crne halje, sedi vlasi, Kakvi li je gone časi? Sluge glede, Bože, ko je?

“ Ajduk pušta, dole pada, Raznelo mu zrno glavu, Pada jadan on u travu; Stiže drugi, već ga nose, Lete njojzi crne kose. „Brže, brže, tamo k reci!“ Pa ponesi i poteci; Al' kroz nojcu zrno pišti! Oh ajduče, da l' te tišti?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice.

Nek uperi, džile, na Moskvu, pa će im oboma biti vruće crne kave koliko voliš. Zacenut od prikrivena smijeha, Miloš krenu dalje.

— Žalobitno, brate Milošu — zavodni Džakan očima — kao da smo opet oni nekadašnji dječaci. E, samo da nije dolje one crne koke koja je uperila ovamo onaj svoj gvozdeni kljun. — Neka, Sajo, neka, i njoj ćemo mi zavrnuti šiju, pritrpi se malo .

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Odmiče noć, a ti čekaš da ti se presuda javi. Tebe ne zovu na razgovor, a sude o tvojoj glavi. Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan.

Tebe ne zovu na razgovor, a sude o tvojoj glavi. Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan. Niko ti neće reći zašto moraš da digneš kosu i nasloniš obraz na panj.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Tek što da počnu, dođe i „ona“. Visoka, puna. Crna joj kosa u dugim kurjucima pada niz leđa. Oči velike, crne i pokrivene dugim, tamnim trepavicama; usta mala, puna, nabubrela, ali ne crvena već tamnorujna kao od velike vatre,

Posle, zamrsi kose moje guste, raskopča jelek, razgrnu grudi i ljubljaše me. Komšike, crne duše, rekoše ti da sam neverna, i ti me, naruženu, ostavi. Srce mi puca, ali još te volim.

Odoh tamo. Još izdaleka spazih više strinina groba gomilu izbačene, crne zemlje, a po njoj komađe od trulih dasaka, krpe i parčad od zemljosana odela i ubuđale obuće.

I kao pre opet počnu da cupkaju, razrivaju put kopitama i grabe vinogradima, koji se izdaleka crne, a po kojima se svet već razmileo, viju dimovi naloženih vatrâ, šarene se obešene ženske „stajaće“ haline o granama

Nebo je sivo, tmuro. Brda i bregovi crne se i nepomično ocrtavaju. Cela je zemlja vlažna i mrka. Pokatkad proleti jato gavranova, ali ne grakće, već samo šušti

Uze mi ruku, okrenu dlan i zagleda se u nj. Kako je čudno odudarala moja bela ruka od njene koščate, suve, crne ruke. Glava joj je bila umotana krpama i starim šamijama, ispod kojih su padale njene prosede kose u uvojcima niz lice

su padale njene prosede kose u uvojcima niz lice joj, a lice joj ćoškasto i smežurano, vrat izdužen, smežuran, grudi crne, gole...

Ležite, a miriše ovlažena prašina. Mesec sija, te se crne stare, zelene već obrasle mahovinom ćeramide na kućama. Čisto ne smete da dahnete.

A Nuška im kolovođa. Kad samo razastre crne kose, razuzuri se i obujmi neku, a naročito onu koja se plaši od tmine i noćne vlage, pa se s njom vine u baštu.

— Barem da si od koleno? Prihvati Pasa i sve devojke sa njom: Ako nesam od koleno, A ja imam crne oči, Crne oči, medna usta! — Lalo, dajre! Tugo!

— Barem da si od koleno? Prihvati Pasa i sve devojke sa njom: Ako nesam od koleno, A ja imam crne oči, Crne oči, medna usta! — Lalo, dajre! Tugo!

A snaška Pasa se baš najviše oko njega vije, igra mu: čas kao rob, pognute glave, blagodarno, do crne zemlje; čas milo, nežno, ganuto, sestrinski. Tomča se diže: — Da idem!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Kostić, Laza - PESME

»Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube crne, »da vas malo zaogrne!

da li se sećaš još i tih dana, te crne trage sramotnih rana srezanim krilom stidljivo skrivaš? Zastavo moja, zastavo trojna, svijeno srce naroda bojna, o čemu

Ako još ima krilatih snova ispod okova, oh onda sanjaj oblake crne što će ih vreli juže da zgrne, oblake crne, oluje besne i munje kresne i grom i jek; vihar da sapon raskine mreže, tebe

Ako još ima krilatih snova ispod okova, oh onda sanjaj oblake crne što će ih vreli juže da zgrne, oblake crne, oluje besne i munje kresne i grom i jek; vihar da sapon raskine mreže, tebe u vrte tvoje donese, grom da sažeže pauku

Pod uverom njenih slova sklaplju mu se oči crne, crna vrata svetlih snova; u zanosu srce trne, rusa glava malaksava, na tvoje se spušta krilo oj, delilo, — Samson

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Došavši pred kadiju, učini selam i pokloni mu se do crne zemlje, te poče govori: — Kadija pravedni! Mene je taj i taj handžija prevario.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sanjamo li i ti i ja? Od nezgode, tebi ponoć - meni podne. Plitke rake. Truo mozak piju svrake. Crne, gorke, u osmici tri četvorke. Gde su braća? Jedan pije - drugi plaća. Ko su gazde? Puca tikva, moj Gorazde!

Od sijanja širom gore božji kuti zažubore. Zrak sa duše čak zaranja u zavese od oranja i zasipa crne stope jablan-lišćem s prve strofe.

Ludibabe, narikače i vračare crne, smele, svecima se o skut kače te im bošče, ruho zderu s vešticama što su jele kukureka za večeru.

KUĆA Krste se zraci iznad činije: svetlost i tama muklo krvare na ljutoj stopi crne linije, kud sove noću drežde, gluvare.

Nigde se niko ne sprema. U snegu leže šipovi pod oknom koje ne drema. Prostire Bela smetove o crne kuće brestove, gde jeza s lučem gostuje. To hram je, a ne avlija: kraj česme gola Marija kao da nešto posluje.

zobi u trenut može kuću i čovèka da slisti, sprži; može i da zgrobi Visinu gordu, kad se zvezde zgraše u krik „iz crne rogozi i šaše“.

Pali se neven nevolja smutnih: ima ih belih, plavkastih, žutih; neke su crne, tmurno zelene, ima crvènih. - Metež u Dobru: pamuk dobrote gužva se. Vene dušin integral.

vratila, s ludog vretena u luđa prela, gde gluvo doba zbaci mantije, zavrti gumna, čavkom zagrakće, otvori širom crne kapije i pusti kolo braće razbraće, kolo rumeno! - Što ne ograne Slovo jedino usred osame!...

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Prastare daske krova se crne, pamteći trista i jedan dim, pod strehom vrabac, naravno, ćuti i još je bezbroj dečice s njim.

Treba ga prije vostočnog zračka prebiti jakože mačka!“ „Vraćaj nam pesme, priče i bajke!“ — čuješ iz noći crne — Davida Štrpca, Velikog Jožu, Bakonju fratra Brne. Ovamo pesme s cvećem i travom, jer si platio glavom!

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

sinji a slavni su drznici i za raj putuju tvrdice i prznice zavode red na izmaku ovog dana u kome su sve mačke crne i svaki je igrač u isti mah na redu da baci svoju kartu na čoju pred lihvara koji nam je iznajmio život da nas

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Usitniše konji nogama i, kriveći vratove, gledahu iskolačenim očima crne naduvene prilike, ali, poterani bičem, opružiše vratove i zariše kopite u trula, buava tela...

Put je bio slobodan. Kao neke ogromne, crne i zgrčene ptičurine u noći, promicala su kola natovarena čamcima. Vojnici suvozemne vojske, nenaviknuti na ovakve

Vojnici slušaju i sumnjičavo vrte glavom. Po urođenoj selačkoj promućurnosti kao da uviđaju nemogućnost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i ćutljivi. Uozbiljio se čak i Tanasije.

A tobdžija stigao... Sedi, sedi, druže. Lice mu je jasno izolučeno i obraslo maljavim crnim dlakama. Oči crne i sjajne, sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu.

Pritisli su oblaci zemlju kao da je dave, a kiša lije u krupnim kapima. Negde pozadi nas, tamo oko Crne Bare, gruvali su topovi bez prestanka. Bilo je mučno.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

I oni se začudiše neobičnu izgledu njegovu. Beše to čovek od svojih dvadeset i pet i šest godina, crne gusto obrasle brade, koja se od polovine na niže prelivaše u zatvorenožutu boju; visoka i otegnuta čela, dugih

Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega... Onakih očiju on još ne vide; behu to crne sjajne oči, iz kojih večito bije živi oganj.

Po potesima se žute požnjevene strnjike, ili se zelene podotavljene livade po sniskim lukama, ili se crne preorane i zasejane njive...

Misli, te crne misli nikako da je ostave, no joj zagorčavaju svaki trenutak, svaki pokret. »Što mi ne dâ Bog mira, misli ona, da se

I njima tako nešto... da im čistimo cipele, na primer... Gojko uzdahnu, skrušen, bez nade, videći pred sobom sve crne dane, sve veće zlo... H Ljubica se već pribrala, razmislila, umirila se, pa ide na rad kao i dosada.

se grozničavo hvatala za ma kakav povod ili slučaj, koji bi je mogao malo raspoložiti i ugušiti joj u duši one strašne crne misli, od kojih se živo srce ledi, a snaga se mlada topi i vene...

Tako se učestaše pohode, skoro svakoga dana, a u Ljubičinu stolu gomilahu se one crne kutije s nakitima. Gojko izgledaše teško bolestan.

Dalje, dalje grozni i strahoviti prizori!... Dalje... crne odvratne senke!... Ovamo je život, gde ključa i kipi vrela krv... Ovamo, da se živi !... da se živi !...

— Ho, ljudi!... krasota!... Pa tu će biti bez sumnje i dobra kajmaklija, a?... Ljubica donese dve šolje crne kafe, pa sede uz njega i uze da se posluži.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

U nju su ti svaka dobra, koja s’ mogu nać’: U nju ti je b’jelo lice, ka’ cv’jet proćetan; U nju su ti crne oči sokolova čina; U nju su ti b’jele ruke grada vrijedne.

Pa mi kuću zatvorila, Jarko sunce ukapilo, Sunce moje! Majci srce obranjeno, A tetkama crne dare!... Pogubila, Bog je kleo! Potraži mi dična brata, Dična brata utrenika, O, Đorđije, sunce jarko!

Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago, što je kome drago. 109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110.

Ja je gladah tri godine dana; Ne mogoh joj oči sagledati, Crne oči, ni bijelo lice, Već sakupih kolo đevojaka, I u kolu Milicu đevojku — Ne bih li joj oči sagledao.

“ 128. Djevojka je tuđina bratila: “O tuđine, Bogom pobratime, Privedi me priko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.

“ Tuđin junak na Boga pogleda, Prevede je preko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja. Dovede je na hladjenac vode. Stade junak trudan počivati, A djevojka lice umivati.

182. Aljur, biljur duge noći, Ko ne ljubi crne oči Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce! A od jada gora vene, Gora vene i usiše, Zelena se gora niše:

lila, Na vodu se naklonila, Sama sebi govorila: “Mili Bože, lepa li sam, Lepa li sam, mlada li sam, Još da imam crne oči Sve bi momke prevarila, Oženjene raženila, Turčina bi rasturčila, Kaluđere raspopila.“ 189.

“Bože mili, divna li sam, Bože mili, lepa li sam, Bože mili, bela li sam; Još da imam gajtan veđe, Još da imam crne oči, Još da imam kuti usta, Sve bi momke prevarila.“ 190.

majke đevojka, Mnogo mu je od sirote dara; A da bih ga u jagluku vezla, Jagluk će se brzo razdrijeti; A da bih mu crne oči dala, Dragi će se po družini falit: “Draga mi je crne oči dala“, A da bih ga u pjesni pjevala, Pjesne jesu

jagluku vezla, Jagluk će se brzo razdrijeti; A da bih mu crne oči dala, Dragi će se po družini falit: “Draga mi je crne oči dala“, A da bih ga u pjesni pjevala, Pjesne jesu odalice puste, One idu iz usta u usta, Pak će čuti mojeg

Dvije seje brata ne imale, Pa ga viju od bijele svile, Od bijele i još od crvene; Struk mu meću drvo šimširovo, Crne oči dva draga kamena, Obrvice morske pijavice, Sitne zube dva niza bisera; Zalažu ga medom i šećerom: “To nam

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

WARNUNG! BEKANNTMACHUNG! VIKTORIA! U ponekom dovratku i prozoru vide se crne zastave. Na jednom zidu, upadljiv kukasti krst.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

U hramu nad Milošem i Markom uokvirte zlatom na oltaru žarkom pečate plave i rumene, žute i crne i šarene. Pečate plave i rumene žute i crne i šarene, ljubičaste i zelene.

Pečate plave i rumene žute i crne i šarene, ljubičaste i zelene. Pečate ustava i prava, zakona i štatuta, privilegija hiljadu puta, obećanja i

Da živi mržnja smrt prezrenje. JADRANU Zaboravio si bijesne i grozne gusare? I galije od Neretve, crne i krvave? I pesme i mačeve naše duge i tmure? I jedra i veselja, urličuća kroz bure?

Teška si bila, vrela i bosa kao snop žita kad se razgrne. Oči ti behu male al crne kao rupice na fruli. Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo od slasti poče da trne raširila si se, i uzdrhtala, ko zemlja

Dižite oči mračne, ko buntovne buktinje zračne pobodene u duboke crne kolutove. Vi ste moja buna. Znam da vas dragan zove, za ništa vas ne pitam.

Vetar duše. Mada me je Blažević jednako pokrivao, jer se bojao da mi mesec „ne škodi“, meni je hladno i drhtim. Crne i teške ribarske prilike, kojima sad ne raspoznajem više likove, rade teško, previjaju se, vuku, dripče.

Barke su se sudarile i pritegle kao da izvlačimo davljenika. Novi sada svetli u daljini. Ostrva se crne. Uokolo je pustoš mora. Pod svetlošću jedne lampe, ribari rade. Ćuti se i stenje.

Ćuti se i stenje. Mreža je kao beskrajna, a blato jednaš zaliva kljun broda. U vodi se ljuljaju crne senke. Satima rade za taj momenat. Ljudi su kao od gline. Užetom biju blato sa mreže.

Tada su njegove zavejane, pa ipak crne, crkve imale senke toliko velike pred veče kao provalije. Danas, kad su me naučili da sve znam, znam da je to samo

Njine su kape crne, ali oni puše iste lule, a lica staraca su na celom svetu, svud, jednaka. Uđosmo na stanicu, i sve posta svejedno.

Tiho, u podnožju mosta, spušta se u vodu, a visoko, sa crnih krovova na crne krovove, diže se u nebesa. Sav šumi. Kiša, beskrajna kiša drhti nad njime, kao da je sav uvezan u tanane, mokre niti

U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Kroz maglu se vide crvena, pijana lica, zakrvavljene oči: seljaci piju i svađaju se. Sa crne grede ozgo visi čađava lampa i čkilji žutim, nečistim plamenom kao umrljana zvezda.

A kada žega dnevna minu I pade veo noći crne — Bubica s cveta prne — I kao bleda varnica sinu. HRISTOS NA PUTU Obilazeći gradove i sela Na rabotu je pošo svoga

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

nije, malo — pa se pomoli pun, sjajan mesec, koji obasja svu okolinu, a od drva se pruže duge crne senke... Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje jasno i snažno tiktakanje vetrenjače...

Za leđima komišilaca crne se plastovi komišine, koja je tako meka i suva, tako laka i mirisna, da ti se i sama glava sklanja k njoj...

« Svi se đaci smeju ovoj duhovitoj parodiji; i Pera se smeje, a srce mu sve veselije i radosnije. Jedan, kudrave crne kose, zažmirio očima, pa korača živo od jednoga zida do drugog i beleži stopama gradove koje je Džingis-Han pregazio,

Peri zakuca srce i steže mu se disanje. Ali on pogleda u crne naočare slobodno i otvoreno, znajući da će ga to spasti.

ove iste u kojoj on spava, stoji njegova mila mama, sva u belom, kao kad se sprema da spava; niz leđa joj pale duge crne kose, a ona oborila glavu pa se nešto mnogo, dugo misli...

A ona me nekako uplašeno pogleda, zasijaju se one lepe crne oči i počnu joj teći bistre vrele kapljice niz obraze... Eh, što me je to bolelo!... Žena mi je prava lepotica.

Posle sam počeo da mislim, nije vajde, mora se!... Ali kako da mislim ! Pred očima neprestano igraju i proleću neke crne loptice, a glava štreca i zavija, zavija, zavija... I osetih se samohran i nemoćan kao suho drvo u pustinji...

živi, devojački osmeh, što vazda treperi na usnama lepe, visoke, tanane devojke; i one sjajne, večno pokretne, velike crne oči, što tako milostivo, tako ljubavno i slatko gledaju, kako ne gledaju nigda ni babove, ni mamine, ničije druge oči;

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Da je bilo još crne varbe, bili bi mu još veći brkovi«. — »Nema, gazda Đorđe«, — veli drugi — »ako taj tvoj Marko nije što bio rod onom

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

mojoj se tetka- Gospavi Dogodilo, najzad, da se proslavi: U pedeset drugoj, sasvim malčice, Izbiše joj, pod nosem, crne dlačice. Đavo ih baš na tom mestu istera! (U početku je ličila na Hitlera).

Jutros, od Surčina do Vrčina, Grakće raspadnuta pomrčina — Vrane, ko narikače iznad raka, Crne su jer su pune mraka.

A drugo, Kad se ugreje, topla je za dugo! Pogledah, a njoj: oči crne, I noge vitke, ko u srne. Struk — malo zdepast, ali lep. Čunak — podignut konjski rep. Oklevah malo; onda kupih.

U baraci, na ušću Save Živi šest zidara iz Crne Trave Koji navrat-nanos, zbrda-zdola, Sazidaše pola Dorćola. Crnotravci, srećan vam rad!

„Ne, tu nije reč o Starom Avdi, Već o jednakosti, bratstvu i pravdi, A meni, iz ponosne Crne Gore Ti ideali od rođenja u srcu gore, Za pravdu bih dao života sedam (Al ovaj, prvi, nizašta ne dam!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Ona se ubrzo počne hraniti sićušnim mikroskopskim biljkama koje sreta na putu, i na njoj se pojave dve crne tačkice koje obeležavaju oči. U taj mah je larva dostigla dužinu od šest milimetara.

Rakić, Milan - PESME

će, draga, drugo vreme doći, I ostaće mi, kad dan jedan grane, Od te blažene i čedne tri noći Tri razjapljene, ko noć crne, rane...

taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci, i čoja, Sve to tako grubo i surovo dira I gnusobom vređa osećanja moja Pred skromnom lepotom večitoga mira.

I dokle pesma polagano trne I tone negde, nevešta i bona, Starinska pesma mnogih miliona I dok po nebu kruže senke crne, Eto se bude iz prošlosti gole Spomeni s cvećem, sa ružom i krinom, Ćućore tiho kao pod surdinom, Drhtavi zvuci

A kad nad lipama što mračne stoje Krajičkom izbi mesec, pa se širi Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje Iz crne ti čarape kad proviri, Ja sklopih oči i zadrhtah tada, I sve što beše sa mnom i kraj mene, Redovi lipa, i ljudi, i

Sada, Nad livadama gde trava miriše, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje su crne posle bujne kiše, Velika duša mesečeva sniva. Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno Gde nekad pade za četama četa...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Zloga gosta Evropi Orkana! Vizantija sada nije drugo no prćija mlade Teodore; zvijezda je crne sudbe nad njom. Paleolog poziva Murata da zakopa Grke sa Srbima. Svoju misli Branković s Gertukom.

To je tamjan sveti junacima, to gvozdeni srca u momcima! Turi takve razgovore crne! Ljudi trpe, a žene nariču; nema posla u plaha glavara!

ako Boga znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo sunce

Povede se roblje crnogorsko!“ Pokliči se onoj narugasmo: kakvo roblje sasred Gore Crne! Pjan, rekosmo, pa misli da poje. Dokle dvije jedna iza druge: cik! cik!

— a ja zebem od mnogo mišljenja. VLADIKA DANILO Slušaj, Vuče, i ostala braćo! Ništa mi se nemojte čuditi što me crne rastezaju misli, što mi prsa kipe sa užasom.

tvarima, koji si se milosno sklonio djejatelne oživit členove malom mravu kâ gordome lafu, — provedri mi više Gore Crne, uklon' od nje munje i gromove i smućeni oblak gradonosni!

Da se mogu razgovorit, srce moje, a sa mrtvom tvojom glavom, kam da mi je! da ti crne oči viđu, oči moje, da poljubim mrtvu glavu, mjesto brata, da očešljam dugi perčin, jaoh meni!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Brojanice, koje su nosili, nisu bile kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugačke, ipak mogle sve u šaku da skupe.

Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li što ga njene tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome

To je bilo dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije.

je na konjima — a sve krišom noću — u neki ženski manastir odveli, i ne pokazaše pramen njene odsečene kose i parče od crne joj kaluđerske rize. Ali na užas i trepet brastvenika, videlo se kako on, bata im, Marko, čisto žali.

od vlažnih ploča, tamo na ulazu stajati testije hladne vode, poređani redovi nanula i Ciganke u mokrim haljinama, suve, crne sa svetlim očima i belim zubima. A iz pravog amama će dopirati toplota, para i ona zagušljiva amamska ustajalost...

Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i, već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju

Pored onog njihovog sopčeta i cela je kuća bila spolja okrečena, pa i ona velika soba, osobito one njene crne, kuršumima izrešetane tavanice i grede. Štala je bila ispražnjena. Jedino alat ostao u štali.

Nekadašnja njena tanka i vitka polovina izvila se, te joj kao grba štrči i odudara od nje. Crne joj oči ušle, nos joj se izvukao i utančao, a slepoočnjače joj se izoštrile i kao prišle, stisle se jedna drugoj, samo

Pandurović, Sima - PESME

I biser drobni na krilima noći Sa jasnih zvezda padaše polako, Dok ćutke, mračne kao smrtni gresi, Crne su seni pratile me tako, Brzo i strasno po gluvoj samoći; A setno nebo neka nada resi: Pre zore treba stići željenoj

Sve će tako, najzad, da se stiša U poslednju jesen jednog dana, Stalna, sitna dok zasipa kiša, Uz odjeke crne pesme vrana.

širiće se cveće; Poklopac neba sanduk nek nam bude; Bleštaće zvezde, k’o nadgrobne sveće, Nad rosnom zemljom naše crne grude.

U kiši suza vapiju i traže Umrlih ruža mirise što blâže, Umrlih dana spomen koji trne Uz kucnje srca k’o doboše crne; Koji vreme, život večnom stanu vuku. I svod k’o crni simbol je nadnesen Nad opštu, tužnu močar... Svuda jesen!

Pri zalasku sunca i zora kad grane, Ostavljen, tužan, u istom je stavu; Jedino crne pohode ga vrane I grakću propast i srušenu slavu.

I gledaju me na starinskoj ploči Velike noći duboke, crne oči, K’o večna, tvrda, neizbežna kob; I u toj noći Sudba niti prede, — Niti veselja, i sumnje, i bede, — Život što

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Starica poduhvati dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put

Iza malijeh rumenijeh usana dva niza zubi, kao dva niza bisera. Mimo svu tu ljepotu, odvojila joj bješe ljepota crne, kao proljetni busen bujne kose, koji bješe splela u vijenac oko tjemena, i ljepota malijeh mesnih ruku, koje kanda su

mnogo skromnija no što je bila pređašnja, ali je ona nastavila povjesno značenje one prve; u njoj sjeđahu gospodari Crne Gore; u njoj bivahu velike narodne skupštine; mnoge ponosite glave, što gdje drugo zorno zborahu u ime careva i

Na nogu mu bjehu dokoljenice i crnogorske gaće; na grudima džamadan od crne čohe, a opasan bješe crnijem pasom. Ćelija bijaše prostrana koliko bi tri puta kročio pro nje i, gotovo, prazna, jer

Gospodar Crne Gore, mudrac, državnik vojskovođa, svetitelj, sve to u najvećoj mjeri, a nadasve veliki mučenik, kakvijeh je malo zemnu

te uđe krupan, sredovječan čovjek, smeđijeh brka; taj čovjek bijaše u crnogorskome ruhu obrijane brade; kose, ispod crne kape, padahu mu na pleći. To je Ivo, đakon vladičin. Pristupi te cjeliva starca u ruku, nazvavši mu dobro jutro.

On ružno pogleda klisara. Iguman Pahomije, naprotiv, bijaše okošt, crne prosjede brade, smirena izgleda. Stevan, jednako rešetajući glavom, vrnu se na svoj posao; ispod oka stari poglêdaše

Sad on vidje svoju sliku i malo se snebi. Bješe čudnovato nekako odjeven; na nogu uske lače a na grudima prsluk od crne kadife izvezen po okrajcima; oko vrata mrežasta ogrlica; na glavi mu plosna kapica od crne svile.

lače a na grudima prsluk od crne kadife izvezen po okrajcima; oko vrata mrežasta ogrlica; na glavi mu plosna kapica od crne svile.

“ „To i ja mišljah, Gospodaru, no ne umjedoh da iskažem! Koliko je Crne Gore, Primorja, Zete i Hercegovine, krštene duše tu nema, koja te ne ljubi, koja ne čezne za tvojim blagoslovom a ne

se serdar dugo zadržao od crkve do kuće, jer na svaki korak sretao je i stizao ljude iz drugijeh sela i daljijeh krajeva Crne Gore. Bjehu to znanci Petrovićâ, Kustodićâ i drugijeh brastava njeguškijeh.

„U potonju reče“, odgovori Mita, „da nema te ljubavi, pa ni te sile, koja bi ga mogla iz Crne Gore pokrenuti; da će u njoj živjeti do svog suđenoga dana.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Slabo seme — njiva jalova. — Kakva setva, takva žetva. — U crnoj zemlji bijelo žito rodi. — U ratara crne ruke, a bela pogača. — Nema očevine bez krčevine. — Bez orača i zdrava kopača, ne bi bilo kruha ni kolača.

— Tko stara ne krpi, nova ne nosi. — Što danas ne potrošiš, to si stekao. — Čuvaj bele novce za crne dane. — Kako ko čuva, tako i ima. — Dockan je onda štedjeti kad nestane.

vetrove valovite, nagazne, natrapne, namerne, vodene, pljuskane, crvene, bele, moraste, žute, zelene, plavovinaste, crne, rozne i kafene.

grkljana, ramena, mišica, lakta, članaka, ruku, prsta, nokata, grbine, krstina, grudi, rebara, slabine, iz srca, iz crne i bele džigerice, iz pupka, želuca, creva, bubrega, mehura, bedre, kolena, iz cevanica, iz nogu, iz peta, iz prsta, i

“ 11 Kad se ženi vrabac podunavac, Zaprosio sjenicu djevojku — Tri din hoda preko polja ravni, A četiri preko gore crne, Zaprosio i isprosio je; Pa on kupi gospodu svatove: Kuma — svraku dugačkoga repa, A prikumka — pticu ševrljugu,

Alasima (ribarima) Sve se njive zelene, a alaske crne, Alas kapu nakrivio, u me’anu gledi: Čunovi mu vodom plove, a ispolci zveče, Kesege mu kolo vode, a grgeči glede,

Prva vam je novost: danas Turci nasilu poturčiše kadiju; druga: vidjeh gdje iz crne krave muzijahu bijelo mlijeko; treća: đe je bijela kučka oštenila šareno pseto, a bijela mačka omacila crno mače.

— Bog mi dao pa su u mene crne oči, okruglo lice, poduga nosa, mali’ usta ko kutijica, zubi bili ko dizija bisera, obrvice kano morske pijavice,

džuba — dugi muški ogrtač džudželj — divlja mačka šanac — krojač šaka-baka — buba mara šarov — šareni pas; pas crne i bele dlake šeitan — đavo šerijat — put, zakon Šijak — „Hercegovci zovu Šijacima sve Srbe neijekavce, a Sremci i

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Sad baš kažem ovoj vašoj, za šankom. Da l vam je svraćala jedna, zove se Vukosava, oči crne, punđa, metar i osamdeset? Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A Š ne može da kaže sasvim čisto, nego šuška.

ANĐELKO: Kako sednu u voz, odma se izuju, pa pečeno pile u krilo! Istina, ima i cica! Čarape crne, prepune belih rupa! Prekupci, paprike, seljaci, svekrve, svašta!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se nariče kaluđer i samac, koji se samo ust’ma i slovom odrekao sveta, a delom više traži | svet i

Ja samo čujem imena nauke i filosofije, niti znam crne li su ili bele; ali toliko pameti i rasuždenija dao mi je bog da mogu rasuditi da te stvari moraju biti vrlo potrebne,

Nose kojekakvo trnje, aki bi od Hristova venca bilo. Što ćeš više? Nose grudve crne zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s krvlju toga i onoga mučenika.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Na svakome bijahu: pantale, kružat sa srebrnim pucima i gunj optočen gajtanom, sve do crne svite, pa onda šareni pojas i pljosna crvena kapica.

Ta Jela, kći jednoga imućnoga seljaka, bijaše poviša od Bakonje, tanka u pasu, a širokih grudi, crne kože, malena čela i blagih, plavijeh očiju.

Na polasku opet se oboje zarumenješe i on se obazrije s vrata, a one crne oči kao da ga hoćahu ustaviti. Čudna sudbina — mišljaše on — da ga najviše dira ono što je rišćansko!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen,

Ćosić, Dobrica - KORENI

Samo mu nikada nije video lik. A šta sada? — zanjiha glavom. Pomračina obavi sve puteve i sva putovanja u njemu. Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet se pale retki i bolešljivi mehanski fenjeri, po njemu se zanose skele,

I jasenovi da izgore! Neka se ne pozna gde je bila kuća Đorđa Katića, nek ostanu ugarci od jasenova. Na snegu da se crne i strče u nebo. Sneg je crn. I vetar je garav.

Ne dam! — Đorđe povisi glas i okrenu lice ocu. Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi. — Zbog tebe će moja kuća da ostane pusta — reče kasnije iz osušene, grke dubine. — Jedno mene kole.

se zagleda u žeravicu koja je ispala iz furune i sporo umirala na dasci, na kojoj su mnoge pre nje ostavile za sobom crne ranice. ...I sinoć je čekao da legnu. Znao je da nisu ušli u sobu.

Zar je istina da je poslednji put u očevoj kući? Nije moguće, nije istina... Vukašin se nasloni na zid pored peći. Crne ptice bešumno naleću na prozor, igraju po evenkama i zobaju uvek ista i nikad nepozobana zrna grožđa.

Kroz brestove i dudove, u nisko nebo, kuće pružaju crne kljunove, dimeći modro. Seljak, komšija mrtvih Prerovaca, gologlav i razdrljenih grudi, iziđe iz kuće noseći u rukama

Mokri stolovi dremaju u žućkastoj tmini, ostareli od pesnica, pesmi i psovki. Takve suve i crne noge imaju bubašvabe u kelneraju na koji se često naslanja umorni kafedžija, zadovoljan što su i cigle u podu uvek

Čovečuljak s velikom kosmatom glavom, koja se za tanak struk crne mantije pridržavala dugom bradom, stajao je pored ikone sa zapaljenim kandilom.

Iz inata se ne diže buna. A šta bi ti, Aćime, radio kad bih ja ovom narodu rekao zbog čega se mrtvaci crne po snegu?... — Ti si, bradonja, za ovu nesreću kriv! — zamahnu vojnik kundakom.

Ništa, šapuće. ...Vrata tresnuše o zid, a Aćim i dale sedi na minderluku pored prozora, zagledan u crne jasenove; trže se, ali ne pogleda u vrata jer zna zašto su tresnula. — Muško! — zadavi se Milunka.

Plakao si i mučio se da uguraš nogu u duboke crne cipele. Aja sam... „Kako ne možeš da obuješ? Majstor mi je rekao da su za dete od šest godina, a ti još nisi napunio

Celo telo mu je u senci, samo mu bela brada i raščupana kosa tiho gore, i crne se oči kao dva stara, crvotočna lešnika.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

iz sivog tesnaca pod prostore neba, tu se sudaraju i besne svi dorćolski vetrovi a leti, u avgustu, kada su noći crne i providne do bezdna, padaju zvezde.

Sima je pošao ka vojnicima koji su pucali u njega, gledao im crne osmehe i stao da im dovikuje, na savršenom turskom jeziku, da stanu, da prestanu, da je to put u zlo.

osetio udar, ne i bol: udarilo ga je u leđa, u krsta, znao je da ga je stiglo, Čamdžijina pesma bila je obuhvatnija od crne neizmernosti, radost ga je još protresala a neki znoj, brz, hvatao i Vasa nije primećivao da već pada, polako, dok

Gušio se, ali je gledao i iščekivao: u tim trenucima kao da su se pred njim rasklapala prostranstva crne, sipkave memle od koje je valjalo bežati. Dobrača je bežao.

Pažljivom se posmatraču ponekad učini da magla crne svetlosti izbija baš iz kruga i klizi, nasuprot svim zakonima fizike, uz padinu; ponekad je, opet, isti posmatrač

Ovaj požar, koji možda i nije bio ni u kakvom dosluhu sa pojavom crne svetlosti, izazvao je u trgovcu Pešiki neku odvažnost koju dotad nije pokazivao: prvi je podigao, u Staroj čaršiji,

u sva četiri glavna pravca, prolazi silan saobraćaj, u podne, kad se sunce bliži zenitu, nepromenjen se ocrtava krug crne svetlosti.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Al' siroče, crne moje sreće, Nit' sam zvezda, ni tica, ni cveće, Srpkinja sam s dična Srbobrana, S dična grada onih dičnih dana!

Al' kada mi na um dođu, Dođu tvoje crne oči, Onda krčmar ništ' ne radi, Samo crno vino toči. A ja pijem, pevam, plačem, Od žalosti, od milina, Pa kad pođem,

„Oh, Fatimo, luče tanko, Oh, Mejrimo - crne oči Oj, Begzado, Đurđijanko, Sećaš li se one noći? „Oj, đaurko Anđelijo Crna koso, bele grudi Jednom sam te

krilu neme ponoći, K'o grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji k'o da umire, Il' da iz crne zemlje izvire. Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore?

Vekova tavnih to su tragovi, Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, k'o piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila Što su u

ZALAZAK SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, i crveni reka od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iz crne šume starih četinara.

Stubovi Kapitola, i gordi Panteon s njima, K'o crne ogromne mase dižu se u nebo gore, I Tibar jasnije šumi. No blizu foruma samog, U hramu Izide blede, zvuci se veseli

K'o crne njihove vlasi, tako se i žele njine Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti, Podobno majskome cveću, oni se svi

taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci i čoja Sve to tako grubo i surovo dira, I gnusobom vređa osećanja moja, Pred skromnom lepotom večitoga mira!

Zašto tako šume? Žut je mesec davno zašao za hume, Daleke i crne k'o slutnje; i snovi U toj mrtvoj noći pali su na vodu, K'o olovo mirnu i sivu, u mraku.

No kad sunce blisne na more i granje, Tad će da se prenu, i izađu tada, Kao crne zmije na svoje sunčanje... J. Dučić XCIII ZVEZDE Sa ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma

A. Šantić CXX VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. I jeca zvono Bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge Duge Ubogi moli puk.

Popa, Vasko - KORA

mi u bori između veđa Čekaš da se razdani Na mome licu Voštana noć Tek je dogorela Do nokata praskozorja Crne opeke Već su popločale Ceo nebeski svod 7 Nad mirnim vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Lice joj beše usko i duguljasto, nos finog oblika, usta i obrazi kao izvajani majstorskom rukom, oči crne, bademastog oblika, uokvirene dugim trepavicama, a natsvođene tankim crnim obrvama.

Beše još dosta mlad - tek ako je navršio tridesetu - visoka rasta i čela, duge crne kose i crnih očiju; imao je upadljivo velik, ali lepo profilisan grčki nos.

On je potpuno osedeo, ali su mu obrve crne kao ugalj, a isto tako i njegove oči; ima kukast nos, lepo obrazovane usne i bele, belcate zube.

“ Prekomerna radost obuze Mardohajevo srce i razagna sve njegove crne slutnje. Poče da cupka zadovoljno po sobi, smejaše se iz sveg grla i tapšaše me po ramenu. I ja udarih u smeh.

Majka se zadovoljno nasmeši. Isak, lepo izrastao, izgledaše sveže i veselo. Njegova svečana odeća, jedna vrsta crne mantije sa belim ovratnikom koji mu je pokrivao i grudi, stajala mu je odlično.

Belo napuderisana perika, moje još uvek crne obrve, moje puno obrijano lice čine me mlađim no što sam: niko ne može da primeti da sam odavna osedeo.

Brada mu se spušta samo do polovine obraza, njegove čupave obrve još su crne. Ispod tih obrva svetlucaju se crne oči, duboko usađene.

Brada mu se spušta samo do polovine obraza, njegove čupave obrve još su crne. Ispod tih obrva svetlucaju se crne oči, duboko usađene.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

idući za njom, gledao u trag njene male cipelice po čijoj se ivici bio nahvatao zgrudvan, čist sneg i u kovrdžice njene crne kose posute suvim pahuljicama koje se nisu topile.

fronta kad vazduh još podrhtava od eksplozije, kada se žuri da se odahne, proživi nekoliko sigurnih trenutaka, kad se crne slutnje umire i kad se pretnja smrti odmara da se, malo posle, opet ustremi.

s divljenjem gledao u njegovo izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i prostote, mora ulivati poverenja ljudima koje vodi.

Mesečina. Pored pruge u čestim barama iza kiše ogledaju se zvezde a pocepani oblici čine se ogromne crne aveti. Pa i kad prođemo: kao da je zemlja iščezla i da jurimo nad bezdanom.

— Gde? To ne znam. Ali odoh, znaj od-oh... Prođosmo crkvu i skretosmo u njegovu ulicu koju sam poznavao. Velike, crne senke lipa pokretale se na zemlji potajno kao utvare. Na ulici pred berber nicom kašljao je i glasno zevao noćni stražar.

ćućure među sobom, zadirkuju se i šale, da jednovremeno zavape tek ako bi ko naišao, kad ispružaju svoje koščate, crne i prljave ruke i zabogorade s takvom žestinom i tako nenadno da uznemire i uzbune i same vrapce što se jure i prepiru

Na istoku, prema gradu, jedan belasasto-svetli kaiš, koji se rastezao nad grbenom i s mukom uvlačio u crne i mračne oblake, odavao je zoru, ali je noć još vladala.

ukazaše se tada tri duboke, modrocrvene granatine rane, preko kojih su se ukrštale plave brazde i, puni nabubrele crne krvi, novi ožiljci goveđe žile.

„Ama, Bane“, kažem, „sine, hteo sam nešto da ti kažem, sine... pogledaj me. Zagledaj me dobro.“ On podiže krupne, crne očice, gleda me pravo, smeši se. Upamti tatinu sliku, dobro je upamti.

nikad on i nije čovek neskroman bio, niti se u prve redove isticao, iako su mu se stari, istina dosta davno, iz same Crne Gore i Brda doselili.

Artiljerijska zrna pravilno upadaju u rovove posednute neprijateljskom pešadijom i mi gledamo crne oblačke koji se podižu i liče na vihore.

U smrtnim mukama lomilo se njegovo telo, a on se, usred svirepih bolova i crne provale očajanja, zaricao da će istrajati sve dok ne dočeka mir u velikoj pobedi Slobode.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

ribarskog predgrađa da izbjegnem sunčanu žegu, na istršalim lopaticama osjećao sam, kao dvije koncentrirane žiže lećâ, crne oči pučanki, mornarskih udovica i ribarskih nevjenčanih žena što su sjedile na pragu sučući među mrkim prstima pređu

(A nije ni slutio kako će se naglo razdebljati i kako će te crne oči s godinama postati zle.) I sve je već tada bilo zapečaćeno: po završetku stagione, raskinuo je s trupom, došao u

Taj je bio trbušast južnjak tamne puti, punanih obraza i kukasta nosa, nad kojim su se ukrštavale guste crne obrve. U poslu je povezivao glavu crvenom maramom i kadikad bi zapjevao.

vrstu ljudi tačno onako kako je reagirao derančić iz niže gimnazije: kad sretnem ududučenog policajca (pogotovo ako ima crne uzgor ufrkane brčiće), zaželim mu da ga s prozora poklopi lonac s geranijima, da mu se sruči na glavu šerpa puna

Bolna već tako samo po sebi, bez ikakvog daljeg dometka. Ona udara crne naočnjake na naše oči, ona spušta neprobojnu tminu oko nas.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Još nijedan momak ne mogaše pouzdano kazati kakve su oči u Stanke Radonjića: crne ili graoraste ili, možda, zelenkaste?...

Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica. Njihov pogled prodiraše oštro u samu dušu čovekovu, i nema toga, koji bi pred tim

« »Ali ja hoću da živim!...« uzvikuje on u sebi, i od neke strašne misli, od neke crne aveti, koja ga peče, studeni, skače sa postelje...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Jedan reče: — Ja bih najvolio njezine tri bijele stvari: grlo, zubove i obraz. Drugi reče: — A ja đevojačke tri crne stavi: oči, solufe i obrve. Treći: — A ja najvolij njezine crljene stvari: usnica, jagodice i jezik.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I spavale. Noć kad plava mine, Otvarahu svoje crne kanje, I dva oka kao dve vrline, Što još nisu znala za plakanje. I dva oka k'o dva crna mora, Obasjana snagom i

Tad stavljahu jorgovane na se, Umivahu sa mirisom lice, Uviše se u bujne talase, Crne, kao i njine zenice. I pođoše. I te žene tudi Mirisahu na san plave noći I jorgovan, dok im pogled bludi Večnom pesmom

Životom draga, dok nas ne sarane, Greh i kajanje ruše nas i dižu, I mira nema, crne misli stižu, Nije k'o grobom. O, al' ja ću sada Budućnost svoju, javu staru, bonu, Zaklonit tobom i nositi nebo

Prošli su aprili. I suze se liju Što mi nismo ono što smo nekad bili. GLAD MIRA Saranio sam ljubav k'o dan crne šume, K'o dubine ostarele nepoznati mrak: Saranio sam ljubav što se ne razume.

Kao kule stare stoje misli crne, Omiljena mesta sa dubokim plačem. U kući naroda žižak nade trne Pred ikonom Boga, opasana mačem.

EPILOG TU JE VEĆ ZEMAN Osećam često, u satima mučnim, Jezivu sablast, k'o iz crne priče, I oči njene sa pogledom žučnim, I glas promukli, što smrt samo kriče.

Pomrčina pritisnula naše dane. 1910. POVRATAK Opet vam se vraćam, moje noći crne, K'o umorno dete krilu majke stare, Kao gustoj šumi izranjene srne, Dok daleke zvezde tišinu ne kvare.

O, kako je drago tu, pod vašim plaštom, Velikim i dobrim k'o moje stradanje. Moje noći crne, negujte me maštom, Da razumem mrtve i njino nadanje. Da razumem mrtve i poglede zvezda.

Da osećam krila zašlih pokolenja Uz snivanje ptica k'o pesmom orlića. Moje noći crne, da l' se život menja. I šta znače misli i govor vetrića? Oh, zvezdano nebo kako miri snove!

Mrak dušu otima iz doline krina, Da ostavi zemlju i grobove svoje, Skakanje potoka i oči jejina... Opet vam se vraćam, crne noći moje. 1911.

Gledam tu jesen. Došle boje sure I srce hladno, i lagano prate Padanje lišća, umrle božure I crne grane što na vetru pate.

Doći će i sunce, crveno i sveže, I naći će mene prekrštenih ruku Sa svećom nad glavom, dokle mrtve leže Moje crne oči u novom sanduku.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

približno sto sitno štampanih velikih tomova, koje je ovaj monstrum napisao, ispijajući sedamdeset i dve šoljice crne kafe na dan, uhvatio me je očaj.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Zato srpski zaljubljenik peva svojoj dragani: “Kose tvoje su crne kao ponoćno letnje nebo”. U vreme takvih noći teško je bilo uočiti naše volove na ispaši ni na nekoliko koraka od nas,

sam vrh sunčanog Olimpa, a ovo drugo sve to dublje i dublje tone kroz otvore ugljenih i željeznih rudnika, u mračne dubine crne zemlje zemaljskog materijalizma.

Tamo smo sreli mnoga pevačka društva i delegacije iz Vojvodine, Srbije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Bio je to živopisan skup lepih i kršnih mladih ljudi i žena, a mnogi od njih imali su na sebi narodnu nošnju

Tamo smo sreli mnoga pevačka društva i delegacije iz Vojvodine, Srbije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Bio je to živopisan skup lepih i kršnih mladih ljudi i žena, a mnogi od njih imali su na sebi narodnu nošnju

Kad god sam mislio o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, uvek sam izvlačio crne zaključke koje je moja mračna fantazija mogla ispresti. Osećao sam da sam završio svoju karijeru potpunim porazom.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Iza crne kave gospodar sa sinom pođe preko dvorišta u dućan; gospodarica, dremljiva, vuca se po kući, čeka na koju prijateljicu

Između dvije svjetlosti lijepo se odbljeskuje njena prikladna glava; trpeljive oči smeđe su zatvorene boje, ali crne obrve i trepavice daju im tamni i umireni izraz.

Jednoga jutra kupi komad kruha i zaveže u maramu, podade joj i dvije šestice za put, pa je s društvom opremi put Crne Gore. Bojeći se da je ne izbije, dijete naoko posluša i pođe s društvom zajedno.

Ono se rano rodilo tamo otkuda je ona došla, na visima Crne Gore, ali do dolje još nije doprlo, iako je već ručano doba; priječe mu nadstojne visoke brdine između kojih je upao

Ali za čas dođe k sebi: kako da se na to usudi on, koji je tek jutros sišao u grad, sišao ozgo iz Crne Gore, veseo, hitar, željan hleba i zarade?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

strofu, s kadenciranjem na njenom kraju: Ja volim noći, njine mutne zbore, I njine tišine, i njine oluje; Njine crne reke kada setno huje Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Ako nas dakle, ne uvode u mrak u kome sve krave postaju crne. Kad se modernizmom podjednako naziva književnost pre i posle Prvog svetskog rata, onda taj termin prikriva stvarni

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

napusti kuću, a učinjeno je to „dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije”.

Već noć mrtva, čaršija mrtva. Crni se kaldrma. S obe strane, sniski, kao nanizani, crne se dućani, streje, ćepenke. On je išao. [. . .

Oči Vuka Isakoviča - koje se srazmerno često pominju - u svim se slučajevima određuju kao žute. Imaju i crne tačkice. Oči njegove male ćerke takođe su žute, i takođe s crnim tačkicama. I Aranđel Isakovič ima žute oči.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Na čudo krupna ženskadija. Svaka devojka sa nožem za pasom, a retko koja žena bez crne ubradače: gine se tamo često... Svi su ljudi sa oružjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike.

!.. A noć, upravo još veče, odista bejaše strašno kao da je nastupio sudni čas. Pun mesec zapleo se u nalomljene crne tmine iznad Žlebova kao opsađeni junak, pa se gotovo ne miče, no samo s trenutka na trenut pokazuje svoju tužnu

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Kad svi već suze isplakaše svoje, I one zbiljke kâ i krokodilske, I kad se tužne zastave uvlače, I okvire crne skidoše slagači Sa listova raznih, belih i nebelih, Razlažuć’ ih mirno međ’ tipe ostale Za prilike druge, velike

Povetarci, uzdisaji — Oni se ne dele; Na susret im lete tice I crne i bele. Na moru ćeš uvek videt’ Dalekih brodova — Isto tako plove nâdi Morem njenih snova.

I opet će, i dugo će Nad visinom Crne Gore Kao sunce odozgore Sjati majčin sjaj. Seglo nebo, al’ se trže; Šta bi srca, šta bi stene Bez Milene

»Starmali« 1888. JUČERAŠNjI SAM U krčmu smo seli Ja i čika Sima; Jednu icu, dve li Dobra volja prima. Posle crne kafe Ošli kući pravo, I moj čika Sima „Izrjadno“ je spavô.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Ko je jošt vidio da ja ovako u belo obučena pođem s njime izdrtim, i jadnim; crne mu se ruke, nikakva rezona ne zna,... vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko.

Vuci se kod Anče, neka skuva dve šnole crne kafe! JOVAN: A neće biti dobro tri? FEMA: Nitkov, čuješ moju zapovest? JOVAN: Ajde, vidićemo. (Pođe.) Oho!

Miljković, Branko - PESME

Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave.

VII ISPAŠTANjE SNA Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Strpljivost prostora i svoj lik po kazni, Glavo niz crne stube u neprolazni Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale? U dnu je sunce i vreme je vatra.

Tu smrti nema. Vetrovi u nebo se vraćaju. Pala je lobanja niz crne grebene. U mračne dubine nosi li to što sam čuo. Ledene obale senkom rosi li jezive vode za zakletve od želje strašne

Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo u snu gledajući u crne vrhunce. SUNCE Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem. Osećam to pomeranje juga u svome srcu.

se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju smrt II Gledali smo kako umiru

UTVA Daj nesanicu grane s koje slete Zvučno u dane poslednje i tužne Zlatokrila koje ne mogu da se sete Crne šume iza glavobolje ružne. U tvrdu zemlju da l odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje?

nas po svetu i hrane našu iznemoglost Iz zemlje zaključane pred našim moćima Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim bilja O vrlo smele i inventivne biljke Sve što pronađu nesebično pokažu Stoje

Krakov, Stanislav - KRILA

Osećao je na sebi topao otisak žene, koja je ležala uspala kraj njega. Imala je prćast nos, i njene crne kose mrsile su se preko mišice probuđenog. Svetlost je otkrivala smešano odelo. Sa postelje se dizao zadah znoja.

— Pokupio nam pare pa hoće da beži... — Odmah pare, položaro, ili ću te... Na osvetljenim krilima šatorskim vide se crne senke kako drhte. — Na, to je vaše... da platim nemam više...

Preko svega se rasula mesečina, na kojoj se crne prilike stražara, i druga uz trnje pričučnula bića. Poručnik Luka korača zadovoljan.

Poneo je sa sobom jednu dugačku uzicu. Iza vrba su stidljivo povirivale mršave kućice. Otvori na njima su bili kao crne rane. S druge strane reke, koja se u klancu povijala, povrh crvene stene, kao borovo drvo, dizao se dim uvis.

Pri prelazu reke noge je ukvasio. — Sramota, mogli bi vojnici pomisliti... Mija se malo podiže. Vojnici leže kao crne trupine po zemlji. Glave se odigle. Po vratovima se vidi da im se oči razvukle. Očekuju. Gledaju u kuće za ogradama.

Ustalasalo se. Nešto se desilo. Kupe se vojnici, bude se zaspali, nema rasturenih, samo zbijeni redovi se crne. Četa je kraj čete. Čeka se zapovest.

Primiču se sve bliže. Na goloj, žutoj padini kao pretnja crne se još topli izriveni levkovi u zemlji. Visoko u zraku pokoji šrapnel grmne. Noć pada. — O... o..., neko zastenja.

— Ura—a—a, — ori se tu pred njime i kraj njega. Otvorio je svoje u mraku široke, uplašene oči i video samo kako neke crne sen ke promiču kraj njega, i kako nešto strašno trešti i pišti.

Pa savladavši bol dodade: Na jurišu sam ranjen, u samim žicama, to je bilo klanje. — A on se sećao samo one crne mase mraka i jurišne vike, udara i bodlja. No lekar je već pregledao neku razmrskanu glavu.

Toga je dana sa suzama molio bolničarku da ga izvini što su ga tako sa prljavim nogama doneli. Bio je ranjen negde kraj Crne Reke. Njih dvojica su bili sami u sobi, jer su pukovnika pre dva dana poslali u depo.

Dolaze. Veliki stari ”fermani” su bežali preplašeno od dimova i ovih pretećih tica. Bora se okretao. Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže? Odjednom nešto svetlo stade promicati.

je sudeći po licu voleo isuviše konjak, naređivao da se telefonira u puk, Kazimir je izašao ispod stene i zagledao se u crne ostatke. Odblesak od vatre pao je na ugljenisane kosti, i izgledalo je da se jedna razlomljena vilica osmeva.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Vračare i druge crne trgovkinje, kad prodaju kremen za puške ili talismane, najčešće prodaju ovo kamenje koje nalaze svuda po obalama i

Njene tanke crne ruke, obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa,

Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile. Na prstima od nogu prstenje.

Štrezeman na Konferenciji udario pesnicom u sto. Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja. Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na

crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena.

Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla. Na ulici razgovaraju crne žene između sebe. Kako je Dakar vavilonska kula, to je svaka drukčije očešljana i svaka drukčije odevena.

Reklo bi se: kakav egipatski crtež. Jedino deca, golišave mališe, sjajno–crne atlete, mazna i nasmejana, puze između njih, i zaspe često sa jednom nožicom zaboravljenom na licu jednog sveštenika i

Hrišćanin je. Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu

U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne! Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta, golišava, toliko lepa, umilna i vesela.

Drugi čamac dovodi crne policajce u kratkim čakširama, tesnim engleskim bluzama. S druge strane broda skupljaju se piroge oštrih vrhova visoko

Njeni pokreti su pokreti zastiđene crne Venere. Nasred trga vrlo mlada devojka prska svoje gole grudi, gole i čvrste, pre no što će dići sud sa vodom.

U jednom udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti! Ne znaš šta više liči krpeži: Da l’ opaljeni vetrom obrazi, Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’ ruke noge, ili haljina, Zakrpe razne što mu s grbine, Kao teskera turskih

porugu; Turčin me, opet, turski učio Da mirno gledam muke bratove; I ja sam gledô u lice bledo, Gledô sam one crne zenice Gde se u mutnoj krvi premeću; Gledô sam brata... RADAK: Mirno? ISAK: Kao kip!

SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla I glas sam čula... Oh, bože moj, Da nije on?... STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče!

Kaži mu jasno: da zuba nemaš, P’ ako ti sina smakne jedinog Da ćeš od crne gladi svisnuti. Ili nakrivi rame staračko, Pod paz’o uzmi štaku debelu, Pa kaži: „Eto, hroma sam, stara, Nemoj mi

I opet stvaraš dela takva Sa kojima se gospod slavio!... Ono mi nije sin!... Ni nalik on!... Kô crne svile laki pramovi Povijala se kosa njegova, A usnice mu jedva gȁriše Svione malje boje kosine...

HASAN: Samo polako! Dok dođe Glavaš... Neobičan je! Najpre se čovek mora navići Da mu u crne gleda zenice. Tek posle malo ide razgovor. ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?... HASAN: Mene?... Jok!

Neka izgore!... TURCI SVI: Ovo je buna!... PRVI TURČIN: Evo, pogledaj, Kô da iz crne zemlje izniču, Seljaci jure s goli noževi.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

ribice (haringe) i malo ajvara s lukcom i zejtinom, odozgo sam spustio dve čašice dobre šljivovice, pa onda popio šolju crne jake kafe — ja, znate, uvek nosim sa sobom dobre kafe; evo i sad imam punu kutiju — pa ne možete verovati, kako se sad

će možda i ona sela koja se sad onako divno bele kroz gusto zelenilo voćnjaka, za malo čas buktati u plamenu i postati crne razvaline.

Posle jednoga časa, na kosi, gde smo ugledali osam simetrično rastavljenih predmeta, ukazaše se guste, crne kolone i počeše se spuštati s visova. Komarov odmah obode konja i okrete niz drum natrag Žitkovcu.

što ih sretosmo na putu da idu Tešici, Komarov odmah zaustavi i naredi da okrenu front kosi otkuda su se spuštale crne kolone; baterije da zauzmu zgodne položaje da mogu pucati na kosu.

Čekaj da je uhvatim za crne, kudrave kose i da je dignem, da vidim ovo lice. Ne ide, ukočilo se celo telo. Ček' ovako. A! ah, lepoga lica!

A gle razlupanih lafeta, evo jedno čitavo kolo, a kakav je ovo trup: crne pantalone, crn kaput; gde, dva prsta osečena, mora da je na njima bilo prstenje.

otkud god makar I onih vranih gavranova što ih narodne pesme spominju da obleću bojišta, te palim junacima kljuju oči crne. Ali ni njih nema. To je valjda bivalo u ono vreme, kad se još borilo strelama i topuzima.

I za me je bila jedna. Namestim ce kpaj ypaljenoga panja, pa izvadim lulu razbribrigu da njome teram setu i crne misli.

Prvo da vam kažem kakvi su nam odnosi sa drugim državama. Počnimo od države koja nam je najsrodnija — od Crne Gore. Moja vam je vlada govorila da su naši odnošaji sa Crnom Gorom ne može bolji biti. To ne stoji nikako.

Ali ne, odlazite od mene crne misli! odlazi grdobna sumnjo; ti si porode tmina i duševnih omračaja: »Tebe je pak'o zač'o I bacio na smet U svom

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

HHI „Može l’ sunce sjati I u crnoj noći?“ Odgovor će dati Tvoje crne oči. HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora.

U toj tmini, grozotini, I tebe bi boli stisli; A ja možda, što još nikad, Izrekô bih crne misli, Izrekô bih, gde se očaj, Gde se život smirit’ može — A ti, dušo, bezazlenko... Oh, sačuvaj, blagi Bože!

“ Ja sam pio, nisam dangubio; Popio sam toke sa prsiju, Sve u zdravlje tih crnih očiju... Crne oči, a i vino crno, — Nije čudo ako sam posrnô.

XXIX Ovaj pramen kose plave, To je kosa moje majke. Ovaj pramen kose crne, To je kosa mog babajke. Ovo su mi kô dva cveta Iz detinstva, iz davnina; Ova rosa na tom cveću, To je suza njina

XXXI Od muke se pesme viju; Rad leka se suze liju, Al’ ko pita za te noći, Za aveti njene crne, Kad pod kletvom njine moći Oči, srce, sve pretrne. Nigde zvezde, svuda tama, — Pa ni suza, ni pesama.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bio je visok, i imao je crne, duge brkove. Pravi hajduk. Objasnio sam mu šta želim. On sa puške skide bajonet i stavi ga u zube. Pušku ostavi.

Komandant Istočne vojske traži da se zauzme Siva Stena i Starkov Grob po svaku cenu, jer ćemo onda sići u dolinu Crne reke i zaći iza leđa bugarskoj armiji.“ „Razumem ja sve to. Znam — znam... Ali s čime?

Nesvesno sam podavio noge ispod sebe, ne bi li iščezla neprijatna vizija, a s njom i crne slutnje. Tada sam se najednom setio baš one zmije. Kao da me nešto smlati. To mora biti neko pred skazanje.

Bojović baci cigaretu, i obrati im se pribranim glasom: — Vojnici! Mi ćemo sada izvršiti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmah iza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se diže brdo. Neprijatelj je na vrhu.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Brige neknjižne otvergni crne Koje nam vlase rano posrebriše I laka krila svezaše mislima, Pod kojim' serpski lavr nam vene.

Begao veselu zoru i crvên večera vedrog, Zatvoren u noći ćelije crne, jadan Predade se satani — sam pade žertva —, al’ osta Grabljivom čoveku, satanin osta porod!

Dvolični jezik prijateljstva lažna Za tobom nije bacao jed, Nit ljuta strela dušmana silnih Nanese tebi vred. Od crne zlobe, zavisti jetke Strepio nisi nigda, Nit’ žalost, patnja, ni bolest razna Potrese duh ti igda.

Misli bujne i goleme Zelen mozak u vam’ roji, Vas štapići vode slepi U spasenja stan taj lepi, Putem punim crne jame, Punim večne šumske tame, Putem glatkim i klizavim, Punim cvećem mirisavim!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

DEO 107 JELISAVETA KNEGINjA CRNOGORSKA DRAMA U PET DELOVA LICA ĆURĐE CRNOJEVIĆ, knez Crne Gore VAVILA, vladika crnogorski STANIŠA CRNOJEVIĆ, brat knežev RADOŠ ORLOVIĆ, serdar ŠULOVIĆ, serdar MIĆIĆ,

JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili valovi Što ih je moja

BOŠKO: Što li glavari? BOGDAN: Što l’ bedan narod, Ta tužna žrtva samovlaštine? BOŠKO: Da crne nesreće, Što nam u crnu zemlju donese! BOGDAN: Hajd’, da prolivamo krv!

KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti! Ne vređaj zemlju, Ne lij u srce svog ljubavnika Kapljice gorke crne očaje — Da šta sam ja? JELISAVETA: Crnogorac! KAP. ĐURAŠKO: To jesam!

RADOŠ: I opet velim da je satana Kršeć po mraku gvozden ogrljak Kroz trošnu zemlju, crne slojeve, Kopajuć gneva oštrim noktima, Prorinô zemlju, prezrô podzemnost; Da onog dana, dana Vidovog, Krvavi pečat

To bledo čelo večne ozbilje — Sad nek’ po stranstvu mrskom lutajuć Razbija kosti tvrde lubanje, Premišljajući crne planove, Što Veneciji grdoj htedoše Odreći pomoć zemlje divije, — Kô da je šteta, ako izgine Ovake rite čitav

Marta, Đuraškova žena, opominje međutim zaverenike da beže iz Crne Gore.] ČETVRTI DEO PRVA POJAVA Noć. S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec: Staniša sâm, a

JELISAVETA: Blagoslov kletva?.... A suza mi je smrt?... E ja ću molit boga višnjega Da svaku kapku crne žalosti U groznu kletvu meni pretvori; Te ću bar tako proklet sudbinu, Što me u ovu zemlju dovede; Prokleću majku,

ah, nesrećnice!... Da kune dane svoje starosti, Plodnost da kune crne utrobe, Da kune sebe, da kune mene, Da kune ove gore kamene... (Jelisaveta u noćnome odelu ulazi.

VLADIKA (za sebe): Savest je ovde ubog nadničar, Što težak tovar greha paklenog Na bone duše slabom ramenu U crne dvore pakla ukosi... JELISAVETA: Meni? Nimalo! Nisam li lane s majkom ručala?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Starca su obrvale misli, teške i crne misli, pa potresaju iz temelja dušom njegovom. Nekad je on bio najnaredniji i najzgodniji domaćin na cijeloj Krajini.

Žito ti rodilo, kolo ti vozilo, i bakovi bukali kô u Relje Kneževića!“ I paše su mu padale na konak. Crne grčke vladike visokih tendžerastih kamilavki, beskrajno dugih i širokih rukava i oblaporna srca na žutu jaspru,

oguljenih, golih vratova i dugih, zaoštrljenih kljunova, počeše se vijati nebom iznad staja Reljinih i padati kraj torova. Crne vrane i gavrani u dugim, širokim jatima kobno su i zlobno graktali povrh mâla i imaća njegova, padajući na tovne mrline

Nose se nosila, nižu se grobovi i promukla ženska grla, bugare sinje i crne tužbalice. Muškarci, gologlavi i raspojasi, bez crvenih pripašaja, bez modrih čovanih koporana, i bez krupnih toka i

— izdera se osorno, odboči na laktove, spusti obrve, pa se udubi svom snagom u nekakve crne misli i ukočeno se zagleda u zapadno nebo. Veče se primiče.

oblačnih komada, kao iz rapavih, planinskih pećina, izbija otvorena, svijetla crven poput raspaljene vatre usred crne, burne, jesenske noći.

lepešine, kako li se kaže. Te su im lepešine dolazile iz Crne Gore i od srpskog knjaza iz Biograda. Uvijek su im stizale oko ponoći u gluvo doba.

Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju. U'vatila se, Bože moj, ona barutna dumagija od neba do crne zemlje! Ništa se ne vidi, a podavi nas kokija od baruta.

jer se pronio glas po Krajini da ste vas dvojica krijući oko ponoći svake noći dobivali nekakve nesretne depešine iz Crne Gore, i od srpskog knjaza iz Biograda.

Bojić, Milutin - PESME

(1910) VRANE Gledao sam dugo kako lete vrane. Crne kao mladost kad u nevrat tone. U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone.

U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone. Bez krika, bez cilja letele su vrane. Crne, istovetne, strašnu priču zbore, Kako je užasno s drugim jednak biti. Tišina: prolaznost I večnost se bore.

A svetlost kamo da iz magle crne Vodi nas Bogu? Boga, Boga kamo? Istina vaša i nauka nova Večito groblje umova je samo, A nad njim sjakte Vavilonska

na zapadu trne I rasipa jaru i u krvi grezne, U svom sjaju gordo silazi u bezne Dok se pokraj voda svele vrbe crne.

Druge behu crne kô krila grifona, Kô dan božjeg suda, slatke kô plod palme, Vedre kao podne, divlje kao zebra, Sanjive kô ritam

Čelo puno zmija kô strašna Meduza, Klecave su noge, sparuškane dojke, Crne žile — okov samrtničkih uza. * Ucvala je loza, mirišu devojke, Crvene se tela, blešte muška bedra, Kikoću se,

Čeka ga i čezne. I u smrtnom trenu, U nemoći vrišti i mre u gorčini. Škripe trošne kosti i udi što venu. Modre, crne nokte u pesak zariva. Iz usta prosipa krv i žuč i penu.

(1914) OČI Muče me tvoje oči nikad stalne, Čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne, Čas modro plave, zeleno opalne, Kristalne I meke kao pahuljice snežne.

U klancima sam i reč moja trne I moja vera i ponos se gasi; Nada mnom lete oblačine crne. Sram teški pada na još mlade vlasi. Preda mnom stoje zavejani puti, Zvezda za zvezdom očajno se gasi.

Razbijte biser, sedef i korale I lijte suze, jer su crne sene Pale na izvor ružičaste pene I drobe ahat i crne korale.

Razbijte biser, sedef i korale I lijte suze, jer su crne sene Pale na izvor ružičaste pene I drobe ahat i crne korale. Nekad mirisom k sebi ste me zvale I bele liske za poljubac dale U čas kad reči i kad boje plene.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Staroj Raškoj (pojas duž većeg dela sadašnje granice između Srbije i Crne Gore), a u prošlosti je bilo i drugih etničkih grupa koje su govorile tim jezikom, a nisu imale ni srpsko ni hrvatsko

od Varaždina i Karlovca na severu, a preko Senja, Udbine, Kotara, Makarske i Gabele na jugu, do Boke Kotorske i Crne Gore.

veka dobija svog najvećeg pesnika. Petar Petrović Njegoš (1813-1851), vladika i vladar Crne Gore, u svom pesničkom razvoju obuhvatio je čitavu tu epohu, od narodne poezije preko klasicističkih stremljenja do

Njegove su osnovne teme kosmička sudbina čovek i istorija sudbina Crne Gore i Srpstva. U osnovi njegove kosmičke poezije nalazi se misao o jedinstvu čoveka i Boga, o čovekovoj nebeskoj

Posle Njegoša, niko nije tako zahvatio i etnopsihološko nasleđe na prostorima Crne Gore. Sve složenija motivacija individualnog ponašanja na jakoj podlozi tradicionalnog morala zahtevala je nove oblike

Jakšić, Đura - PESME

krilu neme ponoći Kô grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji, kô da umire, Il’ da iz crne zemlje izvire. Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore?

Vekova tavnih to su tragovi — Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, kô piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, Što su u

Pobro ne zna!... Ali da je četa besna, Da je divlja, neuredna, Krvi željna, krvi žedna, To mu kažu crne oči, Svaka reč mu to svedoči...

U krv ćemo utonuti... A uteći?...“ ..Buljubaša ne izusti, Zasiktaše noži ljuti, Zazvečaše puške tanke, Crne puške belgijanke: „Buljubašo, žena beži, A u našoj krvi leži Krv kosovska, krv junaka, A krv taka Ne zatrepta od

Samo one crne zveri, Što đavolji šapat čuju Samo crni kaluđeri Podmuklo se osmejkuju. Pred njima je borac stari, Uzor sveca i

Nastasijević, Momčilo - PESME

neko nakazanje, Zlo skolilo na krštenu dušu, Opačina neka udarila: Ponese nam letina za priču Nu s njom eto i morije crne, Pa zacrni kud prokleta prođe, Nema koga da blaguje blago.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I on uvek, kao stariji brat, smejao joj se, i kad bi joj se oči počele jače da crne, svetle, usta crvenija, vlažnija da bivaju, a ispod grla, mekog, nežnog, da jače trepti, i čisto se čuje neko grcanje,

Pošto zatvori dućan, pođe. Već noć mrtva, čaršija mrtva. Crni se kaldrma. S obe strane, sniski, kao nanizani, crne se dućani, streje, ćepenke. On je išao. I čak kao ohrabren umiren usled ove samoće.

Ali on to nije hteo. Stajao i čekao. Ona diže glavu. — Zašto? — upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice došle još crnje, vlažne, mokre, a usta joj, podbradak, vrat sve to vrelo umrljano

Njegove široke čohane čakšire otmeno mu padaju u bore, lakovane plitke cipele nežno se crne prema sveći i odudaraju od belih čarapa.

I opet se po kući razastre i zacari miris tamjana, sveća, kandila. Opet počeše da se crne šamije matere mu i ostalih žena, opet sluge, sluškinje uzeše onaj svečan, miran i zasićen usled jela i pića, od

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

U Hrvatskoj meću bibera u mladoženjine čizme, »da bi mu deca imala crne oči« (TRĐ, NNŽ, 3, 106). B. u rakiji (ili vinu) protiv groznice, i kao primesa drugih sredstava (GZM, 12, 1900, 151;

(SEZ, 17, 35). U istočnoj Srbiji, za vreme dok vračara, vršeći »crne« vradžbine, »izvodi đavole«, mnogi ne smeju ni da se maknu iz kuće bez b. i bela luka (BV, 7, 1892, 399).

(іb., 71). »U Primorju, u Hrvatskoj, meću u mladoženjine čizme bibera i venje da bi mu deca imala crne oči« (TRĐ, NNŽ, 3, 105 id). U narodnoj medicini v. ima veliku primenu.

Dudinje se upotrebljuju kao spoljno sredstvo od febre (GZM, 12, 1900, 151). Crne dudinje meću se u kišnicu koja je u Međudnevice uhvaćena u tepsiji, i to neposredno s neba, a ne s krova, i to je lek

Etimološka magija!). S pomoću k. vrše se i »crne« magije, kad se tuđoj stoci, na Đurđevdan ili Spasovdan, oduzima mleko (uz basmu: »kupina kupi«... ZNŽOJS, 20, 47).

Pomoćnica, paskvica, pasja jagoda (grožđe; zele); kačje grožđe (Šulek). P. se pripisuje velika moć lečenja. Crne bobe, ili lišće u vodi skuvano, lek su »od sviju bolesti u trbuhu« (GZM, b, 1894, 801).

P. uzeta iz volaka zaklanog crnog petla i crne kokoške bez belege, i ušivena u tkanice, odbrana je od krasta [boginja] (SEZ, 13, 297). Da p.

minor); mrve osušene trave i bacaju na žar, vodom u kojoj su trave kuvane polivaju tri užarena kamena od tri boje — crne, crvene i bele, i govore basmu: »Ženio se mrak i mračica.....« (ibid.).

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Pokvari se narod! — javi se fra Dane, jak, prikladan čovjek, čije crne oči bludile su nekamo neodređeno, a bile bi vrlo lijepe da u njima sjaše iskra saznanja.

zdravice u njegovu slavu ne idu njega kao čovjeka, nego kao sina zajedničke nam napaćene domovine, nad koju se nadvile crne oblačine da je uguše...

Za njom požuri čovjek joj Marko da u maramu pokupi što je iza ručka ostalo. Iza crne kave društvo se diže od trpeze.

Znate, on zastupa državnog odvjetnika — predlaže da se rasprava odgodi i navađa razloge... A natakao crne naočare, pa upr'o očima u svjedoke koji postupce blijede. A bilo je za prsnuti od smijeha... — Pa?— upita doktor.

pristav Balić sjedi za stolom i smatra ih, a zamjenik državnoga odvjetnika stoji prislonjen uz prozor; on ih gleda kroz crne naočare što mu sakrivaju oči. Svima — i tužitelju i tuženome i svjedocima — dosadno je i neugodno.

Svi se digoše. Zamjenik državnoga odvjetnika približi se braći i skide crne naočare, zbliza, uprto ih gleda iz očnih crnih udubina, kao iz jame.

lice, došlo je blijeđe no obično kakvoga je on gledao u sudu; crna mu brada drhti od uzbuđenja, a usne se skupile; samo crne, goleme oči, ispod obloga klobuka, ne mogu da se smire; ne može da njima zapovijeda, jednako kao da u njima tinjaju

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ali ako je on, Jevđenije, bio slep i lakoveran, nisu bile takve crne sile protiv kojih je vodio boj svojom vradžbinom. Njima se nije moglo tako jajarski podvaliti.

Ljudi su izgledali suviše sićušni, njihove crne rize bile su slične, i uzalud sam pokušavala da među njima prepoznam Doroteja.

toliko veliku da nadvišuje dva čoveka kad se jedan popne na ramena onom drugom, da je u Konstantinopolju video potpuno crne lude, crne, kaže, kao ugarak, i da su takvi rođeni, i da su im samo zubi blistavo beli, i beonjače, ostalo je, veli,

da nadvišuje dva čoveka kad se jedan popne na ramena onom drugom, da je u Konstantinopolju video potpuno crne lude, crne, kaže, kao ugarak, i da su takvi rođeni, i da su im samo zubi blistavo beli, i beonjače, ostalo je, veli, crno kao noć,

Strepim od tog zloslutnog znaka. Znam da će moj vitez, uplašen od crne ptičurine, nestati u kamenjaru. Ništa ga neće zaustaviti, ni moja preklinjanja da ostane tu, ni moj neutešni, bolni plač,

Samo je boja različita. Krst odjednom počinje da lista kao prolećno drvo, vidim cvetove crne i sive kako se pomaljaju sa njegovih ivica i kako pčele u rojevima zuje oko njih.

propala, useve je pokrio moravski mulj, duboko ih sahranio, i umesto zelenih žitnih polja, dokle oči dopiru pružaju se crne pustare. Preostaje jedino da se poseju jari usevi, ako već nije kasno.

Pomenem mu ja, opreno i izdaleka, naravno, da bismo mogli zaklati i nekoga od tih njegovih konja, a da sačuvamo za crne dane nekoliko krava.

Gledam u jednog mladog gospodina što sedi nekoliko sedišta udesno naspram mene. Diže oči crne i krupne i levi kraj gornje usne mu se pomera u tanan, jedva vidljiv smešak.

Gledam sebarsku dečurliju što se vere po dudovima, oblaporno žderući gnjecave crne plodove. Lica su im tamna od soka što curi niz njihove užurbane brade, blistaju im očice, ciče od zadovoljstva.

Tanko pramenje dima na dogoretinama zvonare, krš polomljenog granja, šindre i odvaljenih ploča, rupe na krovovima, crne spodobe monaha koji su se kretali po dvorištu kao nečujne senke — sve je to pri sablasnoj svetlosti meseca i prvog

Posle ih odnesu u svojim ledenim naručjima na stenu, zariju im crne zube ispod nežnih sisica, piju krv i okuže svojom otrovnom pljuvačkom.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Pod njome, u nemoj dalji, pod velom maglice sive, Zelena spavaju polja i vlažne crne se njive; Kraj sniskih ograda svuda visoka trava se pruža, Gde bršljan uzvijen ćuti i divlja vije se ruža.

ne. 1888. OMORIKA U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.

Pokašto bahat se čuje, To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći. Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima Kô crne ogromne mase dižu se u nebo gore, I Tibar jasnije šumi.

Kô crne njihove vlasi, tako se i želje njine Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti, Podobno majskome cveću, oni se svi

U silnom Lhasu gradu Već maharadža Azok preuze junačku vladu. I Brama zadrhta tada od ruke njegove jače, Kad crne braminske vojske oružjem goniti zače.

Sunce se gasilo jasno, Kada se Silvije jednom od kuće podiže kasno. Veče je proletnje bilo. Pod nebom crne se ždrali, O puste obale reke lome se rumeni vali, I magla uvija râvni...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Na njemu blistaju srebrni tanjiri i činije, zlatne kupe, crne zemljane amfore sa prekrasnim crvenim figurama. Ulazeći u taj Olimp bogova nauke, vidimo da se u njemu ne štedi ni

njegovo lice, ali se on brzo trže, dade svojoj fizionomiji Danteov dostojanstveni izraz, pogleda prezrivo na one dve crne kave koje im je kelner baš bio doneo, i dade ih zameniti jestivom i crnim vinom.

Ovde ima starih istorijskih spomenika. Za vreme svetskog rata naišlo se ovde, na utoku Crne reke u Vardar, pri kopanju vojničkih rovova, na ostatke antičkih građevina.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

„pare i dukati“, te vragolasto priželjkuje božji gnev koji će poboljšati njegovu materijalnu situaciju (da „boga“ rastera crne hale koje se otimaju oko dukata, gurne nogom sto i prospe dukate na zemlju).

životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti (u pesmi „Planinska slika“ ona je izražena pojavom „crne zmije“ u planinskom pejzažu), a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u gori“, „Proletnje jutro“, „Laste“,

A kraj sobe oblačići To su jata đavolova. Pa se krve crne hale Oko zvezda – suha zlata, Oko starih mamljivica, Grešnih para i dukata!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

prekršteni amovi od jednakih, sveže upeglanih koketnih keceljica, i četiri jednake vitice, završene s četiri jednake crne somotske mašne. A čuje se ili m o l „Djevičine molitve”, ili d u r nekog bečkog valcera...

Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!... — Ove gorke, očajne, crne reči govorio je Branko, kao u bunilu, ležeći u stražari železničara na stanici varošice.

Koža na licu dobila ton ružičast; lice veliko, nigde mu kraja nema od silne izbrijanosti; mnogo crne obrve Jove graničara, na onoj crvenkastoj koži izgledaju neprirodne, kao izvučene.

Jesi video sliku? Lepši je od mene i Stele. Nešto ima od deda Jove graničara, ali one crne oči sasvim su u engleskom tipu lika... A kako si ti, Branko? lepo izgledaš. — Hvala, dobro sam.

— Samo su crne naočari na licu male Kode potsećale na ono jutro, ali to je za sada bio najbolji oblik najgorega. Sirota Koda: krupan

Spida je bio čovek pedesetih godina, i nekako afričkoga izgleda: crne masti, guste lako kovrčave i uz lobanju priljubljene kose tamne kao gavranovo krilo, tako da su se seda mesta prosto

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ona u svoje vreme nije bila tako seda, ali sam joj ja, još kad sam joj prvi put bio predstavljen, počupao crne vlasi, te da bi umirio sestricu, stariji je brat brzo iščupao pamuk iz postave očevog zimskog kaputa i nalepio ga po

Ona je imala bogatu, plavu kosu i sjajne crne oči i volela me je vrlo iskreno. Ona je čak zahtevala od mene da joj se zakunem na vernost, a zaklela se i ona meni.

A ona je odista i ličila na ikonu. Bila je izdužena i bleda lica, glatka čela i crne, duge kose, sa svetlim razdeljkom na temenu; malih, purpurnih usana i blagih očiju koje su skrivale duge trepavice.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome. Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu počinju već da pridolaze i crnogorski vojnici. U maloj varošici je ponestalo namirnica.

Pri polasku, poručnik Protić obrati se sreskom načelniku: — Gospodine, na izlasku iz Crne Gore neka mi je dopušteno da vam se zahvalim na gostoprimstvu. — To je bila bratska dužnost...

dugačke trepavice senčile su njeno lice... Najstarija dohvati sudove sa vodom, i pođoše. Pri prolazu one crne oči kao da me ošinuše. Ustreptao, čekao sam neće li se okrenuti. Zastadoše.

Možda su i one bile prinuđene — govorio je ozlojeđen potpukovnik Petar, obuhvatajući usnama svoje crne brkove. — Ali, gospodine potpukovniče, to je poniženje. Mi smo pošli na Golgotu da nas ne bi sprovodili Nemci...

Na svima stranama videle su se crne mrlje od izgorele trave. Sa zalaskom sunca toplota nešto malo popušta. Ali sa spuštanjem noći, nastaju nove nevolje.

Zvezde iščezavaju gubeći se u dalekom tamnom svodu. Na istoku, iznad vrhova planinskih, pojavi se beličasta traka. Crne i nepomične planine postaše plavičaste, kao da su koprenom obavijene. Svetlilo poče naglo da osvaja.

Ali da ide najhitnije. Komandant je zubima grizao brkove. Njegove guste, crne obrve bile su sastavljene. Gledao je zamišljeno preda se. Na Katuncu i Požarskoj Kosi krkljalo je.

Svi smo umorni i sumorni. Osećamo da se desilo nešto teško i kao da slutimo nešto crne i gore. Umesto da se približavamo otadžbini, mi smo sve dalje od nje. 6.

Tu se završava kajmakčalanski masiv, na njegovoj levoj strani, i odatle se silazi naniže, sve do Crne reke, u onaj njen krak, koji teče na sever. Sve ovo ukupno sačinjava kajmakčalanski masiv, u širem smislu.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio — vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. »Koješta!« — pomisli dečak. »Otkuda žbunu oči?

Stade. Stade i žbun. Prižmiriše se gnevne oči i dečak vide: nisu to trnjinice, već kupine crne kao da su stigle sa dna pakla. »Došla kupina da se sveti, znači?

— čovek u crnom spusti vreću kraj Drvosečinih nogu. — A možeš ih i baciti, ako ti se prohte! — crnog ogrtača i crne kapuljače, najednom nestade. Vetar se naglo utiša, a Drvoseča pomisli: »Sad, šta je — tu je!

Šta da se za mravlje ratove kaže? Oj, Oj! Kako su drveni mravi mrzeli žute, žuti crne, a svi: i crni, i crveni, i žuti — njega samo zato što je beo!

blejale su ovce, velike i male, bele i crne ovce, a hitro, kao da ih ludi vetar goni, letela su salom dva zelena papagaja, prateći jednog crveno-žutog, i

Ili ga popije s društvom u krčmi, ili razda sirotinji na drumu. Uzalud mu govore starci da prištedi za crne dane! Varalica se smeje: za njega crnih dana ne može biti. — Ne prestaju da se rađaju budale! — smeje se.

Činilo se da je i sneg koji pada prljav. I zaista: kada se sneg stao topiti pojurili su olucima i ulicama potoci crne, prljave vode.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s’s svoje puste crne oči opila, izela... Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje.

Šantić, Aleksa - PESME

Kunem vam se, otkad jarko sunce grije, Zapamtio niko 'nake oči nije; Lijepe i mudre, svijetle i crne, Pune žive vatre gdje mi duša srne!

Muke te lome kô rapave spile, I ti me gledaš sumoran i sveo. O bore, upi' svoje jake žile U ovu zemlju punu crne drače... U njoj su snage, u njoj tvoje sile.

More se koleba. Pošljednji plamen na zapadu trne; Suton se rađa i s jesenjeg neba Polako pada na hridine crne. Paluba puna. Ruke uzdignute Pozdrave šalju i rupcima mašu.

1903. VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. I jeca zvono Bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge Duge Ubogi moli puk.

Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. 1904.

njihovu kobnu pjesmu: tika-taka Ja slušam, i srce sve udara tiše; I ja vidim jasno: sve više i više Da postajem samo crne zemlje šaka. 1908. POGREB Povija se žito.

Žmirkavim očima motre Kako sve cveta lepo; Vrabaca pesmu sišu Dugim ušima slepo. No ja zastirem okna Zastorom crne čoje; Na posetu mi stižu I obdan aveti moje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Kraljevića, Brankovića i Jakšića, Crnojevića, Ugričića i junaka Hrvaćana, hajdučki, uskočki, muslimanski, oslobođenja Crne Gore, oslobođenja Srbije.

o hajducima i uskocima) i pesme novijih vremena (tj. o oslobođenju Crne Gore i Srbije). Između ovih triju grupa postoje mnoge razlike i sličnosti, od kojih ćemo većinu pomenuti u toku daljeg

“ Idućih godina osvojili su Turci Novo Brdo, Stjepan Vukčić planine Crne Gore, a Mlečići Primorje. Turci su, sem toga, odveli Đurđeve sinove, Grgura i Stefana, u ropstvo u Malu Aziju i tamo

Godine 1496. Đurađ, proteran od Skender-bega iz Crne Gore, pobegao je u Mletke, gde je neko vreme bio zatvoren, a zatim otišao u Carigrad i dobio pašaluk u Maloj Aziji.

Oni su, u stvari, započeli borbu za oslobođenje Crne Gore. U XVIII veku veliki značaj imale su hajdučke borbe u Srbiji.

8 Pesme o oslobođenju Crne Gore i Srbije U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu“ spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore i oslobođenja

8 Pesme o oslobođenju Crne Gore i Srbije U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu“ spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore i oslobođenja Srbije. „Oslobodilačka borba u Crnoj Gori“ — kaže B.

(1684—1699) ušla je na početku XVIII vijeka u fazu borbe za političku emancipaciju od turske vlasti i za nezavisnost Crne Gore.

činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad stanovništvom, tj.

težnja mnogih, upravo svih, okolnih sandžakbegova da uzimaju danak od Crne Gore, uticaj Mletaka, kasnije uticaj Rusije itd.).

vijeku u fazu borbe za nezavisnost, oslobodilački pokret Crnogoraca morao je pojačati nužnost stvaranja jačeg jedinstva Crne Gore, rušenja plemenske izolovanosti i svih onih manifestacija koje su potipale iz takve izolovanosti (krvna osveta,

“ O ovoj borbi govori ciklus oslobođenja Crne Gore. On prema Pavlu Popoviću — obuhvata pesme „o poznatoj istrazi poturica (1707) koju je Njegoš proslavio u Gorskom

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Borio se dva dana pucajući iz crne ugljarske kolibe, a onda je, kažu, čak od Bihaća dovučen top i koliba porušena, a hajduk ubijen.

Jaruga je vijugala, tajanstvena, sumračna, puna raspucalih krečnjačkih stijena, ispunjena grgoljenjem crne vode. Dječaka podiđe laka jeza. — Ovdje, kažu, živi drekavac!

Na bjeličastoj tankoj traci ceste u polju pod planinom jedva su se nazirale crne bube kako mile jedna za drugom. — Eno ih, ono su tenkovi! — I tamo se sad voze Nijemci? — priupita Jovanče.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Nismo li svi skupa, što je god na svetu ljudstva, od jedne zemlje smoničine crne sazdati? I što se više prćimo drug od druga i nos odnosimo na razgovoru se i na trpezi pasamanci od izdrpatoga u

U tome podsmeja mu se rođeni sin mu mlađi Ham. Zato prokle ga otac njega i sva mu porod te ostaše i do danas crne džaje. Opi se Lot, Avramov sinovac...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Tako je dobrodušni pan Franćišek obezbedio svoju budućnost: ostavlja za crne dane, i Cigani to čuvaju. Posle ručka poče se šareniti sokak od momaka i od devojaka, od mintana i fustana, od

Zaigraše. Kalina vesela, blažena, — rumen je svu oblio, a krupne crne oči svetle joj se od suza, od silne sreće današnje... — „Lele, što su pristali jedno za drugo!... Jagi!

!...“ i crne misli sve više, kao crna noć, sve više omotavahu i pritiskivahu bolnu dušu njegovu, dokle ga iz tih misli ne trže silan

svima, ali je, izgleda, malo zamišljen, no ipak to nije od nevolje, jer se ponekad i osmehne i jednako suče svoje tanke crne brčiće.

Užasno je provodila i dane i noći; danju crne misli, a noću strašni snovi nizahu sve crnje i crnje slike iz budućnosti Zonine.