Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo! Pantiš li, hej—hej, damno, što učini onaj Miče Vačin... kad stanu ašik na onu čengiju Đulsefu... Čelebija se zvaše?!
— Ej, Doke, Doke, ti si ostade jošte pâ ona! — Što će si činim? K’smet! — veli Doka. — Damno te ne beše pri nas... — reče joj s neke visine Tašana. — Ama, imam si, ete, niku muku, — a ni sag vi ne bi došla!
Ovuja mušljiku imam si... znaš od koje vreme gu imam? More, i ne pantim veće!... Od tatka mi ostade, a on gu dobija u damno vreme odi vladiku Melentija, onoga što ga u grčku bunu obesi pšeška vera tuj na nišavsku ćupriju...
— reče ženica i predade mu kitu belih hrizantema — Jošte te je pozdravila da gu prošćavaš, zašto je prolet damno minulo, jesen došla, — zimske ruže su cveće!... Nesu ruže od prolet, ama neje, reče, veće ni ona što je bila!
golem nišan — prstenovanje, prosidba goč — bubanj gu — nju gurbetluk — skitnja dabeter — sve gore davija — tužba damno — davno datke — sekice degenek — palica dek — da demek — to jest dert — žalost, bol dovlet — bogatstvo dor —