Obradović, Dositej - BASNE
otačniku stoji napisano da u livijskoj pustinji nahođahu se dva pustinika, jedan nestorijanin kaluđer, a drugi derviš musulman.
Drugi, treći i četvrti dan dolazi derviš na izvor, noseći punu glavu takovih krepkih dokazatelstva što su mu preko noć na um pala, protiv kojih uzdaše se da
Leži oni siromah u ljutoj ognjuštini, i jedva izgovori: „Vode, za| živoga boga, izgoreh i pogiboh!” Videći ga derviš u tako žalosnom sostojaniju, zaboravi svoje argumente, pritrči s vodom i s suzama u očima.
” — I tako živili su potom u velikoj ljubovi i miru. Na petnaest godina posle toga umre derviš Osman, kojega monah Patermutije pogrebe, i s suzami oblije grob druga svoga.
Ovde se dopada jedna lepa arapska istorijica. Baš kad mi pade na um, kazaću je. Jedan pustinjak derviš, imenem Abdul Ibraim, pođe iz Anatolije na Meku da postane hadžija, prelazeći neka prekrasna mesta, u kojima sve gore i
” Jedan persijski sultan, i on je u ovom što sljeduje pametno učinio. Dođe mu jedan lukav derviš, koji se činjaše lud, znajući da Turci lude kao svece počituju, i zapita ga veruje li on u alkoran.
Kako ja ne bih u njega verovao kad sam, hvala bogu, Turčin?” — „A stoji li u alkoranu napisano” — opet zapita derviš — „da su svi Turci braća?” — „Baka! kako ne bi stajalo kad stoji?” — odgovori sultan.
” — „Baka! kako ne bi stajalo kad stoji?” — odgovori sultan. — „A piše li u alkoranu” — pridoda deli-derviš — „da braća što god imadu pravo među sobom razdele?“ — „Ta piše, prođi me se, aman! Ko veli da ne piše?
Ali kad nam revnjivi derviš dođe kazivati da taj isti bog samim Turkom dobro želi, a na sve proče narode da mrzi, on se ljuto vara, niti ima čisto
Neki pošteni i za dobrodjetelj svoju za sveca počitajemi derviš, predstavljajući rečenom sultanu kratkost života, moljaše ga, sovjetovaše i uvještavaše da prestane od zla i nepravde, i
Sultan, u samoj mladosti svojeć kao zver silovit, ne može nikako da razume što taj derviš hoće, napominjući mu toliko kratkost života, kad on misli najmanje jošte pedeset godina živiti i carstvovati.
Kad derviš već sazna da je ova nadežda dugoga života načalna pučina koja sultana zaslepljava i ne da mu u čuvstvo doći, nađe ga jed
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
I tu se Hadži-Musta-paša jošt većma prevari: pošlje svoga sina dole da kupi vojsku. Kad se vezirov sin Derviš-beg poudalji, ove ti Beogradlije odu kod paše, uzmu izun da i oni idu njegovom sinu u vojsku, i on im poveruje.
Kaže meni Mitezar: „Ima — veli — ovde jedan Turčin Hadži-Musta-pašinog sina (Derviš-bega), koga su janičari ranili u ruku, i koji je utekao od janičara”. Potom dozove toga Turčina koje se zvaše Del-Amet.
da bi narod ohrabrio: „Vi svi znate, braćo, da su Hadži-Musta-pašu dahije ubile, i da je Hadži-Musta-paša imao sina Derviš-bega, koga je car postavio da bude vezir na očino mesto; on je, otkako su mu dahije oca ubile, jednako kod cara prosio
fermanom da on može podići Srbe i sve zulumćare i subaše u grad saterati, pa kad se dosta vojske nakupi, doći đe Derviš-beg Mustapašić i dovući topove i sve dahije i subaše po̓vatati, i pašaluk od zuluma osloboditi, a on na očino mesto u
turski a ja piši sve ono što sam znao: da je Mustapašić poslao da diže raju i da Turke u gradove sateraju, i da će Derviš-beg doći i proče.
Ja i njima udesim moju staru pesmu i kažem im, da oni dobro znadu da su dahije ubile Hadži-Musta-pašu, i da je Derviš-beg, sin Hadži-Musta-paše, odma vezirom postao, i da je sve dosad u cara prosio, da mu dopusti da na dahijama oca svoga
na dahijama oca svoga osveti, i da mu je naposletku sada car dopustio i ferman dao da, kako zna, osvetu učini; i da je Derviš-paša Hadži-Mustapašić poslao svoga bimbašu s fermanom, da podigne Srbe, i da janičare i subaše u gradove satera; i da
poslao svoga bimbašu s fermanom, da podigne Srbe, i da janičare i subaše u gradove satera; i da će skoro Derviš-paša s velikom vojskom i topovima doći, iz gradova dahije i subaše isterati, i pašaluk od zuluma očistiti, a
Derviš-paša s velikom vojskom i topovima doći, iz gradova dahije i subaše isterati, i pašaluk od zuluma očistiti, a Derviš-paša vezirom biti namesto svoga oca, a svi znamo kako je narodu pod Hadži-Musta-pašom dobro bilo.
oca na dahijama pokaje, kako je poslao svoga bimbašu, da digne Srbe, da sve janičare u gradove sateramo i da će potom Derviš-beg Mustapašić dovesti vojsku i topove da istera janičare, a on da ostane vezir u Beogradu, po carevom fermanu,
Kažem i to, da je taj Derviš-begov bimbaša kod mene u vojsci, itd. I to svi oni veruju, jer ja sam tako kazivao, kako bi moglo biti.
Radičević, Branko - PESME
Zgubi Veljko onog Derviš-bega I Sinana što beše do njega, Dva krvnika, oba jednolika, Đavo im se u srce ušika; Oko neke s' mome zavadili, I
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
40. BOLjA JE DOBRA ŠTEDNjA NO RĐAVO TEČENjE: Zabeležio u Trebinju Vuk Vrčević od pripovedača Derviš-Asana Adžovića i objavio u svojoj drugoj knjizi narodnih pripovedaka, 1882. 41.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
devičanstvo dejanije — posao, delo dejstvitelno — stvarno deli — lud, mahnit, pomaman delta — d (grčko slovo) derviš — muslimanski monah derznovenije — smelost, drskost divjačestvo — divljaštvo dimije — široke pantalone dišputati se
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
ZAOVA I KALUĐER 299 ĐAVOLAK 300 SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE 301 BONIK I BOLEST 302 AKO JE I BOGU, MNOGO JE 303 DERVIŠ I KUVAR 304 A KI JE VROG PLOT ZDELAL?
On izvadi knjigu iz džepa i počne čitati, dok se vrata od pećine otvoriše. Zavika derviš: „Daj harare!“ Ja uzmem harare, te četrdeset i osam harara nasusmo para, a derviš još iz pećine uzme jedno malo
Zavika derviš: „Daj harare!“ Ja uzmem harare, te četrdeset i osam harara nasusmo para, a derviš još iz pećine uzme jedno malo ogledalo. Natovarismo sve harare na konje i otolen se krenemo dalje.
te ja u derviša zaiskah sve pare, a on mi sve dade, te tako dvadeset i četiri tovara imadijah sve para što mi ih je derviš poklonio.
— Pa nastavi: — Moj otac bijaše derviš. Razboli se smrtno, pa me pozove k sebi i rekne mi: „Sinko, eto ti svega ostavljam dosta, pa dobro čuvaj.
Ako je i bogu, mnogo je.“ DERVIŠ I KUVAR Nekakav derviš objavi da zna u svako doba šta bog čini. Kad turski car dozove derviša preda se, i uvjerivši
Ako je i bogu, mnogo je.“ DERVIŠ I KUVAR Nekakav derviš objavi da zna u svako doba šta bog čini. Kad turski car dozove derviša preda se, i uvjerivši se o tome, pozove
Patrijar ne smjedne u to ime otići, nego pošalje svoga kuvara preobučena mjesto sebe. Kad se derviš i kuvar sastanu pred carem, i derviš na pitanje carevo: „Šta sad čini bog?
Kad se derviš i kuvar sastanu pred carem, i derviš na pitanje carevo: „Šta sad čini bog?“ odgovori: „Eno, sad ode u bašču; eno, sad uzabra cvijet; eno, sad sjede“ itd.
Kako derviš prvi put zahvati i kusne, kuvar ga zapali kašikom po čelu. — Zašto to? — poviče derviš, a kuvar odgovori: — Eto zato
Kako derviš prvi put zahvati i kusne, kuvar ga zapali kašikom po čelu. — Zašto to? — poviče derviš, a kuvar odgovori: — Eto zato što jedeš moje drobljenje, što sam ja drobio od moga simita.
— poviče derviš, a kuvar odgovori: — Eto zato što jedeš moje drobljenje, što sam ja drobio od moga simita. Kad derviš na to odgovori: „Kako ću ja znati koje je tvoje drobljenje kad si ti kašikom izmiješao!
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
klobuk s glave, zapovedi družini da voljno sedne, pa se okrenu ponovo zbunjenom Spasi: — Toj potur se napravi božem derviš: ja sam Suljkapetan — ruku ovamo, zdravo-živo, zemljak!... Ti mi nekad sačuva obraz, pravo je sega i ja da ti vratim...
A vaistinu Novica Prele– žanin bi se manje začudio kad bi na njegovu mestu video Derviš-bega koji je do svojega bekstva tolika zla počinio!.. – Te to si ti, Selime? – Baš ja glavom, kao što vidiš!
— Pošten je kao derviš, tako mi duše — govorio je on seljanima često — a mrzi nas i libi se od nas ne kao kakva mrtva Turkuša anadolska, no
Malo sam ti već kazao... Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji. Jer ono je mesto za primirenje.
Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s Kosova i onoga Babuša s prvom
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
] DRUGA SCENA [Gružanin donosi pismo od Hadži-Prodana. Glavaš raspoređuje momke: Isak će, prerušen kao derviš, obići roblje po turskim tamninama; Radak će obezbediti Hadži-Prodanovo bekstvo preko Dunava; a Vuk će ostati u šumi.
Kakav ćeš oblik na se staviti? Prema potrebi gledaj, udesi! Kô derviš, hodža?... Il’ ako misliš Prosijak da će bolje pristati, Ti torbu o vrat, štaku pod paz’o, Pa putuj, brale!...
Ko ih provede? Ko li im ključeve izdade?... Bruka, vjere mi! TREĆI TURČIN: Bruka, Huso, ’ma čudo ni od kuda!... Dođe derviš — veli da je glavom od Meke došao — tu se dvatri dni po gradu vukao, čitajući, sanćim, iz alkorana nekakve molitve, ne
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
— Raspaljuju, raspaljuju, vera mnogo može, ona fanatizira i čeliči. — Lepo, dakle, vi ste, oče proto, srpski derviš, pa hajdete da učinimo ovako: ja ću uzeti sablju, a vi krst u ruku, pa kad ona vojska, što maršira za nama, stigne u
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Eto i', kažu, kô na gori lista!“. Jedni će, čuje se, udariti, pod Derviš-agom Pozdercom, preko Poloja, pa na Bronzani Majdan, pa onda već preko sela dole na Banju Luku; a drugi će — nali-de,
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Njegov orijentalni milje mračniji je i suroviji od Andrićevog. Derviš i smrt (1966) pripoveda jedno duhovno lice, derviš iz 18. v, a Tvrđavu (1970) obrazovan čovek iz 17. v.
Njegov orijentalni milje mračniji je i suroviji od Andrićevog. Derviš i smrt (1966) pripoveda jedno duhovno lice, derviš iz 18. v, a Tvrđavu (1970) obrazovan čovek iz 17. v.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1892. VEČE NA BRODU Gore na ravnom krovu, gomila Turaka sedi I stari nekakav derviš. On setno u žice bije, Tiho, sumorno peva. Mesec je izgrejô bledi I tama obale krije.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Imam raćija što gu pijet sultanova majka i begovi. Prava bela raćija. Anasonlika od sto godini. Još Adži Derviš odi Perister planinu što gu piješe, pa sag ti će gu piješ. I kome da davam taka raćija? Zar za komšije i ristijani?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Banović Strahinja je onaj junak kome je turski derviš uputio laskave reči: Tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe gođ dođeš vodi.
Ne bijaše silan Vlah-Alija, no bijaše jedan stari derviš: bijela mu prošla pojas brada, s njime nema nitko pod čadorom; bekrija je taj nesrećan derviš, pije Turčin vino
bijaše jedan stari derviš: bijela mu prošla pojas brada, s njime nema nitko pod čadorom; bekrija je taj nesrećan derviš, pije Turčin vino kondijerom, no sam lije, no sam čašu pije, krvav derviš bješe do očiju.
nitko pod čadorom; bekrija je taj nesrećan derviš, pije Turčin vino kondijerom, no sam lije, no sam čašu pije, krvav derviš bješe do očiju.
Kad ga biđe Strahiniću bane, te mu selam turski nazivaše, pijan derviš okom razgledaše, pa mu mučnu riječ progovara: „Da si zdravo, deli-Strahin-bane od malene Banjske kraj Kosova!
Grohotom se derviš osmjenuo: „Ti, delijo, Strahiniću bane! Znaš li, bane, ne znali te jadi, da sam sade na Goleč-planini, da te vidim u
Bratimim te i jošte jedanput, nemoj mene vojsci prokazati, da me vojska turska ne opkoli“. No se derviš bogom proklinjaše: „Ti, sokole, Strahiniću bane, tvrđa mi je vjera od kamena.
“ A derviš mu pravo odgovara: „Strahin-bane, ti sokole srpski, tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe gođ dođeš vodi“.
dahija: Aganlija i Kučuk Allja, i dva brata, dva Fočića mlada, Memed-aga i s njime Mus’-aga, Mula Jusuf, veliki dahija, Derviš-aga, gradski taindžija, starac Fočo od stotine ljeta; sve sedam se sastalo dahija Biogradu na Stambol-kapiji, ogrnuli
klanjam, srpski boga molim; u Turaka mlogo ima vojske: sedam hiljad’ i trista Turaka, i pred vojskom do dva serašćera: Derviš-aga iz grada Zvornika, Nožin-aga od sela Maoče; pa sam čuo što govore Turci: Turci vele da Pocerje robe, da zapale
Kad to čuše do dva serašćera: Nožin-aga i s njim Derviš-aga, od pojasa sablje povadiše, iz daleka Turke povratiše, i na silu Turke naćeraše: „Jala, kardaš, juriš na dušmana!
Pogiboše dva Nedića mlada, i pogibe Damnjanović Panto, — pogubi ga Derviš od Zvornika: Derviš-aga Pantu dolećeo, udari ga sabljom iznenada, ujednom mu odsiječe glavu; Pantelija osta na
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki! Što da si sedi neženat, ta da si gubi vek i godine?! derviš li je, kaluger li je ta da si samotuje?! I ja mu zborešem, ama me ič ne sluša!... „’Ajde, vika mi on, ćuti si, Doke!
povazdan-dan s pušku po Lojze — kako poljak eli pudarin; po svu noć mu svire Cigani i igraju čengije, a on si pije kako derviš i arči si ma’l sas one nesreće!... Turi si nož u stol, eli frlja tufeci — kako Debrelija...