Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Odavde ćemo mojoj kući — reče on. — Tamo ćemo se skloniti... — A zar ne bi bolje bilo da odemo do Deve? — prekide ga Stanko. — Ne, sokole! Ne smemo tamo. Pa i šta bi?... Deva je zverka. On nikad ne istrčava.
On nije znao šta radi od radosti!... Znaš šta je kazao? „Taj Stanko”, veli, „nije lopuža!” Ja sam čuo od Deve zašto si ti otišao u hajduke!... Kako Deva priča, tebe su obedili ni kriva ni dužna!... Stanko ne reče ništa.
Posle se ne vredi kajati... Sedi! I Stanko se spusti. Jedva u neke eto Deve. Surep mu izide na susret. — Šta je? — Dobro je. Tamo su kod subaše. — Svi? — Sem Lazara. — A pop? — On se nada.
— Stanko se tresao kao u groznici. — Sto života da imaju i oni i Turci — vala im pod zemlju!... Pa se okrete od Deve. U taj par iskrsnuše pred njim Jovan i Jovica. Svaki uprtio po jagnje. — Puštajte jaganjce! — reče zapovednički Stanko.
— Opremaj se! — reče on. I dok dlan o dlan, sve beše gotovo. — Devo! — viknu Stanko. Ali Deve beše nestalo. — Nema ga! — reče Nogić. — Onda, polazi! — Kuda? — U Crnu Baru...
Pa naže. Popa se pojavi na pragu crkvenom. Ljudi se digoše na noge. — Sedite, sedite!... — reče on. — A, gle Deve! — Ja, oče, tu sam! — Blagoslovi!... — reče skidajući kapu i prilazeći ruci. — Bog te blagoslovio!...
Zavrzan!... I odoše da ga potraže. Ali niti Zavrzana niti ijednog Zekinog druga; čak i Deve beše nestalo. Svatovi se pogledaše. Nešto ledeno prožma im snagu. — A kud su otišli? — pitaše Aleksa. — Ne znamo!
— šapnu Zavrzan. Surep samo klimnu glavom. — Danas će i Deva osokoliti!... Šta veliš, Devo? Ali ne dobi odgovora. Deve beše nestalo. — Ala taj beži od baruta, kao gorsko zverče!... — nasmeja se Zavrzan. — Ne grdi mi njega!...
Teodosije - ŽITIJA
jednosuštan, Sin jedinorodni, a na kpaju vremena po volji njegovoj našega radi cpacenja u utrobi presvete i sveneporočne deve Marije bezmužno, od Svetoga Duha i presvete njene krvi neizrecivo ovaplotivši se i rodivši se sugubo na zemlji — kao Bog
Radičević, Branko - PESME
6. Deve, momci, žene, ljudi Glede igrajuće nas, Ti m' na tvoje stiskaš grudi, Tvoj menika šapće glas: „Mila, mila, tvoj sam,
52. I(z) snega je izišla vrâta slika, I(z) snega zore krasno deve lice, A ruža itro, umiljato slika Divne zatim njojzi usničice; Pa kako divno stajala je slika, Kad ruža dobi zatim
mіt der Farbe herauѕ i rekne: Bezopasan može da ćeš Špilje izbeći noć, No izbeći da li znaćeš Sjajnog oka moć? Deve mogu mi t' oteti — Ja ću dane moje kleti. On je teši, i rekavši: Zbogom, draga, ruku na, Verna budi, kano ja! ode.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Il’ dah moj kad proteče, žal te za odbeglom tajnom? JASIKE Šta šume jasike bele, prečiste gorske deve, srebrne kad im strele jutarnje sunce hitne, i zrakom kliknu ševe?
“ 7 Junoše i deve, ljubavi prikladni, ljubav uzljubite, al’ pravo i nezazorno, mladićstvo da ne povredite i devstvo, božanstvenome čim