Upotreba reči diže u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika: — Evo besnih, naoružanih Madžara! Gomila zaneme od straha, izgledaše kao da

— Dakle, večiti boli, večite muke! I moleri ih moluju, i spisatelji pišu, i ljudi čuju — ali se niko protivu nasilja ne diže!

Ne stiže mu hladno gvožđe ni noge ni ruke; ne gone ga Madžari... A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde... Lepo, mirno skrstio je bele ruke, pa čeka Strašni sud... Siromah!...

Bože moj!... Onda sam se još umela i nasmejati, a sad?... Tako mi sedimo, a ispod astala diže se pseto, dođe do vrata, ušćuli uši i stade režati. „Idi, vidi ko je!“ reče mi tetka.

suze su govorile... Već se smrkavalo, kad se tetka od prozora diže da promeni mesto. Uze stolicu, metu je do očeve postelje, naže glavu na njegov jastuk i tiho jecaše: „Sad nemam nikoga,

Ja sam vrisnula i pala na zemlju. Žena ovoga kuvara, domaćica od te kuće, utrča u sobu, diže me, plašljivo gledajući u ljutitoga gospodina; posle me izvede napolje, dade mi moj lončić, pa me uputi kući, tužno

“ dodade nekako potmulim glasom. „Neću ništa da te podseća na sramne namere onoga nevaljalca!...“ Posle se diže i odreši vreću. Meni sinuše oči u neiskazanoj radosti.

To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procvileti... Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?

neka nesreća; a korak mu beše trom, len, kao u čoveka koji ide nekuda gde se nikakvoj radosti nema nadati, a posle diže sumorno glavu i stade mi pripovedati: — Tako, pre nekoliko godina, išao sam sa mojim kožicama u Paraćin na vašar iz

Video sam da se ona ćelija u kojoj je arhimandrit stanovao sučeljava sa brdom koje se na levoj strani manastira diže, a gubi se u golemim planinama Čestobrodičinim.

Ne prođe dugo, pa se i arhimandrit ukaza. Žena, koja je svoga muža trovala, diže se i, skoro metanišući, priđe kaluđerovoj ruci.

Živko ga samo pogleda, ali ne reče ni reči; diže se, ode u ćiler, pa natoči sam sebi rakije. „Sram te bilo“, reče kaluđer, „pijanico!

Obradović, Dositej - BASNE

Na velike ljude često se i velika zavist diže. Njegovi zavisnici oklevetaju ga i nalažu na njega da je on s nepravdom i grabežom sobu jednu zlata napunio | u koju

Zar ne znaš? On je sad episkop N-ski ... Pak zar zato on onako glavu diže i okreće kao Kreuza na teatru? O, gordosti!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Zaklan Kondor pade u jesenju travu, osvetnik dopade i odseče mu glavu. Diže je na motku i razvi zastavu, pa s glavom odjaha niz šumu hrastovu, i jaše, kroz jelove, brezove šume, i bukove,

vrh je petom na istoku i, prepun tankih kula po bedemima, vidi se sa svih strana, iz svih daljina; sedmi vrh se diže na zapadu, u njemu svetli Stefanov carski dom.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Tu su izmešate žene, ljudi, deca i devojke, i u crkvi diže se razgovor i ništa se ne čuje šta sveštenik iz oltara čita.

Te ti tako Del-Amet kazuj turski a ja piši sve ono što sam znao: da je Mustapašić poslao da diže raju i da Turke u gradove sateraju, i da će Derviš-beg doći i proče.

No nevolja iziđe na um. Potrčimo preko strane, nađemo dva povelika kamena, podmetnemo pod točkove: top se diže upravo u turske konjike.

Karuce idu a onda se za nama opet diže, i tako sve pod nama tone, a za nama se diže, dok pređosmo; i tu smo se poplašili, kad najpre poče da tone, dok već

Karuce idu a onda se za nama opet diže, i tako sve pod nama tone, a za nama se diže, dok pređosmo; i tu smo se poplašili, kad najpre poče da tone, dok već vidismo šta je.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Bog dušmana zaboravio, braćo! — Izvinjuje se David doslužujući im. Kapetan diže čašu i kucnu njom čašu pred pop-Perom. — Dede, pope, bekrijo stara!... Znam ja tebe — ti punu okanicu na glavi...

Na tebe je red. Svi graknuše: — Pop Pera!... Pop Pera!... Dela, pope!... Diže se pop Pero i nazdravi zaista lepu zdravicu u zdravlje kapetanovo. Nakiti, bogo moj, što može lepše biti!

Milun poduva malo, pro'uka i promaha glavom, pa se onda diže i on; reče nekom od čeljadi da kaže Sretenu čim dođe da odmah odlazi iz njegove kuće, da ga nije zatekao, pa ode naniže,

— Eh, eh! — reče Mojsilo rasejano — dvadeset pet groša bi, je li? — Jeste! — odgovori kelner. Siromah Mojsilo diže se u svoju sobu.

Uze ga i pogleda koliki je, kad i na njemu odnekud piše: »25!« Ljutit i ozlojeđen, izbaci vranj kroz prozor napolje. Diže se, pa pošto je dugo i dugo mislio, hodao po sobi, lupao pesnicama glavu, vajkao se...

— dreknu Pupavac već očajnički... — Ja toliko potrošio!... To je moja devojka!... — Napolje!... — viknu Nikola i diže stolicu. — Te igle... te haljine... sve je to moje!... — diči Pupavac iz petnih žila. Savka udari u plač. Mati u dreku.

granju kraj obale, što je potok ovda-onda pridolazeći naneo, iščeprka popovu kapu, pa potrči s njom među svoje drugove. Diže se među decom kikot: otkud sad popova čita u potoku!

Počesto se obzirala i osluškivala. U kući se diže čitava vreva. Živan praska i viče, rekao bi, sve pobi. Dvoje dece pobeže napolje plačući.

— Kakav ugarak? — Prvo veli čiča Mirko! — deru se drugi. — Ama, ljudi, braćo!... — stišava ih kmet. Diže se čitava graja. Ništa se ne zna šta ko govori. Kmet mlati rukama, trči od jednog do drugog, umiruje ih...

Onaj čovek prisede kraj vatre. Posede malo, a sve pogleda ispod oka u ovu kladu, pa se tek diže lako, priđe onoj kladi i na jedan mah pritište je gnjaviti. Ali brzo odskoči i stade, rekao bi, začudi se.

— dovikuje Đilas. — A ja velim da idemo sutra — veli čiča Mirko. — Aja!... Bolje danas!... Sad!... Odmah!... — diže se graja. — Stojte, ljudi! — viče kmet. — I ja velim bolje danas!... Nego hajdemo gore do moje kuće da popijemo koju...

— Oj, sinko! — odazva se baba Mirjana polako i diže malo glavu. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — dreknu opet Ćebo. — Šta veliš, sinko? — upita baba polako.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se? Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe minderluku i spusti na i samo jedan malen delić svoga tela.

Ispade Lazar iz njegovih ruku kao neki trupac i breči o ledinu, a on osta dupke... Diže se duga u nebo. Što je Stanko sad uradio, bilo je junački. Sve živo, i muško i žensko, potrča mu i obasu ga hvalom...

Što je Stanko sad uradio, bilo je junački. Sve živo, i muško i žensko, potrča mu i obasu ga hvalom... Lazar se diže. njega je bilo stid ovog sveta. On oseti kako s pravdom zajedno i ovaj narod beše uza Stanka.

Stanko posrte i pade na desno koleno... Jelica ciknu i diže ruke nada se, a sve drugo okameni se na mestu... Nasta tajac... Samo se čulo kako puca suvo rpanje u česti...

— viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako. Ali se ljuljao. Sve dođe k sebi i opkoli ih. — Jesi ranjen? — Ne znam. — Boli li te gde? — Ne boli...

— viknu jedan. — Možemo! — reče nekolicina. — Hajde ko hoće! I počeše se razilaziti u gomilicama. I Stanko se diže, uze Jelicu za ruku pa pođe najlak... Osećao je umor i klonulost...

Naskoro dođe k sebi. Onako ponuren osluškivao je, ali ne ču ni šuma ni vreve, i on diže glavu... Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu... Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede...

Naskoro dođe k sebi. Onako ponuren osluškivao je, ali ne ču ni šuma ni vreve, i on diže glavu... Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu... Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede...

Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu... Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede... Ali je umor bio veoma veliki. Ruke, kojima se opirao o zemlju, drhtale su; svaki ribić na telu igrao je...

Dugo je tako ležao... Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega. On diže glavu i stade zverati oko sebe... Ne beše to kuća njegova... Gde je sad?... Poče trljati čelo i češati se po glavi.

Nešto mu iznutra šaputaše: — Živ je on, živ!... Možda još luta dubravom noćas, pa te traži!... Kosa mu se diže uvis... Užasan strah ovlada njime... Nešto zašušta iza njega... Telo mu prožma jeza...

Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo... Prva misao beše mu: Stanko.

Dučić, Jovan - PESME

Samo drhte u providnoj tmini Dve-tri zvezde bele u dnu svoda; I diže se iznad nemih voda Crn siluet šume u visini.

A sto srca noćas kucaju u meni, I celo mi biće budi se i diže Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi. Sve kipi u meni, kô plima kad stiže: Kao sad da postah!

Bivolje stado diže glavu: — Je li to pesma o moći? Ševa ču himnu nebu plavu, Buljina muziku noći. Jastreb se trže: eto lova!

Sve žega mori kao čuma; Dolina puna nemog straha; U polju nasred belog druma Veštica diže stub od praha. ĆUK Nad smrekom prva zvezda blisnu, Ču se ćuk; negde voda zasja.

NOĆ Već sja Kumovska Slama... Jejina, sva od svile, I s vatrom u zenicama, Diže se letom vile. S celoga nebosklona Blisnu u jednom trenu, Da bi po zemlji ona Bacila svoju senu...

U večeri duge, Prah srebrnih zvezda dok lagano pada, I s cveća se diže svila, kao kose, Moja nova ljubav rodiće se tada Kao novi listak i nova kap rose.

I još noseć srce i željno i bujno, Mi smo osećali zadnje dane naše. Motreći u kobni simvol što se diže, Duša nam se mrzla i trovala tugom; I držeć sve čvršće ruku jedno drugom, Mi smo koračali raskršću, sve bliže.

besne konje obukoše tade, Pod teškim oklopom u srebrne pene; I kad caričina rukavica pade, Vojnović je kopljem diže sa arene.

Bio je mlad, bujan, ogroman. i, nalik na neobuzdani ritam iz izvora, u njenim prsima diže se i uzburka dug i taman šum krvi. I, kao sivi list topole, Eva zadrhta.

DRUGOVI Kad se kroz huku noćnog planinskog vetra čulo da neko i po treći put zakuca na vrata, domaćin se diže da vidi ko je. U strašnoj noći čulo se kako laju lisice.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

” Ali bolest osvajaše. Lekar u našoj varošici diže ruke, ali mu tada kazaše ljudi da mu se to samo navlači belo na oko, i da to mogu beogradski lekari da skinu, ili, kao

tapetu na zidu, pa bi odmah odleteo dalje; i dok se oko nas sleže prašina, čuje se kako u daljini huji i sve se diže u oblak. Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar.

— Na, — reče — ostavi ovo! — Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu. — A šta ću — kaže sestri — s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!...

Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo.

Ama što mi sad ne može više da bude onako? Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelenbać jedanput viknu, koliko igda može: — A ko mene može naterati da

Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kaki dusi! Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima za njom prista i seša. — Ostani kod dece!

izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću i ćeramide s kuća i kape s glava.

Kako ništa drugo ne može raditi — on komi grah. Arsen skide kapu i priđe ruci. Đeda se nešto namrštio. Ne diže glave, ne dade mu ruke, samo suhoparno promrmlja: — Ži' bio! — Đedo, molim ti se, ja.. nije vajde... obraz pod noge!

Đedi zadrkta malo brada. On htede da prikrije svoju uzbuđenost. Gospodstveno se usturi, diže glavu u tavan i nakrivi je malo: — Vidiš, sinko, sam si je izabrao! Jesam li ti ja kazao ni dela, ni nemoj?

Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve! Anoka se diže. Pogleda tamnu sliku Petrije više sebe. Naprasno joj se nešto prevrte u grudima.

Anoci se nikad dosad nije njihova pesma učinila tako lepa. Đeda se diže, oturi guber, prekrsti se, podavi noge poda se, pa osta sam u mraku, sedeći na krevetu i preturajući svakojake misli.

Nasta tišina. Pop metnu obje ruke na Marinu glavu i uze šaputati. A kad on diže i ispravi glavu, Ninko viknu kočijašu: — Ošini! Konji pođoše.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

« pita žena, dokle ga ne nađe pod stolom. »Jao, teretu moj!« viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko

»Jao, teretu moj!« viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju štapci, ili kakvo će vreme sutra biti. A zatim opet sedne.

« — O, o, o! — začu se iz pop-Ćirine kuće, kad stupiše u sobu. — Kakva sreća, kakva sreća! — veli pop Ćira, pa se diže od stola, briše bradu od jela i ide u sretanje. — Baš dobro te se setiste i nakaniste, a mi, boga mi, skoro zadremali.

Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuše levoj pevnici, da vide ko to peva. I stari učitelj diže naočari na čelo pa pogleda bolje prekoputa, a stari Léksa leceder ostavi sto pa priđe bliže pevnici, da bolje čuje i

— Verujte, ne mogu više. Odmah osećam kako štetno utiče na organizam i konštrukciju tela. — A zatim se diže i pokloni učtivo. — E, dakle, ja se klanjam i molim da me izvinite što sam vas zadržao od poslova.

— Juco, napred, olbrekc! — komandira gđa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom. Šta će Jula nego se diže, pogleda Peru blago i tužno, i sledova razjarenoj mámi.

»nek pričuva onu njenu Genofefu«, kaže, »dok je nisu spevali paori u šoru!« — Oho! — reče pop Ćira i diže obrve čak pod ćelepuš. — Oho!

Gđa Sida oseti kako su joj već »natrunjene oči«, i počela ih brisati maramom, ali se savlada i diže i uđe u Julinu sobu. Pa iako joj se srce cepalo, namršti se, i zapita je ozbiljno: — A kakva ti je to pesma?

Iz avlije se diže gust dim i liže plamen od zapaljene slame u visinu. To se prlji zaklano svinče, i greju zadovoljni ukućani oko vatre.

— veli Pera Tocilov, i pruža mu pun bokal vina. — Ta... svoji smo, — veli mu Nića, pa jednom rukom diže bokal, a drugom kapu s glave. — A, pa, spas’ bog, gazda Petre!

— A moja su stradanija velika; kad bi’ ja poč’o. — E, pa ’oćemo l’, Pero — reče pop Spira i diže se. — Možemo, gospodin-popo — reče i skoči Pera i viknu birtašicu, koja uđe. — Je l’ kakav put do Čeneja?

Zaturio se malo u stolicu, pa pustio glas, a diže obrve, i veze i kiti sve lešpe i lešpe, na zadovoljstvo i divljenje domaćina, koji ga od vremena na vreme obodravaše

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Pop prepojava. Brzo, užurbano, da bi što pre prestalo to cvilenje, plač. Zaustavlja ih. Onde diže čas majku, staru, samu, koja već iznemogla od plača, poklopljena, tiho cvili; onde čas udovicu, sestru... I tako svuda.

A kad napuni torbu, odmah prestaje da prosi i diže se. Pa ono što mu je suviše u torbi, naročito parčad hleba od nepšenična brašna, ne dobro i masno umešenih pitâ,

Prvi put je razorili Arnauti i ostali Turci kad videli kolika visoka i velelepna crkva počela da se diže. Za to i samog pašu proterali što bio dopustio zidanje.

Ali sad, kad se počela crkva i po drugi put da zida, diže, niko nije smeo da dira u nju. A i kao da behu došla neka naročita, teška, mutna vremena.

Stara majka se odmah diže. Nas, decu, pa n oca, preseli u drugu sobu a ona ode u gostinsku da je osvetli. Slugu posla da ide i javi po komšiluku

Afrika

Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva perjanica dima, i treperavo razilazi u vazduhu.

Naslućuje se da je to osamljena koliba, da se taj dim diže sa ognjišta oko koga je život. Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa.

To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama. Iza njih odmah, od samih talasa diže se prašuma. U dva po podne dizalica sa broda iskrcala nas je korpom u čamac, a dizalica gvozdenog mola izvukla korpom

Švajcarac diže pušku i čeka; svetlost se odmah potom gasi, što je znak da je zver skrenula svoj pravac kroz noć. Negde beskrajna gora

od života koji ga baca kroz brus nad kojim danju prži sunce a noću prelazi hladan vetar; kroz močvare s kojih se diže para. Morao je učiniti u svome zavičaju nešto što nije dozvoljeno i zbog čega su mu roditelji morali reći da može otići.

Odjednom nagla tropska noć pokriva nas i zaglušna larma insekata diže se oko nas. Produžavamo još nekoliko sati kroz noć da bismo izišli na prvi kampman.

Tam–tam diže paklenu galamu. Iza onih što gledaju, još na onome ostatku prostora do žitnica i iza njih, do zida koji brani od zverova

Mislio sam da to boj čeka, da bi skuvao čaj, međutim jedna žena, prava i naga, naježena od zime i sna, diže se odmah iz šarene materije.

Prometej. Diže se, savršeno go, ogroman, i u nemogućnosti da se ispravi. Opuštenih ruku, ide mi u susret dva koraka, taman koliko mu

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Priviđenje mu se učini tako jasno, da je poželeo da joj priđe, pa se diže, podnadulim nogama, zaraslim u čizme. Dabogme, kad je učinio dva‑tri koraka, omama očiju i ljudskih misli nestade.

Zatim se diže, da ode sa doksata. Njegova žena, pogledavši za mužem, dodade još: „Ta pravi ste Turci, ne date ni da ga ispratimo

Snašla se oko konja Pavlovih i Trifunovih, kao da je sa konjima odrasla, a znala je da diže bič sa trave, kao i Ana, i bolje nego Ana. Naučila je, od Pavla, i da preleće preko prepona egzercirišta.

Da bi se prikrila sramota. Diže se zato, gegajući se, i siđe u kapiju. Njegova žena bila je već u kolima. Sedela je na visokom sicu od žutog kordovana,

na zidu bela mesta u prašini, tako je i Pavle, na tom svom putu, osetio da je sam, samcit, u nekoj prašini, koja se diže kud prolazi, a koja se slegne, kad prođe.

Vikao je, da on nije vičan takvoj igri, i molio je da ga izvine. Kao kad vetar, međutim, zaokupi ženski svet i diže im suknje na danu, svi su kao ludi, kroz smeh, gurali to dvoje, jedno na drugo.

pucanj iz husarskog štuca, i Pavle vide kako Garsuli, pod svojim šeširom ukrašenim nojevim perjem, pada, u kola, pa se diže ponova, a zatim, zaljuljan, ispada iz kola i ostaje, nepomičan, na zelenoj travi.

Zatim ga je ostavila, pažljivo, na zemlju, kao neku kolevku, pa je, sedeći na stolici, počela da diže i namešta kosu. Svetlost je pala na njeno lice i Isakovič skoro urliknu. Video je svoju Bečliku.

Može biti da će nagrnuti mladonje. Zašto ne bi? Lepa je ta Ličanka, pusta, lepota, diže u zvezde. Pa nek nagrnu mladonje. Jeste on, Trifun, kraj žene, i dece, omatorio.

Pavle vide kako se gospoža Evdokija diže i kako odlazi ponizno, a u njega upire pogled, molećivo. Mislio je da će Božič, sad, da ga pita za svoju ženu.

Gospoža Evdokija onda, brižno, spusti, francesku, rezu, na lokotu, na vratima, i leže na postelju. Zatim se opet diže i ostade sedeći, na postelji, gola. Nešto je razmišljala.

Kuća kao kuća, ali kad Pavle diže glavu u niskoj, ali prostranoj, izbi, u kojoj su bili visoki, beli, kreveci, vide nad glavom, u drvenoj gredi, četiri

Teodosije - ŽITIJA

Bog svete svoje sveti kao svoje izabrane ugodnike, kada im se kogod ruga ili im čini pakost ili se ko nepravedno po diže na njih i traži da im učini zlo, da bismo se i mi videvši ovo postideli, a ujedno i ubojali, i da se ne protivimo

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Na ivici ove oblasti se diže Šar-planina, koja se tako često veliča u srpskim narodnim pesmama. Na njoj je Miloš Vojinović, sestrić cara Dušana,

U ovako jednolikom reljefu privlači pažnju titelska zaravan koja se diže na severozapadu od Beograda, u uglu između Dunava i Tise. Sastavljena je od glina i diluvijalnih peskova.

U okolini Kranja i Kamnika je od ovih naslaga sastavljena šljunkovita terasa rečno-glečerskog porekla, koja se diže oko 30 metara nad Savom.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Valjaće bar za rakiju. Istog trenutka osjetih kako se džak zajedno sa mnom diže u vazduh.“ SEDMA GLAVA Neobičan vašar — Miš prorok — Prodajem lava! — Prorok u lavljem džaku — Vatru tabanima, narode!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (Pauza, lomi se i najzad diže glavu.) Vi znate moju Lidočku? PAVLE: Vašu gospođu? ALjOŠA: Da!

PAVLE (kad ona iščezne, digne glavu, posle izvesne pauze diže se i zvoni). VIII MARIJA, PAVLE PAVLE: Gospođa je otišla? MARIJA: Da!

u jednu duboku fotelju, utonuo u nju i zaklonio oči; Anta uzeo maramu korsem da obriše nos, pa kako ga zabo u maramu, ne diže ga.) XVII PAVLE, PREĐAŠNjI PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan!

SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke. Posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vi to dokazati da je tako? PAVLE: Razume se!

PAVLE: Razume se! SPASOJE (pribira se i diže): To znači, vi ste rešeni? PAVLE: Rešen sam, idem pravim putem. SPASOJE (promisli se časak, pa se hrabri i diže se):

PAVLE: Rešen sam, idem pravim putem. SPASOJE (promisli se časak, pa se hrabri i diže se): Znate li vi da se i na pravom putu može naići na prepone? PAVLE: Na sudu će se i te prepone savladati.

Tako im reci i, čim što uspeš, dođi da me izvestiš. ANTA (diže se i kao hteo bi da pođe): A ovaj... ono kod suda?... Ne volim nekako s tim sudom da imam posla.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Evo tvoje, Sofro, ovo je moje, a ovo je Čamčino. Gospodar Sofra, smešeći se, novce diže, pa turi u buđelar. Čamča pun radosti. — Nisam ti kazao da ćemo prodati? Šteta što nismo više poneli. No još nešto.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Veliko jato vrana mora da je proletelo odnekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine. I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio

Vozio se kolima po poplavljenoj zemlji, pregledao zidanje crkve, koju je brat bio započeo da diže, u selu koje im je otac naselio.

Ču kako se vojnik tiho dovuče do njegovog ogrtača i kako ga diže, zatim primeti kako se čamci pojaviše iza malog ostrva.

Čovek jedan, zaogrnut vojničkim ogrtačem, diže se tad u čunu, dovikujući mu po vodi da mu donosi vesti od brata i, pošto Isakovič siđe sasvim u blato, da mu donosi

stigla, u posetu, sestra patrijarhova, gospoža polkovnika Raškoviča, sa svojim ćerkama, Aranđel Isakovič se uvređeno diže sa klupe i, mada je bio samo srednje visine i vrlo lak, dođe nekako viši i oholiji, svojim žutim, tamnim, ispijenim

Mrak je padao u mutljag, pred njim, a kiša je sipila sa celog vidika. Čovek jedan, sav povijen i zagrnut, diže se tad u mraku, i priđe mu ćopajući. Bio je to Ananija, Aranđelov sluga.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ako trudnica teško ustaje, biće žensko dete, a ako se diže lako, bez podupiranja, biće muško, veruju u Popovcu. Ako je trudnica na radu troma, lenja, rodiće žensko, a ako nije,

čovek može lako da oboli od neke „treske“ (groznice), koja se zove tornik treska, a koga ona obori, taj se više ne diže. Da je utorak po drevnom verovanju nesrećan dan svedoči i izraz „crni utorak“ (prvi utorak posle Đurđevdana).

kada on „raste“. Čini („valja se“) za rast deteta. U danilovgradskom srezu dete se, kad prohoda, tri puta diže za uši, i to za vreme mladog meseca, „da bi bolje raslo“.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

visoko — glava uokvirena tamnim oreolom kose, nešto bliže očima dva snežna vrha grudi, a sasvim blizu stomak koji se diže i spušta kao sipa u plićaku. – Hoćeš li sa mnom? — kaže tiho devojka. – Ja? — pita Pufko.

Nismo turističko mesto. Poneki od vozača ostane da stražari pokraj kola i čeka pomoć, a onda diže ruke od svega i odlazi natrag, kući. Drugi prodaju u bescenje svoja, do juče, nova kola, samo da se reše bede.

– Hoću da legneš pokraj mene! – »Onda se Plava vila – čitao je ležeći pokraj devojčice — okrete Pinokiju , pa diže blistavi čarobni štapić i progovori...« – »Probudi se, lutko mala, život sam ti darovala« – zapevuši devojčica.

Namotavao joj vunicu, i šta je bilo? Eno ga, kupila mu štrikaću mašinu pa siromah plete li plete! Glavu ne diže. Dve klot — dve frket!

Ne. Oni su mirno pakovali instrumente. Baš ih briga. Društvo pokraj orkestra poče da se polako diže od stola. Klatarili su se laganim, pretećim korakom, grickajući čačkalice u uglu usana.

Matavulj, Simo - USKOK

Janko skide fes i kaput, ostade u bijelu mundiru, plavim hlačama i čizmama. Milica zapali zublju i diže je visoko. Krstinja sa zdjelom punom pšenice sta prema vratima, Joke s djetetom stade sa strane ulaska.

Poslije su me izliječili i osudili na robiju u vojsci. Svi se ubezeknuše. Knez od čuđenja izvadi čibuk iz usta, diže obrve i zapita ga: — Ma, dakle, ti nijesi ćesarovac?

nožićem lopaticu od pleća; pregleda je ozbiljnijem izrazom sa sviju strana; premjeri je pregnutijem palcem u dužinu; diže je naviše, nalijevo, desno, prema oku, pa poče: — Kutnji ti je stožer i ove godine tvrd!

Da je ko naišao, pa da su mu otvorili vrata, ušao bi najprije u podugačko, usko dvorište, iza kojeg se diže druga, manja zgrada, sa širokim pokrivenijem hodnikom; vidio bi gore na hodniku odsjev plamena i čuo bi pjevanje uz

Vladika ga samo pogleda i malo diže ruku, a na to moj ti Mrmonja zakovrnu, posrnu, te da ga sâm vladika ne prihvati, pružio bi se na tle kao svijeća!

Jedanak zagrmje osam pušaka, a za praskom diže se strašna vika i jaukanje, pa Nikšići nejednako zapucaše u goru. Od dima se na prvi mah ne raspoznade ništa, pa

Ona odmahnu glavom. On nastavi: — Ni ja nijesam, ali svi drugi jesu. Krstinja diže glavu i u čudu gledaše muža. Najzad progovori: — Pa i kad bi to bilo, zar je to razlog što hoćeš domazeta!?

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

TETKA (počem je karte promešala, hukne, pak i da materi, da digne). MATI (diže): Da Bog da, da bude istina! TETKA (ređa karte): Tako jedanput kod seka Milje, nestala im srebrna kašika.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Gde se diže piramida pokrivena čokoladom I mirisne berbernice Koja baš na uglu čeka da naiđe čovek s bradom, A pred čijom firmom

likova tog dečjeg sna o sreći, sporazumeva s konjem o veličini i vrsti samara koji treba da izradi: Ded se poslušno diže i dovodi okretna konjička.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Vojvodu imamo, vojvodina je potvrđena, sad jošt barjak na crkvu, pa gotov posao! ŠERBULIĆ: Ko oće, neka ga diže; ja znam da se neću više u takve stvari mešati. LEPRŠIĆ: Šta, šta? ŠERBULIĆ: Preseli su mi i protokoli.

LEPRŠIĆ: Šta, tako podlo? Nipošto, nego barjak srpski da se diže! ŽUTILOV: Vi, ako ćete dizati, možete na vašu riziku. No ja bi reko da se pretrpimo, dok nam ne dođe pomoć.

NANČIKA: Stoji li već i u novinama? MILČIKA: Te kako stoji! Kosa mora da vam se diže. Šeset hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša. Znate li koliko je palo Madžara? Pogodite.

ŠERBULIĆ: I da me zovu Švabom. SMRDIĆ: Jest, sad sam mu Švaba! A šta je dolazio da nas diže! 2. GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI SMRDIĆ: A kad ste vi došli? GAVRILOVIĆ: Kad i svi; nego sam se zadržavao u Grockoj.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Racionalističke i prosvetiteljske ideje se javljaju i zahvataju književnost i javni život. Diže se kult zdravoga razuma, i uporedo sa srpskim građanskim društvom stvara se svetovnjačka i slobodoumna književnost,

Pedesetih godina, ugnjetavanja i gonjenja su takva da se narod diže na bunu u Lici i u drugim krajevima Hrvatske. 1751. i 1752.

krene u Srbiju da diže ustanak, sa velikim titulama: carskog poverenika, naslednog despota celokupnog Ilirika, velikog duke Gornje i Donje

Broj srpskih osnovnih škola sve je veći. Pored ranije, u XVIII veku osnovane gimnazije i bogoslovije u Karlovcima, diže se 1812, u Sentandreji, i srpska učiteljska škola, koja se 1816. prenosi u Sombor, gde i danas postoji. 1816.

On tu traži »da se narodni jezik diže na stepen književnoga dostojanstva, gdi on pokazuje i mora pokazivati više snage, s pribavkom novi ili književni reči i

Oni shvataju istoriju kao i nemačka istorijska hajdelberška škola: da je njen zadatak da diže nacionalni ponos. Istorijsko osećanje bilo je uvek vrlo živo kod Srba, narodna poezija sačuvala je sve uspomene na

1849. Društvo srbske slovesnosti u Beogradu traži da se digne zvanična zabrana novoga pravopisa. 1859. ta zabrana se diže, sem za školske knjige i službena izdanja. Đuro Daničić, profesor na Liceju, docnije Velikoj školi, od 1859.

U Srbiji narodni jezik u književnosti sasvim osvaja, 1865. novi pravopis postaje službeni na Velikoj školi, 1868. diže se poslednje ograničenje novoga pravopisa u Srbiji, i Karadžićev pravopis postaje zvaničan.

Što je on rekao o prirodi koju je opisivao, može se primeniti na njegove prve pripovetke: »Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom...

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavre Đaković se diže, rukova se hladno s drugovima i iziđe na ulicu. Ulice su bile blatne i kaljave. Svijet je pažljivo prelazio s jedne

i grčevito se uhvatio za ovu kuću; on se boji da ga on ne nađe sa svojim pomamnim, plamenim vjetrom koji ulazi u duše, diže ih, kreće ih, buni ih, sa nadama, željama, ambicijama i svim onim nemirom koji zatalasava i goni naprijed; on strahuje

rupcem preko ušiju, sa bijelim vunenim rukavicama kao čarape, kako preko volje drži uzde po kojima se hvata snijeg i ne diže bič na konje. Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokatkad, proviri nos i oko da vidi gdje je.

može da pomogne, i sažaljenja i bola i prijekora, on se trza i stresa kao šibljika, ustaje i, u papučama, oblačeći kaput, diže zavjesu i otvara prozor.

Dani su mu. bili isto tako pusti i bezbojni. Diže se oko devet sati, rashladi lice vodom i silazi u baštu, gdje leškari u hladu, dok se sunce lomi kroz granje šljiva i

I u njoj se zbivalo nešto. Ona diže glavu i nađe njegov pogled, sljubivši ga sa svojim, i samo što duboko uzdahnu i strese se.

pričajući iza svake desete izreke kako mu je vrijeme skupocjeno, a sjedeći tako kao da ne misli da se skoro diže. — Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao.

Sreo ih je jednog jutra u hodniku, mašio se za šešir i htio da prođe. Inžinjer ga zaustavi, pozdravi se s njim i diže čitavu galamu svojim govorom, smijehom, glasom koji je odjekivao i lomio se kroz kuću.

Čuju se veseli, hrapavi glasovi gdje se dovikuju, pod suncem koje se diže i koje počima da šiba svojim zrakama. Iz šikare, na trnju, plave se njihovih prsluci.

Nje nema više ni za mene ni za tebe, ona nas je ostavila. I on kradom ubrisa suze, ne reče više ništa, naglo se diže i ode, kao da se plaši daljih pitanja, zaboravivši da se s njom poljubi pri odlasku.

Sremac, Stevan - PROZA

Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija u kojoj

Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija u kojoj se Jova sada nalazi.

Levom rukom napravi pola »ferta«, a desnu s pištoljem diže uvis i ispali. Izgledao je u tom trenutku kao kakva statua, kakav spomenik junaka nekog, onako od tuča saliven.

Spočetka se više radilo nego govorilo, jelo se. Domaćica ustade da »tranžira« pečenicu. Jova ne da nipošto, hoće on. Diže se užasna vika.

Taman sedoše, a domaćinu pade na pamet da još nije bilo zdravice, a red je nazdraviti polaženiku. Ustade ponova, diže čašu i nakašlja se malo. — Čujmo! — reče polaženik. — Čujmo! — prihvati gospoja Kaja.

Nije mnogo... lako će ti biti da mi učiniš... — Gospodin — Pajo — veli Kaja i diže čašu — ovo u vaše zdravlje. — Baš se onomad nešto mislim i razgovaram koga da uzmem još.

rumena zora, pustila već iz bračne postelje svoga dragana — sunce; kako se tamo, u onoj kući, verni a lenji šarov diže iz pozdera; kako ne znam koja baba zeva i kašlje sve naizmence, u komarniku ispod strehe; kako čiča Pera hitno promače

Radičević, Branko - PESME

Zaman silno Ture gledi Da dosadi kaurinu, Turske krvce on ne štedi, Već se diže u planinu, Silna četa amo gazi, No malo se kogođ slazi.

Niko tebe ne ćede pomoći, Rode mili, u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dovati rukom mrak taj gusti, Ajduk kliknu, šara puška planu, A Srbiji bijel dan osvanu. 1843, 1.

Iti putnik, nuto sreće! Već da prođe pored dvora, Kad al' ozgo krasno cveće Savi s' na nj'ga sa prozora. Diže glavu on visoko Pa devojče spazi tamo, Divno čedo milooko Progovara: „Odi amo.

Al' kaki se pra to diže, Kaki konjik pred dvor stiže? S konja sjaa — škripe vrata — Pomoz' Bože, eto zlata! (1843, 25. dek.

Ujedanput jarko s' sunce diže, Pa za časak nasred neba stiže, Kako stiže, odma silno planu, Pa travicu zelenu preplanu, Klonu drvo, klonuše

Pirnu vetrić, od zemlje me diže, Pomače me, pa sve suncu bliže, Kroz oblak me zlaćani pogoni, Kroz zlaćani i rumeni oni, Bože mili, čuda golemoga!

Sunce seda, pa se opet diže, Posle noći beli danak stiže, Šat i mene moje sunce dođe, Šat i mene danak ne mimođe, Doće danak, sunce će se

kad ono u Vodi neuka Dovatila ta samrtna muka, Kad se voda nada mnome sklopi, Oj Dunavo, ti me ne utopi, Ti me diže, privati obala, Zato tebi do nebesa fala, Reko onda pa ću i svakada, Ali zbogom ostaj meni sada!

Oj Šubiću, Juraniću, Turske glave Beu trave, Mači vaši britka kosa, Krvca vaša beše rosa, Rosa rosnu, javor s' diže, Pevac iza nj gusle zdelja, Pa bugari što ste bili, Što l' desnicom počinili, Dela vaša suncu ravna Neće skriti

Svirac svira, Srce dira, Ruka s' diže na posao, Da l' će kome biti žao? Noga lupa, diže pra, Naokolo svuda stra.

Svirac svira, Srce dira, Ruka s' diže na posao, Da l' će kome biti žao? Noga lupa, diže pra, Naokolo svuda stra.

“ Ugri glede svi u travu, Jakšić gore diže glavu, Vata štita gvozdena, Vata mača plamena, Lako vrda, maše lako, Ali bije vrlo jako, Sada zveknu, sada manu,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Da šta sam nego bena. Kod Babića se peče rakija, a ja ovde kod tebe džaba tupim zube — iskreno priznaje Sava i diže se da pođe. U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme.

— A što ti sad to treba? — čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja. — Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. Samar mu pravim, a ti ...Daj ga dovedi, vjere ti. Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička.

— Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. Samar mu pravim, a ti ...Daj ga dovedi, vjere ti. Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička.

Ispadao je tako bijela vrana koja diže graju u nedoba, beskorisno, da mu se svak smije i čudi. Mlin je, na primjer, za djeda oduvijek bio kao neko malo

Osvijesti se tek pošto se Vuk diže da će kući i šupljim glasom objavi: — Ja više nijesam čovjek od ove države. Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je.

Kao da se tom slikom otkupio od svog veselog društva, bradonja se diže i krenu prema potoku (znao sam: ide da gleda ribe u oplićaloj, smirenoj jesenjoj vodi), a začuđena družina ostade da

Hajde, hajde, nikad je bolji ljudi ni popiti neće. — Vala ćemo je pošljokati, pa nek se i to čudo priča — diže ruke djed predajući se ponovo razgalamljenom neuništivom životu, koji je tako bučno i bezobzirno jurišao čak i na njega,

Dugo je Lazo gledao kroz otvoren prozorčić i ćutao ničem se ne dosjećajući, a onda se povuče u sobu i diže oči na svetog Nikolu. — A ti baš tako, nose ti ispred nosa kraljeve i prezidente, a ti ništa.

— Znam ja Nidžu. Zađe tako djed i u zimu, a iz kreveta se ne diže. Najčešće nema s kim ni da razgovara, pa mene privlači uza se.

i on bar nešto žrtvuje za svoj zlatni kalajdžijski zanat koji bespovratno nestaje, on prezrivo pljucnu na granatu i diže je povrh svoje glave.

Avion se tek diže sa Zalužana, dolje negdje ispod Banje Luke, a oprezni intendant već merka neku pogodnu jarugu i gunđa: — Eto njega,

— Daj vidi, vjere ti, da se malo razgovorim. Dušan se diže na noge i viče u otvorena vrata: — Ej, Balać, Gončine, ovamode!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Dimitrija uđe i stade pred Todom. — Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač. On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga nešto oko slepih očiju.

A, valjda čekaš nekoga? Tvoja mati sagla glavu, rukama stisla kolena i tako nagnuta sluša, trese se i drhti. Odjednom diže glavu, pogleda mater, pa je opet brzo obori, zari u krilo i briznu u plač, grcajući: — ’Adžike, zar to?

— A ti hoćeš? — Hoću — dahnu ona silno — što da ne?... Kosti ’adžike, da odmorim! Rasipa se po polje... Mati se diže doterujući šamiju. — Hajdemo — reče joj — čekaj ja nju da... Što ona luda i besna misli? I odoše.

On gurnu silno vrata i uđe. Ti se odjednom diže, istrže od matere i izlete u kujnu pred njega, da ga zaustaviš. — Ne, Nikolo! Sladak, mili Nikolo, ne ulazi!

Ne znam. Samo se sećam da sam drhtao kao prut od nekog strašnog osećanja. U tom se jedna žena diže i pođe vratima pogureno. — Što ne sediš, Stano? — upitaše te.

— Bože, opet on?! — Trže se Cveta preplašeno, kad ču onaj drugi, više ženski no muški glas. I zatim brzo se diže, i, kao bežeći, uđe u njivu, uze motiku i poče kopati. U tome dođe Jovan. — Radiš li? — oslovi je.

— E-e-hej! — rastegnu on veselo i izgubi se u noć. Stojan kao da se uplaši od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo diže i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, slušajući Cvetine udarce motikom.

— I još pitaš, pitaš? Ubiću te, bre, ubiću, nikakav sine! — I diže pesnicu. — Zar ja to da dočekam, da mi devojku, venčanu, natrag odvedu?... I to ja, ja?!... Govori, kazuj!

I da bi sebe koliko toliko umirila, opravdala, diže se, pa gledajući u osvetljenu okolinu, prateći mesečevo jurenje preko čista neba, poče da se krsti, metaniše, šapuće

! Ču se gde zapeva on. — Žalba! ... — dahnu silno Cveta. I slomljena, pobeđena diže glavu, zinu put Stojana otkud dolažaše njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajaše,

On tada od silne radosti istrči u kujnu, skače, grli nas, decu, ljubi i diže čak do tavanice. I za njena bolovanja ni kapi pića ne okusi. Ali, čim se ona pridiže, ode i napi se kao zemlja.

Poče i pobolevati onako „s nogu“, ali joj niko ne obraćaše pažnje. Ali jednog dana pade u postelju, i ne diže se više! Beše jesenje veče. Zahladnelo je. U kujni plamti velika vatra.

Kostić, Laza - PESME

U dubine morske tami mnoga kaplja tužno čami, val je zove, zrak je mami, svaka rada da se diže te da stiže suncu bliže.

Il' htede sad ugodljiv zagladit, u prve što mi zajam odbi moj, il' izveštajem dirnut ljubavnim, tek on se diže, ispravi se dug, u čelo upre prstom desničnim, a šuvačnim u gole kukove, zaori glas kô podzemaljski grom: „Alfa i Omega!

Ili se sama iz grudi mi diže? — Oh, hodi senko, hodi — bliže — bliže!” Za ruku je rukom grčevito stisnu, od bola bula i od jada vrisnu, obneznani

Ili možda nema vere da Mi ljubav nema mere ni u sjajnom očnom blizu, ni u bujnom neostrizu divne kose — ali stan!” diže ruke te sa zida, od postelje, sa dohvata, sa veziljska suha zlata nožičice jedne skida: „Divska koso, njivo divna, na

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

reče mu: — Hoću da mi načiniš tri svrdla, jedan svrd'o debeo kao što sam ja, pa kad dohvati do krova od kuće da odmah diže onoliko pokrova koliki sam i ja, ali da se ni najmanje ne čuje.

Drugi svrd'o iste debljine, ali taki čim dohvati do tavana onoliko da diže koliko je i debeo, ali da se ne čuje kad vrti. Treći taki čim dohvati do struke odmah da je podigne.

Onda stari stane govoriti: — Ono što čovjek diže kamen, pa ga ne može dignuti dok ne natrpa još maloga kamenja, znači da čovjek ne može učiniti odmah veliki grijeh dok

— Najlakša će mi smrt biti — veli krava — ako me ubiješ svojom šakom. On sad diže ruku, pa kravu šakom u čelo, i ona na mjestu ostade mrtva.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Ko ima dece, treba da i drži čestito, ako nije rad, da mu se pokvare. MAKSIM: Jest, neka i diže na visoko, da i ni vrag zaprositi ne sme. Dosta, aljinu joj neću kupiti. SOFIJA: A ono ću joj kupiti ja.

ANICA: Gospodine, šta imate vi sa mnom? ADVOKAT: U prisustviju mome to ne ide, razumete li? (Diže je gore.) FEMA (đipi): Ha, izela te trpija! (Tresne Anicu dole.) ADVOKAT: Fema je svalila.

Oćeš jošt, ale te rastrgle! ADVOKAT (opet je gura); Femo! A-ja, ne čuju. (Diže je). Dosta, šta je to? ANICA (ustajući): Jao, đavo te nosio, jao, flandro jedna! (Trči na Femu). ADVOKAT: Veto!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

neurednog života (to dok nisam ja dofurala na svet i dok ga maman nije sredila) ostala mu navika da se uopšte ne diže pre podne. Naročito nedeljom!

“ Ako kažeš da nećeš nigde, oni ti na brzaka ufurinđele još čuveniju rečenicu od koje mi se kosa diže na glavi: — Fino! Svratićemo onda sa društvom oko ponoći na piće!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

oblina, Trojičkim svetlom toči, s odela jaspis rastoči, s Vrhovnog krina smaragd i topaz, jer Jerusalim Novi se diže!

Dok izraz traži sila nesaznajna, Pastirak tužni šta li bi da stvara? Sa žalben-tkanja ne diže se zvonik. U kristal-suzi Tornik nije Tornik tek privid to je da ce varkom čara.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA (diže ga): Molim, gospodine, ustajte! ALEKSA: Ne, ovde dopustite mi kod nogu vaši umreti ili rješitelni glas čuti.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

ŠUMA ČAROBNA ŠUMA (UVOD) Na kraju svijeta, kod zadnjeg druma diže se stara, prastara šuma.

Tu zlatan Mjesec postelju vije, diže se Sunce u jutro rano, u noći Bauk u bubanj bije, šapuće lišće ko začarano. Sunčeva majka u dvoru prede, vreteno

Krči mi trba, svrbi me zub!“ U gustoj česti u času tom škljocara stara grunu ko grom, nad morem lišća diže se dim. „Mačak je blizu, ovamo s njim“ – trže se Pijetlić i diže viku iz torbe stare: „O, kukuriku!

„Mačak je blizu, ovamo s njim“ – trže se Pijetlić i diže viku iz torbe stare: „O, kukuriku! Macane, braco, lija me davi, Macane, druže, brzo me bavi, stotinu zrna u pušku

“ Bakica priđe za korak bliže i desnu ruku do zvijezda diže: „Kunem se bakom, Suncem i mamom i s kraja na kraj Kumovom Slamom, da nisam na te nimalo ljuta i da se neću mašiti

Zanjaka Sivko: „Ovo tek valja, evo i čkalja!“ Zalud ga dalje drugovi vukli, uporni Sivko ne diže glave, zvali ga, zvali, skoro i tukli, al pusti ždera neće iz trave.

BAJKA O DOBROM ĆOSI Na kraju zemlje planinski lanac, diže se gora, zeleni džin, u gori leži duboki klanac, tamo se krije čarobni mlin.

Eh, to će biti pogača slavna, U svijetu cijelom nema joj ravna!“ Diže se Ćosa, govori: „Eto, nosim u torbi čitavo ljeto, sada sam pravi div.

I kako brašno zemlje se tiče, iz njega bilje čarobno niče. Cvjetaju lale i ruža rujna, diže se hrašće il bukva neka, za Ćosom niče pšenica bujna ili se širi livada meka.

„Sada ćeš poći ka suncu bliže!“ — reče mu Rudar i pijuk diže. Lovac kroz tamu ide bez glasa gdje šuma bujna do neba stasa.

RIBAR I MAČAK Tamo gdje talas grebene liže stara se kula kraj mora diže, kroz prozor blista svjetlosti zrak. Tajanstveni fenjer u mrkloj tami koga li zove, koga li mami, kome li daje na

I jež, i lija od masti sjajni. Jelo za jelom samo se niže, Ježurka često zdravщu diže: u zdravlje lije i njene kuće, za pogibiju lovčeva Žuće.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Raspoznajem samo šumove pokreta pri skidanju vesala, pri iskakanju ljudi itd. Jedan se tamni čovek diže ispred neba i s rukom pred ustima dovikuje: — Ana-Marija, Ana-Marija!

Leti razdragano iznad cvetova; sužavajući krugove, skoro je stalni crveni oreol iznad njih. Opet se diže, zuji, razmiče svoj let.

Brat mu odmah reče sa vrata: — Pipo, gledaj, imaš posetu. Mladić se diže pridržavajući se za sto, i skide kapu. On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i

Pozdravite je. — Ivona, šta si učinila sa svojom kosom? Putovaćeš! — Kuda? — upita devojka pored mene i diže ruku da vrati pramen koji se odvojio. To je prvi put da je progovorila.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

„Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže — To su moje kršne gore, Kuda Srbi srpski zbore”. Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje?

Posle duge, mračne zime, K'o prvenče mladog cveća, Iz vlažne se zemlje diže Prvi vesnik premaleća. Još su gole tihe ravni I pesma se još ne hori, Samo smreka zeleni se U dubokoj, tavnoj gori.

Rumene pruge se gase — I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

živa, Tada Gospod od palata svojih zračnih Tiho slazi nad visove gora mračnih, I uz pesme anđeoske, pune milja, Ruku diže i svetove blagosilja. A čuju li dah Božiji milioni, Dah što struji po dalekoj vasioni?

VI NA VARDARU Suro, večito stenje gordo se u nebo diže, Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore; A dole, sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada, kroz uske

VEKOVNI STRAŽAR Kod proseka drevnog grada, Gde s tutnjavom Vardar stiže, K'o ogromne razvaline. Pod nebo se stenje diže. Na visove stenja toga Ne dostižu živi ljudi, Tu jedino divlja koza Kroz urvine mračne bludi.

— U podnožju Vardar šumi I visoko baca pene, I s tutnjavom lomi vale O večite, hladne stene. Al' nad visom, što se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez

Ostaše mu mračne gore, Gde se Rudnik nebu penje I pod nebom orli bore, I ostade suro stenje: I tu spomen slave stare Diže crkve i oltare.

NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pastir pod njim hlad uživa čekajući blago veče.

— Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče — Srce mi je

2 Kad sveštenik stari u odaju dođe, A despot ogrnut crnim ogrtačem, Pa niti se diže, nit mu ruci pođe, No nemirno zvecka mamuzom i mačem, Voštanica tiho na stolu mu gori, Oboren mu pehar i vino prosuto..

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

vojska potopima svoje sopstvene krvi, bitka je još juče svršena i samo jedno srce od kamena sa zaspalih ruku diže se u vis. OPLAKIVANjE SMEDEREVA Ostadosmo bez grada i bez zakona, grad je pao.

visoke usred rata i pesme rastu na brdu svojim sjajem i staklenim mirisom metve Ima jedan most koji se pokreće i diže iznad Zlatnog Roga tu dospe Lazarev sin posle trostrukog juriša protiv Mongola sreće ga Manojlo car sa obale

u rudniku grupmen Gospa prilazi stolu prvo o večnom danu onda o noći sneva i priklanja se zemlji Ona u naručje starca diže i slovi: vasiljena nije strašna ni ogromna kad je cela Inok Isaija nedostižno i nesagledivo čoveku suštim i telesnim

znanci igraju se kopljem vrlo ratu orni severnjaci vredni i učtivi zatim Sloven u sopstveni korak zapleten Mongol diže hordu kakav promet i na kom nivou!

muzeji galije i viseći vrti Semiramide sve je pred nogama katastrofalnog seljaka samo da s mirom ode a on se diže na kolena i hvata gusle i kazuje dve reči: kuka i motika i viče po susedstvu: buna i komšija se odmah buni zar i

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Pa da, zato baš i kažem: ne treba govoriti o tome! ADVOKAT (diže očajno ruke i odlazi). POJAVA VIII AGATON, SIMKA AGATON: Vide li ti, Simka, kako ja udesih stvar?

Najzad rezignirano diže ruke): E, sad sam udesio stvar!... Zavesa

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Čuvaj se pasa, gospodine! — doviknu čobanin, pa se i on diže te iziđosmo zajedno. Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom.

Pogledao sam na časovnik. — E... — Šta? — i majka me sa strahom pogledala. — Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka. — Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata.

Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću! — i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. — Staraćemo se, dedo! — odgovori Petar nišandžija.

Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer, koji se iz ravnice naglo diže, kao bedem neki. Približismo se njegovim padinama.

Odahnuh malo. Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukočeni... Odjednom grmnu složan plotun i laka prašina se diže duž celoga stroja. Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para...

Stroj se izgubi... Zapraštaše bombe i prašina se diže oko neprijateljskih rovova, odakle se pomoliše bele marame. Onako, u sivim odelima, puzali su pešaci kao gušteri uz

— Bog ti pomogô! Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se. — Vojnici!...

— nervira se Aleksandar. Srednji levak na trećem topu saplete se i pade, ali ga prednji konji vuku, vozar skoči, diže ga, kretanje se ne prekida. Najednom puče puška... još jedan pucanj, pa se rasu paljba negde ispred nas.

— Nišanska tačka pobodeni piket! Zdesna topovima... Prvi, pali! — Ispred topa se diže oblak prašine, a vitka kukuruzna stabla zanjihaše se kao pri najvećoj oluji. — Drugi, pali!... — Šesta...

Evo... jednoga vode, nešto razgovaraju... Dvojica dohvatiše lafet!... Okreću top! Da li je moguće... Kosa nam se diže na glavi. Jedan priđe sedištu nišadžije. Ostali se odmakoše.

Ali ovaj se diže sa sedišta. Iz rova pozadi puče puška i videsmo kako se telo skljoka na topovski točak... Ostali odmiču...

— Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar. A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto da kaže... proguta pljuvačku, zatrepta očima.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Čuvši to, putnik se diže i požuri k školi, da bi zastao školski odbor na okupu. »Učiteljica nema stana u školskoj zgradi«, ponavljaše on detinje

Učitelj promrmlja nešto u sebi, što je ličilo na zvuk: — A-a-a... Za predsednikom se diže jedan tanak suvonjav mladić, žutih zavijenih brčića, zelenih očiju, nad kojima je nakrivljen crn mekan šešir.

— Oho, imaćete dobru muziku na predavanju, reče ona i diže se sa klupe. Uh, mračno, nezgodno!... U takoj sobi ne mili mi se nikakav rad. — Vaša je mnogo svetlija i veselija.

Pisar za to vreme neprestano pogledaše ćatu, Dok se ovaj jedva seti, pa se odjednom diže. — A nama ostade onaj dnevnik onako... Da idem da ga zaključim, reče on smešeći se.

Posle ovog saopštenja, pisar se diže. On nađe da je ovo va prvi mah kao početak, dosta; a posle već, ići će sve svojim redom...

Ona se nervozno diže i rukova sa pisarem, pravdajući se uzgred: — Ah, izvinite, molim vas. Jadna moja deca... ostavila sam ih onako.

— Aha, jest... htedoše, čini mi se da ga isteraju. — Ja, pa mu direktor oprosti. Sad je poručnik; Najzad se pisar diže, oprosti se vrlo prijateljski sa Ljubicom i Gojkom, Ljubici opet ponovi nekolika izvinjenja, reče joj da bude potpuno

— Kako ?... Naprotiv! to ti je dužnost. Bilo je već dockan kad se Gojko diže i uputi k svome selu. Sutradan Ljubica dođe rano u školu; i deca se brzo okupiše.

Gojko ne diže glave za njima. Odoše oboje u praznu učionicu. Tu su u poslednje vreme sedeli i provodili razgovor. — Jadnik, žao mi ga

Stojan je nešto zapita ili saopšti, a ona bunovno diže glavu i gleda ga čudno, neobično. Starac se strese od toga pogleda i izmiče se žurno ispred nje...

Dođe jedno jutro i stade pred nju: — Kazao gospodin upravitelj da mu pošljete onih devet đaka. Ljubica diže glavu i pogleda ga začuđeno. »Šta hoće oni... o čemu to govore?... Kakvi đaci... kome oni trebaju ?... Aha, znam...

I on beše zbunjen, upravo u dvoumici, ne znajući da li da ide napred ili da malo zastane. Ona se diže i opet ga pogleda. Jest, to je ono lice...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Kad ujutru beo dan osvanu, Momak leži, ni glave ne diže, A devojka sitan vezak veze! 100. Žetvu žele tri jetrve, Legoše mi pospavati, Dok sa žita rosa spane; Kad se

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblja. Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu.

Tad se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez traga celo nebo rađa jezom čistom.

A sad? Gle, jedva dišem, sa osmehom mutnim, umorno. Daleko, negde, iza škotskih obala, diže se, iz mora, modro stenje, tako grdno, tako pusto, sumorno. Ja ga se setih! Ja ga vidim!

Ili sjaj jutarnje buktinje Sunca, što diže u beskraj, pa nas ljulja, u plavetnilu, kao rosnu kap? Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi?

U toj pesmi, u prvoj strofi, polazi na pučinu jedna lađa. U drugoj strofi diže se bura. U trećoj plove na pučini samo olupine broda. Danas mi se čini da bi to bilo dosta.

užeta. Sad kopa mreža“ – mrmlja kapetan Vico – „biće škampa“! Bolja riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore‑dole i ćute. Motor lupa kao srce.

Kuće u bagrenju. Stara zgrada Akademije nauka imala je terasu sa koje se Beograd, strm, video, kao da se diže u Umbriju. Ja sam Temišvar voleo, kao što ljudi vole mesto u kom su odrasli.

Hranim se u jednoj pivari u Dunavskoj ulici i posmatram u avliji, gde ručam, jednu kvočku, na proletnom suncu, kako diže nogu i drži nogu dignutu, satima, da ne bi zgazila koje od svojih pilića, koji se oko njenih nogu vrzmaju.

Ja gledam pogurena leđa kočijaša kako se već tri sata ljuljaju po topotu kopita, sad brže, sad lakše. Sa njega se diže mokra para i pada u kola, u maglu oko fenjera. Tri sata već batrgamo se od hotela do hotela.

“ Pa ipak, što dalje, sve je knjiga radosnija. Izgleda da se zbilja po celom svetu diže generacija onih koji su ratovali.

Tiho, u podnožju mosta, spušta se u vodu, a visoko, sa crnih krovova na crne krovove, diže se u nebesa. Sav šumi. Kiša, beskrajna kiša drhti nad njime, kao da je sav uvezan u tanane, mokre niti vode što obavija

Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

— I taman je to pomislio, a on oseti kako ga po celom telu prolaze mravi, kako mu se kosa na glavi diže. — Šta je to sad?

Najzad joj stražar priđe bliže... Opomene je da se diže I otera je suznu, bledu... Al odjednom na putu Dokle još beše na doglédu, Kad su na njenu kosu žutu Zahodnog sunca

Jutro je, al još svitanja nema, S jerusalimskih tvrdih bedema Još se ne diže tama nemila: S Istoka nema tanka bledila Zore, vesnice bliskoga dana— Još leži noć ko prikovana Ko crna krila mrtva

Kad iznenada, vijor... Kada mu kolo do nje stiže Zaigra se, zavrti, Dohvati dete i diže Pa ga u svom vrtlogu Ponese gore Bogu...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

” Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo i poče napamet: „Gospodo poslanici, posle poštovanog druga u kome su...

Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek...” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko!

Svet se, malo-pomalo, poče pribirati, dok se, tek, jedan prope na prste i diže ruku, pa procvile slabačkim glasom: — Ja znam, molim gospodine, jednu priču o opozicionaru. — E, dede pričaj.

— Poznaješ li Miku? — Poznajem! — veli s dosadom, kiselo. — Diže fabriku? — Budala! On i fabrika!... E, to će tek biti fabrika. Koješta! — Marko pokreće list — kažete mu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

On je njih baš i čekao: eno ga, čulji uši i diže rep... teoci prsnuše kud koji, a ždrebak okupi kuražnog vočića, pa trepte preko čajira ka' zvezde...

Puca i pršće suva slama, trepere i frkću dobri konji, sevaju vile u snažnim i jedrim rukama, diže se slama i pra' pod oblak, a iz snažnih grudi radnika razležu se jednačiti zvuci, koji mu i pesmu zamenjuju: aj... aj...

Meso već stavljeno u velike lonce i prijatna, mirisna para diže se nad ključem uzavrele čorbe.... A tamo po budžacima, otimaju se mačke oko buraga, sevaju i reže, dok se koja ne dokopa

Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka. Kora se sve diže i diže dok, najedared, ključ je probi i mleko suknu, ali ga vredna planinka preteče i ne dade mu da pokipi.

Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka. Kora se sve diže i diže dok, najedared, ključ je probi i mleko suknu, ali ga vredna planinka preteče i ne dade mu da pokipi.

šapuće druga. — Cmok!... ču se na trećem mestu i sve se utiša. — Deco, to nikako neću! viknu č'a Marko, diže se i sede uz devojke. — Anatema te ubila, šta ćeš oko mene!

Kako je ko prineo kašiku ustima, tako i ostade, nit' je ko vraća ni srče. Č'a Miloš što sedi uz mene s leve strane, diže se, metu prst u uvo, pa viknu što igda može: — Eheej, prijatelj Đoko!... ne daaj... odvedoše ti grlicu iz gnezda...

Pomoli se sunce. Kmet se prenu i diže ljude. — Stan'te svi u red, jedan do drugog. Namestismo se svi u jedan red. — E, sad odbijajte vi u desno, a vi u

— Ja, — odgovori Radonja, dobar lovac i nišandžija, pa pruži zapetu pušku. Vrdnu puškom i desno i levo, pa se u pola diže. — Ne vidi se ništa, pos mu njegov! — reče i uze da cilja. — Udri, 'nako od prilike.

On se diže i, s debelom knjigom u ruci, ode u školu. ...»Kako to da se desi?« već stoti put stavljaše sebi pitanje Pera.

— Dobro, braćo. Sad svaki na posao, a ja ću gledati... ovaj... šta ću i kako ću, — reče kapetan i diže se. — Popo, hajde i ti sa mnom.

ovaj... šta ću i kako ću, — reče kapetan i diže se. — Popo, hajde i ti sa mnom. Pop se diže i ode s njim, narod se raziđe, ali nas nekoliko ostasmo, jer nam pop dade znak da ga čekamo.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

I u drugom svetu može činovnik da pojede akta, ali nigde u svetu nema da vojska jede crknuto meso. JOVICA (korsem diže se): E, pa da idem ja! JEVREM: Ama, što da ideš? JOVICA: Pa kad ti jednako navrćeš na uvredu!

PAVKA: Bolje bi bilo kad bi i tvoj otac gledao tako svoje poslove. Istina, zete, kad bi mu ti progovorio; diže čovek ruke od dućana pa neće više ni da naviri. IVKOVIĆ: Nezgodno mi je da mu ja govorim.

Ukruti se, iskašlje, ustane sa stolice i diže ruku uvis): Molim, gospodine predsedniče, za reč! SRETA: Ama, čekaj, kud si navro! Ne ide to tako!

Kad dobije reč, oseti da mu je zaigralo srce i preplaši se; zatim se pribere, pa se svečano diže iskašljuje se i zauzima govornički stav): Poštovana gospodo, narodni predstavnici ove kuće!... Ja... ovaj... ja...

(Nešto hrabrije.) Molim za reč! SRETA (zvoni): Gospodin Jevrem Prokić ima reč. JEVREM (diže se, govori malo odvažnije): Poštovana gospodo i braćo predstavnici narodni, u našoj zemlji ima raznih nepravilnosti.

vaše težnje... NAROD: Dole! Dole! Prokić! Tuš! Tuš! (Muzika svira, užasan džumbus, bubanj bije besomučno i diže se paklena dreka.) DANICA (uspela sa Pavkom da ga odvuku od prozora i nešto mu objašnjavaju, čemu se on opire).

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Došao je amo nekih deset godina prije mene. Pa ove godine nešto zakunja pa poteže pa umre, a domaćica mu s đecom diže se rodbini. I sad si ti drugi, što dođe poslije njega, koga ću da služim.

I oni su svi u dobrom stanju, svi obojeni. Na nekima se samo poznaju po ivicama tragovi od nekih zuba; često ih diže Mića, nazvan »Oficir«, u zubima, kad se tako opkladi u okanicu vina.

Razmišljajući tako, razbije mu se san. On se diže, zapali lampu i uze da čita Šta da se radi? Ovo je imalo dobra dejstva.

— Aj... zar već svanulo! A ja, vi’š, ka’ čovek uspav’o se! Pa ka’ zaklan, — veli Maksa, koji se diže pa sede i podavi noge poda se, pa primače svoju pakfonsku, užasno olupanu tabakeru i stade zevati, i liznu palac desne

— I u ovoj će glavi biti bar jedan dopis. Čim se sutra probudi Sreta, diže se i otide u mehanu, onu već dobro poznatu poštovanim čitaocima i po personalu i po gostima u njoj.

« — »O molim!« veli onaj drugi i diže se, kako već može, obori poneku punu čašu, ispusti šešir koji je iz učtivosti skinuo s glave, pa veli: »Meni bi baš

« dokle ne diže noge jedan na jednu drugi na drugu stranu i zub ne izađe napolje. Kad se dignu, oni sednu onako zaduvani pa se odmaraju

Dalje je povukao paralelu između stare i nove uprave. Onu survava u pako a ovu diže u nebo. Povlači paralelu između jedne i druge, i karakteriše pojedine ličnosti iz obe, a tom prilikom je natrpao

A Provir sedi do njega pa jednako lomi palidrvca, i njemu dugo vreme. I taman Provir diže ruku i pokaza na sliku Smrt cara Maksimilijana i htede da zine i da zapita učitelja zašto se šokački popovi briju a ne

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

zore Da čujem kako se čavke spore: Iz svih krošnji, u parku, odzvanja Rasprava o smislu postojanja; Iz trista grla diže se graja Oko pitanja: ima li kraja Taj svet, u kojem čavke i vrane Drečeći, čekaju sunce da grane!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

to vreme danska marina je odlučila i preduzela šta treba da se jedan stariji, ali dobar brod, određen za vreme rata da diže mine po moru u danskim vodama, pretvori u brod za oceanografska ispitivanja, koji će se staviti Šmitu na raspoloženje.

Brod na površini okeana, koji spušta i diže aparat, imao bi ga tada lagano pomerati po plodištu u vreme kad se vrši parenje jegulja i ima nade da će neposrednim

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.

istokom i među zapadom da istrčeš hata krilatoga, damaskiju da krvi napojiš, da najstrašnim postaneš šehitom, no se diže da Fatimu ćeraš, jedinicu svetoga Proroka? Tu sagr'ješi Bogu i Proroku; ko im skrivi, on im grdno plati!

ČUDE SE GLEDAJUĆI STAROGA IGUMANA ĐE SJEDI UZ VATRU. BROJI BROJANICE I NEŠTO U SEBI ČITA; A ONI, KAKO SE KOJI DIŽE, TAKO MU PRISTUPA I LjUBI GA U RUKU IZ UVAŽENIJA RAŠTA LIJEPO I MUDRO ZBORI.

Mrtvu glavu ne diže iz groba ni prekova bistra džeferdara. Zdravo tvoja glava na ramena, ti ćeš pušku drugu nabaviti, a u ruke Mandušića

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— Ba... ba... ba!... Ali videvši kako se ona sa minderluka, međ jastucima, onako raskomoćena, i ne diže, ne prilazi, još manje mu odgovara, niti se smeje — on zastade ispred nje kao uplašen. | Ali ona ga pozva. — Daj ruku!

Sve to njega još više uplaši. Brzo, na velike gutljaje, posrka kafu, i odmah se diže žurno — i to ne sredinom kaldrme, već krajem, kao da je ne uprlja — jednako izvinjavajući se | materi: da se ona ne

Dečko ode. Kapija se za njim zatvori. Sofka vide kako joj se mati ne diže, već ostade tako jednako sedeći, gledajući zamišljeno u ispijene šolje kafe i prevrćući novac u skutu.

Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris. A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i otuda kroz tu tišinu ovamo do nje

čim se Sofka prekrsti i, obrisavši skut od mrva, odmače od tepsije, i Magda ponovo iznese u kujnu, mati joj se odmah diže. Odmah poče da se skida i raskopčava, naredivši Magdi. — Hajde nameštaj, Magdo!

Mati, dotle već pribrana na sve, gotovo mirno se diže i ode da otvori. Magda, ovamo u kujni, tri puta se spotače i od uzbuđenja saplićući se, čak i razbivši jednu testiju,

Tako sedeći ne pomače se i ne diže glavu, ni kad uđe njegova žena sa posluženjem. Na starom, malom i dosta izabanom poslužavniku velika čaša vode i u

Samo to: svršeno je. Eno, on tamo, gore: besni! Na oči ne smem da mu izađem. Oh, crna ja! Sofka se diže. I, osećajući takvu snagu, takav bes, čak i mržnju prema ocu, pođe k njemu.

ne zverajući, čak i otvoreno, istina malo zamagljenih očiju i nabranih obrva, ali jasno gledajući, ipak se uplašeno diže ispred nje, upita je, kao umiravajući je: — Hoćeš, Sofke, da večeraš? — Neću. Jela sam kod kuće!

Ali o tome Sofka nije imala kada da misli. Brzo se ona pribra, diže. I znajući da sad tek ima da se pokaže, namesti krevet i ostale stvari po sobi, jer je znala da će sada početi svaki

U zoru, kada su svi bili polegali da se odmore, Marko, sada već svekar, kome su takođe bili namestali, neopažen se diže, i siđe dole. Krišom Magdu zamoli da mu dovede konja. Samo ga Sofka opazi. Istrča za njim. — Kuda, tato?

Mati opet, jednako obučena u svečano, glave ne diže od spremanja kolača, tucanja šećera, prženja kafe: po kujni ne može se proći a da se ne nagazi na koje zrno šećera ili

Pandurović, Sima - PESME

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama! Srebrnast pokrov prostorom se vlači, Čudan i moćan. Jedna crna jama...

I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez mrlja i griže. Svetlosni vali svega me zasuše, I bludim...

Preci će se naši iz grobova dići Za poslednju borbu! Dok se diže para Iz prosute krvi, dalje ćemo ići; Vodiće nas senka velikoga Cara, Polumesec dok se ne sruši u krvi, Il’ dok ne

Jezivi trenut dolazi sve bliže; Noć mračne borbe krvlju se rumeni I urlik rata pod nebo se diže, Vri, mumla, bruji, raspinje se, peni. Hajde, srce moje!

Tada je sreća bila čista, prosta, Zadovoljstvo koje ne nanosi griže; Bilo je snage što iz splina diže, Ljubavi, strasti i nežnosti dosta, I poljubaca, poljubaca mnogo...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Serdar se diže te pogleda oko sebe; skide kapu pa se pobožno prekrsti, govoreći: „Smiluj se, Bože, meni grešnom!“ Zatijem, diže

“ Zatijem, diže struku na glavu i momačkijem korakom stade se peti. Nije kročio sto puta a mećava zavija. Kako naprijed ona sve to

„Ko si?“ viknu serdar. Guka se pomače, pa se ispravi. Bješe ćesarski soldat, u sivoj, dugoj kabanici. Soldat diže drhćuću ruku pak prstima tače slijepo oko, govoreći: „Dobri veče, pane!“ „A što radiš ti tu?

Dijete, i ono briznu plakati pa se samo diže sa tetkina krila, priđe ka djedu, te mu se obesi oko vrata. Obiklo je, valjda, bilo da tako čini, u takvim prilikama.

Ali je vrijeme već bilo objedu. Gospodar se diže pa ustadoše svi. Đakon (koji bješe poprijed izišao da naredi za igumanova konja) upade sad, zadihan.

“ To im je bio sav razgovor. Vladika mu se zagleda dobro u oči. Zatijem diže se polako, pa stavivši ruku na rame Janu, reče glavarima: „Crnogorci, još sam vas jednom zakleo da prihvaćate soldate

„Ajde, Mišane, na ono brdašce pa straži dobro put istoka!“ U mlađega pogovora nema. Mišan se odmah diže. „Stani da još nešto čuješ! Čujte me braćo!...“ Puška zagrmje pod njima u planini. Svi đipiše.

E, bi rekao ti se ljudi sastali toga radi, da sastave ljetopis o tome. Ivana se diže najprva, pa pošto preporuči Stani da nadgleda lonce, u kojima se nešto varilo, digne snahu pa pođoše u žensku pregradu.

A đe će biti ona moja torba?“ reče i stade se obazirati po kući. Stana hitro skoči da mu nađe torbu. Zatijem diže iz ugla i ispravi nisku, okruglu trpezu, na koju postavi pogaču, soli, ožice; natoči iz neke dižvice malo vina u

Tako je trajalo komad noći. Cura, uzdahnuvši, diže se, podjari oganj, pa uzevši kudjelju sa preboja, sjede opet na kovčeg i stade presti.

Pejo izvuče ruku ispod struke, pa je previ pod glavom. U isti mah uzdahnu duboko i zatvori oči. Ona se tada diže i otide nad ranjenika, koga je neko vrijeme posmatrala, pa izvadivši nešto iz kovčega, povrnu se opet k ognjištu.

Pa kad se umiri, kaza mu što je ražalilo. Serdar mučeći, diže se i ode k ranjeniku, pa sjede na kovčeg. „Lezi ti dijete, ja sam se naspavao!“ reče joj.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Pamet — sermije. — Nije pamet u godinama, nego u glavi. — Ko nema u glavi, ima u nogama. — Prazan klas se u vis diže, a pun k zemlji savija. — Bolje slep očima, nego slep pameću. — Teško tome ko za tuđom pameti ide.

sije, gavran krilom drlja, Golub kosi, golubica snosi, Pućak dije, a pućka se smije, A spuž gmiže, pa na tavan diže. 3 Grlica je proso brala, K njoj dohodi drugo grle: — „Daj mi, grlo, jedno zrno!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

78. Niti misli, ni govori, samo ti se kaže. 79. Nit' šušnu, nit' bušnu, a u kuću dođe. 80. Od zemlje se diže, a ne može se dignuti. 81. Otac u kolijevci, a sin u svatovima. 82.

On pođe kad li zmaja ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve blago što u njoj nađe, a zaklop od nje ostavi. 23.

A kad diže ruku nad njom da je posiječe, razrika se žalosna mu žena: „Ah za Boga! ne ubij me! ništa ti kriva nijesam, nego me tvoja

Stanković, Borisav - JOVČA

VELA (poliva ga). MARIJA (Sofiji, pokazujući na sobu): Idi i otvori prozore. SOFIJA (odlazi u sobu i diže zavese, otvara prozore, rasprema postelju). JOVČA (umiva se; briše se peškirom koji mu Vela dodaje): Pa kako si ti?

Nego nazebe, prozebao i zato je bolovao, a ne to, ne... oh! JOVČA (Miti): Hajd ti! (Anđi, koja se takođe diže, rukom daje znak da ostane, da dođe bliže.) MITA (povlači se, silazi).

Biva li? Kaži de!... VLADIKA (ustupajući kao pod nekim teretom, sleže ramenima, diže se, polazi): Jovčo, sinko. Ne razbiram što govoriš, ali znam, osećam... Radi što znaš... (Zastaje.

MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko). JOVČA (ustukne preneražen): Ama, šta je?

Pozornicu osvetljuje samo mlaz svetlosti ozgo iz sobe, isprelaman rešetkama na doksatu. JOVČA (osvešćuje se, diže se u vratima; pipa se po silavu, gleda je li mu revolver pun, braća ga, nagne se na doksat, besno, prigušenim glasom):

Njeni plameni osvetljavaju čas Ciganku, čas Jovču. U noći izdvoji se u huci vetrova dug otegnut urlik psa. NAZA (ne diže glavu, nego još jače, tajanstvenije, dublje se unosi u »kost«, gleda u nju, obrće je).

I, ako hoćeš, naloži. Naloži, neka se bar zadimi po kući. (Odlazi.) VASKA (diže se. Uzima od drva nekoliko najtanjih i pošto ih o koleno prelomi i usitni, ulazi u kuću). Pauza.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Koliko i[h] više gledaš, toliko ti se lepše čine. [H]oćeš li da si čitav, idi svojim putem, niti i[h] gledaj, jer ako diže oči i pogleda, već ne ode dalje; tu ćeš ostati doveka.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ovako slab i beduast niti bi umija stricu čizme očistiti, niti bi mogâ vode doniti, ni kamaru pomesti, a kamoli da se diže u zoru da zvoni Zdravu Mariju, a kamoli da prati pišice strica kad digod na konju pođe, a kamoli da bude svuda skokom,

A kad to ne pomože, on zovnu: — O, vra-Brne! Fratar diže glavu. Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona

Čmanjak, Krivica i Galica učiniše tako a mati diže Škemba, te i on ćuki strika. — Taa-ko! Ajte lezite! Ajte i vi, braćo! — Bi molija za jednu rič!

— veli Šunda. — Ah, Isuse! Isuse! — uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog. Stipan stade iza njega, a Kušmelj i Bakonja prisloniše se uza krevet.

on se prekrsti tri puta sa tri prsta „po rišćansku“, metanisa tri puta šapućući nješto, pa prekrsti ruke na grudima, diže glavu pa poče popijevajući: — Zelembaća koze vraća, po duboku, po široku, da napase, da namuze, da nakupi, ugnju

— reče govedar Lisu. — Promisli, dijače, otkad je njega bog uzeja, pa se, jeto, pročulo da se diže, ne smi ti od tada vraži prikovođanin amo u krađu! Svi možemo spavati bez brige.

Bakonjin konj dva puta potonu, te malome ostajaše samo glava iznad vode. Diže se velika vika. — Spaste dite!... Ko je plivač!?... Spaste dite!... — vikaše fra-Brne.

— Pa ajde lezi, brate! — veli Tetka. — Ajde, ajde! — rekoše i ostali. U taj mah diže se graja iz crkve. Đaci bijahu razvrnuli vrata i ušli. — Koji je vrag jopet?... Šta to jopet može biti?

“ Već čim je Brne čuo prve riječi, izbulji oči, pa se lagano diže i primače ka Bakonji, te ga tako žestoko ćuši da mu se glava obrnu ka ramenu. — Magare od magareta!

— Dobro, moj Butrice, dobro! — prihvati Bakonja tapšući maloga po gojnom obrazu, našto on odleti kao strijela, a on diže svoje čizme da vidi jesu li dobro očišćene, pa ih stavi iza sebe, pa unese vjedricu tople vode, pa spremi duvan i lušu

— Šta to govoriš Grgo? — prekide ga Bujas u čudu. I Bakonja streknu i diže glavu. — Govorim šta znam, ali ne da odam, ni za prikor, nego da se zna da nisam poditinjija i da se zna da držim

— Dajem ti rič da neću više priko vode! — E? — učini Bujas i diže visoko obrve. Bakonji se odmah lice zažari i oči pomutiše, te Bujas vide da ga obuze stid, kajanje, srdžba i mnoštvo

Ćosić, Dobrica - KORENI

Od straha nisi mogao ni u sneg da padneš, galamdžijo! Iz inata se ne diže buna. A šta bi ti, Aćime, radio kad bih ja ovom narodu rekao zbog čega se mrtvaci crne po snegu?...

Tek kasnije, u suton, poče da se razbistrava Aćimovo bunilo. Tamo gde se sunce zaklalo na planini, diže se nekoliko velikih ljubičastih klobuka. Modrina preliva sneg.

Svima bi vreo katran u grlo trebalo sipati. Nikola dugo reži i sluša. Možda se ona vratila? Starac se brzo diže i pođe u sobu, Mijatu. Otvori vrata i stade. U sobi je mrak, gust odjeke gusala. — Da li se Simka vratila?

Bog sve može, a on je pred njim grešan. U pijanstvu je smislio da sebi život produži i da ne prestane da se diže dim iz njegovog odžaka. Da ima nešto njegovo, nešto njeno, pa da postane njegovo.

Aćim zaustavi kobilu, umuče zvonko treskanje potkovica o kaldrmu. Đorđe ne diže oči. — Jesi li ga video? — gotovo viknu Aćim. Ćorđe ćuti. — Jesi li video sina?

Samo ona sa onakvim očima može toliku galamu da diže dok joj brat plače; znao je da je ono što plače i mlađe i muško, pa mu je tepao kunući mu oca, i ukivao sebe u crno

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ispred tunela je skretničar načinjen od šarenog lima. Trenutak pre no što voz uleti u tunel, on diže crvenu zastavicu. Sada se i on trese od smeha. — Mali voz priča koješta! Koji je još sobni voz prešao put do mora?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

ne vidi nijedan od prolaznika: kako se od parka u kojem sad stoji, pa prema Narodnom pozorištu i Kneževom spomeniku, diže Stambol-kapija, najmoćnija od četiri kapije beogradskog grada.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Oj godine, burni vetri, Salomiste orlu krila! Tutun puši, ambru pravu, Dim se diže, dim se muti, Stvaraju se, šaraju se, Silna kola i koluti.

Je l' već ora koja doći mora? Jeste, jeste - boj se ljuti zače, Markov topuz iz mora iskače, Srbin diže mača plamenoga Na Turčina, na dušmana svoga.

Vekova tavnih to su tragovi, Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, k'o piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca

“ Il' htede sad ugodljiv zagladit' U prve što mi zajam odbi moj, Il' izveštajem dirnut ljubavnim, Tek on se diže, ispravi se dug, U čelo upre prstom desničnim, A šuvačnim u gole kukove; Zaori glas k'o podzemaljski grom: „Alfa i

žuri se kvirit, i u grad umoran stiže; Frkću umorni konji, i lake kočije lete, I po glatkome drumu vihor se prašine diže. Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli, A pomorandža slatka miriše u samoći, I Rim počiva mirno.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi; I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice; On diže visoko čelo, i kose zabaci bujne, I strasno, nesvesno, divlje, udari u njene žice!

I zvuci jeknuše blago, i jače, i jače grme, I rasprskaše se silno pod svodom mračnoga hrama... Začuđen diže se Avgust, i baci k terasi pogled, Gde zvuci zvone i ječe, i bleda caruje tama.

malko na šiljtetu niže, K'o simbol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U to bi halka zakucala. - „Petar!“ - Usklikne otac; - „on je zacijelo! On vazda voli govor i sijelo Otvorite mu!“ ...

A tu je i Ona - u odelu belom, Pored mene kleči, i poslednju žicu Sa uzdahom kida. A ja mrk i ledan. Moj se pogled diže gore, nebu, više, I pod nebom gledam na dah plavi jedan, I umirem tako, tiho, tiho, tiše... M.

Ona ga u nebo diže, dajuć' mu krioca svoja... Muzo! Hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja. V. Ilić XCVIII VEČE Rumene pruge već

Rumene pruge se gase I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već; - i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

M. Rakić CXVI NA VARDARU Suro, večito stenje gordo se u nebo diže; Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore. A dole sa strašnim šumom Vardar se peni, i stiže I pada kroz uske klance

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato zatrese kosu i podiže desnicu svečano u vis. No ti gestovi dopadoše se majmunu, te i on zatrese svoju grivu i diže desnicu u vis.

„Pa gde da tražimo odgovore na sva ta pitanja?“ Demokritos se diže, obuhvati pogledom sve okolne bregove, nebo i pučinu morsku. „Svugde!

„Vidiš onu belu lađu koja sad baš diže svoje kotve; ona će te odvesti kudgod zaželiš. Ali ćeš tu svoju odluku saopštiti komandantu broda tek kad budete imali

Jeza me poduhvati kad čuh ovo vidovito proročanstvo Mardohajovo. Njegovo bledo lice dobi vizionarski izgled, on diže obe svoje ruke, preklinjući, ka nebu i reče glasom koji mi zapara srce: „A nas Jevreje će baciti u taj požar, na

Sedeći utučen u svojoj visokoj naslonjači, administrator slušaše ćuteći te i druge slične prekore. Naposletku se diže, uzdahnu i reče: „Pa šta mogasmo uraditi kad ne htedosmo da se odreknemo svoje evangeličke nauke i svojih privilegija?

On se diže sa sedišta. Čim je u tom položaju zauzeo svoj vojnički stav i obazreo se sa izrazom samopouzdanja po dvorani, učini se

Većnici se zgledaše, neki od njih pokunjiše se i oboriše glave. Jedan od njih diže glavu, pa reče onome što je sedeo preko puta od njega. „Ja sam - sećaš li se dobro?

Sva rodbina Isaka proprati ove reči burnim odobravanjem. Mladi Njutn diže se sa svog sedišta. Čaša podrhta u njegovoj ruci, i on reče uzbuđenim glasom: „Dragi moj ujko!

Jedan neočekivani nepozvani gost preseče tu duševnu dramu. Njutn se diže da pođe. Ona ga pogleda upitnim pogledom. „Recite mi još, pre no što pođete, kakvo će vreme biti sutra“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Zatim se diže sa stolice, izvini mi se pa se baci svom težinom na svoj labavo učvršćen poljski krevet koji je škripao.

— Pa... pa, pa na brzinu. Kad se hitro promeša. I Sekula otvara oči, namiguje i zagleda u deseticu. Posle diže glavu: — Muf jeste li videli? Tri godine a... a... a svi od njega da živimo.

7. oktobra popodne granulo je sunce. Magla, koja od jutros beše obavila granicu, diže se kao da ju je neko rukom odneo. Svuda duž granice vide se naše trupe.

I u tom momentu diže se major Tasa sa svoga sedišta: — Vi ne znate a a ja poznajem Grke i znam da li njihove granate dejstvuju razorno.

Oh, ove reči toga trenutka za nas znače život. Preporođeni mi se ježimo, kosa nam se diže na glavi, a grlo strahovito suši.

i skovane sopstvene reči koje niko drugi ne može da razume, jer ništa i ne znače, pa kaže on tako Šljiviću, a i ne diže glave, nego prepisuje: — Je l’ te, dragi kolega, molim Vas, šune li ga Gadžo Štiparević?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

tu na obali, u nedoumici što da počnu i gdje da krenu, s očima punim zebnje uprtim u hladni plavkasti masiv što se diže nad mjestom. Od iznemoglosti bila ih je ostavila njihova obična govorljivost.

Rana jesen pred berbu, izuzetno kišljiva. „Crvena kuća” na osami, u vinogradima preko brijega što se diže nad našim mjestom. Lagano zastrto nebo, tišina u kući. Čas sabrane šutnje pred kišu.

Sitni egoizmi i sitne taštine opet ispruže svoje mišje njuškice, i opet diže glavu onaj gnjecani, na smrt unižavani, otrcani „ja”. A uskoro će se javiti i neka koketerija smrti.

Napram konkretnom živom čovjeku diže se na horizontu grdna prijeteća sjenka njegove vlastite apstrakcije, odnekud neizmjerno veća i dragocjenija od njega

Jutrošnji fakat ostaje fakat; samo, taj fakat sad nema važnosti. Jer napram njemu diže se drugi fakat, aktuelniji, i zato faktičniji od njega: fakat našeg straha. Jest, bio sam uvjeren da neću umrijeti.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Čim narod zasede, pop se diže, a Obrad zazvoni medenicom. Narod se diže, kao na komandu. Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti

Čim narod zasede, pop se diže, a Obrad zazvoni medenicom. Narod se diže, kao na komandu. Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti Bogu.

Mladež, čuvši ćemane, potrča u Đuričino kolo. Ljulja se lesa mlađanih i veselih igrača; diže se prah pod lakim nogama, koje u taktu trupkaju; zveckaju ogrlice i đerdani; a ćemane jednačito i veselo cilika...

— Vodi ga! — viknu kapetan panduru n diže se od stola. Kao u nekom bunilu i zanosu Đurica prođe kroz vrata, kroz duge hodnike na gornjem, pa zatim na donjem

Đurica se žudno dohvati vrga, i da mu baba na polovini ne odujmi, iskapio bi sve. Voda ga doista oporavi, te odmah diže glavu i plašljivo zapita: — Kamo Vuja? — Sad će on doći, ne brini ti. Skloni se u sobu, dok on ne dođe.

— Sad će on doći, ne brini ti. Skloni se u sobu, dok on ne dođe. Đurica se diže, ali se jedva održa na nogama, koje klecahu i povijahu se od umora i slabosti.

Vujo neprimetno mrdnu desnim ramenom, jer beše okrenuo leđa ulici, i produži igranje karata. Kad svrši igru, on se diže polako, kao čovek koji ne zna kud će, pa se uputi ulicom. Pred jednom kavanom nađe samoga Sima. — Ima li?

— Kad? — Zorom. — Je li sigurno? — Tako veli. — Dobro je — odgovori Vujo, pa se diže i ode pravo u selo. Na putu, iz jedne jaružice, iziđe pred njega onaj poverenik. — Nađe li ga? — zapita Vujo.

Istoga trenutka dohvati nož, kojim je sekao hleb, i diže se od trpeze. A Miloš ugleda pred sobom samo neku tamnu, nejasnu gomilu sa noževima, koji sevahu prema suncu, pa

Posle pola noći, neko lupnu na prozor, pod kojim Vujo spavaše. On se brzo diže, izvadi ram iz okna i promoli glavu na polje. — Ko je to?

Kad mu se približi, on se diže i osmehnu se, a one plave oči gledahu je toplim, nežnim pogledom. — Zar ti ostavi hajdukovanje, pa sad vrebaš devojke?

— Stani der, zlikovče, da ti pokažem kako se zavode poštene devojke! Stanka pretrča pred Đuricu, okrete se ocu i diže ruke u vis, želeći da ga rukama zakloni.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Dok se straža probudi, ja ću dotle pobjeći.“ Čim spopade za gvozdenu lopatu, straža se diže, skoči, uhvati ga i očas odvede pred cara.

Sve je to sluga gledao, pa će: — Hvala tebi, bože, eto životinja kolišna je pa bolje zna od ljudi! — Diže se i uze onu travu te je metnu za pas govoreći: — Moglo bi mi gdje i valjati.

— Najlakša će mi smrt biti, — veli krava — ako me ubiješ svojom šakom. On sad diže ruku, pa kravu šakom u čelo, i ona na mjestu ostade mrtva.

Jedan svrdô debeo kao što sam ja, pa kad dohvati do krova od kuće, da odmah diže onoliko pokrova koliki sam i ja, ali da se ni najmanje ne čuje.

Drugi svrdô isto tako debeo, pa čim dohvati do tavana, onoliko da diže koliko je i debeo, ali da se ne čuje kad vrti. Treći taki: čim dohvati do struke, odmah da je podigne.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Pokolenje žensko, svake časti vredno, Spomenik ti diže zelenkasto-sivi: I sad ime tvoje, svetlo i ugledno, Da bi bilo lepo, na kamenu živi Sa odborom, kolom tvojih

I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!' Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta, Kroz paklenu kišu vrati se i stiže Mestu gde smo bili, i kraj brata kleče.

Jeziva sablast propast njemu plete. Ja vidim danas, pri pojavi svake Nevolje, da se iz podzemnog mraka Zao duh diže, k'o mrtvac iz rake, Nad zemljom bola, kolevkom junaka.

Lagano, sporo, bude se gore, Svud život cveća veselo raste, Zemlja se brzo sadi i ore, Nada se diže k'o nebom laste; Lagano, sporo bude se gore.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

bi prema ovom gledištu trebalo da bude sasvim imuna na smetnje, osetljivija je na neke spoljnje impulse od žice koja se diže vertikalno u vazduh. Pošteno rečeno, postignut je mali napredak ali ne na osnovu nekog posebnog metoda ili naprave.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Manjka šesnaest novčića. —Nije moguće! — nestrpljivo će gospodar, mršteći se, i nanovo stade računati... Diže glavu: — Šta brbljaš? Sve je u redu. Za šesnaest novčića uzela si litru vina za bolesnog sina. Zar se ne sećaš?

Mali Marko turio je ruke u odelo da ih zagreje; ćuti i čeka. Odjednom Cveta, zabrinuvši se, diže se. Marko nagne za njom. Pođoše žurno komšijskoj kući.

Ne čuje se nego jecanje i kukanje majke i sina. Najposlije Jurka se razbere; dotuži joj Cvetina muka. Stade pa je diže i teši. —Pogibe! Jadna ti sam do boga! — očajno naricaše Cveta. —Hvala bogu! A da kome ćemo?

A i suton već se hvata po potocima i docima; postepence neosetljivo diže se naviše, dok ne posuriše nad njima i najviši visovi i sve se zaodjenu surom svjetlošću, koja je obavila i njihove

!” Najposlije i otac se diže, i porodica opet krene. Požuriše da kumu čim prvo stignu; sigurni su da će kod njega, izgladnjeli i umorni od dugoga

im je hladnije no obično i čuju na mahove huku vjetra i šuštanje kartušine i drugoga smeća što ga udar vjetra sa ulice diže i u zidove zamijeće, znadu da gore, u njihovim krševima, zavija čisti sjever.

U njoj vlada glavna misao: „Što bi od braće bilo kad bi ih predali turskim vlastima da im sude?” Pa se diže i tješio ih: —Daće bog te neće biti zla! A braća zahvalno ga gledaju i, utješeni, vraćaju se puni nade u tamnicu.

Pa kada se Spasoje k njima povrati, djevojka se instinktivno diže, kao starijemu i boljemu od sebe. Isprvice sjede i ćute, dok se Spasoje sjeti te donese večeru.

Zalažu se polagano, kao preko volje, a Spasoje se svaki čas diže da posluži mušterije. Lazo, vidi se, želi da zametne razgovor, ali oni kao da nemaju riječi; rekao bi, navlaš se tuđi

De, sokolovi! Cvijeta sluša njegov veseli glas i sjetno se na nj osmjehuje, a uto se Spasoje diže, požuri uza stube, i veli im: — Da vam konak priredim!

Gledaju u svijet što pored vrata prolazi, i piju pomalo. — Gledaj, Lazo, pseto vuče kolica! — reče najednom ona, diže se i požuri k vratima. — Ja odoh, — reče joj on, kad se povratila. —Imam da svršim neki posao, — i diže se.

— Ja odoh, — reče joj on, kad se povratila. —Imam da svršim neki posao, — i diže se. — Ostani, Lazo! — zamoli ga djevojka.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

slučaj, a odnose se gotovo na istu pojavu (žudnju ili želju): Žudnje mi čuče obalama ko vredne pralje, Kad se iz sela nebu diže visoki tanki dim [...]. („Jesen“) [...] probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga.

Pripovedanje se diže do sopstvene poetike, a poetika se, na kraju, i sama počinje pripovedati. Ovo čisto književno zbivanje može se – s

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

manje očekivalo, to je takođe precizan opis poezije koja posle Dučića i Rakića ne nastavlja artistički napredak, ne diže na viši stepen pesničku veštinu, nego pre izgleda kao opadanje: „Najzad uznemirenost, iznurenost, izvesna finija i

Ona se čak diže do teme jednog zaista velikog romana. Otprilike kada je Nečista krv već bila štampana, Andrej Beli započeo je pisanje

Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris”. 116 Po tome vidimo kako ju je pisac zamislio kao lik sa osobito čulnim telom, pa time i

tako sitnu pojedinost da on ne ide baš sredinom kaldrme, već krajem: „Brzo, na velike gutljaje, posrka kafu, i odmah se diže i žurno - i to ne sredinom kaldrme, već krajem, kao da je ne uprlja - jednako izvinjavajući se materi [. . . ]”.

intonacija: pojavljuju se, videli smo, nove pauze, menja se razmeštaj ekspiratornog pritiska, ton se u većem stepenu diže i pada.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Saže se i uze sina. Uvi ga u svoju šarenicu i iznese podalje van kuće. Pa se povrati k ognjištu i s njega diže dve razgorele glavnje.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

»Srpska Zora« 1878. JESI L’ GLEDÔ... Jesi l’ gledô slepca Kad peva i gudi, Kako diže oči Kâ da sunca žudi. On ne traži svetlost Da se njome snaži, Svetlost je u njemu: On toplote traži.

VIII Zašto moje gusle gude U uzanom krugu? — Haj, i ja bih s’ ugledao Na visoku dugu Koja s’ diže u visinu Čistim svojim sjajem, Da zagrli celo društvo Jednim zagrljajem; Da okrepi što je palo, Što je malaksalo

Što je bilo ohladnelo Opet se zagreva, Što je bilo prenaglilo Vraća s’ sa krajeva. Zastava se u vis diže, Ali jedna samo Na njoj piše: „Srpstvo pada, Al’ mi ga ne damo!

“ Tu farisej dukat baci, Al’ ne što je srca meka, Već ga tako diže, spušta Da svak vidi iz daleka. Udovica sirotica Jedan novčić spušta ti’o, A možda je (ko bi znao) Poslednji joj

Zar ne vidiš dušu čistu, Božja sina u čoveku? On svlađuje svoje bole, Sakriva ih u prsima; Diže gore oči svoje — Teško j’ dobrom među zlima.

I gde god je srpskih grudi, Iz njih tamjan Bogu stiže: Nega pali, njega diže Nerazdeljen žar. O STOGODIŠNjICI SIME MILUTINOVIĆA-SARAJLIJE (U muziku stavio J.

Da zamaneš, pobegla bi Svaka živa duša. Dođe dečko, nešto šapnu — To slona ne vređa: Slon se saže pa ga diže Baš sebi na leđa. Ao slone, ao slone, Ti bi drukče svirô, Da se nisi tako na vrat Na nos civ’lizirô.

ta su slaba, Teret ih je izmučio — Neka pleća budu jača, Pa ma teret manji bio. Više pleća vrat se diže... Nek’ pojede mnogo sármâ! A da sarme bolje prođu, Ne bilo mu s polja jarma!

Iz duša si plevi korovljike male, Teše karaktere, diže ideale. Kosovom se kune, pomenom krvavim: „Nikad krivim putem, uvek putem pravim!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

) Ženi, geni treba li da se s onim zanima kojima vi prosti robujete? Duh ostavlja svoje blatno telo, pak se u oblake diže da se naslaždava. SARA: Mon frer, u oblaku nema ovako lepog sata i burmutice.

RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te daže do udivlenija, dopusti, preljubeznaja Heleno, da toržestvo ovo poljupcem ukrasim.

Miljković, Branko - PESME

istina menja mesto Onima koji ostaju verni ostaje samo laž Al na istinitom mestu je hladno Na istinitom mestu niko ne diže dom Ledena ptica vatre je jedino znanje O kamenu koji žvaće svoj pepeo O pepelu koji ugovara novu nadu O nadi iz koje

Krakov, Stanislav - KRILA

Smeše se. Vetar od k diže kratke suknje, a one su sretne š strašnim ratnicima mogu da pokaž okrugla kolena. Srele su pogled oficira na konju, i

Nemarno se naže, podiže šlem, i obrisa prašinu rukavom. Čitavo isparenje znoja i umora diže se iznad ovih kratko ošišanih glava usijanih čelikom i suncem. — Još jednu bocu piva. — Dve... – Samo da je hladno.

— i prazna čuturica pade u ruke maloga vojnika. — Samo ne spavajte ovu noć, gospodo... Nekoliko se ruku diže, i dodirnu tvrde obode šlemova. Oficiri odoše četama. Ostao je samo major Milorad sa Duškom.

— Brza paljba... bombe... Sve se zapali, sve zakrklja. Beo dim od bombi se kao zavesa diže pred zaklonima. Jedna, pa druga raketla šiknu uvis ostavljajući za sobom crvenu, usijanu stazu.

Šiba čelik stostruko stostručnom kamdžijom. Posrće se. Pada. Neko se diže. Opet pada. Svako gleda da se izdvoji, da beži u drugom pravcu.

— Ulaze u žice... Jedan udar, jauk. Jedan mali prljavi vojnik se zanija, pade, pa se hitro diže i skoči za stenu. I drugi ne povređeni smakoše se malo za stenje. Njegove ruke pipaju po licu i lepe se toplom krvlju.

Visoko u zraku pokoji šrapnel grmne. Noć pada. — O... o..., neko zastenja. Svi ćute i žure napred. Nekoliko stena diže se pred njima.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva perjanica dima, i treperavo razilazi u vazduhu.

Naslućuje se da je to osamljena koliba, da se taj dim diže sa ognjišta oko koga je život. Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa.

To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama. Iza njih odmah, od samih talasa diže se prašuma. U dva po podne dizalica sa broda iskrcala nas je korpom u čamac, a dizalica gvozdenog mola izvukla korpom

Švajcarac diže pušku i čeka; svetlost se odmah potom gasi, što je znak da je zver skrenula svoj pravac kroz noć. Negde beskrajna gora

od života koji ga baca kroz brus nad kojim danju prži sunce a noću prelazi hladan vetar; kroz močvare s kojih se diže para. Morao je učiniti u svome zavičaju nešto što nije dozvoljeno i zbog čega su mu roditelji morali reći da može otići.

Odjednom nagla tropska noć pokriva nas i zaglušna larma insekata diže se oko nas. Produžavamo još nekoliko sati kroz noć da bismo izišli na prvi kampman.

Tam–tam diže paklenu galamu. Iza onih što gledaju, još na onome ostatku prostora do žitnica i iza njih, do zida koji brani od zverova

Mislio sam da to boj čeka, da bi skuvao čaj, međutim jedna žena, prava i naga, naježena od zime i sna, diže se odmah iz šarene materije.

Prometej. Diže se, savršeno go, ogroman, i u nemogućnosti da se ispravi. Opuštenih ruku, ide mi u susret dva koraka, taman koliko mu

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Tek kad me vide, Umorno diže mutne zenice, Posle ih spusti... ali plašljivo Kô da se biča boji nečijeg. SPASENIJA: Što otrovani šiba krajevi Po

Te bog da prosti Moju krdžaliku!... ISAK: Tu se sad strašna diže lomljava: Buljuci lete s goli noževi, A okolina grada nesrećnog Kao da gori sva u plamenu, Iglu da vidiš na toj

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Ali baš kad htedoh amo poći, stade da se diže dim od Katunske strane, baš na samoj našoj granici; izgleda kao, da je upaljena Špartaljeva mehana na drumu i jedan kraj

Silazeći u Aleksinac čuh gde ce otud diže graja i gungula. Vest o izgubljenoj bitci prodrla je u varoš i svet se uzrujao, što je sasvim pojmljivo pri takvoj

Rujevičku kosu u severoistočnom pravcu preseca glogovička doljača, a odmah iza nje diže se kameniti ćuvik, prozvan šumatovački vis. Na vrhu ovoga visa podignut je šumatovački šanac.

Konj odjuri, a g. doktor se diže sav uvaljan u prašinu i pođe ramajući i pridržavajući se rukom za ubijeno bedro. Dok uslužni ruski oficiri potrčaše

— Ne mogado' više ugrabiti. Naiđosmo amo na ogradu nekoga jadnika, pa kad navali vojnik, vi'š, ka' i vior diže sve za tili časak. Ostade sam čistac.

Zatim najedanput skoči, otrže se od mene, pobeže dva-tri koraka, prileže potrbuške na travu, jednu ruku diže kao da nekoga, ko leži pored njega, miluje po glavi i reče: — Ćuti, ćuti, Stojanko. Eto Turci u selo, da nas ne čuju.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

se majka moja spusti — U tom sanku punom milja, Te nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo po talasu — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u tom času?

duge, U pepelu čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara, Da pokaže kakva je Ljubav bila stara.

Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila. Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže.

LXXIII U odaji sveća gori Što najbolje zna, Drkće, plamti, nešto gledi — Ko bi znao šta? Uzdisaj se jedan diže Dubok, hitar, smeo, Pa ugasi onu sveću — — Je l’ baš tako hteo?

Ja ostanem s jadom mojim U užasno vel’kom svetu Sam; Sunce s’ diže, spušta, zađe, — To se zove dan. Sve se tiša, sve se miri, — Svet je kanda sad još širi — A beskrajnost u crnini

poštuj jade, Poštuj svoje bole, I nosi svima Zemskim patnicima S porukom božjom Najlepšega dara: Bol neka vas diže Nek vas ne obara! I ja sam o tom Premišljao dugo — Da l’ to beše sanak, Kao i sve drugo...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama. „Bre, pa ovde pred tobom leži ceo streljački stroj. — Nanovo je sišao.

Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade. Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki se uspravljao. — Hoćemo li?

Ali stiže moj kaplar i zari mu bajonet u grudi. On ispusti krik, zakoluta očima, diže ruke i tresnu. Drugi Bugarin, pogođen metkom, pade ali i onako ranjen, upravi pušku na moga kaplara i okide... „Ah!

“... „Čekaj!“ „Pazi!“ Na naše bajonete naleteše nekoliko neprijateljskih vojnika kao obezglavljeni. Kosa mi se diže. Jedan od naših zabi Bugarinu bajonet u usta. „A-a-a!“ — izusti onaj. Jedan od Bugara izvadi bombu...

Posmatrao sam sa zadovoljstvom kako se teška bomba izvije u visinu, pa odozgo sune naniže. I nama se kosa diže od straha, jer sve mislimo, sad će među nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti užasno.

Onda se diže: — Kuda? — zapitao sam ga. — Idem da nađem drugu. Nebrojeno mnogo pušaka bilo je razbacano i, razume se, uzeće prvu

Značajno pogleda okolne i klimnu glavom. — Ljudi, kao da je neko manuo rukom, toga momenta diže se magla. Mi ostadosmo kao na dlanu.

Vetar je duvao, lepršajući kose mrtvih vojnika... Kapetan Radojčić se diže i protegli. Onda pogleda Svetislava i Predraga, pa će reći: — Stvar je u ovome — on tresnu cigaretu i zamisli se

Odmakao sam naglo glavu... Drvo se više nije videlo. I ona dvojica kažu da je dovoljno mračno. Podnarednik diže prvi glavu. „Ne vide se“ — reče. Skočili smo. Ali zarad bolje predostrožnosti sklonili smo se malo udesno.

Onda nastaje s one strane jedno stotinu metara ravnice, pa se odmah diže brdo. A na tom brdu voda je izlokala zemlju, pa se na padini prema nama smenjuju naizmenično rebra i uvale.

Reka se nalazi odmah iza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se diže brdo. Neprijatelj je na vrhu. Mi ćemo se sručiti u gomili, brzo, iznenadno, i dok se neprijatelj pribere, mi treba već

— viknu neko. Skočili smo. Ali pri prvim koracima opazih kako zemlja purnja od kuršuma. Kaplar Đorić diže ruke uvis i pade. Jedan je sedeo i već više nije imao daha, a obema rukama stegao nogu iznad razmrskanog kolena.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

I baš stoga ona nije anahronizam: u ovoj Antologiji diže se čitavo jedno stoleće srpskih pesnika da se pokloni prvom radosnom pobedniku tako dugo nevesele srpske pesme.

manje je precizan i prečišćen, iz različitih uzroka, i kao da se kult Srbije — posle izvesnog zastoja, čini mi se — diže sporo, oprezno, sa nepoverenjem.

Ali sade pođe sve tresak za treskom, Meni se na glavi diže kika breškom. Naposljedok vidjeh da nikogo nema, Son mja zovet spati, i oko mi drema.

Nesreće bezdne jošte ne boj s': besplotni te diže! Zasluga rizom pokrij s', um na besmrtna upri! Strele vragova zatupiće s', pašće nepravedne mišce, Jezik zanemiće

Hrabra Irakla vragova ljut polk diže na nebo. Ljuto tu gonjenim jest krasnim primerom on. Evo, i tebi je sudbina dala zadatak ne laki: Slave uzletit na

Raste pobedivši tu. Slave se hram iz prepona diže. Sile zruživše s, Tela i duše iz tih stepene prave ko hramu. 3. novembra 1821.

Vražda seje ljuto seme, Vera s zove neverom, Vuk se diže, Miloš pada, Miloš, dika rodu svom. Burno sviće Vidov danak, Da opravda prošlu noć, Al’ je slaba ruka ljudska Gdi s’

To Velizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže; Kratak je život k’o san, dela su večita tek. 1843. Jovan St. Popović NA SMRT JEDNOG S UMA SIŠAVŠEG I ti

” Trepet i strah po narodu prođe, i žubor se diže: Žene su, prsi bijući, prolivale potoke suza, Deca zavrištaše, uzdišu starci, u brizi su ljudi, Zlo jer je vratiti

Smutnja u narodu raste, i briga se diže i jauk. Mole i zaklinju, pomoći traže od Đorđa i majke. Onda i Marica, ruke nebesima šireći, vrisnu: „Ode ah, ode, i

1838. Miloš Svetić STRADANIJE SRPSKO GODINE 1813. Od Bosne se turska vojska silna ljuta diže, Sablja seva, puška puca, četa četu stiže, A Drina se plačem guši, Mačva teško diše, Jadar sa njom i Pocerje i Šabac

Suze, ah, lije I prsi bije Serbija. Srb Srbina dovikuje, k obrani poziva, Diže glase do nebesa i Boga priziva; Rusa viče i nariče, sinji puca kamen, Ali Moskve više nema, svu proguta plamen.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Sve beše pusto, nemo, divije... Dok se na moru bura ne diže, Rasturajući besne valove Goleme snage voljom divijom Po gnevnom čelu mutne pučine — Preteći nebu rastrzala je

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti!

Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom. — Svanulo već!

Za kravom se diže i pođe dijete — nije mu moglo biti više od dvanaest godina — držeći čvrsto u promrzlim rukama leskovu motčicu.

i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši dizaše se slast i toplina, svijetla i meka kao neznana pjesma bez riječi što se diže od zagrijane zemlje, i mirišući veže se sa nasmijanim nebom proljetnim.

Najednom se nenadano zadrmaše u vrhovima jele i omorike jače, silnije, a jaka se i bučna mećava diže, kao da se cijela planina iz temelja potrese. Njima se smrče pred očima.

— uzviknu Relja, prikupljajući svu snagu, kao da će se s nekim u koštac hvatati. Za časak se opet nenadno diže mećava.

Poznavô on koga, ne poznavô — on svakom: moja slatka dušo! Prije nekoliko godina — poče Dule, a čelo mu se namršti — diže ga spa'ija sa starog kućišta i naseli na njegovu starevinu nekakva Ličanina.

Mlogo me je, kažem ti — uđe u kuću, kleknu na koljena i poče raspirivati vatru. — Mlogo me je, kažem ti, Džibo — diže se i pođe u sobu. — Đe ću sad naći đezvu, vildžane, šećer? A! Evo i'! — čuje se iz sobe.

— Oče proto, uli-de i Stevici jedan fildžan. — Jesi li ti gospodar u 'voj kući, ili je proto mračajski?! — diže pomamno glavu i izvjeri se. — Pi ti kavu, pi! Nemoj tuj kô budala kakva zavrzivati... Vidi ti njega!

— O, majko moja! O, sveti moj oče! — jauknu od radosti Simeun, udari glavom o oltar, pade, i jedva se diže, pa se izgubi u mraku. Mićan pregleda još jedanput kotao.

crkvene prozore širi se težak, zagušljiv Miris od zejtina i tamjana i miješa se s mlakim rakijavim zadahom koji se diže povrh uzavrelog kotla. — Daj mi kaži, Mićane!

Sudac (smije se, govori nešto i udara jazavca po njušci). David: Vidi, gospodine, vidi kako diže njušku, kako te razumije! Vidi kurvina sina kako se kô đoja ražalostio. Ne pretvaraj se, lopove jedan!

Bojić, Milutin - PESME

''Vaj, kako mi usta za poljupcem gore! Vrište mlade srne, kaplje miris nara, U oblak se diže kâd od mandragore I gubi kô život, kô dim, kao para. O, živite život uz zvuke sosana! Za vas cvate loza.

vreli požudnih usana, Ti si ludi demon, što ljubeći davi, Ti si vrelo podne mog blistavog dana, Orao što žrtvu diže i krvavi.

Gospode, kazne zar ne beše dosta? Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže, Vreme da ploča s grobova se diže. Kô lutalice, koje patnje prate. S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova, Evo nas k tebi, naš ledeni brate!

Mirisi nas guše, no cilju smo bliže. S tajanstvenog brda poklopac se diže, U dnu pećine se blista natpis: Umor. XIII I srešćemo se opet jedne zime U maglen suton pun uvelih nada, Ti

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diže me po dva-tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom... JEROTIJE: Uha, 'di si ti zapeo!

VIĆA: Boga ti, gospodin-Žiko, da mi ustupiš tvoje mesto. ŽIKA: Hoću! (Diže se.) Evo, sedi! SPASA (ulazi). ŽIKA: A, eto ga, to je taj građanin iz 'apse.

Dosta mi je zamutio ovaj Đoka, pa sad još i on! (Milisav se diže i uzima kapu.) A čuj, gospodine Milisave. Ako te počem neće da posluša, a ti kaži telegrafisti da ne sme nijednu

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

momak nažnje dvadeset i tri snopa,/ a devojka dvadest i četiri/ Kad ujutru beo dan osvanu,/ momak leži, ni glavu ne diže,/ a devojka sitan vezak veze!).

Jakšić, Đura - PESME

To je volja sudbe... gorko prideljenje!... Kô bolanog nada, nebu podignuta, Podiže se gora od kamena ljuta, Bolnu diže glavu, a kolenom kleca Kamenito srce Mlava joj proseca: Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje, I u muci teškoj

Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

Na njoj danas sedim i daljinu gledim: Valjda gdegod bliže miran krov se diže, Ili dobar pastir stadu sledi belom?... Al’ ništa ne beše u okolu celom!

Vekova tavnih to su tragovi — Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, kô piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca

Vatra gori, plamen liže I po tamni duvarovi Gorostasne senke diže, Kô da j’ rada iz prošlosti, U vatrenoj zanetosti, Vitezove da naniže I tim vreme doba davna S našim danom da

Ponoć gleda silu besa, Pa se ježi, strepi, stresa, Vihor diže urnebesa, Riče strašno, ječi, stenje, Lomi drvlje i kamenje; A sa krova zapaljena Puno gara, dima, žara Povijajući,

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Baba jednako se tamo pela, silazila donoseći šta treba. Već kada bi bilo vreme da se diže, počeli sa ulice da se čuju koraci komšija koji idu da otvore dućane, k njemu, u sobu počela bi tiho, ali svaki čas da

Čim bi se čulo kako se on diže, oblači, odmah bi ulazila mati sa svećom i, kao tobož da do njega stoji da li će se tako rano dići i ići u dućan,

Izišav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da diže vrata, ćepenke, nosi ih i slaže iza magaze. Iznosi one grede, poluge gvožđa i sve što stoji ispred dućana, oko ulaza.

Pokatkad kao da bi iz njenih očiju suza htela da kane, jer bi se videlo kako diže ruku očima, da valjda ubriše, stisne, vrati natrag tu suzu, ali bi se videlo i kako otuda, još brže, natrag vraća ruku

njemu, ne bi kao pre pravo ulazila, išla tezgi, čekmedžetu, već bi još sa praga, ulaza, počela da čisti, rasprema, nešto diže, da bi samo izgledala kako slučajno, ne namerno, dolazi.

Baba, kad on počne tako da upinjući se diže, vuče, zaustavljala bi ga i ne davala mu. — Neka, neka, čedo! Znam ja da ima. Nemoj da se pretrgneš. Znam ja.

Sa prekrštenim rukama ona ga otpraća, gleda kako će joj on, polako, pogureno, sigurna koraka otići. Glavu ne diže, ne osvrće se, već pravo ide jer zna da za njim motri ona, da će ga odgledati dok god ne izađe i ne savije niz čaršiju,

Pošto probudi slugu koji tamo iza magaze spava, čisto lako diže s njim teška krila od vrata i nosi ih, slaže ukraj. Posle postane viši, tanji, kad počne da izdiže ćepenke, podupire ih,

Toliko su bili sigurni za nju kod te dve kuće. Naročito kod Mladena. I naročito kad Mladen poče da se diže, biva kao što treba, da ne samo sad više nego otac mu poče da zarađuje, proširuje, učvršćava radnju, nego kad sasvim

da se čuva, da ne bi umro i tako s njime i sva kuća, a ono eto bar Mladen ne dâ tako da bude s njegovom kućom, već se diže, ne dâ. Kao da je on Mladen, tako je stari Marko bio srećan u Mladenu, zadovoljan.

I smerno, mirno, kad je ručao, prekrstio se i otresav s krila mrve, uzimajući maramu sa kolena, počeo da se diže. — Jedi, sinko! — poče ga nuditi baba. — Neka, dosta. A imam posla, pa teško će mi biti.

U dnu magaze gorela je u čiraku lojana sveća, on je bio gore u dućanu. Da bi bio kao još usamljeniji, on se diže i pređe tamo, u magazu. Sveća je, zaklonjena kamenima soli, buradima, daskama, jedva gorela i osvetljavala. On sede.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

O Badnjem danu u niškoj okolini meša se badnjakom po pepelu i diže se u vis, »da bi toliko porasle konoplje« (Karadžić, 1, 1899, 213, niško).

«a s tom željom i polaženikov opanak na Božić diže se na tavan (GEM, 27, 1964, 356). Posle setve, da bi k. lepo rasle, izvode se razne obredne igre.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Rade ne može dugo da sjedi uz vatru: najeo se, napio i zapalio. Diže se i otvori kućna vrata. Jednako snijeg pada; zahvatio je sa svih strana, kao da je nakastio cijeli dan padati.

Dok svanu, kao da se dana zaželi, diže se i radoznao proviri na vrata: jednako je vazduh snježan. Stakne zapretanu vatru da je oživi, a s njome oživi i kuća,

— Tako misli — veli — i gospodar, gazda Jovo... i pozdravlja te. Petar se prvi diže i pogleda na društvo. — Vrijeme je da se pođe, — veli, i pomisli: „Ionako ih je vino dobro prihvatilo!

Evo deset desetica! — veli. — Evo ih, gledajte kako su modre... Ko će ih? Staoac se diže sa stolice, a i žene se primakoše. — Nove su, — opazi pisar. Časom ćute. —Daješ li to za moj dio?

— Treba učiniti dva pisma: jedno za starce, a drugo za sestru, — opazi pisar. I, uozbiljivši se, diže se, pa im veli: — Dakle, vi prodajete Petru Smiljaniću pokojnoga Rada vaše dijelove ostavštine pokojnoga Nika

Pismo već je bio po formularu sastavio, trebalo ga samo ispuniti. A popunivši ga, diže se i pođe k prozoru. Javi se dvojici svjedoka što, po savjetu gazda—Jova, čekahu da ih pisar zovne.

—Da ti kažem cijenu, — navlaš rasteže besjedom gazda, — a nijesam voljan prodati.. . I diže se, priđe k prozoru i gleda na ulicu.

Uto majka se diže da vidi što je, a i otac javi se sa svoga ležaja. Pitaju je što joj bješe, a Cvijeta, mjesto da odgovori, zajeca i

i pitam je nasami u četiri oka, a ona jednako odgovara: „Ne mogu da kažem, — stid me, majko!” Radivoj diže glavu i veli odlučno: — Cvijeto, pusti kraju, dođi sa mnom, sreće mi, biće ti lijepo! —Pođi! — veli otac.

Baciše još nešto suvaraka na vatru; diže se plamen. —Pavle, znaš što? — otpoče onaj vremešni čovjek, a sigurno je na to mislio, — preotmi Cvijetu...

k'o velim tako .... —Evo, — govori pop Vrane i piše u knjigu, bilježim dan rastave od sutra do treće napovjedi. — Pa diže glavu i ozbiljno nastavi: — Božica neka pođe svojoj kući, neka sobom ponese i dijete u grijehu začeto, nezakonito.

Jedne noći u snu sni Mašu i čisto otupi od slasti, pa, kad se diže, uputi se ravno ka njenoj kući. Traži je uokolo i neće da uđe u kuću, zaprta su vrata, pa ne zna što bi odgovorio ako

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Vidim kako Dorotej diže glavu i gleda prema jednoj badži na levoj kuli. Vidim i šta gleda. Napeti luk Dadarin. Žestoko nategnuti luk s oštrom

Gledam u jednog mladog gospodina što sedi nekoliko sedišta udesno naspram mene. Diže oči crne i krupne i levi kraj gornje usne mu se pomera u tanan, jedva vidljiv smešak.

Ustajem. Izlazim na terasu. Udišem punim plućima vlažni noćni vazduh. Zamrli su svi zvuci. Na istoku se lagano diže zora. Bogdan Dadara nema vremena za mene. Suviše je zaokupljen sobom.

Snažan? Rve se sa mladim juncima, diže vodenični kamen. Podozriv? Zbilja: da li je Mijat dovoljno podozriv ako je već tako beznadežno glup?

Da ginemo, to nam je dužnost, da patimo od zadobijenih rana, i to nam je dužnost. Da služimo.“ Diže obrve, protrlja dlanom naborano čelo.

Tamo: mračni, zagušljivi tavan, zadah đubreta što se diže iz štale kroz retke oblice i grede. Ovde: blistajuća mesečina na blistajućem Vilinskom gumnu.

Otužni vonj ovčjeg loja kojim starca svako veče trljaju po kostobolnom telu, para što se diže iz lonca u kome ključa mrka vodurina sa patrljcima korena belog sleza, latice zovinog cveta, trščice sporiša i ko zna

pa one krupne suze koje se kotrljaju jedna za drugom niz ukočeno lepo lice materino, pa onda ona jabučica očeva što se diže i spušta niz grlo. Jesmo li odlučili da se odvojimo od ljudi? Jesmo.

Obodem konja i žurno pređem preko vode. On ne diže glavu prema meni, iako bi morao čuti topot konjskih kopita i zveckanje moga oružja.

Ilić, Vojislav J. - PESME

potok teče tuda, nit slavuj pesmice poje, Priroda divlja sumorna krila širi; A lepi cvetak ne svija lisje svoje, Već diže stablo i cveta, i slatko miri.

1882. DUH PROŠLOSTI Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi, Diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave, On tajom žudi, il' kroz noć sumorno bludi, Kô bledi prizrak umrlih snova i

A sanjiv bršljan iz trave se diže Ja strasno grlih njezin mili stas, A on joj blago do kosice stiže, I vencem uvi raspletenu vlas. 1883.

1883. NEBESNI ZVUCI Na krilu rajskih snova, u času tišine bajne, Pobožnu dušu diže lahora blagi let, Kô miris ruže majske na krilu zorice sjajne, I smerna duša vidi nebeski, zračni svet.

Rumene pruge se gase I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već - i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

U krv ogreznu, trupinom se pokri, I cirk, i forum, i polje, i grad, I snova vera iz krvi se diže, I snova svetli zablista se nad.

“ Ljeljo se pope, a Borej se diže, I tako s njime pred bogove stiže I nebo grmnu od smeha i jeke, Kad stupi umorni starac, ukrašen čitavom bašto Zelene

Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže, Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže. Božica podiže oči i grudi pritište jače, Al' nagli podunu vihar i

spruda peščan stoji sprud; I čak daleko, sred planina, Gde pribežišta traži zver, Kâ gorda slika ispolina U oblake se diže Cer.

1886. NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit sekira oštra seče, Pastir pod njim hlad uživa čekajući blago veče.

Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče Srce mi je

Sa surih gora magla stiže, Mračan, jesenji dan je to, Jato se vrana s krikom diže U opusteli, tihi dô A suro nebo suze lije, Dosadno, mirno teče dan...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Svaki od tih bogova zaustavio se kod svoga najmilijeg stvora. Sa platforme sa koje posmatramo sve ove prizore, diže se uvis prizmatična četvorougaona kula.

Koliko će onda biti otstojanje Sunca od toga zenita? Eratosten se ponovo diže, pa poče da govori glasno, kao na svome predavanju: „Zenitsko otstojanje Sunca, to je onaj ugao što ga zatvara ova

Posle treće lule i četvrte kave diže se moj spri na noge i protegli se. To sam jasno osetio jasnije kada je zastrigao ušima i zatreperio nozdrvama.

“ Kepler klimnu glavom, čovečina diže svoju čašu u vis: „Pa da se pobratimo!“ Tiho je nezadovoljan ovim intermecom.

I Tiho je dobro povukao; lice mu se zacrvenilo, oči iskolačile. Stenjući, on se diže sa stolice. Valjda hoće da govori. Zadede svoj debeli prst u ogrlicu, kao da ga ova guši. Gunđajući poče da je cepa.

U doba kvadratura, t.j. u doba prve i poslednje četvrti, diže Sunce površinu mora kada je Mesec potiskuje na dole, a spušta je kada je Mesec podiže. Zato je onda plima najmanja.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Zaman silno Ture gledi Da dosadi kaurinu, Turske krvce on ne štedi, Već se diže u planinu, Silna četa amo gazi, No malo se kogođ slazi.

Niko tebe ne ćede pomoći Rode mili u preteškoj noći, Al' s' u goru diže sinak pusti, Pa dohvati rukom mrak taj gusti, Ajduk kliknu, šara puška planu, A Srbiji bijel dan osvanu.

Slobodi te srpskoj dajem, Njen je danas pir, Da sa njenim zadisajem Sipaš miomir…“ Ljubičica glavu diže Iz dubokog sna, Pa sad više ne uzdiše, Zaboravlja zla. April, 1876. POZDRAV ĐURA JAKŠIĆ Oj Kozače, ratni sine!...

Stanković, Borisav - TAŠANA

) TAŠANA (prilazi ogledalu, šamiju jače razgrće, da joj se vidi više lice i kosa; jelek bolje zakopčava i više diže šalvare, da bliže dođu jeleku; seda na minderluk). Ulazi Saroš. SAROŠ (ne sme dalje da kroči): Dobro jutro! Smem li?

Što ne idete za njim? JOVAN (rešeno): Ne smem, hadžike. Diže se, potrpa sve što nađe, sve krpe, sve kamenje, i zatura po pojasu i košulji, i ode.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Majstor Kosta sačeka leto, i ne kazujući nikom ništa diže se s ćerkom na daleki put. Jedva je dobio pasoš, jer je jedva umeo da objasni kuda upravo hoće da putuje.

Srećko — zasuče se, pripaše materinu kecelju, radi po kući sve sem kuvanja, majku diže i premešta, stigne i u baštici nešto da uradi, a ako se uveče sve smiri, zapali u svojoj sobici petrolejku, čita

nekuda tamo gde sam se ja rodila i odrasla. — Josa diže ruku i uzima bič. — Mogu ja, gospoja, da ošinem, da šta mi je bič nego za to... ali drugi put ovdeka nema...

Da li se u gospa Noli diže mladost, ili slobodan čovek s planine, tek ona strča dole, otvori vratanca u kapiji, uvuče unutra i mladiće i čuvara s

To ga ruži, ako tu stranu lika okrene. Kad se zamisli, ispravi glavu nekako izazivački, lagano diže i spušta kapke na očima, i usne mu se uznemire. Bio je plah, nervozan, i beskrajno osetljiv.

” I Branko se od svoga uspeha malo zaneo. U srcu toplina, i sve nekako široko. Pri hodu, nešto ga diže. Sve mu je milo i lepo, sve hoće.

Jer, frau Roza nije potegla rukom po tezgi ili po dlanu, nego, bogami, diže ruku zajedno sa dugačkim staromodnim njenim kišobranom put visinâ. Matura je bila te godine sjajna.

u paprenjake kolače, papuče u vunu, vunu u ugovore i potpise, i sve naposletku u novac i u onu moć od novca koja tako diže čoveka u rođenim i tuđim očima.

Doktor sprema injekciju. Pacient spava. Doktor opipa bilo, i diže Pavlu obe ruke uvis. Pavle spava. Kronika prevrnu list: Oj, groblje!

bar da je neki komšiluk... Sedim sinoć na mesečini, i milo mi kad čujem kako se kabao kod pođonara diže iz bunara... đavo će znati šta mije... matora, luda..” Sirotinja je žilava; a kako i da ne bude, kad na njoj svet stoji.

Mirko, da li zbog ubogaljenih svojih ruku, ispusti šamlicu. Nata, požuri, diže je. Opet se pogledaše, sa staračkom odanošću, u kojoj živi jedna jedina, poslednja milošta čovekova.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

os magna ѕonaturum za znak spomena delce ovo posvećuje Sočinitelj Muza moja ljubno tebi, mili druže, diže spomen, al’ je lepši onaj spomen kog sam, druže, dižeš sebi.

Lepši jeste onaj spomen kad posred naroda mnoga ljupka sjajnost slova tvoga udivljenja diže spomen. Lepši jeste onaj spomen kad bistrotom uma tvoga, kad revnostju duha tvoga rodu svome dižeš spomen.

Kad seda, on ne seda kao drugi ljudi, nego se na stolicu truća; kad odi, on ili upravo u zemlju gledi, ili glavu u nebo diže.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ta kućica docnije zbrisana sa zemlje i namesto nje se sad diže velika palata Narodne banke, tako da su danas bančini trezori tačno tamo gde je bila soba u kojoj sam se ja rodio.

On naslanja ruku namazanu pekmezom i na drugu nogavicu vaših novih pantalona i opet diže nožicu sa uzvikom: „Ja imam nove pipe!

— pita g. katiheta prvoga među nama sa kojim mu se sretne pogled. Onaj grešnik diže se sa mesta i ćuti kao zaliven. Katihetu već podilazi gnev i ponavlja pitanje.

Jedno popodne, za vreme velikoga posta, on diže ruku i zamoli: — Molim, gospodine, da idem u avliji. — Reci, Stamboliću, tu rečenicu pravilno, pa ću te pustiti, —

i, u tome očajnom naporu, spopade me težak znoj. Majka diže pokrivač sa mene i sinu joj lice srećom. Sutradan, pošto je bilo utvrđeno da je kriza već prošla, svi smo bili

Izgleda da su moje reči utehe blagotvorno delovale na dušu plavog devojčeta. Ona diže uplakane oči i pogleda me sa puno pouzdanja, tako da sam, ja u tome trenutku osetio dužnost da nastavim tešiti je.

– Ima reč Vojislav Ilić! – prekida Borino gunđanje predsednik. Vojislav se diže, uspravi i zanese glavu unazad, provuče ruku kroz kosu, pa je zatim zadenu između dugmadi zakopčanoga kaputa.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Sedi Kralj je zaćutao i oborio glavu. Zatim je lagano diže i, prikupljajući snagu, nastavi: Junaci!... Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo...

Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se diže od užasa. Očima ne mogu da verujem...

Zatim se odupre šakama i glavu prisloni podu, malo se odmače, i opet poče da temena. Onda diže glavu i upravi oči naviše.

Drveće tajanstveno huči šapatljivim šumom, dok ljudi ćute i misle... Kolona se diže. Prolazimo uskom stazom kroz bodljikavi šibljak i penjemo se uz neki krš.

Ali se zaustavi negde na polovini, pokuša da se digne, opet pade i osta ležeći. Za njim drugi, ali ga zadrža samar, diže se i osta stojeći. Vojnici silaze na kolenima, da ih izvedu.

On se zahvaljuje i najzad požele, da im istom merom vratimo u slobodnoj našoj zemlji. Potom se diže. Ja zauzeh stav „mirio“ da bih krišom ugurao u džep čakšira preostalo parče hleba.

Voda se pela. Podižem noge na prednje sapi. Sad nesigurno sedim, voda kovitla okolo, da mi se po glavi muti. Konj diže glavu i poče da frkće. Kao hteo bih da stane... — Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa.

— Ljudi, ja sve mislim, vi terate šalu... — Bogami, i ja sam to mislio — reče Protić. Pop Momčilo se diže. — Da nećeš ti takav da ideš? — zapita Luka. — Ja šta ću... — Nemoj sad da navučeš i drugu krivicu — upade Dušan.

— E, ljudi, baš je čudan čovek. Luka ss diže i ode. — E ćef mi je što ga nasamarismo. Ali neće smeti sada da dođe ovde... — Naljutiće se... — E, baš me briga.

Gledali smo ih sa nestrpljenjem. Blagajnik izvuče naočare i pročita poluglasno: — „Strogo pov.“... — on se diže i pođe svome šatoru, a za njim ode odmah i veterinar. Dušan otvori koverat i poče poluglasno mrmljati: — Rezervnom kap.

— Na jednome iscepanom listiću iz „Pravila službe“... A to ću isto kazati onoj dvojici. — I Dušan se diže. — Čekaj! — zadrži ga Luka. — Molim te, pusti neka oni napišu... — A što? — i Dušan ga značajno pogleda. — Dakle...

Bilo nam je prijatno. A kelnerice služe. Kosta „Turčin“ se sav narogušio i prati ih stalno pogledom. Tek se diže. — Pusti me, molim te, da sednem tu — reče Dragiši — ama da me samo dodirne suknja. Jaoj, ljudi, gde nam mladost prođe!

Petrović, Rastko - PESME

Noćas ja slušam topot ljubavnoga mlina međ talasima, Noćas! mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla, On diže mora; ljubavno diže se plima. Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla, On diže mora; ljubavno diže se plima. Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

I tako uvek dalje. Žudnje mi čuče obalama ko vredne pralje, Kad se iz sela nebu diže visoki tanki dim; Dok se očima zelenim, čudni heruvim crni, Na planinama spim, sa očima duboko zlim.

Ko peva o hlebu i o gladi! Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi: Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija! Ona: O ne! o, ne!

Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru, To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor; Kada i na poslednji joj odbles duhom

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu. Ali, ovome kapuljača prekrila lice, a iz kapuljače glas struji predlažući Drvoseči da mu za

Pokuša on da strgne vojnikovo lice ne bi li i đavolovo s njim strgao, ali bol posta neizdržljiv. Konačno, Drvoseča diže ruke od skidanja maske. — Sad ćeš kao vojnik, blesavko, ići svetom!

3atim se jednoga jutra diže još pre zore i pođe u svet da nađe leka nevolji. — Šta da radim? — pitala je i drvo, i potok, i zvezdu, i žabu.

Ka nebu pogled diže Varalica i uzdrhta. Gle, čuda čudovita, gle jada jadovita: na ptici srebrna pera, gvozdene kandže, gvozden kljun.

Varalica zgrabi veštice i hitnu ih u plamen, njihove marame isto tako. Buknu oganj, smrad se kao barjak diže u nebo i u isti čas orao slete pred Varalicu. — Uspelo ti je, vidim! — reče orao, a kamenje se pokrenu, u lude stvori.

Svi su ispružali ruke ka metlici, tiskali se, gurali jedno drugo. Ali, očistivši trg metla se ponovo diže uvis, pa se u blagom luku spusti kraj nogu malog tršavka. Ovoga puta niko i ne pokuša da je otme.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Pa sad? A... a? Šta je ovo? MITKA (okreće se od njega i ćuti). ARSA Ustani! MITKA (ne diže se). ARSA (drma ga): Ustani! Jesi li živ? MITKA Za tebe — ne! Mrtav.

Ili te više (pokazuje na Cigane) s ovima ne nađoh, niti videh u mehani, ili te ja — ja ubih! MITKA (diže se, uplašeno): Zašto da me ubiješ? ARSA Da te ubijem. Hoću. Ubiću te!

KOŠTANA (plače). MITKA (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (Kleče do nje i diže joj uplakanu glavu.) Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje.

POLICAJA Noć ide. MITKA Tvoja će noć da s’mne, a moja ne. Čekaj! POLICAJA (sa ostalima se povlači). MITKA (diže Koštanu, rasvešćuje je): Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se!

Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden! (Diže a suze mu teku, kaplju po rukama.) Ajde! Idi! KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda?

Šantić, Aleksa - PESME

malko na šiljtetu niže, Kô simvol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U To bi halka zakucala. — ''Petar!'' — Usklikne otac — ''On je zacijelo!

Kada ti talas po žalima prska I baca duge na bokore trska, S talasom pljušti, i sjajna, i vedra, Kô galeb laki diže se i brodi, Pa pjeva suncu, nebu i slobodi, I kril'ma bije katarke i jedra. 1908.

Neko vozi, neko Stao, ostve drži i vreba, dok žarku Rasplamtjelu zublju diže cura jedna I njome svijetli. S mora nepregledna Tiho vjetar dođe, i pramenje meko Mrsi joj. Sve ćuti.

MEDITATIVNE PESME PLIJEN Noć sjeverna. Konjik stiže, Juri preko stepe puste. Mjesec gori... Prah se diže Kô pramenje magle guste. No gle!

I svaki sijač kô da viši biva, Raste, i svaki pod krstom se diže Nebu... I na me, usred ovih njiva, Kô razdrobljene zvijezde, sve stiže I pada sjeme iz žuljavih ruka; A ozgo otac

Hode. Poljski vjetar hladi, Povija gustu travu ispred ljudi I jašmak diže sa nevjesta mladi'. Tu su i majke. Gle, jednoj sa grudi Golotrb mali pregao se ceo, Pružio ruke za makom što rudi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se diže dim ratne vatre...“ Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz borbu koja

Ilija Birčanin ima u sebi nešto od čega se diže kosa na glavi, kao da je saliven od vekovnog gneva i tuge celog naroda.

Mlogoga sam tako napojio, pa kad zaspi, više se ne diže“. Uz humor vanja pomenuti ironiju. U narodnom stvaralaštvu nje nema mnogo, jer je za nju potreban jadan viši duhovni

Kako dizgen oslabi kulašu, diže glavu, ode kroz svatove, obaljuje konje i junake, dokle dođe konjma carevijem; kako dođe, s njima u red stade.

Kada kralju taka knjiga dođe, te on viđe, što mu knjiga kaže, to je njemu vrlo milo bilo, pa on diže mlogu silnu vojsku, ode s vojskom na Hercegovinu, izvede je na Jezera ravna, pak zasjede u gori zelenoj.

dobar junak dobar san usnio; san je laža, a bog je istina“. Kad dođoše gradu Carigradu, diže care silovitu vojsku, otidoše preko mora sinjeg na arapsku ljutu pokrajinu, te uzimlju po moru gradove, četrdeset i

kom plove utve zlatokrile; pusti vezir svojega sokola da uvati utvu zlatokrilu, ona mu se ne da ni gledati, već se diže nebu pod oblake; soko pade na jelu zelenu.

“ „More, Marko, ne ori drumova!“ „More, Turci, ne gaz’te oranja!“ A kada se Marku dosadilo, diže Marko ralo i volove, te on pobi Turke janjičare, pak uzima tri tovara blaga, odnese ih svojoj staroj majci: „To sam

sam sablju za sebe kovao, a ždrala sam za sebe ranio, a ljubu sam za sebe doveo; pa ti ne dam dobra ni jednoga“. Diže vojsku turski car Memede, diže vojsku, ode pod Stalaća; bio Stalać tri godine dana, nit' mu odbi drva ni kamena, nit'

Diže vojsku turski car Memede, diže vojsku, ode pod Stalaća; bio Stalać tri godine dana, nit' mu odbi drva ni kamena, nit' ga kako može osvojiti, ni pak

Umalo ti junak ne poginu. Mol' se bogu za daidžu svoga, ti bi junak jutros poginuo“. Pa me diže iz zelene trave, baci mene na konja malina, pa me spremi bijelu Sibinju; i tebi je pozdrav opremio.

za zlatnu tetivu, pa on strelja zmiju šestokrilu; pisnu zmija, upusti sokola, zmija pade na zelenu travu, a soko se diže pod oblake, pa odlete u taj turski tabor.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— sjeti se razboriti Mačak. — Zar ne vidiš ovu bukvetinu nad nama, zaklonila je čitavu Tepsiju. Mačak diže pogled, ozbiljno osmotri moćan zelen svod nad glavom i uvjerljivo reče: — Prokisnuće.

— doskoči mu Stric i oba udariše u tako grohotan smijeh, da čak i Sivac diže glavu i prijekorno ih pogleda kao da veli: — Budale il se smiju il po glavi češu!

— Hajdemo brzo! U logoru dočekaše Nikolicu srdačnije negoli se Stric tome nadao. Čim ugledaše njega i njegovu Žuju, diže se vesela graja: — Ehej, evo Nikolice s prikolicom!

— Šta li je ovo sad? — s jezom se upita Jovanče, pa diže lampu malo više i baci snop svjetlosti lijevo-desno od sebe.

— I moj Đoko uvijek odjuri trkom, sve se za njim prašina diže — pohvali se Potrkova majka. —A moj Lazar okrenuo pa i nedjeljom obilazi školu — javi se kolar, Mačkov otac.

— Oho, i ti se sledila od straha, sirotice moja! — progunđa on s puno nježnosti, pa diže glavu i taman da će nategnuti iz boce, kad se iza plasta ukaza nekakva ogromna čupava i rogata glavurda s izbečenim

Zapucketa i planu lišće i sasušena paprat, diže se uvis lagan dim. — Navali vojsko! Neprijateljski logor gori! — kliknu knez Valjuško.

Ček, ček, šta je ono, pogledaj! Vanjka se i sam netremice zagleda u daljinu. Nad golom kapom Lisine poče da se diže nešto kao proziran tanjušan stub lake magle. — Je li ono dim? Nije! — uze da se koleba uzbuđeni Mačak.

— Vanjka, šta se tebi čini? — Ne znam. Tanko je mnogo, jedva se vidi. A ono sad? Pazi, pazi! Nad Lisinom poče da se diže jasno uočljiv taman stub dima i u visini uze da se razrasta u široku perjanicu. — Eno ga, Jovanče daje znak!

— Ovamo, ovamo! — povika Nikoletina iskačući iza drveta. Spazivši čovjeka s puškom, poljar samo u strahu diže ruke. — Predajem se! — Idi k vragu, kakvo predavanje! Bjež ovamo da se sakrijemo.

— Polako samo. Dalje je voda postajala sve plića. Najzad im je dopirala jedva malo preko gležnjeva. Jovanče odjednom diže fenjer i suzdržano uzviknu: — Pazi, eno prolaza!

— prepade se Mačak i skoči na noge. — Pa to je pred samim našim selom. — Bogami, tako je! — diže se i Jovanče. — Hajdemo brže natrag, u Prokin gaj!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Oca i očuha? Trnje i lepu, čistu zemlju? Ko strnjište ili pšenicu? MORE Ka i more što nekad vrlo se s bukom diže I s talasom o bregove bije, Pak i opet se natrag u sebe I skutava tišeći se, — Tako je i čovečasko srdce Podizato na

Pak lati je Mojsej za rep te je diže; opet bi palica ka i bila! I to ne da je koja cifrasta i gospodska palica bila, nego jedna ne vrlo okresata izvađena

I svi joj se pokloniše. Posle toga pak im car da uzmu reče svaki po kamen u ruku, a i sam diže jedan kamen, i reče vojski: »Ovo je glava našega praoca, vala nam je počatiti, što smo i učinili, ama kroštono je on

kako preuze od Magnencija Rim ta onde se i ocari, posle toga opet ne svide mu se opet tamo daleko u Zapadi boraviti, diže se k Istoku, drugo mesto za carovanje tražiti. Nađe pri moru prilično široko mesto, hubavo, na prozoru svim stranama.

I taki diže se golema fortuna, odadna zanjiha more, te sve one korabe ruske izrazbija i širom sa svim činom potopi. Ciglo tri koraba

Osta lav izlomljen ležeći dokle oni po lovu hodiše. A kad se vratiše doma natrag, diže se polako lav i prista za carem hoditi. Ode za njim u polate carogradske.

Pokori mu se taki smočina. Pokloni mu se s glavom i ode od kuće mu. Eto ti, prošavši nekim vremenom, diže se na stranu daljnju taj trgovac Toas iti u svoju trgovinu. Putujući mu skroz gore i pustinje, upade među haramije.

Zašto stidljiv prigovor čoveka na jarost diže. Nego, u razgovoru misli se kako bi mu iztiha nagovestio da se seti car štarad je on došao k njemu.

A kad dođe čas da sveštenik diže častno drevo krsta Hristova, svi se ljudi tiskaju unutra, malo i veliko, da gledaju krst.

Čujući to građani što se s napola zlo peri, diže opet patrijarh iznova drugojače sa svim narodom litiju obnositi. Uze sam Hristov oni nerukopisati obraz i presvete

crkve, hrama presvete vladičice naše Bogorodice, duhnu jaki vetar, udari holuj silovit s božijim trepnućem, diže se more s talasom i jednako s brdima visokim i do dna se razdeljiva. A što su čunice?

Učini palež i vatru zažeže u crkvi blizu ćivota svetoga, i kad se raspali oganj i diže u vis, u to dobi stigoše surovi Bugari potajno, mnogo množastvo, ima do pô mile oko grada. A grad već gori.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

! Ja si sal poješem, eto, što se pojê po čaršiju i po ma’ale!... — Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi

I već odmah ga nije držalo mesto: dosadno mu bilo u dućanu, i čim se vratio šegrt Pote, skoči i diže se da ide. Rđavo sam rekao „da ide“ — poleteo bi on, kako mu je milo bilo.

Jordan reči koju je doista sad prvi put čuo (iako se svaki dan tužio kako „nema stare godine i stari pazar“), pa se diže u čaršiju među trgovce s mladim banćerčetom, kome majka uvuče peškirić i zakopča tur.

— Aha! — kliknu tetka Doka. — Takoj te iskam! I tatko ti takav beše! — Teke... tetko, molim te... — veli joj Mane i diže prst — zborenje za toj ič da nema!... da se ne čuje ništo... — Eh, što da se ne čuje?

— Vrtivagan... Ta sag: „Mi smo čorbadžijski“!... — E, dosta veće! — reče Zamfir i diže obrve. — A što pa? Ako ne uzne iz vašu kuću, — će ostane neženet? Mori, za toj lasno.

“, a on svaki čas pada, pa se opet diže i opet beži. I brani se rukama, a njih teško diže: malaksale mu; on pada i opet se diže i grabi napred, a za njim se

“, a on svaki čas pada, pa se opet diže i opet beži. I brani se rukama, a njih teško diže: malaksale mu; on pada i opet se diže i grabi napred, a za njim se jednako ori ono strahovito: „Lele, kuče u čašire!

I brani se rukama, a njih teško diže: malaksale mu; on pada i opet se diže i grabi napred, a za njim se jednako ori ono strahovito: „Lele, kuče u čašire!

i zadovoljan trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestaje ga kao magla sa Paša-čaira što se diže i nestaje je pod zracima sunčanim, nego će to biti java, sušta java; i bruka će pucati po kafanama, po čaršiji, po

— Ela! — reče samo toliko. Dade znak Manu, ovaj se diže i obojice nestade iz kafane... Stavre i Mane uputiše se žurno kroz neke ulice, koje su sve praznije i mirnije

Iska teta i majka ti da popiju po jedno kafe, — veli Taska Zoni — pa gi prati, ete po izmećarku. Zona se diže i ode, a Taska skide šamiju i raskomoti se, pa sede, i tek sada, kad se udobno namesti, a ona zajauka, ama onako

Mane ućuta i ne hte više da se brani, a nije mu lako bilo ni da sluša karanje, zato se diže i ode od kuće. Oseća se da nije ni za kakav posao, — zato uze pušku i ode u polje da se razonodi malo.