Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
500 drahmi, takođe ništa ne govori. Izgledaju kao ljudi koji još ne veruju da su živi. Tu mi Đaja ispriča da su pukovnik Pejović, potpukovnik Blagojević i on bili oni oficiri koji su poveli pešake u napad i odrobili
Pri polasku, Đaja mi pokazuje sablju poginulog komandira ovog eskadrona. Izvlačim je iz kanije i na njoj čitam ugravirane reči: „Za cara
Osetili smo se odmah spokojniji. — Da bog sačuva! — veli Đaja. — Ratovasmo, tukosmo se, ali ovako nije bilo!... — Nadam se da će ovde i njima biti grob! — odgovara komandant.
Jedemo stojeći. Đaja najednom diže nogu, pogleda u čvrstu saru svoje čizme. Zatim pipnu prstom i reče: — Pazi, bogati, bilo je hladno!
— dirali smo ga svi. — Ne bi bilo rđavo da je udarilo malčice jače, koliko da se zavuče pod kožu! — šali se Đaja. Još ni ručak nismo završili, a otpoče borba u klancu, kroz koji se pružaju železnička pruga i drum, što vode u našu
Po povratku sručio sam se na slamu i zaspao. Rano izjutra budi me poručnik Đaja, i kaže: Bogati, Dragoslave, spavaš kao top.