Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Priča o dečaku došla je mnogo posle priče o Dobrači, ali je ipak Dobrača taj koji svakoga dana obilazi dečaka. Kao i nekada, Čukur-česma je i sada središte ovog kraja na
bunu kada je Karađorđe, prvi, počeo iz potaje da presreće Turke i da ih tamani a onda ohrabrio i druge da isto čine, Dobrači to nije smetalo. Naprotiv.
— Moraš li to, sinko? upitao je starac sa malim osmehom ili se to Dobrači pričinilo, i umro. Iz kućice niko kije izišao a praznina je počela da izbija od kamena, od zemlje, od oblaka.
Karađorđe se čudio otkuda Dobrači, još mladom, takva želja kad nisu, u prosveščeniju, njegova posla i nije, u tome, njegova slava.
Ali, opasnost nije smetala Dobrači. Kao što je, nekad, sticao imetak tako je, sada, sticao pristaše: sve mu je polazilo za rukom, ljudi su mu se odazivali