Radičević, Branko - PESME
Ta pomami ko god može, Pomami joj majku, Bože, Da j' iz odra krene meka, Da je dogna do meneka, Da ja vatim svoju dragu, Da je ljubnem golu, nagu.
uzavrelo, Te malko krvce u lice natera, On osmenu se, al' puno čemera, Te veđe sabra, rasrdi dorata Pa za čas dogna dvorima pred vrata. U dvore uđe; al' ko je i šta je? Odavde nije, dakle otkuda je?
Četir dana stade tako, A on pri svom sve jednako. 57. A ja opet, ka i dosle, Udri gudi sve jednako, Dok ne dogna ponajposle, Te s' oprosti sa mnom vako: 'Vidim da ti nesam mio Kâ do sada što sam bio.' 58.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— I na to bake nestane. A dečko, kad dogna goveda kući, učini onako kao što mu je baka kazala: udari šibljikom o krov štale i vikne: „Prilp“, a goveda svako na
Sjutradan ukrade maćija onu šibljiku, te je spali, a dečko kad dogna goveda, traži šibljiku, ali nje nema tamo gdje ju je on obično ostavljao, te on morade i opet sam vezati.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— I nato bake nestane. A dečko, kad dogna goveda kući, učini onako kao što mu je baka kazala: udari šibljikom o krov štale i vikne „prilp“, a goveda svako na
Sjutradan ukrade maćija onu šibljiku, te je spali, a dečko, kad dogna goveda, traži šibljiku, ali nje nema tamo gdje ju je on obično ostavljao, te on morade i opet sam vezati.
Tek što ovo reče, okroči ono magare i uzme jednu tojagu te po magarcu doklen ga dogna dovrh one litice oklen će skočiti, no kad magarac viđe onu propast, udari na se, a on po magarcu s desne i s lijeve,
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Ali znaš li gde je njegova postojbina? Divni, daleki Kavkaz. Pa otkud on ovde, ko njega amo dogna? Žalosna je to i duga istorija.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Krčmar se začudi jako Što dogna brižnoga kmeta da dođe sabajle tako. I kmet oseti ovo, i pošto po krčmi glednu, On, zbunjen, othuknu samo: „Daj, veli,
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Šuti Marko, ništa ne govori, na šatora ne okreće glavu. Pravo ode bijelu šatoru, ka šatoru nejaka Uroša, dogna Šarca caru do šatora; onđe Marko Šarca odsjednuo.
vrancu, i skupio desetinu druga, hoće svojoj na muštuluk majci; a kad viđe vojvoda Milošu, te dorata konja podigrava, a dogna ga blizu do đevera, do đevera Jovan-kapetana, đevojke se rukom dofatio. Al̓ da vidiš proklete đevojke!
bješe, al’ eto ti Senjanina Iva, — sav mu vranac u krv ogreznuo, na Ivanu sedamnaest rana, nosi desnu u lijevoj ruku; dogna vranca pred bijelu crkvu, pa govori ostariloj majci: „Skin me, majko, sa konja vrančića, umij mene studenom vodicom, a