Matavulj, Simo - USKOK
Bješe mi dobar prijatelj nabavio fes i kaputinu, te prođoh neopažen. Kad se već dohvatih lomnoga puta, bio sam siguran, a kad prijeđoh granicu, nijesam već hitao, no sam čekao neće li ko naići da me uputi.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Razumem! — ponavljao sam, a pri polasku zamalo da vojnički pozdravim i gotovo stidljivo se dohvatih za šešir, i uputih u pravcu onih šatora i ljudi okolo njih.
U magnovenju spazih neki koren od vrbe i ja ga dohvatih. A preko mene su skakali, čuo sam zapomaganje. Bio sam gotov da ubijem najrođenijeg, ako me se samo dotakne.
Pomislio sam: sad je svršeno... i ja još očajnije dohvatih te ruke i jedva ih odlepih... Besmo već uz most. Uhvatih se za jednu alku, raširim noge, konj promače, a ja se prebacih
Uto Tanasije promoli glavu i reče da me zove komandant. Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave... I zamišljam tada komandanta kako drhti od ljutine, a ta nervoza i
Trebalo je reći koju utešnu reč. Ali mi je izgledalo da bi svaka moja reč izazvala još veću bujicu suza. Dohvatih je nemo za ruku. Sestra je privede stolici. — Primiri se — tešila je nežno moja mati. — Šta možeš. Sudbina...
S naporom se podigoh i tada ugledah konja, koji je stajao pozadi i sav drhtao. Dohvatih ga za dizgine i pođoh trčeći nizbrdo. Gruja mi je jurio u susret. Šta je sa vama?
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
A ja, tek onako odjednom, kao iz kakve zasede, skočih pred konja i dohvatih za dizgine. Konj stade. — Dole s konja! — viknuh i trgnuh konja u stranu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Već izbezumljen, dohvatih se golim rukama za žicu, kao da će me ona spasti. Obazreo sam se hitro levo i desno. Ceo prvi streljački stroj ležao je
Pritajili su se malo, a zatim uskočili u rov. — Ja natrapah na jednoga i dohvatih ga za gušu, da se ne dere. On opali iz puške, ali u vetar. Mislim se: pucaj kolko hoćeš, ama samo ne viči.
— Čujete li šta govorim? — i dohvatih je za ruku. Nije se opirala, ali me nije ni gledala. Povukao sam je za ruku i vodeći je tako prišli smo vratima.
“ — Molim vas... naređenje je jasno. Setio sam se Arlete. Pred očima poče da mi se muti, zaklatih se i dohvatih za ruku onoga do mene. Komandant se okrete i pritisnu dugme zvonceta.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— šapnu komandir. Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice. Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja... Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve nešto iznose. Jest.
Baterija krete. Komandir izvadi cigarete i ponudi me. Ruke su mi još drhtale od straha, da jedva dohvatih cigaretu. Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kažem komandiru kako se nikad nisam ovoliko prepao.
Jedan ga dohvati za noge da ga izvuče, ali on jeknu: „Ubijte me... ubijte.“ — Ponesite ga! — doviknuh, pa ga i ja dohvatih za jednu ruku. Nosimo ga kao vreću, dok ne za đosmo za okuku, te ga onda spustismo. Umirao je. Mene nešto u grlu steže.
Neko je pozva, čini mi se, pre mene, ona htede da me mimoiđe, i u prolazu me čupnu za kosu. Ja je dohvatih za ruku: — Stani, ženska, gde si zapela! — rekoh joj. Ona hop, sede mi na koleno, i poče nešto da govori.