Upotreba reči dole u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ja sam sirota devojka, bez oca i majke“. On me posmatraše malo poduže, pa onda mi, oborivši oči dole, tiho progovori: „Ti ćeš zato opet biti najlepša devojka u kolu“. „Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!

„Grlice, al’ si divna!...“ Posle me uze za ruku. „Ja te ljubim, Grlice!...“ Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsimo. „Tebi je zima, moja mila Grličice?...

“ Posle sam zastala. „Vi ste došli“, reče ona, „da vam udelim“. Ja sam oborila oči dole, nisam je smela više gledati... nego tiho, jedva šapćući, rekoh: „Gospođo, ja sam došla da služim“.

Petke, hteo pregaziti, konj mi se zaplete u nekakvu razvaljenu talpu, te strmoglav pa dole u neku jarugu. Onde je i ostao, siromah! A kakav beše! He, moj brate, ja ti onakoga već neću za života uzjahati!...

Tu beše jedna livada vrljikama ograđena. Moj kožarski trgovac dodade mi ular od konja, skide nekoliko vrljika dole, i tako smo preveli konja u livadu.

Bilo je nešto na njoj što me je od nje otuđivalo. Kad me pogledi, ja oborim oči dole, a kad mi govori, mene čisto uši zabole.

Pred kućom nas je čekala Stana; bila je neveselo zamišljena, oči je oborila dole, gledajući zabrinuto preda se, a prstima čupkala je šarenu ivicu od svoje pregače...

Stanina mati oborila oči dole, pa sluša gde joj nešto kaluđer šapuće. Nisam čuo šta joj je govorno, ali sam primetio na njenome zbrčkanome licu da

Priđe i Stana, da me, kao devera u ruku poljubi. Ja trgnem ruku, ona sva pocrveni, oči je oborila dole i više me nije smela pogledati.

Milisav, porumenevši do ušiju, obori oči dole, pa svojim zvučnim glasom pročita nekoliko psalmova, tako lepo, takom umilnošću da bi i samome psalmopevcu srce

— I, pogledavši blagodarno u blago lice učiteljevo, okrete se svome Milisavu, uze ga za ruku, privuče ga k sebi dole, pa ga poljubi... — Oh, kako bih voleo da... Ne! Ne! Milisave, dete moje, živi ti i budi srećan!...

— A kako može moj otac bez mene živeti?... — pitaše začuđeno devojče. — Svi ćemo zajedno živeti! Ona obori oči dole, pa onda nežnim glasom, skoro jecajući, protepa: — Oh, ala bi to divno bilo!

Obradović, Dositej - BASNE

iziđe u lov, a orao, ne imajući taj dan šta jesti ni s čim svoju familiju nahraniši, i videći lisičiće podebele, sleti dole, uzme ih i odnese u gnjizdo.

Po slučaju taaa vetar duvaše: upali se orlovo gnjizdo, spadnu dole orlići, polak poprženi. Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala,

Padne meso dole, ugrabi ga lisica i proždere, govoreći i posmejavajući mu se: „E, moj vranu, imaš svašta, al' pameti nejmaš!

Počne loviti jednog po jednog. A kad vide miševi taku napast, dogovere se da ne slaze više dole, no da hodaju gore oo gredama, gdi mačak ne može doći. Onda se mačak učini mrtav i pruži se bez uviženija.

Onda mlada žaba |rekne staroj: „O, prekrasne voue! 'Ajde da skočimo unutra.” — „Možemo lasno skočiši dole”, — odgovori stara — „ali ako se i ova voda osuši, hoćemo li moći napolje iskočiši?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

miriše na njenu kosu i vrat, i biva Tesno u ovoj gorkoj nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva Dole diše moj vranac, vran se presijava, Šta li to njemu sna i spokoja ne da Leti vetar pun sena, moj vranac ne može da

, u vreću sipa žito, u slanik so! A da li Donji, gvozdenim tegovima, kurvarstvom i lopovlukom, povučen dole u najdonje tame i dubine, svojim tasom dotakavši dno, tim silaskom u ponor i ad, podiže gore, u onu visinu, visoko

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Šanac i logor na Kličevcu docnije osnovan je. U ta vremena i Koča dole oko Morave podigne čete i Turke počne tući, zato i sada Moravci zovu ono vreme „Kočinom Krajinom” a za ćesara Josifa

I tu se Hadži-Musta-paša jošt većma prevari: pošlje svoga sina dole da kupi vojsku. Kad se vezirov sin Derviš-beg poudalji, ove ti Beogradlije odu kod paše, uzmu izun da i oni idu njegovom

Kako naš top puče, a naši se vojnici trgoše natrag, dok dole povikaše: „Naš je top, naš je top!” a oni opet u napredak, a turski konjici prskoše.

no se iz oni̓ sela dumendžije uzimaju koji su vešti Đerdapu, i govore da oni nikakva danka ne daju, no samo gore i dole lađe propraćavaju. — Sad mi Živkovića zamolimo da, kada sebi nađe dumendžiju, da i nama nađe.

A što je tolika straža noćom oko tebe, to je zato: porodica i vojska oni̓ begova koji su dole iskali su tebe da te vode njima preko Drine, da te oni čuvaju; a Kulin kapetan i Ali-paše ̓oće da te parama ucene, zato

A Marinović kroz plač: „A jadno vam vaše bijenje i nebojanje! A gdi vam je Černi Georgije?” Kažemo: da je dole na Moravi pred onom turskom ordijom.

Nedoba: „Nemoj, no gledaj svoga dela”, i pr. I to rekao mi je: da svagda pišem dole, da gledaju kakvim načinom bolje mogu, koje s politikom koje s novci, neka se s Turci pomiruju; makar goli ostali, samo

Pitao sam: kako bi pomoglo se onim ljudma koji dole sede, pak teraju i̓ ili u Rusiju ili u Tursku ili da se ovde potpišu?

Kazao mi je, da otpišem dole u ime njegovo, da je bolje ovde jedan nego 3. „To je, veli, moje mnjenije, a vi opet kako znate.” (Ovo je za Stef.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Stolice slamne, obojene zelenom bojom; u nekih se već slama odrla pa visi dole. Stolovi obojeni crvenom bojom; a tako je obojen i kelneraj.

su još i neke ženske slike, što tokorse pokazuju delove sveta i godišnja vremena; slika nekog deteta s naočarima a dole piše: Kleiner Groѕѕpara i druga — opet dete, žensko, s naočarima a dole piše: Kleіne Groѕѕmama...

vremena; slika nekog deteta s naočarima a dole piše: Kleiner Groѕѕpara i druga — opet dete, žensko, s naočarima a dole piše: Kleіne Groѕѕmama... Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu.

Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće — hoće preko livade dole mehani. Taman beše okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srećkovom — idu s vode.

Gazda Raka mahnu glavom, učini: »Hm, hm! đavo dete!« pa okrete naniže, preko Ilijine njive, dole seoskoj mehani. Tu zateče Simu, ispsova se opet s njime zbog one potre i reče da će ga tužiti kapetanu ako mu danas ne

Hajde ja, hajde... Kad bih u Pavićevu livadu, dok ti nešto pristade za mnom. Kao čovek dole... Ide lepo baš kao čovek...

— upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti. — Jakako, moj brate!... Zaroni ti on lepo. Kad dole, a pređa se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povuče i pođe naviše... ali hoćeš!

Viš, pa devet puta, moj kume, i — evo dokle sam dospeo!... završi Radan, pa klimnu glavom ne veselo, pogleda nešto dole u vodu, pa tek povuče Matu za rukav šapćući: — Kume, kume! Nuto, nuto! — Šta, kume? — upita Mato uzjazben.

Nuto, nuto! — Šta, kume? — upita Mato uzjazben. — Nuto ono dole — vi'š?... Vi'š kako sedi!... Ta eno ga, eno — crni se!... — Ama šta je? — Dete — ono, kume! Zar ne vidiš?...

Bome je tu padala para kao kiša!« Već se prilično odjutri. Gazda Milun popio kafu dole u kući i popušio lulu, pa tek zovnu neko od čeljadi: »Idide, dete, probudi Sretena, lek dođe amo!

— upita ga. — Ta vratih se — odgovori Tiosav zlovoljno. — Pa kamo ti vosak? — Dadoh onom gadu dole. — Zar opet? — Ama kud ćeš, brate, kad saleti kao Ciganin. — Opet ti jamačno podvalio?

— Bi li ti uzeo još vrljika da ti doteramo? — 'Oću, 'oću! Mi treba za livada, ona dole u reci. A koliko imate vrliki? — Biće dvaest kola. — E 'oću, 'oću! A pošto? — Po dve rublje kola — reče Vitomir.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Stoj! — začu se glas. I pojavi se čovek iza grma. Njemu senuše svetnjaci pred očima. Taj je čovek bio Stanko. — Dole! — Dole!... — zagrme opet. Lazar, ne znajući šta čini, maši se rukom pasa, trže pištolj i skresa...

— začu se glas. I pojavi se čovek iza grma. Njemu senuše svetnjaci pred očima. Taj je čovek bio Stanko. — Dole! — Dole!... — zagrme opet. Lazar, ne znajući šta čini, maši se rukom pasa, trže pištolj i skresa...

Junačko srce Zavrzanovo ne može otrpeti, nego skoči na bedem šarampova, pogleda dole, pa viknu: — O Turčine! — Šta je? — odazva se Mujaga. — Jesi se pozdravio sa svojima? — Što?

Dučić, Jovan - PESME

I dole u selu zadnji ognji zgasli — Noć, i tu se spava... A kô sablast čudna, Međ grobljem i selom još krivuda staza, Sva bela

Najzad, mnogoglasno, Dole, pod zemljom! Negde u dubini Jednakim ritmom, kao muklo zvono, Ogromno srce začu se u tmini: Udari mirno, tiho,

U daljini u horizontu, digoše se crveni plameni stubovi: to su munje zapalile neku ogromnu šumu negde na predgorju. Dole, ispod obronka na kome je staro raspeće, čuju se bolni glasovi: kao da ceo narod dece mre napijući u stenju i u

(„Amerikanski Srbobran“, 15. januara 1943) SATIRA Znamo vas dobro, profiteri, I vas po vrhu i vas dole — Uvek neverne svakoj veri, Uvek s prezrenjem za sve bole. Znamo vas dobro profitere.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ja sam bar osećao gore na temenu rupu i dole za patos zakovane noge. I onda sam se znojio, kuhao, topio i naposletku bio hladan kao ledenica Molim vas, malo da se

Moja mati klonu kraj kovčega i obnesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto.

Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila. — Hvala bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti.

Ja sam sedeo celo poslepodne i čitao. Predveče ustanem, otvorim prozor i gledah u vrt. dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlažni prolećni miris.

Našto natezati, našto glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv. Dole sa srcem! Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

na nešto veliko i odvažno; a za to su taman dovoljne i one sitne zvezdice koje svetle i švaderski žmirkaju s neba amo dole na zaspalo selo i budnoga Šacu u njemu, koji se žurno uputio, pa najedared zastao.

— Ju, ubio je bog; kako to da mi pasira! — pa stade i pogleda dole i vide da je sasvim tako. — Uf, uf! Kud sam sad ovako pristala!!!

— Ta nije baš ni trebalo, samo ste se zabadava trudili — veli Nića, i trpa suv jezik u rukav od kabanice, koji je dole zavezan i lepo služi i kao torba.

Čuješ, Ćiro... i brkove dole! I da sam ja kojom srećom na tvom mestu, ja bi’ tražila od njegove ekselencije gospodina vladike da ga baš onaj njegov —

Daklem, ti si već konten da sve zaboraviš!.. Ćiro! Kad mrziš, treba da mrziš ljucki. Jest, tako je to! Sve dole! I bradu, i brkove, i... — Ali njegovo preosveštenstvo, gospodin vladika — Ekselenc... — Kakva ekselencija!..

Ćiro, kad mrziš, mrzi! I brkove mu nemoj oprostiti, sve dole, sve! Sve!... — Ali, Persida... — ...A našem Peri treba da kažemo da odma’ od sutra pusti još dužu kosu; kad dođe

Od ovo nekoliko dana gore imenovani je jednako bio dole na dnu. Tu se dan noć zadržavao, i u ne malu brigu bacao pop-Spiru i sve ukućane, a osobito Julu.

poslušna deca, gotovi su da poslušaju, pa on uzme ona dva grdno velika bokala, a Jula čirak sa lojanom svećom, pa trče dole u podrum, pa on toči, a ona mu svetli.

Ali deca neće s kola. Udarilo sve četvoro u plač i dreku, pa neće dole, nego zovu mamu da i ona sedne u kola. — Doći će pópa; sad će se on vratiti! — umiruje ih putnik. — ’Ajde, râno!

koja su se poređala kraj kola i stajala u redu kao kakvi mali krivci i krupne im suze kapale po odelu i rukama i dole po prašini. — Je l’ te da ćete doći? — Doći ćemo — uverava putnik rasplakanu decu. — Dabome da ćemo doći.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

uđu u sobu da promišljaju kako će vizitu praviti. Bilo je već pred veče. Hodaju po sobi gore dole. Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči.

Gospodar Peršunović dugo nije mogao zaspati. On je sam u jednoj sobi bio, pa je dugo gore dole hodao i razmišljao kako će stvari izgledati ako mu se kći uda.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Sigurno, sigurno špijun. Pa pun je Beograd špijuna. — Špijun zaista? — Zar već? — Dole, dole, doleeee! — Evo špijuna. Je ste li videli špijuna? — Ljudi, po Bogu, moj bakalin sa Grantovca.

— Sigurno, sigurno špijun. Pa pun je Beograd špijuna. — Špijun zaista? — Zar već? — Dole, dole, doleeee! — Evo špijuna. Je ste li videli špijuna? — Ljudi, po Bogu, moj bakalin sa Grantovca.

Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska

Njega je vest o ultimatumu, dole u njegovom đačkom stanu na Dunavu, prekinula baš u onom trenutku, kad je završavao svoje toplo i lepo pismo verenici,

Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome. Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od nekoliko stotina dinara.

Tamo dole, u tesnim i bednim prostorijama najosetljivijeg u tom trenutku, nerva u delikatnom mehanizmu mobilizacije, jedan pust

— Živeli ovi u žaketima i gerocima! — U Pešti, u Pešti, doviđenja u Pešti! — Dole! Dole! Doleeeee! — Ženo, ej, ženo; Čuvaj mi obe radnje! — Pošlji fotografiju dece! — Do viđenja na onom svetu!

— Živeli ovi u žaketima i gerocima! — U Pešti, u Pešti, doviđenja u Pešti! — Dole! Dole! Doleeeee! — Ženo, ej, ženo; Čuvaj mi obe radnje! — Pošlji fotografiju dece! — Do viđenja na onom svetu! — Stoko!

— Šta bi hteo da kažeš? Jurišić se okrete, sede na travu i zagleda se u Hristića, čiji dogled okačen o prst pade dole.

su razjarena klatna besno udarala u onaj tuč, on se sruši na drveni tavan iznad stepenica, pa se munjevito stropošta dole i izleti u portu.

koga je udarila razorna granata, jednog od naj težih kalibara, stropoštao se sav u prašini sa onim zvonima i kubetima dole na travu u porti crkvenoj i da nije bilo jedne naduvene lešine nekog vojnika iz desetog lovačkog bataljona na koju je

oseća ono isto trnje u grudima i one bodlje i mačije nokte kako ga ponovo počinju grepsti, te se sve ubistveno zavitlalo dole duboko u onoj senci.

Afrika

Dok on uspe da nam javi to dole, i dok Mej stane. kamion mora da je prešao dve-tri stotine metara. Samba pobeđuje sav svoj užas od pomrčine i odlazi u

U odaji, uvijen u „panj“, koji urođenici dole kraj Okeana danju nose oko bedara, a noću se zavijaju njim do preko glave, spavao je neko na zemlji kraj moje postelje.

Ništa! Ima još dvadeset devojaka gore u sobicama na balkonu i dole u sobicama oko dvorišta, koje gledaju u nas naviše, izvijajući svoje šije pune korala i dukata.

Jedina razonoda, raštimovani gramofon, gledanje kroz prozor na talase i igra dole u kabini sa Bubuom. Ručkovi i večere dočekuju se sa larmom.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

“ Engelshofen je, međutim, bio viknuo svog husara, koji mu je dremao pred vratima. Naredio mu je da siđe dole do kancelarija i da kaže da će oberkomisar doći u zatvor, da vizitira.

Te vrpce bi visile, pod tronošcem, koji bi se tada pokrio. Igra se sastojala u tome da jedan od igrača ima, dole, da zavuče ruku i cimne jednu vrpcu, na „tri“, Derući se prethodno „jedan, dva, tri“.

U tom zatvoru, apsenik bi brzo naučio kako je u mrtvačkom sanduku, a izgubio bi i pojam o vremenu. Vlaga je tamo dole bila tolika da je apsenik, već posle dva‑tri dana, dobijao groznicu.

Noge su mu bile kao drvene i on je, svaki čas, udarao pesnicama u svoju čizmu. Hodao je gore‑dole, ali se bio umorio. Osluškivao je sebe samog i gledao u samoću.

A što da ne može? – čuo je, kako mu neko, kao Trifunovim glasom, šapuće. Pa dosta je da te ostavi nedelju, dve, tu, dole, da te groznice umore, a uši da ti pacov pojede. Koga da se Garsuli boji?

Sem toga, i samog sebe sažaljevao je u svojoj samoći i osećao je tu razliku, da je on, tu, dole, a da tamo gore proleće rumeni, da je tamo svakako, sad, divan, proletni, dan, a on ne može da ga vidi i možda ga

Činilo mu se da vidi njihovu glavu, njihove tanke vlasi i rep, dug i pun. Lako je poznati dobru kopitu, visoku, dole široku, crnu. Ako se pogleda u bistre konjske oči, neće prevariti, ali zar vredi gledati u ljudske oči?

Provodadžije onda – jedan stari major i njegova žena – počeše da se šetaju, gore‑dole, po sobi, da se šepure, kao pauni, a da brbljaju kao patkovi.

je oficir trebao da pođe, provodadžija je bio siguran da je stvar svršena pa je naredio devojci da isprati mladoženju dole, do bašte, koja se prostirala do zidina kazamata, i ispred i iza kuće.

Ali stražara, već davno, nije bilo tamo na visini. Putnici su se zapisivali u knjige, dole, u karauli i đumrukani, a oko karaule, na ledini, pasli su, mirno, sapeti konji.

Jest, jest, uobrazio je, kaže, da u njemu Bakićeva duša živi i da će je u Rosiju, sa sobom, odneti. A narod, tamo dole, u donjem Sremu i Slavoniji, pita za cara Lazu. Ne ume trgovati, ali ume mreti.

On je bio navikao da žene oficira, tamo, dole, u Sremu, govore o nacionu, isto toliko, koliko i muškarci. Nije bio uvideo da se to dešava samo u njegovom, uskom,

Teodosije - ŽITIJA

! Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još Dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio.

I kako ne mogaše čiste molitve tvoriti od velike buke i šištanja zmijina, dojadi prepodobnome, te sa stene svoje dole ka zmiji reče: „Od Gospoda mojega Icyca dolina ova n stene ove i sa pešterama meni su u deo dati, i peštera u kojoj si

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

oblasti su sve jednog tipa, sa čardakom (doksatom) na gornjem spratu, iz kojeg se ulazi u kuću i u sobe. dole je „ćerač“ za stoku.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

SPASOJE: Ne, još ne. Molio bih vas još za jednu uslugu. Moja su kola dole, sedite u njih i idite hitno na stanicu, jer nema pet-šest minuta do voza.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Za trenutak se osetih kao da me je neko lupio šakom u rebra, zatim se napravih da posmatram šta Ataman dole na hipodromu radi.

Nasip i vrhovi jablanova kao da su u sebe upili svetlost. Dole na reci bilo je sasvim tamno, iako je i to slučajan utisak.

Pokušah da svoju pamet prekopčam na neki drugi kolosek, bez nekih naročitih rezultata, kao i uvek. Dole, na trgu, oko vodoskoka koji se ponašao kao filmska diva i radio onda kada se to njemu htelo, sedeo je čitav čopor

Izgutali smo, Rašida, rekao sam, a onda shvatio da razgovaram sâm sa sobom. Dole, u stanu, bilo je neočekivano tiho: ni škripa kreveta, ni koraci po kuhinji, ni čangrljanje posuđa pri spremanju hrane za

Bio sam sasvim siguran da će Stanika zasuti oca tanjirima čim se pojavi na vratima. Dole je još bilo mirno, iako je sada i očev krevet bio prazan.

Pokazaću vam ga. Moj otac je strog i zato ćemo se unutra uvući kroz kuću našeg sobara Ćaponjija. Znate ga? Kuća mu je dole iza groblja! pridigla se i pošla, a ja sam pošao za njom. Sad ćeš saznati ono o zlatu, sada ćeš to, konačno, napipati!

- Da nije nešto drugo? - upitao sam, a ona rekla da nije, i slagala, naravno. Shvatio sam to, čim sam je tu, dole na ulici zasenjenoj kestenovima i potpuno praznoj, uhvatio oko struka za prvi okret. - Pa ti ne znaš da igraš?

- Da izađemo na obalu, Rašida? - pozvao sam je, ali je ona samo zatresla glavom. Dole, u vodi, osećao sam dodir njenih butina i grudi uz samo svoje rame. - Mislim da mi je već pomalo hladno u vodi, Rašida!

Bio je to Stari s neke dve mačke, ali Vesna je i dalje pričala tako da nisam mogao da čujem šta je to o čemu oni dole raspravljaju. Čuo sam samo da spominju reč svedočanstvo. - Stopiraj, Vesna! - rekao sam. - Govore o ocenama.

- rekao sam takođe šapućući, jer sam krajičkom ušiju još lovio o čemu govore oni dole. Konačno, to mi je dojadilo, pa sam počeo da sređujem zbirku insekata.

- šapnuh, mada nije bilo potrebe za šaputanjem. - Moram izaći, a ti reci ocu šta hoćeš kad nas pozove dole. Ja ću se izvući preko krova! - uhvatio sam je za ruke i držao ih za trenutak.

Uzdržana daha, klizio sam milimetar po milimetar na dole. Činilo mi se da nikada tabanima neću dodirnuti zemlju, ali sam je dodirnuo mnogo pre nego što sam računao.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa kalajisan šešir, cilindar, dole uzan, gore širok, kao izvrnut kotlić. Gospodar Sofra rado se s njim družio i k njemu je odlazio kartati se „friše fire“

Svi zasednu. Tu je i gospođa Soka sa celom porodicom. I Milan šegrt dobio je dole mesto. Kod gospodara Sofre i šegrt za trpezom ruča. Mati se tek katkad digne da nadgleda, a Lenka i Pelagija služe.

Na svakom kratak „inexpressible“ i bosonogi, lica užasna, upravo konfišcirata. Čamča opazi da im je na nogama dole neki veliki modar prsten, čitav krug ozleđen; nema sumnje da su ti još nedavno bukagije nosili, ili možda su još

već vreme bilo da se ide, a šljahtec učtivo pozove, pa tako svi uparađeni sednu u velike karuce, gore dva šljahteca, a dole dva „kupca”, jer badava, mada su gosti, pred šljahtecom ne mogu sedeti. Dovezu se u dvorac.

Za četvrt sata stigli su ga. Bećarov konj umoran. Bogzna otkud ga već juri. Opkole ga. — Dakle, tu si ti, junače? Dole s konja, to je krađen konj! Bećar videći latova sa pištoljem, nije mu na ino, mora da siđe. — ’De ti je pasoš?

” Šegrt istrča na stražnja vrata, pa u gornji kat, da zove Šamiku. — Starog gospodara dole vešaju, pomagajte! Šamika uzme brzo napunjeni pištolj, pa trči dole.

— Starog gospodara dole vešaju, pomagajte! Šamika uzme brzo napunjeni pištolj, pa trči dole. Donde je Pera starcu po džepovima tražio od kase ključ. Otac viče, koprca se.

Ta i bogosin Isus se rastavio jedared od oca, pa je sišao na zemlju, a šta će vama faliti ako od dole gore pođete. Ta i ja sam star, i ja neću dugo. Metnimo ruku na srce da nikog prevarili nismo, pa je duši pasoš gotov.

Nema više gospodara Sofre, mrtav je. Dok je pokojni Sofra izdisao, Pera pred kućom hoda gore dole, gleda na prvi kat, čeka kad će pući glas da je otac izdan’uo. Kao god vrana kad oseća miris kakve strvine.

— Dobro došli! Šamika je doneo lep buket, pa joj na prsi zadeva. Juca gleda dole na buket. Oh, kakav je to pogled! Lepa još usta smeše se, a oči zapaljene, kanda joj dušu gore.

Otidne u jednu malu birtiju, i tu dobro se napije. Pred noć je već fantazija nabrušena. Noću, sam u sobi, hoda gore dole; na stolu čaša i boca vina. Skreše trinaest stihova. Dobro mu ispalo za rukom. Više ne treba.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ni u njemu zvezdu, kao u snu. Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole, do čamaca, ljudi su se okupljali, dovikujući se. Neki, zaostali, uplakani, praštahu se, krsteći se.

I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode.

uz brda, koja su opet padala i spuštala se u mokre travuljine, kola su brzo stigla tri velika, crna čamca, što su dole, na reci, lagano odmicala. Zagrljen toplim dečjim rukama, on je kao nastavljao da spava.

Pesma onih u čamcima, kroz bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva čujno, kao ispod zemlje. Nad brdima i šumama međutim, što se ljubičasta ukazaše, levo, mogao

Poneka žena pratila ih je, sredinom puta, mesečinom, čak dole, do poljana. Poneka mračna kuća, iz koje iziđoše, ostade tako za njima, u tami, sa svetlošću što je dopirala iz širom

put ostavljao, bili su na visokoj obali Dunava, među jablanovima, u jednoj ogromnoj žutoj, turskoj kući, oko koje su, dole, na vodi ležale lađe krijumčara.

Behu kao izludeli od promena. Hodali su brdom, u čijoj senci, dole, ostadoše oranice, sela, crkve, vinogradi koje su videli sa visine, kao tice, a ne kao ljudi.

Topli mlaz vazduha zasipao ga je, pri prelasku puteva, a prijatna hladovina pri ulasku pod šumu. Dole, na padinama i obroncima, videli su se zaseoci, a po bregovima zvonici crkava, u svetlosti, koju je vetar raznosio kao

Videvši iz kola, nad visokim brdima, kako prolaze oblaci, učini mu se da se slivaju dole, kao i ogromni potoci kamenja sa vrhova, pod kojima su belela se čitava polja dubokog snega i velikih, tamnih senki

Kroz jelovinu, on se peo za pukom, izgubiv posle uopšte iz vida zemlju i sela, dole. Cvrčanje levči, paoka i glavčina uspavljivalo ga je kao i neprekidni šum, pod kolima, opalih grančica i igala, što su

Negde je moralo biti nešto svetlo, značajno, pa treba otići tamo. Videći ih dole, u travi, mračne njine gomile, kako leže oko kola, osvetljene vatrom, njemu se činilo, naslonjenom na točak, da ih treba

Ona, međutim, sagnuta dole, zapovedi mu još jednom da se nagne, uhvativši ga za ruku, koja mu beše hladna kao u mrtvaca.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

pravila odgonetanja „besmislenih“ znakova razotkrivaju se izvesne osnovne opozicije: levo—desno, okruglo—šiljato, dole—gore, koje su simbolički povezane sa načelom žensko—muško.

Muški atributi su: desno, gore, uspravno, dugačko, unutra (u kući), debelo, šiljasto, nemirno itd., a ženski su: levo, dole, položeno, široko, napolju, van kuće, okruglo, mršavo, mirno itd.

Još valja iglu čiodu da zabode u košulju na nedrima strmoglavce, da bi se i hrana obastrmila dole iz prsiju, i valja okrenuti nedra od košulje na leđa, da bi se i hrana okrenula“, piše Miličević.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Da je samo sišao dole u parter, dobio bi takav đon u trbuh da bi me pamtio dok je živ! Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da

Sve same stare, polovne stvari! – Zar ti nisam lepo rekao da ostaneš dole? – Sama među onim muvama? Četiri kaluđerice čuvaju manastir Svetog Mihaila, na brdu iznad Stona.

za putovanjem je bilo pod njegovim prstima dok je svirao na kontrabasu verujući i sam da svira (a simfonijski orkestar dole iz tame pratio je njegov ludački san), i šapata je bilo i svih ostalih ritmova što izluđuju jednog petnaestogodišnjaka

Dozvoljavali su joj da se ponekad igra s nama radi jezika, pa smo je odvlačili dole do katedrale, bila je to sirotinjska četvrt Sarajeva, bez drveća, bez travnjaka, bez aleja, bez ičega.

Tako Kami žmuri u tami zatvorenih stranica. Ispod njih su strme bašte pune šušketavog lišća u pet po podne, a sasvim dole vreo grad koji počinje da se hladi.

I ne gledajući ga, ona podiže svoju ruku pa on oseti na vratu laki dodir mekih prstiju, a sasvim dole pritisak čvrstih i u isto vreme toplih butina koje su se njihale praćene kolanjem truba prigušenih denferima.

Kako odoleti? Otfikarim metlu i ponovo pod rukom osetim čvrstinu zgodnog, oblog drveta. Zamahnem dva-tri puta gore-dole, pa posle isečem i klis iz glogove grane.

Gde li su to naumili? A oni već mesecima izbezumljeno jure zadovoljstva, gore-dole, po obali, traže što prijatnije stvari, ukusna jela, što mekše krevete, kremove od kojih se brže tamni, što ukusnije

nema ni struje ni novina, a gde se ipak sve nekako zna o kretanjima azijskih naroda i o sveopštoj iskvarenosti sveta dole u gradovima.

Pogle kakav vazduh. —Šta vredi kad posle opet moraju da siđu dole... —Nešto mislim, kad bi čovek... — reče Pop. —Pa ne možeš valjda živeti na planini! — reče Čile.

—Kakav vazduh! — uzdahnu Pop paleći cigaretu. —Može da se pije... —reče Čile.— Ali posle, kad siđeš dole, potpuno si neotporan na razne klice. Najbolje je i ne voditi ih nigde. Nek se naviknu...

Prozirna grudva udavi se u pepeljari sama u sebi. —Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo! —Koja je ovo visina?

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŽUTILOV: Jer su sami konzervativci po službama. ŠERBULIĆ: Treba i tužiti. ŽUTILOV: Treba s njima dole. ŠERBULIĆ: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Đurađ Branković je neuspeo pokušaj: Ignjatović je hteo da bude »poetičan«, ali njegova priroda vukla ga je dole, i on je svoj »istoričeski roman« sveo na prepričavanje istorije i vulgarne i netačne opise života na srpskom dvoru u

Radičević, Branko - PESME

reči — slatke strele — Minuše mi grudi bele, Skoči mlada, njemu stigo, Digo krčag, ruku digo, Ruka drkta — krčag dole — Ode na dve — na tri pole. Još od njega leže crepi, Ali de je onaj lepi?

Blizu dvora gle meneka, A na vrati ono ko je? Mila moja mene čeka — Čekaš i sad, zlato moje? Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne čeka više na me. (1843, 25. nov.) CIC!

Rudi riba — jošte malo — Sad mu je pečena, Srce mu se zaigralo: „Amo sad, milena! Dole ćemo jako sesti, Al' će da se sladi, Morô bi te, ribo, jesti I da nije gladi.

1843, 1. dek. PUTU KRAJ „Ja obiđo mloge dole, Mloge reke, mloga vrela, Gore, luke, stene gole, Mloge dvore, mloga sela; I opeta nigde kuta Deno mlađan da se

Gleda putnik s stene gole: „O krasote, o divote! Nos' me, stazo, dole, dole!“ Zakliktao od milote. Dole ga je staza snela, O da divna ovde čuda!

Gleda putnik s stene gole: „O krasote, o divote! Nos' me, stazo, dole, dole!“ Zakliktao od milote. Dole ga je staza snela, O da divna ovde čuda!

Gleda putnik s stene gole: „O krasote, o divote! Nos' me, stazo, dole, dole!“ Zakliktao od milote. Dole ga je staza snela, O da divna ovde čuda! Jedna moma stoji bela Kâno snega mlada gruda: „Oj devojko, zlato čisto!

(1843, dek.) DRAGI Petli poju, eto zore, Zbogom, draga, ja odlazim, Tuđe dole, tuđe gore Valja meni da polazim, Ta za leto, za čitavo Odo, zlato, ostaj zdravo!

Ali evo još većega čuda. Lađan vetrić od istoka pirnu, Pa zaparu, pa sunce otpirnu, Skoči sunce ka zapadu dole, Zađe sjajno, al' samo do pole, Pola osta kao kaka vrata, Draga braćo, od suvoga zlata.

Ču Bog ovo, ali ne pomože. Kako beše, ni znam niti znado, Samo znado da dole propado, Ode sunce, odoše vetrići, I odoše sjajni oblačići, Ode nebo, odoše čudesa, Ode zlato, čudo od čudesa!

Strašni vijar odozgo me trže, Pa me dole u tavninu vrže, Sama tmina, sama tmina gusta I praznina oko mene pusta, Pute pusti, pute straoviti!

Vijar vije, a praznina reži — O straoto, srca mi ne steži, Bože — nebo — tamo — strašna čuda! Odo dole, dole — ali kuda? Ja se streso, stra mi stište grudi, Pa iz teška sanka se probudi.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

— koja ustukne pred običajem i zakonom! JUSUF: To ti govoriš ovde u šumi, a ona sedi dole u kasabi. Pitaću te kad siđeš. Lako je sedeti u šumi i smejati se zakonima!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kako da te ne pamtim kad dolažaše k nama? Prelaziš preko potoka a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu.

Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu

I tada sam o tebi retko razbirao i čuo. Sem kad si pisala materina pisma, i posle pozdrava od svih, dole, na dnu, dodavala si: ,,i od mene“. To je bilo sve. Nisi se udala.

Nuška se izvi natraške. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskočiše, rukavi joj se zavrnuše čak do ramena, padoše dole. A ona, presavijena, držeći tepsiju, koja bleštaše od mesečine, poče: Jovane, prvo gledanje!... U to se beše sva unela.

— Na zdravlje i slatka vam večera! — pozdravlja ih i odlazi na suprotnu stranu, dole, u dno sobe. Oko nje se ostale devojke i mlade načetaju, zgure, a ona ih sve skuplja, kao da ih štiti, a ovamo odgovara

odelio, i od svog tala, očevine, nije hteo ništa da uzme, nego sve braći ostavio, a on se digô sa ženom i sišao ovamo dole u „nove male“, gde je zemlja bila jevtina.

Oko njega, do prozora, po minderlucima bili su se poređali muški, a dole, do vrata, za dugačkom sofrom, bile su ženske, koje su još večerale.

Kostić, Laza - PESME

Tako zbore vilske oči, a u mene svirka toči, svirka lepa meni tepa: »Skoči dole, skoči, skoči! »Da te nose naša krila »gde je vrelo svakog milja.

” Reče Varnava, iguman mladi, a starac ode tako da radi. — Al' tamo dole ispod samostana, u studeni snežnoj zimnoga dana, neprestano čeka begunac lepi, nadom se greje, verom se krepi, greje

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.

bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto!

Sva se kruška zatrese, a silno granje polomi se i padne dole na zemlju. Seljak opali iz puške, a orlušina se skotrlja ozgo i pade pod krušku. Seljak okrene kundak, pa je domlati.

Kad ovaj dole iziđe iz vreće, i po jami tuc tamo tuc amo ne nađe ništa do žita, pomisli u sebi: „Ako ja pobratimu sad kažem da nema

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

ADVOKAT: U prisustviju mome to ne ide, razumete li? (Diže je gore.) FEMA (đipi): Ha, izela te trpija! (Tresne Anicu dole.) ADVOKAT: Fema je svalila. Anіmuѕ іnter amorem et iram vacіllat. Nequaquam (Gura je štapom).

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

(Oda gore i dole.) Šta si se usićila? Oćeš da te molim da govoriš? Jogunasti rode, neće me đavo od tebe nigda kurtalisati!

Lalić, Ivan V. - PISMO

Juče, na primer, dole pod svodovima, Podzidom Palatina, prepoznali smo sebe u nepoznatom paru što grlio se krišom Ispod korenja vrta.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

I šta se dešava? Naiđe neki gliser „Kris—kraf“ dole iza mosta, podiže čudo jedno od talasa i mi ti se lepo potopismo! Čabar.

Hej, otkriću vam nešto: u jednoj mojoj fioci, sasvim dole, ispod svih svih onih hartija i ostalih fazona, zalepljena je slika starog Foknera.

“ Izlazim na terasu koja gleda pravo na stari Pariz, dole ispod mene su Jelisejska polja, i uopšte, sve osvetljeno, sve kao fol francuski, a suze mi liju niz obraze tako da se

Znala sam da baš u tom trenutku u kuhinji zaseda porodično veće. Strašno. Dole su kuljali automobili. Gledani s ove visine, ličili su na kolekciju dečjih igračaka, hoću da kažem, čovek se osećao

ja jedina budem protiv mira, jer već mi kao nešto dolazi da lepo isfuram na ulicu sa transparentom na kome će pisati „Dole mir, odvratna žabokrečina!

Da čovek oseća kako bi ga takav tip ostavio na cedilu, mislim, na klackalici, baš kada je sasvim gore u vazduhu, a on dole na zemlji; mislim, da bi mrtav ladan sišao sa klackalice i ostavio vas da tresnete o tvrdu zemlju i sve što uz to fura,

pošto bi završio s klopom i ostalim provodom u Golfijani, otmen svet bi plaćao ili potpisivao račune i otfuravao dole, prema gradu.

Bio je to najljepši nakit koji sam ikada stavila na bilo koji svoj džemper. Bogami! Ali dole, na tramvajskoj stanici u Košutnjaku, pod električnim osvetlenjem, naš nakit izdahnu.

je lepo da se popnem na njegov sto, a da pre toga otvorim sve prozore, i počnem da urlam koliko me grlo nosi: — Dole tablete za ljubav, seksualne statistike, lažne ispovesti po novinama, traume i izmene partnera!

me grlo nosi: — Dole tablete za ljubav, seksualne statistike, lažne ispovesti po novinama, traume i izmene partnera! Dole alijenacija vatačine! Dole kožni divani! Ua, libido! Ua, frustaracije! Čitajte čika Frojda samo kao strip!

Dole alijenacija vatačine! Dole kožni divani! Ua, libido! Ua, frustaracije! Čitajte čika Frojda samo kao strip! Kada vas neko upita da li znate šta o

Kao, ne mogu da se čestito ukokaju u svom rođenom gradu! Kao, Nova godina će najpre stići do njih, a tek onda do nas, dole u dolini. Koješta! I šta se dešava?

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Nad sofrom zemlje uzdiglo se podne, a dole stoje uboji mu s lica; s bregóva slazi Sretenje Gospódnje, te tvar je svaka drhtaj Bogoprimca.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA: O, molim, neka ide dole kod nas u kujnu, može pošteno ručati. ALEKSA: A zašto? Nek se malo napati. JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U kasnu jesen kad magle spuste nad polja mrtvi val, iz dalji sive severa hladnog u goste dođe ždral. Spusti se dole, zašumi trska, ledena skrama na vodi prska.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Jeste li ribari? — O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo.

— Ja sam, kad su još oni pre počeli protiv otadžbine, vikao; evo ovde sam baš vikao, dole u kafani; ima sveta koji se toga seća. Vikao sam: Videćete da to ne može tako; da vam neko neće dopustiti da ide tako!

Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

NA STENI Zevsova plamena strela na stenu udari dole, I stena na dvoje puče... Brujeći u toku svome, Vodopad rastrese grivu i obe razdvoji pole, I burni njegov let Sa

U BERBI Oživeli vinogradi, Hitamo im, evo, svi; Tu se juri, trči, radi, Od pesama polje vri — U zahlađu dole, usred guste senke, Poređane vise rumene evenke, Pa te čisto mame: Hodi amo, hodi! Ta ovako grožđe samo ovde rodi!

Sa njime dražesne glave Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole, Do same mirisne trave. Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj.

Sivo sumorno nebo... Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve.

Nađu ga u samom raju... On se popeo lepo Na rajsku lisnatu voću, pa zlatne jabuke jede; A dole, na cvetnom podu, u belom i čistom ruvu, Još mnoga nekakva deca jabuke jedu i sede.

A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag idi, Pa majku da slušaš lepo, kad svome domu se vratiš”.

NA VARDARU Suro, večito stenje gordo se u nebo diže, Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore; A dole, sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada, kroz uske klance, u Sinje Jegejsko More. O vali, o reko srpska!

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Onda u planine! Do divovskih čaša punih leda i studenih čardaka magle. Tad se obazri i pogledaj dole te trke ludih šuma i zveri bešnje od vetra, na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih zdanja, još niko tu nije

I teškim rečima ruži svoje anđele onaj što gromom zbori. Odozgo do dole prekori se kotrljaju kao ljuti vodopadi. Na dnu se glasovi prekora sustiču ka čoveku pod višnjom što leži umoran i

vidi ovde iznad zemlje pa do neba, korak po korak uz stepene dima: lebde tu glave i crkvice ko cveće bez struka, a dole samo sneg, sneg, sneg i preko vode, te osim mog traga s brda na breg drugi se tragovi ne vide.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Neće, dobro! Ja naredim da ga istuku u 'apsi, i kad ga oni dole premlate on lepo prizna. Šta može drugo nego da prizna?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak se nešto događalo.

poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan sluša melodične zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole među ljudima. On sleže ramenima i čudno mu je što se ja toliko uzbuđujem. A i da je štogod, šta se to njega tiče.

mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe... dole!“ — i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa. Iza stanice čuje se takođe pesma.

podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe... dole!“ — i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa. Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron.

Ne govorimo glasno, ali se razumemo. A komandir pita... Mi drhtimo od mogućih posledica. Ipak, ipak... onima dole je teže. — Neka ponovi plotun. Pazićemo sada, ma šta se dogodilo. Ali valjda će nas mimoići ta čaša... Gospode...

Ja se kao našao u čudu i pitam je, da se ona slučajno nije prevarila. „Nisam, nisam, ti si onaj tobdžija dole kod Erićeve kuće što pregledaš devojke po selu.

Imalo ih je sada na svima stranama. Osećamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put... Jedan konjanik zajedno sa konjem ležao je na putu.

Razorne granate tukle su neprijateljsku pešadiju. I isto osećanje straha vladalo je kod onih dole u ravnici, kao što je i ova haubica kidala naše nerve... Ali sada nam se krv sledi od užasa...

Mi je prislonismo na lafet, a ona se pred njim skotrlja dole. — Ama to je čudo jedno — priča docnije Aleksandar komandiru.

Objasniše nam gde je puk... dole u jaruzi, i kod puka se nalazi komandant. Našli smo ga. Bio je okružen oficirima i baš je tada objašnjavao: — Dakle,

A u voćnjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba mi utrapi ašov. — Još samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju. Vidim da me je veliki belaj snašao, a i onako sam umoran da jedva stojim.

Zastadosmo da se odmorimo. Ovako sa visine, vidimo dole selo, malo ravnice, razaznaju se komore i municiona odeljenja.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

i tako dalje — stajaše napisano na toj hartiji. Dole potpis: »Upravitelj škole orlovičke «... a gore na vrhu velikim slovima: »Kraljevsko-srpska osnovna škola orlovička. Br.

Po potesu blista se bistra rosa, miriše svež ju trenji vazduh, preleću velika jata grlica, spremna za odlazak, a dole u trnjaku, jasnim I zvonkim glasom, čika kos... Milina, ne može čovek sit da se nadiše!...

— Razume se... Ali na adresi napiši u ruke, dane ode prvo onome dole... On njega i drži. Gojko se pozdravi, pa ode žurno.

Diže mu se kosa na glavi, pojuri preko kujne i otvori sobna vrata... Zadahnu ga dim od baruta... A dole na podu beli se onakaženo, slabo lice, iz usta teče krv... — Bratiću!... Braćo!... Pomoć!...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ Starij’ bratac mlađem progovara: “Hajde, brale, megdan da delimo, Tamo dole u široko polje Na puškama i oštrim nožima, Da vidimo čija je devojka.“ 176.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Duž celog sprata velika veranda. Dole desno je prizemna kuća Blagoja Babića, pred kojom Gina, u koritu postavljenom na dve hoklice, pere veš.

Ajde, udaraj majku svoga sina, udaraj! Odbrani onu uspaljenicu belosvetsku! JELISAVETA: Nemoj da ti ja siđem tamo dole! GINA: Ma nemoj da ti se ja tamo gore popenjem! BLAGOJE: Gino, jesi pobesnela? GINA: Jesam!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Dugi pajvani trče sa rebara naše barke u dubinu morsku. Mreža se čini ogromna, a spušta se na dno mora, jer je riba dole, u tišini. Motori obeju lađa hukte po istom taktu. Pogrešiti u tome znači izvrnuti mrežu i lov.

Mi smo međutim spustili 700 m. užeta. Sad kopa mreža“ – mrmlja kapetan Vico – „biće škampa“! Bolja riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore‑dole i ćute. Motor lupa kao srce.

Bolja riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore‑dole i ćute. Motor lupa kao srce. Po vodi kao da počinje da treperi mešavina rumenog zlata i srebra. Brod kao da stoji.

Lekari su dole radili, sekli, previjali, i danju i noću. Avlija je bila puna ranjenika u blatu. Srbi bi čučali kraj svog zemljaka koji

Neredi počinju. Rulje vojnika zadržavaju tramvaje i viču: „Napolje oficiri, dole kokardu.“ Hvataju oficire i skidaju im, nožem, habsburšku rozetu, sa kape, a katkad, u gurnjavi, i oficirske zvezde,

Ipak su odrpani. Jednako prelazimo preko mostova. Težak i ogroman mrak Arsenala zadržava kola i konji polaze u korak. Dole, u dubini magle, osećam vodu. Sve je mokro. On mi se međutim jednako jada. Mirnim glasom. Broji.

Uostalom, nije bilo tako teško naučiti reč‑dve talijanski. Ta njihovi su muževi i braća ginuli tamo dole. Opera je još uvek divna. Balet je krasan. On je sad pod rukom Fokina.

Da, samo ja sam patetičan, noći je svejedno. Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke.

žene usedeličkog stasa, sa ogromnim, belim platnima oko glave, kao jedra kad se, u daljini, smanje i naduju, prolaze dole, po kamenitim, zvonkim ulicama; obuće im, drvene, duguljaste, neotesane, sećaju malih, ciganskih korita u mome zavičaju.

Sve su ljubavi u vezi. Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj. Dole, ispod bedema, čeka me jedan smešni, žuti, zarđali tramvaj.

Babe, strašno sasušene, izlazile su, i, sa očima što cure, zurile su u mene začuđeno. Kad sam pošao dole na obalu, vikale su za mnom. Tek kad sam sišao, video sam šta je. Deca su se našalila sa mnom.

Među kaktusima, dole, vidi se more, magla Epira. Tu, opet među maslinama, u zemlji koja liči na dalmatinsku, leže oni sa Uba, Morave,

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

one se penjale na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom povetarcu.

Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao, naslađivao se ptičjim pevanjem, molio se Bogu i mislio da nikad boljeg

rano u zoru, kad se gora budila i ptice počele pevati, ustane kao obično, pomoli se Bogu, uzme svoj krčag pa pođe dole po vodu. Na putu se spotakne o koren jednog debelog drveta i padne.

I starac se saže. uze jedan zlatan novac pa ga prelomi. Onda car vide kako u novcu zablista crvena, sveža krv i kanu dole na mermer. Car prebledi. — Vidiš li tu krv?

On nije mogao ništa da kaže. nego se samo tresao. Noge mu se ujedanput podsekoše i on se sruši dole i, udarajući čelom o mramor, dopuzi do starčevih nogu i stade ih ljubiti, oblivajući ih suzama.

A ovo je moj poklon... Ded da uvijem u nju noge pa mi neće zepsti... (Seda dole, izuva se, uvija nogu u hartiju.) Tako... Radnik: (u prolazu) A šta ti tu radiš? Ustani! Ozepšćeš...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ovako je lakše za nas, i preglednije. Zavadi se dvoje i, ako hoće da se tuku, dođu tu. One što su pravili škandale dole na ulici, na nenadležnom mestu, moramo kazniti.

je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore-dole uveličavajući time svečanost.

Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima! z. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih

dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti, uz jek truba i lupu doboša: ‘Živela Stradija, dole s Anutima!' Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine.

Dok se dotle razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

podbuli od spavanja, neki dremaju stojeći, usta im poluotvorena, oči zatvorene, a glava im klimata levo-desno, gore-dole; zanijaju se po dve građanske glave malo jače, udare se, preznu, oba političara pogledaju tupim pogledom jedan drugog,

Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski... — Dole s tom matorom rđom! — dreknu predsednik. — Dole s njim! — viču jedni. — Matora kukavica! — viču drugi.

— Dole s tom matorom rđom! — dreknu predsednik. — Dole s njim! — viču jedni. — Matora kukavica! — viču drugi. — Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! — viču treći.

— Sram ga bilo od one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji! — viču četvrti. — Dole s kukavicom! — — Da se izbaci napolje! — Dole s njim!

— viču četvrti. — Dole s kukavicom! — — Da se izbaci napolje! — Dole s njim! Razdražena masa mlagix, junačkih građana jurnu na iznemogla starca, te ga u jarosti počeše udarati i vući.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Slaba svetlost prođe mu preko lica i on poznade čuvara pruge. — Ko je to? Sad će voz da prođe, dole s pruge — viknu mu čuvar. Živko mu pritrča, dohvati ga rukama za ramena i snažno zatrese. — Kakav voz!...

A ja, tek onako odjednom, kao iz kakve zasede, skočih pred konja i dohvatih za dizgine. Konj stade. — Dole s konja! — viknuh i trgnuh konja u stranu. On slete sa sedla pa stade živo da dreši bisage.

Prosta stvar: treba samo odzvoniti po redu, sići dole i pročitati posmrtnu listu sluškinjama, koje čekaju pred vratima. Šta ćeš drugo!

Odzvoniše na skup, pa kroz pola časa za polazak i naposletku dočekaše pratnju zvonima. Onda siđoše obojica dole u crkvu, da se po običaju, nađu oko popova.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

I što dođe — ništa, nego što me prestravi... DANICA: Pa ima dole na ulici firmu. PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde. A kazao mu je Jevrem da metne i ovde, pa eto...

SRETA: Slušaj, gazda-Jevreme... JEVREM (mace mu rukom da ćuti): I zato, braćo, ja s vama zajedno uzvikujem: dole vlada! SVI: Dole vlada! DANICA (unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu, očekujući kraj govora te da posluži).

JEVREM (mace mu rukom da ćuti): I zato, braćo, ja s vama zajedno uzvikujem: dole vlada! SVI: Dole vlada! DANICA (unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu, očekujući kraj govora te da posluži).

JEVREM (zbunjeno i tupo posmatra sve redom, on nikog ne čuje i nikog ne razume i najzad očajno uzvikne): Dole vlada! SVI: Dole! SRETA (publici): E, sad je postavljena svaka stvar na svoje mesto!

SVI: Dole! SRETA (publici): E, sad je postavljena svaka stvar na svoje mesto! Zavesa ČIN TREĆI Pozornica na sredini podeljena

JEVREM: Šta viču? MLADEN: Tako, viču! JEVREM: Ama, šta viču, pobogu brate, šta viču? MLADEN: Svašta! Jedni viču: dole!... Drugi: gore! Jedni: ua! Drugi: živeo! SRETA: Odoh ja da vidim šta je to. JEVREM: 'Ajde, boga ti! SRETA (odlazi).

DANICA: A on odgovara s prozora. Jest, jest, to znam! IVKOVIĆ: Pa? DANICA: Neka otac s prozora vikne: „dole vlada!” IVKOVIĆ: Ne razumem kako? DANICA: Jeste li već spremili govor za tu priliku? IVKOVIĆ: Opet moj govor?

DANICA (završila je prepis i odlazi iz sobe Ivkovićeve). MLADEN: Viču: živeo narodni poslanik, dole, gore! I... ne znam šta još viču. JEVREM (Spiri): Ama, pa oni će sad ovde pod prozor, je li?

JEVREM: Ti? DANICA: Evo, pročitaj ako ne veruješ. JEVREM (sumnjivo): A da nije nešto on to podmetnuo, pa opet: dole vlada!? DANICA: Pročitaj slobodno, pa ako ne valja... JEVREM (čita glasno.): „Draga braćo!

Poverenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše težnje... NAROD: Dole Ua! Ua! Ua! (Na pozornicu lete krompiri, glavice kupusa, jaja, kojima Jevrema narod gađa.

vaše težnje da u narodnome predstavništvu...” (Gužva kaput, hartiju i sve što mu dođe pod ruku.) NAROD: Ua! Ua-a-a-a! Dole! Dole! Dole Prokić! Živeo narodni poslanik Ivković! Živeo Ivković!

” (Gužva kaput, hartiju i sve što mu dođe pod ruku.) NAROD: Ua! Ua-a-a-a! Dole! Dole! Dole Prokić! Živeo narodni poslanik Ivković! Živeo Ivković! DANICA (žaleći oca, hoće da ga odvuče od prozora): Otac!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

). Tek ujutru, a ono vidiš Pelagića gde se ili zgrčio u krevetu kraj nogu Sretinih, ili pao dole, pa se pod krevetom raščepio kod Sretinih takozvanih papuča.

— He, he, nije kom je rečeno, već kome je suđeno! — veli Maksim, pa odlomi pola somuna, sede dole i primače kajganu.

sluzi tiranije (a ovaj poslednji beše samo jedan grešan pandur), jeste, podviknuti im gromoglasno, kao iz jednoga grla: Dole sa toga svetoga mesta na kome nezaslužno sedite, vi Neroni devetnaestoga veka!

Treba tu čovek, inicijator, mislilac da zasedne, a te reakcionarne krntije sve dole! A prvo Milisav. — Ama ne može, gospodine. Mnogi seljaci ga hoće, pa selo ima mnogo straf od njeg’.

Neki vele da se vratio »u civile« zato što su ga mnogi mlađi pretekli (sve neki štiglici sa tankim nogama a dole širokim, »na trumbetu«, pantalonama, sa malim brčićima i velikim šiškama: tako zvani kancelarijski, štabni i divizioni

— Hehe! Mnogo lepo! — I sad u Americi nema više ni jedne monarhije ni za lek. Ama ni jedne! — Nema više? — Sve dole! A? — pita ćir Đorđe a pokazuje rukom kao da seče nešto. — E, bravo, boga mi, Brazilijanci.

« Poslaće je u neke novine, u novine Pionjer narodnih težnji koje su onomad počele izlaziti, a dole pod zvezdicom napisaće: »Na osnovu čl. 15 zakona o telegrafu vaš telegram ne može se adresantu predati«.

I čiča-Milisavu je preselo ovo veče. Išli su mu pred kuću i vikali: »Ua! Ua! Živela Brazilija! Dole s krntijama reakcionarnim!« Navaljivali su na vratnice i lomili. ih dok ih čiča Milisav puškom ne rastera.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” Odoše obojica — Ciga i Radojica — Zagrljeni ko da su Slikani na proglasu Na kojem piše: „Dole rat!” I još: „Svak je svakom brat!

„Kud i zašto da trčimo?” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!) „Kud bilo, u šir il u dilj, Gore, dole, pokraj, mimo, Napred, jer je napred cilj!

„E pa sad, kad sam je stornjao”, (Reče, u sebi, orao) „Ponovo ću je zgrabiti Dole, u šumskoj zabiti!” I naglo, u kovitlac, Spusti se kao hitac Na padinu travnog predela (A zmija je, nad njim,

LjUBAVNA PESMA Bio jednom jedan maslačak. I bio na nebu beli oblačak. Oblačak gore, maslačak dole. Gledeći se, počeše da se vole. Dođoše vrućine nečuvene i maslačak poče da vene.

Što bi crno, sad je belo, što dole bi, sad je iznad, Svet propada od postanja i propasti neće nikad! NA ŠTA MISLIM KAD POGLEDAM PALATU

” TRENUTAK PREDAHA: DEDA SANjARI O čemu misli deda, dok babe Mušterije za leđa grabe? Dole, na izlazu iz Zvečana, Ima jedna poljana, kao klečana Torbica...

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Na samome donjem vrhu kese vezan je komad olova koji kesu vuče na dole i ne da joj da se ona pri spuštanju prebaci preko okvira.

Pogledajte sad dole ispod nas; to je prizor koji su malo njih pre vas imali prilike da posmatraju. Vidite li ove bezbrojne svetle tačke što

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

ćili mima, i starim i skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio binjiš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje.

I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu, — a zimi dole, u onoj velikoj, širokoj sobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao.

Gde si? Živiš li? Kako ništa? Zar ja što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidiš? Koje doba beše jutros kada on dođe? A?

| Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Večito je sedela dole u sobi i to uvek leđima poduprta o zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih greje i pari.

Čak ni sa ocem i materom, tek po koji put. Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za nega da se kuva, toliki je bio

A docnije, kad mu žena rodila Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole, sa svekrom i svekrvom, samo da bi on mogao što odvojeniji i mirniji da bude.

Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše. Pokatkad u veče, kad bi dolazio kući, a dole, ispred kujne, među materom i međ ostalim ženama, bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grleći

On, uzimajući je u naručja, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu. I ako bi tada počeo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda počeo sa njome da se igra.

Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna,

Osobito je volela da praznicima, tako naslonjena i poduprta rukama, gleda dole po ulici, komšiluku i čak tamo oko crkve, u čaršiji, jer se sve to videlo, pošto je bilo ispod njihne kuće.

Oko nje ostale sobe, takođe nameštene, okićene peškirima i darovima što je ona donela... Dole, u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar.

I to peva. Sigurno pijan, kao svake subote od bakšiša što je dobio, slušajući po pijaci i čar šiji. I pošto je dole, u kujni, video da nikoga nema, on se poče peti gore, ovamo k njoj. Ona se trže. Brzo se pokri i kao opasa.

Pandurović, Sima - PESME

Ja vidim kako sve to žalosnu propast znači I niske strasti stalno kako me vuku dole, A horizonat misli lagano da se mrači.

Svetlosni vali svega me zasuše, I bludim... Ali ne znam kojem kraju; Možda gde duše u večnosti staju. A dole dalek šum sveta što gmiže! ...Poda mnom svet je, s ironijom gledan, Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

narod i da naloži vatru pa ona dva krša što su se u strani nadneli nad jezerom, pa kad se stena usija da je odgurne dole u jezero, svi bi nečastivi poginuli.

Ako nećeš pustiti, Ja ću tebe ubiti, Na zelenoj travi Sekirom po glavi! KOŠUTI Bež’, košuto, strmo dole, Eto momka brzonoga! Momak će te uloviti, Caru će te pokloniti, Car će njega darovati. 2.

(Oganj) 106 — Ne jede a pije? (Sunđer) 107 — Ni u sobi, ni na polju? (Prozor) 108 — Obrnem ga dole — puno; obrnem ga gore — prazno? (Kapa) 109 — Oganj gori, i u ognju čovek stoji?

“ (Razboj za tkanje) 3 (ŽIVOTINjE) 135 — Bacim ga gore — belo; bacim ga dole — žuto? (Jaje) 136 — Bijela žica, a crna kuđelja? (Crna ovca kad se muze) 137 — Bijela kula bez prozora?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad ovaj dole iziđe iz vreće, i po jami tuc tamo tup amo ne nađe ništa do žita, pomisli u sebi: „Ako ja pobratimu sad kažem da nema

da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.

bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, | onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto!

i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Sad se on, sa desne strane, međ pravednicima gore odmara! MILE: Oni koji su ga ovde dole šupirali, sad mu gore kažu izvinte! CMILjA: Dobio dvosoban stan, sa pogledom! Nameštaj sve sami mahagonijum!

Stanković, Borisav - JOVČA

Desno, na doksatu, ispod prozora, minderluk s jastucima, zastrven ćilimom. Dole, pod desnim vratima, veća, kujinska vrata, otvorena; desno od njih dva manja prozora, otvorena.

I kada znaš, bar ti ćuti. I idi tamo, dole, ako sad ovi, familija i rodbina naša, dolaze, zadržavaj, ne daj da se ovamo penju, larmaju. SAUGA (odlazi levo).

Brzo ovamo! SNAHE SOFIJA i VELA (istrče iz kujne, dole: Sofija nosi među prstima očišćene cipele; Vela nosi legen, ibrik i peškir; penju se u čarapama na čardak).

MARIJA Pa gde ste, za Boga? SOFIJA Pa tu smo, nano. Ne možemo od onih dole da se okrenemo. Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne.

) MITA (povlači se, silazi). MARIJA (koja je stajala dole na kujinskim vratima i slušala, dočekuje ga prekorno, prigušeno): Nisi trebao baš toliko i sve sada da kažeš Jovči.

Na kapiji se čuje snažna lupa zvekira. JOVČIN GLAS (snažno, razdragano, ponosno): Čedo, Vaske, otvori! Dole, u kujni, pa u sobi do nje, na prozorima, pojavljuje se svetlost, promiču iznutra senke; s leva, pored stepenica, neko

PRVI PRIJATELj (sviračima, seoskim sa gočem i zurlama): Vi tu dole, pred kujnom. Odmorite se. Dok zatreba. S nama samo tiha svirka. Je li tako, prijatelju?

Vrata ostaju otvorena, osvetljena.) SOFIJA (povlači se, odlazi u kujnu). SVIRAČI (dole, kad je smotre, obradovani): Snaške, gazdarice, vina, rakije! SOFIJA (odmahne im samo rukom, zamakne u kujnu).

Svirači se izvlače preplašeni, pogureni. Svi silaze. Daju znak i sviračima dole te se pridružuju mučke. Neko s fenjerom ih s leva dočekuje i vodi kroz voće, gde su konji i ostali, pa će kroz kapidžike

JOVČA (sruši se preko praga sobnjeg, potmulo ječeći). Pauza. Dole u kujni i na prozorima gasi se svetlost. Pozornicu osvetljuje samo mlaz svetlosti ozgo iz sobe, isprelaman rešetkama

Ne daš, ne daš!«... To i ništa više. Tek obode konja u noć; ali ne dolazi odmah ovamo nego obilazi daleko, čak dole, do granice, ako ga ko od nas, čivčija, čuje ili opazi, da pomisli kako on dolazi ozdo, iz Arnautluka, gde se, kako

ARSA A gde je ona? Tu li je? (Gleda u brata pitajući.) STOJNA Tu je, dole, kod mene, spava, odmara se. TOMA (utišava brata). Neka to sada, posle. STOJNA A, nije gazda!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Jedva je podignem, iziđem pred vrata kelijska, metnem je na jedan karučni sanduk, a ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Evdokije, prvi dan marta meseca.

Kad bi se god penjali uz brdo, onda ti moj prelat čita brzo, brzo, baš kao da se s morem utrkuje; a kad bi dole poleteli, onda bi zaboravio čitanje, i stajalo bi ga vika: „Karisime, odosmo, propadosmo!

Ćosić, Dobrica - KORENI

Bio je ubeđen da su u senjaku zakazali, razjareno je jurio gore-dole pored plota, po jabučaru, činilo mu se da uz svako stablo stoji pripijen Tola, kidisao bi, opipavao, pa bi nešto

Brže od knjaževa, poče vlast da se menja. Ljudi ni ovamo, ni onamo. A negde se mora. Sad si gore, pa si dole, danas jesi, a sutra te niko ne pita. Činovništvo naše ti Srbijice okrenu novu lozinku: Daj šta daš!

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Visoko, više, još više, do trećeg neba, do sedmog! Uporedo s njim penjala se još jedna zvezda, a duboko dole treperio pustinjski pesak kradući sjaj meseca. — Pogledaj kako blista!

A jednako, i na ove dole i na onog gore, sunce je bacalo svoje jesenje zrake, dok se vetar lopovski šetao između grana.

— Kako ću onda ja proći? — osmeli se dečak da zapita, a Troglavac se tako nesmeja da su se dole u planini stene krunile. — Proći ćeš, ne kukaj. Zna ona da si joj spasao sina.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Znao je samo da nikako ne želi da vidi Vučića, još manje da ode do njega. Ali baš u taj čas su ga obavestili da dole, u sobi za primanje, na Njegovo Sijateljstvo, Gospodara Jevrema, Predsednika Sovjeta ustavobranitelja, čekaju član tog

apoteka a da je, kad su Turci povratili Beograd, postala, današnjim jezikom rečeno, neka vrsta ekskluzivne robne kuće. Dole, u prizemlju, u gotovo trideset odaja, prodavale su se namirnice koje su dunavski trgovci donosili sa svih strana

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Rudi riba - jošte malo Sad mu je pečena! Srce mu se zaigralo: „Amo sad, milena! „Dole ćemo jako sesti; Al' će da se sladi! Mor'o bih te, ribo, jesti I da nije gladi!

Pod nebo se dig’o tić i sada; Al’ veseo nije k’o nekada! Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti, Pa mu s’ čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti’, S kime dane

Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: „Živo, živo!“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori.

Đ. Jakšić XLI KAD MLIDIJAH UMRETI Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuto dole veće pada; Zelenoga više ja nikada Videt' neću!

Tu leže seljaci, Do suseda drugara; I dok, k'o kandila, gasnu zadnji zraci, Pobožno kapela sred njih stoji stara. A dole u selu zadnji ognji zgasli Noć: i tu se spava...

Sa njene dražesne glave Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole Do same mirisne trave. Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj.

V. Ilić CI Sivo, sumorno nebo. Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže; A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno; Bez života je sve.

Nađu ga u samom raju. On se popeo lepo Na rajsku lisnatu voćku, pa zlatne jabuke jede; A dole na cvetnom podu, u belom i čistom ruvu, Još mnoga nekakva deca jabuke jedu i sede.

A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan! Ko te je doveo amo da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole!... Obuj se, i natrag idi! Pa majku da slušaš lepo kad svome domu se vratiš!

M. Rakić CXVI NA VARDARU Suro, večito stenje gordo se u nebo diže; Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore. A dole sa strašnim šumom Vardar se peni, i stiže I pada kroz uske klance u sinje Jegejsko More. O vali, o reko srpska!

Sanjaju bulke, mak, i rozalije; Ali ni miris ne sme da bludi, Već stoji dole, pritajen, prigušen K'o sve da krije svoje misterije. Mandušić sanja, i taj predeo nemi Njegova ljubav kroz san oživljava.

Samo brz Timok šumi i žubori... V. Ilić Mlađi CLII IZ JEDNE ŠETNjE Gore sjaj sunca, čar zelenog krša, Dole iz krila sumorne divljine Otrgnut Timok bruji, i iskače Iz crne, hladne, memljive pećine.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Na toj uzvišici zauzeo sam svoje mesto i odatle gledam dole prema varoši. Duž jednog dela one staze nazirem, među tamnim džbunjem, beličastu neku pantljiku, dugu oko sto koraka,

Bacite đon njegove podnožice daleko, dole niz breg! Kada se probudi, moraće, vala, da ramlje. A vi svi ostali zapamtite: Ko u školi ne nauči sve što je potrebno,

Tu se, preko njegove gornje ograde, otvarao dalek vidik do Pireja i Salamine. Dole, u varoši, brujao je život; Areopag, njegova okolina, glavna pijaca Agora - bili su puni sveta.

Tu je šetajući se po njoj gore dole, učio svoje đake, zbog čega je ta njegova škola nazvana „peripatetičkom“. U njoj je napisao svoja dela o spoznanju sveta.

Na prvom uglu skrenusmo iz glavne ulice na desno i pođosmo kroz strme ulice na dole, dok dole, u ravnici, ne stigosmo u jevrejsku mahalu.

Na prvom uglu skrenusmo iz glavne ulice na desno i pođosmo kroz strme ulice na dole, dok dole, u ravnici, ne stigosmo u jevrejsku mahalu.

„Produžih svoju cev i sprovedoh je kroz prozor prvog sprata svoje kuće dole u dvorište u čabar koji je stajao na tlu dvorišta i bio napunjen vodom.

Jer kada je onu svoju prvu prizmu vrtio oko ose paralelne njenim ivicama, onda se time spektar pomerao gore i dole, pa ako se brzo pokretao, onda su se na jednom te istom mestu zastora odmenjivale, jedna za drugom, sve boje spektra.

unutarnje strane sudova sićušnim kapljicama koje su postajale sve veće, a kada su dostigle izvesnu veličinu pale su dole da se sjedine sa živom koja se u njima nalazila“.

Ovde ne vlada isti bog kao onde dole, već jedna boginja; to je carstvo gospođe Lavoazije. Njen muž vrši tu samo dužnost ministra finansija koji ima da se

Kad stigosmo dole, zatekosmo celu porodicu okupljenu u trpezariji. Deca, umivena, očešljana i lepo odevena, dočekaše me kao svog milog

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I ne samo rukopis nego sam pogađao unapred i samu sadržinu pisma. U Vujanovcu, jednoj maloj okružnoj varoši negde dole, imam najboljeg druga iz detinjstva, mladosti i ratova koji me, ne znam već po koji put, poziva da mu odem u goste.

Stajao sam na trećem spratu naslonjen na ogradu i gledao dole u dubinu betonski pod kad je ona izašla. I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa joj rekoh: Hoćeš li da

I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa joj rekoh: Hoćeš li da skočim dole? Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.

samo nazreo željicu da se uveri u moju nameru, ja bih, osećao sam dobro, za tren oka, ležao iskrvavljen, sav razmrskan dole na betonu.

vremenom ugazili šetajući se gore-dole. Zatim, kad mi se i to dosadi, priđoh oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom krevetu,

A kad mu je dopušteno on je bacio pogled unaokolo pa ga onda, kažu, upravio dole, ovamo k nama. Suze nije pustio. Pa posle kratkog ćutanja: — Ali sve to ja bih mogao da prebolim.

Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole. Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša mimoiđe, taj Bog ogluši se.

Samo što je ona uvek gledala dole u ambis, a ja sam gledao gore, kao da će se nebeski svod sručiti na mene. Gospodin sa masnim brkovima, i sa navikom da

A dole, u ravni davi se varoš u potopu magle, i samo štrče kiparisi i džamije, i propinju se kao nad vodom visoki krovovi s dimnj

Tamo dole, dve lojane svećice drhtavim plamičcima osvetljavale su čađavi, tajanstveni sobičak pun dima od duvana. Na stolu okolo

zveket gvožđa na nogama i onda se najedanput sruši u nemoćnom besu, pa obamro klonu i oseti kako opet tone negde dole u mračni bezdan pun maglovitih, zamršenih slika.

se strašnim treskom slomila i on kao pao, stropoštao se i uglavio ugodno između dve grede i tako uklešten ostao negde dole, duboko, u ponoru, sam, ali u prijatnom nekom osećanju i ugodnosti.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A kasnije, kad se čovjek zaveze u nju, tad je već dobro! Euforično vozikanje gore-dole po toboganu temperature, s čas dubljim čas pličim zanošenjem, i ona prilično ugodna prepuštenost, ono dragovoljno

Hoće li izdržati? Bat neumornih koraka pred vratima. Gore dolje, gore dolje. To mi čisto kida živce. Gore dolje, gore dole. Kad će već završiti ova noć! LXIX Opet sam sâm u sobi. Juče su odveli Radivoja. „Hajd' zdravo!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

video je sav narod... pao sam kâ proštac... Zar on meni da podmeće nogu! — uzviknu on i podiže ruku s nožem. — Dole tu kusturu! — ciknu kmet. Đurica se samo odmače nekoliko koraka. — Dole nož, kad ti kažem!

— uzviknu on i podiže ruku s nožem. — Dole tu kusturu! — ciknu kmet. Đurica se samo odmače nekoliko koraka. — Dole nož, kad ti kažem! — ponovi kmet i pogleda Obrada značajno. — Noža ne dam, a ti gledaj svoja posla...

— Dole s konja! — viknu Đurica promuklim, uzbuđenim glasom, koji se i samom njemu učini nepoznat. Mehandžija raširi oči, i kao d

iskoči, kao zver razjareni, Pantovac u svom strašnom naličju i, pruživši pušku pravo u grudi mehandžine, dreknu: — Dole!

Svi ludi oboriše glave, a kmet ga značajno pogleda i, dignuvši se, reče mu: — Hajdemo—der malko dole, na put. — Vi svi sedite tu. Da se niste makli s mesta! — reče Đurica ostalima, pa siđe na put s kmetom. — Znaš...

— Zar ne znaš šta hoće ovaki gosti ! — odgovori mu Pantovac, pa zatim viknu: — Sedi! Sedi dole! — i zamahnu nožem. U kući se razleže strahovito vriskanje.

Ali ga dvoumica prođe brzo, kad Đurica podviknu: — Dole kose! Sve kose popadaše, a kosači, prebledeli od straha, gledahu začuđeno u naperene puščane grliće, kao da su im oči

Tu se kopa raka, večna kuća Đuričina. Svakome se hoće da razgleda tu kuću neobičnu... Dole, u dovoljno izdubljenoj rupi, stoji jedan Klenovičanin, pa izbacuje zemlju gvozdenom lopatom.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Šetajući gore-dole po bašti, ode do jedne takove klupe, pa sedne i počne razmišljati šta da radi, i kako da dođe do te devojke.

Sva se kruška zatrese a silno granje polomi se i padne dole na zemlju. Seljak opali iz puške, a orlušina se skotrlja ozgo i pade pod krušku. Seljak okrene kundak pa je domlati.

na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.

bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad. Onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto!

Uzjaši na me! — vikne, i krenuše na dalji put u treću carevinu. Išli dugo, išli, i kroz gore i kroz dole, i preko polja i preko livada i voda, dok jedva jednom stigli u treću carevinu.

Ovi sad brže-bolje spletu od pavetine uže, te spuste Marka u jamu. Kad on sišao dole, al’ tu, moj brate, sve same neke pećine.

Kad ovaj dole iziđe iz vreće i po jami tuc tamo tuc amo ne nađe ništa do žita, pomisli u sebi: „Ako ja pobratimu sad kažem da nema

Petković, Vladislav Dis - PESME

Na ivici od obale čovek spava: Lepo momče, lice sveže, crte zdrave; A već dole vir je dubok, voda plava; Ribe male lova traže, izlet prave. Čobanin se tako smeši milo, bono!

se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole. Naglo odoh k njima.

Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole, Nikog nije bilo. i dođe mi žao: “Možda je čekala, možda mnogo vole, A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.

Za mrtve nemam molitve, ni bole. Posmatram, gledam; moje vreme teče. Ne žalim sebe, i ne žudim dole; Ne žalim sebe, čekam svoje veče, Miran, bez želja i nada na bolje. Moja je duša sada suvo polje.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

”do sada nepoznatom zakonu prirode“ bio je isto tako lakomislen kao i ja kada je tvrdio da se ove smetnje prostiru gore-dole, dok se ove koje dolaze od predajnika prostiru duž Zemlje.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže: ”Izašla sam dole na drum sama, Kroz maglu se blista kameni put, Noć je tiha, priroda Boga hvali, A zvezda sa zvezdom šaptaše...

- Kapu dole, nevaspitana seljačino! Zar ne znaš kako se stoji pred pretpostavljenim? - promrmljao je on obraćajući mi se.

Ista ta devojka, koju smo nazvali ”proročica”, predskazala je da će sve, gore na nebu i dole pod morem, što je u vlasti Neptuna, doći na poklonjenje njemu i njegovoj veseloj vojsci, kada glasnici prenesu vest o tome

U isto vreme noge su im lekle gore-dole kao da hoće da iz zemlje ispumpaju sve zemaljske radosti koje se tu nalaze za smrtnog čoveka.

Ali tu se moram zaustaviti. Na sebi osećam tešku ruku verskog fanatika koja me vuče dole. Njegov ledeni prekorni glas opominje me da bogoslovlje ne dozvoljava takvo tumačenje reči iz knjige “geneze” koje ne razume

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Činilo mu se da gaji kosti nesretnika, da čuje njihov jauk, zapomaganje, da vidi krvave glave, a dole, duboko ispod kule, da čuje krkoćenje Mramornoga mora, koje je glave primalo.

i drvetima, veliki deo stambolijskih predgrađa sa svojim vijugastim ulidama, morem groblja minareta i zelenila, a dole Mramorno more, večito nasmejano, živo i nemirno.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

najvrsnije naše sakralno neimarstvo, nebrojene freske i ikone, dakle znatan deo najkrupnije naše slikarske baštine, dole su nastali i dole će mnogo šta zauvek ostati. Na milost i nemilost neizvesne sudbine? Svakako.

sakralno neimarstvo, nebrojene freske i ikone, dakle znatan deo najkrupnije naše slikarske baštine, dole su nastali i dole će mnogo šta zauvek ostati. Na milost i nemilost neizvesne sudbine? Svakako.

U snu koji je momak usnio, i kazuje ga Cveti, njih dvoje se promeću u golube i, u ljubavnome zanosu, padaju dole u livade, u često opevane kosovske donje livade: Malo zaspa, Cveto, san ti vido: Stvorismo se, momo, dva goluba, Te

donje livade: Malo zaspa, Cveto, san ti vido: Stvorismo se, momo, dva goluba, Te letnusmo, momo, te padnusmo Tamo dole, Cveto, u livade, U livade, momo, na krstine, Sve krstine, Cveto, razvrzasmo.

Eno idu kićeni svatovi, Nosiju ni sunce pod marame. Mesec dođe, a sunce ne dođe, Ostalo je dole u livade Da sabere travke svakojake. Da narani svekrovoga konja.

po zemlji, što pri usredsređenom i dugom posmatranju obmanjuje oko da su nebo i zemlja zamenili mesta: nebo je duboko dole, a zemlja gore, s gledaocem prilepljenim uz nju kao s unutrašnje strane poklopca.

delatnost, u osnovu je svekolike čovekove kulture: tu se učvršćuju i kanonizuju, na primer, naše levo/desno, gore/dole, vera/nevera, istok/zapad.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

RAKA: Protiv vlade. SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko? RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada! ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije?

ŽIVKA: E?!... A zašto? RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada! ŽIVKA: Pregrizô jezik ti, dabogda!... RAKA: Dole vlada!...

ŽIVKA: Pregrizô jezik ti, dabogda!... RAKA: Dole vlada!... ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete! RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!

ŽIVKA (grli ga): Ministre moj! ČEDA i DARA (ljube mu ruku): Čestitamo! RAKA (razdere se iz sveg glasa): Dole vlada!

(Simi.) Je li ni fijaker, ni loža, ni salon-vagon... sve to ode, je li... sve, sve? SIMA: Pa ode, dabome! RAKA: Dole vlada! ŽIVKA (ščepa štosove novina sa stolice i gađa ga njima): Kuš, štene jedno, pregrizô jezik dabogda...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Tašana je osuđena da navek živi „dole”, u naličju svoje varoško-vranjske kulture. Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo oličenje

junakinji ne saopštava neposredno da je isprošena, nego se od nje zahteva da privremeno napusti kuću, a učinjeno je to „dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute

„samoću”, pored „mrtvog padanja vode sa česme”, da bi onda zastala pred svojom kućom kao pokojničkom: „I gore, i dole, i svuda su gorele sveće.

Odatle ona „gleda dole po ulici,komšiluku i čak tamo oko crkve, u čaršiji, jer se sve to videlo, pošto je bilo ispod njihne kuće“.

najava očevog dolaska iz Turske i time najava udaje - junakinju često zatičemo na gornjem spratu, kraj prozora, ali i dole, u kujni i dvorištu.

Evo, uostalom, kako se pojavila „deformacija” na Magdinome izgledu: „Dole Magda se uzrujala. Ne može da sačeka mater dok se obuče, već uzela korpu s jelom i ponudama, što će se nositi na

Užurbana, nestrpljiva Magda dobila je time malčice smešan izgled. Trenutak zatim junakinja je već dole, u kuhinji, licem u lice s majkom, doteruje je pri oblačenju („Sofka je, međutim, sišla i ovamo u kujni mater

na dvorišni, a oba u odnosu na ulični) pridružuje se razlika među dalekim i bliskim; takođe i razlika među gore i dole.

Jednovremeno oseća ono što se zbiva u blizini i dole, pod njom: „A dole, iz kuće, iz kujne i one velike sobe, ništa se nije čulo; takođe ni iz dvorišta, ni iz bašte.

Jednovremeno oseća ono što se zbiva u blizini i dole, pod njom: „A dole, iz kuće, iz kujne i one velike sobe, ništa se nije čulo; takođe ni iz dvorišta, ni iz bašte. Zato se Sofka i trže [.

prozora, sa belim kratkim zavesama, koja su gledala na crkvu i varoš, kao i ova druga dva suprotna, koja su gledala dole, na polje, bašte i drum, još svežijom i prostranijom činila je sobu i ona množina po belo okrečenim zidovima povešanih

127 Gazda-Markov je kraj dole, on se u romanu zove „donji kraj, i on je nakraj varoši, pa je zato sve široko, prostrano i razbacano.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

strašnu vest i ona je do Boga jauknula, ali videvši kako je iz kuće sve izbezumljeno potrčalo, njoj pade na pamet da su dole oko njena mrtva sina Arnauti, kojima će možda biti drago da je vide slomljenu i neobučenu, pa da se posle svete ne

Smrklo se popu, pa pognao opet k crkvi, latio pušku i sa ovom dvojicom pojurio onako u neznan za tom vojskom. Dole na reci u opštinskoj sudnici zastao je gomilu umornih i iznemoglih Bavaraca.

— Pa... hoće. Nema Druge. Zapovijedaj kad te je Bog donio... Samo te je Baca pozdravio da ideš dole u kuću kod čeljadi. Kula nam je puna. Sve su barjaktari, prvaci i kačaci... — A ja što sam?..

— Koliko hoćeš samo da siđemo dole u kuću. Znaš, pobratime, ovi ljudi ne piju rakiju, možda će neko i klanjati, pa je nezgodno...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Danak mori, sunce žeže, A vi, noći, tako sveže. Otac stari, mesec bledi Kroz oblake dole gledi, Gledajući kroz oblake Srebrne nam šalje zrake.

Poleti u vis pravo, — Majka se prekrsti, Ne gleda više dole Već gore u nebo. Dotle su humku digli, Zaboli krstaču, I novi stanak čedu Cvećem pokrovili.

Zasadimo ovde sloge naše cveće, I vile nas srpske ostaviti neće: Na potoku dole umivaće lice, Na Brankovu grobu paliće kandilce, A to će kandilce kao zvezda sjati I srpskoj će slozi novu svetlost

Besi se streme od gore, od dole Znamo li sutra šta nas može snaći! Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći.

Tad’ i mene prim’te, braćo, Za prosta vojnika. »Starmali« 1881. PREDZIMSKA PESMA Vetar huji kroz visine, A i dole u niziku, Razbio mi pesmu što je Htela pevat’ politiku.

Svak se čuva — to je pravo! Al’ setite s’, glednuv’ dole, Dece gladne, bose, gole! Viće srnâ i fazana, Na šampanjcu biće pena, Viće sjajnih soarea I beseda i „krenchena“,

1891. DUHOVSKA PESMA Danaske je onaj danak, Kad se seća veliki i mali Da su razni jezici Baš sa neba dole pali. Zato jezik makar koji Ima s neba svoje pravo: Ko mu krati ovo pravo Taj se Bogu greši zdravo.

ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU koga je Švaba naučio da stoji na glavi Video sam i to čudo, Baš dole, s partera, Kako možeš izigrati Najvećega zvera.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Zefiri Amora oko tvoji persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strjelu Kupidonu zatupljajut. (Oda gore-dole.) SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na kurmaheraj. FEMA: Paorko, zar sam te malo vospitavala?

SARA (pljeska rukama): Pravo, pravo; to je vic, to je nobl RUŽIČIĆ (skine s vrata maramu i počne naglo dole i gore oditi). SARA: Mon frer, vi ništa ne odgovarate na artigkajt gospoje Miričke?

Miljković, Branko - PESME

Al se na počinak ne sprema san moj iza brda gde mrtav sebe ištem Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice.

To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim poreklom učestvujem u svim prizorima? Ah, kakva užasna svetlost probuđena prvi put nad

Krakov, Stanislav - KRILA

Ko je govorio o vrtoglavici provalija? Bio je gospodar vazduha, a ne jedan od onih koji mile dole nevidljivi. Možda je i klicao kao Skit pobedonosni, ali je motor urlao strujom vazduha, i sve se slivalo u ogromnu,

I skakao bi, ali ga oprezni kajiš od kože prigrabio, i vezao za malo sedalo. Dole je bio vrtlog planina, zidova, minara, vode i prostranih vardarskih ritova.

Imao je detinji osmejak. Senka od šatora bila je usijana. Daleko dole kroz dolinu, videla se žuta ravnica, brežuljci nabrekli kao ženske dojke i jezero, iznad koga se dizali krovovi i

Čulo se šištanje i hrkanje zaspalih. Noć je mirna. Ni jednog pucnja. Samo dole kraj jezera potmulo tutnji. — Ne volim ovu tišinu. — šapće okrugli kapetan Buda ađutantu, koji kraj njega leži.

Samo se jedan budni deo drži čvrsto i uporno. Vatreni obruč se steže oko njih sve više. Oni se brane sve upornije. Dole ispod njih na ”Čepu”, slikar—kapetan sa čupavom bradom, ispravljen i gord u rovu, u sumanutoj vatri, pućka lulu koja kao

Prolomi se vazduh za Duškom. Odskoči, okrete se. Sa gumastog drveta padale su odsečene grančice i lišće, a dole u plavom dimu ležao je neko. Stao je kao ukočen, i gledao uplašenih Očiju u dim i telo. — O—o—o...

Stao je kao ukočen, i gledao uplašenih Očiju u dim i telo. — O—o—o... — ječao je onaj dole. — Pogibe komandant, pogibe komandant, — vikali su prestravljeni ordonansi i trčali drvetu i telu.

Suze su grunule niz prljavo lice malog ađutanta. Jecao je: — Ne bojte se, nećete umreti. A dole je utroba kuljala i punila razdrte čakšire. — Ubite... revol... Lice se iskrivi u strašnome grču.

smrti odleteše kao davni mučni snovi u zaborav noći, a ako su još ostale rane, one su bile tu da se jednoga dana dole u huci Soluna kaže: — Ranjen sam na jurišu, u samim žicama. Oh, kakvo je samo klanje bilo!

nevidljivi u magli, dok se u vazduhu lepršao šum njinih polomljenih krila kao bekstva jata preplašenih tica, i dok su dole kanalima umorno tekle crvene raskaljane vode. Preplašeno su klepetali mitraljezi.

Uskoro točkići nisu više ništa dodirivali, i dve velike tice lebdele su u zraku. Sve se dole smanjivalo pod njima. Topili se angari i logor.

Okolo je sve bilo plavo i hladno. Bora je slušao nerazumljivu priču vetra i zujanje elise. Dole po vrhovima planina je bilo snega, preko koga je trčalo jutarnje sunce.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Dok on uspe da nam javi to dole, i dok Mej stane. kamion mora da je prešao dve-tri stotine metara. Samba pobeđuje sav svoj užas od pomrčine i odlazi u

U odaji, uvijen u „panj“, koji urođenici dole kraj Okeana danju nose oko bedara, a noću se zavijaju njim do preko glave, spavao je neko na zemlji kraj moje postelje.

Ništa! Ima još dvadeset devojaka gore u sobicama na balkonu i dole u sobicama oko dvorišta, koje gledaju u nas naviše, izvijajući svoje šije pune korala i dukata.

Jedina razonoda, raštimovani gramofon, gledanje kroz prozor na talase i igra dole u kabini sa Bubuom. Ručkovi i večere dočekuju se sa larmom.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Ma šta ćeš ovde, dobar čoveče?... RADAK: I baš na ronu ove provale? ISAK: Da skačem dole. Na me se zemlja samo mrgodi, Idem da kušam srce zemljino; Onde će, valjda, biti milosti? (Naginje se na provalu.

I kakve vere može imati Ko je u silu samo verovô? GLAVAŠ: Siromah! A što si ovde bio nauman? ISAK: Da skačem dole...

Samo pohitaj! Znaš da je Radak dole na skeli, Da za Prodana sprema prelazak, Pa zato hitno svršuj posao! Ako je možno, još druge noći; Svaki čas može

Sad, Rade, sad!... (Janja i Porfirije odlaze.) ČETVRTA SCENA Radak sam na istome mestu, a dole na obali čuje se kako Janja i Porfirije ispljuskuju čamac... Skeledžija od vremena na vreme viče: „Brže!...“ „Vuci!...

(Porfirije dolazi i donosi čitavo breme drva.) PORFIRIJE: Da l’ da ih složim dole da vatru? RADAK: A nu?... Da šta?... PORFIRIJE: Velju, ugledaće vatru? RADAK: Ko? PORFIRIJE: Pa Turci!...

Sve huji. RADAK: Vetar je, veruj! Sve većma huji, goru ljuljajuć, Spušta se dole na dno Dunava, Te peskom muti strašne valove Što se u besu svome raspinju, O tvrdo stenje teme lupajuć.

Pa gde je sad?... STANA: Oh, sina, pašo!... Sina, sina daj! Grudi su moje suva obala, Dole je na dnu stege hrapavo, Plamen ga žeže dana žestokog...

HASAN: I to je čuo: Tu pređe da si s živih Turaka Oružje sjajno dole skinuo, Noževe, puške, pa i pusate! ĆERIM (maša se kradom noža): Šta li će sad?...

Kô da mi ponoć pade na oči, Na grudi stena s svojim teretom Disanje slabo guši u grud’ma. (Baca pušku dole.) I ti si teška kô od olova! Radače!... Vuče!... Gde ste sad?... (Radak, Vuk i Isak ulaze.) RADAK: Šta je, Stanoje?

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

turski top s visa svakih deset minuta šalje po jednu granatu koja uvek preleti visoko nada mnom i udari tamo negde dole u potok.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Na zrcalu duše moje Ogleda se mesečina. — Ko te pita, ko li haje, Što je dole u dubina. Ko te pita, ko li haje, Kol’ko j’ na dnu mrtvih snova, Kol’ko s’ u njoj utopilo Želja, nada i brodova!

Tako se digoh I — do tebe stigoh. A Bog mi reče: „Sad se vrati dole, Pa poštuj jade, Poštuj svoje bole, I nosi svima Zemskim patnicima S porukom božjom Najlepšega dara: Bol neka

LXVI Mesečina kad prelije bole, I kroz jade dune ponoć siva, Zamiriše od gore do dole, — I oboje u jedno se sliva.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bugari, da bi popravili svoj položaj dole kod Gorničeva, udare na Drince i potisnu ih na početni deo vertikalne prečage.

— veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga. I zato, da bi se zaštitili, oni su grešnici slagali pločasto kamenje ispred sebe, da bi povisili

Reka mi je ostala za leđima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan. — Gospodine potporučniče, dole na reci su Bugari. Pretrnuo sam. Tačno iza mojih leđa. Ali i ja sam se postavio iza njihovih leđa...

kako ste vešti, smestite se. — Ima, ima dovoljno mesta. Nas dvojica ćemo ovde — i Dragan pokaza na daske — posilni će dole. — E, tako. Hajd, smestite se, a ja odoh da naručim kave, pa dođite kod mene.

Iako su njihove objavnice uništene, obuze me neki strah, i ja sleteh u rov. Vojnik ostade. — Silazi dole! — opomenuh ga. — Izvlače se... Dižu se... Trče desno... Skupljaju se. Opet me obuze nemir.

Ona dugačka do nje je karaula graničnoga voda. Jer, odmah ispod crkvice je granica države. Tamo dole je već Grčka. uz put smo saznali od oficira graničara da je on doskora bio rezervni oficir.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

očima vrata jednom zatvori, Dokle treneš okom, drugom otvori, Zuje vrata, šarke škripe, pucaju brave, Ovaj gore, onaj dole idu kao mrave, Il' fabriku novu gdigod kad prave.

usred gustog hlada, Okruženo sa tri strane kao svodom grada; Odovuda pod zaklonom bistra voda šušti, Tu i onde s grana dole kao kiša pljušti; Ništa se tu vid'lo ne bi — takva je tma mraka — Da dve luče ne ulaze sunčanoga zraka; Okolo ti stoji

vzračna, k'o Danica, nakraj zlačnog brega; Odežd' b'jela raspuštena nemarno po t'jelu, Gore kaže vrat i grudi, dole — golen b'jelu; Pojas joj se crven vidi, razdrežen niz stranu, Niz vrat vlasi, vlažni jošte, vozvještuju pranu; S

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Da pakô sipa najljući jed U času da mi .život otruje; Al’ ti si, dušo, božji anđeo; Pa dok si sišla dole na zemlju, U letu ti je planula krv, Pa sada sanjaš — sanjaš užasno! JELISAVETA: E, san je, san!

(Uzima sa zemlje jednu pušku.) Je l’ srpska puška to? Jeste, srpska je — e, njom ću gađati. (Puca, a gavran pada dole.) Katunoviću, zbogom: Sa srpskom puškom, srpskom desnicom Poslednjega ti ubih dušmana.... (Odlazi.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Kad se sve staro izmaklo, kad je sasvim osiromašio i opotrebio, krenuo bi u donje krajeve, dole gdje ga niko ne poznaje, pa bi radio na nadnicu.

Slatke Duše ono je grob... On se podiže na koljena i pruži ruku između dva vrhunca, kroz koje se bjelasalo selo dole pod planinom. — Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike... Vidiš li?

Onda teško uzdahnu, opet se podnimi i nešto se duboko, duboko zamisli. Najedanput ustade i poče nemirno gore i dole hodati po divanani. Nešto je u sebi šaptao, teško, umorno prevrtao očima i mlatao rukama, kao da se s nekim prepire.

krepalom Džibukardi — škripnu snažno zub'ma, povrže fildžan, pa ustade i poče kao mahnit, u nekakvom zanosu, gore i dole hodati, mla- tajući rukama. — Počuj-de, momčiću! Otišô ja jednog dana u nuriju da vjenčam jednu seljačku Đurđiju.

Kô iza jučerašnje kiše izvedrilo, niđe oblačka! Samo dole nad Kozarom nadnijeli se crni oblaci, a gore oko Kočića Glavice vrza se gusta magluština...

“. Jedni će, čuje se, udariti, pod Derviš-agom Pozdercom, preko Poloja, pa na Bronzani Majdan, pa onda već preko sela dole na Banju Luku; a drugi će — nali-de, Mićane, još jednu čašu ocu Soproniji!

Bojić, Milutin - PESME

XVI Pamtim zimsko jutro, kad si suznim okom Gledala u moje oči što te vole; Htela si da vidiš u dnu duše, dole, Da li spava ljubav ili vešta gluma. ...Gledaš dugo, dugo. Zora teče tokom.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Pantalone mu gore vrlo široke, a dole uske i spale te se naborale. Gospodin Milisav je srednjeg rasta ulickane kose i ufitiljenih brkova.

Jakšić, Đura - PESME

[. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .] Iznemoglo telo survalo se dole Pored neke puste razvaline gole.

Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Zavapim, al’ izvije se glas. Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor. Al’ tamo, i na veke, zrak tvoj hoće li boleti?

Romori što je škrgut ovde zuba. Tiho se tamo sjaranilo što se krvavo mrzi ovde i ljubi. Nema za mene bilja ovde dole. OSAMA NA TRGU To kuda neprohod im, čudno mi se otvori put. To kuda stupaj ih laki, stuknem, brale.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

A dole, iza stepenica, žutela su se vrata od podruma, više kojih su virili, kao otvori, mali prozori od babinog »sopčeta«.

Samo je sada ovaj novi espap, što ga je Mladen doneo, nekako kao odozgo i čisto je došao belji, a onaj stariji, očev, dole, kao neka podloga, tavni se, težak, surov. U magazi sluga radi, dovodi u red daske, krupe soli, poluge, kože.

časa ona, odupirući se rukama o kapiju, isturajući ramena, prsa, saginjući se nad ocem, izviruje otuda i gleda ulicom dole-gore. Gleda da li su po kapijama već sve devojke izišle.

Njena visoka, s cvećem, alejama, a njihova gore. Gore u kući baba, majka, brat mu, a dole njena mati i otac joj. Otac onako star skoro će umreti i mati joj doći će gore kod njih, babe.

Čak nije ni ručala. Nadohvat, dva-tri zalogaja, pa se odmah digla i otišla tobož nekim poslom, tamo, dole, udno bašte. On i baba jeli su ćuteći. Ona gotovo ne jedući, tek običaja radi, a jednako u nj gledajući upitno, brižno.

Uveče, opet, koliko ih je puta tako isto sve zaticao Mladen kod njih, obično dole, u bašti, odvojeni i na travi sede, piju, mezetišu i časte se.

V Koliko puta ujutru, za vreme leta, sedne ispred dućana na ćepenak. Spusti cipele dole, prekrsti ispod sebe noge u čistim belim čarapama, i onda, propuštajući brojanice čeka da po običaju dođu kod njega

staklo i ostane da sedi kod njega, čekajući da se donese kava, da i ona s njim popije, pa kad bi Mladen video onoga kako dole, oko kujne, još sedi, on, znajući šta je, obraćao bi se babi pokazujući na onoga: — Šta će taj? — Pa... ti znaš.

Gore, u sobi, gori mu sveća i leže otvoreni tevteri, spiskovi veresije, primanja, dugovanja, a on dole, u bašti, šeta, puši. Oseća težinu, zagušinu zemlje, bašte, zidova oko sebe.

se digla da vidi, sa nabačenom kolijom na glavu, na brzu ruku opasana boščom da bi sakrila košulju, koja bi joj se ipak dole, oko članaka, videla i zbog crnine kolije jače odudarala, i onda bi brižno, zaplašeno prolazila pored njega, činila se

Sešću ja. I slazila bi dole. Ne da pomogne, već koliko puta da unese zabunu, pometnju. I onda ona sasvim klonu, pade. I poče da beži, sklanja se.

I uvek ih je kod njih bilo. Ili su radile ili razgovarale. Koliko ih je puta Mladen zaticao: dole, u sobi, u kujni, raskomoćene, u razgovoru, ćeretanju, i to nekako slobodno, milo. Mladen bi ih ostavljao.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

SEZ, 19, 121; BV, 9, 183; v. i malo dole). Z. se meće u vodu u kojoj će se na Đurđevdan, i na Uskrs, kupati (Karadžić, 3, 1901, 124; SEZ, 14, 501; 60; 17, 177);

Pri okopavanju ima raznih vračanja i gatanja: kod Popovaca gleda se tada kako k. idu žile (»ako idu pravo dole, biće sušno leto, a ako idu ustranu, biće kišovito«, SEZ, 65, 1952, 262); »u Kniću kad se okopa njiva sa k.

Vratolom (herba fіcta). V. dole ѕ. v. kostolom. Vile, »u noćima kada biljke imaju naročitu magičnu moć, preduhitre smrtne žene i tako reći ispred nosa

— V. dole ѕ. v. paprat. Netek ili nedirak (іmpatіenѕ nolі tangere) — v. Dodatak, III, čl. Tabuirane biljke. Obzev (lіѕtera ovata

Sijerak (ѕorghum). Kad se okopava s., gleda se kako mu idu žile: ako »idu pravcem dole, u dubinu, sluti da će ljeti biti suša, a ako se žile razvijaju ustranu, znači da će ljeto biti kišovito« (SEZ, 65,

Ćipiko, Ivo - Pauci

A dole morska pučina treperi u zimnjem suncu i postepeno, s umiranjem dana, zlati je... zatim posuri, a kad noć pane, šum mora o

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Mučila ga je žeđ. Očni kapci su klizili gore-dole preko zakrvavljenih očiju. Sad mi se čini, da bi to on sve izdržao da nije bilo one potrebe koju čovek ne može da

Jelena Bogdan se vratio iz manastira bez kaluđera. Rekli su mu dole da je kaluđer otišao u Janjinu, zbog lečenja neke dece ili tako nešto, ne sećam se više šta mi je Bogdan kazao.

Još koliko sutra otići ću dole na Moravu i pustiti da mi voda otopi korugu prljavštine sa tela. Izaći ću, ponovo čista i lepa, obući ću se u najlepše

Ušli smo kod Lauša. On stoji kraj uskog prozora. Dakle, već je ustao. Toliko se oporavio da šeta po sobi i gleda dole u vratimljsku dolinu.

Noćas smo ovde samo nas dvojica, Gospode. Ti gore u dubinama nebeskog svoda, među rojevima zvezda, ja dole u raci među trnjem. Ja znam da me ti čuješ i da čekaš šta ću ti kazati.

Ja znam da si je ti poslao. Zar je ona tvoj glasnik? Ne daš Prohoru da se vine u tvoje visine, ostavljaš ga dole u blatu s krastavom žabom da se nateže, s njom da druguje, veliš, Prohor i nije za bolje društvo.

Jelena Dorotej već šest nedelja ne dolazi na Kulu. Posle događaja koji se dole zbio, svi monasi u manastiru izdržavaju pokoru po episkopovoj zapovesti. Ne znam dokle će to trajati.

Sa zebnjom su pogledali dole, u nepreglednu baru žute i prljave vodurine iz koje su virili vrhovi krovova njihovih kuća, rogadže vrhova sena, pocrnele

Jelena Naprezala sam vid ne bih li odavde, sa Kule, videla što se zbiva dole u manastiru. Ljudi su izgledali suviše sićušni, njihove crne rize bile su slične, i uzalud sam pokušavala da među njima

Promaljam glavu kroz otvor i žudno dišem. Ispod, dole, duboko kao u provaliji, vratimljska dolina obasjana mesečinom, mirna, nepokretna.

Topli vetar pirka, liže gromadne zidine Kule, oseća se već dah proleća. Dole, opkoljen kaljugom, u memljivoj ćeliji, Dorotej podbuo od vlage, slutim vrlo bolestan, loman, izmožden, gleda u plamičak

Najkasnije za nedelju dana vratićemo se dole. Pričaju o nekom razbojničkom napadu. Govore kako bi sav narod trebalo skloniti u tvrđavu dok ne prođe opasnost.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Svetovi dole blude... Nad njima večnost tavna Spokojno, tiho spušta koprene svoje skut, I kruna božijeg truda, svetilo vedroga

Sa njene dražesne glave Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole, Do same mirisne trave. Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj.

1884. NA STENI Zevsova plamena strela na stenu udari dole, I stena na dvoje puče... Brujeći u toku svome, Vodopad rastrese grivu i obe razdvoji pole, I burni njegov let Sa

) Sivo, sumorno nebo... Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve.

1888. NA VARDARU Suro, večito stenje gordo se u nebo diže, Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore; A dole, sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada, kroz uske klance, u sinje Jegejsko more. O vali, o reko srpska!

Nađu ga u samom raju . . . On se popeo lelo Na rajsku lisnatu voćku, pa zlatne jabuke jede; A dole, na cvetnom podu, u belom i čistom ruvu, Još mnoga nekakva deca jabuke jedu i sede.

A gospod podviknu tada: ,O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag idi, Pa majku da slušaš lepo kad svome domu se vratiš.

U majski vedri dan, Kad vetar leluja vreže il' šumi u veče tavno, On živi leluja pokrov i krepi večni san. A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi, I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad...

Ah, pogledaj dole: od kapije Roni Odmorni se ljudi s buktinjama kreću, Zaljubljeni pastir svoje stado goni, Kao mladi faon po rosnome

SE UGASI SUNCE…) Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe I velom zvezdanim svojim pokrije burni grad, I polja, i dole, gore; kad lahor ćarlija slađe Kroz opusteli sâd Ja siđem usamljen u noć.

“ A Srbin će njemu: „O Gospode jaki! Ja bih željno iskô novina ma kaki', U kojima piše šta li dole rade, Kakve nove spletke pred izbore grade?

On je kroz suton tavni Bacio zamišljen pogled na puste i tihe ravni. Sa ruse njegove kose bašlik se spustio dole, A beli, široki burnus grudi mu pokrio gole. To beše Ben—Kasim glavom...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

No, šta je ovo? Nad platformom na koju smo zaduvani stigli, uzdiže se nova kula. Kako to da je nisam od dole sagledao!

Zvono je već poodavno otkucalo svoj znak, možemo izaći napolje. Ovde, gore na Akropoli, je sve izumrlo, no dole bruji bujni život moderne varoši. Ali ću joj odmah zavrnuti njeno električno osvetljenje.

Iako je pala noć, ima ovde još dosta pobožnog sveta. Dole, u varoši je mnogo življe; ona nema doduše nikakvog umetnog osvetljenja, ali mesečina obasjava ulice i trgove.

Odavde se vide, kao na dlanu, sve javne građevine, pa i privatne kuće. Pre no što siđemo dole, valja da odavde, sagledam i zadržim u pameti glavne ulice, arterije varoši, da bih pošao pravo onim putem koji vodi

Likejon, gde on svakog jutra i večera drži svoja predavanja, šetajući se po toj svojoj slušaonici sa svojim đacima gore dole.

On posmatraše te dve prave koje idu iz Aleksandrije i iz Sijene ka Suncu, i šetaše, u mislima, po njima gore-dole. Jedna misao, iznenadna kao munja, sinu mu kroz glavu, i podiže ga sa klupe: „Te dve prave su paralelne!

Ako taj ceo ugao spustim duž njegovog, na dole produženog vertikalnog kraka, do centruma Zemlje, on će se onde poklopiti sa uglom što ga sklapaju između sebe

Ima ih bolešljivih koji pate od reumatizma u nogama i služe se štakama, a video sam i takve koji se klate gore-dole na drvenom konju a veruju, kao deca da putuju daleko, daleko.

Tako sam posmatrao samo magnolije koje su cvale dole u vrtu; moj spri, premoren od napora poslednjih dana, mirio je ležao pored mene.

Između tih stubova povučena je dole, lepo izrezana, svetla drvena balustrada sa tamnom bordurom, a gore skaču od stuba do stuba izrezuckani drveni lukovi,

ili lenjir, a u drugu kredu, pa iscrtam na velikoj tabli moje slušaonice geometrijske figure i ispišem je, od gore do dole, matematskim obrascima.

je podbulo, oči vodnjikave; proređena kosa na glavi i bradi je plava, no prosedela, krajevi brkova otomboljeni duboko na dole, nos mu je unakažen. Kad videh taj nos, otsečena vrha, mene spopade jeza, no odmah zatim iznenadno radovanje.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Rudi riba – jošte malo – Sad mu je pečena, Srce mu je zaigralo: „Amo sad, milena! Dole ćemo jako sesti, al' će da se sladi! Mor'o bi te, ribo, jesti i da nije gladi!

A ja gledim … kad će boga Gnevan hramu svom da dospe, Da tu bruku nogom gurne – Da na zemlju dole prospe? JUNAČKI ODGOVOR LjUBOMIR NENADOVIĆ Pružilo se polje ravno Polje dugo zeleno; A na njemu knez Danilo Pije vino

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ulaz u kuću je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kuće brisan prostor, bašta čak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vučjaka, i jedno pušteno čobansko pseto.

Kao filialu, administrirala je i tamo daleko dole kuću svoje nekadašnje porodice. Jer, posle nekoliko godina braka, i nekoliko ljubavnih i novčanih skandala lepe

Ali, prvo, gospa Nola nije bila bez briga. Sem svega drugog, filijala tamo dole nije dobro stojala. Talijanka se vratila, tobože obolelom mužu, a stvarno, posle potrošenog „miraza”, vratila se na

Da li se u gospa Noli diže mladost, ili slobodan čovek s planine, tek ona strča dole, otvori vratanca u kapiji, uvuče unutra i mladiće i čuvara s psom i vrećom, probudi jedno mlađe, i dočekaše zoru u

Grabe ljudi, pa straće, pa drugi grabe ono straćeno, i sve je, Bože prosti, kao neki ringišpil: Ju-he! Ju-he! pa siđi dole, drugi će da uzjaše... Moramo štedeti, Julice.

Razumećeš dakle, valjda, da ja više ne mogu zamisliti da budem tamo dole neki sudija, advokat, ili javni beležnik. Gospodin Joksim je naša elita, i po obrazovanju i po udobnom i nezavisnom

— „Dalje, dalje, tamo dole, ka okrajku groblja, ovde nema mesta, vidite valjda kolika je popreko i uzduž grobnica Vlaovićâ, i to samo onih što se

Grobovi te dece, iako većina od njih deca iz takozvanih dobrih kuća, leže podalje od grobljanskog centra, tamo dole, na provetrini, gde se sve njiše, pa i krstovi, i drveni i oni od crvenkastog kamena, kakvi stoje i nad grobićima te

Iako đak Leskovčev, potezao je on, taj, za tuđe zvono tamo naročito gde „sluškinja” ima da leti sa sprata dole. A kasnije, bezdušno izbio dečka koji je na njegovim vratima zvonio uzalud.

— Svet, da, svima bi nam trebalo, svima nama Srbima koji smo se ovde dole stisnuli kao na dnu cediljke, u ovoj velikoj državi, kulturnoj državi tamo negde g o r e...

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Jesam, gospodine! — Jesi li je upamtio? — Jesam! — Je l' ima ovako: gore glavu, dole rep, a sa strane četiri noge, dve unapred pružene a dve unazad? — Jeste. — Eto ovako!

– Ama, pa i ti! Pa da ti je vredela nešto ta filosofija, tebe bi sad znali i cenili tamo dole, a evo siđi dole pa ako te zna kogod, sem one tvoje Ksenije, a ti me seci gde sam najtanji.

– Ama, pa i ti! Pa da ti je vredela nešto ta filosofija, tebe bi sad znali i cenili tamo dole, a evo siđi dole pa ako te zna kogod, sem one tvoje Ksenije, a ti me seci gde sam najtanji.

generaciji, koja je učinila tako zamašan potez u srpskoj književnosti i zaorala jednu duboku brazdu, potrebno da imamo dole na zemlji svojega predstavnika.

na zgradi koju novom srpskom književnošću nazivamo, i zato je – vidite - potrebno da bitiše, da živi neko tamo dole, za kojega će, kao ona poznija frančeska pokoljenja što su, pružajući prst na poslednjega Napoleonovog vojnika, govorila:

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Nešto jezivo krcnu, poče da pucketa, most kao da zastenja, prolomi se tresak i top sa zapregom surva se u reku. Ču se dole lomatanje. Neko zastenja. Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“.

Ako se koji omakne, onda da ga puste, pa šta mu bude. Ostali vojnici pričekivaće dole i, ako su čitavi, izvodiće ih zaobilaznim putem. Ali ipak, da se iseku prazni džakovi i konjima uvežu noge...

Bio je gotovo polumrtav. Naiđe baš tada jedan đeneral i reče nam da pustimo top. Kako ćeš da ga pustiš, kad su dole ležala naša četiri vojnika, pa bi ih prosto smrvio.

Sada im se baš prižednelo, iako već toliko dana ništa ne jedu. Naiđosmo i na vojnike iz Dušanove baterije, negde dole, kao u nekoj jazbini. — Slušajte vi, oca vam vašeg, nemojte nešto da dignete sa ove lađe. Nije ovo Albanija.

Paluba je široka, mogao bi se bataljon postrojiti. Tu su ležali pešaci, za koje dole nije ni bilo mesta. Sve jedan pored drugoga. Leže mahom potrbuške, isto onako kao i u streljačkom stroju.

Mornari žurno spuštaju čamac, koji je visio na čekrku. Svi su zaneseni gledanjem, te i ne odgovaraju šta se to dole zbiva. Tek kad izvukoše čamac, ugledasmo u njemu jednoga pešačkog potporučnika i pored njega ona dva mornara.

odmah izdade naređenje da se masline ne seku, ali postavi i stražu oko bivaka, da spreči ulazak Grcima meštanima. Dole na put pristigli su i automobili sa hlebom, mesom i ostalim potrebama. I drva su čak dovukli.

— Po čemu znate? — pita jedan stari poručnik iz komore. — Pa evo — poče Dušan da objašnjava — mi sada idemo dole, naniže, ka Grčkoj. Čim lađa zaokrene gore ka Solunu onda nastaje uzbrdo, i onda već teže plovi. Je l’ tako, pobratime?

— Hoćeš li ti sutra da pozajmiš onu tvoju saku, da nam „izigrava“ top? — I ja sam se čudio. Ali pitao sam dole u puku, i oni mi rekoše da će sutra doći jedna francuska poljska baterija. Rano izjutra u naš bivak uđe ta baterija.

— Eto... tako — izgovorio sam reči grcajući. — Grrr-u!... Grrr-u! — Beži odavde i čekaj dole na putu. Eto, idu i prednjaci. Ti jaši na čelu... Ne čekaj mene! — govorio je brzo i okrete se vojnicima.

„Ure! Ure!“ — prolamaju se dole na drumu, pozadi nas, jezivi uzvici neprijateljske konjice i cela baterija kao da se zgužva u gomilu. Bila je zarobljena.

Bila je zarobljena. Snop druge baterije brzo je upravljen na one dole. Komandir je već našao sve elemente za gađanje. Ali kako da gađa, kad će potući i naše!

Petrović, Rastko - PESME

O, toliko varnica, Kroz poludeli podmlađeni mlečni put; Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva, Međ noge tu prima poslanu ženu Boz - i jedan mesec žut, Ogroman, istinski

To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci, I pevaju u trbusima žena meseci: Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan

Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice. Svete na sever, svete na jug! Zdravo svete na jug, najsrećniji od svih ljudi te pozdravlja - onaj koji je

II Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa, Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java, I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa Na očima ruke providne,

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Stići ću tačno kroz sto godina, čuješ! — letela je Kapljica mučena sumnjom je li Cvet čuo njene reči, ili je ostao dole bez snage da se odbrani, bez mogućnosti da se nada.

Pogledajte kako blistam! — isturi šeširić pogledima radoznalaca svoje zeleno pero, ali se seti gde je i ućuta. Dole, u travi činilo mu se da čuje neko kucanje, neko čangrljanje iz kojeg se izvi tiha i skladna pesma zvona.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Oj pojdoh dole, pojdoh na gore Kako tebe nigde ne najdoh! — Oh, da legnem, ah da umrem, Samo da ne gledam Kako tvoje lice Drugi

Tamo! MITKA (pokazujući više sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole — tvrdo! KOŠTANA (hvata se za glavu): Oh!... MITKA (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile.

Šantić, Aleksa - PESME

Kô blage i tople materine oči, Lepe greju zvezde i gledaju na me. Uz Neretvu, dole, behar se razgrozdô; Pun fenjera stari Mostar trepti ozdo, Spava. Mesečine pokrilo ga platno.

19 Da, bedna si. I ja bedan sam kô i ti; Mi ćemo oboje uvek bedni biti. Sve dok ne legnemo dole u grob ledni, Mi ćemo oboje, draga, biti bedni.

I kad bi suze mi tajne Zvezdice znale sjajne, S neba bi sletile dole Da moje ublaže bole. No ne zna te jade, Njih samo jedna znade, Ta jedna a sama što je Rastrgla srce moje.

sve se smeje i veseli, Samo moje srce smejanja ne želi. Mala zvonca zvone, sjaju dole cvetne, Kao u bajkama zbore tice sretne; No taj govor meni nimalo ne godi, Ja svud bedu vidim kud me staza vodi.

Da sam ja bena*, tvom srcu Odmah bih sletio dole; Ta ti sve bene voliš, i vidaš benaste bole. * Tako se zove u okolici Mostara jedna vrsta divlje patke (prim. prev.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U pesmi Marko Kraljević izbavlja bega Konstantina nalazimo i ove stihove: Sagnula se Jevrosima majka, sagnula se dole po trpezi, i uzima dva mermer-kamena, izvadila bele dojke svoje, pa udara kamen po kamenu i zaklinje Kraljevića

“ A meni je žao, beže, bilo, žao bilo dveju sirotica, pa ja uze do dve sirotice, odvedo i dole na čaršiju, narani i leba bijeloga i napoji vina crvenoga, pa pokroji na nji čisti skerlet, čisti skerlet i zelenu

“ Devojka mu poče besediti: „Nisu dvori, već šatori pusti. Pogledajde dole niz Kosovo: gdi se onaj svilen barjak vije, onde j’ šator crnog Arapina, oko njega zelena avlija, sva avlija glavam’

I odatle poćera dorata, poćera ga dole niz planinu, te nagazi na treću busiju, na busiju Kuduz-del-Alije. Bre, da vidiš Kuduz-del-Alije!

Kada spade dole na avliju, pa sagleda lijepa junaka, bijaše se mnogo začudila njegovome stasu i obrazu, jer ga takog ni viđela

Evo t’ braca, gospodara moga!“ Kad začula seja Stojanova, ona strča dole niz čardake, triput sovru očima pregleda dok je bracu lice ugledala; a kad bracu lice ugledala, ruke šire, u lica se

na gole sablje udarale, — ja ne kazah za lažljive oči, koje su me na zlo navodile gledajući s najviše planine, gledajući dole na drumove, kud prolaze Turci i trgovci“. 75 MALI RADOJICA Mili bože, čuda golemoga!

navija (a seoska je preslica samotvora, pa je mesto bašluka gore kao lopatica)] oko kojega se navija povesmo, a dole se dilčik zabode u kolo, i to je sve u varoške preslice.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko BILO JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio jedan tužni

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Prosim te, ponikom ne počini opet dole preklonito ka venuto sušeno cveće s krvotočenjem od sebe! Pre si točila crven greh, a danas iznova si pak procvetala i

žuberenju ni graji nikakva glasa, i vrata se zamknu, i slete se crni vrani na ogled, te sve pesnjive ptice zamuknu logom dole virući se bez pokreta u strnjicu praznu, (gladeći uvis, a golem strah na putu)...

— svaki visoki dub stropoštat će se dole! BOG SMRTI Mač mu je gotov, iz kna izvučen, očišten i s obe strane britko izoštren; luk je svoj izvadio iz tula mu.

I mala briga prelamaje te, Mala bolest dole sobara te, I prosta plašljiva reč Zagrmi ti u ušiju I srdce ti prestravi. I to će ti se zdesiti...

O, svetle sve nebesne sile, siđite dole, te sa mnom se suzno procvelite! Ako ste i besmrtni dusi sazdati plemeniti, da kako sam za spasovo bogonarođenje od

Ako da se ispenjem na nebo, ti si sâm tamo gore; da ako li silezem dole pod zemlju, u dubine Adove, — i tamo si ti. Ako bih i kano ptica s krilma rano odletio čak za more, u koje tamo

Gospod, kogano od straha strepi nebo i zemlja i vode, i svako mu se koleno poklanja na nebu i na zemlji, i ono što je dole, pod zemljom, — ne kroz koje anđele, serafime li, ili preko koje druge mu sluge, ali sâm sobom k nama nedostojnim

Poklopi sve Jegiptene dole na dnu i mahom ih sviju do jednoga poguši... Potom toga, putem pak kroz kamenitu hodeći zemlju toliko dana vode nigde

S onoga mesta gde spavaše, sa zemlje, prislonjene čak gore za nebo. Te angeli slažahu i pak uzlažahu gore i dole po njima. A i sam Bog svrha gore stajaše na njima.

Kade, veli, gde duhajući jaki vetar zađe u koje puklotine, il’ mu pešterine zemljane, te daleko dole u širine ispod zemlje ode, a spram svoga duhanja nigde skoro pak oduhe ne može zdesiti kud bi pak izlezao, ta i vrti se

Kroz to je i nazvaše Kapitula, jer kad su je iznova pravili, kopajući u zemlju joj temelj, nađoše dole u dnu neku veliku čoveču glavurdu — so toga posla imenovaše je Kapitula, to jest poglavarnica; pak rimski cesari s

Mi li da se Bogu pokorimo, koji no nismo ni malo ništa njemu skrivili, a sturio nas je dole s neba? On je za to kriv, a ne mi, neka se on popre s nama za to oprosti i pomiri se!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po čorbadži-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poređala dole po kaldrmi. A tek po odajama! Kakav raskoš i kakvo šarenilo!

Malo posle, eto i nje, Zone. Izlazi iz kuće, spušta se dostojanstveno kao golubica niz visoke kamene stepenice dole u avliju.

od ružičastog atlasa, i ispod bunde libade; libade pokriva jelek, košulju od žute burundžuk-svile, a košulja bele grudi. Dole svilena suknja i šalvare od juma basme.

osmehnu se bolno, pokloni i poljubi tetka Tasku u ruku, pa se spusti i sede na minderluk i gledaše umorno i tužno dole ustranu. — Što ti je, mori? — Bolna sam, teto, — odgovara polako Zona. — Bolna? — Glava gu boli, — veli Tašana.