Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Đurđe koji se tukao gde god je stigao, zastao bi, i skamenio se, kad bi mu doviknula „Đurđe!“ i pogledala ga svojim tamnim očima, ispod sraslih obrvica.
I sama reč, Rosija, činila joj se kao prokleta. „Možeš“, doviknula je, pred svima, svom mužu. „Možeš, u tu, tvoju Rosiju, ali sam!“ Pa je čak počela i da se kikoće, kao luda.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Uh, kako su pocepane te žene, i prljave, i ružno govore! I meni je jedna doviknula nešto ružno, ali je došla straža i grdila je. A ona se smeje, i... ostavi!...