Jakšić, Đura - PROZA
puta pljoskom, u tome se i smrkne; raziđemo se, ali u putu malo ko da nije video vešticu ili vampira, a za nekima se drekavac sve do kuće derao...
Eto, pitajte starog Nikolu Belića; on će vam se glavom zakleti da nema noći a da mu ne dođe drekavac... Čudna rabota!... Kuća mu je, nekako, sama za sebe na pustome brdašcu. S leve strane potok, a desno lužina...
Nego moja snâ. Stojna, ona iziđe, pa valjda mu nešto prebaje, vrača, tek se drekavac umiri i nestane ga, a moja se Stojna vrati, zaduvana, kao da je bogzna neki teret poteglila...
Bože moj, šta ti neće ljudi izneti!... Vele da više voli njega nego i svoga Zola; jer biva da joj drekavac po dve-tri noći ne dođe — otumara, bogzna, u drugo neko selo, onda je Stojna povazda žalostiva, niti gleda svekra ni
“ Jedanput ga je Nikolina snaha videla, a on seo dole, u Turskome Potoku, baš na ono mesto gde se do pre Cveti drekavac derao. Kad ga je videla, ona je sva pretrnula. — Šta li će tu?... On nešto zna...
— Taj, vidiš, čija je ova kesa, zapalio je kuću Nikole Belića; taj je isti onaj drekavac što se sve do na Cveti derao u potoku niže Nikoline kuće... Razumeš li me sad?...
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Bilo je tu vazdan nagađanja. Kmet misli da ne bude druga kaka stvar. Ćata misli da je Drekavac. Seljaci — divlji čovek, i ništa drugo.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Ako malo dete umre nekršteno dok je još u vlasti demonskih sila, ono postaje noćno, zlo biće („svirac“, „drekavac“ ili „nekrštenac“) koje donosi bolest i smrt maloj deci ili odlazi na neko „mračno mesto“.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
A i kako bi imala hrabrosti, kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac, koje za kišovitih noći svojom prodornom drekom ispunjava čitav kraj. Pa ipak, ipak...
Dječaka podiđe laka jeza. — Ovdje, kažu, živi drekavac! I on je često, za kišovitih proljetnjih noći, slušao iz Prokina gaja otegnuto i prodorno kričanje nepoznatog stanovnika
Ovdje on, dakle, živi. — Drekavac! Odjednom se Jovančetu slediše noge. Spazio je kako ispod jedne veće sive stijene izlijeću grudve zemlje i ruše se
Spazio je kako ispod jedne veće sive stijene izlijeću grudve zemlje i ruše se prema potoku. — Eno ga! Drekavac kopa jazbinu!
— povika on ohrabren praskom svoje „bombe“. U istom trenutku ispod stijene se začu ljutit glas: — Čedo ti je drekavac! Ej, ko se to baca? — Jesi li ti to, Lazare? — Ja sam, ja. Ej, ne bacaj se!
Da se on možda ne krije baš u ovoj pećini. Mačak odjednom poblijedi i ustade. — Pa drekavac je tamo dolje gdje uvire potok. Tako svi kažu... — Kažu, ali... Je li ga ko vidio baš dolje?
— zinu Mačak. — Lijepo. Nek samo nešto naiđe, ja ga odmah bocnem pa da vidiš! — kuražno se napući curica. — A drekavac? — upita Mačak. — I drekavca! — odvrati Lunja i ne trepnuvši. — Boc, boc, pa će odmah krepati!
Tamo je ona duboka jaruga, ponor gdje uvire potočić, drekavac, uuh! Pažljivo razmičući ljeskove grane, on se šuljao ivicom Gaja, zagledao tragove, tražio nije li negdje nedavno
Trgnuta iza sna, Žuja obnevidjelo skoči prema neznanu gostu i zgrabi ga zubima za torbak. — Drekavac! — dreknu poljar i tako luđački đipi kako nikad u životu đipio nije, dograbi se rukama za ivicu jame i poput zeca
neko vrijeme dopola zavučen u plast a kad se konačno uvjerio da ga za onu drugu, otkrivenu polovinu, nije pograbio ni drekavac niti kakvo drugo čudovište, on se malo-pomalo ohrabri i lagano se izvuče napolje.
— Drekavac! — pomisli poljar nijem od straha i pade na leđa. Ovo je zaista bilo i previše poslije čitave one malopređašnje trke.