Matavulj, Simo - USKOK
Eno vam ondje na stolu sve. Janko nestrpljivo uze pismo i sjede. Ruke mu drhtahu. Savo otpusti Bajicu i uze da čita novine, koje bješe onoga časa primio.
Dva rumena kolutića pokrivahu blijede jagodice Jankove, oči mu gorahu, usne drhtahu. Joke mu stavi dlan na čelo. On se nasmija, veselo ih pogleda i zapita: — Jesu li došli? — Ko? — reče Joke.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Topih se i nestajah. Bejah lud... Veče pade. Mesečina iziđe. Nisam znao kako sam večerao. Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a prsti behu oznojeni.
Pa uze torbicu, saže se polako, prekrsti se, i kao najveću svetinju otpoče skupljati njen prah. Ruke mu 1 50 drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice. — Što plačeš, more? On podiže glavu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Kad Stojan ode pred Gojka, ovaj već pisaše nešto ljutito. Ruke mu drhtahu, a pero ga nikako ne slušaše, no izvijaše puno nepotrebnih crta.
usne se iskriviše i zatresoše, celo mu telo zadrhta, naročitu slabost stade osećati u kolenima, u nogama, koje drhtahu neobično. On se jedva dokotura do prve klupe, pade na nju i duboko predahnu.
Gojko podiže glavu; oči mu behu neobično zamućene, usne grozničavo drhtahu, a po nekad se grčevito trzahu, ceo mu izgled beše neprirodan, sumanut... — Zagledala se... kuda ?...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Evo ti vrata!... I on se obrte, jednim besnim i nervoznim skokom pritrča k vratima, otvori ih rukama koje drhtahu kao u ljutoj groznici, odjapi ih širom, pa kao da mu ona crna praznina što zijaše kroz vrata iz neosvetljena predsoblja
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče on milosno, uzevši je za ruke. „Meni bi milo bilo da ostaneš!“ reče ona šapatom. I njemu i njoj ruke drhtahu. „Stane! reče on, ali kako je izgovorio to samo ime, više je iskazao nego da ga bješe obasuo hrpom kitnjastijeh reči.
“ „A zašto, Janko?“ zapita serdar i gledaše ga u čudu. Momak bješe blijed kao krpa; usne mu poblijedeše i drhtahu, oči upale, a pod njima se crnjahu dva obruča. „Zašto, čoče? Šta je tebi?“ ponovi serdar milosno. „Ništa...
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
evo na, evo sad... — mucaše on, vadeći rubac ispod pojasa, ali mu nešto smetaše da ga odmah izvadi. Ruke mu tako drhtahu, da ne beše u stanju vladati njima.