Radičević, Branko - PESME
Ma je Gojku kam na srce pao. Oh eto ih — Gojko osluškuje, Sprema vatru, drusto razređuje, Pa oli je zadobiti tako, Oli tako ol' tužan nikako, Gnjevno junak zub'ma zaškripio: „A moj pobre, baš si
I ugleda i razvedri lice, Pa zaklikta: „Za mnom, družinice!“ Milun mače, drusto za njim krenu, Pohitaše stazom po kamenu.
Za njime mloga tu uzdanu bela, No je l' mu koja srdašce ponela? On okom planu divno gledeć drusto, Al' srce njemu opet osta pusto, Na njega zvezda do zvezde s' osmeva, Srdašce ledno samo sunce zgreva.
3aman!“ sebi zbori, Ma opeta gleda gori, Kao da se otud nada Oprostit se pusta jada, Kô da s' nada da će drusto... Ali de je ono pusto?
Stoji Uroš, bliže cika, Bliže ide bojna vika, Dim puščani već oseća, Veće drusto — zla mu sreća! Eto, eto već jednoga, Eto za njim i drugoga! Beži, beži, silan Bože!
Dado pleći konju salomljenu, Te pešice kroz goricu krenu. Ali stiže za mnom drusto moje, Vidi drusto šta je i kako je, Vidi drusto zeka slomljenoga, Svak mi od njih nudi konja svoga, Još me svaki od
Dado pleći konju salomljenu, Te pešice kroz goricu krenu. Ali stiže za mnom drusto moje, Vidi drusto šta je i kako je, Vidi drusto zeka slomljenoga, Svak mi od njih nudi konja svoga, Još me svaki od nji zapitkiva: „Šta
Ali stiže za mnom drusto moje, Vidi drusto šta je i kako je, Vidi drusto zeka slomljenoga, Svak mi od njih nudi konja svoga, Još me svaki od nji zapitkiva: „Šta je, Rajko, a za Boga živa?