Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali na uveravanju i ostade... Nešto mu iznutra šaputaše: — Živ je on, živ!... Možda još luta dubravom noćas, pa te traži!... Kosa mu se diže uvis... Užasan strah ovlada njime... Nešto zašušta iza njega...
On će me uputiti... On će me poučiti... On će sigurno znati gde se opi nalaze... I, mesto da se uputi dubravom, on okrete Drini. Put mu je poznat, prošao je njim bezbroj puta... Već je čuo žubor talasa i huku.
Čulo se samo suvo granje kako puca pod nogama. Najedared Stanko diže glavu pa reče: — Stoj! Njegov glas odjeknu dubravom. On sledi srž u kostima i Kruški i Marinku. Kolena im klecnuše i oni sedoše. — Ovde ćemo... Evo ovaj hrast.
Pa jurnu iz kuće napolje. Olujina otpočela... Munje su šibale crno nebo, kao usijane ličine, a grmljavina se razlegala dubravom... Strah neki obujmi Ivana. I samo ovo vreme uli mu neku strašnu slutnju u dušu.
Stanka kao da neko guraše napred. On joj samo pruži ruku i reče. — Zbogom!... Pa ode dubravom... Išao je Stanko kroz šumu nekako čudno raspoložen.
Ali junak nije baba!... Neka baba jauče, a junak neka pije, peva, bije i pogine!... — Haj! Haj!... — razlegalo se dubravom. 12. 1813. GODINA Tako su im prolazili dani.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
naselili po strmim stranama iznad mesta na kome je danas varoš, po stranama koje su bile pokrivene hrastovom šumom, dubravom. Otuda je poreklo srpskom imenu grada Dubrovnika, kojim je zamenjeno staro grčko-romansko ime.