Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
joj sanduk satesaše, nadžacima raku iskopaše, saraniše lijepu đevojku otkuda se jasno sunce rađa; posuše je grošim’ i dukatim’; čelo glave vodu izvedoše, oko vode klupe pogradiše, posadiše ružu s obje strane: ko j’ umoran, neka se odmara; ko je
Najbolji je, najžešćijeh jada, tj. dar koji će Miliću zadati najveći jad. Posuše je grošim’ i dukatim’ itd. — po starom običaju da se mrtvacu daje novac (da kupi mesto na onome svetu) n da mu se uopšte „deli za dušu“.