Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Je li mu ko kavu ponija? — zapitaće gvardijan đakona Čimavicu posred graje. Čimavica smignu ramenima pak izađe. Dundaka nagonjahu drugovi da nazdravi svakome fratru, a uz svaku zdravicu da iskapi po čašicu.
? — zapita fra-Tetka. — Ma, dujo, niku rišćansku molitvu! Čućeš je! Fratri se zgledaše smijući se, a to posokoli Dundaka, te razmahnu rukama.
Škoranca se poče javljati još češće. Najzad on sam objasni Dundaku zašto nema mira. Dundaka srete Škoranca usred bijela dana, išao od voza k manastiru.
— Ko je ovaj jarčić? — zapita Bakonja Dundaka. — To je likar. Čini mi se da je rkać, jer govori kao i oni. Gospoda sve „prkelajući“ uđoše u manastir.
Njeki se i obazrije, baš kao da bi Bukar mogao bahnuti iza leđa. A taj njihov strah posokoli Dundaka, koji nastavi: — Oće se Todorina svetiti, tako mi svetoga Vrane, kome je on oko iskopâ!...
Bakonja se ustavi i poznade glasove Bobana i Dundaka, kojima je Kušmelj nješto smiješno pričao. Kad on dođe, sluge odmah otidoše, a otac načini tužno lice.
Uistini, njih dvojica bjehu nagovorili Dundaka da mahne njekoliko puta zapaljenom krpom kad oni budu izašli, što je valjalo da on dozna po njekome znaku, neće li Brne
Za to je, osim pomoći vjernoga Dundaka, trebalo dosta hitrosti i pregaoštva, ali to titranje sa svojom sigurnošću (jer, bez svake sumnje, kad bi se doznalo,
Oba bjehu gologlava. — Šta to znači? — pita ih, mrdnuvši glavom na više. — Saranili smo Dundaka — reče Beljan tužno. — Šta? — dreknu Bakonja. — Umra Dundak! I već je saranjen! Šta je to bilo?