Dučić, Jovan - PESME
KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jovan Dučić PESME „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske
Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jovan Dučić PESME Sadržaj KNjIGA PRVA: PESME SUNCA 2 SENKE PO VODI 4 ZALAZAK SUNCA 5 U SUMRAKU 7 PADANjE
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Obrazovanje i razvitak plemena. — Pretpostavljalo se (Dučić, Medaković, Rovinski), da je svako od raških i crnogorskih plemena postalo od jednog zajedničkog pretka i da se
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
(kada položnik džara) (Dučić, S., 1931, s. 239) — Vaša kuća vazda svega punana bila, a muškijeh glava najviše! (zdravica polaznika) (Vrčević, V.
209. ⁵¹ Vuletić-Vukasović, V., isto, s. 161; Zečević, S., „Verovanja i običaji o rođenju“, GEM, 42, 1978, s. 345. ⁵² Dučić, S., Život i običaji plemena Kuča, SEZ, XLVIII, SKA, Beograd 1931, s. 277. ⁵³ Begović, N.
, isto, s. 310. ¹⁸² Glik, L., isto, s. 60; Vukanović, T., isto, s. 200; Mijatović, S. M., isto, s. 161. ¹⁸³ Dučić, S., Život i običaji plemena Kuča, s. 311; Pavlović, J., isto, s. 131; Grbić, S. M., isto, s. 34; Čajkanović, V.
25—32. ¹⁸⁴ Karadžić, V. S., Srpski rječnik (1852), I, s. 171. ¹⁸⁵ Dragić, M., isto, s. 6. ¹⁸⁶ Dučić, S., isto, s. 311. ¹⁸⁷ Đorđević, T. R., isto, s. 176; Begović, N., isto, s. 196; Vukanović, T., isto, s. 235.
⁴¹ Ivić, I., isto, s. 87—88. ⁴² Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta—Nolit, Beograd 1987, s, 351. ⁴³ Dučić, S., Život i običaji plemena Kuča, SEZ, XLVIII, SKA, Beograd 1931, s. 341. ⁴⁴ Miodragović, J., isto, s. 274.
Dunđerski, J., „Iz narodne medicine u Sentomašu u Bačkoj“, Karadžić, 6—7, Aleksinac 1900. Dučić, S., Život i običaji plemena Kuča, SEZ, 48, SKA, Beograd 1931. Dušanić, S.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
I ROMAN 348 DRAMA 349 KNjIŽEVNA KRITIKA 350 KNjIŽEVNI JEZIK I STIL 351 1) PESNICI 352 JOVAN DUČIĆ 353 MILAN RAKIĆ 355 STEVAN M.
U njoj su se javili i razvili domaći talenti: Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović. Pod uredništvom Nikole Kašikovića i dr Vladimira Ćorovića, sa književnijom bojom, i
Mladi mostarski pisci Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović krenuli su u Mostaru Zoru, koja je izlazila od 1896. do 1901.
Od poznatijih pesnika na njega su se ugledali: Milorad J. Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić i Jovan Dučić, i, donekle, i Danica Marković. Danas, toga uticaja nema više.
Posle smrti Vojislava J. Ilića pa do početka XX veka, dok Jovan Dučić nije stvorio svoju novu pesničku fizionomiju i dok se Milan Rakić nije javio jednom sasvim novom poezijom, Milorad
JOVAN DUČIĆ Rođen 1874,124 u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi književni drugovi Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, propevao
Ali Dučić, jedan od najgipkijih i najevolutivnijih duhova srpske književnosti uopšte, nije se na tome zaustavio. Otkako je 1899.
žrtvujući katkada smisao, jasnost, iskrenost, svoje intimne pesničke osobine, Dučić se usavršio u formi kao niko do njega.
vrlo velikog talenta čije razvijanje još nije dovršeno, pisac prvoga reda koji još nije kazao svoju poslednju reč, Jovan Dučić je jedan od tvoraca u današnjoj poeziji srpskoj a u prozi jedan od najvećih srpskih stilista.
Celo njegovo delo je, kako veli Jovan Dučić, »jedna velika ljubavna groznica«. Samo, posle te ljubavi ostaje gorak talog melanholije, tuga nad prolaznošću svega i
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; „Ave Serbia!“ (Morituri te salutant).
Državi je tada bilo potrebno pero i hor, koji će pevati, kako su Dučić, Rakić, Bojić, Jelić, pevali. Za čitalačku publiku. Državotvorno.
Nije to bilo tako davno, kad je Dučić, ismejan, usudio se da napiše da „šušte zvezde!“ Mi, dabogme, odosmo dalje! Možda te, formalne, novosti manje zanimaju
bilo je kako je sa Dučićem bio kalfa, u jednoj radnji, i kako se bio zaljubio i verio, a kako ga je njegov najbolji drug, Dučić, da se ukloni, od te devojke, molio. I Duka se u nju bio zaljubio.
I Duka se u nju bio zaljubio. Dučić je imao oči kao u konja, vodene, a Šantić je bio prava lepota među muškarcima svog vremena. On se uklonio.
Dučić je imao oči kao u konja, vodene, a Šantić je bio prava lepota među muškarcima svog vremena. On se uklonio. Dučić se posle poigrao tom devojkom, i prekinuo. Otišao je u diplomatiju. Šantić je ostao u Mostaru; nikad se nije ženio.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo! da prevučem, da malo zagud
J. Dučić LI BDENjE U dnu uspavane i neme aleje Stoji u noći pod jesenjim mrazom Mramorna vila. Vetar tiho veje Samotnim vrtom i
Sama sveća gori u samotnoj vili. J. Dučić LII LjUBAVNA PESMA Šume bokori cvetnog jorgovana, I noć zvezdana treperi i žudi, Za bujnu ljubav svetu Bogom dana.
J. Dučić LIX TIBULO Pred hladni Venerin kip, pod senkom pitome noći, Tibulo, kvirit mlad, začuđen zastade nemo, I čudni gledaš
“ urezaše tude, Poljubiše se, i umr'ješe ti'o. J. Dučić LXII IZ „PJESAMA LEILI“ (1-7) 7 S robom i s dugim bambusovim kopljem, Na čijem vrhu spava samrt luta, K'o s blagom
J.Dučić LXIII MOJA NOĆI... Moja noći, kada ćeš mi proći? - Nikad! Moja zoro, kada ćeš mi doći? - Nikad! Moja srećo, kad ćeš m
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo sen nečije sene... J. Dučić LXVI ISKRENA PESMA O sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi dušu, nek' spokojno sneva Dok kraj nas lišće na drveću
J. Dučić LXVIII ZAMOR Oči su ti danas pune tople tajne, Po poljubac ima u pogledu svakom, I ima u glasu tužnom, nejednakom, Obe
Vaj, dok se sve brže, Kroz kobnu noć čuje kako besno rže Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom. J. Dučić LXIX POZNANSTVO Kad sam je pozn'o, nebo beše mutno, Zadnje su ruže umirale ti'o.
J. Dučić LXX SUTON Ja te volim jednim žarom neveselim I sumnjom u tugu i lepotu jada: Sreća koju imam uništava sada Beskonačnu
J. Dučić LXXI DE PROFUNDIS Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema; Što utehom zovu, zovi zaboravom: Jad istinski dubok nikad ne zadre
J. Dučić LXXII POVRATAK Vratiće se opet kada lišće pane, Kad zaplaču hladni vetri obalama. Kao uspomena na pomrle dane, Bleda,
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Nesporazume, uostalom, koji su se duboko ukorenili. O tome nam je ostavio svedočanstvo čak i pesnik Jovan Dučić, koji nije štedeo pohvale Stankovićevoj umetnosti, ali je zato više o Nastasijevićevom jeziku nego Stankovićevom i o
– dvanaestercem i jedanaestercem iz francuske poezije – i pesnici koji su došli posle Ilića: Milan Rakić i Jovan Dučić. Ovakva nagla promena stila može se različito tumačiti.
I to iz proze Borisava Stankovića, o čijoj „neveštoj“ i „nepismenoj“ sintaksi nije pisao samo Dučić nego i svi kritičari redom. Drugi pasus svog eseja „Bore Stankovića vilajet“ iz 1957.
(2005) II IZ SRPSKE KNjIŽEVNOSTI DVADESETOG VEKA PESNIK „STRAŠNE MEĐE“ Neko je već rekao da Jovan Dučić nije samo pesnik nego u isti mah i kritičar. I to izvrstan.
„Naše su impresije“, veli tu Dučić, „neodoljive kad se oblače u slike, ali su svemoćne kad se oblače u zvuke. Jer sve je muzika; i samo ono što nije
Kao što je i Dučić – po svemu sudeći, nimalo slučajno – najpre kazao da su slike neodoljive, a onda dodao da je muzika svemoćna.
postsimbolističke poezije koje nalazimo kod tako krupnih evropskih pesnika kao što su Valeri, Rilke i Pasternak. Dučić im se pridružuje naročito svojom kasnom lirikom. I mi ga s njima s pravom možemo sameravati.
Jovan Dučić je u tome imao veći udeo nego što se obično misli, a u samoj poeziji taj je udeo bio i presudan. Ali nije nimalo lako
I ne samo pomeranja, nego i bez daljeg njegovoga razvijanja. Opšte je poznato da je Dučić iz svoga ukupnog dela uklonio prvu, mostarsku knjigu pesama iz 1901.
Želeli smo samo letimično da pokažemo šta znači ili šta bi mogla da znači tvrdnja da je Dučić ritmički preuredio umetnički stih i položio ga u osnovicu razvoja naše poezije u dvadesetom veku.
Takav je, na primer, Milan Rakić. Dučić se, naprotiv, menjao; evoluirao je, takoreći, kao što i sama književnost evoluira. I pri tome je menjao i stih.
Deset godina kasnije, od 1918, Dučić je počeo da objavljuje pesme kraćeg stiha: od deseterca, preko deveterca i osmerca, do sedmerca.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Skerlić i B. Lazarević, a i pesnik J. Dučić, pa do danas40 - s one strane s koje se po našem mišljenju pre prikriva nego što se otkriva njena čisto književna uloga u
ih, izražava se nejasno, pogreši u izrazu, pretera u opisu” 43 Premda ga je Nečista krv odbijala, pesnik Jovan Dučić za Stankovićeve je pripovetke, kad su se pojavile, mislio da im valja dati prvo mesto u srpskoj književnosti, ali je za
” Dučić zatim poentira: „Sintaksa, to je geometrija misli”, itd. 44 Da naposletku navedemo još samo Branka Lazarevića, kritičar
s primesama retorskim, pesništvo preimućstveno stilističko, s dikcijom punom i razgranatom, pesništvo virtuozno (Dučić, Šantić, Rakić)”.
Stoga je Dučić i mogao tvrditi da je najveći pisac „onaj koji piše najlepšim jezikom, ali naročito onaj koji piše najboljom sintaksom!
Prema tome, Dučić je u pravu kad kaže da je za njega najveći pisac „onaj koji piše najboljom sintaksom”, kao što je u pravu i B.
Ako je njegova sintaksa izgledala „neverovatna i nemoguća” (Dučić), onda je možda u prvome redu zbog toga. Primera ima, sa nejednakom učestalošću, gotovo svuda u Nečistoj krvi, ali
Verovatno je i zbog toga Jovan Dučić loše mislio o Sofkinom liku, primetivši uzgred da ona ne može predstavljati rasni tip naše žene.
Nije to bilo tako davno, kad je Dučić, ismejan, usudio se da napiše da ‘šušte zvezde'! Mi, dabogme , odosmo dalje”. 283 Slobodni stih se dakle - što je
Razumljivo je takođe što se Jovan Dučić, koji je u svojoj besprekorno skladnoj putopisnoj prozi znatno unapredio i na viši stepen digao sintaksičku veštinu
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
I nijedan pesnik nije je toliko dugo i tako strpljivo usavršavao kao Jovan Dučić (1874-1943). Najpre je bio Ilićev sledbenik, da bi zatim (Pesme, 1908) načinio oštar prelaz na simbolističku poetiku s
Rođen u Hercegovini, nadomak Jadranskog mora, Dučić je nosio tipičnu mediteransku ljubav za svetlo, sunce, ravnotežu i sklad. Takav je i njegov stih, odmeren i zvučan.
Njoj je u početku pripadao i Dučić, kao i najznačajniji pripovedač koga je Hercegovina dala Svetozar Ćorović (1875-1919).