Upotreba reči duši u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Prošlost i sadašnjost svojim neprirodno hladnim postupanjem svaku su nadu u duši mojoj sledile, i ja nemam nade i nemam budućnosti.

— Na mojoj duši, kao sinji kamen, leži teret prošlosti, a sadašnjost nemilostivom rukom srce mi cepa. — Uzdaj se, dušo, u budućnost!

iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem saslušati.

Obradović, Dositej - BASNE

po obrazu i po podobiju božju, to ne valja tražiti u telu, koje on podobno ima s neki majmuni, no u razumnoj slovesnoj duši, sposobnoj mudrosti, pravdi i božestvenoj dobrodjetelji, koja preimuštestva nikakav oranghutang (sireč afrikanski

Velikoj duši i od samoga neprijatelja istina je draga, a slabi um ni od prijatelja neće da je primi. Nek' prestanemo sami sebe varati,

prosvetitelji čelovečeskoga roda, samim jestestvenim zdravim razumom prosvešteni, kako su visoko i blagorodno mislili o duši i o umu čelovečeskom!

biti prijatan, niti hoće bez nevolje da živi u đubretu i smradu, zašto ovo je ne samo zdravlju vredovito, nego i samoj duši slovesnoj hudo i nedostojno.

ako ih je ko dosad, ili za neznanstvo ili za što mu drago, nenavidio, nek prestane, — ovo je pametnije i bolje, telu i duši i svemu opštestvu poleznije. Česnomu človeku ne pristoje kabale, zavist i proče hudosti.

Koliko je ovakovih ljudi u svakom mnogočislenom narodu od potrebe? A ovakovi ljudi ako su nevježe i neučeni, šta su? Po duši, česti i sovjesti, ništa! I mnogo više, | opačnije i gore nego ništa!

i sovršeniji budu, pak ako ćedu i u selu decu učiti: takovi krivo mračno i hudo mnjenije kako o nauki tako i o svojoj duši imadu, i podobni su basne orlu, koji se visoko penje samo da gdi zečića ili kornjaču ugleda.

Čini im se dakle da tim godinama neće biti kraja ni konca, i zato, kao onaj u Evangeliju bogatac, govore duši svojej: „J ed i i p ij, m i l a d u š i c e, i m a š o t k u d z a s t o g o d i n a d a n a; b i ć e t i i

” Da ovi isti ljudi po slučaju saznadu da nećedu živeti nego samo jošte dva ili tri dni: bi li tako duši svojej govorili? Mučno bi se i od stotine jedan našao, razve da je sasvim ništa drugo nego marvinče. A da što bi činio?

Daj, sazidajmo mu hram, vozdvignimo mu altare! Koljimo sto junaca na žertvu njegovoj pravednoj duši! Sve to već kasno i u nevreme.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

„A, kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka: ne idite dalje, prevariće Turci, al̓ vi Đoke ne slušate!” rekao im posle Karađorđe.

Dođemo u Železnik, vidimo sedam bez glava, a Karađorđe: „Ha, po duši vas, čuvaj dobro stražu, čuvaj! Odemo u Ostružnicu; spremi mene i Božu u Beč moliti imperatora Franca za džebanu i

) Tu je Karađorđe bio u velikoj opasnosti, kako je sam u šancu govorio: „Po duši ti te šljivare bosanske, kako neće da se bez zla okanu!

” — Živan: „De-te vi, gospodaru, ručajte; ja danas postim ponedeljnik.” — „Ha, ha, ha! Kojekuda, po duši te, zato ̓oće Hadži-beg da popali sirotinju, jer vi postite ponedeljnik. Sedi, ručaj velim ti!

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— poče Stevan da ih miri. — Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća — po duši reci! — prihvati Ilija. — Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

A svakad je govorio istinu... I sama njegova starost činila je te njegovi saveti nađoše odziva u duši njegovih papoxijana. Bio je to starac od svojih osamdeset godina, zdrav i krepak.

A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu duši laknulo. I naumi da sve kaže Lazaru. I, baš na Ilijindan, oko velike ručanice, srete se s njim u šumi. — Jarane!

Sad igraj!...” I u njegovoj se duši nešto zakuva... Nešto čudno, ali strašno... Nešto što on, do danas, nikad ne oseti... 5.

Najedared se nešto prolomi nad njim, nešto što mu odjeknu u duši kao grom nebesni; nešto što ga zaprepasti i prenerazi, što mu prekide taj lepi nit snova njegovih...

Zastajaše ovde-onde ne bi li našao kakvu putanjicu da se njome uputi. I posle malog tumaranja nađe je. I oseti lastak duši... Bio je uveren da će ga ta putanja izvesti na put. I to ga je veselilo. Ta, samo da mu se oprostiti ove puste dubrave!

Ali se uzdrža... Još mu je grmelo u glavi, još su mu crveni kolutovi leteli pred očima, a na duši mu nekakav težak teret, tako težak da mu je telo pritiskivao pa ne može da ide. I on se vukao i posrtao kao prebijen.

Prilaze oltaru... On riknu kao ranjena zver... U njegovoj duši buknu nješto... To beše gnev... On je rastao naglo kao kvasac, i... ispuni ga svega... I duša, i srce, i...

Koju više dražiš, ona jače i osvaja. Da Lazar nije podstakao zlu klicu u duši Stankovoj, ona bi ostala u njemu mirna kao jagnje, uspavana, pa bi tu zakržljala i sasvim izumrla...

Svega, zar svega da se odreče?... Živi plamen goreo je u duši njegovoj... Srce ga je bolelo za tim mirnim i tihim životom... Znoj mu oblio čelo...

Osećao je neki teret na duši i bio tako osetljiv da ga je sve vređalo, pa čak i hrka jednog spavača iza leđa njegovih. Hajduci su ćutali.

ih sad video, zakleo bi se da ni jedan od njih mrava nije zgazio, a ovamo svaki je imao bar po jedno ubistvo na svojoj duši... — Zavrzane, Zavrzane! — viče Jovan. — Šta je, Klempo? — odazva se Zavrzan Latkoviću.

Jelica na to ništa ne odgovori. Zaćutaše. I dugo su ćutale. Jelica je osećala kolikotoliko lastaka na duši: bar je majci kazala. Pa opet joj nije sve kazala.

Dučić, Jovan - PESME

I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se proteže i puši.

Mir je nem i leden. Sama bdi madona. Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.

DUŠA I NOĆ DUŠA Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo: Izgubljena sreća još je uvek sreća! I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo.

I svakoga jutra budna je pre mene; I često zagreje, i često zastudi. U duši zasvetli... koje je to doba: Zora ili veče? Plam što je zablisto; Šta je? Mislim ljubav, a ono je zloba!...

I nemo i sporo osluškuje tada Neku tamnu jesen u duši, gde tako Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako... I čujem, u meni list za listom pada.

I da nakraj pesme ne osetim tada Bole koje ništa ne može da spreči: U duši ostane još toliko jada, Za koje nemamo ni suze, ni reči. GAMA Ne!

SRCE Srešćemo se opet, ko zna gde i kada, Nenadno i naglo javićeš se meni — Možda kad u duši bolno zastudeni, I u srcu počne prvi sneg da pada.

Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama Sto očiju mome srcu, i sve pute Duši, da bi ipak svi nestali u te, Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

ZABORAV Zaborav je mirno umiranje srca, Bezdušno i bolno odricanje ćutke; Prezrivi dah smrti u duši što grca; Zaborav to znači mreti na trenutke. Ko zna suze stvâri koje ostaviše?

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Odavno je već bilo zvonilo na večernje. Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina nigde kraja da vidiš, samo se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije.

Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež. Bilo mi je tužno kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san. Bar ću se sad još jače čuvati jave. Ovo je nekaka opomena na dužnost.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

« — »To jest«, odgovara paor, »kaz’ti: ’vatate duši mesta!« Iz avlije se video lep hodnik u kome su ujesen pop Spira, Arkadija i Žuža krunili kukuruz, a leti, kad su

! Pa koga to ne bi naljutilo, rec’te, po duši, dragi čitaoci! Jer ako ćemo pravo i objektivno, u čemu je Šaca umakao Timi?

osećala se u pravu, da je sada bila kao gromom poražena kad je čula kako se stvar iskrenula; a rana koju je ponela na duši zjapila je jednako otvorena i nezalečena.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

„Eto tamo — pomisli, on — isto kao i ovde, baš isto kao i ovde, okupljaju se ljudi sa ovakom istom uzbunom u duši; tamo oko tih zvonika ima srca što kucaju opijena istom ovom bolnom borbom svetlosti i mraka. Sve će dobro biti.

Ne misli da si daleko! Ti si u meni, uvek tu, unutra u mojoj duši; i ko iščupa tvoj život ubio je i mene. To znaj; to dobro znaj, i čuvaj se! Seti se mojih poslednjih reči.

gaje te najcrnje noći y njegovom životu, grizlo ga, grebalo kao mačjim noktima, pa je zmijski gmizalo duboko u njegovoj duši kao u nekoj paklenoj senci te se sav osećao jadan i ukaljan, sav od smrdljivih crvi i nekog pacovskog gada.

javljali oni mučni trenuci pomračenja i griže savesti, on je čak ocećao jedan širok, i ako sav lažan, mir i odmor na duši.

i svaki od njih nosi svoj sopstven krst, a ja nosim sve krstove, i nikako ne znam da objasnim ovaj moj mračni nemir u duši. Samo osećam da moram da plačem sa svim a njima, i tražim sve one što plaču, — samo njih svuda tražim.

I zaista, ona je onim iskusnim ženskim duhom, punim pronicljivosti, odmah shvatila šta se događa u duši Jurišićevoj. — Dakle, ja vas slušam? — Taj čovek — ali se on još više zbuni i sav porumeni — ...

A voz je već bio u peronu. I Jurišić, sa besnom novom i dotle nepoznatom uzbunom u duši, ostavi ženu i pođe za stvari. Napolju, na mesečini, usred one gužve, ogreѕѕe je, piskavim glasom, grdila nosače.

I ta kuća, bez muške glave, dobila je u njemu sve. Duboko u noć govorilo se samo o njemu, o njegovoj duši, očima, karakteru, glasu i stasu, duboko u noć jednom su samo molbom uznemiravale dobrog Boga obe žene na kolenima: da

Natašom onoga dana kad je došao, ukloni ono mutno-bolno osećanje što se onda, na onom putu, i na onakav način rodilo u duši Aleksijevoj.

I ono isto prvo veče, kad se sve nešto upljuvano, gadno i smrdljivo, stalo razvlačiti i lepiti po mojoj detinjoj duši, te ni posle godinu dana, kad sam kući došao o raspustu, nisam smeo da zagrlim majku, jer sam sav onaj gad osećao na

osećanja i strasti ja ne mogu ni da prodrem, nego, u mesto toga, osećam samo neko jadno mozgovno vrenje, dok se u duši sve nešto zgužvalo i ispremetalo.

Da li se varam? Neznam Ništa ne znam. Ništa, ništa, ništa, ništa ne znam i ne razumem. Samo sušu neku osećam u duši, i mrak, i evo uvek, svuda puno nekog zujanja i gmizanja oko mene.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

brata i njihove žene spremali se da isprate, i sam se, za to vreme, spremao, umoran i neispavan, turoban, sa ožiljkom na duši, koji nosi svaki ko je jednom ležao u zatvoru. Oficirski zatvori, inače, kod Engelshofena, nisu bili strašni, nimalo.

Iz tog sna se probudio, kao okupan, čist, u duši, i veseo. Kad se Sunce rađalo izišao je na doksat, krijući se, iza zida, a zagledan iznad krovova u daleka brda, iza

On je iz Vijene, svršivši sve, pošao. Isakovič, koji je bio – otkad mu je žena umrla – smetenjak, povodljiv u duši, ušeprtljao, javljao je, uz to pismo, i to, da je, za Anu, kupio dva lota srebrnih, lepih, olandskih čipaka, a za

Hteo je zato da opomene Pavla da bi trebao da se čuva Božiča. Božič ima, na duši, dva ubistva! Isakovič mu onda odgovori, mirno, da je gospoža Evdokija dolazila kod njih, kao svojih rođaka ali da

Završiće kao Francl, mala sobarica Valdenzera. Kod Isakoviča se, posle tog povratka iz Beča, javljala, na duši, neka gorčina, koju nije imao do Beča.

Izgleda da je ta riđokosa, za jednu noć, uspela da, u duši svoga muža, stiša svaku ljubomoru. Niko nije znao kako. Kao što se na nebu menjaju oluje, gromovi, i duge, neshvatljivo,

u čizmice hungarske, u bele, kožne, čakšire, kao Prajsi, u plave kurtke, a sa franceskim trikornom na glavi, u sebi, u duši, to su još uvek bili ljudi onakvi, kakvi su bili donedavna, u svom Pocerju i Crnoj Bari.

Otac joj je, pred polazak, u svaći, prokleo muža, i Petar to nosi na duši. Neka ih nesreća, od tada, svuda prati. Ona ne veruje u čini, ali Petar, iako to krije, ne može kletvu da zaboravi.

Isakovič se, kad je stigao u Kijev, raščuo, po bogatstvu. Bezbrižnost Pavlova, vedrina, na duši, kad je iz Ujhelja pošao, imali su, međutim, sasvim druge razloge, nego to.

Život im se činio prijatan. Iako, i tad već, njima, u duši, do tih veličestva, nije bilo mnogo stalo, iako je Pavle Mariju Tereziju video samo sa odstojanja, kao i hungarski

Budući vladar svih Rusa i svih Rosija, Prajs je u duši, i prajski muštra svoju gardu. Mislili su da sanjaju budni, kad su to, od Vitkoviča, čuli. To nikako nisu razumeli.

Teodosije - ŽITIJA

Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počinuti.

A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću

gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše se i u duši uzrastaše što se udostoji videti takve Božje ljude.

Ovi, dakle, u visokim gorama nastanjeni s jelenima, nebo kao crkvu, a Hrista u duši izobražena gledajući, kolibe tesne travom ukrašene imađahu, u kojima trpljahu, šumom drveća i ptičijim cvrkutom

za svetsko, i život njihov besporočan i bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđelski, zadivi se, i naslikavši u duši svojoj njihove napore i brige i njihovu blaženu obuzetost Bogom, i napisavši na hartiji srca, duboko uzdahnuvši, i

jer im je od početka sa sinom svojim u mnogim potrebama poslužio, i dobre oce svi su blagosiljali, i napajali ih duši korisnim rečima.

kako treba celivaše ovu, protu i svima koji su tu bili dadoše celovanje u Gospodu, i od sviju primiše dobrohvalne i duši korisne reči, a ujedno i telesna ugošćenja.

otaca podvizi, i tako se u Bogu i k Bogu ljubav i suguba molitva spajahu ujedno, i tako se u Gospodu veseljahu i u duši izgrađivahu, gradeći u manastiru Vatopedu sve razoreno i naseljavajući opustelo.

posle dolaska u tuđinu umnožio i telesno rasprostranio u Egiptu, on je i sadašnjega oca Simeona, novog Izrailja, i sa po duši prekrasnim SaVom hteo da dolaskom u tuđinu umnoži i rasprostrani ne telesnom nego duhovnom decom u pustinji, pa

njegove sačuvam bez uklanjanja“ Što je govorio to je i činio: moglo se videti da se sve više i više dobrim delima u duši nazidava, i stepenice ka Bogu onim viđenjem u svome srcu polagaše, i sa duhovnim ljudima razgovaraše, obilazeći i deleći

brat, tadašnji samodržac Stefan, napisa pismo bogonosnome i blaženome Savi, moleći i govoreći: „O, mnogoljubazni srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu!

sladosti jezika i sili reči svetoga, i premudro mu govorili: „Dobre su reči kao medno saće, a sladost je njihova duši isceljenje.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Izgleda da nema zanimanja koje pruža telu i duši više odmora nego što je stočarstvo, naročito kad stada ostaju u istoj oblasti.

osećanje, koje više peče dušu no što je ma kakva radost može razveseliti; nema ispaštanja koje ne bi podneli da olakšaju duši.

Ali nov duh nije još prodro u ličanske mase, naročito u katoličke. Ima, najzad, u duši Ličana nečeg zatvorenog, nepoverljivog, upornosti i krutosti.

Ovo doba opšte nesigurnosti trajalo je dugo i ostavilo je tragova u narodnoj duši. Smelost, junaštvo, požrtvovanost, lični ponos i čast čete, sve su se ove osobine razvile do najvišega stupnja.

U njihovoj su duši ostali tragovi ove zaplašenosti: nepoverljivi su i prožeti sitnim moralom potištenih. Jedino čime je njihova duša

Žive u zanosu, u zamagljenosti, celoga života uzdišući i pevajući o ljubavi, o duši (u pamuku), o „đulu“: Mnogi su od njih balkanski pesnici ili pesnici starobalkanskog života.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Ta i ja sam star, i ja neću dugo. Metnimo ruku na srce da nikog prevarili nismo, pa je duši pasoš gotov. A mislim da smo sva trojica više dobra neg’ zla činili. Sad se starci malo uteše.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

ZAKORAČIVŠI U PRAZNINU, PO TUĐOJ VOLjI I ZA TUĐ RAČUN 80 VIII SNUŽDIVŠI SE, NAD PRAZNINOM POROĐAJA, ONA UVIDE, DA JOJ DUŠI, NI U DECI, NEĆE OSTATI TRAGA I UMRE, ŽALEĆI ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA UŽIVANjIMA 99 IX JEDAN OD NjIH,

Um vaš ne potrebue ot mene prazdnih reči. Otdavajte čest Imperatorki carstvujuščoj. Ničto menše, čuvajte u duši tihu našu nadeždu: sladost pravoslavlja.

Nastupila je tada duboka potištenost. Ono što je ostalo kod kuće, poče, u sećanju njihovom, kao i u duši Isakovičevoj, da se razliva i da nestaje kao dim.

Kao i u duši Isakovičevoj, i u njihovim dušama nastade praznina. Kuće i kućišta zaboraviše, na ženu i decu više nisu mislili, a

Vratio se on, ne vratio, osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da će mu ostati na duši. I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono što on hoće, već je sa njima, i bez njih, morao da se

da je glavno dovesti ih tamo, gde će prvi prevrnuti se pogođen, ali preziranje, pomešano sa sažaljenjem, pojavi mu se u duši gore, nego inače.

o tome, Isakovič je gazio po bojištima kao i kad je išao drumovima, gojazan, težak, sa potpunim odsustvom shvatanja na duši.

Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli mu se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući

Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.

Izlazeći te večeri iz svoje kolibe, Isakovič beše u duši daleko od sputanih konja, po slami razbacanih bolesnika, šatora, pušaka i buradi sa barutom, pored stražara koji ga

VIII SNUŽDIVŠI SE, NAD PRAZNINOM POROĐAJA, ONA UVIDE, DA JOJ DUŠI, NI U DECI, NEĆE OSTATI TRAGA I UMRE, ŽALEĆI ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA UŽIVANjIMA Dan kada je gospoži

Veliki, plavi pogled njen, vanredan i pri izdisanju, koji je svetleo nad njom i koji nije gubio svoj modar sjaj u njegovoj duši.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

čoveka koga anđeo začne, a đavo dotka, za isposnice koje priroda, hiljadurotka, ljuto prokune i u duši im zapali poročne mašte; za one koji dugo, ćutke, gutaju gorčinu, kada najednom iz njih grune otrovanih reči lava; za

Matavulj, Simo - USKOK

kojima priroda njihova kraja vazda, i velike nacije, koje im, u času nevolje, laskahu, postupahu maćinski, s gorčinom u duši, ali s neslomljenim pouzdanjem u sebe, stupaju naprijed.

kako se moralo hoditi kroz nevidjelicu i kako im noge klizahu po snijegu, ne mogahu riječima iskazivati šta im je na duši.

Po duši, ima se čim hvaliti, a i on je dobar. Zbilja je Mrgud nestrpljivo upredao brkove gledajući Janka. Ovome od tijeh povjere

Osobito mu jedan od tijeh poljubaca ostavi traga u duši. Sjeti se pričanja svoga i njihova, osobito mu ugodno bi opomenuvši se, kako on visoko poraste pred njihovijem očima, kad

I kad je bježao uz kotorske strane, mislio je na njih s bolom u duši, ali tada, na krevetu, prvi put osjeti svom silinom gubitak.

prirode, biva: da je čovjek žrtva slijepijeh sila, da je „slamka među vihorove“, da je svijet „tiran tiraninu a kamoli duši blagorodnoj!“...

Vidje li još gdje po svijetu ovakvog bogastva i raskoša! — Ta ima siromaštva svuda, ali, po duši, teško da ima gdje višeg i manje zasluženog!

Vladika je cijelo vrijeme Miraševa govora motrio kneza i brastvenike i na njihovijem licima čitao šta im biva u duši, iako su se svi savlađivali.

Ojađena Stane Serdareva imađaše gladu između kneževe i Mrgudove. Janko se oporavljao, ali nemađaše mira u duši. Prvijeh dana hodaše po Međuvršju, toj travljivoj dubodolini između Lovćena i Štirovnika.

Milica je vehnula, jer u toj zdravoj i čistoj duši bješe planula ljubav bukom, a od buktinje ne smijaše ni iskra vrcnuti napolje, te je vatra nju iznutra sagorijevala.

Zato dodade: — Ljutiš me kad tako počinješ. A-nu, govori šta je?... — Nije što radi mene... ali, eto, na duši mi je od više vremena, a kako mi nije ni do čega, ne nakanih se.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

i ljupkošću ozrači sve čega se dotakne, a onima ostalima se čini da će im sama reč zeka uneti u pesmu ono čega nemaju u duši - razigranost, duhovitost i dražesnu privlačnost.

Sve je znao čestiti starac, i sve na svijetu bilo je onako kako je duši dobro. (Priča o velikom čobaninu) Ko zadovolji istinu duše, i dečju potrebu za čudesnim, prozreo je ustrojstvo sveta.

Zemlja je puna čudesa: svako godišnje doba, svaki trenutak dana i noći, imaju svoju meru prostiranja u večnosti i u duši. Rečica, potok, voćnjak, šikara, dvorište, proplanak - sve ima moć simbola, sve je prvi put viđeno i doživljeno.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Oni su stalno i učestano isticali kako im je štamparija potrebna »kao duša telu«, »radi veće slave božje i spasenija duši«.

što dostojno bilo u mojim načertanijam, sve to pripisati valja onim ščastljivim opstojateljstvam i onoj velikoj, jedinoj duši blaženago Josifa vtorago, koji je u svoje vreme premnoge oduševljavao i umove vosperjavao, bez kojega mnoge stvari ne

U Davorю pesnik malo govori o sebi. On peva opštečovečanske teme, obraćajući se više duhu i razumu no duši i mašti, sa ciljem da ubedi a ne da oduševi.

je srpski narod u toku cele jedne polovine veka osećao, voleo, mrzeo, želeo, sanjao, sve je to našlo odjeka u njegovoj duši i silnog izraza u njegovoj poeziji. DEČJI PESNIK.

se u doba njegova početka tek stvarala u evropskoj književnosti, no po tome što mu je priroda bila takva, što je tako u duši osećao spoljnji svet i što ga je samo tako mogao izražavati.

SATIRIČAR. — Sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo.

Ali, on je sve te pesnike, osetivši njihovu veličinu, stilizovao, preradio u svojoj duši, svemu dao svoje obeležje. Oni su mu bili više podstrek no uzori, i njegova poezija, manje originalna u motivima, dobila

ali nema pesnika neposrednijih i iskrenijih osećanja, koji više govore našem srcu i onom što je najintimnije u našoj duši. MILETA JAKŠIĆ Sinovac Đure Jakšića, Mileta Jakšić rođen je 1869, u Srpskoj Crnji, u Banatu.

Milićević, Vuk - Bespuće

Do godine je nije više našao. GLAVA TREĆA Neobično ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan više kuće osušio.

seljaci, radi nedovoljnih dokaza, bili oslobođeni, on se smrači , uvuče u se , pognu se još više grizući i ujedajući u duši, od bijesa, sam sebe. I doskora pade opet u postelju. Umrije, iza bolovanja od osamnaest mjeseci, jednoga jutra u maju.

Gavre Đaković gledaše ga kako se ljulja cestom, poštapajući se na jedan debeli, prosti štap, i odlanu mu u duši. Poslije se pokaja. Biće uznemiren, Možda ima još neko s njim kad je uzeo dvije sobe.

Kako je on teško snosio taj dan, pun potištene nejasnosti i nečega skrivenog, na svojoj duši. On je osjećao toliko tereta na sebi; sive, olovne čame koja je bila strašna, jer je bila nepomična i grozna, jer je

mladosti i životu; kad već nalažaše u prorijeđenim kosama sijede vlasi, osjećajući slabost u tijelu, a bezvoljnost u duši, kad je sahranio mladost punu nerazumljive čežnje, — javljala se ona, ta devojka koju je upoznao jednim običnim i prostim

To mu se pitanje ne skidaše s uma. Šta goni njegove misli i što ih zbunjuje, smućuje, uzburkuje i baca po duši jedan strašan vjetar gdje se miješaЇu, sudaraЇu, satiru jedna drugu, u jednoj nerazumljivoj zabuni?

Tek iza toliko nedjelja, on osjeti u sebi nepravdu i u duši optužbu. I kad se jednim naglim pokretom maši njezine mišice i privuče je k sebi, kad se zadubi u njezine oči, on ne

I prije nego što on mogaše da posumnja da li je ona mogla da osjeti njegovu ravnodušnost i da li je nosila jad u duši, ne kazujući ga nikome, sakrivajući ga od svijeta, od njega pa i od same sebe, ona reče mirnim glasom, bez roptanja i

I htjede da mu skine ruku sa sebe. Jedna mračna sjenka preleti preko lica Gavri Đakoviću; nešto zatitra u njegovoj duši, želja i molba da ne skrnavi jedno novo osjećanje u svome začetku; javljala se ona sa sjajnim i blagim očima, i u trenu

I ujutru, kad prelomiše vedrinu sunčanog dana zvona s manastira, tome zvuku odazva se negdje duboko u njegovoj duši jedan odjek iz mladosti, koji ga sjeti majke, braće i djetinjstva, toga bezazlenog i dobrog doba, koje ga preplavi sa

podnožju žrtvenika sa sklopljenim rukama; čim se je duže molila, tim se brže rušila njezina vjera sa njezinim nadama, i u duši ostajaše poslije toga jedna bolna praznina, ili tiho i nemoćno očajanje.

Irena bijaše nevesela i zamišljena, ne radujući se odlasku. Činilo joj se da odlazi odovud sasvim drukčija u duši nego što je došla, da se je izmijenilo nešto u njoj, da joj je Una u čiji tok je ona tako često utapala oči i misli,

Sremac, Stevan - PROZA

niti od koga tražite potpis, vi što onako hoćete nad svakim da izreknete sud, e, recite mi sad sami, ali onako po duši recite: koji je taj smrtni kroz čije žile struji krv a ne surutka, ko bi ovom sirenskom glasu odoleti mogao?

Stavite se, molim vas, sami u gospodin-Pajin položaj i pomislite samo na onaj nežan simvol puslice, pa kaž’te, ali po duši: da l’ biste vi imali srca i duše da pojedete puslicu, a da odbijete molbu? Ne biste, je l’ te?

Radičević, Branko - PESME

nevolju vam kletu, Noć vam dođe sa Vuka jednoga, Danak beli, braćo, sa drugoga, Onaj mišku u gvožđe vam skova, Ovaj duši verige raskova, A ko veli: on to nije bio, Bog je toga davno već ubio.

Brate dragi, cvete mojoj duši, Malo cveta, klonu, pa s' osuši! U knjigu te meto žitka svoga, Žitka svoga, brate, mlađanoga; Čitam knjigu, pa se

ja rekô, I poljubaca njeni pija slad, Na moj sam posô tade vesô tekô, I mil i lak mi beše svaki rad; Svršetak sam u duši dana čekô, Večernji jošte preumilni lad: Tad itio sam ja na njeno nedro I gledaše joj oko sjajno, vedro. 10.

“ 25. I meni duši nije bilo lako, A srce moje teško meni kuca, Ja gledeć u nju, sam sam s njome plakô, Što god sam rekô, jezik meni

I taj je zvuk mi dušu taknô ljuto, U meni srce zadrkta mi muško; U duši mi se pitanje to rodi: Ko zna, međ živim da li t' ona odi? 39.

40. U jedan ma se bija meni tako Dogodilo u tugujućoj duši: Šuškanje zefira po lišću lako Jesenji dišljaj njegov što osuši, Mišljenje meni oduzô je svako; I zatim s jednim

45. Tek sad mi duši ono bija jasno Na izvoru što srce tek ćuta, U kući ja razumeo sam lasno Da onda nju mi zgubi smrti kruta; Tek sada

Oh, đavo kleti svuda svetom njuši, Pa jade spravlja čovečijoj duši. Ma ko to beše što mu se prodade I božem drustu te udari jade?

XVI Gori, gori, plamti, puši, Iz oka mu suza kanu, Činjaše se tužnoj duši Kô da celi svet propanu, Ka nebu je tužan glenô, Šta ti skrivih?

„Je l' istina šta ti tu veliš, Mito?“ — „Ah, teško, teško mojoj jadnoj duši, Iz brbljavi što ja sad pusti usti! Ne, nije tako kô što sam ti kazô.

„I teško, veli, mojoj jadnoj duši Iz njega šta sam ja uradio? — Iz pećine je tigra on izišô Jedanput sretno, oće l' drugi put?

— Iz pećine je tigra on izišô Jedanput sretno, oće l' drugi put? Ah teško, teško mojoj jadnoj duši.“ U stare sebe zatim lupa grudi.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Bog zna zbog čega to čovjek tuguje, pa kroz pjesmu olakšava duši. — Hm, tuguje. Šta ima da tuguje? Ćopića kuća puna svega ko šip, ničega nije željan.

— Pa eto, makar i to — od nevolje se složi ikonopisac. — Olakša pjesma duši kako god okreneš. — Pa nek bude i tako, ali deder ti mene pouči kako da mi njega izliječimo od te budalaštine?

Preokrene se ponekad nešto u srcu, pretegne neki vrag u duši ...Dosta je da ti pred očima zaigra onaj tvoj plavi lončić, pa gurneš kud ne treba, ne bi te par konja nadvuklo ...

— E, đavo te meto na svoj nenarodni nakovanj, kud sam sad pristao s tobom! Došlo nekako Iliji tako pri duši kao da se u ovoj oktobarskoj noći izgubio i skrenuo nekud s linije narodnooslobodilačke borbe, a njegova jedina

Izgubiše se i mili bogo, i rođeni svetitelji i blažena rajska hladovina, toliko draga utruđenoj seljačkoj duši. I pođe tako baka po selu s hladnim pepelom na srcu. Koga da pita za savjet, kome da se obrati za utješnu riječ?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ajde, zrelo razmisli: zar nije moglo i gore da se završi? Reci po duši. Neću da kažem da tvoj brat nije i svoje račune u sve to upleo. Ruku na srce, jeste. I to prilično.

Kostić, Laza - PESME

I mirni mesec ćuti nad mirnih grobovi', a ja ga, dušo, pitam o našoj ljubavi; o tvojoj duši, dušo, o veri njezinoj, a mesec se osmenu, u zlobi večitoj; — na mesec sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja,

Ama nisu javilici od podoba drevna doba, ne nude se duši mojoj mirisima bosiočkim iz davnine mučeničke: već mi disak zagušuju jučeranjim zadasima životova razilaza, te besamrt

zar tome mora nas tek da sluša obesteljena, slobodna duša? zar nije njome svak obuzet? Kome je misô u čistoj duši, s otim se duša Jovina druži, vesela s njime, s njime i tuži, krilima maše, suze mu suši.

Al' sklopi krila, suza nam ne nosi, spomen je cvetak što ga suza rosi! A Miris što se po duši proli, to su boli. Ne goni bole, ne goni, Jole!

je podmuklo, gnjilo, al' ipak neću nikoga klet'; štogod je muke na mene bilo, da nikog za To ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je To s ove glave sa lude, Ѕanta Maria della Ѕalute!

Tad mi se ona od onud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: u duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam, za što se mudrački mozgovi mute, Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

— No stari, — pita ga Nesreća — gde su ti kola? Zar opet ideš pešice u drva? Kaže joj starac po duši kako je prošao sa onim novcem.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

(Preti joj.) Bre ću te muštom, te ćeš se okrećati. TRIFIĆ: I ti možeš po duši kazati da je ovo tvoja žena? SRETA: Gospodine, ja sam, istina, pio, ali, fala Bogu, nisam jošt mozak popio.

Lalić, Ivan V. - PISMO

MARІЅ ЅTELLA Zdravo zvezdo mora, Zdravo mala vatro, Uljanice božja U sve nižoj noći, Što svetliš na nebu A zariš u duši Ko žižak blizanac Na dnu ogledala; Onaj ko u ruci Odsutno te nosi Sa nesrećom našom Sklopio je zavet, Pa zaboravio I

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: „Brale 'ajde da opalimo dvojac!“ — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle nastavljamo put kao da ništa nije bilo.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sumorna žurba - selidben nemir. Zgubljeno blekne ovca Mramorka. Uniru sjetno duši u svevir: mačak Gavrilo, kokoš Grahorka; brašneni titraj iz vodenice; večernje plamno - odejanije; prosutak ječma,

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

I najzad, jutros (treba me tući!) zube sam dao na poklon Žući.“ Nato će Pijetlić: „Ti možda šaraš. Po duši kaži da li me varaš?

“ Prenu se Toša i snizi glas: „da nije putnik lagao nas?“ Ipak u duši ostade iskra, rodi se čežnja mlada: eh, neka zime, i neka tame, srce nam grije nada.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Anđela onog, što bludi noću, I s duše goni nesnosan san, I duši mojoj kreposti daje, U gorki časak, u strašan dan. Anđelskim krilom neka me štiti Kroz život ovaj mučan i klet — A

sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče — Srce mi je uzimala gorka srdžba, teška seta, I u duši prezir'o sam nasilnike celog sveta.

Nalakćen na stolu on je mračno ćut'o, Kao tajni užas da mu duši mori — No bezumno ruka poletela maču. Kad se krik užasni još jedan put začu.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sve je spremno da se duša vrati u telo, i da se telo vrati duši. Ali posle božanske pravde, čovek nije samo iskupljen, nije mu samo oprošteno.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Da počnemo, dakle, od Sarke. Šta njoj treba: jedna guša, jedna duša! SARKA: Nemoj ti meni meriti ni po guši ni po duši, nego što je pravo. AGATON: Moramo voditi računa i o potrebama.

AGATON: Pa srde se, dabome, takav je red. I ti si se bajagi srdila kad su ti mene pomenuli, iako ti je u duši bilo milo. SIMKA: Velim, znaš, da nešto ne pokvarimo. AGATON: Ostavi ti to meni.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Sigurno je neka crkvena svečanost, uveravao sam sebe. Ali teška, zlokobna slutnja vitlala je po duši. Možda je požar — pomislih i lagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. — Čuvaj se pasa, gospodine!

Imalo ih je kao da putuju na neko veselje. A mnogi su nosili u duši nostalgiju za ostavljenom kućom i porodicom. Osmehivali su se na šale, ali je još bilo sete na njihovom licu.

Sveštenik je dizao ruke nebu. Vojnici prikloniše glave tiho šapćući molitvu. — So svjatima u pokoj. Hriste duši rab tvojih... — dopirao je glas sveštenika. A gavrani šestare i grakću.

zašto? — Ješče molim sja o upokojeniji duši rab tvojih, za vjeru i otečestvo pogibšim... Kao da je ovim rečima dat odgovor na postavljeno pitanje.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga druga, i još nekakvo osećanje, veoma prijatno i drago, od koga mu i

»A ko zna?... pomisli ona sa nekom sumnjom na duši: možda je ovo pretvaranje... Da li mogu biti ljudi toliko dvolični ?«... I to ostade za nju nerazrešena zagonetka.

Niti joj srce za čim žuđaše, niti joj se u duši rađahu kakvi osećaji. Samo mutan pogled bluđaše po daleku nedogledu, pokazujući jasno da je duša uspavana, da je srce

ovo sjajno, lepo zlato, koje joj ugušuje sve brige, otklanja onu dosadnu zebnju i stvara u duši raspoloženje, sreću... XI Ljubica se toliko izmučila, toliku borbu duševnu izdržala za ovo kratko vreme, da već beše

Ona se grozničavo hvatala za ma kakav povod ili slučaj, koji bi je mogao malo raspoložiti i ugušiti joj u duši one strašne crne misli, od kojih se živo srce ledi, a snaga se mlada topi i vene...

Kad se isplaka, opet se zamisli i ostade dugo tako kao okamenjen... Misli lete, sve gorča za gorčom, a na duši se slažu neki strašni osećaji, koji bi sve uništili i pretvorili u prah...

priznade sam sebi da nije u stanu izvršiti nijednu od tih misli, da nema dovoljno smelosti i odlučnosti za to, i u duši mu još jače zakipe i gnev i zloba na sebe sama... Što se takav rodio? Zar bi sa drugima onaj smeo tako postupati ?...

U duši joj beše i bola, i srdžbe, i stida, i gnušanja strašnoga, bolesnog, odvratnog, koje graniči sa ludilom... Tako nastadoše

Ali šta je ovo, šta će ovo da bude ?... Zašto ona odjednom oseti neku prijatnu zebnju u duši?... Zašto povrveše iz duše čitava jata nade i zanosnih snova?...

Mrak!... mrak!... svuda večni neprobojni mrak... i oko nje i u duši samoj. Niti se što vidi ni oseća, samo trči napred... brže, brže... da ne bude docne...

Ono samo truje oko sebe, baca gorčinu i jed, sažiže, ništi... I jednako se samo ono javlja i treperi u duši, zaklanjajući sobom sve: i misao, i suđenje, i druge osećaje...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

A posle policijskog časa ionako ne biste smeli nigde da se maknete! Još bi mi trebalo da i vas nosim na duši! Je l to kod Gine nema nikoga? JELISAVETA: Nema. Otišli su uz reku, prate onaj krvav trag.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Kad bih još jednom osetio da volim, volim? NARODNI VEZ Krv mi veze vez po duši, strašću me životinja guši, i tka mi u život tlo: zavičaj moj, ravnicu što zre gde pijan raspasan seljak mre, u krvi što

Za grčke ikone poleguša golih u robovskom hramu mom. Dao je njinoj duši oproštaj guslara seljački poj. U njivama mi je sahranjen lelek taj, u prokleti večan znoj.

Da li si osetila da svud to boli ne samo kod nas: biti mlad. I nositi u duši neku mutnu setu što sve, a da pomoći može, voli?

Za tamni jaz lepote države sam ludeo, u duši miris gorak rađanja udisao, pa i kad bih, smućen, u tuđini zabludeo, brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!

Zato su frulom planini svirali pastiri i duši mojoj Serbia bilo što i zora? Na Krfu, 1925. LETO U DUBROVNIKU GODINE 1927. Tla davno nestaje.

Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom. Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak

Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću. I kao što na duši nosim rub starih bedema u kojima sam bio zatvaran, ili lake vrhove kampanila venetskih varošica, ili kamenih

Ostaće na meni, i ovde, samo onaj mir što ga ostavljaju na duši kamenje, voda i nebo. Po ulicama su zabodene svetiljke; opravljaju kaldrmu noću, i pruge tramvaja.

Kad bih mogao celoj slovenskoj duši, svoj našoj takozvanoj „rođenosti za patnju“, da dam jednu jedinu injekciju latinizma – ali da ne dobijem Arcibaševljevo

se živih bića, ništa mi ne mogu, ostavljam ih, i prolazim kroz ove mračne gradiće tako da mi ni njina imena ne ostaju na duši. Svud stojim zagledan u nebo, i provlačim rukom po vazduhu i milujem ga, milujem ga.

Javlja se žud za mrakom. Oholost i samoća, mržnja i žud za ubistvom, i odlaskom sve dalje, javljaju se u duši. Crkva mračna i zidovi, koje kao da su mahniti zidali, polako zazvuče. Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja.

Nebesa Srema. Vrtovi boje zapupelih trešanja, puna potoka belih i plavih, nebesa mirisna, što ostaju na duši kao rascvetana grana.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Oseti da mu je na duši lako i dobro, krv mu se umiri i on, kako mu se činilo, postade sasvim drugi čovek. Jednoga jutra, rano u zoru, kad se

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Bio sam mlad a bila je jesen u mojoj Jasenici i ona je zarezala duboke i svetle uspomene u mojoj duši. Stojim na brežuljku i posmatram tu jesen čarobnu, posmatram njene divote i njene bogate darove, posmatram one

« — ovo je bila njegova omiljena rečenica, kojom je za trenutak prekidao nagomilane misli. Utom oseti neku lakost u duši; kao da mu je s tom rečenicom, koja je slučajno sišla s jezika, spao i sav teret s namučene duše.

Ruka mu neobično dršće, jedva drži u njoj cigaru. Da bi olakšao duši, koju neprestano tištahu neka teška osećanja, navali da puši...

mu kroz glavu stotina slika mučenja, koje će imati letos da izdrži, i to mu udvostruči težinu i bol, koji mu beše na duši legao.

Kad izađe iz škole, grejaše blago i toplo junsko sunce koje i najmučenijoj duši daje poleta i života, ali njemu na duši beše tamno i oblačno, njemu sve izgledaše crno i nesrećno.

Kad izađe iz škole, grejaše blago i toplo junsko sunce koje i najmučenijoj duši daje poleta i života, ali njemu na duši beše tamno i oblačno, njemu sve izgledaše crno i nesrećno.

To ga je prenerazilo i stvorilo mu u duši neko praznoverno predubeđenje, strah od nekakvog zla koje ga očekuje. U takvu stanju nije teško bilo doći do misli da se

Na duši mu beše teško, a na srce legla nekakva studen koja mu izazivaše mučno osećanje. Beše mu zima, kao da nije leto.

evo vrata! ... evo, evo!... evo na!... Ali se videlo da ne izgovara sve što mu je na duši, videlo se da ima kod nega spremljena još crnja i grublja reč, ali on još ne nalazi dovoljno snage u sebi, ni dovoljno

Ah, prevelika svoja sreća ne dopušta čoveku da razume tuđ bol... Povraćeno dete krete očima oko sebe... na duši mu je tako lako, čini mu se da će sad biti sve drukčije, lepše...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: To jest, to ti priznajem. Iako si ti druge partije, ja te, vidiš, samo politički mrzim, a onako, u duši, ja te volim. IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

« I vlast ostane, ne sme dalje. Jer ako ćemo pravo i po duši da kažemo, ono tako je nekako i bilo. Mića je znao nekoliko za selo potrebnih majstorija.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

GROZDOVI Pčele se na grožđe okomile. Grozdovi složeni u gomile: svakome ko da na duši lakne od gomile kad se odmakne! Al i u hrpi za živu glavu grozd ne da boju ludo plavu.

Taj ćuv nas podseti, neveselo, Na detinjstvo, na rodno selo. Hukne: njiva se naroguši, I blesnu stare zvezde u duši. Stojimo pokraj sivoga plota, Na granici između dva života. Sa ove strane ograde: grad.

Reka presušila, znoji se dviska, Od letnje žege spaljeno brdo, Nebo visoko, zemlja niska, A u duši crno i tvrdo... Pa da je barem bukova daska Na stovarištu Gradskog otpada, Lakše bi mu bilo!

” Petar Sundečić, selo Meljak, Štedljev je, mada po duši nije loš. „Može li za tri banke”, pita Pera-seljak. „Jevtinije od pet ni za groš!

Rakić, Milan - PESME

LjUBAVNE PESME KONDIR Počuje draga, reči iskrene i jasne Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne, Pre no oluj stigne i grom strašni prasne, I nemirno srce najedanput svisne, Počuj ove pesme uzaludno strasne.

dok blješte na zapadu boje I veče kao crno krilo pada, Kao u školjci huku morskih vala U našoj duši, gde će odsad rasti Niz crnih beda i staračkih zala, Prigušen šumor nekadanje strasti...

U mojoj duši uvek mesta ima Za pun zaborav, za sve što će redom Navaliti na mene kao plima, I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Očaran, bez svega što me davno guši, Osećam pod sjajem ove prve noći Kako se u mojoj obnovljenoj duši, Uz veselu pesmu razdraganih gnezda Dok šušti topola i miriše lipa I radosno nebo mesečinu sipa, Tajanstveno rađa

Ja imam časove čedne, krotke, smerne, Kad čistotom trepte misli moje mlade, I u mojoj duši pobožne i verne, Zašumore himne, pohvale i nade.

Očajanje, tuga, beda? Prazne reči! Kad na zemlji više nema moći te Da u mojoj duši pomuti il̓ spreči Silno zadovoljstvo, osećati sve! ZIMSKA NOĆ Palo je inje.

dok pokraj mene mre priroda mlada, Nečujno, u samom početku razvića, I crnom ravnicom tiho pada slana, U mojoj se duši prostire i vlada Mutna atmosfera zadušničkih dana...

priroda rodnoga ti kraja, Kržljava i bona, bez sunca i maja, Gde mrtvilo hladno kao avet dira, Nek dâ tvojoj duši blagotvornog mira. U poljima snežnim rođene ti grude, U hudome grobu pod ubogom jelom. Spavaj!

A mi, kao dvoje siročadi, sami, U svežoj tišini prirode i noći Osećamo jasno, sa tugom i stravom, Da u našoj duši nema više moći, Da ustrepti silno pred lepotom pravom.

Sva nam je staro, sve poznata tema, Nestala ljubav spram novih otkrića, U duši našoj više mesta nema Za nov utisak od stvari i bića.

Mračno i vlažno ko u grobu. Memljivo svuda, svuda guši. Osećam neku čudnu zlobu I mrak u mojoj tužnoj duši. S krovova niskih oblak dima, Vlažan i gust, na zemlju pada.

Telo se trese, škripe zubi, Osećam mrak u mojoj duši. Ko plesniv skelet da me ljubi I koštunjavom rukom guši. Tužno, o tužno! Duša ćuti, A oko suzi, usta neme.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

k cilju dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši. Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne trudi; od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi.

TOMAŠ MARTINOVIĆ Nijesam vi sve jošt iskazao. Kuku onoj duši zadovijek te je Ruži narok izgubila, te je dala Ružu za Kasana, zatvorila vilu u tavnicu, jer je Kasan bruka nevaljala.

Divne smrti, prosto im mlijeko! Junacima Bog će učiniti spomen duši a prekadu grobu! Tri hiljade momka jednakoga na Šenđera udriše vezira priđe zore na polje krstačko.

jednom pokajala; volija sam poći pod gomilu sa svijema te smo toga lika no zla činit kako smo dosada, da ako mi lakše duši bude. (i plače baba) KNEZ JANKO Čudna vraga, vidite li, braćo? Hvala Bogu, ima li vješticah?

O da znadeš što te jošte čeka! Sv'jet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj! On je sostav paklene nesloge: u nj ratuje duša sa tijelom, u nj ratuje more s bregovima, u nj ratuje zima i

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

na teretu, pošto ga ona sobom, žrtvujući sebe, svojom udajom, i održava u životu, i zato će joj uvek biti teško na duši kada ga vidi. I zato će je on stalno izbegavati.

Pandurović, Sima - PESME

Što se domu svome nikad vratit’ neće; Kad uzdaha dugih podigne se plima, Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre, U duši tvojoj kad zastudi zima, Jedna će mis’o u tebi da dozre, Velika, tužna mis’o, moje drago: Da treba da nam sve bude

plavi Zvezdane noći, veče toplog juna Padne po polju i vrh cvetnih kruna, A žuti mesec na nebu se javi, U mojoj duši šum umornih trava I trepet lišća u disanju noći Šire san jedan sugestivne moći, Jedan san što se čini da je java.

Život kroz dušu nabujalo struji. Ja imah vere, i verujem snóva; U mojoj duši pevaju slavuji Pod hladnim nebom oktobra i zime.

I struji Mladosti krv mi po žilama svelim; U mojoj duši pevaju slavuji Pod hladnim nebom oktobra i zime. I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže

Mom duhu, kao i mom telu sada Grub dodir samo stvara radost neku; Osećam nešto teško kao klada U duši, neku odvratnost daleku... A govor duša i prirodne zvuke Ja danas teško mogu da razumem.

A u duši, kao marš pogrebne pesme, Cvili, kao u snu bunovnom i groznom, Plač i strah za njima što se reći ne sme, U sumraku

NA KAMENOJ KLUPI U mojoj duši šými tako tajno U mrku ponoć i u veče sjajno Neznanih, mutnih želja crni let, K’o jata tica raširenih krila,

svetlo prosto zbog tankoga zraka, Što kroz prozor tužnog života nam prodre; I da svaka rečca što se tiho rekne U duši nam strašno, stokratno odjekne, Kao zvuci truba, k’o pogrebno zvono Predelom strasti ranjene i modre, Kad je život

U mojoj se duši, k’o u drevno vreme Obalama modrim osveštanih vóda, U časima vere mistične i neme, Ogleda fasada indijskih pagóda.

Sa svima težnjama i nadama — dalje! Dovoljni su tada duši skromni kuti, Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje; Srce ćuti; pusti pred nama su puti; Život, to je košmar,

srcu, u starinskoj vázi Ubrano cveće spomena se suši; Nad srcem mojim jedan oblak blázi Zime i vetra, — nagoveštaj duši Da srećna doba nestali su trazi, A mračna studen spomene da guši.

U mojoj duši sumorni pejzáži Na mutnom suncu tamne i trepere, U duši mojoj — ti, moj bože, káži! — Mis’o bez sunca i umor bez

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Bogu jakome da je za milost!“ reče serdar, skinuvši kapu i prekrstivši se pobožno, „nešto mi sad u duši sviće, taman kao iza noći kad zora zarudi!

To je dobroj duši njegovoj brige zadavalo i za ubuduće. No se nešto predomisli pa započe s lakšega kraja: „Da, da, izmučili ste se!

“ „Ne kreći u nj! Ne primiči mu se, čuješ!“ reče Krcun i on ozbiljno. „Vaistinu ako gladan pogine, o duši vam, a poginuće odista, jer mi se usnilo“, preuze Mišan. „A šta si to snio majčiću? Lijepa glavo, ela nam to pričaj!

U Janovoj duši ne ostade jasna traga od tijeh sto dana, jer mu protekoše kao u snu. Osjećao se „kao slamka među vihorove“, ali je

Vladika poglednu đakona, a ovaj otrča u manastir. Riječi i držanje njegovo odavahu iskrenost. „Glava je ništa prema duši, pazi se!...“ „Sve na moju dušu što slažem jali izvrnem, Vladiko sveti!“ reče mladić i umiljato pogleda starca.

A curi, kako njoj bješe? Kako joj je moglo biti no jadno. U toj zdravoj, čistoj duši planula je ljubav bukom. Iako bješe prosta i neuka djevojka, kao i ostale njezine druge, odlikovala se od njih tanjim umom

Kad se dvoje mladijeh tako zaljubi, ne treba im govora da se razumiju, da izmenjuju što im je na duši; najmanji pokret, pogled, izraz lica — sve je to jasno njima. Tako je trajalo do pred Vidovdan.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Što je pravo i bogu je drago. Što su telu dobra jela, To su duši dobra dela. V) DIJALOŠKE — Bako, vjeruješ li boga? — I vjerujem i ne vjerujem. — A bojiš li ga se?

Sveti Sava - SABRANA DELA

se utopiti u klonuli san i izgledaćeš celog dana prazan, beskoristan za sve, kao što reče Vasilije Veliki: „Lako je duši koja se u smeh izliva i rastače da otpadne od pristalog sastava, da prestane brinuti za dobro i upadne u praznoslovlje.

Treba iguman, ako prima decu duhovnu, da poučava bratiju, pa i pojedince, i upravlja na duši korisno spasenje. Ako li ih ne prima, to neka se izabere jedan koji živi celomudreno i da on bude otac najpre igumanu,

službu žuri, potecite, potecite i vi i u tiho dušespasno pristanište žurno pristanite, i svaki pokret uma vašeg i duši štetnu misao časno i neskriveno otkrijte, ispovedajući se kao pred Bogom, a ne pred čovekom.

A kakva mu je korist od neispovedanja? Zar nema od toga više štete i pogibelji i svagda učenje zlu i sve ono što duši donosi pogubnost?

Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o duši njegovoj, lepo je da kažemo i o onom što je najbolje za telo njegovo, i o hrani uzakonimo i o drugom životu u sastavu

sami sebi sagrešenja u sebi, pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam stvaraju pogubu duši. Njihovo opravdanje, ako je pravedno, tražiće od vas pravedni i neprestupni Sudija.

svima, braćo, kada vam se postavi iguman, požurite se da mu duša vaših naložite pokrete sve, i štetne pomisli vaše duši ispovedite, da bi otuda pazio vašu ljubav i u sebi prinošenje utisnuo.

A gladne treba hraniti i duši davati, kao što rekosmo, uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim, od vaše pretekle hrane.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

i on još da je uzme u zaštitu! Kome se ne bi zemlja otvorila? Ikonija! Ja sad na duši nosim ubistvo! Kaži mi makar da znaš kako mi je! STAVRA: Nama je svima žao... CMILjA: Šta žao, prostitutkinja jedna!

Stanković, Borisav - JOVČA

Kaži, pa da te ubijem. Govori da to nije istina ili, oh, sve ću da pobijem! Govori brzo, brzo, jer evo već me duši (hvata se za prsi, vrat), steže, hvata... Govori, kaži da možda, možda... (Izmiče se, prestravljen.) MARIJA Ubij!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i neka ne sramoti rod svoj. Sad sami po duši pred pravednim sudijom bogom, koji će nas sve suditi, rasudite, ne bi li bolje bilo da taki[h] kaluđera nejma na svetu?

” Arhim[andrit]: „Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite. Episkop: „Kaži mi po duši, arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekar|stva nikad nije naučio, niti zna

„Tako, tako, moj arhimandrite, i ja bi[h] te sovetovao, jer kakva si ti tela i pameti, ako želiš dobra svojoj duši, ili valja da se oženiš ili da se daš uškopiti.

Mislim, slatka mati, presveto duši mojej ime, gdi si da celujem stope nogu tvoji[h]! Od onog blaženog dna, velim, ne mogu viditi malo dete pri sisi, da u

svoje na nji[h]ovo krsno ime, svetog Georgija, posetiti: „Ostaj mi zbogom, vrištući jedva sam izgovarao, — zemljo, duši mojej sveta, u kojoj sad leže kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!

| A ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje — apostola Petra verige. Ljubezni srpski narode,

Lenost i neradnja, nije li smrtni greh, štetan i paguban telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju toliki[h] | svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji?

Kaži, brate, po duši i po sovesti tvojej, [h]oće li što najmanje vreda blagočestiju i pravoslaviju biti ako kaluđera nestane, koji nisu

” Idi ti zbogom! To nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takovo danas ustanove, kaži po duši, bi li im ko rekao da su pametni?

Pritom molim bogoljubive arhijereje i proče sveštenike i dijakone mirske da po duši i po sovesti svojej kažu narodu jesam li, sledujući čistoj evangelskoj nauci, pisao.

Prirodna je duši čelovečeskoj blagodarnost kako god telu dihanije; i ovo se odovud poznaje. Kad god mi čitamo istorije neki[h]

moju goreću želju moja srdečna, prava sinovnja, k onoj čistoj i dobronaravnoj mojega blagodetelja Teodora Milutinoviča duši, ljubav obuzdavala je na neki način i udručavala.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

koze, i to prije no što se oženio, i to po nagovoru pokojnog strica Jurete; ali su se i Zvrljevljani kleli da on ima na duši bar trideset grla što sitne što krupne stoke, i još mnoge manastirske stvari. Sad, ko bi u tom mogao pravo presuditi?

dolika do vode, gorika do brda, dakle, u glavi čuješ, a u ušima vidiš, a pod petama je lako onome ko je obuven, a u duši ko je križom umijen.

Ako je kome to na duši bilo, bilo je fra-Brni. Ali, opet, i fra-Brne se mogaše opravdati, jer čovjek koji lomi glavu sa djelima Jeronimovim,

— Stani, da čuješ do kraja. Seljak nastavi: „Po duši — veli — ja ne poznajem vra-Brnu, nikad ga nisam vidija, ali sam usnija da se kod njega ispovidim.

kroz suze: — Da si prost i blagosloven, lipi moj sinko, da srićan budeš u svetome redu, da svojoj majčici i mrtvoj duši olakšaš... — dalje nije mogla od plača, no mu odreza bič kose, koju ižljubi i odnese da spremi.

Još se vidi da nije u duši ponosit, kad on i drugima kaže da mu je Krkota rođak. Poslije podne Bakonja projaha kroza selo, te se pred svakim

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Taj krik — da nije vrh tišine Što se ko usov u nas ruši Il neki bat u našoj duši Kad bol se vine? O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda?

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Ti možeš da je spaseš. — Ja? — jeza strese starca. — Ja? Kako? — podiže se na laktove. Ne vidi je. — Zasluži duši mesto: moli Aćima da se pomiri s manastirom. Ti jedini možeš da ga nagovoriš.

Pokvarenoj duši Aćimovoj samo da je žena lepa, zna ga dobro dok je bio mlađi. I ova, njegova, muči ga u krevetu samo zato što je lepa,

Sveta slavo, kazni samo mene, samo mene. Sumnjao je u sve muškarce u Prerovu. Jesam, bože, jesam, đavo mi po duši igrao. Sve znam šta sam zgrešio.

Ošinuo bi je on i pojurio da ne čuje kako svi Prerovci znaju, ali ON neće njima da pokaže šta mu je u duši, neće zbog Đorđa, pa opušta dizgine da jahanje kroz selo ovoga jutra što duže traje, da svi vide kako se vraća iz

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Onamo, 'namo, za brda ona, Milošev, kažu, prebiva grob!... Onamo!... Pokoj dobiću duši Kad Srbin više ne bude rob. Nikola I Petrović Njegoš IV DED I UNUK Uz'o deda svog unuka, Metn'o ga na krilo, Pa uz

Moje tice male, jadni sirotani, Prošli su me davno moji lepi dani Uvelo je cveće, odbeg'o me maj; A na duši osta, k'o skrhana biljka, Il' ko tužan miris uvela bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim se kliktanjem kruži.

Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama Sto očiju mome srcu, i sve pute Duši, da bi ipak sva nestala u te, Kao izgubljeni zvuk u dolinama; I sto volja kao belih jata k jugu, Da sva na tvoj ostrv

Čas ljubavi prave, željene i čedne. I sve što u duši mojoj beše časno, I dobro, i nežno ispod kore ledne, Prenu se, i živnu, i zaklikta glasno!

I, k'o sa visina Olovni oblak, po duši mi pade Najcrnji pokrov bola i gorčina. I kobna mis'o moriti me stade: Što moja nisi; i što smiraj dana Ne nosi meni

Al' na njoj nikog - samo razasuti Skeleti neki vide se na p'jesku. Tako zasv'jetli i u ljudskoj duši; I vedra mis'o raspe svjetlost tajnu; Al' često nema da ozari ništa, Sem jedno groblje i pustoš beskrajnu... J.

I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho... I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more, Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se svijetli i puši.

i pokoj, i miris od cveća, I kad me s nebesa mesečina zaspe, I vreli dah noći što me tebe seća, U mojoj se duši šumno dižu s nova Nekadanje žudi; i kličući glasno, K'o veselo jato belih golubova, Poleću u nebo zvezdano i jasno, I

O Rode! Nema nade da skorim drukče bude: Nit' imaš dosta snage da sam se preporodiš, Nit' nosiš svest u duši i ljubav cele grude, Da s dušmanima mnogim svud jednu borbu vodiš...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Bez budalah tupoga pogleda, bi l' umovi mogli blistat sv'jetli? Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete.

Njihovo će kratko zatočenje bit im tužno nepostojnoj duši: sa plačem će na zemlju padati, sa plačem će na zemlji živiti, sa plačem se u vječnost vraćati, mučitelj će jedan

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ona daje duši meru i harmoniju, čuva je od ćudi, pruža joj nepokolebljivost i sigurnost u samu sebe; ona je mirnoća mora dušinog koja

Beše lep letnji dan kada se Aristoteles opet pope na Akropolu da joj učini svoju oproštajnu posetu. U njegovoj duši probudiše se davnašnje uspomene, i on prožive još jedanput sva ona osećanja koja ga pre četrdeset i četiri godine ovde

Pred njegovim očima poče da igra šareni mozaik sobe, a nade i sumnje lomiše se u njegovoj duši. On se zapita: „Nije li ovo vatreno vino uskomešalo moje telo i dušu?

„Od njega nemam da se bojim“. „Može biti“, odgovori mu sin, „da je prijateljski raspoložen prema tebi, da je u duši pošten čovek, ali on nije sposoban i nezavisan; on će o tvojim opitima morati da izvesti svoje starije, a oni će tek

Iako je izbegavao da o tome govori sa svojom majkom, njeno oko je primetilo veliku promenu koja se u njegovoj duši izvršila. No majka ne izgubi svu nadu.

Sin je pogleda sažaljivo. „Bojim se, majko, da od toga neće ništa biti“. „Pa ostavi mi, sine, makar nadu u duši. Ti si još mlad, a u mladosti se menjaju naša osećanja i naše naklonosti od danas do sutra“. „Imaš pravo majko!

Ona jedva obuzdava svoje ljubopitsvo, no ne ispituje dalje. Dva različita osećanja pojavljuju joj se, u isti mah, u duši. Ona me sažaljeva, ali joj je milo što je ona redak izuzetak među ženama. Onda me zapita: „I vi cenite vrlo nauke?

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I kad se poznajemo onda ne vredi da se lažemo, je li? Kad znam šta u duši misliš zašto govoriš drukčije? I ja sam jedno veče rekao pred svima ono što nosim u duši, ne baš sve i to je ono što

Kad znam šta u duši misliš zašto govoriš drukčije? I ja sam jedno veče rekao pred svima ono što nosim u duši, ne baš sve i to je ono što me muči. „Vi se sve nešto bunite, sve vama nešto nije pravo, vi...

Sad sve znaš, pobratime, i sad možeš slutiti kako mi je u duši. Oba dana proveo sam kod. kuće; nikoga nisam hteo da vidim, ni s kim da govorim.

je onaj osmejak. Samo kad sam živ, sve ću drugo lako“ — tako je zaista nešto progovorilo u ojađenoj ovoj duši. I dok se kapetan Đorić napreže da povrati vlast nad mislima, paviljon uveliko spava, diše: — Hhhhh... pff... hhhk...

Pa gospođa Leđenski oseti kako joj u duši opet ožive neka iskra nade. I tako, još više oživljena onim svežim smehom gomile, ona je promicala kroz nju živo i brzo

Ja ne znam, ali bih se zakleo da su sve moje misli i vaše misli, da je moj san i vaš san, da se u vašoj duši mora dešavati ono isto što se i u mojoj duši događa.

da su sve moje misli i vaše misli, da je moj san i vaš san, da se u vašoj duši mora dešavati ono isto što se i u mojoj duši događa.

Zamisli samo, koliko besmrtne osetljivosti u jednoj duši tako uzvišenoj, detinjskoj i čednoj, tako dostojnoj da se rajski odmara usred onoga cveća!

A tamo mi se ona rana sve više širila, pa mi i praznici kod dede presedoše, jer sam u duši stalno osećao neku gorčinu i poniženje zbog one razlike između maloga Pavla i mene, razlike tako upadljive čak i u očima

nestrpljivo uzbuđenje, i da se u njemu neke jake pripreme vrše u tome smeru: da dâ izraza svojoj iskrenoj srbijanskoj duši, u kojoj se prosto od gomile pepela nenadno stala razgarati tako reći čitava jedna živa vatra.

pet godina posle navršene pedeset i prve, i posle ratova, i posle svega što je bilo i prošlo, ali se ljuto i duboko u duši i u telu urezalo.

Sa metlom na ramenu, oborena pogleda, mlitavim i nesigurnim korakom, spuštao se varoši. Na licu mu se čitao čemer u duši, najveća dubina ljudskoga bola. On korača, a vri oko njega šum ulice.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A koja su u nejakoj duši pravila tim teži lom i haranje što sam morao brižno kriti pred starijima da ma šta o tome znam, pretvarajući se da ne

Njena sporost i strpljenje djelovali su blago na moj nemir. Šala joj je bila tiha i bliska djetinjoj duši; umjela je da pogodi pravi put k malom srcu i da iz njega izvabi neposrednu radost. Zvao sam je babom.

pa je sad bijedni Guste trčkarao između maurske sušione goveđih koža i općinskog dvorišta, s vječitim nespokojstvom u duši zbog onih stalija i kontrastalija koje su se prosto kotile i bujale na njegovom stolu u agenciji.

Razgovor može da bude ugodan, pa i čisto duši potreban, i bez toga — puko i bez zadnje namjere ređanje, alterniranje, suprotstavljanje misli, nizanje raspoloženja,

— To je živa istina, oče, mora se po duši reći — požurim se da mu priznam. — Vi ste uvijek bili jako tolerantan, jako popustljiv, s vama se uvijek moglo nekako

li ikad doći vrijeme kad će čovjek moći da hoda otvorena pogleda, bez ikakve zatajivane misli, bez hiljadu strahova u duši, kad će moći da odbaci od sebe oružje pretvornosti, da odloži to nisko, podmuklo čelo, i da gazi kroz život sa

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

medenici i dočepa je sa velikom žurbom, bojeći se da kmet opet ne izjavi protest; ali ono unutrašnje mučenje ostade na duši mu i dalje, kad se krstonoše kretoše i kad se jasni zvuk njegove medenice stade razlegati po pitomim lukama i divljim

Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj. Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac

Tako se otimala od nemaštine i gladi, a dao Bog — seoskoj duši ne treba mnogo: komad proje i glavica luka zadovoljava potpuno njene potrebe i navike.

na opštu (ma i prikrivenu) osudu, svi oni — postupci — izgledahu joj neobično veliki, primamljivi i nalažahu, u duši joj, opravdanja za sebe.

Neko ljuto, gorko osećanje usamljenosti zasede mu u duši, i on iđaše po njivama i šljivarima, koračajući nesvesno, zaboravljajući i na svoj položaj i na svaku opreznost...

— The... kuršum ili robija... ne znam, ali je to za tebe sve jedno, ako ti je teško u samoći, ako ti je duši teško... — Mili mi se još živeti, popo! — Jadan ti je takav život, sinko! — Šta ću ! ...

O čemu drugom nije ga niko raspitivao, i ako je svaki od njegovih novih poznanika mogao s pouzdanjem tvrditi, da na duši ovoga plavuškastoga visokoga mladića, koji tako bezazleno i blago gleda, leži bar jedno ubistvo.

I kao da se htede još jednom uveriti da je ne varaju oči, kao da htede zapečatiti u duši taj nemi poslednji odgovor ohladnela srca, koje govori o neverstvu, pogleda ga još jednom pažljivo, bolno, mučenički...

Ali kad mu posle mesec dana saopštiše odluku Kasacije, beše kao ubijen, promeni se, snuždi se... ali mu u duši ostade još neka nejasna nada, i on se dohvati nje slepo, grozničavo, bez razmišljanja, i ako mu je neki unutrašnji glas

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

A starac reče: — E, pa kad nije drugače, ja hoću, ali samo da vidim kako će mi biti duši. Sveti Petar ga pusti, pa stane pred njega i raj otškrine, a starac upazi svoje stare laće što je još negda dao

načinio roge a drugom njake, pa vikao što sam više mogao: ovo, kadija, tebe, a ovo ti sudu, a ovo ti hodži, a ovo ti duši, a ovo ti imenu.

A, po duši, od svega onoga što, SI me dosad učio ništa u našem selu ne služi, neto je eve prava besposlica. Niti me nauči kako se

Petković, Vladislav Dis - PESME

Zagrljen umorom i pokriven prahom, Mladost još me štiti i mis'o o tebi: Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom, Ja u duši nosim, ja nosim u sebi. Šta li radiš sada, je li, nebo moje? Da li mi se nadaš, da l' te slutnja peče?

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Sažalile su se na mene baš zato što sam bio ”žutokljunac”. Izgledalo je da su no duši iste kao moji američki prijatelji koji su mi platili put od Beča do Praga. Jedna od mazgi mi je zadavala dosta posla.

im je bilo američko, ali roditelji, iako su obožavali Sjedinjene države, domovinu svoje dece, još uvek su duboko u duši čuvali lepe običaje svoje Slovenije.

- Ali - dodavao bi on na svoj uobičajeni dramatični način sve je moguće pesničkoj duši koju nose krila genija. Od vaspitanog i duhovno orijentisanog čoveka kakav je bio Bilharc ovo je bio veliki ustupak!

Kenig je to i uradio ija ću uvek sa blagodarnošću nositi u duši sliku tog dobrog čoveka. Fizički je bio dosta deformisan; crvene kose sa teško oštećenim vidom zbog čega je morao

prijatelji, robusni Frizlendski mornari koji su me učili kako se barata četkom za bojenje, približili su me nemačkoj duši i otkrili mi da ona nije tako skučena kao što sam mislio. Frizlenderi nisu u to vreme bili u velikoj ljubavi s Prusima.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

i obilju, pomisli Cveta na svoju nevolju; jada se u sebi: „Toliko bogataša, pa niotkuda pomoći”, i jače oseti u svojoj duši samoću, brigu i tugu. —Da pođemo, a? Idimo! — jedva dočeka Marko.

Tek kad je izbio na čistinu i uzeo svoj dževerdar što ga bješe u krčmi ostavio dok se povrati, razabere se i s tugom u duši osjeti što se s njime bješe dogodilo. Ispije čašicu rakije i, ljuto ucvijeljen, požuri da svoje dostigne.

i smrče mu se u duši. Nije druge, razabire se i lijepo shvaća svoju nevolju, — ali učinjenome nema lijeka. A kad mu pogled pane na sinove i

I gleda ih pred sobom žive: njih dvoje, jednog do drugoga; i dok ih gleda, zaboravlja na nevolju i besvjesno u duši mu se useljuje veselje: dok je njih, što će da žali! Zar na svijetu ima išta jačega i vrijednijega mimo njih?

Putem im je pri duši sve tješnje, a kad uđoše u grad, u tijesne ulice, gdje nigda sunce ne grije i gdje se tjeskoba usred podne osjeća,

S tugom u duši osjećaju svu slast pustoga života, i javlja se potajna želja za ljepotom prostora i ljepotom vesele svjetlosti, ispoljava

Ali jednoga dana nada da će vidjeti svoju kuću sine im u duši kao nigda dosle. Uzeše ih po drugi put na ispit, a ovoga puta učini im se da je sudac s njima prijatan i dobar.

Časom ćute, osjećaju da bi imali dugo da govore, no ne mogu, pa sabiru misli, kao da žele da sve što imaju u duši jednom riječju izraze.

Dugo sinovi oca posmatraju, i sve jači nagon osvaja ih za kućom, pa i nehotice u duši budi se nemir; razdraženo gledaju oko sebe, no blagi pogled očev, pun trpljivosti, smiri ih i nanovo se pregaraju.

Nanovo ćute. Mladi sudac se zamislio. Gleda ona tugaljiva, zdrava lica; u duši mu odzvanja starački, drhtavi glas; osjeća na sebi žive mladićke poglede, željne ničega drugoga već radnje i slasti u

A oni dragovoljno slušaju: ljube se: a ne govore već izmjenice daju jedan drugome sve što u duši imaju i u sebi od rođenja nose. ...

Toliko dana otezala je i trgla se sama sobom u dvoumici: bi li je izručila ili ne bi? Teško joj je bilo u duši i moraše je crna slutnja; toliko je puta pogledala u svoju sliku i pohitala k ogledalu da se u njemu vidi.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

u odgovoru na anketu Žila Urea o književnoj evoluciji kaže: „Pošto se poezija sastoji u stvaranju, treba uzeti u ljudskoj duši stanja, svetlosti tako apsolutne čistote da one, dobro opevane, dobro osvetljene, budu stvarno dragulji čoveka; tu

Završava se, međutim, slikom „zlaćene pčelice“ koja povezuje ovostrani s onostranim svetom: duši koja napušta telo pokazuje „pute u nebesa“ i u božiji raj.

koji se u variranju ponavlja i na kraju (b), Milan Bogdanović je odrešito otklonio kao pesnikovo prenemaganje:50 (a) U duši mi je odaja prostrana, U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.

(b) U duši mi je odaja prostrana, U njoj svako veče jedu jegulje pržene. A, u stvari, to je jedna šagalovski naivno stilizovana

Obrazac iz bajke Popa neposredno ponavlja: Srebrna riba u duši U ribi malo slame Na slami šarena krpa Na krpi tri zvezde device („Riba u duši“) Govorilo se i pisalo o

ponavlja: Srebrna riba u duši U ribi malo slame Na slami šarena krpa Na krpi tri zvezde device („Riba u duši“) Govorilo se i pisalo o hermetizmu Popinoga pesništva, i ono je doista hermetično za čitaoca naviklog na već

Na primer, čim u ranije navedenome četvorostišju iz pesme „Riba u duši“ izdvojimo tri lekseme riba, slama i (zvezda) devica i na njih se usredsredimo, kulturna, i jezička, memorija nameće

narodnoga verovanja, pojavljuje se u Popinoj pesmi u prostoru koji je hijerarhijski organizovan kao kutija u kutiji: u duši je kao u nekoj kutiji srebrna riba, u ribi slama, na slami šarena krpa, na šarenoj krpi tri zvezde device.

su devičanstvo Što se srebrne ribe tiče Ni mačke je ne bi jele Grdno smo se prevarili Mračno nam je sad u duši („Riba u duši“) Posle toga – da se zadržimo samo na jednoj pojedinosti – onu svetu i mitsku slamu koja se iz

se srebrne ribe tiče Ni mačke je ne bi jele Grdno smo se prevarili Mračno nam je sad u duši („Riba u duši“) Posle toga – da se zadržimo samo na jednoj pojedinosti – onu svetu i mitsku slamu koja se iz otvorene ribe rasula i

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

(Sima ode. Ona gleda Čedu, Daru, Vasu.) – A vi, je li, smejete se u duši i podgurkujete se, je li? Ali, Čedo, upamti: nosićemo se dok je sveta i veka, nećeš ga majci više mirno ni oka

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

i to u poslednjoj glavi i u poslednjem trenutku, kad se roman prekida a glavni junak tone u san: „I dok mu se, u duši, kao u beskrajnom krugu, jednako ponavljahu misli o odlasku, o odlasku nekud, u Rusiju, nad kojom se u očajanju,

Promene na nebu naglašeno se povezuju s promenama u duši likova. Tako, recimo, čim zabrinuti Vuk Isakovič - u poslednjoj sceni treće glave - zauzda konja zbog lošeg znamenja na

Veliki, plavi pogled njen, vanredan i pri izdisanju, koji je svetleo nad njom i koji nije gubio svoj modar sjaj u njegovoj duši”. 257 Golubovi iznad Aranđelove glave tako ulaze u saglasnost s nebeskom modrinom u Dafininim očima.

U isti je mah ono što oko percipira prelomljeno u duši Isakovičevoj: sintaksički segmentovan i detaljisan opis prostorne praznine kroz koju pogled prolazi zapravo konstituiše

čak su i pomoću kontrastiranja individualnih crta oštro oponirani, svejedno sadržaji koji se u njihovome oku i duši prelamaju dobijaju istorodan opis.

Drama se, prosto rečeno, većim delom zbiva u njihovoj duši, manjim u promeni međusobnih odnosa. Osim, razume se, odnosa između devera i snahe, koji se dramatično menja kao

događaja koji bi menjali odnose među likovima i njihove sudbine, zato ima u izobilju sitnih pomeranja u njihovoj zbunjenoj duši i pometenoj svesti. Puk je prolazio kroz njemu nepoznate krajeve.

prvu rečenicu pasusa, koja sadrži prvi momenat, i poslednju rečenicu pasusa, koja sadrži drugi momenat: „Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući sebe

400 Na kraju romana Rusija se u duši Vuka Isakoviča, dok u san tone, pojavljuje zajedno s naslućenim beskrajnim plavim krugom, i zvezdom u njemu: „I dok mu

Isakoviča, dok u san tone, pojavljuje zajedno s naslućenim beskrajnim plavim krugom, i zvezdom u njemu: „I dok mu se, u duši, kao u beskrajnom krugu, jednako ponavljahu misli o odlasku, o odlasku nekud, u Rusidu, nad kojom se u očajanju,

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kao da mu je dosadno, kao da se od nečega stidi; u licu je opet bled i snužden kao da na duši nosi golemu, tegobnu tajnu. Težu od ovih planina, koje su se onako surovo nadnele nad manastir.

To im e samo poklon od Boga i cara!... Krvavo je na duši junaku. Pre tri godine na Veliki petak osvanuo je u ovom istom manastiru po pozivu kneza i prote kolašinskoga Ivan

A Ledeničanin je već imao na Duši više od trideset Turaka!.. Uostalom, svetu je bilo još čudnovatije što je on uljudno Boga prihvatao samo onima

oseti, on jedini u svoj ovoj gomili, da je ovo samo strašno preziranje, upućeno njima, i da je ova čudna majka u svojoj duši već pronašla krvnika... Vujana ustade.

Ovaj se još više uznemiri i u duši duboko zažali što n ona nije muškarac. Nema nikakve sumnje da je kao majka strahobno ucveljena, a opet ne kuka i tako ga

pojasa izvuče nov i beo, na uglovima zlatnom žicom ukrašen, i materinski ga pokri, tiho mu izgovarajući pokoj mladoj duši i gladeći ga preko rupca.

Preležanin ga bejaše primio sasvim svojski. Prvo zato što ga je ipak u duši voleo, a drugo — što je takva zapovest njihova kraja. Osim toga i sažaljenje se probudilo.

u životu sam pobio toliko ljudi i nikada mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši n osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom mučeniku kao što sam i sam.

— Eh, posle!.. Eto vidiš. Malo sam ti već kazao... Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

SE Jedna misô, kao munja, Tako brza, tako sjajna, Otkide mi s’ isred duše I postade duši tajna. Kâ da ode u vis gore, — Ne dâ s’ videt’ oku mome; Ja osećam bol otkida I žalim za njome.

Ti si tako vešto znao Naslikati sliku gorku, Kako j’ duši kad s nepravde Um poludi; To je bilo proročanstvo Ovih naših dana hudi’. Oj, Petefi, retki stvore...

Vidim kletu nejednakost Kako pravdu guši. Teške suze sirotinjske Bole me u duši. Čovečanstvo da bi streslo Ige srama svoga — Eto to je staro geslo Starovoljstva moga.

Oh, ta to bi mojoj duši Bile rajske slasti... Imao bih, imao bih, Mnogo, mnogo kasti. Pa zašto se ne ugledam Na visoku dugu?

A kakva je ovo zvezda Nad jaslima što sad stade? Tri je cara tâ dovela Da s’ poklone „suncu pravde“. Toplo j’ duši pesnikovoj Pred ti jasli kad pokleči, I taj trenut — Nema reči.

»Starmali« 1885. TINA JAKŠIĆKA Ode i ti s ovog sveta U žilišta, duši nova, Udovice našeg Đure, Verna ljubo pesnikova.

To doduše nije lako, A pošteno još je manje, To je srcu stega ljuta A duši je robovanje. Ali zato ove muke, Lepim, slatkim plodom rode: Tako možeš milost steći U svetinje i gospode.

Eh, kako će majke sve za njih da žive! Kako će babajke biljčice da njive! Kako će im škola biti vođa duši! Pa tek društvo, društvo, dok im primer pruži, Eh, kako će Bogu dare da oduži! Slatko dete ne zna šta sve obećava.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u duši jošt od gospoje Mirkovičke, a i ajngemokc ne škodi; a pečenje, a, to daje apetit vinu.

Miljković, Branko - PESME

Sričem fosil tvoga imena u suši Vere i lažnog rasta lažnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga

Krakov, Stanislav - KRILA

— Drugom ti to, brajko... Lupaju točkovi i kopite. Odilazi baterija, i odnosi od svakog po komad pouzdanja. U duši je tamno kao i na zemlji, jer se bliži ono što mora doći. Ali umor ponova nailazi i goni misli iz glave.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Otkud želje te Što se u mojoj duši stvaraju, Do ludila me, čisto, zanoseć?... (Gleda kroz prozor.) Sirota žena! Jednako ljubi usta bleđana Potpori

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

topovi poslaše još nekoliko metaka za našom vojskom, pa i oni umukoše i nasta večernja tišina koja se čudno odzivaše u duši posle onolike dnevne huke i urnebesa. A baš u taj mah sunce utonu na dalekom zapadu iza srpskih planina.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Znaš li gde na svetu Anđelsku priliku, Anđela po duši, Anđela po liku. Pune oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U

Imam slađe i nežnije, Što im ne znam ime dati, Nit ih mogu pesmom zvati, Što će noći, U samoći Da ih duša duši prati, — Te s’ ne dadu ispevati. HHVIII Oj, ljubavi, vidovita vilo, Il’ me varaš, il’ je tako bilo!..

Daj mi ruku, da j’ osetim... Jer kad umor čelo smuti, Pod ovom je rukom duši Najmilije odahnuti. Daj mi ruku, da je stisnem...

prvo sunce Kroz goru sine, Na rosi vidiš Gde dršće svet; Cvetak se prene, A po mirisu Poznaš da dršće U duši cvet.

? Aoj, Bože svemogući, Molim silu tvoju jaku, Daj i meni — mojoj duši, Površinu barem taku. L Molio sam Boga krepko, Što ga moljah Bog mi dade, Te mi s’ čini duša moja Da j’ i ona

U snu, dabogme u snu, Dođe mi moja draga, — U salomljenim grudma Razvi se nova snaga. I proleće se zasja U duši mojoj tijoj, A zaigra mi srce, I počeh pevati joj.

A sjajak u toj suzi, I taj razumem sad, — Tvojoj je srpskoj duši U deci bio nad. I ti si reći htela: „Kad Smiljku otme noć — — —“ Razumem, oh, razumem! — Al’, gde mi je ta moć?..

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pomisao na rastanak lebdela je u mojoj duši kao neka ukleta kob. Jer to nije odlazak iz jedne varoši u drugu, da se posle mesec dana opet nađemo.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

vitjazi slavni vsju trjasoša zemlju, Kojih ješče groznomu glasu, mnit sja, vnemlju, Kojim vojevodi s plamenem vlivahu V duši svoju hrabrost kad na bran iđahu.

Pak kad svega toga uzrok, što je sve zazid'o, Tebe pomnim, duši mojej vozljubljena Vido, Sreća, velim, u slobodi čovjeka počiva, A sloboda u ostenu razumnome živa.

Se dveri vječnosti Otverstija nižu, Se liki angelsti Pojuščija slušu! — O smertni, peki sja Duši pokoj sniskati, Ot poroka kloni eja, Dobrodjetelj ljubi; Dobrodjetelj nas pratit Preko groba mračna, I vo mjesto

NADGROBNOJE Nadežda i ščastije, sad mnje oproščajte: dosta so mnoju igrali jeste, od sad igrajte s drugimi; pokoj duši vsjeh darov jest najlučši. 1816.

Bivši nesrećan slave na putu, ti snova se krepi: Krepkoj se nameri zar ikada otelo što? Imaš u duši ti veliku silu, u duhu pak hrabrost. Dostići naravne vrh visine, krasote, mož'š!

— Biraj, piljarice, kažeš? Al’ su mi vezane oči, Nos zatvoren mi je: sama po duši izberi, poštenu Platu za cvet dajem.

dobi trista rana, Kad hiljade već turskih glava sruši, Kad Toplica i Kosančić s mejdana U večnoj slavi nađe mesto duši, Ah, i on pade, k’o stablo bez grana, U krvne ruke, život obezduši...

svoju dužnost čini Koj’ uživa i koj’ se kini, U svakom činu, gdi mu drago, Da pored svoga opšte blago Pred očima u duši ima, I da se svoga svojski prima Olakšati mu svako breme — Znam da bi došlo zlatno vreme. 1846.

ogrtalu, Pa je njojzi govorilo Glasom šupljim i potmulim: „Zakletve se tvoje seti, Zakletva je pogažena Srcu nemir, duši pak’o, A u času umiranja Ko s’ obreče pod zakletvom, Do drugog je vezan groba.

Rek’o b’ da glediš dva tek razvita pupoljka, Ružice bele jedan, rumene ruže drugi. Ima ljudi kojim’ u duši ruža je bela; Za rumenu ću ti ja svaki put dušu dati.

Po pričinje svjaščenago našego srodstva i prekrasnija Vašeja duši pozdravlenije Vaše jest mnje vsegda tako blagoprijatno i trogajet čuvstvo mojeja k Vam blagodarnosti tolj čuvstvitelno,

Jakšić, Đura - JELISAVETA

I o crkvi sam svetoj mislio. VL. VAVILA: Mudar o svemu — A hristijanin Spasenja svoga svetu hraminu U duši svojoj nosi večito.

DRUGI SERDAR: Još su nam oštri mačevi! KAP. ĐURAŠKO: Reč vi je plam, braćo! Pa me svojijem ognjem sažiže, U duši strašan vihar podiže, Želje se lome po srcu mome, Traže megdana i traže krvi, Onde da budem — da budem prvi — Gde

BOGDAN: Da nije crnja u duši noć, Ovo bi božji bio blagoslov. RADOŠ: Sirote!... Pa dokle li naumiste? BOGDAN: Daleko, Al’ o tom posle, A sad

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

I Turci bi se i čaršilije divili I čudili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši dizaše se slast i toplina, svijetla i meka kao neznana pjesma bez riječi što se diže od zagrijane zemlje, i mirišući

I on ostade sam s okorjelim mrazom i ledom na duši, i tvrd kao kamen, crn kao ogorjeo panj u planini, spusti se iznad ognjišta, na kome se vatra gasaše...

Njega bu duboko u duši zaboljelo ono bojažljivo, nejasno i tajanstveno sašaptavanje kad bi gdjegod banuo među ljude koji ga ne poznaju — samo kad

Vidiš li? Vidiš zar! E, 'nođe ti je bio kućerak Slatke Duše. Tako je svak zvao starog Miju, pokoj mu duši! Prozvali su ga, belćim, tako što je on svakog zvao slatkom dušom.

— A ko mu podiže biljeg? — Selo je podiglo biljeg svojoj Slatkoj Duši. MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne!

Budi mene miran“ — pa će te na mrtvo ime isprebijati, ako je jači. Krošto, zašto, to nek sami Bog zna. A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao.

Bojić, Milutin - PESME

mislili vascela lepota Ne spava u božjoj iskri vaša srca; Vi mišljaste kad se pozna sva nagota Svega što kô tajna u duši se zrca, Poznaće se život! U meni draž sva je. Ali vi ste grobljem stvorili me živim.

(1911) HIMNA Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem Krik večite žudnje, i, kô idol sveti, Postala si simbol u bolu, u seti.

I kao grešnik bez svesti i vere Prinosim dušu ognju što se puši. I Bog još jedan u duši se sruši. XXVI Nemi su za mene oltari kô stene, Amvona nema da mi očaj čuje, Oprosti čežnji koja sebe truje, Da

I tad kao heroj posle strasne bitke Odmorišta hoću bez strasti i žara, Već da mi se duša na duši odmara I da miluju me blage ruke vitke. Jer u suton grudi pune su mi plača.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

podvig izlaže nabrajanjem ratnih uspeha i staranjem o crkvi, a moralni podvig kroz iznijansiranu ispovest o svojoj duši i odluci da se zamonaši pod imenom Simeon.

Jakšić, Đura - PESME

Moje tice male, jadni sirotani! Prošli su me davno moji lepi dani — Uvelo je cveće, odbegô me maj; A na duši osta, kô skrhana biljka, Il’ kô tužan miris uvelog bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj. Na Liparu 1866.

Teško tvojoj gršnoj duši! Oporeci knjigu gada, Knjigu greha, knjigu jada!“ „...Ja nikada!“ „Na spalište! Na spalište!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Tiho po muci brodim smerni rab. Pakao meni, oče, boljezan, draču na put. Rastoči o rastoči raba. Dublje dno duši no stradánju, bez dna reč ova smerna u večernju. Koren je ovo, crva mi, oče, u nagrizánje, rastoči o rastoči raba.

Blage od srca srcu vesti polete. 6 Mreži to, i pauku, zlosluto što je plete, prisniva se svila. Duši to, svetli za let, tajno izrastaju krila. 7 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona.

A nebo plavo, i senke šaraju put. SEĆANjE 1 U tihu sobicu moju đurđevak unese neko. I osetih na duši sloj zaborava siv, prahom kad vreme pospe zaturenu tvar.

PESMA PROROKA Čovek, plod žene, mali vek ima da živi, I kud mora da gre, mučan duši mu put, i mnoge patnje pun. Rađa se kano cvet i posečen on padne.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Nadgrobni spomenik prvobitno je imao zadatak da duši osigura mesto gde će da se sklopi, odnosno da je za sebe veže. Na grob vampira Save Savanovića, u Glišićevoj

koja se pretpostavlja ako se grana na grob ne baci — naime, oboljenje — jasan je dokaz da se granom doista treba da duši spreči izlazak, jer, kao što znamo, zle duše su te koje, prema primitivnom verovanju, izazivaju u čoveku bolest.

naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti — mada to nisu uvek — senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj duši (to su, na primer, voćke i loze koje se sade po grobovima; ruža koja je ponikla na grobu nevino poginule

Ćipiko, Ivo - Pauci

I leži to zapretano u duši, i kad se stakne, izbiva: i kod rođenja, i u strasti, i u smrti, i ispoljava se u tajanstvenom nagađanju i gatanju, u

Ali Rade ne klone; odmah nastajnih dana poče preoravati nanovo zemlju da je zasija. Bolilo ga u duši da zemlja cijele godine nerotkinjom ostane, kad božje sunce tako lijepo grije, pa moraće da je oplodi.

što ga svi u ovome odgojku vidimo, — i pokaza rukom na nj, — oko koga obavio se bršljan i okupili se zakržljali hrastići; duši ga bršljan, ispija mu sok, kao da bi htjeo da mu zapriječi rast i polet u svijetlije sfere, rekao bi, obrvaće ga; ali

I želja za njegovim milovanjem izbi snažno, jako. — Rade! — izmače joj se iz usta, i izreče ono što je u duši osjetila. — Rade! — ponovi u zanosu, trže se i, izvivši se iz popovih ruku, požuri nogostupom preko odgojka ...

Ja mu ne branim, alal mu, neću da duši hvatam grijeha ..... Jedanput sunce izlazi i jedanput se umire!... Ostali svjedoci izjaviše jednako.

I svaku glavu svoga blaga oplakivaše, i zaboli ga u duši, kao kada bi morao da posiječe za ljute potrebe stari hrast u proređenome hrastiku povrh kuće: zna, iz staroga panja na

Pa kako se sve izvrnu, kako silom događaja poslednjih godina o svemu se razuvjerio! ... Teško mu je u duši... Poslije očeve smrti premišljaše često o tome, i puče mu pogibija pred očima, ali kako da se najednom snađe — on,

Šta bliže pristupaše k selu, osjećaše u duši jaču čamu i trzavicu. Naglo je pošao na put, hvatajući se toga zadnjega utočišta kao utopljenik slamke.

Redovito, pošto bi pročitao kakovo djelo, bilo materijalističke bilo idealne filozof ske tendencije, bijaše mu u duši tužno i mračno; i samo na dogledu prirodnih pojava, u prostoti, vraćaše mu se mir i blago veselje.

I kada bi je zamislio, onako prostu i zdravu trznuo bi se i jako bi ga u duši žacnulo. Silna prirodna strast nadjačavaše svaku misao. Tražijaše njeno tijelo i njenu mladost.

Otputovaše. Ivo ponese sobom melanholični napjev: „Slavonijo — zemlja plemenita”, i u duši pozdravi tu ravnu zemlju. I godijaše njegovoj duši dosada još neosjećana, nova, seoska idila.

I godijaše njegovoj duši dosada još neosjećana, nova, seoska idila. Srčano pozdravljaše po livadama rasijane težake, odjevene u bijelo; godilo

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

I učinio je da se u mnoge vrati plamičak vere, mala svetla tačkica što šeta zenicom obznanjujući da se u duši ponovo razgorela vatra životodajna. Znam da si ti u toj svetlosti, seme tvoje protiv beznađa, protiv greha.

Kakve su se sile sukobile u njegovoj duši? Kuda se zaputio? Osvetljava li Bog njegov put ili ga nečastivi vodi na bespuće?

Neko da bi okajao grehe počinjene u mladosti, neko da nađe spokoja svojoj nemirnoj duši, neko da potraži utočište pred surovošću života. Mnogi iz taštine i oholosti. Zar je neko ovde u potrazi za Bogom?

umnožava sve višestruko, izmišlja stvari, da će od toga što ona posećuje monaha ispresti priču prema svojoj pokvarenoj duši, neće je razumeti da mu ona ide da bi ga vidala, nego ko zna iz kojih razloga, reći će da je on mlad i lep čovek i da

Nešto sam tu i našao, ali u duši mi je vazda zjapila rupa, nespokojstvo me nikada nije napuštalo, stajalo je ono tu u meni kao golema glibava močvara

Baš sada. Jer prvi put, posle toliko vremena, osećam neku lepu, milu blagost u duši. Gorčina je nekuda iščezla, najednom sam izmiren sa svim i svačim.

Mamuzao je svoju siromašnu maštu nenaviknutu na takva pregnuća, ganjao po tupoj, otvrdloj vojničkoj duši neka utrnula bivša osećanja, prisećao se onoga što mu se činilo dirljivim i sve to pažljivo složio u govor.

Ja to i nisam učinio zbog njih nego zbog sebe, da bih sačuvao samopoštovanje i da bih olakšao svojoj duši. Dimitrije Ali dan promiče, blagi septembarski dan sa pitomim suncem odozgo i toplom zemljom odozdo i mi postajemo

Neću da nosim na svojoj duši život onog deteta što kao mišić izviruje iz modre izlizane ponjave. Smerno me pozdraviše.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Anđela onog što bludi noću, I s duše goni nesnosan san, I duši mojoj kreposti daje, U gorki časak, u strašan dan. Anđelskim krilom neka me štiti, Kroz život ovaj mučan i klet A

V Samo kad prošlost probudi se drevna, I stare sreće zagreje me žar, Očajne suze pomute mi pogled, u duši sine zaboravljen čar.

nit sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče Srce mi je uzimala gorka srdžba, teška seta, I u duši prezirô sam nasilnike celog sveta.

Gde sada zamišljen stojim, Od ranog detinjstva svoga ja sam, u duši svojoj, Bludio po istom kraju, po cvetnim poljima tvojim.

sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi, Ili zamišljen puši; Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja A bol u krepkoj duši. Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvona...

radost podeli s njima; Jer spomen na mračnu prošlost njega je mučila često, I on je tražio tada ugodno i mirno mesto, Da duši olakša samo.

Slatko je kroz život proći i nebu vratiti ono Što duši darova nebo kad na svet posla nas, I vedro, spokojne duše slušati smrtno zvono I s uzvišenom nadom čekati krajnji čas.

I kada ih čujem na kakvome veću, Slušaću ih hladno, al' sporiti neću: Gadiću se samo u srcu i duši, I zviždaću tako - da im zvone uši! 1889.

Nek te, dakle, briga i tuga ne guši, No slobodno išti što ti drago duši.“ A Srbin će njemu: „O Gospode jaki! Ja bih željno iskô novina ma kaki', U kojima piše šta li dole rade, Kakve nove

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši, On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

Pod nebom crne se ždrali, O puste obale reke lome se rumeni vali, I magla uvija râvni... U toploj njegovoj duši Zvuk tajne, nejasne sreće zazvoni bolno i drago, I vajar, nesvesno čisto, u staru kapelu uđe, Iz koje molitva bruji uz

No tuga, što zdravlje ruši, Učini od tada prevrat u bolnoj njegovoj duši. Silvije od ove noći sto puta oseti jače Svu pustoš života bednog i ništavila svoga; Odsad je bančio češće, kašto se

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Od Njegove Svetosti čuo sam pri rastanku lepe i tople reči, koje će mi večito ostati u duši. A neki dan dobih ovo pismo.

taj šiprag, nailazim u njemu na još koju plemenitu ružu, lafrans ili maršalnil, i njihov otmeni dah vaskrsava u mojoj duši celo moje zlatno detinjstvo. Ko bi mislio da miris jedne ruže može sačuvati u sebi hiljadu uspomena!

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

on veruje, kao pravi prosvetitelj, da je duša mladog čoveka nalik na „meki vosak“ (varijacija prosvetiteljske metafore o duši deteta kao neispisanom listu hartije), te da se vredi „oblikovati“ dok je čovek mlad.

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA A, ne, dedo! Otkuda ti star? MIRON Da, po telu nisam, ali po duši — duša mi je stara! (Kao nešto o čemu je toliko mislio, ali o čemu nikad do tad nije hteo da govori, tako razdragano):

da će biti već malo gola, stara, izrešetana pukotinama i stenama — isto kao i ja što sam sa pukotinama i stenama na duši. I to će me radovati.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Govorili su neki za njega da je siromaštvo uzeo kao pokajanje, da je nekada morao biti drugi čovek, da ima na duši neki teret. Kad se oženio, tvrdili su ljudi da je i Herminu uzeo za pokajanje. Ali je Hermina iznenadila.

Doktori su odveli „markiza” na posmatranje i našli da na telu i na duši ima bolesti. Julica, na iznenađenje cele varošice, ostavlja dete u kući sestrinoj, a ona se vraća da neguje muža.

— Nisam učena i ne umem ti lepo i tačno kazati šta sad osećam. Nemilo mi je na duši, i hladno. Ti si mi kazao velike pohvale, a ja pohvale ne volim, i ne razumem dobro šta će one staroj ženi.

Prekrsti se pred ikonom i pomoli Bogu ovako: — Gospode, daj mir duši Todorovoj i Boškovoj... Gospode, smiluj se deci mojoj, nikoga sasvim rođenoga nemaju, a to je strašno, Gospode, nikoga

Oči, bezmalo bele. Neka večita brižnost i namrštenost sušili su tu fizionomiju, kidali joj i zavezivali crte. U duši te žene živelo je ono što često živi u dušama ružnih žena kojima se uskraćuje sve sem radosti od rada: tuga, srdžba,

kao đavo, — otac mu je morao, po konjski, ćustekom sapinjati noge — kasnije ga je neka velika pomirljivost i dobra u duši smirila i oplemenila. — „Sava je dobar, ali Mirko je dobrota” — govorili su Gornjovarošani sasvim tačno.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti, da je kao mrtav na svoju Rozinantu prevalivši se — zaspao, i s najvećim očajanijem rkati počeo.

Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti, da je kao mrtav na svoju Rozinantu prevalivši se — zaspao, i s najvećim očajanijem rkati počeo.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

ne plaše Bliži se konjica noći Alah il ilalah Zografe Šta li vidiš na dnu noći Zlatno i plavo Poslednja zvezda u duši Poslednji beskraj u oku SENTANDREJA Bežala si do kraja večnosti Učinila još sedam koraka Prema severu Izvadila iz

rukom se krsti On budući kralj golaća CRNI BORBE Glava me već s koca gleda Ionako me nema i nema vas Pojmite li Po duši ih po žiži slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za cvetnim ključem postojanja Na dno mora

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Tako, sećam se, kad je pop sručio na mene, onako gologa, čitav bakrač hladne vode, da sam mu u duši opsovao nešto tako nehrišćanski da to ne bi ni u kom slučaju moglo poslužiti kao moja izjava prilikom stupanja u

Razume se da smo mi deca, uostalom kao i ljudi, hoteći da vidimo čega to ima u umetnikovoj duši, razdrli mu grudi i iščupali dušu.

Pa onda pitanje zašto žene nemaju brkove moralo se u mojoj detinjoj duši javiti kao daleko predosećanje poznijeg feminističkog pokreta, koji bi to nema sumnje, daleko brže napredovao i možda

SUĐAJE Razume se da su ti moji podvizi u spoljnom svetu imali odjeka ne samo na mome turu već i u duši mojih roditelja i cele moje porodice.

“ Međutim, kad je berberin svršio brijanje i isprao me od sapuna, niti je bilo kakve promene na mome licu niti u mojoj duši.

Ta je pojava jedan dokaz više da utisci iz rane mladosti ostavljaju vrlo dubok trag u duši. Sećam se, na primer, da sam zbog sedam mršavih krava izeo sedam tako debelih batina da o debelim kravama nisam smeo

Živko, koji je inače iz Užičke nahije, iako nije voleo da deli megdan sa profesorima, prevukao bi u duši gudalom po strunama i počeo takođe desetercem, kao svojim domaćim dijalektom: Malo bješe takijeh junaka Kô što bješe

O, koliko me je puta gonilo i golicalo nešto u duši, koliko puta me je dražila inspiracija, koliko puta mamila kakva prilika, ali sam se uvek junački uzdržavao.

A čuo sam da vele i to kako mladi poeta oseti u duši neko nadahnuće, otprilike kao što žena oseća začeće u četvrtom mesecu.

— Iju, iju! Sad će još izaći da smo mu mi kazali da napiše pesmu! — uzvikuje najstarija tetka, koja je inače u duši bila vrlo zadovoljna pesmom i koja će izvesno tu pesmu pustiti u cirkulaciju, starajući se da dopre i do ruku same

– Da čujemo Janka! – kliče omladina sa donjega stola. – Kardo rode, reći ću ti po duši (Janko je rado govorio u jednini kad se množini obraćao).

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Zemlja se brani sa kućnog praga. U Drugoj liniji potiču oni od hajdučkoga kolena i nose duboko zarezane u duši priče o junačkim podvizima svojih dedova. Ali komandant kaže: „Ko je vera, a ko nevera“... Izdajnik.

Ali Mića se namršti i pribi se na moje grudi. Ja ga umirujem i kažem kako je čika dobar čovek. Osetih neku toplinu u duši, što se ovo nejako dete sa poverenjem predaje meni, pa ga pomilovah. A on se navali na moje grudi i zabi prst u nos.

Petrović, Rastko - PESME

Doktor trbuh proseče, Izvadi bubreg bolesni: O koliko je veliki! I bi mu milo u duši što će i takvog imati u zbirci. Ptica zapeva na grani, divka zaplaka u bašti, Doktor je spustio čudni bubreg u teglu!

Aj! aj! aj! NAJSENTIMENTALNIJU O SITOSTI LEGENDU U duši mi je odaja prostrana, U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.

Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko Da joj se visoko telo utopi. Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!“ U duši mi je odaja prostrana, U njoj svako veče jedu jegulje pržene.

nikada ne usnih ni jedan vrt: To je kao leći gorko u mirno zvezdano polje, Čekati još jedan jedini lek: mrak crn, da duši bude bolje.

se da neću izići do smrti iz ovog mraka, I bljuvah na sami spomen vreli pobedničkog zraka; O kako mi je bolno bilo u duši onih dana, Kada bih, i čelom, svaku stopu poznao svoga stana!

Šantić, Aleksa - PESME

I, kô sa visina Olovni oblak po duši mi pade, Najcrnji pokrov bola i gorčina. I kobna misô moriti me stade: Što moja nisi, i što smiraj dana Ne nosi

U njenoj ruci pun je kondir bio Sunce... Ja klekoh... I dokle me grije Njen pogled, ja sam žedan sunca pio. U duši začuh slatke melodije, I sve mi sjajem čudesnim zablista, Milo i toplo, kao nigda prije. Zavjesa spade...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

sina ili milu ćercu, zarad boga i zaradi duše; koji bratac mile seje nema, sad je može za blago kupiti, svojoj duši mjesto uvatiti. Otkupljujte, moja braćo draga! Izbavljajte te srbinjske duše a od turske, od nečiste ruke!

Kad to čuli Srblji svikolici, onda oni raspustiše roblje; ode roblje kud je kome drago. Blago Iva i Ivinoj duši! I to Ivi niko ne pripozna, ni Ivanu kogodi zafali, a kamoli da Ivanu plati!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Međutim, mimoprolazeći prolaznici iz istog sela, videći to, dobiše silnu sumnju u glavi i strah u duši, pa proizvedoše veliko bježanje i uzbunu po predjelu u čitavoj okolini. Tom prilikom baba Staka, udova poč.

Otišao je Stric, noseći u duši prvu istinsku tugu u životu i neizbrisiv lik tihe djevojčice, koja ga je nekad predano voljela i koju on ipak nije umio

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

BIVO U SRCU 5 PISAC ZAZIVA PRESVETU DEVU DA BI MU POMOGLA SAMU SEBE HVALITI 6 PUTOVI 7 MORE 8 SION 9 SVOJOJ DUŠI 10 SEJAČI 11 HVATANjE SENKE 12 MOLITVA ZA DUŽI ŽIVOT 13 DOBRA LOZA 14 POHVALA ŽENI 15 VELIKA GOSPA DOMAĆA 16 VINO I

LEPOTU NEVESTE U OČIMA DRŽI 434 POHVALA DRAGOM KAMENU 436 NADGLEDNIK BAŠTINE 441 NA MESTU PUSTOM OD LjUDI 442 PRITČA O DUŠI I TELU 443 NA MORU GALIJE 445 POHVALA SKROMNOM ŽIVOTU 446 NOVOGODIŠNjA TEŽAČKA ZDRAVICA 447 CAREVO PISMO 449 NA MERI

A gospoda mu za prosjake ostati, a kamo da s palicom na koga zamahuje! SVOJOJ DUŠI Jučer si bila duša hananejska, s grehom obtovarena, dor k zemlji pogrbljena, a danaske si se pak s božija slova

No svagdašna briga i to veliko pakosti duši i nevaljalu je ni k jednom dobru čini, a preko nemarenje opet je gubi. Zato Bog malo popušta odbijati joj se od nas

Podiže slavni manastir, sabra u njega podosta kaluđera, sam dragovoljno trudeći se o Bogu i o duši poživi, i njih sviju jednako kano otac svoju decu, suzljivo ih svetujući, na dobro učaše.

Jerno čistilnica je crkva duši i telu s brloga zemljana, i nebesni je ovo stanak, se moliti, slušati knjižne pesme i učiti se o zakonu, doznanjivati se

A mi smo ljudi svetski; kaluđerom se to pristoji činiti, našto su se sami dali i odredili, ko tom o duši staranju i rađenju jednome. A dvema putovi se ne može hoditi; jedva jednim da tko može pravo hoditi.

žderući do ponoći, odlazeći i pak dolazeći svi u glas i u neznan blebećući, ni jedan ih knjižnik da što o Bogu se i o duši seti i iz pisma što progovori.

S rukama da radi, a o duši nek se stara. Svi to zaktevamo da smo jednako boljari te bogatice hvalimo, a siromahe kudimo.

ne može se ni dokonavati, niti ono valja što i čati, ni Bogu je prijetno, nego jedna grehota i dosada ljudska, paguba duši i telu. Iz toga svome inočastvu ništa hvajde nejma, pokor i ukor...

Skupoća i veći trošak, što no od toga nikakve vajde nejma, krome duši povređanje. A u džepu za prosjaka ne držati novca. Nije li to ukor i sramota?

reči i pojanje i sam si nevaljalo zacenjen se š njima klapitao, so tim pak i jevanđelske, apostolske i proročaske besede o duši za svet slušajući! So tim srdcem primajući garez, jad i smrtni čemer gutajući, potom i strašnu tajnu sveto pričeštenje!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Oplakala je dan, lila suze, klela svet, ali i sebe, jer je u duši osećala da je sama dala povoda onim svojim držanjem i uvredljivim rečima kojima je uvredila jednu iskrenu i njoj tako