Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Njegovi prijatelji su i njeni prijatelji; jedno drugo nikad drukčije ne zovu, već „duško”. Ima jednog sina, slavnog „fiškala”, pa onda unuke.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
(Ovo dođe kao opomena silnicima, ali je malo verovatno da će je potomci doktora- Geuss-a razumeti). Duško Dugouško je ponašeni Big Vunnu; tako ga zovu i u drugim južnoslovenskim plemenima.
decembra 1983, preko Vesele sveske, da ima zeca kome je dala ime Duško. On je beo, ima duge uši, ponekad podignute, ponekad oborene. Čist je, spava u kavezu, uvek je na oprezu.
Krakov, Stanislav - KRILA
E, uostalom, tu pisar Kazimir odmahnu rukom, i onako je sve to kupus. — Kupus? Meni nije to kupus... Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela.
— Haljina joj je bila crna, i nije dovoljno pokrivala ni grudi ni noge. — A kako je samo poljubac bacila. — Bravo, Duško. Poljubac kurtizanke ispraća te na front. Doneće ti sreću.
— Ukrcavamo se u zoru. Eh u ime Boga, — major se prekrsti, — izlazi se na front. — Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta. Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba.
— Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta. Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba. A Duško se smešio, jer se sećao poljupca koji je danas sa zlatnih zuba u letu primio. Sećao se i Mija.
Sećao se i Mija. — Eh, dabogme da smo imali uspeha. Te kakvog. Duško je dobio poljubac od male Viktorije, kroz vazduh; na vas se, čika—Joco, mnogo smejala ona čupava Vida, kamenjarka, a
— Da se spava, reče major. — Laku noć. Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen. Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja krsta.
— Ćutite, gospodine majore, čuće vas vojnici. Duško se nagao i vukao za rukav majora. Četvrtasta glava poručnika Luke se bojažljivo okrenula iznad ugnječene jake.
— Nastavi: ”...budući da su grčke pogranične straže vršile špijunažu za račun Bugara, a po naređenju...” Duško je sedeo na sanduku punom narezanih i okruglih bombi, i pisao na liskama maloga bloka. Telefon je jednako zvonio.
— šapće okrugli kapetan Buda ađutantu, koji kraj njega leži. — Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro. A, šta veliš, Duško? Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje.
A, šta veliš, Duško? Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje. No Duško ga ne čuje, i zanosi se sve više u snu. Kapetan šapće sam sa sobom sve ređe i lakše.
— Poginuću, — strah struji kroz dušu majora, i očajna ruka prihvata čuturicu. I duško leži kraj njega i drhti. Kuršumi mu presekli sećanja i misli.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Duško skoro lud od straha i umora ispenjao se najzad na kamenitu kosu. Nije on bežao ka prevoju, kuda su svi nagli.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kakve galije po moru! Ravnica beskrajna, i dobri konji, pa lepše lepote i većeg uživanja nema. Ja na Labudu. Josin Duško na Cvetanu, a Luka na kobilici Milici. — Opet smej i podvriskivanje.
Šegrt jedan se prevrnu triput na rukama: „Živela kobilica Milica!” — Pa kad prsnusmo, Nano, nestadosmo! Duško propade u sunčanoj prašini kao u ambizu; ja srast'o s Labudom, i vrištim s Labudom, i vetar nas nosi, i zemlju ne