Krakov, Stanislav - KRILA
Skloni pogled i kad srete užasnute oči Duškove, usne mu se malo nasmešiše. Htede podići ruku, koja beše olovnom kuglicom probijena. On to nije čak ni osećao. — Daj..
— smežurani kapetan zabrinuto pita. — Pa da šta ćemo. Zar ne vidiš čiču kako se promenio? A kroz oči Duškove kao da prolaze sluđene slike juriša i klanja.
A novine i onako ništa ne donose. Potom je ušla bolničarka, ona ista koja mu je sekla zavoj, i donela čašu limunade. Duškove usne bile su ispucale i blede. — Ranjenik sa Bitolja? Ovo ga je već ljutilo. Znaju jedino za Bitolj.
Prozor koji je dotle bio zatvoren kao da se otvorio. Neko ga je prekoračio i ušao u sobu. Oči se Duškove raširile. Crna prilika išla je pravo ka njemu. Odjednom vide zamahnutu ruku nad sobom. — Au...
svaki krvni stvor se po tome poznaje. Po podu lože prosipala se soda i viski i kvasila nove cipele Duškove, a on je naporno pio piće, koje je mirisalo na rastvoreni karbol. Tri škotska oficira uletela su sa vikom u ložu.
Na prevoju nagli talas vetra zgrabi čelični šlem sa Duškove glave i baci ga daleko u jarugu. Iz magle se ukazao transport promrzlih ranjenika.