Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
»A ko zna?... pomisli ona sa nekom sumnjom na duši: možda je ovo pretvaranje... Da li mogu biti ljudi toliko dvolični ?«... I to ostade za nju nerazrešena zagonetka. A pisar se tek sad oduševio svojom rečitošću, pa ne misli prestati.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Ljudske blagonaklonosti Dobrodetelj ne traži Kao dvolični prijatelj. On, Kad se smeješ ti, smeje se; tužiš li Ti, i on će, vernost svaku obećava Ust’ma, sercem ne misli Tako,
Naklona vidi l’ da ti je sreća, u Vatru skočiće zbog tebe, za život svoj Taj dvolični ne mari Dobroželatelj: duhne li Pak otkud vetrić ma najmanji, traži ga, Viči, zovi tog tvog krasnog prijatelja — Jest!
bio tvoj, Dve grozne, pune godine beda, Što posla ljudma Bog, Bez straha ti si prespavao tiho Zabludom uma tvog. Dvolični jezik prijateljstva lažna Za tobom nije bacao jed, Nit ljuta strela dušmana silnih Nanese tebi vred.