Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
da smo mi ove (četiri) dahije među sobom pozavađali, i oni će se skoro između sebe potući, zato molimo: prepravite džebane i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo.
Ja pošljem za mog strica, da čas pre ide ovamo. — Ljudi kažu: „Evo vojske, no nama treba džebane; otkud ćemo dobiti?” Ja kažem, neka se oni samo kupe, a za džebanu neka se ne brinu, ja ću je iz Nemačke dobiti, a veće
iz Nemačke dobiti, a veće svi glavni ljudi znali su, da je moj otac kod Nemaca poznat, i veruju da će Nemci meni dati džebane. Drugi dan dođe moj stric. On ostane u vojsci, a ja odma odem da tražim džebane, i 17.
Drugi dan dođe moj stric. On ostane u vojsci, a ja odma odem da tražim džebane, i 17. februara dođem u Zabrežje, poručim i dođe mi tu Petar Jerić iz Zvečke i Isailo Lazić i pop Leontije iz Urovca.
u gomili; i pisao sam Kediću i Grboviću da i oni čete kupe da bijemo u Valjevu Poreč-Aliju; i ja odo̓ da tražim džebane u Nemačkoj!” — Onda svi oni đipe i veselo poviču: „Ej junače, zašto odavno ne kažeš nego nas plašiš?
no skoro polovina naroda, i da su na Savi ćuprije, opet se ne bi lako moglo preći, „nego vi gledajte i dajte nama džebane, mi ćemo se moći s njima tući”.
— Major kaže: „Carstvo ne može vama dati džebane ni oružje; no vi nađite kakvoga trgovca, neka vam on krijući daje”... Ja kažem, da ne poznajem tu nikakvog trgovca, i
Ja ga zamolim i on dozove toga Živkovića. Ja mu odma kažem da gleda da nabavi džebane, da se s Turcima tučemo. Na to Živković reče: „Moj popo, ja hoću, ali nemam novaca”.
Kad pređem, poručim i odma dođe mi Petar Jerić, Isailo Lazić i pop Leontije. Pokažem ono malo džebane, i kažem da je otišao čovek u Varadin, i da ćemo džebane dobijati koliko hoćemo.
Pokažem ono malo džebane, i kažem da je otišao čovek u Varadin, i da ćemo džebane dobijati koliko hoćemo. Oni odma skupe i krenu što su imali gotovi̓ 300 momaka, i dok dođemo do Grabovca, bilo i̓ je
u vilajet i da imadu sporazumije sa knezom (Nikolom) Grbovićem, Kedićem i Milivojem a ja otrča̓ da donesem jošte džebane, koja će biti gotova u Boljevci, jerbo ono što sam pređe doneo dao sam onoj vojsci koju sam ostavio u Ljubiniću.
pobegli iz Valjeva; tako mi isto i stric Jakov piše da su razbili Turke na Svileuvi, i mlogo i̓ pobili, no da gledam džebane što više i brže mogu da ponesem da idemo na Šabac. Ja onako radostan pređem na čardak boljevački.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I diže se sila koja je bagatelisala te male čete što ne imadoše čestito ni džebane. Tako otpoče borba, koja je trajala iz dana u dan. Nije nikakvo čudo bilo naći leš na putu.
— reče Miloš oštro. — Kuda? — Neka ide svaki svojoj kući!... Čekati onoliku silu bez džebane ja neću. Čupić je kršio ruke. — Šta da činim? — uzvikivao je hvatajući se za glavu. — Šta ćeš činiti?
Čupić je kršio ruke. — Šta da činim? — uzvikivao je hvatajući se za glavu. — Šta ćeš činiti? Ako saznaju Turci da džebane nemamo obrali smo bostan!... Nego... šalji što pre po barut. Čupić se mišljaše koga da pošlje. Reče da mu dozovu Zeku.
Sila je to, sila!... — Mi smo i silu dočekivali! — Jesmo, al̓ je bar bilo džebane. — Pa doneće Surep džebane. — Doneće, ali ako saznaju Turci pre da nemamo?...
Sila je to, sila!... — Mi smo i silu dočekivali! — Jesmo, al̓ je bar bilo džebane. — Pa doneće Surep džebane. — Doneće, ali ako saznaju Turci pre da nemamo?... Ako slučajno udare kao juče što su, pa vide i sami?...
Turci su jači od nas. Oni imaju svega: i pušaka, i topova, i džebane, i hrane. U nas svega ponestaje. — Gotovo, pravo veli... — čulo se kako izbija iz žagora. — A ovoj Srbiji trebamo mi!
Priđe i uhvati ga za rame: — Šta je, ako boga znaš! — Dakle, istina? — reče Deva. — Šta? — Nemate džebane. — Nemamo, ali je Surep otišao u Mitrovicu da nabavi. — Dockan! — jeknu Deva. — Dockan?! — Dockan!...
— Dockan! — jeknu Deva. — Dockan?! — Dockan!... Turci već znaju da džebane nemate. Javio im neko iz preka... neki kapetan. A već su se spremali da beže natrag...
Kad to potrošimo, mašićemo se ljutih guja iza pasa, jurnuti u Turke, pa koga bog voli! — Ima i u mene nešto očuvane džebane!... — reče Čupić. I pokaza mu dva bureta baruta što behu u jednom ćošku šatora. 3eki se razvedri čelo.
Matavulj, Simo - USKOK
No, na naše jade, nemasmo džebane, a mletački princip zatvorio granicu, držaše ruku Turčinu, te moradosmo poslati u Podgoricu Šćepanova konja Brnjaša i
Nađosmo četrnaest topova hrane i džebane. Zbog ovoga uzeća dade Rusija Savu Markovu i guvernaduru kavaljerstvo „Svetog Đorđa“, a Stanku Petroviću, koji se tu i
Iz Srijema vladika otide u Beč da nabavi džebane, jer čuo bješe da je skadarski vezir Mahmut-paša Bušatlija naumio udariti na nas.
dvije vladičanske mitre i dva krsta i rezličite utvari crkvene, koje je jednom vladika morao založiti da bi nabavio džebane! Pod panjegama bjehu dva velika gvozdena kovčega, po svoj prilici prazna, otkad Rusija prekide godišnju pomoć!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
I sa pogledom vojskovođe otpoče Grilus smotru vojske piljara i njihove džebane. U to stigoše, kao što je bilo unapred ugovoreno, tri njegova roba na pijacu i donesoše, obešene o leđa, dve velike i
Jakšić, Đura - JELISAVETA
VUJO: Ali ni Mlječići ne ostaše u dugu. — Dužde nam posla te kakve darove: pušaka, noževa, džebane — i još nešto su čime se knjige štampaju... Ali već od toga je slaba vajda Crnogorcu. Pušku ti nama, džebane!... A knjiga?
Ali već od toga je slaba vajda Crnogorcu. Pušku ti nama, džebane!... A knjiga?... Knjiga imamo i suviše! Ta ne izvukosmo li lane i ono što se kojeđe po crkvama nahodilo, te savijasmo
— Kaza im: da nam je dužde Iz Venecije poslô štamparu, Pozdrav, oružja, džebane i sveg! — JELISAVETA: Pa?... Kapetane! KAP. ĐURAŠKO: Pa: „Latini su lukavi, Junačka muka tišti lisicu...
Radošu, reci ko? Ako ne oni što nam dadoše Đerku, onako divnu gospođu, Oružja, džebane, štamparu, Ako ne oni, neće Arnaut! RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć, Samo Latine — ne!
večnu, Sirotinju junačkih sinova, I bojeva stogodišnjih sledi: Glad, golotu, pogibiju, bedu, Što nam često bez džebane bojne Na nevolji dolaze nevoljno — Sedom duždu iz očiju starih Izvio sam suzu sažaljenja. RADOŠ: Suzu sažaljenja?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Đe je sreća, tu je i nesreća: u Nedića nestade džebane, a ne mogu na noge ustati da potraže po društvu višeka, već izglasa staše dozivati: „O družino, braćo Srbadijo, nije
“ Dosta zlata, al’ džebane nema. Stade vikat jedan do drugoga, ni u jednog nije se desilo; a to turski špijuni začuše, otrčaše, Turcima kazaše da
jedan do drugoga, ni u jednog nije se desilo; a to turski špijuni začuše, otrčaše, Turcima kazaše da j’ u Srba nestalo džebane.
U dušmana nestalo džebane“. Kad li, bolan, Turci jalaknuše, na Srbinje juriš učiniše! Tu se Srblji pokoriti neće, već se brane i praznim