Upotreba reči eno u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Upomoć! Ljudi, pomagajte! Eno se ruši već! Ljudi, voda! Iz male gomilice njih dvoje-troje, širokih prsiju, snažnih mišica, hrabri momci, kakvih

Marko, a gde je moj brat?...“ pitaše u najvećem strahu čiča-Marka, a Marko reče tiho, ali mirnim glasom: „Eno Obrada, Maro! Čuvaj ga, a ja ću sad s doktorom doći“.

Tetka zabrinuto gleda u poslednju vrećicu brašna... „Grlice“, veli, „još koji dan, pa nećemo imati hleba!... Eno, gledaj kako goveda skapavaju od gladi: tako će i sirotinja padati pred vratima nemilostivih bogataša“.

Ali sve beše badava! „Ranjen sam, trag mi je uhvaćen, Grlice... Ja odoh; eno gde sviće!... Zbogom! Zbogom, možda zanavek, zbogom Grlice!...

moga očajanja, da se još jednom nagledam te okrečene grobnice u kojoj su mi mladost i nada, ljubav i tuga sahranjeni... Eno, ono visoko čađavo zdanje, tu je „kurija“.

Petci; a ako si baš umoran, eno ti konja, pa sedi gore na one kožice; kad budemo tamo dublje u planini, a mi ćemo se onde i odmoriti.

Al’ ona nešto tamo obaja, te, hvala bogu, eno je i sad, živa i zdrava... Tek, evo, kažem ti: sve je u božijoj ruci, i ljudi i životinje, al’ onaku pogan ne treba ni

„Pobratime“, reče Živko, „vreme je da putujemo; ti sedi na svoga konja, a Stani eno moj konj, a ja ću peške pred vama. Meni je cela Čestobrodica poznata kao kuća u kojoj sam se rodio“.

Miladin se ućuta, a malo posle pogleda u zvezde. — Učitelju, — reče, — vreme je da putujemo; eno, pogledaj tamo istoku, videćeš gde se nebo beli, skoro će i da svane.

Šta će taj silan svet, pa još pod oružjem? Eno i g. kapetana! Vidiš gde razrađuje ljude ko će na koju stranu. Ja pogledam bolje i vidim kapetana, a za njim tri-četiri

— A zna li za to Stana? — Eno je, — reče mehandžija, — gde kuka u porti, nesrećnica! Miladin pogleda tamo: — I nju je vreme porušilo; i ona je

Znam toliko da u Srbiji malo koja palanka naša nema „šarene kavane“, a svaka kavana ima i šarenih gostiju... Eno, pa ih gledajte!

Obradović, Dositej - BASNE

” — „Ako hoćeš, hajde, ali ko će nam biti sudija?” —„Eno oni koji onde pase. Vidiš kolike su mu uši”, odgovori kukavica. Počnu pojati.

jošte ne poznajemo, ali dobri ljudi lasno učine poznanstvo, brzo ćemo se, ako bog da, i bolje poznati, jer smo komšije. Eno ti moje selo za onom glavicom što nam baš sprama nosa stoji i za onom hrastovom šumom što se preko nje promolila.

Ali eno nevolje: gdi čovek dobro poseje, i bog da te lepo rodi, a kad požnje i ovrši, pre nego saspe u žitnicu, dođe drugi i odne

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ko isisan crv doji vranu mlekom crnim kao krv; a žohare ljudi jedu, ulov tih, i bdiju, da žohari ne pojedu njih; eno i u nebu, uz šumarka rub, zasvetluca zvezda kao zlatan zub. b.

vode iz trave iz grmlja - Od čega li ih tolike napraviše ima ih tušta i tma - Kakvi li su im ono konji - Štajerci - Eno pretrčavaju kroz onu pšenicu - Kroz onaj šumarak jašu dva po dva - Ne zna se da l zapad svetluca gušće od severa

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

ja i dođem kući u Brankovinu, da se spremim za Rusiju, al̓ eto ti Damjana iz Kutešice k meni: „Hajde — neli — zaboga, eno Turaka na Drini i nije i̓ vrlo mlogo; izlaze te pljačkaju pak opet na Drinu, a mi sedimo na Siminu Brdu.

” Jošt nekoliko pođemo, a ono se nešto ukaza belo po vodi: „Eno, pobratime, gusaka!” — Tek to Jova izreče, a povika dumendžija: „Ko se plaši, nek u lađu legne”.

Onda Milenko skide vlašku kabanicu i kapu, pa reče Turcima: „Eno mene, Milenka, dođo: no ko ste vi i kuda ćete?” Kažu oni ko su i kuda misle i da su oni društvo Gušanac-Alino, i da

” A oni svi uglas: „A kako ćemo, kapetanu sjâti, kad eno Vlâ puna planina?” On siroma maše na sve rukom: „E, sjaš̓te, braćo, turske vam vire!

” Kažemo: da je dole na Moravi pred onom turskom ordijom. Marinović kaže: „Nije istina, no eno ga pobegao u Zemun, a Beograd pust ostao, Turci došli u Smederevo i k Beogradu spješe” i proče.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje! Eno nečijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor — stoku mu poganu!

uša! — Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!...

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!

— Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. — Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal. — Koji lopov? Kakve svinje?

— Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal. — Koji lopov? Kakve svinje? — Eno onaj tvoj pošteni Sima, što ga jednako hvališ!... Zatreše mi sav kukuruz. — E, e, zatreše?... — Zatreše, jakako!...

— reći će Srećko Iliji i Stevanu. — Ne može ti ono, brate, dok ne zakine tuđe muke — crklo bi! — dodade Ilija. — Eno, sve stara potra — gotovo istrunuli oni strukovi... Poznaje se, brate, što je skoro potrveno.

Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti. Kuću da gradiš, nemaš otkud, a moraš. Već i ružno je — sve se sprda »Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u košari!...« Nisi nikud pristao... — Bogme nikud! — rekoše neki..

— Ala je to bila hala i vetar, moj brate! — začudi se onaj što je rasturao popa. — Ja šta misliš — reći će Radan. — Eno, preklane kaka sila beše duhnula i ovuda. Hoćaše sve grad potući u koren...

Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu... — Jes̓, bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre... Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta.

Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje. — A batalio se, brate, dakako! — nastavlja kapetan. — Eno, pre nekih godina, znam — prođe starešina.

— 3nam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako dočekan kao što ste vi dočekali vašeg kapetana. Eno, poznajem ga po razgovoru, kako je veseo i dobre volje. Nikad ga nisam video tako dobrovoljna!...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Lakše!... prikradaj se!... Oni će te drugi smotriti! — vikao je Marinko, hvatajući ga za rukav od košulje. — Eno, vidi, kako se rebri!... Gledaj, gledaj, kako joj nešto šapuće!... vidi, vidi, vidi, kako se ona smeška!...

E, tako je tvoja kuća zamrla!... Onoj sedoj kosi treba vratiti obraz, to ja ne treba ni da ti kazujem!... Eno ga, raspleo kose, zapalio čibuk pa ćuti. Jedino je nebo kuda pogleda... On od boga samo smrti traži.

— To imaš pravo! — rekoše u glas i pop i kmet. — Pa eno vam hvata i Miloša Sevića. On sobom prosi Miloševu kćer za Lazara. I onda ne može bolje biti!

Ja ti to javim Čupiću, koji je bio kod Erića u Metkoviću, a on odmah potrča i ... eno sad... Ja dođoh da i tebi javim!... Požuri!... Stanko uze pušku i viknu: — Polazi!

„Da li mene bije olovo? — premišljao je on. — Ne, ne bije!!... Eto, toliki bojevi!... Pa baš, eno i Lazara! U dva maha je pucao na me, pa ništa!... Jedared udario u kapu, a drugi put u nož!...

— Da bi još za koji dan, dok kolebe ne pogradimo ili bar zemunice ne iskopamo!... — Zar ovo nije jad?... Eno jadne Stake... umire! — reče jedna baka. — More, i naživela se!... Ali eno Pera, jedinac Živanin, umire!...

— Zar ovo nije jad?... Eno jadne Stake... umire! — reče jedna baka. — More, i naživela se!... Ali eno Pera, jedinac Živanin, umire!... — odgovara neko. — Vala, ne znam koje mu je veća nesreća ja l̓ to, ja l̓ porađati se!

— odgovara neko. — Vala, ne znam koje mu je veća nesreća ja l̓ to, ja l̓ porađati se!... Eno, onamo se jedna porađa!... — reče jedna žena. I tako je išlo. Jauk i zapevka prolamahu nebesa.

— Deva!... Deva!... — povikaše sa sviju strana. — Šta nam nosiš? — Gde je Čupić? — pitaše Deva. — Eno ga u šarampovu s vojvodama. — Idem k njemu. Pa ne osvrćući se na razna zapitkivanja radoznalaca, uputi se pravo šancu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

A, nije! To je Joca doktor! Gle kako zaljubljeno gleda u nju! Poznajem, poznajem! Znam sve! Eno onaj isti ozbiljan pogled na njemu, koji sam juče opazio i kome sam se čudio! Dakle to li je! Naravno!

Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za

Dućan gotovo i ne radi. „Zar ja — kaže moj otac — da merim gejaku za dvadeset para čivita? Eno mu Čifuta!” — Mati ne sme ništa više ni da proslovi.

— reče naš pop. — Onako je sve u dlaku! Još sam zaboravio da mu kažem da sam i jednog Turčina pokrstio, i eno ga, svi ga znate, valjan hrišćanin i jedan po jedan gazda u selu.

Ide on u naše selo i eno ga gdje uđe. Hajd, hajd, pa pravo u narod. Ustaviše se kola. Gledamo mi ko će to biti. Gospodin čovjek nespretno

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika... Eno ušli su sam u oltar, pa počeli da činodejstvuju, da služe sami jutrenje. — Vla-vla-vladika! Jao naopako!

ga čak i u Temišvar nekoliko puta paori kad idu na žitnu pijacu; a i kod kuće su ga svi doterivali, — pa ipak ništa! Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi k’o i drugi sretni satovi.

Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva živina iz avlije pobegne kud koje. »Eno ga, opet se dere matori magarac!« veli ljutito popa. Pa tako je i večeras radio.

— A gde je mati? — zapitaće pop Spira. — Eno je kod krave. — Idi je, sinko, zovi; ona i ne zna da imamo posjetu. Gospoja Sida bila je tamo gde se obično muzle

niža, to je mnogo lepše nego kad su i muž i žena visoki, a sačuvaj bože kad je muž mali, a žena se otegla u visinu! Eno kako ružno stoji kad Arsa grk pođe kudgod sa ženom, pa ona dugačka k’o toranj, a on mali i snizak k’o patak.

»Ne dam mu, bome; eno mu miševa, pa nek ih hvata!« rekla bi gđa Sida kad tranžira meso; samo kad je čistila ribu, onda bi mu bacala ono što

I ja isto tako šacujem — potvrđuje pop Spira. — Eno gledam samo na asentirungu: kakve ti ne uzimaju u vojsku. Čisto vele: daj samo nek je više kanonenfutera!

Čisto vele: daj samo nek je više kanonenfutera! Sad im je svaka žgeba i navrta dobra; nema više untauglih! Eno i Perin onaj mucalo, nema prednja dva zuba, a ne ume sekser krajcara da izračuna, pa i on ost’o u katanama.

»Eno ga, veli, u šupi, pa nek svira u njega svake druge nedelje u dujetu s njenom mamom!« Melanija je išla češće na bal u Temiš

Čas krivi, čas pravda sebe, al’ opet na kraj kraja, kad ozbiljno pomisli, pa šta je to tako baš strašno kazao; ta eno i u pesmama, trukovanim još, — pa šta se sve ne kaže, pa se niko ne nalazi uvređen!

— Jesam, mamo! — Otvori malo šalukatre!... U sobi je k’o u rernu... vrućina mi je. Pa zapali malo omana... eno na’ćeš tamo na ormanu... pored štrikeraja, pa zapali... Ovi prokleti komarci ujedaju k’o kere...

Eto, pa i ovako, kakav sam da sam...pa opet se strefi pa ponekoj zamaknem za oko... Eno baš u Tatićevom šoru, ona Arsina punica, k’o rek’o bi da me je begenisala; jerbo, kad god prođem pored nje, a ona se

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ima dućan, veliku trafiku i kuću. — Ta ovo devojče je baš njena sluškinja! Ako izvolite, može vas onamo odvesti. Eno onde ona velika kuća i dućan — onde sedi. — Ako hoćete, ja ću vas onamo odvesti, — reče sluškinja.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Ovaj ovde gospodin video ga lično. — Gde ta video i ko je taj, Boga mu nije to mala stvar. — Ko sam da sam. Eno vam pred zgradom Poslanstva njegovih stvari i diplomatske arhive, sve je uvezano, spakovano i natovareno; možete videti!

“ Vidim, kažem ja. I zaista vidim gumasto drvo. „E, levo od njega, u onom stenjaku, eno vam njihove armiske osmatračnice. Polupajte ono kao cimentu.

I sad, u sred tog užasnog saznanja, eno ih stoje ona jadna, stara porušena i oljuštena drveta i u dubokoj, teškoj i umornoj rezignaciji gledaju se nemo, dok

Beograd raste; raste Beograd; gle kako Beograd užasno raste! Beograd nebo para I svi vrhovi osciliraju. Ah svi, eno, eno svi, bez razlike, vrhovi osciliraju.

Beograd raste; raste Beograd; gle kako Beograd užasno raste! Beograd nebo para I svi vrhovi osciliraju. Ah svi, eno, eno svi, bez razlike, vrhovi osciliraju.

Kosa?... Evo ovde iz svih mojih rana lopti krv. Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža. Eno onde, baš onde promaknu senka: to je bela smrt. Eno je! Drž'! Drž'! Tu je. Tu je moja smrt.

Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža. Eno onde, baš onde promaknu senka: to je bela smrt. Eno je! Drž'! Drž'! Tu je. Tu je moja smrt.

Jaoj! Eno strče moje mrtve noge do kolena: voze me u jednom divnom rimskom šaru sa dva točka od cveća. Neki truli, smradni i

Afrika

kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što je blisko onome o čemu sam sanjao. Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Kad vidi novci, zovi poustaliju, i mi ubii. (Viče.) Dušo Juco, dušo Juco! Eno ćuti pasjo vero! Oći da mi ubii. Kad broim cvanciki da sluša: „Oho! Janja ima novci! Odi, gospodar arambaša, da delimo!

(Viče što god može.) Što ćiš ti kod mene? PETAR: Ta šta vičete tako, nisam ja gluv! Eno neki ljudi čekaju tamo na vrati. Ne znam kakav razgovor imaju. JANjA: (Toj špekulacija.

JANjA: Di-i Petru? Di-i hidru paklenu, di-i kerveros kod Plutu, di-i da go taki truim. JUCA: Eno se tamo zabunio, ali badava, suv pesak sve popio. JANjA: Oh grom, di si da ga ubiš! (Otrči.

POZORIJE 6. JUCA, BIVŠI JUCA: Znate šta je novo na sokaku? Kir Dima bankrotirao. JANjA: Što, more, što? JUCA: Eno zapečatili mu dućan. JANjA: Kirije imon! Deset iljada forinta! MIŠIĆ: Šta? JANjA: Kajmeno, propadnili mi!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Pa i to je ležalo ovde, po travi, u dronjcima, u krvavim pokrovcima, u izmetu, od opšteg proliva. Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije.

na Tisi, noću, po zvezdama, sve trupe princa Evgenija Savojskog, i omogućio pobedu, a nikad mu ni hvala nisu rekli. Eno sad Tekelije u Rosiji. Engelshofen ga onda probode pogledom, pa mu reče da su tome svemu samo crkve krive.

Grozdin je stajao čelo njegove glave i reče mu da ga jedan oficir traži. Eno ga u kolima, na sokaku. Pavle onda iziđe, onako neumiven, hladan od zvezdane noći i vide, u kočijama, koje su stajale

Pa zar nije nepravda da se ime Tekelije ne zna? Austrija Tekelije nikad nije pominjala. Eno Tekelije sad u Rosiji. Ali, ako ime Tekelije nije znano u austrijskim armijama, oni, Isakoviči, nose to ime u sercu

Vidi li on, kapetan, kako se grane, eno, u bašti, dole, od vetra, povijaju. Tako se eto i mi povijamo, a kapetan, čak i u snu.

mutno i oblačno, postmajster Hurka došao je Pavlu, da ga izvesti da je i lajtnant Petar Isakovič, sa ženom, stigao. Eno ih, kaže, pri ulazu u Tokaj, pred krčmom – potkivaju. On ih je, kaže, poznao, iako ih nikad nije video.

Onakav šešir, kakav gospoža, u tim kolima, ima, nema ovde u Tokaju. Niti oficira, koji jaše, na sedlu, onako. Eno troja kola, pored đerma, nedaleko od česme, koja pripada Višnjevskom. Svet se oko njih skupio.

u koji se štap njegov upliće, kao neka treća noga, ali koji je brz i čvrst, tako, da može reći, i među stotinu ljudi: Eno mog oca. Neće ga, sad zna, sresti tako, više, nikada!

Petar Tekelija bio je oberlajtnant, kad je, pre četiri godine, tražio pašport u Beču, pa eno ga kud je već doterao, na Kavkazu. Šta će ovde?

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Tek što je čiča zakoračio na prvu granu, on se razdera: — Šta je ovo, pobratime? Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke! — A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme!

— zavijao je nepoznati — ko li će me noćas zaštititi od mrkog mede! Au-vau, tražim prijatelja! — Eno još jednoga koji je u nevolji — prošaputa Miš prorok. — Koliko čujem, to je neki pas.

Slušali su i od čuda bečili oči. — Vidiš da je unutra bio konj mišolovac. Eno ga Miš prorok uzjahuje — reče Slaninko. — Ala je taj hrabar! — zabezeknu se Brašnov.

Najzad se između vrba i jova pokaza siv mlinski krov. — Eno ga! — uzviknu mačak Tošo. U istom trenutku Šarov pomirisa neki trag u kukuruzima i poče da reži: — Oprezno, Tošo,

— Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo. — Eno ga sjedi pred ulazom u svijet, grebe po vratima i mijuče: „Žućove-junačino, pusti me da uđem!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo Šta je s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio Eno belutka Ostao je tvrdoglav u sebi Ni na nebu ni na zemlji Samog sebe sluša Među svetovima svet LjUBAV BELUTKA Zagledao

Nušić, Branislav - POKOJNIK

II AGENT: Rekli su mi da ćete mi ih vi dati. SPASOJE: Dobro, vrlo dobro. Prati li vas ko? II AGENT: Dva žandarma, eno ih na ulici. SPASOJE: Nemojte ih ostavljati tamo, palo bi u oči.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Onda je Rašida viknula: - Eno ga! - i ja ga videh kako sav slepljen sa konjem leti prema Halas-Čardi, dok iza njega, u vazduhu ostaje svetla pruga, a u

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Zatim i to, da je njenoga muža volela žena princa Virtemberga, koji je stanovao eno u onoj velikoj zgradi, u Beogradu, gde je sad Paša.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Šta to radite? – Igramo klisa... — odgovaramo. a sve očima tražimo izgubljeni klis. Eno ga, leži pokraj novog automobila u dvorištu, baš se nekako zgodno namestio.

Voda na lancu. Jedan je tako počeo da iz duga vremena pomaže ženi oko pletenja. Namotavao joj vunicu, i šta je bilo? Eno ga, kupila mu štrikaću mašinu pa siromah plete li plete! Glavu ne diže. Dve klot — dve frket!

Mladić se pojavio nešto kasnije. Izveo je vratolomnu kristijaniju, zaustavivši se u oblaku snežne prašine. —Eno ga! — reče Čile. —Idealno za decu... — reče Pop. — Da oni moji vide! —Još jedno pivo? — upita Čile. — Ja častim!

Matavulj, Simo - USKOK

Nikada od njega nećeš čuti da pominje svoja junaštva, da se hvali, kao na primjer ovaj stari Mrgud, koji te eno sad gleda i jedva čeka da graja utoli, da počne. Po duši, ima se čim hvaliti, a i on je dobar.

Ja sam im ove godine polažajnik. Sutra idu ženske. Hajd sad umij se. Ja ću ti posuti! Eno vode pred vratima. Janko obučen i u dimlijama izađe i opra se.

Ubi ga Marko Matov Poček. Mi se jednak digosmo da se bijemo s Donjokrajcima, ali naš serdar i njihov knez smiriše nas i eno dovedosmo Marka da mu ti sudiš! Eno ih na gumnu, te me poslaše za tobom! — Kad je ta nesreća bila?

digosmo da se bijemo s Donjokrajcima, ali naš serdar i njihov knez smiriše nas i eno dovedosmo Marka da mu ti sudiš! Eno ih na gumnu, te me poslaše za tobom! — Kad je ta nesreća bila? — pita vladika, pognavši konja u hod. — U ručano doba.

— Razumiješ li, Janko! — doda pop, videći Janka nepomična... — Pisali su ti tvoji, i poslali su ti silan novac! Eno sve u Sava Markova! Janko skide kapu, prijeđe rukom preko čela i jedva izgovori: — No, hvala bogu!...

— Hvala bogu! Kako je vama? — Ništa: prozebao sam, pa se liječim po naški, kao što vidite. Eno vam ondje na stolu sve. Janko nestrpljivo uze pismo i sjede. Ruke mu drhtahu.

Čobani spustiše puške, a jedan zapita: — A gde ti je družina? — Eno je na kraju rudine. — Jeste li s plijenom? — Nijesmo!

— O, bog s nama! — reče knez. — A što meni snaha riječi o tome ne progovori, nego eno baš navalila da dam Milicu u Primorje!? — To i ja ne razumijem! — A što misliš, sumnja li se što Krstinja o tome?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Svet je zanosan zato što je takav kakav je: Onde potok, Onde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad. Tolikom zdravlju, tolikoj radosti i dobrodušnosti, mi danas možemo da verujemo samo u dečjoj poeziji.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Razneće i u vozduhu. Pak jošt dok otpadnu od nji Slovaci, dok se sojuzimo s Česima, Moravcima, Poljacima! Eno, u Pragu se osniva slavensko carstvo! ŠERBULIĆ: Istina? LEPRŠIĆ: Zar ne čitate novine?

NANČIKA: Dabogme, kad je njeno ružno. MILČIKA (gledi na pendžer): Jao, mami! Eno je sokakom, sigurno će k nama. NANČIKA: Nek ide k vragu! 2. EDEN, PREĐAŠNjI EDEN: Ideš anjam...

8. MILČIKA, PREĐAŠNjI MILČIKA: Znate li šta je novo? Madžari odlaze. ŽUTILOV: Dakle zacelo? MILČIKA: Eno puna pijaca ljudi. Pešta je pala. ŠERBULIĆ: Ajdete da gledamo kako će da beže.

Znate li da ne spavam više od sedam sâti? Ovaj ovo, onaj ono, aratos ti i službe! Eno, ni Čivuti jošt nisu proterani. SMRDIĆ: Što se Čivuta tiče, neka jošt malo postoji.

GAVRILOVIĆ: A donde da skapaju od gladi? SMRDIĆ: Što im drago! Eno kod patrijarha narodne kase. Nek ištu od njega. GAVRILOVIĆ: A gdi je naša opštinska kasa? SMRDIĆ: Šta znam ja gdi je.

ŠERBULIĆ: E, jeste li ga vidli? SMRDIĆ: Tako nam treba kad nismo imali pameti. Kud se dede Lepršić? ŠERBULIĆ: Eno ga gdi se razgovara s nekim stranim. SMRDIĆ: Ajdemo. ŠERBULIĆ: Već mi se dosadilo bez posla biti. (Odlaze.) 4.

Sremac, Stevan - PROZA

— »A gde vam je gospođa Kajo, Jova?« pitaju Jovinu ženu druge žene. — Eno ga gde sedi — veli gđa Kaja — pa radi u sobi. Posl’o me od kuće da mu ne smetam. Piše, samo sedi pa piše!

Žestoka posla, priko; samo ne smem od žene da pričam moja đavolstva, jer, eno već se ljuti! A tek kad prođem, čujem iz avlije kako neko peva: »Jòvâne, prvo glèdânje!« Hehe, šalim se, ženo, šalim!

More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema! Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista vuna.

Ona sve to zašporovala, paru po paru, da odene svoga sokola. Ona mi skuva, namesti, opere, ušije, upegla. Eno onaj drugi kaput već ’teo da bacim, iskrzali se rukavi, a ona ne da, nego nastavila rukave somotom, pa sad k’o i da je

Gazda Radisav je — kako već rekosmo — držao kafanu i mehanu. Eno je na uglu ulice. Mala, čista kafana, sa četiri-pet stolova i sa verthajmovom kasom, u kojoj pored novca i hartija

Radičević, Branko - PESME

ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa. Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo,

ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa. Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo, Al' na vrati ko

“ Šare s' ore, gorice se puše, Da se bolje turske glave suše. Tamo, brate, eno sunce seda, Jedna ljuba na vojna izgleda, I evo ga, na nožu mu, pobre, Do dve turske, do dve glave dobre, Ona preda

Da l' još luta, da l' sanak boravi? Zora sjaje — ma gde on se bavi? Eno njega tamo kraj izvora, Gde klonuo od teškog umora, Puno gnjevnih misli premislio, Ma ga najzad sanak prevario.

Jutro beži, podne se primiče, Iz gorice beo dvorac niče: „Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi donde.

udara i tamo i amo — No da mahnem kad je igra samo, Skoro svud ih Srbi već slomiše — Ma će sutra biti muke više. Eno zađe sunce ogrejano, A vrću se čete neprestano Od gorice od one kaurske, Čete idu, a čete su turske, Što serašćer

jednom: pocrvene trava, Ostaviše pet hiljada glava, Što preteče, strugnu bez obzira — Al' ko reče da u Srba dira. Eno beže — baš ih polomiše — I čadore Turci ostaviše, A Srbinji u njih ulegoše, Pa ih divno premetati poše, I podosta

Oh na sreću, ali ne na svoju, Već Boga mi, Srbine, na tvoju. Sunce sede, eno tamne noći, Al' Turcima niokle pomoći, Pa da im je jošte jada više, Eto straže u grad se slomiše: „Ide đaur —

A sade im tako šaka pade, Unapred se već srećice slade, Svima igra srce u nedrima — Al' je Gojku oko srca zima. Eno Turak' — oh ti njegov jade! — Međ njima je zacelo i Rade, Nosi Cvetu, Bog joj pomogao! Ma je Gojku kam na srce pao.

brate, gorskijeh hajduka, A jedina još Srbinu ruka U toj zemlji — Bog joj pomogao, Pa joj više takih tića dao! Eno šeće iz gorice soko, Oko njega ono pusto perje, Dvaest druga, dvaest zlatnih pera, Svakom vjera tvrđa od kamena,

Musto ode, a ostade Fata, Na srdašcu one ljute jade, Oh eno je, eno cure jadne, Ona gleda s visokog čardaka, Gleda mlada u mrak i tišinu, Misli jade, misli hudu sreću, Misli

Musto ode, a ostade Fata, Na srdašcu one ljute jade, Oh eno je, eno cure jadne, Ona gleda s visokog čardaka, Gleda mlada u mrak i tišinu, Misli jade, misli hudu sreću, Misli svate,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj ... — Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka. — E, Rade, Rade ...ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka.

I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put. — He-he, ipak nas čeka stara paripina rakoli se Petrak.

Mi, dječurlija, također živahnusmo i potrčasmo da tražimo djeda. — Đede, đede, eno bradonja slika! — Gdje slika? — prenu se starac i pogleda put naše gostinske sobe. — Eno ga kod pojate. — Kod pojate?

— Đede, đede, eno bradonja slika! — Gdje slika? — prenu se starac i pogleda put naše gostinske sobe. — Eno ga kod pojate. — Kod pojate? — izbeči se djed. — Otkud kod pojate? Kako se tamo može slikati?

— Eno ga kod pojate. — Kod pojate? — izbeči se djed. — Otkud kod pojate? Kako se tamo može slikati? — Eno ga, bogami, sjedi na koritu i nešto moluje — potvrdi sad i lopov Sava. — Sigurno pravi nekakva sveca.

mu je nešto smetala, a kad bi je stric Nidžo uzeo u zaštitu, starac je samo zlobno vrečao: — Znam ja nju, sveticu. Eno joj Petraka samardžije, nek je on pazi, svakako je prešao u konjsku vjeru.

— Rade, brate, samo da se spasim do prvog snopa, a u mene ječam, eno ga, još malo, pa će ušiljiti brkove ko Mađar iz Marmaroš Sigeta.

— Tukao? — opet jeknu djed. — Da, da, moj Radoje. Poživi tako koju godinicu, pa kao tičica — kljunom u travu. Eno je na našem starom groblju, bar je mrtva među svojima. — A ti se nikad ne oženi, a?

— Stoj! Stoj! Eno ga opet! — Šta, zar ni sad ne valja? — začudi se pjesnik. — A baš sam lijepo sročio ono za čakšire.

A onaj moj trezveni, pametni rođak? Eno ga, opet se čuje. S gole čuke poviše sela, on uporno rešeta mitraljezom u susret avionu koji ponovo nailazi.

a kad već Mulić krene svojim putem, Rožljika ga i na polasku pecne: — Ajd, ajd, požuri samo, da ti ne izmakne sreća. Eno je, uprav zamače dalje iza one okuke. — A ti pritvori vratnice da ti ne uteče iz avlije — dočekuje Cigo.

— Ma u jednoj mi je sin, a u drugoj sinovac, brate moj mili, pa da ne osramotim dječake. — Eno ga sad. — A bojim se i Trinaeste brigade, tamo mi je kum komandant. Nevolja jedna, pa eto ti.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Kad vide nož, odma je omekšo! A vidi ga sad! Aaa, neće se ovo svršiti na ovome! HASANAGINICA: A tamo je bašta. Eno oraha, prelazi mu krošnja preko zida. Pod orahom sedim i vezem, a nogom ljuljam kolevku... Nizvodu cveće...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom...

A Marko čuje, milo mu, pa se čini nevešt i samo viče: — Žene, brzo! ... Brzo bre, eno komšije već trinaest tovara, a mi?... Ih!... I brzo se saginje, mulja besno, a ruka mu se crveni kao krv od grožđa.

I zaista. Eno starojko i još nekoliko njih ustali. Drže se za stolice; hteli bi oro, ali kao da im je žao da prekidaju pesmu, pa samo

Cipele s „kopčama“, mintan od jumbasme i šajkača od vojničkih šinjela odavno su gotovi i čekaju me. Eno ih gde poređani jedno do drugog stoje na sanduku. Naročito cipele, — one mi nikako ne daju mira.

— Nemoj; nana je za tebe sve to spremila. Za koga drugog?... Nemoj. Čekaj Božić. Sutra će. Eno, već je došô u Tekiju... — Kod koga u Tekiju — pitam je razrogačeno, — da idem, da ga vidim? — I potrčim.

Prvi je dan Božića, pa ne ide da čovek odmah... ima kad, tri su dana. I zaista, eno, drugog dana, jedva ako je ponoć prešla, a po gdegde tek zapišti zurla i dopire koji glas pesme.

A od svuda, sa sviju strana, po komšiluku pesma, svirka, vesele. Pa čak se već zašlo i u piće. Eno: Jovan Palamar zaseo nasred kuće. Izbacio mangal i peć — vrućina mu, polomio sve čaše i privukao tendžeru i iz nje pije.

— ’Ajd idi — veli glasno, da ga čak i ona čuje. — Idi, da te nana, eno, ne čeka. A ona zaista ga jedva čeka: sve se boji nečega, a naročito one širine i prostranosti druma, sveta, ljudi što

Kostić, Laza - PESME

Al' badava je; eno ih nema, crn im se oblak sumrakom sveti, a noć će crna skoro odneti sunčevu slavu i slavu njinu. — Oj, sunce, sunce,

Jest', eno je, te grdne bludnice otkrovenije što je otkrilo, pokazuje mi otkrivenu blud, previja se u mučnom naponu, — il' umire

,,dobro Mi došo!” Ture ga pozdravlja, ,,Osman ti se paša ponizno javlja: paša je blizu, tek tu što nije, eno, gle, na bregu barjak mu se vije!

njega en' u kleti na postelji mojoj spava avet grdna mojih strava, — Dagon mi se njome sveti, što mu hrama obesveti; eno vam je, sad naval'žte, na njoj, na njoj kiv iskal'te! A šta na to majka stara?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

A oni mu kažu: — Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku. Onda im zmaj reče: — Idite i kažite mu neka mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, neće mu ni kost s

Pošto pojedoše, mali kao đavo nađe nešto žensko pa reče: — Nije pravo da mi našu kraljicu jedemo. — Kakvu kraljicu, eno kraljice gdje spava! — reče mu otac. Zatim ponovo počeše jesti i razgovarati se.

Sunčeva mati zapita ji lepo: — Imate li vi, deco, svoju rođenu majku? Ovi odgovore: — Imamo, dakako! Eno je kod kuće. A sunčeva ji mati opravi kući i rekne im: — Idite vi, draga deco, k vajnoj majci.

— Pa dobro, — veli dečko — ubiti, ubiti; nego znaš što je, pusti ti to meni; ja ću s tijem biti brzo gotov. — Eno ti je, — veli mu otac — pa je ubi kako ti god drago, kad ti srce i duša podnose, ja i onako ne bih mogao dići svoje

— Ručajte, ručajte — veli on njima — pak ćete poslije vidjeti je li dolazio. Oni sad lij eno tu siti ručaju, a kad ručali, odvede ih Marko da vide starca uprešena s bradom u bukvu. Kad tamo, al' jest!

Na to najmlađi rekne: — A šta bi ti pripovijedô, kad eno prije smo pripovijedali, pa proteče voda i nađoše se dukati. To mora da je neko čuo kad smo pripovijedali.

— Ič nikoga! — veli prosjak. — E, onda ti znaš kud se dio moj ćemer, eno onđe sam ga ostavio! Prenerazi se prosjak od čuda šta ovaj govori, pa reče: — Otkani se ti mene, dobar čoječe, dosta

ga uzme jedan sluga te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete koje bješe uzjahalo na štap pa trče po dvoru: — Eno, ono je Premudri! Čoek se začudi, pa pomisli u sebi: „Šta će ono dijete meni znati kazati!

A Ero mu kaže: — Eno ga, vidiš, đe uteče uz brdo. Onda Turčin: — Drži mi, more konja. Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za vodeničarom

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Kad ne spremam, opet psuješ. MAKSIM: U moje poslove da mi se niko ne meša. Eno ste mi i pero zabacili. SOFIJA: U fioki je. Ostavila sam ga da se ne izgubi. MAKSIM: Tako. Tražim, da poludim.

Vidim ja moje dobro jutro. Žena vredna i uredna, a kad tamo, na svakoj strani crna šteta. Eno se i daske oglođale od teška trvenja. SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu.

NIKOLA: Pa šta je posle bilo s babom? KUM: Šta je bilo; pala od muke u bolest, i eno je sad leži na astalu. Ja mislim da počnem tamo od ponedeljnika, možda ću se oprostiti bede.

Istina, katkad i zabadava propsujem, ali zato se ne može kazati da ženu kinjim, kad ona ima uvek ponešto staroga duga. Eno, tek što je omirisala bal, pa već oće i ona da pravi. Ajd, ajd! Ali otkuda je to, te mi se sad odpire?

NIKOLA: Idi, idi, pa gledaj decu. MAGA: Eto, žao mi je, kad se jediš, a ja ti želim ugoditi. NIKOLA: Eno se i krastavci pokvarili. MAGA: O vragu! Valjda, eto, ne valja sirće.

SOFIJA: Ako nisam dobra u ovim aljinama, neću biti dobra ni nakićena. MAKSIM: Eno se tamo potukoše vičući da tebi pripada nagrada. SOFIJA: Ja im i ne tražim. MAKSIM: Vidi se, kako revnuješ kući. 7.

JEVREM: Šta, jošt nije neprijatelj pobeđen? MAKSIM: A i tebi lepo kažem da mi ne kvariš ženu; jer eno ti vrata. JEVREM: To nije nikakav manever, nego na duel, ako si junak! MAKSIM: Marim ja za tvoje ratove!

ŠALjIVAC: Pa gdi sedi razum? ISAJLO: Eno ga, u sobi. ŠALjIVAC: Deco, meni se čini, da ćete vi da stradate od doktora.

MANOJLO: Šta znam ja, ono se pokazuje na šest nedelja. DOKTOR (iza scene viče): Osvime! ISAJLO: Eno viče. MANOJLO: Jao, kuku! DOKTOR: Osvime! MANOJLO: Idi ti, Isajlo! ISAJLO: Mene ne zove, nego tebe.

ISAJLO: Mene ne zove, nego tebe. MANOJLO: Ali ja se bojim. DOKTOR: Osvime, Perzerine, zar ne čujete? MANOJLO: Eno sad zove obojicu; sad možeš ići. ISAJLO: Da vidiš, đavoski je posao. POZORIJE 9.

STANIJA, PREĐAŠNjI STANIJA (za sebe): Kuku, sama s momkom (uzima jastuk iz kreveta). LjUBA: Ama nemoj to, majka, eno kanape, pa sedi ljucki. STANIJA: Hu! LjUBA: Sramota je vući jastuk iz kreveta pred stranim.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Odjedanput, ta mačka je vrisnula: „Jao, eno ga Tom Džons!“ i, zaista, bio je to Tom Džons, ali šta ima veze, mislim, kad već drži svog čoveka za ruku u nekoj

Posle je opet vrisnula: „Eno ga Džordž Lenon!“ pa zatim: Jao, je li ono Stiv Mek Kvin? — i, zaista, bio je to Stiv Mek Kvin, pa šta onda?

Jer, šta smo mi učinili sa našim najbližim, milim i dragim? Eno, na kalemegdanskim klupama lipsavaju nam starci kao stari. slonovi! Ne smeju da se vrate kući pre šest!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Beo rubac sa krstače lepršanjem sveću gasi. S Glavačića eno kleca, i s točkova plamen baca, božja čeza sa tri sveca i tisuću tri mrtvaca.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ I njemu Mjesec pomože rado, u bliskom toru osvijetli stado, a Kudra skoči. „Eno mi kuće, Mamice eno i čika-Žuće!“ Odjuri jagnje ko čigra prava, ostade Vujo kratkih rukava.

“ I njemu Mjesec pomože rado, u bliskom toru osvijetli stado, a Kudra skoči. „Eno mi kuće, Mamice eno i čika-Žuće!“ Odjuri jagnje ko čigra prava, ostade Vujo kratkih rukava.

Negde u svetu sve je zeleno, a sutra k vama proleća eno. Kad vaša polja zavije zima, negde je leto, znaj, mislite onda na cvetne dalji, na sunčan južni kraj.

Od čuda Žuća da siđe s uma: „Gledajte čuda, cvetala šuma!“ A Toša češe sanjivo rebro: „Eno i polja zasuta srebrom!“ Dedica samo zamišljen kaza: „Evo nam jutros u goste mraza.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Nije prašnjavo, samo se ne smete osvrtati jer je odostrag duboko. — Neću se osvrtati. Vidi li se jezero odavde? — Eno, vidi se vrlo lepo. — Uskoro će biti mesečine? — Već je rasvetljeno iza planina. Vi dolazite zbog riba? — Ne.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije, Il' šumi na visini, I kao prastaro groblje lisnatom mrežom ih krije. Eno na surom Visu urvine vekovne stoje K'o strašan, ogroman skelet...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Dobro je, reče, ako je takva volja da ponovo vidim zemlju svoju i voćke u mom kraju, krećem! Eno poznatog tela stene i pokreta reke što se baca od gajeva do klanca, sunce kao nikad sjajno i dvori visoki, bez

Pevač sa brda zapeva: zašto se odaste toj veri u pošast, kad eno sunce bodro sija i divna su zdanja za čovečijeg sina, kule od mermera i krovovi od medi.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

DANICA: Pa eto, nisam još ni poslužila goste. TETKA: A gde su ti gosti? DANICA: Eno ih, šetaju po kući, razgledaju. TETKA: Što ne ispiše bar kafu? DANICA: Nudila sam ih.

POJAVA VI ADVOKAT, PREĐAŠNjI ADVOKAT (dolazi spolja): A! Gosti su još ovde? AGATON: A, ne! Rasterao sam ih ja sve. Eno ih po sobama, pakuju se.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— E, idi u drugu bateriju, eno tamo! — i pokaza mi rukom u pravcu nekih šupa, ispod kojih su zjapile topovske cevi.

Jedan pogrbljen trči duž ograde. Sigurno je ordonans. Ali, videće ga!... Sad se vraća, zastade, eno ga gde leže i on. Odahnuh malo. Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukočeni...

Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini. — Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu.

— Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i

— Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže.

Vojnici raspoznaju svoje drugove. — Eno ga nišandžija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, što je raširio ruke.

Vojnici raspoznaju svoje drugove. — Eno ga nišandžija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, što je raširio ruke. Među ranjenicima opažamo čudan pokret.

Vojnici raspoznaju svoje drugove. — Eno ga nišandžija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, što je raširio ruke. Među ranjenicima opažamo čudan pokret. Okreću se u pravcu neprijateljskih rovova.

Tada se okrete meni: — Pazi u pravcu one šume... eno ga put, vidi, vidi... kolona se neka kreće. — Onda se saže prema Tanasiju: — Izvesti komandira da se kreće dugačka

— Onda se saže prema Tanasiju: — Izvesti komandira da se kreće dugačka kolona neprijatelja. Izgleda kao da su stali. Eno ga jedan na konju, sigurno komandant... Vojnici sedaju sa strane puta.

jer se oni kolebaju... ne, ne, novi pridolaze... Brže, gađajte, ubijte ih, to nisu ljudi... Eno ga gde pade, onaj se u kovitlac okreće. Ali zašto oni naši leže mirno... mrtvi, mrtvi. Oh... rinu razorna u gomilu...

Ali sada ih gađaju njihovi pozadnji, i uklješteni, oni padaju ničice. A iz šume desno kuljaju kao rojevi, eno ih gde trče, jedan pade, još jedan, ostali odmiču, i ceo se stroj sruči iza vrzine na sto metara od naših rovova.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće vam njegova neobičnost veoma čudnovata. Eno ga, stade u hlad pod jednom brezom. Svrake zakreštaše, prhnuše i popadaše na obližnje drveće.

— Da li je škola daleko odavde? Dete se obrte k selu, pruži ruku na jednu od bližih zgrada i reče: — Eno je, vi’š ona... s visokim odžakom.

»Bog ga video, kad ih pre nauči pesmi! pomisli Ljubica. — Vidi se da je nisu znali dosad: eno još ih uči kako se to igra«. Zatim se okrete svojim nestašcima i strogim tonom vrati ih na svoja mesta.

— Kolegu ćete imati dobrog, za to vam jamčim. Mi smo ga u školi zvali mlâdom, jer se sve nekog belaja stidi... Eno ga, vidite, zacrveneo se pa obara oči. Još da mu nije ove guste bradurine, — zlo! — Šta ćemo sad, čime da te častimo?

sad?... Šta ćemo?... — Odi da vidiš... Pisar je dovede do vrata Gojkove učionice i pokaza parčeta hartije. — Eno, tu je i tužba i akt ministrov... Sve u parčeta!.. — Šta si radio?! Viknu preneražena Ljubica. — Ha-ha...

»Sad će da plane... evo, tek što nije... Prvo će njega u leđa, pa u mene... Eno ga, jest, revolver... Mati... otac... Stanka... moja mladost !«...

Da apsim, ni kriva ni dužna čoveka, i to sad baš, pred promenu. Mogu i odgovarati... — Kome ?... prihvati pisar. Eno dva svedoka čekaju. Sve će to da ide po zakonu, ne brini ti — Dobro... oteže predsednik.

»Sve izgubih, što god sam imao !«... Evo ovoga plota... eno vratnica... nije nikad do sad odlazio u njen stan. Šta je to?... Ne čuje se kukanje ...

Jes, to su ona dva oka, što ih samo on zna i niko drugi... Gle i lice se vidi, eno one ogrebotine, još se crvene i kvare izgled lica. No gle, šta je ovo?... Vidi li dobro?...

kao da ću ga svojom rukom okužiti!... Kad ko ovako javno propadne, svi ga preziru, izbegavaju... A po neke... eno baš ona Danica, održava veze sa nekoliko učitelja, i svi je znaju.

svud navučene zavese, ali one dvokrilne, te se između njih može videti. Prope se na prste i pogleda unutra... Eno je, sedi na stolici i plače, a on hoda po sobi i mršti se... O, pa ona strada!... I ona pati !...

A Gojkove oči gledaju... gledaju preko uzdrhtala plamička voštanice i čini joj se da govore. Jest, eno... vidi se jasno... Beše u tom pogledu čitav bezdan prekora, tužnoga, očajnoga, gorkoga prekora.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

— Ja bi s tobom besedila, Ne smem od majke. — A gdi ti je tvoja majka? Ne bilo ti je! — Eno mi je u gradini Gdi neven bere; Uvenulo njeno srce, K’o što je moje! A moje je uvenulo, Većma ne može. 215.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Te fabrike, koje su crvene, kao grdne pekarnice, dršćući od napora, nisu ono što je nemačko. Nemački su eno oni visoki prozori što blistaju kroz maglu, visoko, pod krovovima, kraj mračnih, ustremljenih crkava. Tamo stanuju oni.

Kiša sipi, sitna, beskrajna – no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je

Ne tražite po ulicama mračnim, ritu i blud, što crveni. Eno vam rita na posteljama bračnim, a sram u ljubljenoj ženi. Kad ubijete sina svog prsnuće lanci, i pasti Bog.

Ne treba nam tvoj pozdrav i uzdisaj. Zar ruka da diže protiv reči svete, što željaše svilu, zlato, amorete? Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti talijanski nakiti što zveču.

Zar ruka da diže protiv reči svete, što željaše svilu, zlato, amorete? Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti talijanski nakiti što zveču. Za narod, kamen, sirotinju i glad, nisi dosta tvrd ni pošten, veran, mlad.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu. — Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani. — Pssst, mir, deco!

Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu. — Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani. — Pssst, mir, deco!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Za tobom se digao urnebes od dece, no redara ih sve namiruje i ti se spokojno predaješ posmatranju.... Eno pod kačarom polegale svinje, svako sito, oblo, debelo, pa samo čeka uboj, jal' trgovca.

On je njih baš i čekao: eno ga, čulji uši i diže rep... teoci prsnuše kud koji, a ždrebak okupi kuražnog vočića, pa trepte preko čajira ka' zvezde..

I sad mu ne ostaje ništa drugo, no da pozove protivnika na dvoboj. I eno ga, primiče se jednom burumku i otpočinje izazivanje...

No i protivnici ne ćute. Eno, Vidronja mu objavljuje da prima dvoboj i Širga otpočinje nastupanje... Sa gromkom larmom protivnici se sukobiše i —

Na zemlji čisto, jedro žito i pleva. Radi lopata i metla, a oko stožera raste gomila, ruke se sve brže kreću i eno, oko stožera se raširio veliki kup... Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh.

Taman se približismo kupinjaku, a neko viknu: — Eno ga! Visok, stasit čovek, u crnim suknenim čakširama, džemadanu i fermenu, trči preko čiste poljane...

— Eno, okrenuo ti se!... Javlja ti se, Boga mi!... — Mir, mače... nije meni! šapće zablenuta tetka, klimajući i sama veselo g

— Mir, mače... nije meni! šapće zablenuta tetka, klimajući i sama veselo glavom. — To on, znaš... Marici. Eno je pred kapijom. — Nije, tetice, živa mi ti! Baš sam videla kako te pogledao... A Marice nema. — Dobro ...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa: a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane. DANICA: Broji dane zato što nema da izbroji pare, a da ima...

SPIRINICA: Pa zar gospa Marina navalila baš sad da se to svrši? JEVREM: Pa sad. ovoga časa. Eno ih tamo u sobi kuvaju... SPIRINICA: Iju, a vi mene ovde držite čitav sat. Što ne govoriš, zaboga? (Odjuri.

) Aha, aha... pa može i da se čuje. Slušaj, gazda-Jevreme, ovaj ćeš orman maći odavde. Metni ga, eno tamo, između prozora. JEVREM: A zašto? SEKULIĆ: Treba osluhnuti. Kod njega se skupljaju sumnjivi tipovi, tice.

Sima Sokić”. JEVREM: Uh, pobogu brate, naružiste grdno čoveka! SRETA: Naružismo, dabome. Eno, već se lepe plakate po ulicama i zbira se svet u gomilama pa čita.

JEVREM: Dabome, lako je njemu kad unapred zna da će govoriti. A otkud ti znaš da je divan govor? DANICA: Eno mu i sad stoji na stolu. Ono „nešto” što sam čitala malopre kad si me ti grdio — bio je taj govor.

XX MLADEN, PREĐAŠNjI MLADEN (upadne i razdere se): Idu! JEVREM (prestravljen): Ko, brate? Govori ko? MLADEN: Eno ih ozgo, tek što nisu došli! JEVREM: Ama što urlaš, pobogu brate! Ko ide? (Ščepa ga i drmusa.) Govori, ko ide?

(Osluškuje na Ivkovićevim vratima.) Nije ovde, otišao je u agitaciju. (Viri.) A govor eno ga tamo na stolu leži. (Vadi ključ iz džepa.) Dobro kaže Sekulić, da izmaknemo orman.

A mi baš pošli na glasanje, pa velim da svratimo. SPIRA: Ama, nismo pošli mi na glasanje, nego pošao ja... SPIRINICA: Eno ga opet! E, ovaj će me čovek u grob oterati, a neće mi dati bar jednu reč da progovorim za života. Pa ne kažem ja...

PAVKA: Pa jes', to će najbolje biti. Reci joj ti, ja bome ne smem. Idi, eno je ona u spavaćoj sobi, a ja odoh u kujnu. (Odlazi.

(Čuje se muzika.) JOVICA: Pa radim ja, misliš da ne radim. Eno, čuješ li, to sam ja platio muziku da ide u gornju mahalu te da otud potera svet.

NAROD: Živeo Ivković! Živeo! JEVREM (svojima): Ama, šta je ovo, pobogu, ljudi? Eno hoće onaj da mi otme, hoće na silu da mi otme. IVKOVIĆ (govori): Draga braćo!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Ima, kako da nema! — Pa gde je mejana? — Eno, tam’. A drži je neki Đorđe Ružić, Đorđe Cinco ga zovemo. I taj ti je jedan od onih čapkuna, za koje ti kaza maločas.

— Aaa, ko vam je ono? — zapitaće ga Sreten zažmirivši malo. — Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo? — pa pokaza očima na jednog postarijeg čoveka što seđaše pod hrastom, a seljaci oko njega stoje pa se

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Kod drugih nije tako. Svud lepše sunce grije, U svim drugim kućama bolje se živeti može. Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije, Ima dućan prepun sedlarske kože, Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije.

Ja se pitam: vid očinji da li vara me? Eno žene, nasred Save, eno marame! Stari, mladi, dede, babe, bogati, siromasi: Kad je vrelo, svak bi glavu da u vodi

Ja se pitam: vid očinji da li vara me? Eno žene, nasred Save, eno marame! Stari, mladi, dede, babe, bogati, siromasi: Kad je vrelo, svak bi glavu da u vodi pokvasi!

Hrče li? Oh, ne! Najotmeniji u selu, On spava nečujno, kao jagnje, i tiše ... Jedna velika buba mili mu, eno, po čelu; On za nju ne haje; ko riba u vodi diše!

Stari pušač budući zle volje, Zapali u besu, celo duvansko polje. Kada povuče prvi dim Pomisliš: eno strašnog požara! Pod oblacima potamni sasvim Primorje, sve do Ravnih Kotara.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno. — Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava. On već ne bi mogao da izdrži. Cipelom ili čibukom bacio bi se za njom: — Ajd’, bar i tebe da ne gledam!

gde su bile ne toliko radi službe božje koliko da ih svet vidi u njihovom novom, tek tada prvi put obučenim haljinama. Eno mlada, puna i čista lica, Nata gazda-Milenkovih. Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve.

A sve one ili iza nje ili oko nje stupaju u društvu. Eno i tetka joj, Simka, čija je kuća odmah na ćošku do druge ulice, crnomanjasta, suva, koja je odavna ostala udovica i

veruje da je njen pokojnik zaista mogao toliko da potroši i imanje seljacima da proda, a njoj i deci ništa da ne ostavi. Eno Kako sa mlađim sinom izlazi i, čim opazi Todoru, Odmah joj prilazi ruci, ljubi je.

— Jesu, jesu, gazdo. Eno gazdarice po kujni, sprema. A Tomča (sin) tek što se nije obukao. Marko nije hteo, kao obično, na savijene jastuke,

Zašta?... — poče, a već joj od besa suze udariše. — Ne znam, čedo! Ne znam, ne pitaj me. Samo to: svršeno je. Eno, on tamo, gore: besni! Na oči ne smem da mu izađem. Oh, crna ja! Sofka se diže.

— O, o... tetka amamdžike, pusti Vaski onoga njenoga Ristu. Eno ga dreždi i čeka pred amamom na mostu. — A tebi Jovana! — odazva joj se uvređen i srdit Vaskin glas.

A ove druge nemoj da puštate. Šta da vas prljaju i da se samo tu vuku. Tamo neka su. Eno im svadba, dvorište, ora... A za onu, svekrvu, za nju, Sofke, nemoj ni da pitaš. Još manje što od nje da očekuješ.

— Ne znam ja, ne znam, slatka! Eno Sofke, pa ona, ako zna i ako hoće, neka ti da. I tek kada bi joj Sofka odobrila: — Pa podaj, nano.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

A, bogami, i smetenila ima svud! Pričajte o čem drugom!“ zvoni!“ „Prekinite vi sad svako pričanje, pa ajte k crkvi. Eno već „Hoćemo s pomoću Božijom. Ajtemo sokolovi!“ reče serdar i prvi se diže.

„Čiji će, zbilja, konji biti u ovo doba?“ reče Joka. „Bogme dva čovjeka na konjima. Eno ih ustaviše se kraj strikove kuće, pa obrću glave na sve strane!“ odgovori cura.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

kalauzio nekakav Turčin, pa kad su u moru bili, ovako ga zapitao kapetan od broda, a Turčin su sve pet prsta kaže: „Eno onamo!“, a kapetan nije znao kojemu će prstu vjerovati.

— Hoću; prekrsti se! — U ime oca i duha svetoga! — A đe ti je i sin? — Eno ga čeka s vrećom napolje. 8. O BABI 1 Pitali zlureku babu: gde su joj zubi? — U jeziku, čedo moje.

2 Đevojka običavala uoči neđelje na mjesečini presti, pak ju uoči mlade neđelje privukao mjesec u sebe, te eno je sad sjedi u mjesecu i prede. Kad u jesen nastane babje ljeto, lete po zraku bjeli konci, — to je pređa one đevojke.

Obrne se đak put čobaninove kolibe, pa pogledav, — u čudu rekne: — Uh, oče, eno sada kameno sijeno i kamene ovce! A sveti Savo će na to: — E, pa neka je, — i neka ostane kameno sijeno i kamene

I stvari svat daje, evo gledajte, što može i što ne može! Eno već kesu na palcu izvrnio naopako! Gle, sve same škude lete kao iverje u tanjir!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

„Eno ono je premudri.“ Čovek se začudi, pa pomisli u sebi: „Šta će ono dijete meni znati kazati! Ali već kad sam došao dovde

“ — | A Ero mu kaže: „Eno ga vidiš, đe uteče uz brdo.“ Onda Turčin: „Drži mi more konja, drži mi konja.“ — Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za

” A oni mu kažu: „Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku. Onda im zmaj reče: „Idite i kažite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, ne će mu ni kost s

nikomu ne kazivaše dok jednu noć u snu javi mu se nekakva prelijepa žena i reče mu: „Što junače činiš te se ne ženiš? Eno ti tri sirote đevojke bez oca i majke u jednoj kući pozemljuši koja je na troje razdijeljena i pred svakom opleten ša- |

A eno je” veli „na bunaru, idem da joj kažem.” Kad žena čuje šta je od njene kćeri, ona počne čoveku govoriti: „Ja čoveče ne m

ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete, koje bješe uzjahalo na štap pa trče po dvoru: „Eno ono je Premudri.” Čoek se začudi, pa pomisli u sebi: „Šta će ono dijete meni znati kazati!

Lisica dovede vuka na jednu vodu, i pokazavši mu u vodi mjesec, reče: „Eno vidiš koliki je sirac u vodi, nego loči, pa ćeš ga izlokati kao i ja svoj što sam izlokala.

štenadi, i ja ih nijesam smjela od tebe ubiti ili baciti, nego nagnala sam tvoju ženu da ih doji, doklen ti dođeš; i eno je zatvorene u tamnici u gvožđu, i kod nje su štenad, pak ti sad čini od nje što hoćeš.

“ — A Ero mu kaže: „Eno ga vidiš, đe uteče uz brdo.“ Onda Turčin: „Drži mi more konja.“ — Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za vodeničarom,

Kad ovo vidi drugi vojnik a on poviče: „O joj! eno u onoga se vidi, brate, mozak.“ A ovaj mu nesretni odgovori: „Nije ovo, brate, mozak nego g...

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Izvodi ga odavde, kako znaš! STAVRA: Gde si, kažeš, video te vojnike? VILOTIJEVIĆ: Eno tamo, vidite? STAVRA: Boga mi, ne vidim! VILOTIJEVIĆ: Pa je l mislite da sam ja možda lud?

Nego mi kaži gde su ti tvoji vojnici. VILOTIJEVIĆ: Eno ih tamo, vidim ih ko sad vas! Sve do poslednjeg dugmeta! Pogledajte! STAVRA: Šta vredi, ne vidim!

CMILjA: Najlakše je upropastiti devojku! Eno ti ga tamo, u ćošku! ANĐELKO: Vidim i sam! (Anđelko prilazi Isledniku, oprezno seda za sto.

Obuko smoking, privezo leptir-mašnu! u sanducima palme i asparagusi! MILE: Eno, saće da glasaju! CMILjA: Svi aparati u kujni na elektriku! MILE: Pa to je vrhunac! Pogledajte! Je li on lud?

Stanković, Borisav - JOVČA

On je već veliki, već domaćin, svoj gospodar... »svoj gospodar«, ali, eno, već vinograd na Ćošci ode, i onu njivu već je načeo, prepolovio...

(Zastaje): A ti, molim te, ako nećeš štogod da mi skuvaš, a ono bar naloži vatru. (Pokazuje na drva): Eno, sve je suvo, sve suvo. I, ako hoćeš, naloži. Naloži, neka se bar zadimi po kući. (Odlazi.) VASKA (diže se.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Sad, gle! gle! gle! jedna sleti u vodu, pa iznese nješto što joj se koprca u kljunu! Iznese ribu! Eno i druge kljucaju i love ribu! Tice love ribu!! E, šta sve ne biva u manastirskijem vodama!!...

— Šta ćeš, dite? — Kako se zove ona tica zlatna repa? Eno je u vrtlu. — Ono je pajun. Ajde, sad. — A one druge kusaste? — Ono su varaunke. Ajde, sad.

Butre je pak dolazio kasnije, kao ono njekad Bakonja. Bujas uđe. — Nema skule! — veli on. — Imaju niki sastanak. Eno i’ sviju u gvardijanovoj kamari... Pa kako svrši sa Grgom? Bakonja sjede i nalakti se. Oči su mu sjaktile.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Otkud u svodu sad toliko boja: Za potiljkom se eno čak zeleni Nebeska ravan sa koje ka meni Silaze beli drumovi bez broja?

Iste me slike ovde nalaze: Eno se opet rumen iskosi. Danima tako sunca zalaze Ko vreli neki spori diskosi. Čupam se iz tla kao s korenom: Ko i svud

ko za rešetkama — Dok bdim u nekoj bivšoj veri Okrenem glavu prema vama: Zavidim čak i mački skotnoj Što se za oknom, eno, ceri Robijašu na doživotnoj. PRIČINA Budim se kao sred pričine: Udišem vazduh pun magije. Na rukama mi lisičine.

Ćosić, Dobrica - KORENI

kad je nekada kao đak i velikoškolac... Nekada. On ne dolazi kući kao nekada. Majka je umrla. Eno ga groblje. Tu je ona. Nije joj otišao na grob. Nikada više neće otići na prerovsko groblje... Baba Kata.

Tola polako pođe za njom, težak, ruku opuštenih od umora. „Sreski batinaš sa sedam dugmeta i svojim kerovima eno ga u kafani jede vešalice, pije, i hoće lopužu kafedžijsku Levića da nam postavi za predsednika.

„Kod nas, ako se ne grbači, ne može da se jede. Eno ti budaka“, još istog dana rekao joj je brat. Htela je da vrisne, zaplakala Je i pošla u polje.

Stajao je na vratima, gledao u žagor i kašalj, a neko je viknuo: „Aćime, eno ti sina! Ti si stari skupštinar, sedi s njim da ga poučiš redu.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

I sad, eno, onaj mršavi, visoki, za stolom ukraj vrata, mršti se i gnevi uzdržano baš kao i njegov brat Jevrem kad bi, 1841, pomisl

Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!“ Položili su ga na nasila od pušaka i poneli na Tašmajdan, u Karađorđev logor. Osmehivao se: u njemu, ni

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Jest', eno je, te grdne bludnice Otkrovenije što je otkrilo: Pokazuje mi otkrivenu blud, Previja se u mučnom naponu Il' umire?

Néma je nada mnom širina nebeska, Mrak zasipa šumu, reke, cvet, i kamen. Eno jedno groblje. Tu leže seljaci, Do suseda drugara; I dok, k'o kandila, gasnu zadnji zraci, Pobožno kapela sred njih stoji

„Hajd'mo - ja rekoh - „Timokovom vrelu! Eno okomka kraj obale ove! Tu ćemo sesti okruženi vodom, Slušati žubor i sanjati snove!

Ne kopkaj, čekaj! Nemirno dete U pupi cvetne liske razmeće: Pa eno cvetak u vrtu kunja Leptir ga neće, - Pčela ga neće! M.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Treća po redu je zvezda zvana Afroditina, koja nam se sada pojavljuje, u vidu zornjače, eno onde nad istočnim horizontom. Četvrto pokretno nebesko telo je Sunce.

Peto je zvezda Aresova koju vidimo sada onde na zapadu u njenom crvenkastom sjaju. Šesto je zvezda Zevsova; eno je onde na jugu. Sedmo je zvezda Kronova koja leži malo dalje, na desno.

Zaista je tako! Hodamo li kroz kakvu šumu, onda viđamo njena stabla postepeno u raznim međusobnim položajima. Eno onde vidimo sada dva stabla, jedno pored drugog; jedno stoji levo, a drugo desno.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Resimiću, ej Resimiću, druže! On zastaje i žmirka za kolonom. — Eno osta kujnsko kazanče: vrati se, ponesi ga, boga ti.

Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu: — Eno mora, eno mora! — Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle!

Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu: — Eno mora, eno mora! — Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora!

Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu: — Eno mora, eno mora! — Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora!

— Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora! REKONVALESCENTI I danima tako sipi, rominja, kisne, pa mokro sve, i teško,

— Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora! REKONVALESCENTI I danima tako sipi, rominja, kisne, pa mokro sve, i teško, i uvijeno gustom kišnom maglom.

moj, strog, strašan, ne zna za dušu: „Stevane, nosite ovo u prvu bateriju; Stevane, ovo, u divizion; Stevane, eno vam jedanaestog puka, vidite li onaj greben onde, što pre tamo i natrag.

— Slušaj, kad svi poležu čekaj me eno onde. — E baš si đavo. Je l' onde kod ambara, baš onde? Utom stiže komandant, a ja se odjedanput preobrazio,

gledaj sve se smeje, ama smeje se sve, potoci, snegovi, vazduh, glečeri... Gle, ljuljani plavi, eno kaćunak! Zagrli me, idi, idi brzo, uberi, brzo beri one ljiljane pune ruke, moje ljiljane ...

I dosta s tvojim kategorijama, nego gledaj tamo, eno, gledaj tamo. — Da, ali ja ne razumem, ja nikako ne razumem, ludo je to, nečovečno, to je ludo — upao je on brzo,

Neiskazano uzrujan ja se obratih ovamo, ja rekoh: „Vanja, da li slučajno poznajete damu koja prolazi eno onamo?“ Ja ne znam kakav sam tada izgledao.

I eno ga opet gde urla, gde se dusa i bacaka: „Živeli, veli, braćo Hrvati! I neka znaju da smo ljudi, da nismo mesojedi, da ni

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

umanjene ali u pravim bojama, potpune i žive: sestrica u bjelini pronosi nekakvu činiju; seljak s torbom o ramenu eno razgovara s vratarom, možda mu preporučuje nekoga svoga — vratar je najviši do koga njegova preporuka može da dopre.

Prije nego sam otišao, dozvao sam drvodjelca, dao i nju zamijeniti kvakom i uzeo je u džep. Eno je i sada, u društvu nekoliko stvari te vrste, u zapečaćenom omotu u „pologu vrednotâ” kod uprave bolnice.

Pa što hoćete! Hoćete li me sad zato zaklati? Ako želite, molim, samo izvolite! Eno vam moje britve na umivaoniku, poslužite se!...

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu. Pisar od tog odgovora posta još veseliji. — Eno motike — viknu pandur, ugledavši držalicu gde viri iz korova. — Kopaj ovde — reče pisar odlučno i pogleda Đuricu.

— Ima li što za mene otud? — zapita Đurica kmeta. — Iz sreza, veliš ? Tss... petljaju nešto... eno tamo na duvaru prikovano — odgovori kmet, pokazujući očima na onu objavu sreske vlasti, koja je prikovana na sudnici.

— Kako ćemo sad, kad nijedan ne znamo čitati? Gde vam je ćato? — Eno ga u travi, spava — odgovori birov, pa otrča, te probudi ćata. To beše seljak, kao i drugi, samo nešto malo pismen.

— Brže govori gde su pare, ili ćemo sad da koljemo! — Ne, duše ti; samo njega nemoj. Evo para, eno ih u vajatu. Zlikovci je poteraše pred sobom u vajat.

— A ti, kićo, da je kakav sud da doneseš malo vode, pa nam ne treba bolja čast. — More lako ćemo za vodu; eno reke pa ćemo posle piti, samo daj da ovo lepo ispurimo. — Ala da naiđe Miloš; naplatio bi nam svaki purenjak po groš.

Tek što koračiše dva tri puta, a ozgo više provalije neko povika iz svega glasa: — Eno ih! Pucaj! Odmah zatim razleže se pucanj i više njih prozvižda kuršum.

— Ja — odgovori ona — samo kad doživeh da opet vidim ovo!... — Gle, vidi se dud u vašem vinogradu. — Eno i zabrana!... Kako se tamni!... — A vrbe pored reke... izvile se tamo i amo kao zmija. — Sad ne marim da umrem.

— Sad ću ja njoj kazati, pa će biti manja od trunke«. — Ti znaš kako prolaze oni, koji rade protiv moje volje... Eno ti Mata i Vuja! ... — reče on i pogleda kakav su utisak učinile njegove strašne reči.

Jest, njemu bi bila dobra; ta on i onako reče da me može ubiti !... Kako ono reče: može, veli, biti svašta... eno ti Mata i Vuja!... Kao veli: kako sam sa njima učinio, tako ću i s tobom.. A posle?...

Tišina! ... Ni jednoga zvuka ni pokreta... — Ima li sad daleko da se ide do kuće? — zapita kapetan Stanku. — - Eno, odmah na onome bregu... da se dobacim kamenom odavde. — Dobro. Sad nas ti povedi na onu stranu, gde nije njegova soba.

Stanka!... Jest, ona je... Da li ga oči ne varaju?... Eno je, gleda ga i šta ono ?... Pa to je ona i dovela ove kurjake !... Jest, eno opet pokazuje !... A-a-a !...

Da li ga oči ne varaju?... Eno je, gleda ga i šta ono ?... Pa to je ona i dovela ove kurjake !... Jest, eno opet pokazuje !... A-a-a !... uzvikuje on u sebi, a krv mu jurnu u glavu, naiđe na oči, obnevide..

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kada je bila blizu dvora, opazi je onaj bivši siromašak, pa će ženi: — Eno nekakove sirote žene, gole i bose, no reci materi neka je svrati, pa neka je obuče, obuje i nahrani.

Spava. Sad reče lija: — Tu je tvoj trs. Straža spava, ponoć je. Eno gle dvije lopate, jedna gvozdena, druga drvena, obje zabodene u zemlju.

To čudo još nije svojim očima vidio. Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno, pobratime, vidi, pod onom jabukom je jedan štap drven, drugi gvozden.

Jedna soba otvorena, i tamo daleko na kraju vidi se zlatni krevet. Tada reče teta: — Eno, pobratime, vidiš tamo na kraju onaj zlatni krevet, tu leži careva kći; sad otidi tamo, pa zgrabi carevu kćer zajedno

— Pa dobro, veli dečko — ubiti, ubiti; nego znaš što je, pusti ti to meni; ja ću s tijem biti brzo gotov. — Eno ti je, — veli mu otac — pa je ubi kako ti god drago, kad ti srce i duša podnose, ja i onako ne bih mogao dići svoje

Pošto pojedoše, mali reče: — Nije pravo da mi našu kraljicu jedemo. — Kakvu kraljicu, eno kraljice gdje spava! — reče mu otac. Zatijem ponovo počeše jesti i razgovarati se.

Putem susretne medvjeda, kojega upita: — Dokle ćeš ti to, striče? — Idem u ono selo, što se eno tamo vidi, jer su me pozvali da im kolo vodim. — Mogu li i ja s tobom? — upita ga lisica.

Medvjed se probudi na tu njezinu viku i upita je: — Tko te to zove? — Eno u selu rodila jedna žena, pa me zovu da budem baba, a ja ne znam šta bih joj ponijela.

Medvjeda probudi ta njena vika, i upita je: — Tko te to opet zove? — Eno u selu — reče mu lisica — porodila se druga jedna žena, pa me zovu da budem djetetu baba, a ja ne znam šta bih joj

Medvjed se opet na to probudi i vikne joj ljutito: — Ama, tko te to opet zove? — Eno u selu porodila se još jedna žena, pa me zovu da budem baba djetetu, nego bih li joj ponijela malo onog meda?

Lisica dovede vuka na jednu vodu i, pokazavši mu u vodi mjesec, reče: — Eno vidiš koliki je sirac u vodi, nego loči, pa ćeš ga izlokati kao i ja svoj što sam izlokala.

— Pa šta je meni stalo? — Ama, eno se u tvoja vrata unese! — E pa šta je tebi stalo? — odgovori ravnodušni kadija.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ako je po volji, zaklon eno, tamo. Vid'te, svaki pos'o traži trud i znoja — Ja sam sav u vodi. Da l' ste s Juga rodom?

A i našto suze kad bolova nema Za propale čase — minula vremena. II Nov se život javlja i ja njega zdravim! Eno ga na groblju mojih uspomena!

Strah smo zadavali dušmaninu svom. Imali smo dušu i krv rase zdrave. A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom? Eno, po klancima jedan narod ceo Radi sliku pakla — koža je i kost.

U dnu dvorišta mati, nogu bosi'. Cvet crvenog kranfila u njenoj kosi. U crnoj kosi crveni cvet. Crvenog traga po licu eno! Šta to učini s tobom svet, O moje drago, o moja ženo?

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Uneke usprene i opet sam sobom govori: — Evo zvijezde trepere, eno brod stoji usred mora kao zakovan, nema ćuha od vjetra, tišina je kao u ledu. —Ustani!

A sijeva sa svih strana; čamac očiglece ne može da uhvati kraja. — Eno mu je rastrgla jedro! — povika na vas glas mladi ribar, zvjerajući živo očima u pravcu napadnutoga čamca, i nastavi: —

— Gledaj, eno mi se sad učini, Marko ima veslo uruci — Odapire se svom snagom... no nije moguće, silan je vjetar.... .

Voze da dođu na dogled školjićima. Prvi ih nazrije mladi ribar; držeći u ruci veslo, ispravi se. — Eno —veli, — Propada, eno Medvjeda, a za njima su Blizanci. Tek dahnuše nasred mora, pa požuriše prama njima.

Prvi ih nazrije mladi ribar; držeći u ruci veslo, ispravi se. — Eno —veli, — Propada, eno Medvjeda, a za njima su Blizanci. Tek dahnuše nasred mora, pa požuriše prama njima.

— Eto, daske plivaju po moru! — opazi mladi ribar, i ispravi se. Veslaj polako... Eno, ono je čovjek pred nama! Veslači ostaviše vesla i ispraviše se. Čeljad u lađi, dižući se s mjesta, zadržaše dah.

Neki u lađi trnu od straha: htjeli bi da ne gledaju u lešinu, no oči im bježe na nju, kao da su zatravljeni. Eno, sad lađa prolazi pored lješine, sada će je dotaći veslo. U taj čas mladi ribar podiže veslo iz mora.

stravu i zebnju i tugu u spokojstvo preobraća; sili se da skrene misao na mrtva Marka, i gleda u nj, ali sve uzalud. Eno sada sunce mu je glavu zahvatilo i osvijetlilo je, a sa suncem odnekle doletjelo je sijaset sitnih bića što unaokolo

Protežem se na žalu, a već mi veslači pokazuju staru Anticu. Eno je malo dalje od nas: ribarima pomaže soliti srdijele što su ih noćas, pomoću lađa „svjećarica”, uhvatili; sada ih u

—Pohlepan je na vuno... —Platio bi' i vino, i donio bi' mu u kuću eno onaj pršut što visi nad vatrom, — i pokaza kretom glave na nj, — pa da ga zajedno razrežemo i pojedemo kao braća, a što

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

kosovskih Srba dolazi – kako se to kaže u pesmama o nevesti – kao malo sunca pod maramama: Oj ubava, ubava devojko! Eno idu kićeni svatovi, Nosiju ni sunce pod marame.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na terazijama, a vlada je morala da dâ ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica ranjeni.

MOMAK: Jeste, on. ČEDA (i on se zainteresovao): A gde je gospodin? ŽIVKA: Odista, gde je on? MOMAK: Eno ga u ministarstvu. ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder? ČEDA: Eto ti sad!

RAKA: Dva dinara, pa da čuješ? ŽIVKA (daje mu): Evo ti, stoko božja, govori! RAKA (pošto je primio): Eno ga u sobi kod Anke. ŽIVKA: Je li istina? RAKA: Sada je otišao. ŽIVKA (ushićena):Ju, slatko moje dete! (Ljubi ga.

ŽIVKA: Ko mu pa i traži da postane član porodice! Nek ide bestraga! Eno mu njegove Nikarague, pa neka se tamo ženi! VASA (čita dalje): „Kako je današnjim napisom u novinama izložen podsmehu

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Eno Turci gledaju, čovječe dobri! — Turci?!.. A ti što si?!.. Poturnjak!.. Na mojem saboru, u mojoj slobodiji, u mojem Kola

Zato je prikrivao nekoliko dana jadnoga efendiju i onda ga krišom otpratio do mora. Srećno je utekao i eno ga sad u Vučitrnu, ali ne sme nikom ni da se izjada. A njega, Selima, pozvali jednoga dana u opštinu sa obema ženama.

— A zar nećemo svratiti kod prote? – progovori mi najzad ćutljivi pratilac. — Eno njegove kuće! — Kojega prote, pobogu? — Kod prote Dejana Popovića. — Šta?.. — uzviknuh iznenađeno.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

KEČIGI 302 RIBOLOŠKE SITNICE 305 IZ KNjIGE PRAKTIČNE MUDROSTI 309 BALKANSKO POLUOSTRVO 312 OPORUKA 315 MILINA 318 ENO!

Klete ruke na nj se dižu, Eno kamen na njeg’ leti — Dugo će ga tako mučit’, P’ onda će ga razapeti. Teško j’ dobrom među zlima!

sto pedeset njegovih prošeta, I mnogi ga traže da ku s’ čestita opeta; Jest’, al’ on je toj paradi okrenuo petu, I eno ga, Bog zna gde je, u belome svetu. Ali neka, kad ga hvala u brk tako vređa, Mi ćemo mu koju reći, ’nako iza leđa.

Ratareve trude priroda priznaje, Platiće mu znojak, neće želet’ hleba — Kako ne bi radnik imao što treba! Eno jarko sunce divno sija s neba, Želje oživljava, nade obasjava Milina je prava — To jest, ako imaš dosta zaborava.

“ Tako jedra duša, tako mudra glava. Milina je prava — To jest, ako imaš dosta zaborava. »Javor« 1891. ENO! Eno se Srbi mire, Srbi što Srpstvo ljube, I ćudi malo tanje I ćudi malo grube.

“ Tako jedra duša, tako mudra glava. Milina je prava — To jest, ako imaš dosta zaborava. »Javor« 1891. ENO! Eno se Srbi mire, Srbi što Srpstvo ljube, I ćudi malo tanje I ćudi malo grube.

»Javor« 1891. ENO! Eno se Srbi mire, Srbi što Srpstvo ljube, I ćudi malo tanje I ćudi malo grube. Eno se Srbi mire, Svi koji dobro žele, Ma da ih neke forme I preformice dele.

Eno se Srbi mire, Svi koji dobro žele, Ma da ih neke forme I preformice dele. Eno se Srbi mire, Svi koje um i srce Ka jednom cilju vuče, — Al’ misle jedni ’vako, A drugi malo drukče.

I to je valjda zato Da budu svetla lica Kad svane vidovdanska Petstoletnica. Eno se Srbi mire! — Ja mislim Srbe prave, Jer ima nazovnika Što se u smradu dave.

Eno se Srbi mire! — Ja mislim Srbe prave, Jer ima nazovnika Što se u smradu dave. Eno se Srbi slažu U jednoj glavnoj celi, I ako nije došlo Do poljubaca vreli’.

Eno se Srbi slažu U jednoj glavnoj celi, I ako nije došlo Do poljubaca vreli’. Eno se Srbi štuju, Ili se barem trpe Svi koji snagu svoju Iz jednog vrela crpe.

Eno se Srbi štuju, Ili se barem trpe Svi koji snagu svoju Iz jednog vrela crpe. Eno ga, eno, eno, — Nije li to pošteno! Eno ga, eno, eno, Nije l’ blagosloveno!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

A tebi ću načiniti vikler od same svile. EVICA: Nemoj vikler. Bolje iberok. da ne kažu ljudi: eno, vidiš, dobila na lutriji, pak digla nos. VASILIJE: Pa znaš gdi ćemo kuću kupiti? Na pijaci do „Dva pištolja“.

Miljković, Branko - PESME

Padaj kišo tamna! Ružu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da ga svlada. Između njih i sveta strmog, eno, Kao u jamu teška kiša pada. Žuboriku biljno pesmom dozivaju I dan iza leđa ko potonji cvet. Bela im vrana na jeziku.

ne usuđuje čelu Noći iza leđa cvet sasvim logičan: Budnima trn, usnulima ruža Nek svako bude nasamo sa svojom srećom Eno munje visoko iznad dosade i nade Između blata i vatre mi smo za vatru Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta OSEĆANjE

Petrović, Rastko - AFRIKA

kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što je blisko onome o čemu sam sanjao. Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Jošte pij!... Ta nagni bolje, de, Te skupi pamet što preostade, Jer, eno, ide Glavaš Stanoje, A pred njim, bogme, nemoj buncati.

STANA: Grom vas ubio!... (Odlazi jarosno.) SPASENIJA: Oh, majko, majko!... Eno je, ode!... S ćerkom je, jadna, sve izgubila! Sad može stare ruke skrstiti, Pa tužno reći: „Sve me izdade!...

(Zvera oko sebe.) Ha, dobro!... Eno ih!... Vidim ih još!... Pored onoga bora minuše, A malo dalje modre visove Koluti plavi dima šaraju; To je koliba...

“ Pa kud ću ja?... (Glasno.) De, što da činim? U varoši se skela opravlja, Jedan je čamac sasvim potopljen, Eno, Radače, sam se uveri: Iz vode kljun mu jedva nazireš; A drugi puknut do polovine Tri dana čeka da se opravi.

RADAK: Tako te hoću, stara čivijo! (Tura nož u korice.) JANjA: Bolje da se i nisam rodio, Neg’ ova muka!... Eno i momka! Sad, Rade, sad! (Porfirije dolazi.) PORFIRIJE: A što se dereš toliko, he? JANjA: Vuci iz vode čamac napolje!

I bog sa sinom Kog sam za život sramno prodao! GLAVAŠ: Ano, dete, Eno te gleda dever stariji! (Ana ljubi Hadžiju u ruku, a on nju u teme.) No, Boško, Sad seja neće više kukati!

Baš nikoja druga do ona!... DRUGI TURČIN: Eno je đe dolazi! DRUGA SCENA Pređašnji. Stana dolazi. STANA: Pomozi bog, ljudi čestiti, Što carskog pašu verno služite!

Sina!... Oh, sina moga daj! TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!... STANA: Nek’ čuje vezir!...

Dete mi vraćaj, vuče grabljivi! Ti si ga zaklô oštrim zubima! Ili poricat misliš istinu? Ta, eno, pena krvi njegove Po ust’ma ti se lepi poganim! SULEJMAN: U pamet, babo! Ili se smeješ vlasti pašinoj?

STANA: Ha, ha, ha!... I to će biti sila vrapčija! Razorit samo!... Ali stvoriti?... Divnu si glavu vešto srubio, Eno se bledi sa vrh bedema, Kao kolutak tanke svetlosti Što je pred ponoć stere Danica... ...

hajduke, Koji na drumu Turke čekaju, A i na samog cara kidišu, U svome domu vešto zaklanja; — A ne može li?... Eno Dunava! On ih na onu stranu saldumi; — Taj Glavaš mi se ovde popeo!... (Pokazuje na teme.

Efendum džanum, tvoja je krivica što se toliko uhasio!... HASAN: Javaš!... Javaš!... A, eno, kanda, Glavaš dolazi? Potmulu jeku glasa njegova Kô teret neki nose vetrovi Na slabo uvo udaljenome.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Dosta, ne smete, dakle! Pa što mi onda govorite o strašljivoj, iskvarenoj generaciji! Te »strašljive generacije« eno tamo, gde se po onome paklu nosi s azijatskim halama, a mi ovde sedimo na mekoj bundi i zanimamo se moralisanjem.

Dok sam ja na jednom kraju šanca bio zauzet ovim prizorom s konjicom, na drugoj se strani šanca začuše glasovi: — Eno ih, eno, vičite ove naše neka se uklanjaju s poljane, da nam otvore mesto za pucanje. Okrenem se tamo.

sam ja na jednom kraju šanca bio zauzet ovim prizorom s konjicom, na drugoj se strani šanca začuše glasovi: — Eno ih, eno, vičite ove naše neka se uklanjaju s poljane, da nam otvore mesto za pucanje. Okrenem se tamo.

— A? Ima li Turaka? Ima nô, ja 'de će biti no tu! eno zabilo ce node u onaj šušnjar pa ćuti. — Mь seй časъ razmotrimъ — reče Komarov i obode konja, a vojnik pogleda za nama

Kod prve vatre upitam vojnike: videše li da ovuda prođe jedno dete. — Eno ga onamo kod one druge vatre gde se greje.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

XXXVI Tamo, tamo u daljini, U daljini, u dubljini, Vidiš one tamne slike, Divlje stvore i oblike? Eno, eno, već se gube, Pa se opet vrate, Pružajući oštre zube Na mene i na te.

XXXVI Tamo, tamo u daljini, U daljini, u dubljini, Vidiš one tamne slike, Divlje stvore i oblike? Eno, eno, već se gube, Pa se opet vrate, Pružajući oštre zube Na mene i na te.

XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad; Tamo Dunav Zlata pun, Onde trava, Ovde žbun. Slavuj peva, Ne znam gdi, — Ovde srce, Ovde ti!

LІІ Putujemo. Voz nam leti. Beže polja, beže njive, Beže lipe i jablani, Pa i vrbe žalostive. Eno vidim razdraganu Jednu milu pticu malu, — Sve to vidim u tvom oku, Kâ u nekom ogledalu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Meni je već dosta bilo. — Sad dolaze drugi. Tako ćemo se smenjivati cele noći. — Eno ga jedan! — viknu osmatrač i dohvati pušku. Dragan skoči. — Stoj!... Ostavi ga, ranjen je.

Pustiću još samo jedan, kontrolni plotun. Dok sam razgovarao sa komandirom, pešak izvi glavu i povika: — Eno ga! — i sruči se u zaklon, gde se sav zgrči. Pogledao sam ga u čudu, pitajući se šta mu bi najednom.

Izdigao sam se malo, još malo. Nazirem splet od žica, i ispod njih kao da opažam neku tamnu zmijastu prugu. — Eno ih! — pokaza mi vojnik u jednome pravcu.

Gr-u! Još ih nema... Du-du-du-du!... Neko trči poljanom. Prineo sam slušalicu ustima. Ali još ne! Ne!... Eno ga i drugi. Fiu! — baš pored glave. I desno se naši povlače... Kao senke. Ležu pored žice.

Odmače se i nalakćen na ivicu rova obuhvati glavu. — Siromah! — procedi. — Eno ga narednik Dragan, gde visi na žici — govore vojnici. Prišao sam...

U daljini pred nama ukaza se ogromna planinska greda, obasjana suncem. — Eno ga Kajmakčalan! — pokaza nam naš vođa.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Za marvu je samo polje, bunar, izvori, Gde padaju s hukom u tavnoj gori, Gdi ptičice poju, eho govori. Eno, dragi, gradska carska palata, Eno na sve strane kule ot zlata, Prama gradu ravni Šanac pri samoj vodi, Slavni Grad sa

Eno, dragi, gradska carska palata, Eno na sve strane kule ot zlata, Prama gradu ravni Šanac pri samoj vodi, Slavni Grad sa planinom, sa dolom hodi, Dunav

ružnog, Neka bih: pravda bi nebesna rajem nasladila m’ dušu; S nas al’ kad stradaju ljudi, večno nam propada duša. Eno, da, eno ga, odlazi, neće, ah, neće se vratit! Žalosna majka ti, Đorđe, koja te rodila sina!

Eno, da, eno ga, odlazi, neće, ah, neće se vratit! Žalosna majka ti, Đorđe, koja te rodila sina! Oca ti ustavi silom lepe kad ne

Neko tiho zašaputa — Zove li me... ah, šta li je? Opet prođem dva-tri puta, Al’ zaludu — ona nije. Eno gde se nešto beli — Ja protrnuh: „Biće Lenka!” No što pusto srce želi Ono nije — već je senka.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Bez boja duša da ga zaboli... Jok! Eno, bio sam sa mladićima, Sa kojima se Zeta ponosi, A dođe ona tvoja budala — Pas stari — sâm kô što se, U času svoga

VUJO: Božja mi vjera, ne more! U tuđinstvu je, gospodaru, gorak osmijak!... Tek, velju, poklonićeš ga?... A eno vojvode Šulović, Mićić, a i kapetan Vuksan dođoše lijepo te moliti da ni ga pokloniš, gospodaru!

hijeno zlobna Štono osmehom dobroćudnosti Plamen prikrivaš pakla nutrašnjeg... — Gle, šapće opet knezu na uvo; Eno se smeši... Eh, propao si! Upropastio te osmeh jedini, Vojvodo naša — stari Radošu!... (Glasno.

Kako li uždi oganj pakleni Što sažaljenja svaku kapljicu Sa svojim plamom željno ispije! STANIŠA: Eno meseca — Ko muslomansku pomoć zatreba, Njemu se mora smerno klanjati: A ja je trebam...

(Vujo se prekrsti.) Šta je sad to?... Da nije samo ona!... E, hvala tebi, gospode, Turci su; eno se čuju sablje... Drž’ se sad, Vujo, čuvaj gospođu... vješticu.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

On se podiže na koljena i pruži ruku između dva vrhunca, kroz koje se bjelasalo selo dole pod planinom. — Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike... Vidiš li? Vidiš zar!

Još ima jednog psa. To mu je, kako kažu težaci, sva sermija i rodbina. Eno mu se već vidi kuća kroz voćnjak! — viknu Stevica, i glas mu kao malo zadrhta. Oblačan, vlažan, težak dan.

A ja zgrabi' štuc, pa posred srijede onog mjesta đe je Partenija zgodio! Eno mu groba, nek mi ne da lagati — viknu oduševljeno Simeun i pokaza rukom na grob pokojnog Partenije.

Eto ti, veli, te škrljačine i gerenalske kabanice, a eno ti moga ata, što mi ga je pokojni vladika Prokopije, kaže, poklonio za stotinu žutije' dukata...

— zabrza, izvrnu do dna, pa se strese. — Deset i pô! Uprav pod mjeru. Toliko ti je. Ako mi počem ne vjeruješ, eno ti Banje Luke i carske mjere... Svačem ja znam verak. Nit mi trebaju kakve sprave, ni kaurske lumere. Šta će mi taj gad?

Šta će mi taj gad? I dosad je svijet brez tog bio, pa je nekako živio... Ja ti kažem, Mićane, eno ti carske mjere, pa vali li, štono kažu, jedan dram od deset i po gradi, gorio ti ja kô ova što će sad planuti!

E da 'vamo rečeš da nije učevan, jest, brate, bogme duplo, kabasto učevan! Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori zna u njoj na moju dušu kô i sarajevski vladika, a da i ne

Bojić, Milutin - PESME

I jednog dana usred igre lake Ona mu razbi pehar, kad ga tače Najslađu kap da posrče zanesen, I sad, eno ga. Usred Maja jesen! I on kô kepec bludi sam i plače.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

KAPETAN: E, vidiš li, sinko goli, na šta izađe stvar? Zaokupio tu: dokumenat, zakon, istraga, a ono eno šta ispade! Ama, čim tebi pade na pamet zakon, gospodine Vićo, znao sam ja da će tu nešto naopako izaći.

Jakšić, Đura - PESME

Lepša nikad nije s uresom nevesta! Izvezeno cvećem, okićeno goram’ — Ja i ovo mesto ostaviti moram! Eno, već se kriju sjajni sunca zraci, Ka zapadu zlatni putuju oblaci; Torbicu sam svezô, opanak pritegô, I ja bih sa

Možete l’ me, noge, bar donde poneti? Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A

Možete l’ me, noge, bar donde poneti? Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A blagoslov na nas bog

Sad mesec izađe... Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!... 1857. ORAO Blizo do neba gora je čarna, Ne treba orlu tek jedan let, Samo da pusti krila nemarna

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

smrti oceva, počeli da vode radnje, trgovine, pa ili na karte, ili na ženske i piće odali se, i počeli da rasipaju. Eno, baš sproću njih gazda Stojanče što samo jednog sina ima.

Večito se sunča, pari i leči. Ne zna ništa, niti može išta. Pa tako isto, eno čuveni Poglavarci, čiji su stari zakupljivali i naplaćivali danak.

Nego došla... Mladen zastade i diže glavu. Č̓a Marko još uplašenije nastavi: — Došla, sinko! I eno: sedi. Pobegla i došla, pa samo ćuti i sedi. — Koja pobegla? Koja došla?

— Hajde, već Grdelica pala. Eno po selima već se viđaju Srbi. On ne odgovara. Miran. Samo, kao da ne može da izdrži nešto u sebi što ga guši, te se

Suze samo što joj ne grunu i ne zakuka uglas. Pa bar da sme da ga izljubi! Ni to. Eno ga kakav je: strog, nem, kamenit. Samo strogo stegao usne i kao da ne diše.

Mora, jer eno drum počeo sve više da se puni, crni, zakrčuje kolima ostalih begunaca. Zato Mladen, skupljajući svu snagu, ne mogući

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Kod vas snijega? — upita gazda, i goni od sebe seljake što ga dolaze moliti da im blago povrati. — Eno vam Vase, pa što on učini! — veli im i ne osvrćući se na njih. —A da!

već žuri, gledajući na planinu gdje ljeti sa stokom planduje, a gdje sada veselo snijeg lapta; vidi se kako silazi: eno već je popršano polje njime, dopire i do njega, ali još se topi ovdje, po kaljavu putu. — Neka snijega!

—A što ćeš ti, Vojkane? —Što i drugi ljudi, gospodaru. —Eno ti Vase. —Ali ja bih, — i počeša se po glavi, ja bih nešto i gotovih para, treba mi platiti porez, i za neke

, kako je sada treba da odijeliš od mene Božicu za kakovih četrdeset dana i više... pa ko će je zamjeniti? —Eno stare, hoće vrijednica .... —Hoću, za potrebu je, — javi se stara. —Poslušaj, sine! —De, Rade, sreće ti!

I nastavi: — Pa ono što Mađari rade sa Slovacima, rade i drugi, kad im samo treba... Eno vam Hrvatske! Što tamo ne rade takozvani mađaroni! — I to je veliko zlo! — prekide ga gazda. — A ko veli da nije?

I sine mu lijepo pred očima za čim je gazda Jovo krenuo... Eno komšiji Vojkanu uze sve. Bješe se s njime nagodio da na „rate“ plaća, jer mu sinovi pođoše u, svijet na rad.

na račun više dvostruko no bi zemlja mu davala, pa kao veli gazda: dok su sinovi snažni, mladi, pa mogu da zarade, eno mu zemlje... A već je jedan sin Petrov nastradao u svijetu, na radnji: dinamit odnese mu oko.

Doveli bi dogance... A općinski namet, koliki mi naresta! — poče se glavar ljutit', — a? Ča mislite! Eno i načelnik govori da bi ga valjalo podignut' do 3000%... Pa ko bi ga plaća? Najviše mi posjednici. — Jema prav' glavar.

— smeteno odgovori mladić. — A zašto nije? — opazi Ivo. — Valja početi ... — Počni ti! — Nisam ja za to.. — Eno ti oca! I nasta sveopći razgovor. Tadić nanova hoće da govori. — 'Ajmo, podne je! — zavikaše nekoji.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ko li je taj čovek? Eno ga gde zadnjom svetlošću svojih zenica gleda u Doroteja. Hoće li mu se zahvaliti? Da li mu je ostalo što od uljudnosti

Pogledajte onu trojicu momaka kako se igraju. Eno ih kako bezazleni, čistih duša klipaju, radosni što su živi, srećni u svome blaženom neznanju, očišćeni od poroka“.

Tačno tako — duša, rekao bih čak — tanana duša. Eno ga gde zeva u nebo ukočenog pogleda, muči se sa zaumnim, poslednjim pitanjima. Zašto si ga zbunio, gospode?

Ilić, Vojislav J. - PESME

1889. SA FORUMA Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to Tiverije zbori. Šumno se pljeskanje širi podobno burnome

A senatori podli i strašni liktori ćute, Lukavo, u zboru svome, tražeći k pobedi pute. Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to podli Nasika zbori. Prokletstvo s foruma grmi.

On hvalu Proroku šalje za srećan svršetak dana, I ređa, sklopivši oči, stihove iz Korana A s plave pučine, eno, gde sunce umorno spava, Dvorogi mesec se diže i more ozarava. 1889. NOĆNI GLASOVI 1.

drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije Il' šumi na visini, I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije. Eno na surom visu urvine vekovne stoje Kô strašan, ogroman skelet...

On setno u žice bije, Tiho, sumorno peva. Mesec je izgrejô bledi I tama obale krije. Eno i Ada-Kale, gde prazni čardaci stoje Kao skeleti strašni.

što se zbila kraj mašala: „Otmanova mrska deco, mrak neka mi telo krije, Al' duh moj će tek da živi, duh slobodan eno gdi je. Duh će ovaj glasnik biti za narode na Balkanu, Da ne klonu u nadeždi beloj zori, jasnom danu.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

To je palata Mađarske akademije nauka. Ja je gledam kao dragog poznanika. Eno, ono je prozor kod kojega sam danima sedeo i, gledajući na plavi Dunav i ponosni Budim, pisao moje prvo naučno delo.

Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo. Eno je onde! To je slavna ištarska kapija - poznajem je iz Berlinskog muzeja.

pre njega i zove se zornjača, a kada se nađe istočno od Sunca, ona zalazi, kao sada, iza njega, i zove se večernjača. Eno je gde već tone na Zapadu i zalazi za krov moje kuće. Okrenimo se zato ka istoku.

Niko više, tako je on rasuđivao, ne može tvrditi da je naša Zemlja središte sveta, jer eno oko Jupitera obilaze nebeska tela.

U tome merilu pretstavljeno je Sunce kuglom koja ima prečnik od sedam santimetara. Eno, tačno u sredini stola ovog paviljona stoji crvena bilijarska kugla te veličine. To je naše Sunce!

poluprečnik od sto četrdeset četiri metra, pa bi pala sasvim izvan granica moga vrta, a zalazila bi i u sam Dunav. Eno, vidite, onde gde pliva ona zelena grančica, tuda bi, otprilike, prolazila.

Sada vidimo već i jedan potok ili reku koja juri ka dolini. I njen veliki slap. Eno ravnice, pune jezera, ispresecane rečnom mrežom.

Zvezdana jata koja smo postepeno viđali sa Zemlje, sada su nam, sva odjednom, na vidiku. Eno, ono je veliki medved, ono je Orion, ono Kasiopeja.

bila, ona je zlaćana, a novo sunce ne rađa se na horizontu - toga ovde nema - nego nam se ono prividno približuje. Eno ona zvezda, koja je doskora bila sitna, raste i biva sve svetlija. To je jedno džinovsko žuto sunce.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Pa i ševa već te zove Da razgoniš lake snove. Prepelica u glas viče Na uranku pućpuriče. Zora zori, eno sviće Lepi danas danak biće! Haj, urani pa ustani, Sve već čeka – na tebeka!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti. Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila. I kad znaš, onda?

Dao Bog, ima šta joj duša zaželi. I velim joj: jedi, pij, okrepi se, i izađi! Eno (pokazuje na baštu): kad god je lepo, a osobito kad je leto, kad sunce zažeže i žega pritisne, tamo je hladovina:

STANA (pušeći namešta po sobi). Utrče sluškinje. PRVA SLUŠKINjA (preplašena, preneražena): Jao, Stano! Eno ludi Paraputa gde se valja po avliji. STANA (ljutito): Pa što ga ne nahranite i napojite?

Poznajem ga po glasu, po koraku. Čuje se jak glas sa stranim akcentom: Kako ste? Jeste li zdravi? STANA Eno, zbunjen je, pa hoće vikom da to zabašuri. Čuje se kako ga radosno oslovljavaju sluge i sluškinje: »O Saroše!

Juče sam mog Asu zaženio i zaprosio mu devojku. I sada tri dana veselje. Eno ostavih gočeve i zurle da sviraju. I kada nam ti javi, jedva dočekasmo. SVI BEGOVI Tako je, jedva dočekasmo.

MLADEN (posrće). MIRON Eto ti! Jutros, ovde, dat je parastos, pomen pokojniku. Ovde, eno tamo, zatekao sam njega i nju, tvoju i našu Tašanu, u zagrljaju. (Polazi.

TAŠANA U nevrat! Ulazi prva sluškinja. PRVA SLUŠKINjA (uplašeno): Gazdarice, eno crni se kapija i dvorište. Ulazi druga sluškinja. DRUGA SLUŠKINjA Sve hadžije i polovina čaršije naših dolaze.

Otkada je već sa njim, i sa njim će i u grob. Pa ako hoće da on ne umre na ulici, od gladi, onda eno joj selo i čivluci, i što ga tamo ne da, da ga čivčije čuvaju i hrane?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Pa onda uturi noge u cipele, ustade, i poče: „Pantalone, majstore, to je teška stvar. Eno, pogledajte one oficire što idu tako prekoputa. Pogledajte koračanje, pogledajte nogavice.

je vrteo propisno u vidu motovila; tašti ljubitelj novca koji se hvalisao bogatom ženom i naslednicom gospa Nolinom — eno ga sada truli kao gubavac, i sipa neprestano hulu na Boga i Crkvu.

Ili zna šta je matura, ili mi nešto sluti. „Odlazi, Miko, šta ćeš tu!” teram ga; „eno ti bal na krovu počeo.” On samo stisne oči, i potsedne me. Kad ja legnem, on ostane na mojim hartijama. Misterij.

Sutra čast, gospodo! Svršio moj Branko; svršio i njegov Pavle. I vreme je bilo... život žuri... eno moj Svetislav, stigao brata, i traži svoje mesto. — Život žuri, i u žurbi mu mnogo šta i poispada iz džepova.

— Eno, eno, bruji čika-Mita! — skakala je na noge Soka da ona strči i otvori gostu kapiju. Dolazak istinski dragoga gosta na

— Eno, eno, bruji čika-Mita! — skakala je na noge Soka da ona strči i otvori gostu kapiju. Dolazak istinski dragoga gosta na

A šta će sad dalje da bude? Evo. Lezi i umri onaj njihov veliki prijatelj, onaj bankar, Bogdanović — eno, tamo, njegov budibogsnamski spomenik, vidi se i ovde.

„Ostarela sam, sve me boli, kašljucam, za mašinom sam nekada tako umorna da mislim pašću po patosu i zaspati... Eno, i onaj Mirko, gledam ga kad polako hoda i ruši se na desnu stranu od bolova u kolenu — i on je već star, a on je

Uskrs srpski, sveštenik srpski popa, litija srpska, kalendar srpski, kujna srpska, post srpski, spletke i inat srpski. Eno, preko puta, Srbija i Beograd, slobodni i svoji, pa kako da se Srbi s druge strane reke zovu drukčije nego Srbi.

U crkvi stojala kao žalosna vrba. Skupljala je čitav mali muzej dečakovih stvari: „Mama tvoja to misli na tebe.” Eno je, opet trlja dečakov mesingani čiračić, koji je imao zarđalih mesta bez leka.

Ne, nije, nego je malo ljudi u njoj, nema dece. Eno stari Papastergije zaliva neko cveće i razgovara vrlo živahno s mačkom.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Zato, sinko, eno ti konj u štali, osedlaj ga i idi kud znaš da će za tebe najbolje biti.« Ovo je za Romana bio glas anđela, i ne

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Pa biraj, hoćeš pismo da bude zatvor eno ili ti da budeš zatvoren. Neko mora biti zatvoren, pa biraj! Zato, ako već čovek mora da radi s parama, onda bolje je

A jedan naš veliki tragičar, koji je dogurao bio do viših razreda gimnazije te okusio i višu matematiku, eno ga još i dandanas vodi jednu tragičnu borbu sa nepoznatim i uobraženim količinama.

Taj moj drug nije morao izdržavati nikakvu dijetu, već je uspešno nastavio pisanje stihova, te eno ga i danas još piše stihove za nadgrobne spomenike i natpise na opštinskim slavolucima, prilikom velikih svečanosti.

te slike poznavao dok sam i sam bio na toj stazi, ali odavde, uveličavane stakletom, one sasvim drukčije izgledaju. Eno je nevinost, na primer, sa kratkim suknjicama više kolena, sa ažur-čarapama kroz koje se vide rumeni listovi, u

listovi, u providnoj haljini koja joj ocrtava sve čarobne ugibe na telu i sa dekolteom iz kojega vire nabrekle dojke. Eno ga poštenje, obuklo ludačku košulju, nataklo na glavu šarenu kapu sa praporcima i poskakuje pelivanski i histerično se

obuklo ludačku košulju, nataklo na glavu šarenu kapu sa praporcima i poskakuje pelivanski i histerično se cereka. Eno ga i dobročinstvo, isturio mu se siti trbuh kao u porodilje, diglo glavu uvis osvrćući se levo i desno u očekivanju da

pokvarenih zuba i usahlih dojaka, nafrakana i navučenih obraza, kao one ženske što ih noćne patrole zbiraju sa ulice. Eno je i gordost, obesila tri lisičja repa pozadi, zadela nekoliko obojenih guščijih perušaka u kapu, uznela glavu i staje

repa pozadi, zadela nekoliko obojenih guščijih perušaka u kapu, uznela glavu i staje na žulj svakome trećem prolazniku. Eno je i zloba, ukusno i lepo odevena, ljubazna i predusretljiva, sa jednim toplim osmehom na usnama i mačijim pogledom.

Eno je i zloba, ukusno i lepo odevena, ljubazna i predusretljiva, sa jednim toplim osmehom na usnama i mačijim pogledom. Eno je i matora usedelica pravda, zamenila lažnima poispadale zube, zadigla suknju te joj se vidi donji prljavi veš; metnula

„Dok sam ja mislio i razmišljao, dotle onaj brat krckao paru po paru, pa eno ga: on sad bogat čovek, a ja duvam u prazne pesnice“, — veli jedan koji je promašio život.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ama, ti nas nešto daleko vodiš? Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike.

Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih više.

Nekakva grana mi naiđe na lice. Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja... Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve nešto iznose. Jest. Nemci su, vide im se kalpaci.

Zaspao naš požarni i poduhvati nas vatra. Ja dobro prođoh. Ali Milovanu izgorele od pozad’ čakšire, i, eno ga, seče šinjel i krpi čakšire. — Bog te ubio — smeje mu se narednik Prodanović — zar nisi osetio kako ti gori tur?

— Ne smejte se, čuće — veli blagajnik puka. — A kada dođe ovde, objasnićemo mu da je ovo samo šala... — Eno ga! — reče neko. Prema svetlosti vatre ugledasmo popa Momčila sa čitom na glavi i u crnom kaputu. Išao je k nama.

Dva mornara sa ove vratolomne visine strmeknuše se u more. Vojnici se pribili i presavili preko ograde. — Eno ga... — Da li je živ?... Mornari žurno spuštaju čamac, koji je visio na čekrku.

A život je tako mio... — 3ađu ujutru po šatorima, ali ne da ih pregledaju, već da vide ko je još živ, a ko mrtav... Eno ga, jedan sad umro. Bolničari su nosili ukočenu ljudsku priliku i zamakoše pod obalu. Zapitah ga zašto ih svlače.

— Zapamtite pravac. Prasak topa odjeknu... drugi, treći, četvrti... Svi smo u naponu iščekivanja i osmatramo. — Eno! — viknu Luka. Pri samom podnožju ugledasmo beličaste dimove, prema tamnozelenoj pozadini.

Nemamo sreće da se vidimo na slavi, ili nekoj svadbi, već ovako... — Kako ti izgleda? — Gadna stvar... Eno je linija rova! — on pokaza rukom u jednom pravcu. — Vidiš li ono usamljeno drvo... E, ispred njega. — Jest...

— Oni su verovatno, ne, u to verujem sigurno, oni su znali da mi dolazimo i dočekali su nas spremni. Eno vidite, molim vas, guste pešačke kolone, koje nastupaju u pravcu Lerina.

Borićemo se do poslednjeg časa. Među nas upade jedan pešadijski podnarednik, sav zadihan. — Eno ih Bugari! Odozgo zapraštaše puške. Ranjeni konji se propinju, drugi padaju. — Vadi zatvarače! Masa nagrnu ka grebenu.

Petrović, Rastko - PESME

žalbe, mladost čezne, uznesen; Orla sen krila mojoj seni dodaje, Da čudne moći što mi nebo zadaje: Pod senkom mojom eno brode dečaci, Jaja gusaka kupe kao divljaci; Možda ću biti o njihov čun raznesen.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

(Pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka.) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati.

Bojim se, videće me stariji, trgovci, ljudi... Ne žalim što troši, rasipa. Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu leži. Sluge ga jašu, da ne oslepi od siline. A što on da ga ne jaše? Zar nema gde da izjaše?

A ono?! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni Boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?!

Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio.

»Neće«, odgovara on. »Ona nas, Cigane, i ne gleda«. TOMA A, neće? ARSA Neće. Eno, Alilov sin, Asan; otac mu, Alil, bogat, »na parama leži«, i hoće je. Prosi je toliko puta!

Šantić, Aleksa - PESME

Sad je vidim, eno po tananu platnu Na đerđefu lakom veze granu zlatnu I uz sitni vezak, na doksatu, slaže Onu milu pjesmu što je srce

I svuda, eno, Gde koja pane, Po jedno zlatno Kandilo plane... Položi zbornik Na stočić tamo, i mani sada Anđele cele, Pa

Teško nama!... Eno, tuđin se veseli I sva blaga naša otima i hara... I Bog mu pomaže i njime se stara, A naš crni seljak crna hljeba želi.

1912. POVRATAK Mrem... Sa mojih njiva eno drugi žanje... Tamo više nema stare kuće moje — Pod očevim krovom strana čeljad stoje, I šljemena srpskih sve je manje,

Jošte se vidi. Kao požar neki, Krvav i sjajan, u prostor daleki Gubi se, eno, i za greben tone. 1918. ŽETEOCI Kô svilene niti što ih pauk satkô, Po drveću visi mesečine veo.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Zlo ti vino, a gore ti bilo! Sve katane tebe izgiboše, Velimiru junak sveza ruke, saveza mu i noge i ruke, pa eno ga pije rujno vino, a Velimir u travici leži“. Progovara Vuča dženerale: „Ne boj mi se, moja snaho draga!

Volim ova dva konja viteza nego blago od vašeg Ribnika. Ne mogu vas kroz goru terati, ne bi vama konji trebovali; eno vama vranca i dorata, koji nije na krajini bilo“. Ode Ivan dvoru pevajući, ostaš’ Turci u gori plačući.

obiđe zemlju i gradove od istoka pake do zapada, a po ćudi ne nađe đevojke; no ti hoću jedno čudo kazat: eno za te lepote đevojke u Zagorju, ukraj mora sinja, u onoga Vida Maričića; čudo ljudi za đevojku kažu: tanka struka, a

se čula u Kunor planinu; poznao je Mijat harambaša, ’vaku riječ reče u družinu: „Braćo moja, trideset hajduka, eno puče laki dževerdane, Vide ni je muke dopanuo!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Eno je opet, đavo je odnio! — istom bi povikao neko od družine. Lunja se pojavljivala otud odakle joj se najmanje nadaš: iz v

kad su prolazili pokraj gusta ljeskova žbuna obavijena divljom lozom, jedna od njih preplašeno vrisnu: — Jao, noge! Eno nogu! Curice se skameniše u mjestu.

Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti! Obojicu je danas istuko. Eno ih, ostali su u zatvoru. Lukavom Stricu ništa drugo nije ni trebalo, nego da sazna ko je bio bijen u školi.

Ta šta mu ko može! Uza nj su Jovanče, dugački Stric, Vanjka, Đoko, Nik, a eno, sasvim na kraju, i Nikolice s kujom, s ljutom Žujom! Deder, ko je taj ko ih smije dočekati ?

Spazio je kako ispod jedne veće sive stijene izlijeću grudve zemlje i ruše se prema potoku. — Eno ga! Drekavac kopa jazbinu!

Dok je tako sjedio neveselo oborene glave, trže ga iz misli Stričev prestrašeni uzvik: — Eno je! — Šta je?! Ko je?! — poskakaše dječaci. — Ona! Ona glavom! — Zar lisica? — uskliknu Đoko. — Da puštam Žuju?

— viknu Stric. — Neće Žuja na nju. — Pa ko je onda? Mečka? — prepade se Đoko. — Gdje je? Ništa ja ne vidim. — Eno je iza one bukve. Sakrila se, čim sam ja povikao. — Ama ko je, kazuj?! — pograbi ga Jovanče za rame.

— Šta ne vole! Ko ne voli! — povika Vanjka Široki. — Striče, magarče jedan, ožalostio si djevojčicu, eno je — ode bogzna kuda. — He, a što ona tu priča — nabureno otegnu Stric. — Jest, pa mi se onda svi smiju.

— Bogzna koliko je duboko. Sigurno sto metara. Jovanče se još više nagnu i posviЇetli. — Nije duboko. Eno, vidi se dno. Nema ni pola metra. Pogledaj.

— Hej, unuče, kako bi bilo da te sad malčice isprašim? Eno, vatra se već ugasila. — Ali nije tvoja zadata riječ! — dočeka Stric kao iz puške. — Ti uvijek držiš obećanja.

— Šta je ono? — ote se prvo Nikolici. Svi su u strahu pretraživali očima upola naoblačeno nebo. — Avioni! Eno ih! — uzviknu Jovanče.

Kad bi naišao neki pod oružjem, dječaci bi živnuli: — Eno još jednog s puškom! — Još jedan junak! — dodavao je Jovanče uvjeren da je taj s puškom zaista neki nebojša.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Pomislih na to i uzeh. Gde sam, tu sam, što da činim već! Eno, na mome konaku zakopato je to sve na jednome mestu u zemlji.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

) Od muke je sve to, brate... Ne mogu... ne mogu da gledam šta se ovo radi — pa to ti je! Eno, gledam samo... Uzmi samo po našim novinama!...

novinari, bre brate, ako ko boga zna, kô jedni najčestitiji i jedni, zaista, najsvesniji sinovi ove zemlje, — pa, eno, i oni profanisani... Eno, uzmi po novinama!

ako ko boga zna, kô jedni najčestitiji i jedni, zaista, najsvesniji sinovi ove zemlje, — pa, eno, i oni profanisani... Eno, uzmi po novinama!

Ona sumnja na Mana. A Mane, opet, kako su čuli, ne da se ni opepeliti da je on štogod u to umešan. — Eno, onomad je istuk’o jednog što ga je zapitao šta je on sad: momak, udovac, ili šta li?

na nedelju-dve dana tamo na čifluku, a drugo — vreme je da se, veli, i ta deca malo oslobode i iziđu među svet, jer eno blagočestivi tutori i odbornici opštine turekovačke već treći dan kako se vuku sve sredinom sokaka (već im se i šegrti