Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i maše okolo kamuta. A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi
Ali se „Eskilo“, rudni konj, prope, iz sve snage zape i povuče sam top, a potom ustuknu nazad. — Ranjen je — viknu neko. — Ispreži!
— Ne brinite! — i Aleksandar se uputi pravo u štalu. Naredio je da mu se opremi „Eskilo“, rudni konj, na čijim se širokim leđima moglo sedeti kao na kanapeu.
“ — pritrčim, pa je dohvatim oko pojasa i bacim „Eskilu“ na leđa. Onda pojašem ja iza nje, i udarim mamuz. A „Eskilo“, onaj rudni, kad se zaljulja, zemlja se zatrese. „Lakše, strah me, ne vidim ništa!“ — obgrli ona moje ruke.
“ — obgrli ona moje ruke. Tešim je ja da se ne plaši. Ali kako je ona ispred mene, to ni ja ne Vidim, ali znam da „Eskilo“ poznaje put, i osećam kako zemlja pršti pod njegovim nogama. Sjurismo se u potok.
Sjurismo se u potok. „Eskilo“ zapljašti po glibu kopitama kao maljevima, onda polete uzbrdo. Vidim ide sigurnim pravcem te mu popustim dizgine i