Jakšić, Đura - PROZA
nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom krvlju orosi... Eto, dragi prijatelju, sa toga mi dobroga oca osudiše na smrt.
grudima, a tvrdim čelikom u desnici, oni će ih lepo dočekati, a u znak svoje vernosti i prijateljstva imaće dokaza: — Eto, mi vam sačuvasmo crkvu, kuće i imanje!...
Nama bi i čuveni rezački umetnik Kanova bio suvišan, il’, ako ne to, a mi ga ne bismo kao Kanovu umeli poštovati... Eto, dragi prijatelju, od sviju naših veština pesništvo je na najvišem stupnju: pa kaži ti meni koliko nas ima koji bismo
Mala gomilica gledala ga je, porugljivo smešeći se. — Ljudi, što stojite? Pomagajte! Izbavljajte! Ta eto sam dukata uložio u piće! Sto dukata! Čujete li vi? Ja sam upropašćen čovek! Šta stojite! Ja ću zvati policiju u pomoć.
„Dobarveče, Grlice!...“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom. „Eto, oterao sam konje u ergelu, pa tek se mislim: baš ću da prođem pored vaše kuće... Odavno te nisam video!...
— Čovek, i kad je mnogo i mnogo preživeo, nije se naživeo... — Nije, bogami, učitelju, eto vidiš, ovaj moj pobratim Živko... He, moj brate, da znaš kakvi je to momak bio, a sad senka, senka od čoveka!
Ja, vidiš, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo... A ovako, eto, kao što me vidiš, živ sam!...“ Nato je sasvim žalostivo ućutao; pili smo rakije, ali nismo ništa progovorili.
„Ti si pokojnoga Marka Puljića sin?... Džanum, to je bio dobar čovek, priložnik i ktitor ovoga hrama, eto, božja volja, pa umre, džanum!..“ „Umre, oče“, reče Živko, uzdahnuvši. „Pa, džanum, kojim ti dobrom dolaziš, Živko?...
Taj joj dukat veza oko vrata, pa joj onda onako kroz nos, kaluđerski, protepa: „Eto, džanum, i ja hoću da te darujem mesto pokojnoga Marka“. Stana se sva zarumenela i saže se da ga poljubi u ruku.
“ „Lako, džanum, vrlo lako!... Eto, sad skoro će doći Ivanjdan, posle toga Petrov-dan... Ti dođi, džanum, kćeri u goste, pa, naravno, i u svetu crkvu; dok
— Nisam, — reče Miladin i ja sam video kako je zadrhtao; — nisam ga video, a što vam treba moj pobratim?... — Ta, eto, noćas ubio nam arhimandrita, baš pod onim orahom što se raširio ispred crkve...
Onom njegovom dvocevkom, lepo pa namesto... Te se, eto, podiže čitava hajka, te ako ga dočepaju, nesrećnika... E, e, šta učini čovek!... — A zbog čega, zašto ga je ubio?...
Obradović, Dositej - BASNE
A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava. Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .
krst gdi se sija i plamti: onda ti mu se užeže mečtanije i uzbuni krov, užas napadne na njega, a jošt kad je sam! Eto kako su postala sva prividjenija i strašilišta, letući zmajevi, vile i aždaje.
Onda se lav vrati k zecu, al' nađe mesto čisto. Počne lizati usne i mahati glavom: „Eto ti moje pameti, hoću jelena, neću zeca!
razdrpat od svoje sovjesti za nepravde i zla učinjena, niti će ga ko žaliti nit o njemu soboljeznovati, no svak će reći: eto čovek koji nije položio boga pomoštnika sebi, no upova na sebe i na nepravdu svoju.
ne pridodaje čoveku najmanje mrve ni pameti, ni nauke, ni dobrodjetelji, sljedovatelno niti česnosti ni dostojinstva. Eto ti nam naše lisice koja, sama bez repa, hoće da i druge svoje odrežu!
Ovaj dozvoli. Al, eto ti stignu i lovci, i upitaju ga nije li gdi upazio jednu lisicu tuda da prttrči. Ovi rečma odgovori da nije ništ
45 Magarac, petao i lav Magarac pasaše s petlom u društvu, kad eto ti odnekuda lava. Petao po slučaju kukurikne. Na lava od prirode užas napada kad čuje petla da poje: užasne se, dakle,
Kad | eto ti: upazi lovce sa psi. Pusti se preko polja i ostavi ih daleko za sobom. No uljezši u gustu šumu, tu mu se zapletu rogov
Rado i veselo one čuju to i pođu, kad eto ti petla. Pita ih: daleko li misle. Kažu mu ove sve što su čule. „Vidiš da ste lude, prave kokoške bez moma!
To jošte govoreći, kad eto ti kola prođu tyda, pogaze je i satru. Naravoučenije Mi smo ljudi podobni pticama, koje se sve u jednakim mrežama
Čudi se seljanin, i svojim očima ne veruje. Kad eto ti domaćina s lova, zagrmi avlija od lupe konja i lajanja pasa. Užasne se gost, beži po budžaci, nevešt mestu, ne zna gdi
Hedva ga utiša drugi, govoreći mu: „To je ništa, ne boj se!“ Počnu nešto okušaši, kad eto ti u podrum sluge, sluškinje, kad po pečenje, a kad po što drugo, a miševi svaki čas beže strmoglavce kud koji može.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Stade vika Turaka iz Bosne, sa one strane Drine: ,Haj, braćo, udrite se, ne dajte se! eto nas u pomoć k vama!’ Pak niza sva brda potrčaše Drini. Mi kuće popalismo, roblje i stoku oterasmo.
mučna stvar jednom čoveku iz druge knežine u tuđoj knežini knezovati, „a kad baš hoćete za kneza Joku iz Rabasa, onda eto vam uzmite zajedno s njime i selo Rabas od moje knežine, a i tako je na međi; to selo neka bude odsad pod vašom
Mlogo je poreza davati, ne možemo, eto kakvi smo goli i bosi, a mi smo zleudne najbolje gazde u sirotinji, ko će od nas onakvi̓ dati po 100 po 160 groša na
mu ima slepac ili bogalj ili kakav drugi sakat ili ubogi siroma, i sve i̓ pred kneza i kmetove uparade, i knez zapita: „Eto, braćo, ovo siromaka koje vidimo; hoćemo li ili nećemo na nji̓ porezu udariti?
i onda baš po hatišerifu carskom nijednu aspru više od vas uzimati neću, nego onoliko, koliko hatišerif glasi; a eto vas i vaši̓ aga i subaša, pa kako vam Bog dade!
— Na to će mu reći Serdanović barjaktar: „A kako bi ti zapalio konak tvoga najboljeg prijatelja od Turaka?” — „Eto — veli — tako, kao što bi i on meni učinio; tako je sada vreme donelo, i moja vojska jedva čeka da pređe da pljačka
Kad se to pismo pročita, rekne Fočić skupljenom narodu: „Eto, ova pisma seče Aleksu, koji s Nemcima se dogovara, i kod našeg cara nas tuži i opada, i o našim glavama radi, zato bi
Kad ujutru (24. januara 1804. godine) eto ti našega zeta Živka Dabića i jošt dva Turčina, prijatelja moga oca, sa jošte tri kmeta, i kažu Turci: „Hajde, Jakove,
Kad vidiše Turci, da nikako moj stric neće da ide u Valjevo, oni se spremiše da idu i rekoše: „E, Jakove, gotovi konak; eto ti sutra Fočića u gosti!
Taj barjačić pobodemo među nas. To je bilo 15. februara 1804. leta. Sutradan eto ti počeše ljudi iz bližnji sela sa oružjem dolaziti, i svima je čisto milo i nakupi se oko 700 ljudi koje stari̓ koje
tu više mnogo razgovora, no ti, kneže: ili idite u Valjevo Poreč-Aliji i s njime se zatvorite, a ja odo̓ u Posavinu pak eto me na vas, ili i vi hajdete sa miom”. Tako se oni sklone i svi odoše u Ljubinić u vojsku.
Preko sviju razgovora reknem ja: „Ili Poreč-Aliju iz Valjeva isterajte, ili se nadajte: eto nas na Valjevo, pa što kom Bog dade; a vera je tvrda: za pet dana nećemo udariti, ne bi li vi Poreč-Aliju sami isterali.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
njegovu prvi je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu. — Ah, goni u obor!...
— poče vikati gazda Raka. Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno.
Ono je propast! — Pa što ljucki ne kažeš, nego si se tu raspomamio kao besan!? Potra, potra, — dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti. — E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu.
Taman beše iznela hleb da metne u peć, a sva se zapurila od posla i vatre te došla još rumenija dok eto ti Rake ozdo, gunđa nešto jednako.
— udari u viku gazda Raka. — Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! — podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: — Eto tako, Simo! Daćeš mu dve vreće kukuruza; a sad idi te goni onu nazimad kući i gledaj da ne odu opet u štetu.
njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se živinče ne izvuče odatle lako. Eto, to vam je roga. Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena.
Taman beše okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srećkovom — idu s vode. Gazda Raka uze već da se smeši onako vragolasto, pa poče: — Nuto, nuto,
Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa. Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zaškilji očima i poče, smešeći se: — Baš ti, Maro, kopaš, ne šališ se? Ona ćuti.
« Šeta se učitelj polagano po mehani, a ćuti. Eto ti zatim i Sime. Čim uđe, odmah se okrete učitelju: — Što ti učitelju, pobi onu decu? — Koju?
Sag ke donesem! — Ama gde se vi tako okvasiste? — upita Sima. — E, pa... tamo eto... gore!... — reče Đura i poče prelivati preko čaše već doneseno vino.
— upita Sima, a čisto mu raste kapa što ga nađe tako ubrađena. — Ja sam, brate slatki!... Eto vidiš... beda! — odgovori Raka, umoran od onog tereta, teško stenjući. — A šta to činiš, bolan? — upita opet Sima.
ama šta ja znam ko ti je to naturio. — Ama oni, Simo, brate, bogami!... Eto, lepo hoće da me obrukaju. Kumim te bogom, skini mi!...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Narod je bio vredan i raden - nije čudo ako je imao!... Eto, takva je bila Mačva. Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom ključu gde se Drina u Savu uleva, leži Crna Bara.
I eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari. Oni su bili svima ugled. U svakom su poslu prednjačili. Ne bi kmet Jova n
; ali to je bilo vrlo retko. Godine prođu dok se psovka čuje... Tek, eto ti kmeta gde s popom izlazi iz sudnice. Svi se odmah dignu na noge i prilaze bliže.
Govorilo se o vršidbi, koju je trebalo sutra početi. — Bogami, deco, požurite. Ima se dosta posla ove jeceni... Eto, moramo i ovoga ženiti... I pokaza rukom na Stanka. — Bogami, i reda je — veli Petra, majka Stankova.
Ha-ha-ha-ha! — smejao se starac. — Pa i ti, brate, mnogo ga diraš! — reče Petra prekorno. — Eto dete i ne dovečera!... — More, babo, ćuti!... Neka ga! Zar si mi ti svakad povečerala!...
— Jok. Subaša me poslao da te nađem pošto-poto... Lazara prođe jeza... Tek beše odahnuo od jedne, eto ti mu druge brige!... Šta će subaša s njim?...
– Jeste. Naše su kuće kao jedna. Ništa od njihovih ukućana nije skriveno. – Eh, eto vidiš! — reče Kruška i upilji u Lazara... Lazar se poče dosećati. — Sad idi kradom kući...
Oboma beše vrlo teško. Dok će reći ona, pokazavši na šaru u ruci njegovoj: – I to?... – Ja, eto. — I to ti on učini? – On. — Znala sam.
— Ne žališ ništa? — Sve sam prežalio. — A znaš li ko to sve učini? — Znam, Lazar. — I ko još? — Više niko. — Eto, vidiš da ne znaš! Sem Lazara još je neko umešao svoje nokte. Stanko pogleda preneražen u njega. — A ko još? — upita.
On se onda zagleda u vatru. Gledao je kako se na jednoj cerovoj žišci hvata puhor. Eto, želeo je da dođe međ hajduke, da ih vidi, da progovori reč s njima, a opet nije bio zadovoljan!
— Hodi, svrati malo! — Bogami, nemam kad... — Dugo je do smrti — pokuša veseli Aleksa da se našali. — Al̓... eto... kmet me poslao do pope... — Pa nije tamo popina kuća nego ovamo... Siromah Sima se ustumara.
— Zlikovče!... Hajduče!... Aleksa nije mogao reči progovoriti... Steglo ga nešto u grlu... — Eto, braćo! — zapeva Marinko. — Za praboga htedoh poginuti!... Zar što istinu govorim da poginem?... — Zlikovče! Zlikovče!
Dučić, Jovan - PESME
Ševa ču himnu nebu plavu, Buljina muziku noći. Jastreb se trže: eto lova! I zec: zar lovac hiti? Zvezda pomisli: gle, noć s nova! A grob: o, da li sviti?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ta ovima je ljudima dobro! Oni su u čistom, jedu dobro, usluženi su, imaju valjanog lekara! Pa onda, eto ja sam tu, ja sve to gledam.
Đorđe je video ušima. On se okrete upola njojzi: — Ama što ti plačeš, što srdiš boga? Eto gospodina doktora, pa i gospodina Joce. Je li oni kažu, oni valjda bolje znaju od tebe.. Kažu... dabogme...
Onaj, onako... Znate... da.. dakako! — Eto vidiš! — kaže Đorđe. — Još kaže gospodin Joca: dok odemo u zelenilo, biće još bolje!
Ja hoću da pustim srcu na volju, hoću da iscedim slast iz ove tuge, hoću da mislim na nju! Jer ona je uteha i život! Eto.
da će mi se nešto desiti, da ću se s nekim, na primer, sastati, nekoga sresti, ili tako što, da mi se to baš desi! Eto, na primer, sad s tobom! — Rotkve! U hiljadu puta nijedanput, pa — ništa! A jedanput, pa — zakon!
Ali, o čuda! Meni nije nimalo krivo ni žao, naprotiv: milo mi je! Neka, neka, uzmite se, budite srećni, eto vam novaca, evo vam i mog blagoslova! Evo, da vas ovako po starinski blagoslovim, ovako kao vladika unakrst!
— Pa tako! Na primer, kod opštine štogod. Na primer... ja... tako... Eto, mogao bih, na primer, kako ću ti kazati? — Ono jest, tako je! — reče mama i priklopi kapak. Digoše se. — Šta?!
— Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...
— Idi! To je jedno dobro i čestito dete! Znala sam joj i mater — krasna žena! I Ćorđe je jedan po jedan čovek! On, eto, sad nije nizašto, ali se još ne da!
To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.
Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!” Jedanput opet — jali je bilo deset, jali nije — a njega eto iz kavane.
— Da nije bolestan Mitar? — Nije — kažem ja. — Otišao, valjda, nekud? — U selo — rekoh ja, pa pobegoh u avliju. Eto ti zatim dva takozvana „devera”, tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Ta i onaj bog, bože me prosti, uzima što je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još sto godina živiti i mučiti se!
« Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer
Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima još sad, posle toliko godina, divan glas. — Eto, to je pevao — veli pop-Ćirinica.
Dođite eto jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je već velika; danas sutra pa će joj se javiti kakva prilik
I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda. Eto, tako se razgovaraju dve popadije.
Pa tako je to bilo i leti i zimi. Eto baš u petak, kad i otpočinje upravo ova naša pripovetka, čim se spustilo veče i večerali, dig’o se pop Spira i pregrnuo
— A mi čekali i čekali — veli pop Spira, — nećete li se vi krenuti ovako k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravo ne bilo! — Iju, gospodin-Spiro, šta vam to sada pada na pamet!
! O ženo, ženo! — Snevanje, ludorija! Doći će ti sutra Gliša Sermijaš da procunja malo po podrumu. Eto ti gostiju! — veli joj pop Spira. — E, laku noć! — Laku noć.
Tako se eto nekad, još kad je car bio kaplar, pisalo i natezalo s učenim ljudima, jer tek je po jedan Aća bio u selu.
ni ljudi nisu znali da pišu ni svojim sinovima, a sada i devojke pišu pisma, te još kako pišu, pa još da znate kome! Eto onomadne je táta jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekom njenom sa roglja.
— Jeste, očekivali smo vas željno, — veli Arkadija. — Čim koja kola prođu, a mi mislimo: eto ga! A kad ono niste vi nego kakav Žida što dolazi za perje, žito ili kukuruz.
Bolju vam ne bih znao poželeti. Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primjer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika svoga, i onda, kad je došlo vreme — lepo on doš’o na njegovo mesto.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
To je bio vesnik proleća. Čim otopli, zamiriše na zelenilo, eto njega u varoš s punim nedrima zelenog zdravca. — Ete — smejao bi se on stidljivo i pokazivao na zdravac, — zelen, ubav!.
I zaista, ne pamti se za nijedan smrtan slučaj, saranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo.
XIX DEDA VESA Svako jutro čim se zadani eto njega gde onako slep, visok, s lulom u ustima, u dugačkoj koliji i sa takođe dugačkim štapom ide sve uza zidove
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Dobro došli! — Drago nam je! — Izvolite sesti. Kako ste? Eto i gospodara Pere. Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan...
— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da z
Devojče ode. Ljuba i čika-Gavra se šetaju i dogovaraju kako će početi ako pozvani budu. Eto opet sluškinje. — Gospođa mi zapovedila da izvolite odma’ doći. — Dakle, hajdemo! — reče Gavra.
Tatijana se smeši, slegne ramenima, pa kaže: „Dobro, samo imam napolju malo posla“. Nije dugo trajalo, eto đuvegije sa provodadžijom i tutorom. No nema Tatijane. — Sedite samo, sad će ona doći, — rekne mati.
Ljuba svršava vizitu. Kao sreće radi, ostavi dva talira i obeća da će sutra opet doći. Sutradan eto Čekmedžijića već u sedam sati u posetu. Mileva još spava. Probude je. Ljuba je nešto zamišljen.
Majka i Mileva o tom ništa ne znaju. Drže da je Ljuba otputovao. Pre podne eto Ljube opet u kuću Mileusnića. Pita za frajlu. Kažu mu da nije kod kuće, otputovala je u N.
Ljuba je kod kuće, gleda svoju ekonomiju. Vaš pekmez kuva, a eto Belkića kod njega. — A gle moga zeta, kako je u poslu! — Baš ste me tako uprljana zatekli! Dobro došli!
Kola sa arnjevima gotova su, Ljuba tek da se krene, al’ eto ti pismonoše — nosi pismo Ljubi. Ljuba čita pismo. Počitajemi gospodaru!
— Isterala pisara i stražmeštra. To je nasilje — actus potentіae; eto treće akcije. Alka za kratko vreme navuče na se tri tužbe. Ćirković je vodi u Peštu da traži fiškala.
Svi se čude. Stanu pred kuću Alkinu. Alka je već izvirivala kroz žaluzije. Srce joj jače kuca, eto joj žive želje Milivoja.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska senzacija, bila je najveća. I eto baš tu, kod te šarene i mnogobrojne gomile, zastao je, ljutitog i ogorčenog izgleda, ali bez trunke one radoznalosti,
Nesposobna je ona za svakidašnju, sistematsku borbu, eto u tome je stvar, ali spremna je uvek i gotova za trenutnu žrtvu.
I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane. Eto, od ovog časa već kaplje, polako ali sigurno, moja kapetanska plata. Pa šta ja tražim?
Ali mu se, u isto vreme, učini: da se tamo, s one strane, sve bilo skupilo u neku strašnu nevidljivu i preteću zver. „Eto tamo — pomisli, on — isto kao i ovde, baš isto kao i ovde, okupljaju se ljudi sa ovakom istom uzbunom u duši; tamo oko
u blagostanju i što u zemlji kriju čaše sa slikama kraljevih sinova da ih iznesu u svoje vreme, baš su divne duše. Eto ide vreme da javno napijaju zdravice i javno iznose slike kraljevih sinova” A suton je lagano obavijao Beograd i mir
Zašto? Ali, čekaj znam zašto. — Mene je stid od tebe, Jurišiću. — Pa dobro imam i ja verenicu... Poslušaj me, eto povuci onu molbu, povuci je smesta. — Ti imaš verenicu... ali to nije jedno isto. Nisi ti još bio u mojoj koži...
Nisi ti još bio u mojoj koži... Ja ne znam, pravo da ti kažem. Ja se upinjem, naprežem, trudim... i eto danas, sve sam činio... Ali neka svaki da koliko ja... Svi se izvlače. Zašto ja i ti večito sve samo mi, jedni isti.
i da sam ja imao toliko uživanja sam bih večeras svečano tražio da mi odrede najopasnije mesto pa ma izgubio glavu. Eto recimo, spavam ja i probudim se i vidim da sam dvadeset i tri dana bio oženjen. E pa, da li bi onda ono uradio?
Bože smiluj mi se! Vijem se kao crv, previjam, štipam, onesvestim se, a taj zanos, ta groznica, ta strast... Eto u toj strasti, u toj groznici zarila sam juče onaj tvoj mali nož u ruku pa sam sisala svoju rođenu krv.
Ako iko, ti si je zaslužio. Ti, mislim, imaš zlatnu medalju? Pa jest, imaš je! E pa brate, i stari su ti bili junaci, eto tvoj otac, čitava se čuda o njemu pričaju na javoru, pa deda, pa svi.
Branila bi se ona rečito, prelazila u napad i protestovala. Nigde ona ne izlazi. Eto baš tu, preko puta, ima neka „depovska komanda“ što nikakva druga posla nema nego da vojne begunce osuđuje na smrt, pa
Ni u društvu ne pazi šta govori, izražava se prosto, te ona mora da crveni pred svetom. Užasno. A sad eto ima neku muku i tu muku krije od svoje žene. Pa, jel' to muž i drug i prijatelj, najbolji drug i najveći prijatelj?
Afrika
„O, imati kuću, pravu kuću, usred savane, međ divljim Lobiima, eto to je ceo moj ideal. Ne spavati više po kabanama, kolibama i močvarima, već u kući koja predstavlja mir i kulturu; u
Napred ide crnčeva kozica, pozadi žena sa decom privezanom na leđa, i još dalje mršavi žuti afrički pas. Eto jedne porodice koja traži pogodnije mesto za življenje.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Samo treba da joj dobru priliku nađete. JANjA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci! Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!“ nega: „Koliko daš?
JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!) Gospodar notarius, evo da si ubiim da dam dva forinta na to prokleto špital.
Eh, slavno Grecija! Jedno zrno kako si nađi od tvoga duh, teći eto pamet. Dušo Juco, oći da si svi Grku radui za tvoj rod. JUCA (u polasku, za sebe): da vas đavo nosi! (Ošide).
JANjA: Za tri meseca trista forinti. DIMA: Kala. (Broji mu.) JANjA (skupi novce, pak metne džep): Evharisto. Eto vekslu. DIMA: Evtis. (Potopiše.
A drugo, nisi nigdi ni na vospitaniju bila. Baš treći dan Uskrsa na jutrenju je o tom bio razgovor. Eto, jedva sam ga naterala da te da učiti gitar, a i to ne bi učinio da nisi gitar na poklon dobila, i da mu nije
neka ti je uvek o balu, muziki, teatru; ako nema toga, a ti počni o vremenu, o aljini, kako su ti tesne cipele, pak eto ti razgovora! KATICA: Mamice, ovo nije vrlo teško! JUCA: Kad bi teško bilo, otkud bi tolike devojke naučile?
More, oći da ti gazi sirotinja i nestreća, tako ja, kako besno konj trava zelena! POZORIJE 4. BIVŠI, PETAR JANjA: Eto moja verna Petra. — Sinko Pero, da sučiš rukava i deriš Miško i Galin, da si pomognimo u naša nevolja. Jesi razumio?
Zašto da se ne usreći kad vam je moguće? JANjA: Što mogući? Eto sum veći propao, nemam ništa, oćim da prosim. Što vi govorite, gospodin notarius, na ova šteta, na ovoj svet?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
“ Eto, kraj te Mahale, i Temišvara, prošla su bila, jednog dana, u proleće godine 1752, crna, putnička kola i ušla u grad, kr
A imao je glavu kao u konja. Dok je Grk brbljao kao čegrtaljka, stari Švaba pomisli, u sebi: „Oberkrigskomisar, eto, nije ništa bolji, nego neka kameralna gaziblata. Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdan u zavisti.
Da bi njemu, Engelshofenu, eto, zagorčao poslednje dane.“ Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da galami, kao pred
„Grof Gajsruk, grof Gajsruk“, derao se kao dželebdžija, „eto Vam napoličara za Vašeg oca. Možete da ih natovarite još večeras u šlepove i spustite do Bečkereka.
Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa.
Predavali ste kirasire grofu Harahu. Ja sam bio balavac tada, ali se eto sećam svega toga. A eto sad Vas gledam, već kao vrlo starog starca. I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca.
Predavali ste kirasire grofu Harahu. Ja sam bio balavac tada, ali se eto sećam svega toga. A eto sad Vas gledam, već kao vrlo starog starca. I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca.
će se pre iseliti, i vratiti u Tursku, nego što će dozvoliti da im se u mrtvace dira, stajali su sad pokorno i veselo, eto, tu, ispred njega, i svrstavali se, prema naređenju svojih oficira.
Slutili su da je, najzad, došlo ono najgore, i ostali su ubezeknuti, jer je, najzad, eto, došlo. Stajali su otvorenih usta. Brada im je bila spala.
Bila je potpuno zaboravljena. A sad se, eto, javlja, u njegovoj misli. Ona je bila mrtva već više od godinu dana, umrla na porođaju, kao i njeno dete, što je
Tu su, eto, to jutro, braća Isakoviči, Petar i Đurđe, došli, a bili su i svoje žene doveli. Oficir forposta ponudio im je da
Nije šala svoj dom rasprodati, napustiti, ni za polovinu cene. „A zna da mi, Isakoviči, nigde nismo bili srećni. Eto šta smo dočekali. Sve će nas raseliti. Imamo da biramo, ili da postanemo papisti, ili moskalji!
Teodosije - ŽITIJA
Došavši do peštere stadoše pred svetoga i zapretiše mu, govoreći: „Eto, već prispe čas da ubijen budeš! I nemoj misliti da ćemo te, zato što cmo ti često milostivi bili, i sada, napadnuta,
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Eto — kaže on — u onaj gore nisam te bacio, jer je mnogo plitko, a ovde, opet, mnogo je duboko. U slijedećem će, vjerovatno
— pita čiča. — Oteo sam je, evo je u trbuhu! — odvratim ja, a čiča na to mlac, mlac! brezovim prutom. Eto, tako ti ja prođem, a ni kriv ni dužan.
dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče: — Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona! Eto, u takvoj samoći živeo je čiča Trišo, i zato ne treba da se čudite zašto je toliko volio svog jedinog druga, mačka
Dok sam tako sam sebe grdio, eto ti opet nekoga. Bila su to dva zeca. Poznao sam ih po glasu. — Brate moj slatki, treba odavde što prije da bježimo —
Prorok se izgubi u onoj rupi, a ja krenuh do Šarova. Siroti pas, dobro izbubetan, samo je cvilio: — Eto, nekom smijeh iziđe, kažu, na nos, a meni se, kako vidiš, prosu po leđima.
Niko se nije javljao za taj posao. — Eto kad se dogovorite ko će to raditi, dođite pa mi javite — reče bijeli miš. — Stanovaću kod svog prijatelja blizu stare
Nušić, Branislav - POKOJNIK
ANA: Molim! (Dotle je sve skupila na služavnik i ode.) III PREĐAŠNjI, bez ANE RINA: Eto, je l' tako? NOVAKOVIĆ (ljubi je): Kako si ti pažljiva i odlučna! RINA: Nego!
RINA: Ali ko, zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti? ANTA: Patite li vi od srca? RINA: Da! ANTA: E, pa eto, vidite, zato i moram stvar da vam saopštim pažljivo i izdaleka. RINA: Dobro! Samo govorite već jednom.
RINA: To je moja stvar, gospodine, i ne dozvoljavam nikome da ulazi u ocenu... ANTA: Pa ipak, pogrešili ste. Eto, baš znam jedan slučaj sa nekom Savetom Tomić. To je jedna čestita, ali sirota žena. Radi tako po kućama i izdržava se.
veli mi gazda Ristić „kome si bio na pogrebu; to je inženjer Marić i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti”. Eto, tako mi je kazao gazda Ristić, koji je lično s njim razgovarao. RINA: Alo! Alo! Gospodin Novaković?
MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ? Koješta, to je nemoguće; ti, draga moja, imaš malu groznicu; eto, imaš i temperaturu, to se tebi pričinjava u mašti, u groznici. RINA: Znala sam da nećeš verovati.
IX ANTA, PREĐAŠNjI ANTA (ulazi): Nema ga, eto ti, nema ga! RINA (Milu): Dakle, kao što vam rekoh, gospodine, moj muž, i ako bi došao, ne bi vas mogao primiti; ima
ANTA: Sad idem otud. RINA (uzima slušalicu i traži broj): Alo, alo! Ti si, Milane, je li, ti si? (Anti.) Eto! RINA: Jesi li čuo što? Nisi ništa čuo? Pohitaj odmah kući! Molim te! Nisi još ni seo? Nemoj ni sedati, molim te.
NOVAKOVIĆ: Odseo je u „Ekscelzioru”. SPASOJE: Koja je to parcela? NOVAKOVIĆ: U hotelu „Ekscelzioru”. Eto, to je sve što sam saznao. (Seti se.) Ah, da, još nešto.
(Anti.) Na osnovu čega vi to tako govorite? ANTA: Na osnovu Savete Tomić. SPASOJE: Eto ti ga sad, kakva ti je sad ta Saveta Tomić?
Šta je ovo, šta je ovo, zaboga? NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao? LjUBOMIR: Ko? (Pruža mu listove.) Eto, pune su novine. SVI (dreknu): Novine? (Razgrabe mu i svako otvara po jedan broj.) ANTA: Au, ala su krupni naslovi.
ANTA: Nismo, dabome! (Novakoviću.) Eto, na primer, vi bi ostali bez braka. RINA (zagrli čvrsto Milana): Ah, to ne, samo to ne!
ANTA: Pa tu kuću dao si kao miraz uz kćer. SPASOJE: Da, ali privremeno je zalažem za kauciju. Eto, razumeš li sada situaciju?
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Pa kad se opomenem kakvi su preda mnom bogati trgovci bili, kakav je bio Toša Sarajkić, pa eto došao do prosjačkog štapa. Ko bi pomislio da ću postati bogatiji od njega i od njegovi’ sinova!
Siroma’ momak, ipak žao mi ga je bilo, al’ šta ćeš, kako će da se bode šut sa rogatim. Eto, vidiš, tako sam ti se ja ženio.
IV Sutradan posle ručka eto Krečara i Čamče kod gospodara Sofre. Već su tu. Klopkaju na vratima. — „Herajn“. — Na zdravlje ručak, Sofro!
Već su tu. Klopkaju na vratima. — „Herajn“. — Na zdravlje ručak, Sofro! Eto nas kod tebe, — reče Krečar. — Na zdravlje! Sedite. Soko, idi malo onog boljeg vina pošalji, pa i kafe.
„auspruh” dobiti, akov po sto forinti, a takovi plaćaju velikaši u Poljskoj najmanje pet stotina forinti za jedan akov. Eto profita! — Pravo kaže Čamča, tako je, nabavićemo i to.
— U magistratu su bile samo dolame, tek ’dekoji „kupec” je nosio trajdrot! Eto kao ja i ti, Čamčo, — odgonetne Krečar. Tako donekle se još razgovarahu, dok jedared raziđu se.
Premetnuo se; tek je jedared riknuo. Navale još dvojica. Gospodar Sofra malo natrag otskoči i nadžakom obori i trećeg. Eto sad četvrtog.
Sad su gotovi, lako im je dočekati karuce, a donde mogu još i doručati, što i učiniše. Kad eto karuca. Stanu pred mehanu. Unutri jedan lepo obučen šljahtec, prijatelj grofov, došao da pozdravi „vengerskog šljahteca”.
— Taj konj je moj i nedavno su mi ga ukrali, bogzna od koga si opet ti ukrao. No praštam ti. Eto još jedna forinta na put! — reče Pera. — Pa sad se odma’ čisti, jer ako te još vidim, štranga ti ne fali.
Misli se, pa ustane da vidi. Tek što na vrata, a eto Šamike. — Dobar dan, oče, evo me! Ljubi oca u ruku. Otac ga grli, ljubi. Suza mu kanu. I Katica ga ljubi.
Tu je i dan bala. Šamika se ne pripravlja; može ići onako kao što je sad obučen. Pred veče Šamika iščekuje, kad eto na dvoje saonice Polačekovi u avliju. Sluga ponese prtljag, a Šamika ih prati u paradnu sobu. Presvuku se.
Pri koncu večere čuje se vika: „Maske, maske!” Svi kuljaju u salu. Eto masaka! Napred ide jedan odžačar sa metlom i čisti kapute.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve lično znao, on se potpuno uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo.
Sve kazne oproštene za noćas... to jest... onaj jedan, za silovanje, šibe, kroz ceo puk.“ Tako je, eto, rešeno da se Slavonsko‑podunavskom polku pokaže krv, još pre no što stigne na Rajnu, ljudska krv, i to njegova krv.
Bog mu ga dade. I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče
Teške glave od udisanja vazduha i trava, klonu polako, u nedoumici, stisnutih kolena, van sebe, u nesvesticu. Eto to je prevrtao u svom mozgu Vuk Isakovič, nekoliko godina, sećajući se svega, po raznim mestima svog života, na razne
I tu ženu, eto, koje se sećao kao i onog grada nad Dunavom, kao i drugova iz starog, Podunavskog polka, kao i one jeseni, kao i
Tako je eto Isakovič pošao na poslednji deo puta, do male varošice Štukštata, na Rajni, gde su ga već čekali u logoru đenerala
Tako eto, Podunavski polk, opet, utonu u graju i dreku, među šatorima, raznoseći u svojim razbarušenim kosama vlati slame i sena
četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava.
Da su se njih dvoje, eto, razišli, rastali, bez ikakve moći i volje i bez glasa. Ona je bila tamo, on ovde. Kao što su kopite odbacivale blato,
u druge pukove, koje su neki od oficira želeli, i koje je trebalo, od đenerala, da izmoli, potpuno se uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se, pa da sve što ostavljaš, bude kao da nije bilo.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Zato se često čuje da majka neposlušnom detetu kaže: „Kazaću ja ocu!“ ili „Eto ti ide otac!“⁶ Majka može čak i da izrekne detetu kaznu, ali, po pravilu, izvršilac je otac.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena!
I šta se događa? Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo na ćoše. Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze!
Veoma skupa terapija, pisalo je u novinama. U moje vreme još je bila besplatna! I eto, ta želja za dodirivanjem, ta potera za bliskošću, taj lov na malo ljubavi, taj prastari, stalni i večni nagon da
« I kuršum u Mitru putovao je isto toliko dugo. Mitar je pušio »škiju« i mislio kako je život đavolji, ništa — on će, eto, umrijeti jednoga dana, zakopaće ga i ožaliti, poješće ga sveg crvi, a kuršum će i posle njega ostati. Kao nov!
osvete i uživanja zbog pravedne kazne, koja, eto, najzad stiže i ove ohole, domaločas nepovredive izabranike sreće. Zaprašti šljunak ispod točkova, zacvile kočnice, a
kalendaru ostadoše ispisani još besmisleniji sastanci, putovanja, projekti, datumi — čitava ta igra koja ga je, eto, i dovela u onu ordinaciju u kojoj je stajao bez ičega na sebi, čudeći se naslagama nečijeg potpuno tuđeg mesa na
Drago mu je nekako da jednom vidi onaj stari voz. Eto, do pre četiri sata u mutnim staklima njegovih prozora odslikavala se pustara s rasutim salašima; dugi red dudovog
A, eto, automobilom se dalje ne može! Moraće da ga ostave na proplanku pokraj puta. Jedva su stigli i dovde kroz gustiš što se
misliti na bol, da se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte, došla u Zamak... Eto, to je život: gladni — uzimaćemo hranu, žlezde će lučiti neke svoje nepoznate sokove, varićemo poslednju večeru i dok
Svako je mogao da upre prstom u njega, dok je posrtao prema hotelu, i da kaže svojoj porodici: »Eto vam, to su navodno ti veliki ljudi!
— zareža. — Pitam te, odakle si? —Iz Beograda... — ponovi Nina. Kako je Beograd bio daleko! Eto, ovde u Mestu nisu verovali da neko može da bude iz njega! — Iz Beograda... Znam ja Beograd! — reče čovek.
Matavulj, Simo - USKOK
ovih pošljednjih godina, u svakojakim mijenama i trzavicama, kad se ni o čem drugom nije moglo misliti do o odbrani! Eto šta je. dakle, slobodno možete narediti da se grad otvori. — Neću! — viknu pukovnik i zapovjedi da se vojska raziđe.
Jedan od trgovaca opazi: — A, jesu goropadni ovi Tudeški! Eto, imađasmo posla s Francuzima, Rusima, Inglezima i Crnogorcima, i svi bjehu pitomiji!
Pop Marko reče: — Snijeg ovoga će puta od mora! Eto ga prije noći! Biće ga izjutra u nas do koljena! Rako prihvati: — Daj bože!
Velika je ćesarovina i jaka je, osobito sad, kad je slomijen Napolijon! Vele: duga je od nas eto pa sve do Rusije, a u širinu joj stali Madžari i Poljaci i još njekakve vjere. Kako se ono zovu, Krcune?
A u sudu je, vele, jedna mjera za Latine, a druga za naše! Eto, kneže, na što se tuže! Knez ne reče ništa, kao da se zarekao bješe da će ih dražiti.
— A da nije lukav, ne ćaše uzeti tolike zemlje i gradove, bez krvi! Drugi su se bili za njega, pa eto i mi! Kad se Napolijon bješe osilio i pregazio mu državu, onda mu se Franc pokori, dade mu kćer za ženu; a kad drugi
— A kako ti je ime? — Jân. — Kako reče? Milica se zaboravi i umiješa se: — Eto reče: Janko! — Jesi li ti oni, te te zovu principom? — Da, mene zovu u Kotoru princip! — A jesi li princip?
gostu, koji sjeđaše pognut: — Fala ti, ljubavni i boleći prijatelju, jer viđu da te teknulo u srce naše jadovanje i eto s nama zaplaka, prije no što okusi našega hljeba! To ti, božja ti vjera, nikad zaboraviti nećemo!... Dajte rakiju!
gotovo neprekidno ratovali s Turcima i odbijali njihove silne vojske, da ste zajedno s Rusima ratovali protiv Francuza. Eto! — I još što?
Vladika je od Petrovića. U svakom plemenu ima vojvoda, knez, serdar i barjaktar. Mi obaška imamo i guvernadura. Eto ti! — Ma je li vladika kao kralj njeki, kao princip?
— Mene radi — reče knez, čudeći se. — Da, sinovče! Eto imaš unuka, hvala bogu, dijete napredno mimo djecu, pa čisto svi strahujemo e bi ga moglo kobiti ovoliko naše tugovanje!
I ovoga brata našega Stijepa Mrkova, kao što vidiš, grdno su puške ištetile; eto mu izbile oko i osakatile ruku, i, ja mnim, još ga na pet-šest mjesta probušile, pa mu ni đavola!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
) UGLED 2. (KOD DEVOJKE) OTAC i MATI MATI: Ali, čoveče, ja ne znam šta ti radiš; ne brineš se ništa za kuću. Eto nam devojki dvadeset druga, pa jošt sedi. Zar oćeš da plete sede kose?
Tako je i kod nas, to jest; kuća sama, svašta dosta, pa kako se čovek najmanje, to jest, udali, eto ti štete. Otkad se kanimo malo kud izići, pa nikako; ja, to jest, u poslu na jednoj strani, ovaj gospodar na drugoj,
MATI: Koga ćemo zvati na prsten? OTAC: Zovi - komšiju jednog i drugog, pa eto ti. MATI: Ja mislim da zovemo i kuma Marka. OTAC: Šta će ti taj?
“ MATI: Pak i jesi bila mlada. DEVOJKA: Dabogme mlada, sad eto kako se udajem. MATI: Pak šta će? Momak je lep, a vidi se i dobar biti. Uz to je jošt i bogat, pa kud ćeš više?
UGLED 10. DEVOJČINA KUMAČA I PREĐAŠNjA MATI: O, Perso! Otkud ti tako? KUMAČA (poljubi je u ruku): Eto i ja nakanila se da vidim šta radi Julka. MATI: Baš si dobro došla, doveče je Julkin prsten. KUMAČA: Je l istina?
DEVOJKA (sama sedi i plete) DEVOJKA: Pravo mije kumača kazala da neću moći spavati. Kako oči zatvorim, eto ti mi svadbe. Da ga đavo nosi, sad opet uredili posle Uskrsa; zašto nisu dogodine? Lako je njima!
“ MLADOŽENjA: „Šta bi mislili kad bi se udali?“ DEVOJKA: „O, kako su srećne udovice.“ MLADOŽENjA: Eto vidite. DEVOJKA: Morao je ko tako namestiti. (Promeša karte.) Izvolte sad. MLADOŽENjA (izvuče jednu).
(Izvuče.) „Šta sad mislite?“ MLADOŽENjA: „Moja je najveća briga kako ću vas varati.“ DEVOJKA: Eto vidite, takvi ste vi muški. MLADOŽENjA: Gospodična, to su samo karte. DEVOJKA: I karte pogađaju.
PROVODADžIJA: I! kakav si mi mladoženja! Uzmi, to jest, što je najlepše i najskuplje, pa eto ti. (Devojki.) Nije li tako, to jest. DEVOJKA: Ja ću biti zadovoljna, kako mi donesu.
- Ja ti kažem, ćerko, možeš ga vući za nos kako ti je volja. MATI: Eto ti oca, ukloni se u drugu sobu dok se s njim razgovorim.
MATI: Kako će da dođe kad je devojka pod prstenom? OTAC: Pa otkud to iziđe da će da je uzme? MATI: Eto, seka Marta zna, a zna i cela varoš. TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo.
MUŽ: Vi ste mi otac! ŽENA: Ti si mi muž! OTAC: Da vas vrag nosi, ja s vama ne mogu na kraj izići! (Otide.) ŽENA: Eto i oca mi oterao, jošt malo pa ćeš i mene. MUŽ: More, ženo, šta si ti počela? ŽENA: A šta si ti toliko uzeo jediti me?
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
uspostavljaju prividno poljuljani integritet književne umetnosti, držati se opštih zakona a uvažavati stilske posebnosti — eto jedinog načina da se dečja književnost pravedno oceni i postavi.
A, eto, osuda je mimoišla Vučovu dečju poemu: do srži prožeta atmosferom onovremene socijalne književnosti, ona danas slovi kao
Naivno je i pomišljati da Ćopić opisuje „realne” tipove koji su nekad postojali, ali ih danas, eto, više nema. Stvarnosna osnova tu se tek može slutiti; ostalo je lirska projekcija, samozačaravanje, zamah uobrazilje od
i dobričine, koji svud oko sebe osećaju bezizlaz i zid, i, poput Nasradin-hodže, padaju u fatalistička raspoloženja: Eto, Veliki, džabe je, džabe, vidim i ja sam, nema toga mlina koji sirotinji može namleti ...
s grdnim čudom i nerazumijevanjem, podiže ruke i zakratko ostaje nijem: nit je čovjek šta ukrao, nit se tukao, a eto ti, opet, otisnu se niz urvinu kamen, prolomi se led pod nogama, grom puče - tako nešto! i ode Nidžo, nestade ga.
Latini su smatrali da je dokolica (otium) preduslov pesničkog stvaranja; dečji pesnici je, eto, izjednačavaju sa pesmom samom.
I sećanja, eto, mogu biti idejno usmerena, poželjna, poučna: deca se sećaju logorovanja, poseta spomenicima, državnih praznika, prijema
Znanja i objašnjenja koja se deci daju u okviru nastave istorije proveravaju se, eto, kroz slobodne književne sastave. Stil i jezik kojima se deca u tim kompozicijama služe odavno su napušteni i u
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ZELENIĆKA: Zašto svaka ne oseća što je nacionalni ponos. 5. LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI LEPRŠIĆ (peva): Ura, eto ploda, Došo nam je vojvoda!
Ali onaj je tek pravi filosof koji priznaje svoju pogrješku. Svi da pridenemo madžarske kokarde. GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet. ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je mađaron, taj je izdajica. (Gavriloviću.
Da on nije došo da bude vojvoda konjma nego ljudma. ZELENIĆKA: Šta, najveći rodoljupci — konji? LEPRŠIĆ: Eto, tako nam stvari stoje. Volio je sići s kola i ući peške u varoš nego da ga sjajno vuku.
ŽUTILOV: Već za barjake može i proći, ali u odbor dirati, što je Srbinu najsvetije... LEPRŠIĆ: Eto tako! Narod se tukao i krv prolivao, pa zašto? — Ni svoje vlasti da ne može imati. SMRDIĆ: Ali kako to sme biti?
SMRDIĆ (stupi): Šta vi radite? ŠERBULIĆ: Eto, već se plaća četiri cvancika na pet forinti. Ako ustraje ovako, ostaćemo prosjaci.
8. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ZELENIĆKA: Šta je to? Kakva je to vika? GAVRILOVIĆ: Eto šta je: gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara, a gospodin Lepršić postao je činovnik izvan vojvodine, pa se sad
Sremac, Stevan - PROZA
Posle je dolazio sam jed i čemer. Mati ga je jako volela. Uvek je svakom govorila da joj je sin vrlo bistar, ali, eto, nema oca, a svet je ovaj gadan, pa je siroče svakome na putu.
uči deset godina (kao što to većina dobrih Srba i čine) — on zape u nižim razredima nekih šest godina, i stoga se, eto, i nađe u kaznačejstvu. Kao praktikant ponašao se primerno, bio pun takta.
«, a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča. Eto tako je provodio vreme Jova pre podne, to jest do osam časova, a to je kad počinje kancelarijsko vreme po svima
— E, dobro je — reče Jova. — Ženo, čorbu na sto, a eto mene sad. — Zatim skide pištolj s čiviluka i ogrnu ženinu bundu (Jovan je uvek voleo da se raskomoti onako u prsluku
— Kako nisam, oprala sam ih! — brani se gospoja Kaja. — Nisi, kad ti kažem — dreknu Jova — eto su od zejtina. Gledaj, i ne poznaje se da je bilo vina u njima! Gledaj! — E, tebi je sve do šale! — Hehehe!
A ti otpočni »Roždestvo«, a eto i mene odmah da ti pomognem. Silno li puče stari kremenjak, kao ono nekad Krnjo i Zelenko na Žabljaku.
— E, tako te ’oću! — veli Jova razdragan, pa je zagrli. — Eto vidiš, priko, tako se mi volemo. A ima, boga mi, i zašto da me voli! Jer ja, boga mi, nisam k’o drugi muževi...
I nekako, đavo bi ga znao kako, ali kod toga sveta sve može da bude. Jednoga dana, kud i kamo pre postavljenog roka, eto mu nje. Došla je predveče, u nemačkim haljinama.
— »Pa je skucala paru po paru, veli mi ona, groš po groš, da ti i ne primjetiš.« Pa kako? pitam je ja. — »Eto tako«, veli ona: »dok ti spavaš, a ja ti čistim pantalone, pa onda izvadim poneki groš ajluka.
Zrno po zrno, sto pogača, groš po groš, eto napoleon. Tako jedan, tako drugi — dok se nije nakupilo do šest napoleona.
— Baš se onomad nešto mislim i razgovaram koga da uzmem još. Pa se Kaja dobro priseti, pa reče za tebe: — »Pa eto, gospodin Paja, veli Kaja, on nam valjda neće odbiti.« A nije velika suma... tri stotine.
A da ti čitam Sanovnik, a ti bi na ručak zaboravio!« A onaj bi mu obično odgovorio: »More, učo, bože zdravlja, eto nedelja, pa ćeš se načitati da će se dosaditi i nama i tebi.
Radičević, Branko - PESME
) 292 (ETO NEŠTO KRAJ BELA BUDIMA) 293 POEME I EPSKE PESME 295 TUGA I OPOMENA 296 STOJAN 321 BEZIMENA 356 (1 PESMA) 358 II PESMA 3
Šikće voda, a čun reže, Beži vrtlog, stene beže — Živo, ruke, ne sustale! Eto mene do obale. Čun tu vežem, lakim skokom Na obalu pa izletim, Pa laganim onda krokom Dvoru mile ja poletim.
Muči, momče, tako t' Boga, Okani se tuge, Amo brže, eto svoga, Pa još, brate, druge! 1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od
U moga me išti ćaka, Tela bi te moma mlada, Tela bi te ja junaka.“ Putnik ište, otac daje, Eto putu dođe kraj, Al' i moja ruka daje, Dragi rode, pesmu naj! 1843, 5. dek.
Al' i moma iz zasede Poskočila oma — Beži, sele — eto bede — Beži majci doma! Beži moma, manu rublje, Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje, A momak za njome.
Kako s' koja makne, U srce me takne, Kako me pogledi, U srce uvredi, Još se smeju na me, Da srce pomame. Eto tako juče Dođe jedno luče, Ao kad ga zglenu, Srce mi se krenu, Ova, ova bela Srce je odnela. (1843, dek.
(1843, dek.) DRAGI Petli poju, eto zore, Zbogom, draga, ja odlazim, Tuđe dole, tuđe gore Valja meni da polazim, Ta za leto, za čitavo Odo, zlato,
Al' kaki se pra to diže, Kaki konjik pred dvor stiže? S konja sjaa — škripe vrata — Pomoz' Bože, eto zlata! (1843, 25. dek.
Ja ni lica krijem, Niti suza lijem, Već s' eto osmevam, I vako popevam: Neka sunca, neka, Mene draga čeka, Draga sunca dva Meni će da dā. (1844, 16. okt.
„Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!
Dragog eto iz tog boja Na konjicu ognjanome, Biće skoro preda mnome, Da je donde gotova Suđenica njegova.“ Tako moma pesmu
! Tako staja srca veseloga, Al' eto ti čuda još jednoga: Preko luke pravo ka meneka Jedna krasna uputila s' seka, Ao vile, vi, prebele vile, Vi joj
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan. Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku.
I zapamti još i ovo što ću ti reći: samo dobar čovjek može ličiti na konja, nikakav drugi. — Eto ti ga nà! — prostodušno zinu djed. — Da, da, samo dobar.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine. Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.
ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.
Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao. Odgunđa stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko
a šta ti možeš tome što će i đavo taj isti put upotrijebiti i za svoju dušegubnu rabotu, vrag mu gnjate prebio! Eto, po tome su se mlinovi izdvajali od ostalih neobičnih mjesta u našem kraju.
— Bi, brate, evo ti je. — Šta će ti to? — sumnjičavo se ispriječi — Eto, volio bi da imam. — Konjsku ikonu, a? — Vabi je, vala, kako hoćeš, ali meni je draga.
Najlakše je dječurliji. Njima je najmenik uvijek zanimljiv, pa još ako zna pričati i voli se igrati, eto ti ljepote u boga. Pa se nekako podesi i to da svaka kuća pribavi svoju „felu“ najmenika.
Ni budala nema baš napretek, ali se za našeg susjeda svake godine nađe po jedna. — Sretan čovjek, pa eto ti kažu za njega u selu — ima džabnog poslenika po čitavo ljeto. Namirišu ga bene na sto konaka.
— Neću, striče Rade, eto ga tebi pa razgovaraj, pogađaj se ... Zar da bude primljen tamo neko koga on, Nidžo, nije pronašao, omirisao ga, pogađao
Najzad se svelo samo na gorko mirenje sa sudbinom: — Eto ti ga, pa mu daj ako ćeš čitavu kuću u šake, stariji si. .
— Šta ti je to, kukavče? — Pa eto, krstim se. — Hm, to u tebe nekako zapetljano. A znaš li koju molitvu: Očenaš, Bogorodice djevo?
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Šta je tri sata jahanja! HASANAGA: Sad si rekao! To! Tri sata jahanja! Eto vidiš! Nije mi kaduna ni toliko mogla! Ona mene konstantno prezire! Još od samog početka, nisam ja slep!
Tim rečima? HASANAGA: Da više neću da je vidim, da mi se gubi, eto tako da kaš! (Zatamnjenje) II SLIKA HASANAGINA KUĆA HASANAGINICA: Šta sad da radim? Zašto da ostavim svoje dete?
HASANAGINICA: Zašto si išao kod Hasanage? BEG PINTOROVIĆ: Tražio sam ilmi-haber, eto zašto! MAJKA HASANAGINA: Onda je, znači, svršeno! BEG PINTOROVIĆ: Rekao sam da te bez ilmi-habera kući ne vodim.
Pazi šta sam ti kazao. HUSO: Možeš li ti meni da kažeš hoće li stići večera? To ti meni kaži! MUSA: Pa eto vidiš, i to je neki znak! Ni hrana ne stiže redovno! Šta to znači? Znači: aga ima neke velike brige!
BEG PINTOROVIĆ: Tako sam o tebi uvek i mislio. HASANAGA: I, eto, rešio sam da dozvolim! Nek dođe, neka se oprosti s detetom! BEG PINTOROVIĆ: Baš ti fala! Ovo ti neću zaboraviti!
Kad je dotaknem, ko da je guja dotakla... Priđem, ona ustukne... Pred tim strahom izgubiš i volju i snagu... Eto zašto je aga stalno ratovo... Besneo na drugim ženama... Sedam me godina pitaju šta je sa decom...
Na sceni ostaju samo askeri.) SULjO: Eto ti sad. MUSA: A ja sve vreme mislio da je neka politika... HUSO: Čoveče, onakva žena!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču. — Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš? — Te još kako Dimitrijo!
— Da te... vidim!... — promuca on. — Da me vidiš?! — poče ona tronuto — Crni Dimitrijo, eto, gledaj me! Na! — I podnese mu svoje lepo, čisto lice tako blizu, da on oseti dodir njene kose sa čela.
Uvile se oko one stare žene, pa joj ne daju da mrdne. Ali ’adžika je ’adžika! Zar će ona još i takve da gleda?... Eto, znao sam ja to, slušao, mislio o tome, ali sam opet ćutao.
da sam ja baš to isto i pročitao, oborila bi brzo pogled i zacrvenivši se rekla bi: — Možeš da govoriš šta hoćeš! Eto tako je to bilo!
— Zar sam ja kriv što smo mi sirotinja? Evo, baš kad hoćeš — viknuh i bacih tabake. — Bataliću školu. Eto, svršio sam! — Ne, ne... ne boj se ti, čedo. Imamo još. Dao Bog. Ne ljuti se. Oh, što ja prokleta? Ne ljuti se ti.
— Ako nisam bila kuma i starojkovica, a drugo sve znam. Ali, što ja... Eto, plače, moli: „Majke, zbori ona, nemoj slatka majke. Zar sam ti toliko nakrivela, te to hoćeš...
ona, crnica, da je samo vidiš, sinko, pa duša da ti zaplače, ide po nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kuću drži... Eto na! Iz čaršije, sa ulice, dopreše glasovi pesme, zurle i bubnjevi. Iziđoh i stadoh na prag od kujne.
Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas. — Ja, ja! A ti? — Eto, hvala Gospodu! Mati se vrati iz kujne gde beše zatvorila vrata za tobom. — Gde je? — upita me.
Hajde! Reci samo, pa eto mene da te vodim u kuću svoju, raj tvoj!“... Od treće mantafe čuh samo svršetak: „— — — Dragi, dragi!
Odjednom ona ču bât ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža. — Eto, na! — govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne...
— Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!... — Istina, istina! — odgovaraše onaj drugi.
— upita on tiho i nekako plašljivo. Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, Nije čula. — Eto mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja — odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini mesta do sebe. — Sedi. Odmori se.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
šta je bilo, znaš, nije potreba da ti povedam; i da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bi(h) kud nisam mislio. Eto ti tvoj posao! Pak hoćeš da ti bolji posle mene dođe. Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što primisal neba čini!
Kostić, Laza - PESME
dobrih nekoliko pari, koceva dobrih da čačkate zube i još malo vatre na to tamno kube, da vam se Vidi čitati opela: eto to je, Vlaše, poruka ti cela!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al' eto se pomoli aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere.
Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije. Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista!
Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe, al' eto ti cara sokolovskog! Kako doleće, sva se kula zaljulja od velike sile.
Putujući tako za dugo po svijetu dođe u treću varoš, kako uđe u varoš, al' eto ti đevojke pa poviče sa čardaka: — Odjaši konja pa hodi u avliju!
i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš-Čelik reče mu: — Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka? Eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je bog dao da izgubiš.
U isti čas eto ti čuda! Doleti car zmajski sa svojijem zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski s orlovima, pa se s
ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi. Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je!
izići mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi. Aždaja mu se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, je! pa se uhvate popojaske te se ponesi letnji dan do podne.
iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi. Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske pa se ponesi letnji dan do podne.
Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i
Eda je bog dao da ste našli vodu? A stariji sinovi odmah prihvate: — Hvala bogu, našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju.
On odgovori: — Jesam. Ona ga zapita: — Šta si još? A on izvadi prsten i čarapu pa joj reče: — Eto to; i još imaš belegu na kolenu. Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
(Odlazi.) JEVREM: A, neprijatelj je preoteo ma; ja stupam s tobom u alijansiju. SOFIJA: Eto vidite, braca; sad kako ću da mu ugodim? JEVREM: Kad defenzivno stanje ne pomaže, onda se radi ofenzivno.
Plenkleri napred; infanterija, kavalerija, altilerija, sve u dviženije; napred, stupaj, na štiki! Eto si dobila bitku. SOFIJA (smeši se): Vi, braca, s takvom vatrom komandirate, kao da ste u sred batalije.
MAKSIM: Evo pametne i valjane gazdarice. Šta si ti danas kuvala, Mago? MAGA: Bogami, nisam ništa. Eto, mrzilo me ići na pijacu. MAKSIM: To je žena; a ne da rasturi kuću. SOFIJA: Pa šta ste ručali?
MAKSIM: To je žena; a ne da rasturi kuću. SOFIJA: Pa šta ste ručali? MAGA: Uzela sam, eto, malo sira, a od juče ostalo je i malo kupusa. SOFIJA: Ne psuje l’ te brada Nika?
MAGA: Uzela sam, eto, malo sira, a od juče ostalo je i malo kupusa. SOFIJA: Ne psuje l’ te brada Nika? MAGA: Eto psuje, ali ja ćutim, pa ga tako i prođe, eto, ljutina. SOFIJA: To je dobro.
SOFIJA: Ne psuje l’ te brada Nika? MAGA: Eto psuje, ali ja ćutim, pa ga tako i prođe, eto, ljutina. SOFIJA: To je dobro. MAKSIM: Nije nego da razglavi vilice kao ti. SOFIJA (Magi): Šta ti radi dete?
MAGA: Bogami, jošt jednako strada; pišti, pišti po celu noć. Noćas sam dvaput morala ustajati; — tako sam, eto, lomna. SOFIJA: Kako bi bilo da ga svaki dan po dvaput kupaš? MAGA: E, ko će toliku vodu grejati!
MAGA: dao bog te dobro spavam, pa slabo i čujem. Moj se često ljuti, ali šta ću, kad ne mogu, eto, da se razbudim. SOFIJA: A dete plače? MAGA: Ljulja ga, eto, Nikola. SOFIJA (Maksimu): A da l bi ti zaljuljao dete?
Moj se često ljuti, ali šta ću, kad ne mogu, eto, da se razbudim. SOFIJA: A dete plače? MAGA: Ljulja ga, eto, Nikola. SOFIJA (Maksimu): A da l bi ti zaljuljao dete?
MAGA: E bože, braco, pa zašto ne bi kojiput i dete poljuljali? Mi sirote po vas dan klancamo, čas ovamo, čas onamo, eto, spado s nogu. 7. LEPOSAVA, PREĐAŠNjI LEPOSAVA: Strina, plače vam dete. MAGA: Eto sad ću. (Leposava odlazi.
7. LEPOSAVA, PREĐAŠNjI LEPOSAVA: Strina, plače vam dete. MAGA: Eto sad ću. (Leposava odlazi.) MAGA: Što sam došla? Boga ti, seko, kako se kuva, eto, voće u pari?
MAGA: Eto sad ću. (Leposava odlazi.) MAGA: Što sam došla? Boga ti, seko, kako se kuva, eto, voće u pari? SOFIJA: Metne se u staklo što oćeš, pa onda se naspe podosta šećera i zatvori dobro krpom, a preko nje
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ako koga i kuga napadne, neka pusti na nju zlu ženu, pak će i nju u more oterati. Ali mir, eto nam gospodina! POZORJE 5. TRIFIĆ, PREĐAŠNI TRIFIĆ. Je l’ vam ustala gospoja? PERSIDA: Ah, milostivi gospodine!
(Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!
SULTANA: Ja sam tvoja žena. TRIFIĆ: Ja ne mogu imati dve žene. STEVAN: Aha, eto majstor Srete, sad će je on naučiti pameti. POZORIJE 3. SRETA, BIVŠI SULTANA: Jao, zaboga, ne dajte me, ne dajte me!
Ljubezni moj, milostivom gospodinu ljubezni moj, ti, pozderu ženski! SULTANA: On je moj muž. SRETA: Ha, ha, ha! Eto vidite, gospodine, sad da i čovek ne vošti! Poganijo ženska, vuci se kući. SULTANA: Ovo je moja kuća.
TRIFIĆ: Majstor Sreto, poznaješ ti dobro tvoju ženu? SRETA: Kako je ne bi poznavo kad me od dve godine jede. Eto joj obraz, eto joj nos, veštica, nije se ni umila, nego spava do deset sati, pak onda ovako podbuvena u skitnju.
SRETA: Kako je ne bi poznavo kad me od dve godine jede. Eto joj obraz, eto joj nos, veštica, nije se ni umila, nego spava do deset sati, pak onda ovako podbuvena u skitnju.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Mislim, da se družim, i onako ... U stvari, kad zrelo razmislim, mislim da sam pomalo snob! Eto vidite, sedim s vama i svi pomalo kao odvajaju ikilić-ždrakić za naš sto.
Kći sporednih dvorišnih zgrada. Mušterija bednih samoposluga na ćošku. Pogledaj se samo dobro: eto ko si ti! — Ma nemoj! — Ipak, dopadaš mi se na izvestan način... kažem sebi u ogledalo — imaš lepe noge, i uopšte!
Mora da je tu sentencu odnekud zdipila, inače, kako bi joj uopšte takav obrt pao na pamet? Eto zašto ne volim intervjue: i onaj koji pita i onaj koji odgovara trude se iz petnih žila da ispadnu što duhovitiji.
Oni starci, oću da kažem, dele mnogo brže svet, nego ona panju! Eto, to me izluđuje, baš to! A kada ja dofuram na staru planetu, ona je već sva izdeljena. Živim po raspisanim notama.
Kod nas, u stvari, niko i ne lovi ribu — imaju Ijudi preča posla; rešavaju rusko-kineske granične probleme. Eto nam naše razuđenosti! Klopamo sleđenu ribu iz Japana, koja je mnogo bolja kada se upotrebljava umesto leda za piće!
Umesto da me ostaviš na miru, loviš me u greškama! A, što je najglavnije, nije ti jasno o čemu se tu, u stvari, radi! Eto šta te nervira! To te načisto izbezumljuje.
Ne pada mi na pamet! Ko može da mi zabrani da stignem poslednja u toj sumanutoj trci? Eto, uganuo mi se članak i ne mogu brže da trčim! Na časnu reč, ubijte me, ne mogu! Ali neću odustati od trke.
je okrugla, nikad se ne zna, sreća je promenjiva, pobediće bolji, sve je relativno, neko voli popa, a neko popadiju ... Eto šta sam sve mogla da kažem svom matorom kad se onako zgodno napenalio, ali, vidite kakva sam bednica — nisam mu rekla
i, uopšte,tako propadne stvar sa gostovanjem na Ostrvu, ali sila je ona, Svetlana — izvući će se već mala Svetlanica! Eto sa kakvim svetom treba da provedem još pola godine, ukoliko, naravno ne budem okinula razred.
kao nešto zaljubljena jedno dva i po puta u životu, ali ti tipovi nisu bili baš preterano oduševljeni da se maze samnom, eto u čemu je stvar! Hoću da kažem, nisu me šljivili!
I kada su ih napustili svim onim foliranjem od nameštaja, otkrili su da im zidovi zvrje prazni! Sad smo, eto, u toj fazi!“ (Mišelino 1973. u januaru.
Oni prosto očekuju da slikari žive na tavanima, eto u čemu je štos! Mislim, ako bi živeli u podrumu, to bi bilo kao poenta iz nekog drugog vica.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
ALEKSA: Kad me i odatle proteraju, postanem učitelj slavenske gramatike. MITA: Eto ti ga sad opet. Ta ti iz nje ne znaš nigdi ništa.
Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim? ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito. MITA: Eto ti mi prijatelja! A zašto? ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam! MITA: Šta? I ti si mi doktor, advokat i učitelj bio?
MARKO: A miluješ ti njega? JELICA: O, tatice, nije mogla Genoveva većma ljubiti nego ja njega! MARKO: Eto ti! JELICA: A kako ne bi kad je lepši nego Apolo, kao što Kocebu piše; a vidila sam sama kesu dukata u njega.
MITA: Vi znate šta jedna galija koštuje. Pri tom druge potrebe, baronove stvari, arhiva itd., pak eto ti po miliona, ako nije i više što. 3. ALEKSA, PREĐAŠNjI JELICA: A, gospodin baron, proces na vas.
ALEKSA: Šta je toliko trpite? Napolje s njom! MITA (ščepa je za ruku): Napolje! MARKO: Stante malko, stante; eto i Batića. ALEKSA (na strani): Taj mi jošt treba! 7. BATIĆ, PREĐAŠNjI MARKO: Baš si u dobro vreme došo.
No kako mi je bilo kad sam kući došo i ove tantuze našao. (Prospe ú po astalu.) MARKO: Šta? MITA (tajno Aleksi): Eto ti tvoja špekulacija! BATIĆ: Svuda sam lopova tražio, i jošt ga jednako moje sluge traže, no badava.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Odjednom — gledaj! Trista mu muka! Eto ti pred nas rogatog vuka! Repina duga za njim vijuga...“ Raspričan Mačak prede bez kraja i preko lule nemarno
„Stanider, lijo, crveno pseto, u dobroj ruci škljocare eto, biće ti koža kao rešeto!“ Natisnu Lisac što može jače, suvoga granja sve stoji lom, na njemu torba ludački skače
III Prolaze dani, treperi ljeto, srećni su Pijevac i njegov drug, dok jednog jutra i Mačak, eto, spremi se u lov u dalek lug. Krećući na put ozbiljno reče: „Čuvaj se Lisca, bezbrižni Pijevče!“ Veseljak Pijevac!
Gizdavi Pijetlić po kući šetka, navija krestu, ljepotan pravi, zeleno perje na repu četka, kad, eto, spolja — Lisac se javi: „Pjetliću dragi, pjevaču jasni, zeleni repe, fesiću krasni, pšenice evo od svake fele,
Eh, to će biti pogača slavna, U svijetu cijelom nema joj ravna!“ Diže se Ćosa, govori: „Eto, nosim u torbi čitavo ljeto, sada sam pravi div. Poći ću noćas po gustu mraku gorskom mlinu čarobnjaku.
“ Brko se ježi, al ipak traži: „Pa čim se hraniš, delijo, kaži?“ Ćosa će nato: „Pa nosim, eto, u svojoj torbi čitavo ljeto.
Trže se lovac kao od guje: „Spasavaj kožu, eto oluje!“ „Kuda bi, šta bi?!“ — Žuća se pita, vidokrug meri smračen, pa jurnu mlinu, kroz vrata sinu kao iz topa
Neka naša ljubav raste i cveta, večito ista, bezbrojna leta!“ A deda Triša zakletve sluša i samo gunđa: „Eto, pod mojim krovom, u mlinu ovom zavoli mačak pseto! Gvozdeni savez, veli vam Triša, trajaće dugo — kao i kiša!
Jeseni svake ždralovi, eto, putuju na jug da traže leto.“ Od ždrala osta pod nebom tačka, zalud je oči traže. A Žuća svrnu na Tošu oči:
I toga dana desi se, eto, lovac u torbi donese pseto zgrabi ga za rep, izvuče van, pa viknu gromko: „Ovo je san!
Povika baba: „Jadna mi sreća, eto mi starog, pijan ko vreća! Opet si kaput propio, avaj! U štalu idi, pa tamo čmavaj!
Zadaje tvrdu, pretvrdu veru misliti neće na svoga Peru. SKREĆE SE PAŽNjA Voćke mi krasno cvetaju, eto, krušaka biće čitavo leto. Đacima javljam da imam pseto. Čuvaj se dobro, nestašna četo!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Ko bi se setio! Posle kad sam video, bilo me je sramota da pristupim; da ne kažu: Eto pristupa zato što je uspelo! Tako tek pre dve godine, kad mi Marija reče: Glupo je da si ti po ubeđenju a da nisi
Posle je ta devojka zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj rekao: „Eto taj Englez, koji stanuje kod vas, bogat je, stidljiv i ne zna zakone.
Neko dolazi iza kuće noseći nešto tamno i veliko, s čega se rasprostire miris tople pare. — Donela si? — Eto. Bolje bi bilo lupati na vrata.
Ne znam što je bila takva. — Kao što kažeš. Nalazim da je to uopšte glupo. — Šta? — Nalazim da je glupo živeti; eto to.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
PESAMA I ŠKOLSKO ZVONCE Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Vredne pčele, mile tice, Ostavljaju cvetni lug, I lagane lastavice Na daleki beže jug.
Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Čuj! Na školi razleže se Našeg zvona mili glas, K'o da veli: Skupljajte se, Majka škola zove
Kuda misliš sada? — U igri, u polju provela sam leto, Pa veselo sada u školu me eto. Ah, kako je lepo, kad bi mog'o znati, Ravnim poljem ići, šarno cveće brati!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Za večeru sedoše junaci bez glava, a neman se hranila s morskog dna. Rekoše knjige: potonje je vreme, eto se pogubi knez, a vaskrsava ubog Lazar, i oba ista: raste im moć da sami sebe poseju ko seme.
Najzad eto blaženog mi zavičaja, nema više rata, ni pomora, al ne vidim zemljaka, nigde znanca, prilaze mi udovice neke,
I slovljenju. I oslovljavanju. Eto nas s tobom, u imenu. Ne kažem da sam te odgonetnuo. Ali nisam ni tvoje ime odgurnuo u nemogućnost.
kuca silazi s huma gde su krčme i mrtvaci i nosi kobasicu minut ispred konjanika koji uvek znaju strašno mesto eto stranci okupani osvajači dolaze po meso i dele devize stari znanci igraju se kopljem vrlo ratu orni severnjaci
smrtna se kazna zamenjuje ropstvom odlaže se izvršenje do daljnjeg a ja sam im rekao da više volim grob od ropstva i eto šta mi rade mnogo je to čak iako je nebesko htenje!
tako se eto na svakom narodu slomiju kola i po više puta te počnu liturgije Sotoni zaista značenja nisu prenesena pssst!
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas?... SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.
Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas?... SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.
nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako... eto, bio si toliko godina sreski načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem.
Ali ti nikako ne umeš, spetljao si se. Eto, pronašli ti i neko lažno vođenje knjiga. TANASIJE: Ako su i pronašli, nisam ja vodio knjige, nego knjigovođa.
GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on. AGATON: Ama, može, ne kažem da ne može, samo pogledaj ga kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te!
PROKA: Pa ima, dabome! SARKA: Ako je po tome, Trifune, ja baš imam meko srce; ceo svet zna da ja imam meko srce, pa eto ja ne plačem. AGATON: Molim te, prija-Gino, da ne smatraš ti to kao uvredu što sam ja kazao za Proku.
MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj? AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva. Eto, nasledio si od oca lepu paru, pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo.
” a svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. – Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune! TRIFUN: Jest kad bi kirajdžije htele da stanu u front!
Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam. SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka? AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila.
AGATON: Šta znam ja? Znam, odrasla je kod tetke, uči i sad još školu, kanda filozofiju ili tako nešto... eto, to je sve što znam! SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već nešto svršila školu?
kako da kažem, de... pomozite mi. TRIFUN: Voleo je da vrde. SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem. Voleo je, bog da mu dušu prosti! TANASIJE: E, to jeste, to mu se mora priznati.
SARKA: A tetku trpeo. TRIFUN: Pa trpeo, dabome, jer mu nije rod. SARKA: I, što kaže prijatelj Tanasije, eto da me ko zapita: Ti si, Sarka, je li, blizak rod pokojnome Mati? – Jesam!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju: — Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat... Moj se otac naljuti: — Vi ste žene zloslutnice. Šta plačeš?...
— Da ti malo pročibuka leđa... — Šta se buniš — upade onaj riđi — okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva.
— Podnaredniče, od jahanja sam dobio rane... — Rana na ranu, i eto ti lek... dok se razmrdaš, sve će proći. U front! Vršio je smotru prvo narednik.
On mi ništa ne odgovara, već pođe naporedo, mračan i turoban, a onda tajanstvenim glasom počne: — Eto tako razmišljam putem... I to je teška misao... Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu života.
Smeje se i Tasa, pa, da bi zabašurio krivicu, pokazuje na konja. — Eto, i oni jedu! — E, oca ti mangupskog, nećeš valjda da mi pričaš kako si to za konje nosio!
Već je i sunce zašlo. Pirka svež povetarac, večernjača svitka, topovi se kotrljaju i dalje, eto tako, od rane zore, da su posustali i ljudi i konji...
— E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu...
Besmo već uz most. Uhvatih se za jednu alku, raširim noge, konj promače, a ja se prebacih na most. Eto... jedva izvukoh čitavu glavu. Njegovo pričanje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali...
Onda osluškujemo... — Eto ga!... Muskuli se zatežu, ljudi nesvesno uvlače glavu u ramena, zaustavljaju dah... A kada se iznad naših glava prolome
Onaj koji zaviruje u kokošarnike i na čiju se glavu spuštaju pesnice svih pretpostavljenih starešina... Eto, taj mali pešak stoji sada kao džin u ovoj crnoj noći na braniku otadžbine, dok pozadina mirno spava.
i mnogi će od njih izginuti sada odmah, eto tu ispred sela. Ali svaki zamišlja... nada se, a veruje da postoji Bog, i mnogi se krste.
Tanasije proba telefon i razgovara: — Eto, sedimo i pljuckamo na ceo svet... — A-ha, pitaću te, kad stanu da pljuckaju na nas — veli više za sebe baterijski
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao usne u
Predsednik prekide ćutanje: — Pa eto, gospodine, mi počeli da se pogađamo sa učiteljicom za kvartirinu. Ona je pogodila sobu kod ovog Janka za četiri dinara
Tolike učiteljice udate, upravo sve u celom srezu, sve su za učiteljima. Pa kako lepo žive! I ona je, eto, mislila da će i nju ta sudbina stići odmah prve godine, ali vidi se nije suđeno. Bud je takav, pa još privremeni !...
Ista zaprega, isti posao, pa isti i ljudi... I ovde smanjuju dodatke, čim opaze da je čovek mekši. Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori.
ćorav ili sakat. More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala. A ovako, baš mi je teško. Eto, svršio sam više od nje: ona iz osnovne škole pravo u inštitut, pa za šest godina gotova, a ja — četiri gimnazije, celu
Al’ eto !... Al’ opet, zar ne bi baš ona mogla naviknuti na mene! Navika je velika činjenica, tako učismo u psihologiji.
— Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Gledaćemo... Ona iziđe
Znala je način kojim se to najbolje postiže i idući među decu mislila je odmah početi igru, ali eto, nešto joj ohladi nameru; ona sama ne zna otkud to dođe: tek odjednom je poduze hladovina i učini joj se da nema
»Eto, kažem ja: samo polako, pa ko zna šta još može biti !...« pomisli on i pogleda kradom Velju, pa opazivši na sebi njegov p
Sirota, nigde nikog nema, a vrlo lepa. Čuo sam ja još proletos da on obleće oko nje, pa eto... — Šta mislite, da li će zaista biti otpuštena? Tu je i Prosvetni Savet, zaboga; valjda se to ne lomi baš tako lako !
Teško nama! Oduzeli su nam i taj jedini zaklon: da nam je bar hleb obezbeđen, kad radimo posao valjano. Pa eto, dali su nas na milost i nemilost nesavesnim, besnim ljudima... da nam beščaste porodice, drugove...
Nju, jednu od najpoštenijih učiteljica!... Eto i vama odgovora na pitanje. Sad vidite šta vas čeka, pa birajte : to zavisi od vas...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
71. Puče puška, eto konjanika, Puče druga, eto i drugoga, Puče treća, eto i vojvode. Naš vojvoda, kamo ti svatovi?
71. Puče puška, eto konjanika, Puče druga, eto i drugoga, Puče treća, eto i vojvode. Naš vojvoda, kamo ti svatovi? — Ostali su na moru vozeći.
71. Puče puška, eto konjanika, Puče druga, eto i drugoga, Puče treća, eto i vojvode. Naš vojvoda, kamo ti svatovi? — Ostali su na moru vozeći. — Naš vojvoda, ko vozar bijaše?
“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.
“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.
“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.
“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.
94. Što učinje velje jade Mladoj tvojoj kukavici, Kojojzi si vjeru dao, Da je ne ćeš ostaviti? Eto sada vjerom svrnu: Jutros si je zacrnio: Nađede joj hudo ime, Hudo ime, udovica, Ge bi sjela, da ne sjede; Ge bi
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Ali nešto mi se, otkad ste došli, vrti po glavi. VASILIJE: Kažite šta. SIMKA: Pa eto to... Vidite da je rat. A vi... oblačite razne kostime, šminkate se, glumite, igrate...
(Uđe u kuću) JELISAVETA: A ja sam mislila da bi nam oči iskopala za dinar! VASILIJE: Eto, rešili smo bar jedan problem! Ali naša je situacija toliko loša, da je ni to ne menja mnogo nabolje!
SOFIJA: Pa valjda biste me vi uzeli u zaštitu! DROBAC: Ja? SOFIJA: Zar ne bi? DROBAC: Bi. Uzeli bi. SOFIJA: Eto vidite! I zbog čega onda da se plašim? DROBAC: A mene se ne plašiš? SOFIJA: Zašto da vas se plašim, nemate rogove!
A pokojni Filip ga je spasao od smrtne kazne! JELISAVETA: Filip ga je oslobodio drvenim mačem! SIMKA: A eto kako vam je za sve uzvraćeno! U stvari, svi smo ispali krivi prema vama! Ja možda najviše! VASILIJE: Zašto vi?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Jedne izderane cipele ostavljene na stolu. Eto, i to je svojina! Na dasci na zidu tri kašike, lepo, u redu, zadenute.
Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku.
Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao. A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prozor.
I veseo sam. Zalazim u jednu malu ulicu. Preko zidova puze grane pune blatnog snega. Eto male kućice pred kojom sam, u zoru, rado zastajao i, za pozdrav, skidao šešir. Njeni su prozori mali i šareni.
Mislio sam da im odem i u Parlamenat, da im se nasmejem. Našto to? Eto gledam im decu. I sve vidim. Njina lica vire iz tih čudnih ogrlica i kaputića smešna, sa crvenim nosem i velikim,
Zavejan vidik je toliko težak da se sva polja i brda povijaju. Ja se tome smešim. Pošli smo u zoru iz Salcburga. Eto, kako je i to smešno i zamršeno.
Jer sve se, eto, menja. Ono što su, pre godinu dana, pisale, sad opovrgavaju; ono što su, pre godinu dana, rešavali parlamenti, sad
I to ne samo nad tehničkim pitanjima. Tako je, eto, došao do toga da sve one lepe, izmučene, očajne istine, ona prazno ostavljena mesta na platnu, jer „nemam, ne znam
Bataljon zato maršira kao na paradu. Koračam uštogljeno, kraj svog voda, a mislim: eto, najzad mi se želja ispunila, došao sam kud sam hteo.
PLES O, pustili smo svuda duše i, eto, vraća se samo strast nevesela. Odosmo po ćilimovima dragih tela u nebesa, što nas izmeniše.
Pa, eto, ipak, tragom se njinim kupi čemer i u zorama ovim, kad više okovan, nag niko ne kleči. I duša zagledana, nevesela, pokr
Pred njima, nasmešen, sa brda na brdo, sa reke na reku, eto, ja, zbunjen i bezbrižan, igrajući, poskakujući. 1924. LAMENT NAD BEOGRADOM JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
— Dok si bio u svetu, ljutio si se zbog ljudi pa si pobegao od njih u pustinju, a sad se, eto, i u pustinji ljutiš, zbog čega? Zbog razbijenog krčaga!...
Seljak je molio Boga da mu pričuva kravu dok se on ne vrati, pa ode nekim poslom natrag u selo. „Eto!“ — mislio je đavo — „ovaj moli Boga da Mu sačuva kravu, i sad, ako krava ostane na miru, on će za to da zahvali Bogu,
— E, eto — reče đavo — jesam li ja kazao?... Opet ja kriv!... A ko je terao da igra?... 3ar je to za nju?... Nego, ded, da ja nju
Car se smešio od zadovoljstva. — Eto ti reče on starcu — uzmi blaga koliko hoćeš pa podigni crkvu u slavu moju i Božju. Starac je ćutao. — 3ašto ćutiš?
Onda car vide kako u novcu zablista crvena, sveža krv i kanu dole na mermer. Car prebledi. — Vidiš li tu krv? Eto, uzmi ti, pa razbi ma koji komad zlata ili dragog kamena iz tvoje riznice, I iz njega će briznuti krv.
— Ja sam išao po celom vašaru, nailazio sam čitave čopore magaraca, merkao sam, tražio i opet, eto, nisam kupio. — A zašto? — ljutio se gospodar sve više. — Zar nisi imao dosta novaca? — Ne, gospodaru!
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove. — A odakle si ti? — pitam. — Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio.
— Lepo, — primetim — ali ako to bude kakva nepovoljna stvar po narod i njegove interese, kao i po interes zemlje? Eto, kao na primer, juče sam doznao od gospodina ministra predsednika da je zatvoren na severu izvoz svinja; a time će
Mi u kabinetu pomažemo jedan drugog da bi se naredba svakog člana vlade najtačnije vršila. Eto, vidite, danas mi je ministar prosvete poslao jedan svoj raspis da ga i ja potpomognem i naredim svima policijskim
— uzviknu oduševljeno ministar i pogleda me značajno, ispitujući. — Sasvim tako! — rekoh. — Eto, vidite — opet će ministar — koliko bi bilo štete kad bi se, recimo, o granici naše zemlje utvrdilo onako kako to
— završi ministar i s raširenim rukama očekivaše od mene pozitivan odgovor. — Sasvim tako! — Eto, onomad je izdata velika suma novaca jednom članu vlade da leči ženu iz budžeta na poverljive izdatke, i onda, ako se ne
— Pa jesam li ja vama, za ime boga, govorio da u mom kabinetu bude stalna temparatura od šesnaest i po stepeni, a eto sad opet hladno; pa neka promaja; prosto da se smrzne čovek!
— Eto, gospodine ministre, sprava za merenje toplote pokazuje osamnaest! — reče momak učtivo i pokloni se. — Onda dobro — reć
— viknuše opet oni uz vođa. Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ludi iz pozadine. — Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođa. — A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati.
Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ludi iz pozadine. — Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođa. — A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati.
dete, stajao pred kućom, dok će, tek, strina huknuti i početi svoje zloguko gunđanje s rukama pod pojasom: „Huuu!... Eto gde stoji, a potegne ozgo ćeramida, ćok u glavu, pa ubi na mesto!
Kao što imaju veze Narodna skupština i Senat. Ali, eto tako, što se mora, mora, ko te, opet, pita šta ima veze i smisla.
Tu tuve svaku reč učiteljevu, i opet na isti način izmile iz škole. Eto, takvi bismo mi izgledali da smo bili sasvim dobra deca.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Iz avlije te ugledaju goluždrava deca pa, i ne pitajući te, eto ti cele gomile. Jedni se penju na orah, drugi na karamanku, treći na ivovaču, šećerliju ili na kraljicu, vodenjaču,
I oblak za oblakom prolazi, pa sa sobom nosi i njegovu zebnju, a on ostaje opet veseo, krsti se i blagodari Bogu... I eto, sve prođe: i muka, i trud, i zebnja, prođoše znojni dani kopanja i pregrta, prođoše crni i mutni oblaci, prođe opasna
Taman oni sa ovcom gotovi, kad eto ti Jovana sa pilićima (za našu grešnu dušu). Urediše i njih i sve pristaviše... Razgorela se žeravica, pa već gotovo
— Ja, prošapta on i odmače se. — E, pa kad neće s tobom da se pogode, sa mnom, valjad', 'oće, viknuh ja glasno. Eto, pripevajte Jova i Milicu!
— Ha, ha, ha... osu se smej celog društva. — Koji Dule? — Pa tvoj, iz G. — Kako je to on pobeđivao? — Eto, nek ti priča Delija. — Koji Delija? — Pa taj moj, Blagoje. — A, dede, Blažo, vjere ti!
Svakoga trenutka dolazilo mu je u glavu hiljadama misli... »Eto, dođe i to vreme, — govorio je sam u sebi, — i ko bi se tome nadao!... Video devojku, dopala mu se i — drž' za ruku...
I eto, odrastao je, a druga nije stekao. Da li je uzalud prošao majčin blagoslov?... Činilo mu se, da ga sumorne zidine njego
I zašto baš i on da se kaje? Zar to nije njegova zavetna želja, njegov ideal od najranije mladosti? Zar nije on sâm, eto ovde, među ovim sumornim zidovima, toliko puta sedeo naslonjen na ovaj prašljivi sto i mislio: da li će se naći koja
I eto, takva se duša našla, i samo kratko vreme ima da prođe, pa da on onu lepu i dobru devojku nazove svojom ženom...
Kako to mora biti prijatno!... Pa eto, uveče, ovako, neće biti ove klete samoće, od koje se može poludeti: ona će biti uz tebe, da te svojom šalom,
Trže ga iz tog zanosa vrisak detinji. Odmah do njega stanovao je neki sudija s porodicom. I, eto, dete se probudilo i nadalo vrisak. Čuo se plašljiv glas majčin, koji je utišavao malog plačljivka, ali bez uspeha.
Najzad se začu krupan ljudski glas: to se sâm sudija probudio i psuje. Ko zna koga: ženu ili dete?... »Eto, došao čovek da se odmori posle mučnoga posla, da otpočine, pa mu preseda.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu. Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa: a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane.
da je čovek otvoreno kazao, nego tako: bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i... eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči?
„Izdaj, Jevreme, dve sobe; nama je mnogo pet soba, što će nam pet soba”. A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu!
DANICA: Pa ima dole na ulici firmu. PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde. A kazao mu je Jevrem da metne i ovde, pa eto... IV JEVREM, PREĐAŠNjI JEVREM (ulazi zabrinut, puni mu džepovi novina.
Dakle, idem odjutros ja čaršijom... PAVKA: Baš kad pomenu, a što, boga ti... JEVREM: Ta ne prekidaj me!... Eto, sad moram opet ispočetka.
PAVKA: A, znam šta je, izbori... JEVREM: Eto ti sad, kakvi izbori? PAVKA: Sećam se, znam da ti je gospodin načelnik spustio ruku i prošle godine kad su bili
Čim se približe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme? (Spazi mu novine.) Uostalom, što te i pitam, kad eto ti puni džepovi novina? JEVREM: To onako. PAVKA: Nije onako, Jevreme. Znam ja tebe.
JEVREM: Eh, eh... Ti opet preteruješ! PAVKA: Ama, kako preterujem! Pa eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? Gde je sebe podne! JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine.
JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine. Stigla pošta, a u dućanu larma pa ne mogu da čitam. PAVKA: Eto. Je l' kažem ja! Ostavio dućan da čita novine!
Ostavio dućan da čita novine! Baš pravo da ti kažem, Jevreme, kad dođu tako ti izbori, a meni čisto smrkne. JEVREM: Eto ti sad! A šta ima tebi da smrkne? PAVKA: Tako. Ne mili mi se.
(Vadi iz džepa jednu tablicu na kojoj piše: Advokat.) Čim ste me opomenuli, gazda-Jevreme, ja sam naručio, ali, eto, tek sad stiglo! JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije!
JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to? JOVICA: Eto, tako mi kaže čovek, od reči do reči. JEVREM: Ja to, bogme, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
« i bega koliko ga noge donose. Eto takav vam je bio Sreta kao čovek u javnosti. GLAVA DRUGA Iz koje će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za
do kog su, hvala trudu i zauzimanju njegovu, dospeli oni kojima je dolazio i ostavljao ih u toku ove tri četiri godine. Eto tim se mislima zaneo Sreta razgledajući školu i svoj stan.
Ona je po planu kao i sve drumske mehane. Ćir Đorđe se postarao pa ima i lično i mesno pravo. Pa eto i ovo nije trebalo ni spominjati, pošto se samo po sebi razume.
A i o ovoj dvojici baš nisam trebao. Kajem se. Eto, neženjeni su nesretnici, i jedan i drugi, pa im to može i škoditi; blamira ih to!
Kajem se. Eto, neženjeni su nesretnici, i jedan i drugi, pa im to može i škoditi; blamira ih to! Nego eto, omaklo mi se ispod pera u ovoj epskoj opširnosti i brbljivosti mojoj.
kafanama stane pa poručuje pivo, plaća odmah i daje obilan bakšiš, a zatim naređuje da se tera dalje kroz sokake. Eto, posle takih zbitija i čudestvija došla je pre desetak godina amo u ovo selo, gde se već uveliko obikla.
Tako je već nekoliko puta bilo. Umeo je on lepo da zaduži, kao što vidite, i samu državu. I eto takav čovek koji je mogao svakome da ugove i podesi, nije se slagao s kmetom, kao što ste imali priliku ranije da
Imaš kef i merak — gotova žena. A vi ste još mlad. — Pa došao, eto, malo; rek’o, da se upoznamo. Upućeni smo jedno na drugo; viđaćemo se češće, pa, ka’ velim, da odem.
A kako bi ga obišli, kad je to odvajkada red i adet u selu da ništa bez učitelja ne bude. — A, eto, gospodin-učitelju, dobro kad te sreto’, a tedo’ da pošljem dete; nego još bolje kad te sam nađo’.
Otkud ko stigne, drugo ništa i ne radi nego mi samo trlja (pod nos!). Ljut sam — eto, to mi fali! Da guja okusi od mene, — otrovala bi se, čini mi se, tako sam ljut.
Da guja okusi od mene, — otrovala bi se, čini mi se, tako sam ljut. Čitao sam te proklete novine; eto to je! — Pa šta mu piše u novine, gospodine? — Zlo piše, moj Maksime!
! »Sirak tužni bez iđe ikoga! Jedna slamka među vihorove!« Toliki svet, toliki neprijatelji! Eto, šta me sve samo ovde, u ovom selu, čeka! Sve se to meni na pleća natovarilo!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Prvi put se džambas setio da, eto, ima sina, Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta, Doneo, u jednoj ruci, mleka i mandarina, A drugom rukom (onom na
Dobro pamti svoje reči jutros izgovorene. Ne stoji valjda još u redu? Sve pekare su odavno zatvorene... A eto, ni od korova nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce! Možda se okliznula, pa pala...
— U listu Corriere della Sera! Tako se, eto, tetka -Gospavi Dogodilo, najzad, da se proslavi! ĆUDLjIVOST SLAVE Čuvena sa brkova, tetka- Gospava Volela
Blistaju, oprani, Zaječar, Niš; Tanak mlaz ispred Valjeva curi. Nestade konca, srebrna iglo! Do Čačka, eto, nije se stiglo... Kiša kad pada, miševi sivi Sa ibrišimom jure po njivi.
mamuta, Čovek je izneverio psa zbog auta, Veran gazdi, pas ne zna da se ustavi I život gubi zbog nesrećne ljubavi. Eto zašto vozeći se, sve češće Prožima me duboko saučešće Za kraj puta poginule džukele, Za sve pregažene i neuspele!
Noć kad duboko odmakne, Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji, I svakom na srcu teret dana odlakne, — Eto šta rade tramvaji.
S proleća, šumu treba protresti jošte malo Jer pola žutog lišća s drveća nije palo; Zato se, eto, vetrina goropadi. Al godina radi i kad ništa ne radi. U šumi, u tišini, sigurno ste već čuli Lišće kad truli.
Rakić, Milan - PESME
pesma polagano trne I tone negde, nevešta i bona, Starinska pesma mnogih miliona I dok po nebu kruže senke crne, Eto se bude iz prošlosti gole Spomeni s cvećem, sa ružom i krinom, Ćućore tiho kao pod surdinom, Drhtavi zvuci starinske
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SVRŠI PISMO I ČITA GA NAGLAS PRED SVIJEMA (CRNOGORCIMA I TURCIMA) KNEZ ROGAN Eto pismo, pa sad put za uši! Dajte mu ga da se razgovori. POSLANICI VEZIRSKI, NEVESELI, ODLAZE.
VUK MIĆUNOVIĆ Kakva mora i kakva zla sreća! Tu niti je more ni vještice, no si eto kâ čabar debeo, pa te salo kad ležeš zaduši. Mene nikad još pritisla nije. SERDAR JANKO A meni je ona dodijala.
KNEZ ROGAN Ja ću pričat, kad svi ostaviste: viđeh na san Draška Popovića! A meni se kâ u zarok stjeca, i rekâ bih, eto ga niz polje. SERDAR RADONjA Gledaj čuda, što je jadni čovjek! Mi se dosad ništa ne sjećasmo najboljega našega vojvode.
ČUJE SE GRMLjAVA PUŠAKAH NIZ POLjE. POJAHA VLADIKA DANILO HATA I IZIDE U POLjE, KAD ETO NIZ POLjE PET ŠEST STOTINAH LjUDIH; ON POTRČI KONjA I BRŽE BOLjE DOĐE MEĐU NjIH. ONI SE SVI OKO NjEGA U KOLO OKUPI.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“. I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti!
I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog
Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.
otimlju oko nje najviše radi njega, oca joj, efendi-Mite, jer, ma da ih je on ostavio, ipak ga oni još toliko poštuju da eto sada njegovo jedinče i ljubimče gotovo što na rukama ne nose, i kao kap vode na dlanu ne čuvaju.
stoji smerno i kako bojažljivo raspituje o „svome čoveku“ grdeći sebe: što nije znala šta će joj poručiti i iskati, te eto ne može sad odmah da njegovom glasniku to da.
— A dođe li? — trže se mati, kad je vide tamo u kujni. — Eto, snaške, jedva stigoh — poče da joj se pravda Magda. — Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono.
I Sofka ovamo zna kako joj sada ona tamo sigurno govori: — Kako si, snaške? Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva stigla da i ja pođem na groblje. — I produžuje sa njome put.
Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva stigla da i ja pođem na groblje. — I produžuje sa njome put. Mati, kao uvek idući u sredi njih, ide napred, i kao
Znala je da će, ma da joj je sada mati na groblju, kroz nekoliko dana eto Uskrs i cela ova nedelja strasna i plačna, kada čovek ne treba ni da se nasmeje — ipak, ipak, pored toga što bi znala
— Eto! — odgovori joj mati i uđe. Sofka osta, da ponovo zaključa i zatvori kapiju, slušajući kako Magda trči ispred matere, d
surevnjiva na tu ludost te Sofkine tetke a svoje sestre, kao da ona ne bi imala da umesi Sofki, što bi joj se jelo, već eto ona, koja toliku decu ima, od imanja samo kućicu i vinograd, a muž joj gotovo nadniči — poče Magdu grditi: — A što si
anterije, jeleke i pojase, te da joj se snaga, prsa i suviše pune joj ruke i mišice, oslobođeni tesnoće — ma da je eto već bila u godinama — ipak nekako još sveže i opojno pojavljuju.
Pandurović, Sima - PESME
dan Proleća hladnog, odjednom, za trenut, To srce što se dugo borilo, To srce, puno bola i šimera, Surovo je, eto, s praskom razorilo Čelično zrno iz malog revolvera. A ono me je nekad volelo, Davno, u doba što u tamu beži...
To su zvali „Uspomenom“ (zbiljski, ili tek u šali, Ne znam tačno). To je, eto, kao slama. Čudnovato, je li? — The, budiboksnama! Šta li je ovo? — Slika, bolje: karta.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ „Jân.“ „Kako reče?“ „Eto, čuo si kako“, prihvati domaćica, smijući se, „ime mu je Janko!“ „Zdrav mi bio uskok Janko!
je tako priljubiti k sebi dijete joj i nju, da se ni jedno ni drugo, noću ni danju, ne razdvajahu od lijepe Stane. Eto vam, u glavnijem potezima, obličija tijeh ukućana.
zorno zborahu u ime careva i kraljeva, taj je skromni manastir ugostio je više od jednom, tihe i čedne kao kaluđere. Eto što nam pričati mogu te zidine mrke i gorde. Prosta im gordost!
Da, čitaoče poštovani, to bješe glavom On. Ako si ikad zamišljao veličinu ljudsku u najvišoj prostoti i smjernosti, eto ti je sada pred duševnim očima.
„A, da, nije leto!“ primjeti starac nasmijavši se. „Šćah da rečem studeno je; eto su ti, Gospodaru, ruke studene kao mraz“, reče Ivo, potapšavši ljubazno svojom rukom po stremenu ruke Vladičine, pa
i vi izmučili po ovome zlu vremenu, ono jest, potrebno je bilo da se skupite, jer imaćemo dosta razgovora; ali, opet, eto božije vrijeme; ovakoga pokora malo koji od nas pamti!
Radosav; Morački serdar Mijat, kapetan Jakša, pop Vuksan Radović i svi Bjelopavlići preko vojvode Marka Boškovića. Eto, ti, svi!“ „Bog iz pozdravio i blagoslovio!“ odgovori Vladika. „Imao si šta nositi, igumne!“ reče neki.
A nešće nikako, te nikako da ostane s nama, no sve: „vodite me Gospodaru“. „A kamo ga?“ „Eto ga vaistinu u trijemu!“ Svi se obrnuše put vrata, otkud će đakon da ga uvede. Jan smjerno stupi pa zastade.
Ni gavrani, što ih grakanjem pozdravljahu u prolazu, ne pomjeriše gvozdena im srca. No eto tvrdo spavaju. Tlo pod njima bijaše, gotovo, pepeo od ljudskijeh kostiju.
„Ja sam do posta redni bio kod gospodara, pa po drugi put zamijenih nekog mi rođaka, eto sve do tu ’nomadne. Ono jest, gospodar ga je odvraćao, ama najzad pustio ga je... Što ćete de!
U taj čas Petar i Mišan dotrčaše, zadihani, rumeni. „Diž’te! Eto ih!“ progovori jedva Petar. Ne čekajući daljeg obavještenja svi potekoše jednim pravcem ali razmaknuti, kao da će se
„Zaludu, braćo, tako sam navikao i tako hoću!“ odgovorio je Pejo. „A što mi kažete za Janka, eto ostaće Stana i ovaj čojak. Ona će ga, bogami, dvoriti i paziti bolje no iko od nas i bolje no svi mi skupa.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Odgovori se onome koji reče: lani si bolje živeo. Bio sam u mlinu. — Odgovori u šali onaj kad ga pitaju: eto, počeo si sedeti! Dva kraja i srijeda. — Odgovori se u šali kad ko zapita: ima li još mnogo neurađeno od kakva posla.
Evo me na dvije noge kao kokot. — Odgovori se onome koji pita: gde si ili kako si? Eto, ne mogu dalje od kape! — Odgovori onaj koji se upita: raste li? I gladan bi ga jeo.
— Kaplja kaplje u kabao, i nakapa pun kabao. — Vlakno po vlakno runo. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru.
— Kaplja kaplje u kabao, i nakapa pun kabao. — Vlakno po vlakno runo. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Ko žali klinac (uže), izgubi potkovu (june).
— Vlakno po vlakno runo. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Ko žali klinac (uže), izgubi potkovu (june).
koje su bile na drvetu, da ne bježe od nje nego da siđu dolje, jer je mir između sviju životinja, pa joj pijevac rekao: „Eto i naših pasa đe idu i nose glasove od mira!“ Misli da će mu snom proći — kao lisicu.
Kad Turčin vidi da ga ne može stići, stane ga zvati da mu samo nešto kaže. „Pričaj ti to mojoj ponjavi, eto je tamo va putu, a ja nemam kad“, odgovori mu ovaj. Prosih i prosih, pa jedva sebi.
(Eto baučine!). KARANĐELOZ Karanđeloz je vas šaren, svijetlijeh očiju, nosi veliku štapinu, pa bije neposlušnu djecu (Izje
Sveti Sava pogleda oko sebe, vidi jednog čobanina koji se bio sakrio, pa, pruživši na njega štaku, rekne: „Eto ti večere!“ I posle ode. Siromah čobanin, drkćući dođe kolibi, i kaže družini što je čuo i video.
Car: — Imaš li oca i majku? Miloš: – Imam majku a otac mi je umro. Car: — A đe ti je majka? Miloš: — Eto je tamo dolje u selu kod kuće. Car: — Hajde, da nas vodiš tvojoj kući. Miloš: — Ne mogu od ovaca.
OD KOSTOBOLjE („Poganica“) Prokleta prokletnice, nesretna nesretnice, izlazi iz roba božijeg (ime onoga kom se baje). Eto otud presvete matere Bogorodice na vranu konju, na zlatnu sedlu.
6 Poranio Husein vladika Pređe zore na petnaest dana, Na vrančiću konju bijelome, Pa eto ga moru na planiku; Dade mu se nešto pogledati: Morem trče dva pečena zeca, Ćeraju ga dva hrta odrta, A gađa ih
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
“ A čovek opet: „Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa.“ — I tako čovek dokazujući da je košeno, a žena, da je striženo, svade se, i čovek udari ženu, pa joj
Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac? A čovek odgovori: Brate! ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i čelca, i još punu torbu proje od izora.
Ero dokopa novce, pa metke u njedra, pa bje- | ži uz potok. Tek što Ero zamkne uz potok, al eto ti Turčina đe vodi konja da napoji, a Turkinja te predanjga: „Da vidiš, moj čoveče!
Kad dođe pod brdom u jednu vodenicu, a on utrči unutra, pa poviče vodeničaru: „Bježi, jadna ti majka! Eto Turčina, da te posiječe; već daj meni tvoju kapu, a na tebi moju, pa bježi uz brdo tuda oko vodenice.
Šta je?“ — „Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom.“ — „Ajde more i ti za konjma.“ — „Ne smijem, gospodaru!
“ Ero uzjaše opet Turčina, te ga još jednom prejaše preko ćuprije; pa ga onda zbaci Turčin na zemlju: „Eto, kurvo! crkni tu, kad nemaš čim da platiš.
Opazi je međed s kruške po izdaleka, pa kaže svinji: „Zlo svinjo! eto lisice, đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta.
” U tome eto ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međedović se odmah rukom hvati da jede, a čoek mu ne dadne nego mu
Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište.
a Međedović ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: „Eto ovđe me nešto ujede”; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: „Evo ovđe me opet
” Međedović sjedne na lopatu, a čoek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo za tijem eto ti na gumno i Brka, pa zapita ljude: „Prođe li ovuda taki i taki čoek?” A oni mu kažu da prođe.
Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekolika puta sebi iznad
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
IKONIJA: Vi to ko iz bukvara, Bože me prosti! Sigurno bi se setila, da sam je vidla. Poznajem svakog u fasu. Eto i vi. Došli ste prvi put, a da vas vidim kroz deset godina, znala bi. Dajde dve đurovače!
ANĐELKO: Kako izdržim? Gledam u rešetku, a sve mislim: postoji Ada Ciganlija! Eto kako izdržim! IKONIJA: Kakve tu veze ima Ada Ciganlija? ANĐELKO: Ima veze.
Pa bio ovo Beograd, ili ne bio! TANASKO: A šta da čekamo? Komoru? MANOJLO: Treba da čekamo čudo i čudotvorca, eto šta! TANASKO: Kuda ćeš većeg čuda od komore!
IKONIJA: Trifun je makar brzo živeo, a jadni Anđelko? Malo, malo, pa zaglavi zatvor! Nije mu se, eto ti, dalo ni Knez Mihajlovom nesretnik da se prošeta! STAVRA: Ja se sve pitam šta je to bilo sonom njegovom nogom!
Stanković, Borisav - JOVČA
MAGDA Ako, ako. Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i pravo u dućan. A ne kao drugi put ako u zoru IZ mehane dođe...
SLUGA E pa kako ću? (Pokazuje na sunce.) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv... MARIJA Kako »ne znaš«? Ti bar znaš.
ANĐA Ako, od oca mu je ostalo i očevo a ne tuđe jede i troši. MITA A, tako! Tako ti! Baš mi je milo. Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si. JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog.
Baš mi je milo. Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si. JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom.
Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin...
odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga.
Odavna sam ja čekao da kažem, da skinem sa sebe. Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao... A sad, eto ona, i sad sama neka, kako zna, govori, brani se... (Povlače se u kujnu.) JOVČA (Anđi, posle pauze): Pa?
(Smeje se.) MLADEN Ne, Vaska. I bez plate, bez bakšiša! Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Sav zbunjen): Eto to! VASKA (sve nestašnije, raskalašnije): »Eto to!« (Smeje se razdragano): Ha, ha, ha. ...
Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Sav zbunjen): Eto to! VASKA (sve nestašnije, raskalašnije): »Eto to!« (Smeje se razdragano): Ha, ha, ha. ...
VASKA Ha, ha! »Služba mi plata!« Bre, lud li si, Mladene? MLADEN Pa... eto.., lud sam, Vaska! (Hoće da pobegne.) VASKA (primeti mu nameru, skoči, uhvati ga za ruku): Gle divljaka! Nećeš!
Nećeš! Tu da sedneš! (Natera ga da se spusti kraj sofre, ispod njenih nogu, pošto opet sedne i zavali se): I eto, kusaj, pij (naliva mu čašu), pa da mi pričaš to: kako to? otkad to? Sve, sve, sve! (Raskalašno se zacenjuje.
Spolja se čuje svirka samo ćemana, prigušeno, čežnjivo. JOVČIN GLAS E, prijatelji, eto to je ta Jovčina kuća, imanje.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Pošao sam s njim do Senđurđa. Moj dobri tetak to osetivši, uzjaše na konja, pak eto ti ga oko ponoći u manastir; dva igumna, domaći i stranski — jošte pri čašami.
Moje od detinjstva prirodno ljubopitstvo k svemu onomu što ne znam počelo me je kao podbocavati da mi je naučiti grčki. Eto ti srećom, iliti mojom nesrećom, (kako će se nama[h] viditi), čujem jedanput da je Grkom došao jedan daskal da im uči
Istom, spremajući se da pođem k mom daskalu, al’ eto ti dva velika đaka iz moje stare škole uđoše u kuću govoreći da moj prežnji magister zakteva sa mnom razgovoriti se, i
Svi vidimo. Eto, vidite oca N. iz manastira N. iz Fruške Gore, koji je od prvi[h] i najimuć[n]i[jih] manastira u Sremu.
Jedva se jedan smetne s vrata, al’ eto ti dvojica trče da uzjašu! Bog i[h] znao otkud izniču i proizlaze; valja da se i oni, zar, negde plode.
razgovoru gospodina episkopa bio sam se sasvim počeo izmenji-vati i moja prva mudrovanija i namerenija zaboravljati; kad eto ti moja zvezda, koja je drugojače sa mnom naumila bila, po mesecu dana donese iz Srema u Tamišvar nekoga momka
Bila mi se počela krv vozmuštavati i ježiti koža, kao da sam se hoteo prepasti, kad eto ti upazi[h] odnekuda dva malena kaluđerka, koji dođoše i stadoše blizu nas, gledajući nas veselim obrazom.
Prepodobni Pajsije opere Hristu noge. Po mlogom razgovoru otide Hristos; voda s kojom su noge oprate ostane u leđenu. Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena.
No bojim se, kad ti čuješ kako ja čitam, ti ćeš mi se smijati, a ja sam ljut, pak eto ti kavga gotova.” Kad ja to čujem, oda[h]nem malo, odgovorim mu: „Nemojte vi mene terati, ja se vami neću rugati.
No, po mesecu dana eto ti njegove matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne
Po službi, pre nego sednu ručati, ovi razgovor učini mitropolit mojemu starcu: „Eto ti, oče igumne, ja ispuni[h] tvoju volju: hirotonisa[h] tvoga maloga [H]opovca na dijakonsgvo.
I što im se najmanje protiv starim običajem vidi, proklinju i, čuj - „Eto kurjaka!” — viču”. Ja: „Neću, brate, da si takov revnitelj.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Uz to, Osinjača je tkala po vas dan, a njezino je tkanje bilo na cijeni. Eto tako se u kući Kušmeljevoj sastajao kraj s krajem u rodnoj godini. Doduše njihove potrebe ne bijahu prevelike.
Rekosmo poprijed da su Jerkovići maličak prihvatljivi, a glad je glad, a ljudi su ljudi, pa eto fratru bruke gotove, ako ne preteče zlo! Sad da prijeđemo na ono što je pretežnije.
Vidiš kako sad plače uz mater, kako se pripodobija! Siroma! A džigerice bi ti izvadija za krajcaru. Eto, mati mu priča kako je mudar, kako se privukâ da sluša šta Ličani govore, a neće da kaže da im je ukra iz kolâ dva
Bakonja se čudio gdje toliki narod poznaje strica, a eto su odmakli bogzna koliko od Zvrljeva! Kad u njekoj prodolini htjedoše prijeći cestu, dva konja letijahu put njih,
on mnogo i mnogo pričati o svemu što mu sad bijaše pred očima, ali je sve kudikamo drukčije negoli što je on zamišljao! Eto voda krklja i kao da u hiljadu lonaca vri kupus. Ama otkuda tolika voda!?
Zatijem obrnu oči put ostrvca na kome bijaše manastir. Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu. Jedan trak rastoke bijaše modar, a drugi zelenkast.
To bješe jedini đak kojemu ne bijaše rod nijedan fratar. Žena Lovriću umrije poslije četiri godine, a eto vidjesmo kako sin svrši u dvadeset prvoj godini svoga jadnoga vijeka.
— Eto, tako ćeš mu, dijete, opet pred zoru učiniti! — reče ljekar Bakonji, davši mu štrcaljku. — Ja? — reče Bakonja blijed i sav
— veli on. — A di je to Radeka?... Može on arivati tu, tu, tu, na švo mišto? Eto, moj gošpodin, šetiri kolona pandura što uvika šeta tamo-vamo po Bukoviša, po Kotare od jedno šelo do drugo, od
— Nima, borme — reče Srdar smijući se. — Nima! A koliko še dinara troši ža špijuna, koja kaže: „Eto, Radeka tu, na!“ A ta išta špijuna Radeka kaže: „Eto pandura tu, biži!“ Je tako, moj gošpodin?...
— Nima! A koliko še dinara troši ža špijuna, koja kaže: „Eto, Radeka tu, na!“ A ta išta špijuna Radeka kaže: „Eto pandura tu, biži!“ Je tako, moj gošpodin?... Ja vama kaža: Dalmacija ima pedešet iljad ajduk!...
Bakonja se začudi kako to nije još odmah vidio, pa onda pomisli da su se, eto, u manastiru počeli nizati događaji munjevnom brzinom; sad se dešava u minutama za što je prije trebalo godina!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
JE 16 KUDA POTONU PEK 17 VARKA OD LETA 18 NA MALOM TRGU 19 VIDIK 20 NI PREDEO MAGLEN 21 U ZIMSKI SUMRAK 22 TVRĐAVA 23 ETO ŠTA UČINI SJAJ 24 NAILAZI HLADNO DOBA GODINE 25 JAVA 26 SLIKA U RODITELjSKOM DOMU 27 U DOZIVIMA 28 SKROVITO MESTO 29 MI
Šuplje je. Reč je već zvek. Kao metalnog brda vis Stoji pred tobom vek. VARKA OD LETA Ni nadali se nismo a već eto: Skidamo sa tela tek stavljene krpe I bacamo ih gde bilo, u ćoškove, na hrpe. Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto.
Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda. Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo. ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj!
Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo. ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj! Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao bačene u kraj.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Đorđe posmatra oca i brata. Neće da ugasi sveću. Nagledajte se. Ja Ti nikad nisam valjao. Eto, eto ti ga tvoj Vukašin! Aćim se naže nad svećom, postaja trenutak pa dunu. Sve potonu. I on.
Đorđe posmatra oca i brata. Neće da ugasi sveću. Nagledajte se. Ja Ti nikad nisam valjao. Eto, eto ti ga tvoj Vukašin! Aćim se naže nad svećom, postaja trenutak pa dunu. Sve potonu. I on. — Ti me izdade, Vukašine.
Bio si zapustio kuću i poslove. Ne korim te. Takvi smo mi, Katići. Ti i to što će doći na svet, jedini ste mi. dobro, eto, to za testament sam imao da ti kažem — duboko, izlomljeno huknu. I voćka se kalemi, pa rađa i živi, pomisli.
je živeo Vasilije Jovčić, dugogodišnji starešina prerovski, Karađorđev četovođa, a prvi muž moje pokojne majke Kate. Eto, pogledaš ove dve kuće I vidiš koliko je samo za jedan čovečji vek uznapredovala Srbija.“ Hajdučka, prokleta.
Dok sam mlađi bio, često sam ih sanjao, a dva puta isto, što, eto, nisam zaboravio ni sad, pred polazak. Otac u velikoj šubari, plazi jezik i sav je iskićen jataganima.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
I sam pretvoren u puža, Smejačko nije mogao da se ne nasmeje: — Želeo si da budeš puž, eto ti! Smejačku je život puža bio zabavan. Kako i ne bi?
Velik i raskošan njegov dvorac, ali princ se ničemu nije radovao. Sve mu je bilo dosadno. Baš dosadno, pa eto! Uzalud je cvetalo cveće u njegovom vrtu. Nije ga video. Uzalud pevale ptice. Nije ih čuo.
— uzdahnu carica maj ka, ali princ ništa ne reče. Princu je bilo dosadno. Baš dosadno, pa eto! A onda, jednoga jutra, kad više dosadu nije mogao da podnese, princ zbaci sa sebe prinčevsko odelo i pođe da traži
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Zemlja pamti, kamen i cigla kao da pamte, ali asfalt ne pamti i Vasa, eto, ne može da kroči na kolovoz. Da može, odmah bi otišao na Trg, pod spomenik Knezu Mihailu.
stolove nego uzima svoju čibukčicu koja visi na olinjalom zidu i odlazi na ugao: tu on vrti čibukčicu od koje se, eto, ne odvaja ni u smrti, i zagleda u smetove vremena što su nalegli na taj ugao, na samom vrhu Zereka.
spreman da zaspi u snegu koji je sve više zasipao, časkom se obreo u tom bruju glasova, odjednom siguran da mu je, eto, ipak dato da preživi i današnji dan. Još u podne, nije tako izgledalo.
Iznad svega, muzikom i poezijom. Bio je pažljiv slušalac i sjajan govornik, znao i da se pokorava i da vodi. Bio je, eto, opasan.
Njemu je izgledalo da nailaze neka spokojna, monotona vremena a, eto, varao se. Nailazilo je vreme uzbuđenja u kojima će ovaj divni čudak, kome je noć već u očima, igrati svoju igru
U tome mu je radu Dositej samo pomagao a ipak je, eto, ostalo da se Škola pominje najviše po njemu. Kad stigne do ove zgrade koja, obnovljena, stoji na raskrsnici Višnjićeve i
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo; Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju Jošte malo - eto vinograda. Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: „Živo, živo!
Al' i moma iz zasede Poskočila oma': „Beži, sele, eto bede, Beži majci doma!“ Beži moma, mahnu rublje... Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje; A momak za njome.
Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem, A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ.
Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem, A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
„Eto nebo kud ćemo lećeti! - kaza mi ga sa sniježnom rukom i blagosti punijem pogledom - Na nj je prestol mirosijatelja te
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
izdavača u Lajpcigu ne uništiše Anglo-Amerikanci vazdušnim napadom 1943, u tolikoj meri da mu ne ostade ni traga. Eto, u takvim prilikama, kada nisam ni misliti mogao na naučni rad i objavljivanja njegovih plodova, preduzeh svoje putovanje
„Ne čudite se! Proveo sam godine i godine za ovim stolom, pa se eto nagomilaše ti moji prevodi“. Pogledah mu u oči.
“ On sede opet na svoju stolicu, pogleda me dobroćudno i reče: ,Eto, sad znate istoriju mog života!“ Dirnut i posramljen, stajah pred njime.
„Imaš pravo“, dobaci neki treći, „mi se lakomisleno i brzopleto bacismo u naručja švedskog kralja, ali, eto, on ne ispruži još svoje ruke da nas zagrli i zaštiti“.
Da smo onda i počeli prepravljati naša utvrđenja, do danas ih ne bismo dovršili“. No ona dvojica svađahu se dalje. „Eto vidiš da sam onda imao pravo što ti izvukoh asuru ispod nogu!
Taj mehur služi im sigurno za to da se mogu spuštati i penjati u vodi“. „Eto, tako vas je, Gospodin Gerike, svako vaše novo saznanje odvelo do još jednog novijeg!“ „Da, tako je bilo.
„Eto vidite, gospodine Gerike! On će, ubeđen sam, tvrditi da prazan prostor ne može postojati i dodati da i vi, gospodine Ge
„Jednog dana - Godine će dotle da prođu!“ „Gospođica ne može čekati godinama na tebe, ona je prešla dvadesetu.“ „Eto uviđaš i sama!“ „No veri se sa njom, pa će da pričeka“.
Ser Isak je naš dobrotvor“. „I moj!“ upade mu u reč Pemberton. „Eto, vidite kako je dobrodetelan! A šta je za vas učinio?“ „Načinio me izdavačem trećeg izdanja svojih „Principija“.
On me odvede do jedne velike police na kojoj su bila poređana, lepo ukoričena, sva njegova naučna dela. „Eto vidite, ovo ovde su pet tomova moje“ Uporedne anatomije životinja, koja je prevedena i na više stranih jezika.
Glavno je da imaju ljubavi za ovaj poziv“. Ne dadoh se tako lako ubediti, no Faradej ostade pri svome. „Eto vidite, gospodine carski savetniče, kad dođoh ovamo, ne donesoh nikakvih znanja sa sobom, već samo požrtvovanu ljubav za
„Ali ako nemam urođenih sposobnosti?“ „One se razvijaju same od sebe! - Eto, vidite, dragi moj, ja sam čovek bez ikakvih duhovnih sposobnosti“. Pogledah ga začuđeno, no on osta pri svome.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
“ On se nasmejao. „Je l' od pravih?“ „Pa jest od pravih, pravcatih.“ „Eto, da kažem pravo, treća.“ „I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam
I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke. Ja sam polomio zube škripeći, sad hoću drugom da polomim rebra. Eto takav sam, besan, sagorevam, ne mogu dalje da gledam šta se radi na naše oči. Živiš li ti u Beogradu, prikane?
Imaš li oči? Ruku nemaš, znam. I ne kaješ se što si je dao. A ja bih se kajao, vidiš. Eto, sam si mi kazao: stegne li malo reakcija, afere se zataškaju, a ratni bogataši izmile.
A ja sam rekao: „Snajka, pobratime, da Bog da celoga veka bili srećni kao danas. Eto to je sve što znam i mogu da vam kažem“, pa sam bacio praznu čašu u travu.
To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun
— O, — rekoh brišući oči — Boba je već velika! — Jest, matorka... I radi nje, eto samo radi nje sve ću podneti. Jer, veruj, na svašta sam pomišljao u strašnim trenucima gorčine.
Hteo sam jedino da ti ukažem na život. Eto, hoću da kažem da život nije ono što smo mi mislili. I na njegovom licu ponova se jako ocrtaše duboki tragovi patnje.
živim, da idem, da radim, da jedem i da govorim, i posle svega i pošto je u meni nešto prepuklo, slomilo se, umrlo. Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole.
Nema ovde komandovanja. Šta sam rekao, gospodo? Rešenje je nezakonito i kvit. Eto, gospodo, šta sam rekao. A... a šta čaršija govori to ja ne znam, niti me se tiče.
Ni na koga se nisam bacao, nisam bio rđav, pakostan, nikom zla ni sam želio. Nikad. A eto do čega sam dospeo. Sad je svaka rđa bolja od mene.
Pa, bogami. Pogledaš u prvog komšiju, on boluje od iste muke. Ako nije žena, a ono je ćerka. Eto mala Lela što stanuje do crkve, devojčica, veli videću je sutra na prozoru, okopilila se i ceo svet zna da je
“ A on me vuče za kaput, pokazuje glavom na Nikolu koji je zadremao i veli: „Vi znate muž poslednji vidi. Eto i on. To je sudbina svakog muža.“ Posle mi je pokazao jednoga gospodina vrlo uslužnog i dosadnog.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
plitica s oblozima, dobivaju neku posebnu važnost po tome što su to fakti, dijelovi istinske stvarnosti — i što ih ja, eto, uočavam. Poslije duljeg vremena, ovo je prvi sunčani dan. A to nije svejedno.
) I eto, desi se da neki takav snažan, gromadan čovjek, sav iz jednog komada, uzme za ženu krhku i bolećivu djevojku iz kakve
Sve u svemu, rđav posao. I tako, eto, za taj mudri i sračunati korak ka oplemenjenju soja, učinjen od onog pretka koji nije htio da plaća stalije i
i promjene i događaji, pa ni sitni, kokošji događaji koji su usplahirivali ostalo dvorište, za njih nisu postojali. Eto takve su bile i moje dvije tetke.
je jako nevrijeme, i brza pruga kojom se vozio prema jugu svratila je mimo voznog reda u naše mjesto da ga iskrca. Eto, jedna takva stvar kao što je morska bolest, ako je samo dovoljno jaka, kadra je da nadvlada i dinastičke obzire, i
još i tom neočekivanom blagodati da čovjeku ponude da igra sam sebe u filmu, da izigrava sam svoju „tragediju”. Eto, što sve može da donese jedna sretno potrefljena nesreća!... A vjerovatno je čuo i za moj strah od sobnog druga.
Dva crno zaobručena oka ležala su kao dvije rupe u jastuku. Gledao sam je kao šupalj dud, ulište klica smrti. Eto, i nekadašnja plava djevojčica sa suncem u kosi sada je postala samo jedno drago, ubogo, pregaženo ne-ja!
Ali ta materijalizacija osjećaja građaninu je, eto, neophodno potrebna: pravi, čistokrvni građanin ne nosi u srcu ništa, ama baš ništa: osjećaj nefiksiran za kakav
u limenkama od rajčice, a za kućicom malo neravno kamenito dvorište, u kome su pod zidom rasla dva šipkova stabalca. Eto, za mene je u djetinjstvu u tom dvorištu ležalo nedjeljno popodne; odatle se ono širilo po cijelom svijetu.
— Zabavljate se malko svirajući, je li, Egidio? — Eto, plemenita gospođo, da utučem vrijeme!... — Svirajte samo, Egidio! Samo vi svirajte!
Kao i ono koje je bilo prije početka... Samo, pitam se: kakvo ništa? Kakvo? Bijelo ili crno ništa? — Eto, samo to se pitam. — Ko zna! Želio bih umrijeti u sunčanom danu. Klicu te male tajne želje nosim u sebi od djetinjstva.
Ta ljudožderova ustravljenost, ta njegova zaprepašćena nedoumica — eto to je bio bog. Ne dopada mi se! Možda je i tačno. Štoviše, historički, bit će sasvim tačno. Ali mi se ne dopada.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Kad dođoše do jedne kruške pod osojem, tu ih zaustavi Jelica Pleskonjića, koja im pričaše o drekavcu. — Eto, baš na ovom mestu ga je video moj čile; to mi je sam pričao toliko puta, kad se vraćamo s kopanja.
Neprestano je potom mislila i pitala se: zašto ona ne može da vidi ni vampira ni drekavca, kad, eto, drugi ljudi mogu... Jednom rečju, valjalo je proći dosta sveta, pa da se nađe devojka Stankine naravi.
— Da mi je samo znati na koga se umetnu — rekao bi ženi, pa bi i dalje ostao nem pred ovom zagonetkom. Eto, u takvu se devojku zagledao Đurica Dražović; ali to beše velika tajna, koju on skrivaše i od sebe sama.
Ona mu je neprestano stajala pred očima kao neka crna tačkica u daljini, kojom se on samo zabavljao, ali eto, sad mu se »tačkica « približi munjevitom brzinom i, kao neko čudovište, obuhvati ga svega, steže ga grozno, ne
— Šta da dam?... Znam da ne možeš. — Hoće da se klade! Bravos, Marko! — povikaše radoznali gledaoci. — Ja hoću, eto, al’ on neće za opkladu. — Što da neću, ko to kaže ? — oduševi se terzija. — Eto, de za kavu!
— Ja hoću, eto, al’ on neće za opkladu. — Što da neću, ko to kaže ? — oduševi se terzija. — Eto, de za kavu! — Čuvajte se, gospodar-Mito, da na tako ogromnoj berzanskoj špekulaciji ne stradate.
— Eto ti oružja; sve je puno i sigurno, kao duša hajdučka. Lezi sad, te se dobro odmori, pa ćemo se posle založiti i razgovar
Miloš stade da se osvrće oko sebe, a birov se sakri iza kmetovih leđa. — Ništa, Đuro... eto malko... vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska.
— Pedeset i tri, brate, samo pedeset i tri, a oni to cene na tovar žita — odgovori Jovan — pa eto, sad hoće da mi uzmu brava od dva dukata. — Nije, Đuro — upade mu kmet u reč — ovo smo mi tek ’nako...
— Ala da naiđe Miloš; naplatio bi nam svaki purenjak po groš. — Pa eto, Sreten je video sad kad prođe, pa ne veli ništa. — E, mari sad Sreta za purenjake.
— E, moj popo... šta ću, takva mi je, valjad’ sudbina... Malo od oca, malo od drugih, pa... eto!... — odgovori on uzdahnuvši. — To je, to je, znam ja... ti drugi učitelji, to su tvoji dušmani... Ti si bio...
Naći će, zar, i ona sebi druga... — A, to ne može, to nikako ne može. Eto, to je ono !... Prvoga dana, pošto mene zatvore, ona nema kud, a ja je ne mogu ostaviti, pa makar poginuo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad je on tako na straži stajao, al̓ eto ti smrti gdje ide da pita boga šta će raditi, a kad dođe do njega, reče joj on da stane i ona stane.
Oni u raju stanu divaniti da ga ne spada živoga u raj, ali im starac reče: — Eto vam vašega raja, ja ću biti samo sa mojim laćama. I tako stari ostane u raju.
— pa sve batinom po njoj: — Eto to je, ženo! Eto to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.
— pa sve batinom po njoj: — Eto to je, ženo! Eto to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.
Povrati se sad da budi sina, kad pogleda oko njega čudo i zahiru, probudi ga, pa mu reče: — A šta je ovo, sinko? — Eto vidiš, mati, to sam ti stekao za konja. — A što ti to ne kaza svojoj materi cinoć, nego te onako izbih?
Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet, pa se pretvori u devojku.
Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica. Kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi: — Ustaj, hrano!
Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi: — Ustaj, hrano! Ustaj srce!
Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica. Kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane buditi i grliti: — Ustaj, hrano!
Baba mu odgovori: — Sinko, što je pogođeno, ono valja da bude. Eto, od dvanaest konja biraj kojega hoćeš. A on reče babi: — Ta šta ćy birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene
Ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi! Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je. gadna je!
Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi! Aždaja mu se odzove: — Sad ćy, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je. gadna je! Pa se uhvate popojaske, te se ponesi letni dan do podne.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Ni video nisam tada Vaše lice — Samo Vam se zbunjen javih nehotice... 1903. I TAKO... Eto suzâ baš nikako! A rado bih ja oplak'o Svoj Vavilon — stare dane I sve nade — zatrpane Sa životom; ali tako Suzâ nema
Uvek jedno isto ponavlja se, eto, Monotono, tromo, bez ikakva cilja; I otkuda, zašto, čemu zima, leto, Dani, zvezde, zemlja, čovek, kamen, bilja.
On je izbranik, Sin drugi, Bog ga je hteo. Prvog svet blagoslovi, njega je prokleo. Proklet je eto on, božji Sin! A možda božji i nije ži'mi Tek stavi na se ime k'o čin. A bezumni narod i to mu primi.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
On je dugo vremena radio u Čikagu u klanici gde je svakodnevno merio na hiljade svinja. Eto zato!“ Moj prijatelj, poštovani Čonsi (Shancey M.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Nabrojao sam sve ovo svojoj ženi i završio šaljivom opaskom: ”Eto, to su sva moja zemaljska blaga kojima te mogu obasuti.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Pusti! — odgovori prvi. Njih dvoje zamukoše, pa čekaju. —Zašto zaranije niste našli spalo? — upita opet prvi. —Eto, nismo! A poginućemo! —Priđite, priđite! — umekša se naposletku i odmakne se da uniđu.
—Odakle si? — upita je neko od njih. —Iz daleka, čak iz Zagore. —Pa si ovde došla? —Eto, od nevolje. —Jesi li udata? — upade druga u reč. —Jesam, dušo. Ovo mi je sin, i glavom na nj pokaza.
Pa ipak, uza sve to, najgora je muka što se nešto mora jesti, ako se i ne dobiva. Eto, sada je trebalo potrošiti i ono malo što se zaradilo za blagoslovenih dana i što se mislilo za kuću prištediš.
Ali meni mukte dohodi? —Imate ga u kući. A ono je za potrebu. Gospodar se naljuti, pa joj dobaci još peticu. —Eto, drugom ga mećem po šesnaest, a tebi jedanaest... Jesi li zadovoljna?
U razgovoru jedno s drugim žena se izjada, tužeći se na rđavo vreme i nikakvu zaradu. —Eto, ne prikupih ni za prevoz! —Pa kako ćeš? upita je preko volje neki iz društva. —Ta pustiće me, neće gledati na malo!
— Ča? 'Ajde k vragu! Dvije krune i dvadeset! — ponavlja agent ljuteći se. — Eto sve! pregori se Cveta i istrese novai u njegovu ruku. Agent brzo prebroja. —Još dvadeset helera. Daj! Ala!
Nemam više... Bog ti dao! —Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete.
— Udijeli darak! — ponavlja Cveta i pruža ruku prema vremešnome čoveku. Gospodin stade pred nju i ozbiljno je posmatra. —Eto, i tebi se hoće da prosiš, a? kaza, otkopčavajući brižno svoj zimski kaput. —Za nevolju je, gospodaru!... .
Ali brat mu neće ni da ih čuje. Kaže: „Osman mi zasigurno naredio da duhan ni od koga ne pridmam, i eto već ga od nekoliko dana ne kupujem”.
Oba, onako podražena i uzbuđena, priđoše k njemu. Mlađi uze riječ i ukratko sve ispripovjeda. — Pa eto, — zbori na svršetku, — sad taj skitač, zao čovjek, — i pokaza kretom glave na nj, — xohe da ga osveti, a bratu mi pri
— odgovori on. — Viđu ga mrtva! —Ti ne možeš znati da je baš onaj čas preminuo, — opet će sudac. —Ubih ga, pa eto! — ponavlja on odlučno. —I ja bih bio isto učinio, javi se mlađi.
—A kako si ga dokučio? —Plitko; zasukao sam gaće i zagazio, pa eto! — odgovori on, a oči mu jednako igraju, vesele su i sviletle kao da u se kupe vedrinu dana...
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
istorijskogenetički dalji jezik: nemačko eindladen, na primer, ne daje nam nikakve mogućnosti za kriva vrednovanja. Eto takvu prikrivenu razliku na svekolikim nivoima kulture i imamo ovde u vidu. I nju treba uvoditi u svetlo polje svesti.
Otuda i boje uzete sa svečevih zenica imaju čudotvornu moć da slepome vrate vid. Eto, zato se i piju s pričesnim vinom.
Prenosni, metaforički smisao je otvoren: nije dat, nego se u stalnoj upotrebi, tako reći, iscrpljuje. I eto, otprilike, takav metaforički a otvoren smisao ima svaki književni tekst, pa i jedna od najlepših Andrićevih novela –
koje su podstakle njegovo podizanje, sâm proces nastajanja mosta i, na kraju, njegov izgled i život „u kršu i divljini“. Eto se priča nije završila kad su svi ranije navedeni likovi već izašli iz nje, nego se završava opisom mosta.
motiva i leksike, zatim tropi i pesničke slike, sve do suženog kruga značenja koja su dopuštena rečima da ih nose. Eto zato nam, na primer, sledeći katren Radojka Jovanovića ne govori ništa, osim što nas dosta vešto vraća u Dučićev
To je interferencija uzajamnoga pojačavanja, a ne slabljenja: uz to još nije trenutna, nego stalna. Eto zašto se, pored ostalog, iz uspeloga pesnikovog teksta nikada ne mogu iscrpeti sva obaveštenja, svejedno koliko ga puta
oblikovanjem pravio, jer je pravio nešto korisno, pa samim time i dobro. Eto zašto i mi danas možemo za sve što je dobro, korisno, prikladno i prihvatljivo reći da je lepo.
granice dele tekst na jedinice čijim se ponavljanjem i razmeštajem sam taj tekst sklapa i zatvara u odelitu celinu. Eto zato u Matićevim pesmama „Zamenice smrti“, „Doneću ti cveće“; „Ima večeri“ i „Teku reke“ – a one nisu usamljene –
Kad se leđa spoje, lica su nužno u suprotne strane okrenuta. Eto zbog toga čitalac dve polovine Matićevog stiha za trenutak vidi kao suprotno usmerene, mada uopšte ne mora biti
Gotovo da se samo po sebi razume da će neka ranija tumačenja ovih pesama morati sada da izgube na vrednosti. Eto i zato kritička izdanja predstavljaju nasušnu potrebu naše nauke o književnosti.
Ne treba zaboraviti da književno delo živi u sve novijim i novijim čitanjima, tumačenjima. Eto u to verujem i tom se verom branim u ovom opštem rasulu koje bi da nas raspameti.
Niko ih na selu nije hteo da uzme i čita, pa su se ubrzo našle u mojoj biblioteci. Eto zašto je deo mojih davnih i dragih uspomena vezan za male knjige.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice; te mleko, te
(Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom? ANKIN GLAS (spolja): Evo! ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe! Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.
(Odlazi.) III ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim.
ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao. ANKA (ostavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio. ŽIVKA: Iju!... (Ščepa mu ruku koju je uvezao maramom.) Nesrečniće jedan, bitango! (Anki.
SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko? RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada! ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet.
SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko? RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada! ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet.
ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana. ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.
Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.) V ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan. SAVKA: 'Ajde i ja idem, za poslom sam.
VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?
DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti prag.
ŽIVKA: Odista, gde je on? MOMAK: Eno ga u ministarstvu. ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder? ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder? ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako!
DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar? ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
razlikuje od Seoba onoliko (i onako) koliko se pozni Crnjanski razlikuje od ranog Crnjanskog iz dvadesetih godina. Eto zato se ovde, budući da se Seobe posmatraju isključivo u kontekstu ranog stvaralaštva Miloša Crnjanskog, uopšte ne
- što je u prvoj verziji bio početak (kompoziciona uloga prologa) u poslednjoj je kraj (kompoziciona uloga epiloga). Eto tako se i desilo da u Nečistoj krvi, kad gledamo u krupnim segmentima, pripovedanje izjedno teče sukcesivno i u
poslednji put napisali (sa zameničkim oblikom njihovim, ne njenim) sve se računa sa autorove objektivne tačke gledišta. Eto zbog te suprotnosti rečnica se iznutra i raspolućuje otprilike (i nikako ne tako oštro i očigledno) kao kad bismo o
Špicera). Eto zato se, kad se sa dovoljno gramatičke discipline upravni govor pretvara u neupravni, mora menjati i sam sintaksički
ali je tu morala biti razvijena i cela predikativina jedinica: „Kao što je i sama Sofka znala i pamtila, tako. . . Eto ta je (ili takva je) jedinica i ostala „sklupčana” u dubinskoj sintaksičkoj strukturi.
Tako iz upravnoga govora dolazi ja, koje promenom lica postaje ona; iz neupravnoga pak dolazi ime Todora. Eto zato Stanković - i tu su pojavu svi zapažali - ima običaj da upotrebi i zamenicu i ime lica na koje se ona odnosi.
pre toga kod Sofke „očev glasnik”). Eto zbog ovakvih su doživljajnih prelamanja prozodijski činioci u Stankovićevoj rečenici izuzetno mobilni, a čini se i da su
Jer ono „što je znala, slutila da će doći ali ipak do sada još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Do sada bar, iako nije nikoga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu
zbog ograničenog znanja, i zato što se nešto skriva, motivacija ide u pogrešnom pravcu, nakuplja se pogrešno očekivanje. Eto zato, kad se naposletku na videlo iznese što se skrivalo, kad se tajna otkrije, postupak lažne motivacije izaziva jako
oca i majke, porodice. I, u isti mah, ona „tom svojom žrtvom toliko ubija sebe: da, eto, polazi ne samo za neravna sebi, za nedragog, nego čak i za samo dete.
junakinja doživljava pre kao preokrenutu sliku koju je imala o odevanju i ponašanju nego kao novu ili prosto drugačiju. Eto stoga je, već na početku, sav taj prizor toliko smućuje da joj iz sećanja, iz „priča i pesama” koje je valjda u
]”. 136 Na isti način ona opaža razliku između zatvorenog i otvorenog prostora. Eto stoga je i može plašiti veliko ognjište u kuhinji, sa širokim otvorom na krovu, što zapravo vidimo po njenoj noćnoj
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Kad bi samo smeo da ga pomene. Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?... Eto junak je da Arnauti drhte od njega, bogat je i bezdetan.
Kao po kakvom zaveravanju, ceo posao je obavljen plahovito i na vreme, na najveće Hamzino zadovoljstvo. Eto, zbog ovoga je orahovički silnik na svojoj kuli priredio oproštajnu gozbu ne samo Senu Durutu, no još mnogima koje je
— Ni za nas sad nije sramota: eto i Šumadinci se vraćaju, a došli smo do granice... ... Neće baciti puške. On ima u nedrima sakriven ćulav.
Kad dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje“... Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju.
Arnautin bacio revolver u vodu, pa svi u Gilane u sud. „Ima li Turaka, ne dajte, kaurin sve pobi, eto i žene!“... Uhvatiše njegova sina. Kadija mu ponudi da se poturči, pa da mu sin bude slo– bodan.
Otac sam, a ko ne voli decu? — podiže svoj trubni glas čiča Mojsil. — Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu.
— procedi pop družini kroz noćnu slotu — nejunaci su naši susjedi, kumovi i pobratimi kad se carstva mijenjaju!... Eto, ni na ovakvoj noći ne otvaraju. Vidite li čudo?!..
No, eto, i ovde nekako čudo. Drežde ozebli i umorni. lupaju i viču. a niko se ne odzivlje. Izgleda da je tako suđeno.
— Nije, pobratime — nevoljno izusti domaćin, ne mogući da se drukčije izvuče iz nezgodnoga položaja. — Eto vidiš!.. Ustani, pomakni se!..
“ – „E, vidi ti Arnauda: star pa hoće dve žene i jednu mladu kao rosu... Ova valja nama, ova mlađa. Eto baš za ovoga agu ćemo da je venčamo...“ Ne može da se seti šta je dalje bilo.
Ne mari ništa što je ostao bez imanja ovde, gde ima i ljudi i duše... — Novice, po Bogu od sada brate, eto izjadah ti se. A ti ćuti i ne kazuj nikom. Rekao sam u selu da mi je ona žena umrla.
— Pa posle, proto? — Eh, posle!.. Eto vidiš. Malo sam ti već kazao... Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Podigô se u visinu Pa oblake razderao; Stogodišnjem hrastu reče: „Eto, vidiš, sad si pao!“ Traži more, pa ga nađe, Tresnu, smrvi čvrste brode, Pa uzdahnu urnebesno, Nasmeja se — dalje
S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad. Detić reče: „Dobar veče!
Paklene muke, otrovne, ljute Smeste se u te. Vreme sa blagim melemom svojim Zamaže zjâpe ranama tvojim. Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj...
ANĐEO (Po francuskom) Anđelak jedan mali, vedra i svetla čela, Razvio krila videć’ široki prostor svud; Prvi put eto raju okrenuo je leđa I leteo je, ni sam ne znajući kud.
Teške suze sirotinjske Bole me u duši. Čovečanstvo da bi streslo Ige srama svoga — Eto to je staro geslo Starovoljstva moga.
“ Zdera ruho s grudi... časa ne počasi... Dževerdar opali... svoj život ugasi. Eto to se zbilo. Al’ neko mi zbori: „Ta to retko biva i u Crnoj Gori.
“ Starac ribi pokloni se: „Ribo-gospođo, Ne dade mi baka mira, prosti dosadu! Eto vidiš, njojzi treba novo korito, — Ono staro juče nam se uzduž raspuklo.“ A riba mu odgovara: „Nije t’ ni brige!
Pomolila riba glavu i pre poziva: „Gde si, starče? Reci šta je, da s’ ne dangubi.“ Starac veli: „Eto šta je, — muka, nevolja: Mojoj babi nije dosta slave boljarske, Ona b’ htela carsku krunu, — eto, to ti je.
“ Starac veli: „Eto šta je, — muka, nevolja: Mojoj babi nije dosta slave boljarske, Ona b’ htela carsku krunu, — eto, to ti je.“ Ne čudi se riba tome, mirno govori: „Hoće krunu? — Nek’ joj bude! Viće carica.
II BABA JULI-POSKURAČI (kad mišljah da ću umreti) Baba Julo, neću sveću, Znam ja kud je put; Eto vidiš: nisam zbunjen, Pa ni zabrinut. S ovim rupcem otari mi Hladan s čela znoj.
Kad okrete leđa svećinom plamenku Na duvaru spazi svojeg tela senku. Eto nešto novo. Što je novo drâži. Sad u toj novini zabavicu traži.
„Oh, da tople slasti; sad vidim šta značim. Eto, sad ću ceo duvar da pomračim! Još maličak pak ću videt’ sobu crnu!
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA: On me nigda nije terao raditi, ali ja sama imam volju. FEMA: Eto ti, isti otac! Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi.
EVICA iziđe napolje. FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda. Druga bi načinila komplament, a ona... SARA: Ala boner!
EVICA: Nije li moj otac i mlogi drugi ljudi, niste li i vi sami bili oskudni kad ste se ženili, pak eto ste, fala bogu, stekli! Moj je Vasilije vredan.
Ančichen, opet; Ančice (odškrini lagano vrata), Ančice!... Jao! Eto mi majstorice! POZORIJE 11. FEMA stupi, JOVAN FEMA: Žan, san tunder božur tu. JOVAN: (Ded sad, Jovane!
EVICA: Ali sad oće da me da za nekog filozofa, pak eto naše nesreće. VASILIJE: A šta će tvoj ujak kazati? EVICA: Ah, i on mi ne da da za tebe pođem.
Čisto se ja stidim. Blago onom koj je od nature na nobles stvoren. Eto mi je rođena kći, pak kakva razlika od mene? SARA: Cela istina.
daj ovamo, nemoj me toliko mučiti. EVICA: Ti snivaš, ja ne znam ni za kakovu reškontu. VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti! Evice, to je lepo? Tako li ti mene miluješ? Daj reškontu, zaboga nemoj me ubiti!
Povtori joj jošt nekoliko puta one njene kravlje reči: miko, miko pak će i kuću zapaliti. Eto šta čini moda. JOVAN: Majstorice, sad imamo mi dvoje proces.
Miljković, Branko - PESME
Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret.
što prođe je prošlost Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade Eto tako je počela u dan svoje nužnosti Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Savetuje
Da umesto mene pati, pesme eto! Ispražnjeno srce još je uvek živo. Za veliko sunce u kamenu sažeto Kristal isturi prozirnost ko sečivo.
Ah, kakva užasna svetlost probuđena prvi put nad sklopljenim očima. Eto to je ono što se naziva pesnikom: biti licem u lice svetu preko puta pustinje i neke zvezde naopake i videti sve gde
Krakov, Stanislav - KRILA
Pukovnik Velja je protestvovao. — Dokle ćemo tu vruću vodu da srčemo... to mi škodi bubrezima... eto boli me tu, i tu... A Mija je tada mislio na čašicu konjaka, koju mu nikako nisu hteli dati.
je docnije Dušku, — kažu da je baronica, i da je bogata, ima automobil, a ništa se ne libi, i noge da ti opere, i eto mene svaki dan masira, a mene tako žiga, i srce mi ne radi dobro... Potom se poverljivo nagao.
Qu'eIIe-ѕ'en-va... Qu'eIle-ѕ'en-va... Parter je urlao i odsecao reči. — No, eto, zapljeskajte toj ženi, pošaljite joj cveća, i ona će poći večeras sa vama u postelju... — Debela je, branio se Duško.
— Utešićete se... prijatelju, eto uzmite Ivetu, moju malu... sada će pevati... da, moju malu ženu... uzmite je za večeras... — Mitforde, pijani ste...
Petrović, Rastko - AFRIKA
„O, imati kuću, pravu kuću, usred savane, međ divljim Lobiima, eto to je ceo moj ideal. Ne spavati više po kabanama, kolibama i močvarima, već u kući koja predstavlja mir i kulturu; u
Napred ide crnčeva kozica, pozadi žena sa decom privezanom na leđa, i još dalje mršavi žuti afrički pas. Eto jedne porodice koja traži pogodnije mesto za življenje.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Ili nakrivi rame staračko, Pod paz’o uzmi štaku debelu, Pa kaži: „Eto, hroma sam, stara, Nemoj mi lomit moćnu potporu!
Kol’ko da nađeš zgodan izgovor, Svu dragu noć si konjski radio Da sopstven čamac vodom napuniš. „Pa eto, vid’te!... Nema čamca! A ja bih drage volje vozio!...“ E, he, ta znam te ja!
Šupljike suve starog nasipa Isisale su žeđu lakomom Prsiju mojih dušu živosnu... PRVI TURČIN: Eto nam šale... Ide! TREĆA SCENA Vezir Sulejman dolazi. Turci se uklanjaju ustranu. SULEJMAN: Šta je to?
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
bila probijena, Turci ne bi dalje naišli ni na kakva utvrđena, ako se ne bi na brzu ruku u vreme same borbe podigla. Eto dakle kako sad stoje stvari.
To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«.
E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja, tako je to«. Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu. — A kako vi mislite o tome?
E, e, e, — starac klimnu glavom očajno — ja si eto iznes'o staru glavu, da se tepam, ljuti nesretnik, po tuđ vijalet.
Dimitrije Antonović Holštajn (on je tu bio u šancu za vreme prvog juriša iskakao je na bedem i govorio vojnicima: »Eto, vidite, junaci, Turski kuršumi ne biju!«) i reče: — Pa najposle ostaću ja, kad nema koga drugog.
— Ta ništa, znaš, konj mi se malo spotakao. Ne bih ti ja inače nikad ni za boga pao, ali, eto konj, on je svemu kriv, odgovori doktor, pipajući jednako rukom po nažuljenom bedru.
— Ja! Imaš valjda mnogo da pišeš, a posle valja ti se i odmoriti; ko zna šta nas sutra čeka... Eto pod kakvim se okolnostima vode ratne beleške. Prošlu noć ppoveo je ceo đeneralni štab u šumatovačkom šancu.
Razgovor mopa da je važan, jer se vodi pred stupanje u bitku. Eto, oni će ga sad svršiti, Karadžić će ce okrenuti, komandovati vojsci: »napred« i za sat — dva ovi će se mnogi bataljoni
Černjajev ce samo pljesnu po butinama: — Eto ti sad! Nije li mi pre dva sata Komarov rekao a vi sami potvrdili, da ste se peli do na vrh one kose i da Turaka nigde
i to nije daleko, to je eto tu... sad će... sad će! I neko strašno iščekivanje obuze mi dušu. Ca ovim osećajem možda bi se jedino mogao uporediti
A mi nastupi na Turke, a će ce ko od našijeh raniti, pa boga mi i poginuti — ljudi smo smrtni — te eto meni puške ako hoću u obadvije ruke po jednu. — O, brate!... Nekako bih ja opet voleo da se ti vratiš.
Mudrijaši sjede kod kuće kraj pepelišta. Ama po đe-što mudrija je naša ludost no sva njina pamet. — Ali ti eto i na jedno oko ne vidiš od preveza, pa kako ćeš tako? Crnogorčevo lice opet dobi blag, osmenut izraz.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
A za pesmu ne brini se, Ta ne umire; Ta ja umem jošte pevat’, Bolje nego pre. Eto nama mala sveta, Eto nama stan, Sve milina, mesečina, — Ne treba nam dan.
A za pesmu ne brini se, Ta ne umire; Ta ja umem jošte pevat’, Bolje nego pre. Eto nama mala sveta, Eto nama stan, Sve milina, mesečina, — Ne treba nam dan. LVІІ Jesen bila žalostiva, — Sačuvaj te Bog!
LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši
Podigô se u visinu, Pa oblake razderao; Stogodišnjem hrastu reče: „Eto vidiš, sad si pao!“ Traži more, pa ga nađe.
„Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte dana?“ Mila kumo, ja ga vidim, Umreće ti danas Jana. Eto vam ga moga kumstva! Eto vam ga mojih želja! Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja!
“ Mila kumo, ja ga vidim, Umreće ti danas Jana. Eto vam ga moga kumstva! Eto vam ga mojih želja! Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja!
“ Mila kumo, ja ga vidim, Umreće ti danas Jana. Eto vam ga moga kumstva! Eto vam ga mojih želja! Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja!
Eto vam ga moga kumstva! Eto vam ga mojih želja! Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja! XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Koliko su morali vrhova preći da bi se podvukli pod sam vrh Kajmakčalana. Kapetan Radojčić ga prekide: — Eto, vidite. Sad ja, u ime Drinaca, kažem: molim vas, to treba zapamtiti. — Naravno. To niko ne spori.
Da li ti je poznato kako je glasila zapovest za napad? — Meni je naređeno da sa četom kidišem na neprijatelja. — Eto vidiš...
Ali mi pred oči iziđe slika onoga mladića koji je umirući plakao. Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovome zemljinome šaru nema mesta za sve ljude?...
Kao da Bugari odstupaju. Vojnici se neprestano migolje, naročito oni koji su se okrenuli prema reci. „Eto ih!“ — dreknu jedan, i bez moje komande prolomiše se pucnji. Na susednom brdu ugledah ljudske prilike.
Pored mene slomata se podnarednik. „Gospodine potporučniče, eto Bugara sa reke.“ Jedno bugarsko mitraljesko odeljenje odstupalo je sa reke, pa i ne znajući da smo mi na ovom brežuljku,
Neko povika: — Eto ih! Pera skoči na sto i razdera se: — Bratuško! Smeh se razleže. „Fikus“ ga gleda zavodnjenim očima i, kao strogo,
svojim bratjam... Da zdravstv... — on štucnu. — Na zdravlje! — upade Brana „Maher“. — Nije kinuo... — Čto eto takoje? — pita Fjodor.
Zatim je odlepi i baci u vatru. Prstima otkloni ostatak papira i onda štrcnu između zuba, ispred sebe. — Eto idu! — reče jedan. Okrenuo sam se. Ona dvojica nosila su Gruju. Pritrčao sam.
Pitao sam imaju li nosila. — Bolje je da pričekamo do mraka, pa ćemo ga mazgom odneti do zavojišta. Eto vidite, sada se magla diže. Vreme je bilo da krenem i ja.
— Ne brinite — govorili su gotovo uglas, i usrdno prihvatiše Gruju, da ga prinesu vatri. — To je dužnost naša. Eto, i mi smo ga izvukli odozgo „brez“ pare. Setio sam se te i njima dvojici dadoh da podele.
Ja sam ga netremice gledao, dok sam rukom, više nesvesno, milovao mačku, koja je ležala pored mene. — Eto vidite, imamo i mačku. — Otkuda ona ovde? — Pre mene stanovao je ovde komandir jedne čete.
Drhtim, pa mi dođe da mu kažem: ne mogu više da glumim hrabrog čoveka. Dosta mi je i ovo što sam video! — Eto, tako, po ceo dan — govorio je mirno komandir. — Moraćemo da mu smrsimo konce što pre. Ovako se više ne može.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pesmica je, mora se verovati, ozbiljna, i bez sumnje određeno hoće jedno: da istakne vrline svoga čoveka. Ali eto kako ipak, odjednom, sve u njoj pođe nekako naopako, i biće da klizne u komiku na iznenađenje i samoga pisca kao da se
Morala sam već poći ja k različnim carem, gorke suze lijući mećem se u jarem. Svi se meni rugaju i hulu svi kažu: „Eto naša robinja!“ — a breme nalažu. Serpske moje granice i zemlje ridajut čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut.
Vi gledajte samo profesora vrednog, Alumnistu svaka hranićemo jednog. Eto fundus večni! Jerbo devojaka Biti će dok bude pod nebom oblaka.
sam u mraku, kod pendžera stav, Ibo preko dvora, ot vsjeh v domje odjeljen, Živih sam u domiću k'o u šumi jelen; Al' eto ti opet, ko iz grozne tuče, Sa svih strana kao grom strašni tresak puče, Da se čedna poda mnom veja zemlja zatrese, I
Jošt skorbnije će mi novo biti: Štogod upov’o sam — ništa, eto, Ne polučih, nit ću pribaviti. Sreća mi se, hudom, ah!
Kiša me lema, Vetar me praši, Deca viču: „Bež’, eto ga, Sad će t’ ujesti!” Troger me gura, Marger me tura, Birtaš neće da me služi, Svi me teraju.
1844. Nikola Borojević BAL Ala opet, dođavola, Eto opet banda svira, K’o uprkos krasnog pola Hukom, bukom gratulira, Da nastaje karneval I počinje svuda bal.
Al’ besedi Sablja-momče: „Zalud muka, Cvet-devojče, Zalud nega i ponude, Ja ti neću preboleti. Eto ide strasni petak I velika subotica; U petak ću umrijeti, Subota će oglasit me A nedelja sahraniti.
pilence, Tek što prva oka otvori k pivu volju, I tek što preko žice prevuče cičuće Štraus Gudalo šimširovo: udari, eto, kiša.
Ti plaviš. „Eto krasne!” — Čuje se sveta klik. Ja, pevac, suze lijuć, Tvoj rujni kunem lik, I bežim — kula? Ne znam!
Nikakvu službu, eto, ja nejmam i srcem padam k žalosnim bjedam, ako učih se, ali liših se sve nadežde. sve nadežde.
Prazno u svjetu živit opako, svak skažet ludo za mene tako: eto, učil se, k čemu godil se s naukom on, s naukom on.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli. — E, kad si se tako, bate, naruc'o, eto ti pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi. Jablan pojede.
kô pravi Srbovi. Nema u ovoj zemlji práve. Naša je práva na Kosovu zakopana... Eto, Krsto, moja slatka dušo, nešto ti popušti, a nešto ćeš i ti, Markane, moja slatka dušo, popuštiti, pa će, s Bogom,
— A ko mu podiže biljeg? — Selo je podiglo biljeg svojoj Slatkoj Duši. MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne! — poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče.
— Pokradoše te, oteše ti sve... Onome si psu juče krstio dijete... Jesi li de?! Danas ti reče pare donijeti, pa, eto, vidiš! Ama ne vjeruj 'rišćaninu, sunce ga nebesko sagorilo! Od silne mržnje, pakosti, zlobe, sav se tresao i drhtao.
Ja tebe malo kô i poznajem — okrenu se meni i nadnese ruku nad oči. — Ti si...? — Jesam, jesam, oče! — E, pa, eto, šjedi, kad si došô. A, zakona ti, đe se nađe s tim Džibinim paščetom?...
— Još malo, pa će prokapati! — Zar ne znaš zbilja? — Ne znam. Kakav zulum? Kad? — Eto ga, nek ti pripovjedi. — Samo što nije prokapalo! — I danas još Majdanci na njeg' škripe zub'ma.
Opazio sam ja već odavno da će nešto biti, pa velim: nek' se i ovo nađe, zlu ne trebalo! Eto ti, veli, te škrljačine i gerenalske kabanice, a eno ti moga ata, što mi ga je pokojni vladika Prokopije, kaže,
Simeun posrće i krupno uzdiše: — O, majko moja! O, sveti moj oče, ne mereš da spavaš. Razbio ti se san. Eto tebi tvog Simendaša. — Simendašu! Postragijo stara! — ču se gromovita glasina oca Sopronije. — O, majko moja!
Proklete te tvoje ćudi! Ne prođoše ni dvije neđelje, eto ti Simeuna đe ide: — Nema, veli, složna i jedina društva. S ovim se narodom ne mere ništa početi.
Vrata su otškrinuta, pa se vidi. Partenija otvori svoju sobicu za ostavu, pa poče izbacivati ođeću: — Eto ti, veli, Simeune, te moje ćurčine, što mi je pokojni vladika Antim — alal mu kurdelj!
— poklonio za pedeset bijeli' medžedija. Eto ti i te šubaretine, a evo ti oružlja, pa se naoružaj, štono ima riječ, do zubâ. Čuj sad što sam ja ižinjô.
Mi na vr' gaja, a on na okuku; on na vr' gaja, a mi u luke; on u luke, a mi pod Bradarinu kuću. — Eto kaluđera! Sakri, dijete, tu rakiju! — ču se neko kod kotla. Doćerasmo konje uprav pred kotô.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku. ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti? JEROTIJE: Eto, takvog! ANĐA: Govori, čoveče, šta je: ništa te ne razumem. JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji?
ANĐA (završava čitanje): „Tvoj do groba verni Đoka.” (Zgranuta.) JEROTIJE: Boka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka. ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju! Gospod je ne ubio!
I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo? JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.
tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše.
„Gospođici Marici Pantićevoj”. Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, po Mirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti! ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu.
JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti: neka, neka se dete provede malo. E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.
Idi, boga ti! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka! I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće.
Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je go kô pištolj. Al' ume, brate! Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar-dva vina. Al' ovaj jok!
tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku.
JEROTIJE: Jesi razrešio? VIĆA: Jesam. JEROTIJE: Pa šta je? VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Ama, kako ne znaš? VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram.) JEROTIJE (čita i iznenađuje se.
Znojio sam se pô sata dok sam razrešio. JEROTIJE (šeta zamišljeno). Što ne razumeš ti, dobro; ali, eto, ni ja ne razumem. Nijednu reč ne razumem.
Čim mi ga pomeneš, razbiću što god dočepam. ANĐA (krsti se): Budiboksnama, a da kažeš bar da je rđav čovek. Eto baš malopre razgovaramo ja i otac; veli ima para, a i voli te čovek, kazao je ocu da te voli.
Nastasijević, Momčilo - PESME
A žedniji hodim sve, a hode; — u nedohvat je, eto to užasava. 2 Hodim, i hode, a na svaki bat kameni kora po nedohvat-blagu.
li je neko nakazanje, Zlo skolilo na krštenu dušu, Opačina neka udarila: Ponese nam letina za priču Nu s njom eto i morije crne, Pa zacrni kud prokleta prođe, Nema koga da blaguje blago.
Umine li, u kam uminula, Eto nama na smenu nevolje, Nerodice ljute gusenice: Gde daždilo, dažda nas obiđe, Gde sledilo, po nama se sruči.
Bolest mine, nu eto nam gladi, Zlo se sa zlom bez promene menja, Čudi i jest te trajemo, ljudi. PESMA VEZILjA Ni brodi bez prebroda, Ni
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
bila dovedena, što nije znala ništa po kući pa morala svašta nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita.
Zašto da si takva? Ona, dolazeći, spotičući se od trčanja, kao ulagujući se, govorila bi: — Eto, takva sam, bre, sinko! Luda! Za nikuda ja nisam...
— Eh, Bog da ga prosti! — kao hrabreći mušteriju, odgovarala bi mu ona mirno, pribrano. — Eto, umre, sinko! I samo to. Ništa više. Jedino što su joj usta bila zbrčkanija, stisnutija.
kao da joj sin, gazda od dućana, nije umro, nestalo ga, već kao da je otišao, nekud otputovao a ona, majka mu, eto zamenjuje ga, sedi u dućanu da pazi, čuva. Pa ni u kući nije bila drukčija.
Najglavnije bilo je što, kada za to doznadu, dočuju oni, baba, mati, valjda će biti malo umirenije. Jer, eto, on, deda, čuveni hadži Zafir ne samo da se ne boji, ne samo što ga glasno oslovljava, već sigurno uveren da neće i on
da se ne boji, ne samo što ga glasno oslovljava, već sigurno uveren da neće i on biti kao ostali, nego kao što treba, eto stupa sa njim u trgovinu, traži da mu on iz dućana pozajmi espap koji je slučajno kod njega nestao.
glas svoje radnje, trgovine koja je bila ne samo prva i čuvena kod njih nego u celoj Turskoj, Bugarskoj, pa i Bosni... Eto stoga je bila tolika Mladenova radost u tom hadžijinom zdravljenju, traženju od njega espapa.
A i zato da, ako popije kadgod više, ti me ne bi babi možda dao povoda da počne da sluti kako, eto, on, kao otac mu, voli da pije i biće sigurno pijanica.
ovamo po sobi nameštaj, oni isti pokrovci, jastuci, u istom redu, isto onako sigurno, teško poređani, namešteni... Eto, zato, za tu mirnoću, za tu sigurnost, utišanost, da nema zašto da strepi pošto se uradilo sve kao što treba, pošto je
mirnoću, za tu sigurnost, utišanost, da nema zašto da strepi pošto se uradilo sve kao što treba, pošto je sve u redu, eto zato je Mladen radio ono što treba, što dolikuje njemu kao sinu, koji je zamenio i koji treba da zastupi oca u radnji i
što bi remetilo, izazivalo strah, sumnju, brigu da sutra možda neće biti ovako, da će se štogod izgubiti, nestati. Eto, zato, najviše radi te svoje mirnoće, utišanosti, radi toga da, kad tako ostane sam, u postelji, može ako ne zaspi,
može ako ne zaspi, mirno da misli na sutrašnjicu, kako sutra da radi, pazari, pa uveče isto ovako da leži, odmara se; eto, zato je Mladen bio kao što treba, svakad umeren, tačan, pametan.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Uz njeno deblo bacali su oduvek grane, »kao zadužbinu«, i govorili: »Kriva jelo, eto tebi grane, nek me ne bole ni leđa ni grana« (glava?).
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ali, eto ide, opazi Rade Božicu sa jednom drugom u društvu i veselo pođe joj u susret. — Drago mi je što te nađoh, — veli joj
Ali nije vajde tajiti, korisna je blagajna, nije ni on u nju prije vjerovao, ali sada vidi kako je. Eto, blagajna nabavila sijeno, otkle ga nabaviše i gazde iz varoši, pa ga svojima u dug daje po pet novčića kilogram, a
Rade prvi veli: —Ima budala, pa još neće da se uvjere o koristi seoske blagajne; eto im oca, pa neka on kaže! — Taman si, Rade, pogodio! — veli Vojkan. — Što ti se otac ne upisa?
— Taman si, Rade, pogodio! — veli Vojkan. — Što ti se otac ne upisa? —Neće me pop, otjerao me! — javi se Ilija. —Eto kakovi su! — prihvati Vojkan. Taman kad ti ustreba... ne dadu. A ja, kad što trebam, pođem u gospodara.. .
—Imam, gospodaru, žita u kući. —Čekaj, budalo! Uzmi kukuruz, pa ga u čaršiji prodaj , — eto para ..... A koliko trebaš? —Tridesetak talijera...
Baš to je zlo što je po zakonu! Svugdje vele: po zakonu. A zakon nas, evo, guli doboga ! ... I eto, ne možeš zakonu pobjeći. — I, brojeći novac, veli bilježniku: — Čudo je ovo, da je i po vražjem zakonu!
da se otmem ... Jednako um me k tebi nosi!... Htjedoh ići kući, ženi, znaš... Ali, eto, što bih tajio, potražih tebe... I nađoh te. —Bilo sa srećom! ... A što ću ti ja?
Zasada nema hitnje, a ako htjedem prodati, poslaću Vasu da selom protelali, pa da vidiš: eto tvojih seljaka k meni, taman kao ovce na so... — Nemoj, gospodaru, živ bio! Ja bih dao hiljadu talijera.
A ne samo koliko ti ploda dade!...A mi računamo: daće mi, stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto, to je, mislimo, čisto, kao da nam je iz neba palo, a ni brige nas za naš trud. — Što veliš, Rade!
A metnimo da je i bilo što među nama, a gdje toga nema među ženom i čovjekom?... Pa žao mi je .... i, eto, dođoh po nju, da se povrati ... — Pođi, Cvijeto!v veli Ilija.
ne bih, pa eto... —A što to svijet veli? — upita Pavle, ono odugo momče dugih kosa što htjede Cvijetu curske nedjelje Radivoju oteti,
— Vele, — prihvati Petar — a ni lijepo o tome pri ljudima ni govoriti. Ali, eto, ja govorim što sam čuo ... —Što vele? — prekide ga nekolicina njih.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Znao sam da preteruje, da je lepo vaspitan čovek i eto pokazuje svoju učtivost. No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode.
slabašni žižak, gotov da utrne na najmanji dašak vetra, a opet ima snage da se zapali i u oluji, u najvećoj nepogodi. Eto, došao je ovde tvoj sluga Dorotej, kao da si ga sam poslao.
kao mačka oko vrele kaše, kurvinski se oko njega okretao nekoliko dana, dok mu nije izdaleka stavio do znanja kako je on eto i od toga vešt, te zna da vrati muškarcu ono što mu je najpreče.
što se natezao s tom smešnom makom od koje niko od njih nije patio, približavalo im je gospodara na dohvat ruke, jer, eto, ni on nije savršen, znači čovek kao i svaki drugi, mogli su u mislima svojim sada s njim da druguju, postao im je
Tog čoveka smo davno prežalili, još kad se razboleo pred Dorotejev dolazak, ali on se eto stalno u poslednjem trenutku izvlačio, i evo ga gde hripa i kašlje, čujem njegovo krkljavo disanje i zacenjivanje, kao da ga
Čudno je to. Jelena je divna žena, kakvu bi svaki muškarac želeo da ima. Ali eto, otkako se oko nas digla ta odvratna galama, ja više nemam nikakve želje.
i da govori kako ona sve to čini iz zahvalnosti zbog toga što joj je kaluđer spasao muža od sigurne smrti, a ona mu eto sada vraća istom merom, pokazujući svoju predusretljivost i dobro srce.
A eto pred kraj života morao je da iskašlje svoj svrab u grudima. Na Hristovom telu stvorio je Prohor sve ono što nije imao na
Opustiće tvoj hram tada, niko više neće imati poštovanja prema tome mestu, reći će smutljivci i kolebljivci: eto gnezda gde je nečastivi postavio svoj presto i otud samo greh uprkos Bogu ocu i Sinu i svetome Duhu čini.
su ostali biće potreseni sudbinom svojih drugova, najmalodušniji će iskoristiti prvu pogodnu priliku da se razbeže. Eto šta je smislio lukavi razbojnički vođa, strvinar Andrija Kovčalić zvani Brzan. Produžio sam mirno.
je duboko uzdahnuo i rekao da će svakako videti može li Dimitrije izići na tu osmatračnicu, to jest ako mu bude bolje. Eto tako. Ako mu bude bolje! Vrana vrani oči ne vadi. Dimitrije Da brojim razbojnike?!
Oporavlja. Krpi. Vest je vredela pedeset zlatnika, a ja sam eto iz kese izvadio samo pet i dao mu ih. Obećao je da će ćutati. Otići ću gospi. Presamitiću se kao pokajnik.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Proleće je stiglo. Više plave reke Sve njegovo društvo leluja se eto... Oni žurno stižu od sveštene Meke, I dovode leto. Na obali pustoj, o pravedni bozi!
Jedna mudra glava reši zbrku celu: Ta nek dođe seljak u svome odelu. Eto to je program, neka svako vidi: Pišite nam Srbi, kako vam se svidi? Crni domino 22. januara 1887. g.
Zar da bunim radost što im tako liči, I sa kojom štedro proleće se diči? 4. Eto tu je agent što zaljubljen hodi, Uglađen i spreman po poslednjoj modi, Odmereno, s pažnjom, čak i ruke miri, Da u svemu
5. Eto tu je mati sa dve svoje kćeri, Za kojima jure gradski kavaljeri: Ema je tek zimus kloster ostavila, A Olga joj sestra ne
b. Eto tu je pesnik sa dugačkom kosom, S izbijenim okom i rumenim nosom. Imanje i moral šćerdao je davio. Al' je barem ime zasl
Al' je barem ime zaslužio slavno. Laskao je podlo u pesmama rodu, I kô besno pseto mrzio je vodu. 7. Eto tu je Nestor, naš građanin slavni. Imućan i viđen činovnik državni.
- na dobrome hatu, Kad bi se vrline cenile po vratu. 8. Eto tu su deca našeg burnog veka, Počevši od momka do zrela čoveka.
“ „O Gospodi, silo jaka! Otkud meni pamet taka? Daj mi, care, roka ti, Za nedelje samo tri!“ „Tri nedelje? Daću, eto, Al' neka je kao sveto: Ne budeš li spreman, znaj, Tvom životu biće kraj!
I, eto, u ovoj šumi, što mirno graniči selo, I baš ovoga jutra, čudo se desilo celo. A to je ovako bilo. Kô svakad činio što
„Ne, to je božija volja,“ on tiho zboraše sebi, „Inače po krčmi pijan nikad se tukao ne bi'. Pa i kmetica, eto... On nije izreći smeo. „I ona da greši tako!“ Toliko reći je hteo, No ta ga uplaši miso.
Pa klisar kad čuje samo, a čuće sramotu celu, Jer ono podmuklo dete javiće celome selu, I onda eto ti bruke... Tu ćata naglo se trže, I uprepašćen stade.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Naš put će nas voditi kroz vasionu i vekove, ali i život zemaljski. Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego naučnu, zamišljam našu prepisku. Da li bi Vam se ona dopala?
prvom izdanju albanske Golgote učestvuje i praded mog pradeda, Milanko - šteta što ga u toj gužvi ne mogoh prepoznati! Eto, tako me je pomeranje u prostoru bacilo u daleku prošlost.
No i Vaš putnički engleski kostim stoji Vam odlično. Zato ćemo se odmah dati fotografisati. Eto, čim sam prstom dao znak, stvorio se fotograf pred nama i upro u nas objektiv svog otrcanog aparata.
Neprestana svetlost dana zamara živce, a umetna tmina u hermetički zatvorenom prostoru ne osvežava. Eto vidite kako je priroda pravedna; šaljući nam veliku vrućinu, ona nam uz nju daje i potrebnu dužinu istinske noći, sve
“ - „Kako, kako?“ zadžakaše mnogi i skupiše se oko ove dvojice. — „Eto tako. Dok je bio još u Pizi, Galileji se pokrvio sa peripateticima.
Neke od njih nas redovno posećuju, a neke nam dođu po jedanput u goste, pa se onda zanavek izgube u dubinama vasione. Eto, to Vam je cela naša Sunčeva porodica.
Slovačku i Nemačku, prebroditi Baltijsko more, proći Švedsku, ući u Norvešku i zaustaviti se u Sundalskom Fjordu. Eto, tu bi dospeo model naše najbliže nekretnice, a svaki milimetar našega puta donde važi u stvarnosti dvadeset hiljada
“ Eto, tako je Kepler iz večne knjige neba pročitao tri važne rečenice. XIX JEDNA ZNAMENITA SEDNICA ENGLESKOG KRALjEVSKOG UDR
za tim da iz jačine Sunčevih zraka izračuna osnovne crte klime naše Zemlje, bio beznadan, kad ne poznajemo tu jačinu. Eto, zato je to pitanje ostalo nerešeno, postrance, na granici sferne astronomije, nebeske mehanike i matematske fizike.
Ona bi nam omogućila da prekoračimo granice naših direktnih opažanja. Eto to bi se, bez preterivanja, moglo reći o potpunom rešenju postavljenog problema. Ono bi imalo kosmički značaj.
Ja ga poznajem još iz Beča, jer je i onde, u dvorskom Muzeju, izložen isti ovakav njegov otisak. Eto, tako smo, za nepuni jedan sat, pregledali glavne etape razvitka života na našoj Zemlji. Taj je život veoma dug.
Sada ne bi našli poprišta za svoja velika dela. Nema više nepoznatih kontinenata, svetih zemalja i zmajevih gajeva. Eto, vidite kako brzo putujemo!
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
„Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!
Posle dugog truda, miš k nameri dospe, Te pregrize uže, a mreža se prospe. – Eto vid'te deco! Tog lava silnoga Od smrti spasena od miša maloga.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš.
Viče: što da svaki čas i svaki dan tebi dolazim, te da počne svet govoriti: kako, eto, zet umro, pa sad tašta iz kuće ne izbija; ne može da se najede i napije. A ti, i bez nas opet nisi sama.
A ti, i bez nas opet nisi sama. Eto: sluge, momci, toliki svet. Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti...
TAŠANA (ljutito): Zvala sam, toliko puta sam ga zvala. KATA Pa? TAŠANA Neće! Nikako ne dolazi. Eto i sad sam ga zvala, pa kao uvek, samo se izgovara... Mučno da će i sada doći. Neće. KATA (ubijeno): »Neće«, čedo?
Toliko vremena nije se čulo za njega, niti znalo gde je. Čak se mislilo da je i umro, dok on, eto, otišao u kaluđere i posle dođe ovamo za popa i dedu.
I sada evo dede, eto dolazi. TAŠANA (uplašeno): Što si ga zvala? Ili što mi kaza da me je voleo, tražio, i zbog mene u kaluđere otišao, i
TAŠANA (neugodno Kati): Ama nije to. Ne znaš ti. KATA Pa dobro, čedo, onda eto ti deda pa mu kaži. Ja odoh da skuvam kafu, a ti sve dedi kaži. (Odlazi.) MIRON (Tašani): Da nisi bolesna?
To bar nije ništa. TAŠANA Ne smem, jer kad se širom prozor otvori, onda će svet: Kako? Eto! Udovica već otvara pendžere, već hoće da gleda u svet, već hoće na koga da namiguje! MIRON A, ja, da... Imaš pravo...
I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju. STANA (uzrujano): Ama zašto zemlju, kad eto toliko hleba imaš po pojasima i nedrima? I zašto onda zemlju?
Vidi se kako Paraputa odlazi mumlajući: »Moja je, moja kuća«. STANA (sluškinjama): Eto vidite, i što ste toliko zalarmile. Kao da ga ne znate. Kao da ga prvi put viđate.
TAŠANA (u smehu): Ta prestani jednom s tim. Dobro. Eto lepa sam. Evo i ja vidim. I milo mi je, godi mi što sam lepa, ali samo to i ništa više, ništa drugo.
E mislim se ja: »Znam ja vas. Da nije dede, Mirona, još bi ovde bilo kao u groblju.« A sada sve drukčije. Eto, večeras će hadži Rista doći sa svojima na sedenje i razgovor. I sada će, posle crkve, svi ovamo doći.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Znam ja, majstore, šta govorim, i video sam to što govorim, i eto toliko sam hteo reći, i hvala što ste me saslušali.” Šnajdernica se zaprepastila.
Malo-malo pa kaže neki čudan izraz; srpska reč, ali neobična. „Majka mi je bila tamo odnekud iz Sandžaka, pa eto tako ponešto još kažem kao ona, mada sam sasvim mala ostala siroče.” Majstor Kosta oseti da mu nešto raste iz srca.
zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne. Eto, s tim glasom ne samo da se reši pitanje Srećkova zanimanja, nego otpoče odmah i čudna njegova samostalnost.
Jedne nedelje, tuži se momak iz mlina baš na samu gospa Nolu. Veli, on i žena mu Kata malo da ne gladuju; eto i vidi se na njima, suvi su kao trska. Traži ili veću platu, ili više brašna.
I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati.
I što se ne odaziva? Ili uvek spava, ili baš seo za ručak, i ima dobar apetit, i ne da se uznemiravati. Eto, taj Mata mi je neobičan, i volela bi da ga vidim.
Nikada se nije moglo sve izvaditi i pretresti; samo se s vremena na vreme izbacivalo na đubre ono čime se „eto, neki siromašak mogao sit nakoristiti, ali, šta ćeš, požderali moljci, rascrvotočili crvi”.
Ali nikad nije noćivao u varoši. Oko ponoći, pa i posle ponoći, čuje se znak piskavog zvižduka stražaru, eto gos-Toše na salaš, svojim kolima, na konju, ili fijakerom. Nekada s revolverom u džepu, nekada i bez džepnog nožića.
Ako ko, ja Švabe ne volim, govor im ne volim; veru im ne volim; jela im ne volim. Ali, eto, živimo s njima... A kako čujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i teškali se da je s tim jedan Srbin manje.
A ovaj vaš kukuruz, duše valja, sila je: razjarenim bikovima snagu lomi. Da čovek ne veruje, dok ne doživi... Eto, draga gospa Lela, posle svega moga petljanja i rada, mene još i bikovi vijaju.
Bože oprosti, raduju se kao kerići koji dočepaju komad mesa i jedu ga u svom budžaku. A Luka nema budžaka, eto to vam je. Jedno prepodne došao je do gospa Nole pretsednik srpske crkvene opštine da zamoli za neki veći prilog.
Poplaćam sve što moram, i ostane dosta. Četvoro dece imam sad, ali, eto, nijedno od njih ništa ne košta. Paula tka za sve nas, i zaradi što pojede i obuče. A ona je sad već i svoj gosa.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
ali moj gospodar, koji je na mojim leđima sedio, pomisli da sam se ućudio, pa ti lati batinu, te mi tri rebra slomije. Eto ti gospodstva, reknem sam sebi, ajde, budi bolji od drugi, upinji se da se razumniji pokažeš, i nemoj se izdavati da si
Kad u mesec stignemo, moj principal otide mesečnom kralju na vizitu, a ja ostanem pred štalom, i eto ti sa svi strana navale sad mesečni magarci, preko i uzduž mereći me i čudeći se veličini moji ušiju.
« To je ženialitet. Mati koja sina svog po školama odeća tri godine vidila nije jedva čeka da joj kući dođe. Eto ti joj đaka, sav razbarušen i podivljačen, kao da je iz šume došao.
Mati joj kazala da se čistije obuče, doći će neki iz Vršca da je vide. Eto ti prosioca. Mladoženja ne bi sam sebe poznao kako se nakitio.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene
zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci — to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis. Eto, to me je, uglavnom, rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.
suda, prilikom brakorazvodne parnice, dao reč da će komponovati novu liturgiju ako spor U njegovu korist reše. Eto, tako se kroje haljine velikih ljudi; eto, tako se pišu biografije u krojačkim radnjama za izradu biografija.
Eto, tako se kroje haljine velikih ljudi; eto, tako se pišu biografije u krojačkim radnjama za izradu biografija. I to je dobra strana tih biografa, koju istorija
tako da se odrekao uopšte pisanja i umro je kao priznat naučni književnik a nikada ništa na svetu nije ni napisao. Eto, uglavnome, svih dobrih i rđavih strana toga kada čovek dozvoli da postane žrtva biografa.
koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.
bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.
Tako, na primer, naš komšija, inače bakalin, rekao je: „Malo je nestašan, ali to ne mari. Eto ja, na primer, dok sam bio mali, krao sam gde sam što stigao, pa evo danas sam gazda i ništa mi ne fali.
A ja, eto, što kažu, nisam opsovao boga sve dok nisam stupio u Bogosloviju. I, molim vas, to je svešteničko dete, pa eto tako.
A ja, eto, što kažu, nisam opsovao boga sve dok nisam stupio u Bogosloviju. I, molim vas, to je svešteničko dete, pa eto tako. Al' takva su današnja deca, napredna su i bistra, pa moramo s tim da se izmirimo!
— Da, ali kakav činovnik, ima svakojakih struka i nisu sve jednake! — upada komšija bakalin. — Eto, na primer, carinik, a, to čast i poštovanje. To je struka za moj račun.
Zato, ako već čovek mora da radi s parama, onda bolje je da radi s otvorenim parama, na primer, blagajnik. Eto, to je dobro da bude blagajnik. — Blagajnik ne može! — dodaje odlučno prota.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iščekivanja u ušima nešto bubnji. Eto je... Koža kao da se nabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena.
ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E, eto im, neka prate sad četu...
— Pa... Kako sad? — zapita kapetan Lazar, držeći me za ruku. — The!... Eto tako, vidite i sami. A vi? On tužno mahnu rukom i klimnu glavom: — Gore biti ne može...
On klimnu glavom, ispravi se i pogleda me. — Sada, baš pred tvoj dolazak, odigrao se jedan događaj, eto, ovde na drumu, čija je istorija daleka, još iz Ćuprije.
Čak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao. Eto, upamti ovaj događaj... To je u vezi sa onim što se baš sada odigralo na drumu, o čemu ću ti docnije govoriti.
Pešadija vapije za pomoć, a baterije ćute, jer više komande vele: neka se zna da mi nismo dali povoda za rat... Eto... to ti je ono: „Il ne da đavo, il ne da Bog.
Najureni iz zemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe... — Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’ kući. — Zar ti misliš da je to dobro? Onda otpoče razgovor.
— Eto — veli kapetan Dušan, onaj „rezervni advokat“. — Vi, aktivci, za vreme mira propisaste i kako vojnik da ustane, i kako
Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase. Od svih ranjenih iznesu samo ovu ženu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto... — Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar. — Dockan...
Nosili su je dovde i, eto... — Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar. — Dockan... Eto, zadržao sam svoga pukovskog lekara, i on kaže: nema joj spasa. Dva vojnika u iscepanim šinjelima plakali su.
— Čoveče, zar nisi video da je sve to bila šala? — kori ga veterinar — Eto... — Ne znam... Sada nije vreme za šalu. A u Peći je bilo vreme, kad ti podmetnu — meni ono jajce... — Nisam ja...
Pa zašto ne bih popeo onoga vojnika na njega. Zastadoh. — Druže, može li se? — Eto, polako — progovori šišteći, i zasta de da udahne vazduh. U grudima mu nešto zakrklja.
Petrović, Rastko - PESME
A Steva je opazio da i mali Pera već plače; Kako bi se svetio rasplakanom čoveku. Jak sam eto kao most koji se ugiba Pod tovarima seoskim, pod žitom.
Zatim se probudi, pogođen od udara Mesto utroba da ga obvija, eto sudar: Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi, Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.
od brige, Po čelu mračni ožiljci, tu neba trag i kacige, Ruke ti pune žuljeva od naslanjanja na knjige, Al skočio si eto mladićski i otresao si opet sve brige.
Hteo bih eto pokazati deci ta pozlaćenja Valova plavih, te ribe zlatne, te raspevane. Pene mi u cvetu blagosloviše odlučenja, I s
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STANA (slušajući im pesmu, briše suze). VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat.
VASKA A što? A tebe zbog njega strah? STANA Strah me! Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa.
VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao.
(Plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca! STANA i VASKA žurno izlaze. Ulazi Hadži Toma. TOMA (ljut, prek.
Dolazi Arsa. ARSA (zdraveći se): O, hadžija, Hristos voskrese i srećan ti dan! TOMA (prekida ga gnevno): Eto ti tvoja Srbija! A za vreme Husejin-paše takve su se na četiri konja čerečile. A sad? Ciganima carstvo došlo!
Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka. MITKA (spolja): Sablju, mori, i pušku! Konja, Dorču mi izvedi!
(Tomi): A sad, hadžijo, tvoj sin ode s Koštanom u Sobinu. I što će sad tamo tek da nastane!... ARSA Eto, hadži, i vidi! Pa sad? Šta da radim? (Policaji koji polazi): Čekaj ti. (Tomi): Zbogom, hadži! (Odlazi.
STOJAN Idi! STANA (plačno): Nemoj, bato! Nemoj na mene da se ljutiš. Šta ja? Živa nisam od straha. Eto cele noći nisam... A i nana. Ona se sada ne ljuti na tebe nego na oca. A on tamo, pričaju, čuda čini po Sobini.
ARSA Kući!... A žena, deca? MITKA Ti me oženi, ti me zarobi! Ti s’s mene što iska toj i napravi. I s’g, eto ti gi: i žena i deca!... Ja! Ništa nemam. Nikoga si ja nemam. Aha!... ARSA (besno): Kući!...
ARSA (uzbuđeno): Mito! MITKA (brišući suze): Eto toj! Rasplaka me! Slatka moja majka! (Polazi.) Još od kad vu sveću nesam zapalija. ARSA (zadržavajući ga): Kuda?
Ona, još kad Koštan beše mala, dete... I ona onako malu uči je da igra i peva. I nauči je! Sad, eto, radi nje, svi ćemo da izginemo. (Ponova hoće da udari Salče po glavi.) Ona je kriva! Veštica, ona, gazdo...
KOŠTANA (besno): Čuvaš me? (Stresa se.) Bojiš se da ne bežim? (Prkosno.) Neću! Evo, neću! (Seda.) Eto, čuvaj me. Neću ja ništa. Sve hoću! Gde su? Neka me vode!
Šantić, Aleksa - PESME
Jedan krevet, astal, knjige u ormaru, U kutu bačene novine bez broja, I lik majke moje visi o duvaru uz ikonu, — eto, to je soba moja. Malena.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
On tu činjenicu uvek ističe da ohrabri, da oduševi, da pokrene na borbu. On kao da govori: eto, imali smo moćnu državu, moćniju i od turske i od latinske, zašto ne bismo mogli opet da je imamo?
Ali taj bog govorili su popovi i narod je verovao može da bude i milostiv. Eto, na primer, on je kako kazuje jedna pesma pomorio devetoro braće, pomorio ih bez razloga, a onda se ipak sažalio,
Treba umreti, a to se može i bez borbe dovoljno je za to pričestiti se i narediti se. Eto u kojoj meri je položaj hrišćanina bio beznadežniji od položaja paganca.
kad nama porezu donese, pod oružjem na divan iziđe, desnu ruku na jatagan metne, a lijevom porezu dodaje: „Memed-aga, eto ti poreze, sirotinja te je pozdravila: više tebi davati ne može“.
se oseća, na primer, u Ženidbi od Zadra Todora pismo pet puta ponovljeno, ali četiri puta sa nešto drukčijim početkom: „Eto knjiga, dvije age stare!“ „Eto knjiga, dvije age drage!“ „Eto knjiga, dva brata rođena!“ „Eto knjiga, dvije četobaše!
“ „Eto knjiga, dvije age drage!“ „Eto knjiga, dva brata rođena!“ „Eto knjiga, dvije četobaše!“ Tako se oseća u pesmi Sestra Đurko
“ „Eto knjiga, dvije age drage!“ „Eto knjiga, dva brata rođena!“ „Eto knjiga, dvije četobaše!“ Tako se oseća u pesmi Sestra Đurković–serdara devojčin isti
“ „Eto knjiga, dvije age drage!“ „Eto knjiga, dva brata rođena!“ „Eto knjiga, dvije četobaše!“ Tako se oseća u pesmi Sestra Đurković–serdara devojčin isti odgovor trojici Turaka, ali uvek
ostalih, u pesmi Janko od Kotara i Mujin Alil ironija koju izgovara Vuk Mandušić predajući Janku zarobljenog Turčina: „Eto, Janko, od zlata jabuke!
On živi u određenim istorijskim i socijalnim uslovima, on je poetska forma zasebnog staleškog gledanja na svet. Eto zašto se ep utvrđuje u trajnim normama poetike, s postojanim sižeima, uslovnim tipovima lepote i idealima heroizma.
preobraćenje prozaične stvarnosti u privlačnu sliku koja će agitovati za čvrstinu i ne pokolebljivost feudalnog sistema. Eto tu je bilo korisno „pagansko“, koje je sadržalo slike ogromne umetničke kondenzacije, simbole velike pesničke snage,
Nešto kao silazak svetoga duha. Da vojna aristokratija nije propala, seljaci bi i dale živeli bez poezije, — eto na šta se logično svodi ova naivna hipoteza.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Jedan preplašen zec iskoči ispod niska žbuna i jurnu nekud udesno. Stric se nadade za njim. — Eto ga tamo! Drž, ne daj!
— povika Stric. — To te već sutra čeka. — Ih, nek me samo Paprika jedanput kljucne, eto me tebi u Tepsiju pa makar se odmah u njoj ispekao. — Primam te, dobar si drug.
— Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric. — Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati!
— Ne znaš, pa zato nećeš. Ne znaš, ne znaš, baš, baš! — Znam, baš znam: Đoku Potrka i Lazara Mačka, eto ti! Obojicu je danas istuko. Eno ih, ostali su u zatvoru.
Eno ih, ostali su u zatvoru. Lukavom Stricu ništa drugo nije ni trebalo, nego da sazna ko je bio bijen u školi. Eto novih junaka u družinu. I to baš Mačak i Potrk, dvije delije iz četvrtog razreda kakve se samo zamisliti mogu.
Mačku sinuše oči. — Oho, šta li ćemo sve tamo načiniti da samo znaš. Pusti me, idem odmah na svoj tavan da mislim. Eto me sutra u Gaj.
— Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene! I vjerna životinja nije mogla bez svog malog gospodara, pa je kod novoga gazde
— Evo, Žuja, večeraj, pa na spavanje. Eto mene sutra rano. Pazi, dobro čuvaj logor! Iako je iz „razgovora“sa svojim Nikolicom shvatila da joj valja ostati u
Nikolica je morao još nekoliko puta da se okreće i da joj izdaleka dovikuje: — Mir, Žuja, eto mene sutra! Bogami dolazim, ne varam te! — Istinu ti veli, Žuja, on je čovjek od riječi!
Poletje oblak prašine na sve strane kao da je bomba pala. — Eto, sad ću dobiti batine! Učitelj kihnu od silne prašine i uhvati se za katedru od zagrcnutog smijeha. — Ha-ha-haaa!
I eto ti, stigni je sad! Stigni je! Lako je to bilo reći, ali zaista teško izvršiti, jer je Lunja kao krilata jurila pravo u
Nikolica je uze tješiti: — Lezi samo, Žuja, lezi, eto nas ujutru. Imaš dolje zdjelu vode i mekan krevet, baš te je briga.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Tko za pouzdano ka stojeće? Ko će razdeliti ova i ona, što se napred ukazuju i pomiljaju se? I ovim eto, ustopce da ide, a na ove da i ne gleda? Tko mrtvu živu li reč prima?
poslenici sam se združio i opak dogovor š njima imao; Te gospodske udvorne sluge poslate iskati voća i grožđa, ove eto, izbih, a druge i na mesto pobih, kad ne prihvatih od njih nakazivanja!
Više nebesa sadilac izarad tebe, ne teke što na zemlju siđoh, nego eto, i čak pod zemlju dođoh tražiti te kud si se podeo. Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek.
Kano gost stidljiv ispred Boga od pre si se krio; a sad, eto u sebi Boga kriješ naga! Obukao si se pre u rđavu, sirovu kožušinu, tako sad i sâm sam se, rad one tvoje
Kako li ću te gola gledati, kojino nebesne krugove s oblaci zakrivaš, ti, eto, nedotaknuti svete, svetom se kano s haljinom odevajući, a eto sad vojaci preotimlju se o tvom ovom zemljanskom ruhu, i
gledati, kojino nebesne krugove s oblaci zakrivaš, ti, eto, nedotaknuti svete, svetom se kano s haljinom odevajući, a eto sad vojaci preotimlju se o tvom ovom zemljanskom ruhu, i za tvoj hiton bacaju kocku, kogano sam ja sa svojim
Da vidite mater, koja je bez brige i bez ijedne muke na svijet dete nedoznano porodila, a sad eto, od muke strele me pronuzuju! O, jarko sunce, i ti obuci se u crno, te sa mnom ujedno protuži!
O, jarko sunce, i ti obuci se u crno, te sa mnom ujedno protuži! Eto, za malo, ode mi moj svet ispred očiju! I ti, meseče, skutaj svoje sjanje, jerno moja već zraka zahodi pod zemlju u grob!
Ispusti mi koju reč blagoutrobija istočniče, te prohladi mi srdce tvojoj sluškinji, jaoh, jaoh meni! Ne malu eto, i s poslednjom rečom utehu imadu rodilje, jerno ako i to ne dostanu, dvostruko tuže.
Niti ja više zaktevam živiti, kad moj život, eto, umire! Posle tvoje smrti da ne ostajem živa, to želim! A tu ću i ostati kod tvoga groba da moje nadanje, a tvoje
Kako li sa živim ljudma da i boravim. i među žive staljam se, a moj život grobu sam izdala! Eto, sad mi to na glavu dođe, kako je pravo za me Solomon u pesmi ispojao i rekao: »Hodi od Livana nevesto, hodi k misli
U uho nemučno dočuveno da može biti na slatko skoro poslušljivo! Popre nego ustom i ustnima i jeziku, — ovim eto, otvoriti se i privući u sebe duha!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! Ja si sal poješem, eto, što se pojê po čaršiju i po ma’ale!... — Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi,
svoju i na uređenje u svetu: što je to bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata nema!...
— ’Adje ćuti si, nesrećo! — obrecnu se Jevda na nju. — Neje te ni sram?... Kako zboriš to?!... — Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?...
! — i vraća se natrag!... Tako, eto, počesto radi Mane. Ali da prizna da sve to radi Zone Zamfirove radi, — to ni za živu glavu neće, jer onda ne bi on
kupi jagnjeću kožu za šest groša i odmah usput proda za devet, — i tako donese dva groša više nego što je poneo! Eto, toga i takvoga Manulaća hvalila je Zoni tetka Taska, a Mana kudila. Ali to sve nije još ništa pomoglo kod Zone.
Malo posle, eto i nje, Zone. Izlazi iz kuće, spušta se dostojanstveno kao golubica niz visoke kamene stepenice dole u avliju.
Igraju i pevaju: Nane, kaži tajku da me mladu dava za naše komšijče, za mlado bankerče! Malo posle eto ti i Manulaća: vodi ga majka i gura ga da se i on uhvati i da igra.
Džumbusio mladić noćas, uspavao se, odocneo, — eto, to je sve!“ Ali kad ga videše da se samo malo zadržao u dućanu, izdao naredbe, pa opet duhnuo kao vetar, zavrteše
Otkud gotove pripovetke kad ni trunke istine nema?! To im nikako nije išlo u glavu i bilo im je zagonetno. Eto, i sam Manča se odriče toga: kaže da je u to vreme igrao tombolu u Trgovačkoj kasini, i poziva se na svedoke koji su
U naš varoš, — taj si je adet... — Pitujem, — veli Vače Šatorče — zašto, znaš... Eto, zab’ravija sam zar onaj stari adet, pa iskam da znam. Zašto sag iskočija niki nov adet pa niki sag vode i posle...
daj jednu kišicu, daj božji blagoslov onom veselom gejaku...“ Eto, tako je objektivan, pravičan i nesebičan čovek bio taj Milisav Jekonomija, čije ćemo mišljenje izneti opširno i tačno,
Šta će stranci reći na to? A naše budne policije niotkuda, da nas, vele, poštedi od svega toga!...“ Eto, tako kažu kad je o sirotinji reč.