Crnjanski, Miloš - Seobe 2
I gospoži Evdokiji poče da govori, sažaljivo, da meće svoj život, svoju čest, svoje ime, na kocku, dolazeći u traktir, udovcu, samcu.
Pavle se bio nešto raznežio, prema tom odvratnom čoveku, valjda zato, što ga Božič nije ništa o gospoži Evdokiji, i njenim posetama familiji Ziminski, pitao. Ili zato, što su bili dosta popili, pri faraonu, pa ih je vino veselilo.
kako joj je ćerku gospoža Montenuovo pozvala, u svoju ložu, i pomilovala, i, slatko, kao devojčicu, poljubila, gospoži Evdokiji bilo se srce steglo. Osećala je, kako je od nekog straha prelazi jeza.
Pričao je i o ćerci Božičevoj, ali ni reči o gospoži Evdokiji, niti o onom pokušaju da ga, konjma, pregaze, na drumu. O Petru i Varvari nije više pitao.
Posle tog Agagijanijanovog pisma, to jutro, spremajući se u audijenciju Kostjurinu, Isakovič je, prema gospoži Evdokiji, i njenoj kćeri, osećao sažaljenje, neizmerno. Božič je bio rđa, koja prodaje ćerku, i koja baca na ulicu ženu, miraždžiku.
je svoju kobilu, brisao je, nameštao joj, ponova, sedlo, i govorio joj nešto i gukao, nežnije, nego što je gospoži Evdokiji tepao. Konjušar, Rus, koji je tu kobilu timario, pričao je, posle, da je Isakovič bio napit, kad je uzjahao.
dodade da to, svakako, nije čudo, kad se uzme u obzir lepota, koju je Bog ćerci Despotoviča, lepotici, gospoži Evdokiji, dao. Čuvena je i nema joj ravne. Zar ne?
U koju je to kuću kapetan ulazio? Jer u kuću, u koju je on ulazio, niko ne ide, radi Evdokije. Čest i čast, gospoži Evdokiji – ona mu je rođaka. Nije, ne mož’ se reći da je rugoba, u licu, ali je debela kao top.
Da bi prekinuo razgovor, o gospoži Evdokiji i njenoj kćeri, Pavle poče da priča, kako je on, u Budimu, proveo lepo, u kući jednog sretnog čoveka, počtenorodnog
sa fenrikom Rakičem – i Pavle je bio jako zbunjen, pa je nekoliko dana lebdeo, između oblaka tamne žudi, da se gospoži Evdokiji pritaji i ne javi nikad više, i sažaljenja, što je, kao kad zalazi Sunce – a koje ga je vuklo da gospoži Evdokiji, još
Evdokiji pritaji i ne javi nikad više, i sažaljenja, što je, kao kad zalazi Sunce – a koje ga je vuklo da gospoži Evdokiji, još te jeseni, ode. Da je u Kijev dovede, pa kako im bude.
Docnije, uvideo je i sam, da nije bila geografska udaljenost, što ga je zadržala, da se gospoži Evdokiji ne vrati, niti teškoća, da dobije otpust od Kostjurina, nego to snebivanje, da, na mesto svoje umrle žene, dovede drugu