Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pri večeri, u trpezariji, posle tog svog razgovora sa gospožom Evdokijom, Isakovič je bio sasvim izgubljen, kao posle onog doživljaja, sa njenom ćerkom, na putu u Gran.
Tako su i ostali, neženjeni, sirmijski husari živeli, kad su bili udovci. Ovo, međutim, što se, sa gospožom Evdokijom, desilo, potreslo ga je i osramotilo, a to, što mu reče, na rastanku – da je neka vrsta belog zeca – od toga mu se
Našavši se u nebranom grožđu, sa gospožom Evdokijom, nije znao šta će, neto samo da ponavlja da ta žena, sa zelenim očima, ne postoji.
Ona sluša, kaže, Evdokiju, kako plače u mraku. Ne bi trebao da se šali sa Evdokijom! To je stvorenje ludo! U familiji Despotovič se zna da je Evdokija gotova na sve. Kad nešto naumi, udara glavom o zid.
Pavle je tako, putujući, nastavio da drema, a u tom dremežu da gleda drveće, koje je gledao i kad je, sa gospožom Evdokijom, putovao.
Kobila je prešla, i u trab, mirno. Bilo je dockan, sad misliti na to, šta se sve u Beču zbilo, sa gospožom Evdokijom, pa i na to, šta će sve s njim biti, u Kijevu.
Sve je to lepo, bolan, brajko. Zna i on, lično, gospožu Trandafilku. On je sa njom, kao i sa gospožom Evdokijom, u nekom dalekom srodstvu. Samo nije sad neki Brkič u pitanju.
Žena njihova tražili su da bude, dok je mlada, tanka u pasu, a vitka kao jela, u stasu. Šta se to, sa gospožom Evdokijom, zbi, da je postala kao bure, nije znao, ali taj slučaj nije bio nepoznat Pavlu.