Upotreba reči evo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

svojim neprirodno hladnim postupanjem svaku su nadu u duši mojoj sledile, i ja nemam nade i nemam budućnosti. Evo, pogledaj u moj dnevnik, prevrći list po list: sve sam u životu pobeležio, sve — ali sve samu tugu, sve onaj golemi

Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika: — Evo besnih, naoružanih Madžara! Gomila zaneme od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica

I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije.

Oh, kad bi se to zaboraviti dalo!... Al’, evo, čovek često u nesreći želeo bi da i samu sreću zaboravi, pa, gle, gde ne može!

Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje!

On me pogleda, pun saučešća, pa onda stidljivo, čisto i ne gledajući me, reče: „Pa, evo, ja da te učim, Grlice!“ „A kud ću ja među onolike gazdačke devojke? One sve u svili, a ja?...

„Ne bojte se“, reče čiča Marko, „kod moje kuće biće još za neki dan hleba; podelićemo ono što je preostalo; a, evo, tvrde ljudi da je mađistrat pozajmio od nekih belgijskih kapitalista novaca, mnogo novaca, pa da su za te novce kupili

Glas mu drhtaše od razdraženosti: „Grlice, evo jela!...“ Dalje nije mogao ni reči progovoriti. Ja pripalim žižak što je svakad na peći stajao — njegovo slabo

pa će te i glad, i beda, i nevolja — i ljudi će te mučiti!...“ Posle je duboko uzdahnuo. „Al’ evo!...“ I on mi drkćućom rukom pruži jedan mali zavežljaj hartijica...

Al’ ona nešto tamo obaja, te, hvala bogu, eno je i sad, živa i zdrava... Tek, evo, kažem ti: sve je u božijoj ruci, i ljudi i životinje, al’ onaku pogan ne treba ni sniti, a toli na putu videti...

— Zato što neću! — E, tu smo sad, ha, ha, ha! Znate, gospodo, a nećete mi verovati, a, evo sâm se odao!... — Posle se okrete k meni, pa sasvim sigurnim glasom, kâ ono sudija kome je ispit nad krivcem dobro

dobro dete!... — Jogunica, — prekide ga Nikola, — ugursuz!... Ta, evo, ako se ja o njemu ne staram, onda, vere mi, nije mu se ni otac starao!... Pa kakva vajda?...

Obradović, Dositej - BASNE

iskustvo, prosveštenih naroda podražanije, a svrh svega trudoljubno i dobrodjeteljno jednoga opštestva žitije: evo što sastavlja njegovu pravu hrabrost i junaštvo, i bez toga ili je u rabstvu ili će s vremenom biti.

od boga vseopšte soglasije i sojedinjenije u poznanju jedinoga preblagoga boga tvorca, u pravdi, poštenju i dobrodjetelji. Evo kakav je hristjanski bog koga Hristos propoveda.

Dakle, ne mora li lud biti ko misli da mu je ovo čuvstvovanije zaludu dato? Evo kako o ovom pre nekoliko hiljada godina starac Isiod mudruje: „Ιχθύσι μεν και θηρσί και οιωνοίς πετεινόις έσθειν

| Naravoučenije Evo dobitak zlonaravija i nepravde! Pakostan i sasvim zao čovek, ako će ne znam u kakvu nevolju pasti, i ako će se koliko

Hajde da se pravo jedan drugom ispovedimo i da već ne tajimo da smo svakojaki i čudnovati! Kako to? Evo ovako, slušajmo samo.

biti da se on usudi reći da to jest i da može biti, — on nije za nas, on neće da nas vara, nek' ide kud mu drago! . Evo, braćo, po višoj časti kakvi smo, ili iz slabosti, ili iz neznanja, ili iz samoljubija, | ili, što je najgore, iz

„Proklet čas kad sam to rekao!“; „Da sam vrat slomio kad sam na taj put pošao!” - evo kako mloge čujemo da govore. A zašto?

Ibo istinito i pravo blagopolučije iz prosveštenija uma i dobrodjetelji rađa se i proishodi. Evo kako mudruje svrh toga najprosvešteniji u Evropi narod (nek mi se dozvoli njihovim jezikom kazati): „Ne that

Blažen je samo oni bogat koji opštestvu dobro tvori i posle sebe lepo ime ostavlja, a bez toga evo što mu veli Evangelije: „Bezumne, u ovu noć ćedu dušu tvoju od tebe iskati! A što si sabrao, komu budet? Ostaće deci?

Uhvati je ovčar, iščupa joj krila, i dâ je deci da se s njom igraju: „Evo vam, deco, čavka” — reče „koja hoće da je bolja i od orla.

Kad smo zdravi, sami se o sebi i s štetom drugoga staramo; ko će nam dakle u nevolji prijatelj biti?”| Naravoučenije Evo pravo sostojanije onoga koji u vreme blagopolučija i zdravlja sam o sebi misli.

Što ta laža, — počne govoriti — mal' ne učini s nami! Kaže nam da smo samo mi strašivi, i zašo neuostojni života. Evo sad svi viđeste da ima i od nas strašivijih stvorenija. Koja ih se sila utopi od nas uplašeni!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Zadižem prtenu suknju iznad glave: evo ovom te alom teram, alo! Ako više sebi želiš dobra no što nama misliš zala, alo, beži, alo, glavom bez obzira, da

HODOČAŠĆE SVETOME SAVI 1. Evo u kakvom mraku ostaje svet kad se ugasi sveta vatra! Po hlebu hvata se buđ, hvata se led po putevima punim blata.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ja odem onim Turcima što su sa mnom patrolirali i kažem im: ,Nije vajde, ne mogosmo sačuvati, Nemci evo de pređoše, no vi idite u Valjevo i pozdravite age da ja više ne smem doći u Valjevo, jerbo od ovi’ kaura ne smem

̓ — Učinim temena i odgovorim: ,Istina je, čestiti pašo, to mi vidimo sami daje tako: no evo muke i nevolje: u narodu novaca nema, i nema otkud da nađe, a ne žalimo.

No evo muke, Hadži-beg i Asan-aga iskopali na brodu (s one strane) šanac i napunili ga Bošnjacima. Vidi moj otac da će sva srpsk

Ja pošljem za mog strica, da čas pre ide ovamo. — Ljudi kažu: „Evo vojske, no nama treba džebane; otkud ćemo dobiti?” Ja kažem, neka se oni samo kupe, a za džebanu neka se ne brinu, ja ću

Setim se ja: pomozi Bože, evo novaca! Pomenem ovoj dvojici da dadu policu na Hadži-Bajiće u Mitrovicu, da isplate 300 talira Živkoviću.

„Jerbo se — velim — on tuče s Turcima tamo, a mi gore, a ništa se ne dogovaramo; a evo i pisma koja moram da mu pročitam i na nji̓ odgovor da pošljemo.” I njima pročitam pisma.

a Kučuk Alija ugrabi crveni ćurak Crnoga Đorđa, odnese u Kragujevac i kaže: „Rajo, ja sam Crnoga Đorđa pogubio, i evo mu ćurka”. I tako ljudi mu veruju i zairu mu donesu, i on ode k Jagodini i k Nišu, pokupi krdžalije i dovede u Jagodinu.

sam na Vračaru, kako sam nosio mur moga strica Jakova, u hitnji, kad sam pošao, zaboravio ostaviti, no u džepu odneo i evo ga.

u našim rukama ostavio; no smo prava raja careva, koji smo to sve na Drinu odvezli i Turkom predali preko Drine, i evo turski tavil (pismo) itd.

— Karađorđe: „E, moj čiča-proto, evo i gore nevolje: udarili Turci od Šapca, i naša se vojska pobila i Katić Janko poginuo; a drugo, ništa ne znam kuda je

Jakov i Milan broje pare i podeljuju konje, a meni daju jednoga vrlo dobra hata pod dobrim takumom i raktom. No evo sad nešto novije! Neću ja toga hata, nego hoću onoga hata koga je Osman-aga Fočić dojašio u Užice, tj.

Sad Karađorđe reče: „Ajde, veli, da biramo kuće za sinod”. Nađemo jednu prilično lepu kuću. „Evo ti, veli, kuće za sinod, a evo okolo drugi̓ za noćivanje sinodžija; no idi u Bogovađu, i sve prenesite ovde u ovu kuću”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Potru smo videli i naše je da osečemo... — Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! — upade mu u reč Sima. — Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra.

— Dobro, dobro, gazda-Radovane — Viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dvije vreće. Ne mogu samo za ater ovih poštenih ljudi a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima

Sima hajde te k njima: — Šta vi to deljate? Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori: — Evo gradimo rogu; hoćemo da udarimo na jednoga brava. Čini nam zijan — pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja.

— Đavoli deca! — reče Đura, osmehnu se i mahnu rukom. — Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece! — Gad! — reći će Spasoje.

— Naturalno! — potvrđuje učitelj. — Pa kako li se to vidi? — upita Maksim i pogleda još za jedan korak više. — Evo, gospodine, vino! — reče mehandžija i metvu polokanicu na sto i tri čaše.

Pa još ono njegovo zvanično ponašanje! Evo, smeo bih se s vama opkladiti u što god hoćete da niste dosad našli takvog kapetana da mu se i u govoru, i u smehu, i

A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! Evo, došao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo... Hoće republiku, komunu?!...

!... Što će ti to?... Jes baš ona — evo okrnjena!... Kume, šta će ti ovo? — Ta hoću sutra kapetanu da mi potvrdi neku tapiju, pa uzeh... — Od Đuke, je li?

— Zar ovu glavu? — Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!... Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!... Viš, pa devet puta, moj kume, i — evo dokle sam dospeo!...

Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!... Viš, pa devet puta, moj kume, i — evo dokle sam dospeo!...

— A ne igram ti ja momče! — reče Milun smešeći se. — Idi tamo onoj momčadiji. — Evo na! — se krupan glas opštinskog pisara i badi momčetu u kapu deset para. — Nemoj da se pretrgneš, ćato!

Utom se pomoli na vrata gazda Milun, a za njim se uvuče polako i Golub. — Baš dobro! Evo i gazda Miluna! — povika Vidak. — A šta to? — upita Milun gradeći se nevešt.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se? Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe minderluku i spusti na i samo jedan

Brate! Čovječe!... Ako to uradiš, bićeš mi brat!... Učiniću te najčestitijim čovjekom!... Hoćeš duhana?... Evo! Daj duvankesu!... Tako!... Treba li ti para?... Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!... Evo!... Naj!...

Hoćeš duhana?... Evo! Daj duvankesu!... Tako!... Treba li ti para?... Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!... Evo!... Naj!... Beše skočio. Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću. I Marinko se podiže.

Udariće sila na silu!... Moj Sulja mi već više ne može reći: ti pušiš džaba moj duvan!... Evo mu i baza (platna) i makaza, pa neka reže kako mu je drago!... I pun zadovoljstva ode niz dubravu... 4.

— Znate li gde je udario kuršum? — viknu Šokčanić. — Gde? — zagrajaše sa sviju strana. — U kapu, evo!... I pruži mu kapu. Stanko ne beše priseban, pa nije mogao ni nazreti opasnost koja mu je pretila.

Senke drveća behu ogromne; čak i senka čovečja beše već kao grm... Od Drine je pirkao svež povetarac. — Evo noći!... Hoćemo li kućama? — viknu jedan. — Možemo! — reče nekolicina. — Hajde ko hoće!

Idi, nađi ga!... Hoćeš malo duhana?... — Pa... ako je bog dao... — A dao je, ja!... Za tebe svega u Sulje ima!... Evo, naj!... I dade mu punu pregršt. Marinko napuni duvankesu, zatim zapali lulu, pa se diže u šumu...

Nasta žagor kao u košnici... Iz toga žagora jedva se razabra jedan glas: — A kome je učinjena krađa? — Evo! — reče kmet. — Ivane, opričaj sam ludima šta ti se desilo. I uhvati Ivana za ruku, pa ga izvede napred.

— Ko je? Ko je? — zagrmeše sa sviju strana. — Čekajte, kazaću!... Evo kako je to bilo! Juče, posle podne, vraćam se ja iz šume. Tamo sam nosio marvi pomam...

Aleksa joj reče: – Idi u kuću! Ona posluša i ode. Ljudi se uputiše aru. Marinko se istače napred, pa reče: — Evo, kmete, evo, popo!... Ovde je bio on i kopao nešto. A ja sam iza onog grma gledao... I op pokaza jedan grm naprema se.

Ona posluša i ode. Ljudi se uputiše aru. Marinko se istače napred, pa reče: — Evo, kmete, evo, popo!... Ovde je bio on i kopao nešto. A ja sam iza onog grma gledao... I op pokaza jedan grm naprema se.

Za nju beše samo čudno to: što toliki svet stoji. — Što ne sednete, ljudi!... Hajte ovamo, evo sovre!... Sedite, da bar po jednu popijete... Ali se užasnu od onih bledih lica.

Dučić, Jovan - PESME

Nema je nada mnom širina nebeska, Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen. Evo jedno groblje. Tu leže seljaci, Do suseda sused, drugar do drugara; A dok se u svodu brišu zadnji zraci, Pobožno

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Od to doba i majka je morala raspitivati za njega, i evo svega što se o njemu znalo: Đorđe je tada počeo parčetariti, ali kad se pokupi veresija, on poče opet za se raditi.

Meni nije nimalo krivo ni žao, naprotiv: milo mi je! Neka, neka, uzmite se, budite srećni, eto vam novaca, evo vam i mog blagoslova! Evo, da vas ovako po starinski blagoslovim, ovako kao vladika unakrst!

Neka, neka, uzmite se, budite srećni, eto vam novaca, evo vam i mog blagoslova! Evo, da vas ovako po starinski blagoslovim, ovako kao vladika unakrst! Samo što mi je nešto hladno po listovima. Gle!

To o Đurđevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: „Na, evo ti ajluka! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!

— Bogami, ne znam. Ne znam — badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe — u dve...

Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da prosi

Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku: — Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško! — Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...

Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku: — Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško! — Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...

— Tata! — viknu vojnik milostivno, okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. — Tata! Ta evo me! Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju.

— Eto ja, — reče kapetan — ja prvi dajem... — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja evo dajem sahat i lanac. Na! — Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata!

Na! — Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam ruke. — Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo, praktikant. — Hvala, braćo! Drži, tata!

— Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo, praktikant. — Hvala, braćo! Drži, tata! — Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija, i pruži mu nekoliko dukata.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— E, znate, kad bi samo mogli dobiti kakvu dobru, masnu parohiju; kao na priliku evo ova što je u našem selu. Bolju vam ne bih znao poželeti.

unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće, i sada evo prvi put čita apostol! Već dve su nedelje kako ga baba preslišava, onako stara, ceo apostol napamet!

Čorba je bila pileća, baš što on voli, i dopala mu se. Za časak pokusa iz tanjira. — Evo vam i noge... da vas voli punica, što kažu! — smeje se gđa Sida i sipa mu u tanjir. — Blagodarim — klanja se g. Pera.

— Uh, — huknu gospođa Sida — ta je l’još kome ovako vrućina? — Vi furt šmajhlujete. Evo vam i obrsta, znam da vi to volete! — reče i spusti mu još dva grumena šećera i sede do njega.

, samo da što duže mislite na mene. — A da ne bi zaboravili, evo vam ovaj puket cveća. On neka vas podseti na moju molbu i na vaše obećanje — veli Melanija. — Sećaće me na vas...

A Šaca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu: Seka-Juco, što gledite? Ala ste vi smešni! Ako mene ne ljubite, Duše mi ste grešni!

k’o i mi, pa baci kapu od sebe, pa zapita druge careve od druge vere (jer on je srpske vere): »Ko ’oće da se bijemo? Evo, tu sam, nek mi izađe!

— Di li je to, da mi je samo znati, bilo noćoske ovo berberče?! To ja furt študiram, pa evo nikako ne mogu da iskumstiram! Di je to samo, lola jedna, do ovo doba mog’o biti?!... Ako ne bidne kod Aćimovi?!...

— zeva i nastavlja. — Čisto me već zabolela glava od ovi’ silni’ misli. Daj da se to malo prilegne i prodrema, evo već i petli!

— Molim, molim..., ne ustručavajte se ni najmanje... ni najmanje... K’o da i nisam tu! Ja ću evo ovde na kanabe! — reče Gabriela, i sede iza njihovih leđa na jedno kanabe, i izvadi svoj štrikeraj.

«... »Evo vi’te, — kažem ja gospoja-Sidi, — šta kaže gospoja Persa!... I zar mislite, — okrenu se gđi nataroševici, — da sam je

— Molim vas, samo malko. Uf, uf! kako to da mi se desi! Molim vas, slatka, ja sad nemam kade, nego evo vam suknje, a ja ću poslati sutra moju malu. Uf, uf, kad ja najviše posla imam, onda mi baš pasira kakav maler.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ona evo dvadeset godina kako ne izlazi iz kuće, niti se pojavljuje u svet. Pa i sada, ma da od starosti obnevidela, poštapuje

— O, majčice moja. Zar mi te opet ti nakolnici uplašili. Ne boj mi se, ne boj. Evo, ja, ja idem... utišavala bi ga idući k njemu.

A svi su znali zašto ona toga, Paraputu, evo već celoga veka nadgleda, čuva. Muž joj, kao što u ona vremena dolikovaše jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba je mlađi, a čika Gavra mladolik. Dođe gospođa Persa sa sinčićem. Slabo, čađavo dete od godine i po. — Evo mog sina. — Drago mi je! Koliko mu je godina? Nešto je slab. — Sad mu je druga godina.

— Gospodar otac, kao što sam čuo, u Pešti je na vašaru? — Jest, i tek do pet dana će doći. Evo i frajla-Mileve, obučena što može biti. — Dobro jutro, frajlice! Kako ste spavali? — Vrlo dobro.

— Herajn! Vrata se otvore. Napred čika-Gavra a za njime Čekmedžijić. — Gospođa-Makro, jeste l’ radi gostiju! Evo moj srodnik, Ljubomir Čekmedžijić, trgovac i gvožđar iz O. — Čula sam za njega, drago mi je, reče gospođa Makra.

— Mogu odmah, al’, opet, nek izvole za po sata doći, dok se malo pripravi. A tebi evo malo rakije, pa ako dobro ispadne, dobićeš čizme. — Al’ je ovo dobra rakija! Dakle, sad zbogom! ’Vala! Dabogda srećno!

On jedva čeka da čika-Gavra dođe. Naposletku, evo ih. Mati pogleda na devojku, pa s njom u drugu sobu ode; ostane Čekmedžijić sa čika-Gavrom.

Na takav način do večere svi troje prilično se odobrovolje. Evo i večere. Jela — ne mogu bolja biti! I Marta i Gledićka trudile su se da sve što bolje zgotove. A i vino je osobito.

Čivutin ode u Peštu, pa tepsiju proda. Marko se sa Svilojkosićem svetuje. — Evo, amіce, sve je u redu. Tu su dve akcije.

I to je za gospođu dosta. Još nešto. Evo ti u maloj kutiji autenticirana kriška baklave koju si ti Mici doneo. Koji su bili kod Alke o svečarima pred

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Sigurno, sigurno špijun. Pa pun je Beograd špijuna. — Špijun zaista? — Zar već? — Dole, dole, doleeee! — Evo špijuna. Je ste li videli špijuna? — Ljudi, po Bogu, moj bakalin sa Grantovca.

— Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta. Tekst je depeše, evo od reči do

— Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta. Tekst je depeše, evo od reči do reči: La ѕіtuatіon, kaže, ѕe

— Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta. Tekst je depeše, evo od reči do reči: La ѕіtuatіon, kaže, ѕe trouve au poіnt de

— Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta. Tekst je depeše, evo od reči do reči: La ѕіtuatіon, kaže, ѕe trouve au poіnt de ѕ'arranger, kaže. Čisto i jasno.

Čisto i jasno. — Pa protolkujte to, brate vi rođeni, da svi razumemo šta mu je to čisto i jasno. — Evo, sve će ce, veli, urediti bez rata.... slobodan prevod. — Vraga će se urediti.

Dva rata i jedna pobuna, ti tek što danusmo dušom, evo ni rane mi nisu još suve, a, vraga, šta se ponova sprema. I onaj ble savi svet tiska se tamo oko Ministarstva, čeka

Dakle, napred u neizvesno, u kome je samo smrt izvesna! Evo osećam lepo, kako me miluje crno krilo gavranovo”. Dva dana iza toga, pred veče dvadeset petoga jula, Jurišić je

„Kako je to sve i čudno i smešno sa tom čovečijom dušom — pomisli Jurišić. Do malo čas ponizna, ponižena i jadna evo je kako se nakostrešila, gorda, prkosna, neustrašiva.

E pa, da li bi onda ono uradio? Dakle, evo u čemu je stvar: ja to ne znam baš sigurno Ali znam ovo: da sam u svom životu često sretao mnoge ljude čija me je

A kod mene, evo, sve je nešto zbunjeno, ispremetano i zamršeno i sva je moja inteligencija nekako grozno unakažena. Međutim, više nego

Ne znam šta bi ovo najedanput, tek vidim, evo, kako opet sedim tu na topu (samo sad prema drugoj uniformi) kao da se s njega nikad ni skidao nisam; i punim, palim,

Afrika

To je drvo prelaznih stepa između pustinje i savane. Evo prve afričke piroge. Tanka i duga, išarana crvenim i plavim, sa niskim četvorouglastim jedrom razapetim na viljušci od

S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.

Šaljemo još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi.

Između stabala je šećerna trska. „I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće

„Evo, mislio sam, čovek koji je za ovo kratko vreme bio za mene što i otac, ili brat, ili drug, koji mi je otvorio svoju mis

Međutim tumač mi prevodi reči te pesme, i one znače: „Zdravo, zdravo, evo belog gosta, evo belog gosta, došao! Smemo da igramo, smemo da ga pozdravimo, zdravo, zdravo!

Međutim tumač mi prevodi reči te pesme, i one znače: „Zdravo, zdravo, evo belog gosta, evo belog gosta, došao! Smemo da igramo, smemo da ga pozdravimo, zdravo, zdravo! Igrajte, igrajte, dajte nam vatre!

ne trudi da puca i mi mirno prolazimo kroz ovaj tamni raj gde nas sve životinje radoznalo gledaju i nijedna ne mrzi. Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija.

Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija. Evo se opet, sa strane puta, u česti, pale i gase, kao lanterne, oči mačaka–pantera, antilopa, hijena, koje i ne dajući

Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i

Smeje se, zadirkuje ceo svet, nudi im svoje sasušene grudi i trbuh. Najzad evo pravih sveštenica Noi i Sati, na ramenima mladih fetišera.

Potpuno me zaboravljaju i sad su samo oko hipopotama tu, proučavajući svaki njegov pokret. Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

O, oći da umri Janja, oćiš da vičiš: „Jao, majki moja, da pravim Janju od blato!“ POZORIJE 2. BIVŠI, PETAR JUCA: Evo Petra. Možemo ga poslati po žice. JANjA: Da ti djavol nosi sos tvoju žicu, da ti uzmi pamet, da zaboraviš! (Petru.

JANjA (uzane): Siroma Janja, mora da postrada črez nevaljalo svet! PETAR: Gospodaru, evo jedno pismo na vas... JANjA: Ko ga šilji? PETAR: Taki. JANjA (prodere se): Gajdaros! Ko e poslo ovu pismu?

JANjA: Šta ćiš da kažiš? PETAR: Da vam je po volji. JANjA: Smeteno, gluvo! Iziđi u pole, kad ti kažim Evo vako, ja! (Uzme ga za ruku, pa ga izvede napolje i zabravi sobu.) Prokleto posla! Sad da izborim novci...

(Pokaže stolicu.) JANjA: A gospodin notarius neći da si dugo bavi! (Prokleto Evo, mora da ti djavol nosi!) MIŠIĆ (Juci): Kad me tako lepa gospoja nudi, ne mogu odreći. (Sedne.

Budući da toliko novaca zasada u kasi nemamo, zato smo naumili dobre ljude u pomoć pri ovome pretprijatiju pozvati. Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće. Što više, to bolje! JANjA: U!

Nema ljudi novci. To ne moži da bude. Neći niko da dâ nijednu feniku. MIŠIĆ: Evo, hvala bogu, skupljeno je već hiljadu forinata. Dajte i vi jednu hiljadu, pak ćemo lako namerenije dostići.

) Gospodar notarius, dajte to cedulja. Vidim da moram da propadnim. (Uzme pero i spupajući k astalu.) Evo da žertvuim pô forinta. MIŠIĆ: Oho! Manje se ne prima od deset forinti. JANjA: Od deset forinta, gospodar notarius?

Oćim da zapišim, oćim da si ubiim; nećim da zapišim, oći da dođi, bezobrazno, više put). Gospodar notarius, evo da daim celo forinta. MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja. JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad!

MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!) Gospodar notarius, evo da si ubiim da dam dva forinta na to prokleto špital.

Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!) Gospodar notarius, evo da si ubiim da dam dva forinta na to prokleto špital.

JANjA (pruži mu listu): Gospodar notarius, evo vaša artija, evo moja Juca! Makar sto puta dođite, ja nemam da dam. MIŠIĆ: Ta dobro!

JANjA (pruži mu listu): Gospodar notarius, evo vaša artija, evo moja Juca! Makar sto puta dođite, ja nemam da dam. MIŠIĆ: Ta dobro! Vi niste takav čovek da ćete se zatezati.

Teodosije - ŽITIJA

Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!

i zemaljsku slavu n sve krasote prezrevši kao nepostojeće, siromaštvo Hrista radi i da živi zajedno s nama zavole, i evo, kako vidite, Bogom poslan obilazi pustinju i pocećyjyći teši one koji Hrista radi stradaju u gorama i propastima i u

uzdasima prizivaše u pomoć Višnjega, govoreći: „Izbavi me, Bože, od neprijatelja mojih, i spasi me krvnika, jer evo, uloviše dušu moju.

podižući i veseleći ga reče: — Više ne tuguj i ne žalosti se zbog mene, sine vazljubljeni, nego se raduj i veseli, jer evo po molbi tvojoj javio ti je Bog o meni, roditelju tvome.

“ Prišavši ka časnome grobu svoga prepodobnog oca, u noći nasamo reče mu: — Evo svi mi, narod tvoj i deca tvoja koju ti je dao Bog, u tvojoj crkvi sabrani čekamo tvoje otačaske darove.

I mi ćemo slično proroku reći: ,Ovaj dan koji stvori Gospod, obradovaćemo se i uzveselićemo se u nj̓. Jer evo, otac naš koji je pre malo vremena bio s nama, i koji je duhom otišao ka Gospodu, opet je danas duhovno došao k nama i

Jer evo, molitve i milostinje i sva ostala dobra oca našega uziđoše u sećanje pred Boga, i prema dobrima primio je dobra od njega,

Jer evo, vazložiše na me zlo za dobro i mržnju za ljubav. Onaj koji jede hleb moj podigao je na me petu svoju, i da mi zapne zam

pak Sava ka samodršcu bratu sve načelne vojvode njegove sazva, i njih od božastvenih reči mnogo poučivši, reče: — Evo Gospod molitvama prečiste njegove Matere i molitvama svojega ugodnika, svetoga i prepodobnoga oca našega Simeona pomože

svetoga i prepodobnoga oca našega Simeona pomože nam, i bez konjske sile i snage ljudske, i bez ikakvog oružja, kao što evo vidite, protivnika vašega ubi.

je potrebno božastvenom vlašću sveštenstva, ne prestajaše dan i noć ca cyzama prilježno da uči svakoga, govoreći im: — Evo sada, poslušavši me, iako to niste hteli, Božje blagodati udostojiste se.

Zbog toga molim vas da budete poslušni u svemu što god vam o Bogu, na vašu korist, budemo govorili. Evo vas je Gospod Bog vaš molitvama svoga ugodnika svetoga i prepodobnoga oca Simeona utvrdio, umnožio i rasprostranio, i

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

i zatvorenosti, gubi se ono urođeno prezanje i strah, ukoliko više osećaju da im ne preti ništa životu i imovini. Evo nekoliko primera ovog preinačavanja.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje (PREPISANO IZ TOŠINA DNEVNIKA) „Jao meni, crnu i kukavnu, evo me uhvatiše i u džak zavezaše. Sad me moj čiča Trišo nekud vozi, a sigurno na dobro mjesto dospjeti neću.

! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo? — pita čiča. — Oteo sam je, evo je u trbuhu! — odvratim ja, a čiča na to mlac, mlac! brezovim prutom. Eto, tako ti ja prođem, a ni kriv ni dužan.

— A ima li na tvojoj krčmi sličnih oglasa? — Oho, još da vidiš! Evo, gledaj, sav se zid šareni od njih. Krčma je zaista bila oblijepljena najrazličitijim oglasima.

Jao, da me neko ne ukrade zajedno s džakom! Pst, šušti trava, neko dolazi! Evo ga, zaustavlja se pored samog džaka. — Zdravo, rođače! — čuje se jedan debeli glas. Aha, to je vodeni miš.

— Ne bi bilo zgorega da ga progrizemo — reče vodeni miš. — Tako ćemo najlakše saznati šta je unutra. Evo ga, počeo je da grize džak, i to uprav uz moje lice. Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva.

Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva. Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je. Šapatom zove poljskog miša: — Rođače, popni se ovamo da pomirišeš. Ovde nisu čista posla!

Kuku meni ako me Žućo nađe ovako u džaku! Odjednom onaj drugi zec propišta najtišim šapatom: — Ššš, burazeru, evo jednog džaka! Kladim se da je unutra kupus. — Ovamo ga!

Vrbe se nešto sašaptavaju. Znam, pričaju o skoroj kiši. I ja počeh da drijemam, ali evo ljudskih koraka! Ko li je to? Znam samo toliko da nije moj čiča Trišo. Njegove korake i odviše dobro poznajem.

Spasavaj se ko može! — Vatru tabanima, narode! Evo lava! Uzbuni se i u bjeg nagnu čitav vašar. Vodič medvjeda strugnu uz prvo drvo, a neki čobanin u zabuni uzjaha

— Iz nevolje se možemo izvući samo kroz rupu na ovome džaku, a tu rupu treba proširiti — skromno zaključi miš. — Evo, ja ću se poduhvatiti toga posla. Bijeli miš poče marljivo da grize džak.

Ugledah nad sobom čovjeka velikih brkova, a iznad njega čađavo potkrovlje ukrašeno sa dvije slanine. — Evo, ženo, donio sam ti jednog lovca miševa — zabrunda Brko, a njegova srdita žena samo me pogleda i viknu: — Pa to je

Istog časa Slaninko prestrašeno cijuknu: — U pomoć! Skoči konj na mene! — Pozor, braćo, evo konja mišolovca! — dočeka s vreće miš Brašnov. — Sijevaj, bježi, hitaj, konj skače na miša!!!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Spazi Rinu na vratima.) Uostalom, evo moje žene, ona će vam objasniti. III RINA, PAVLE i AGENT RINA (u elegantnoj jutarnjoj haljini): Gospodin je od

Znam, nemate izlišnih para. (Vadi iz buđelara.) Evo vam 500 dinara. ALjOŠA (buni se): Ali, gospodin inženjer... PAVLE: Smatrajte to kao honorar za prekovremeni rad;

ANTA: Hoću, ali kažem vam, samo pažljivo. Sedite, molim vas. RINA (sedne). ANTA (kad ona sedne): Čaša vode evo je ovde! RINA (nestrpljivo, uznemireno): Govorite, govorite! ANTA: Recite mi, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?

RINA: Posavetovati. S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji; otišao je bog te pita kada, a još nije stigao.

RINA: Strpljenje! Kao da je to tako lako biti strpljiv. MILE: Najbolje: nemoj misliti na to. Evo ja ću ti skrenuti misli na druge stvari.

Pohitaj, stvar je vrlo hitna i vrlo ozbiljna; ja ću izludeti očekujući te... Požuri, molim te! (Ostavlja slušalicu.) Evo ga ide! XI SPASOJE, PREĐAŠNjI SPASOJE (novopečeni bogataš): Dobar dan želim! (Ljubi ruku Rini.

Vrlo je korisna, čovek se mnogo čemu nauči iz nje. To su tako reći uputstva za život. (Našao je stranu.) A evo: §144 krivokletstvo. (Čita u sebi.) Dakle, godina dana robije i godina dana gubitka građanske časti.

SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma? LjUBOMIR: Da, tako nešto! NOVAKOVIĆ (uvek zadubljen u novine): E, pa evo i tačnog opisa kako se sve to desilo. Čitav intervju. SVI (pribijaju se oko Novakovića): Čitajte, čitajte!...

Ne može on vama dati logiku i pare, je l' te; to dvoje ne ide zajedno. On je meni dao ovo, a vama ono i rekao: evo vam, pa se vi sad razmenjujte. Ti stavi gazdaSpasoju u službu tvoju logiku, a on će tebi staviti u službu svoje pare.

” SPASOJE: Pa ovo je mnogo jasnije. ĐAKOVIĆ: Reći ću mu, dakle: „Ti si, brate, umro, a da si umro, evo ti dokaza: prvo i prvo, ti nisi živ... SPASOJE (prekine ga): Ali on je živ. ĐAKOVIĆ Ko je živ?

SPASOJE: Ne! ĐURIĆ: Jer šta će uraditi zakon? Evo šta: ovo je moja greda i ja molim da mi se vrati. Zakon kao zakon, nema gde pa veli: tvoja je greda, uzmi je!

(Ode.) III ANTA, SPASOJE SPASOJE (čita ponovo Rinino pismo i smeška se). ANTA (dolazi, s praga): Evo me! SPASOJE: E, nađe li? ANTA: Pa nađo', dabome! SPASOJE: Je l' onako kô što sam ti rekao?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Rekoh joj kako smo se dogovorili da mi pokaže ribnjak, a ona se prvo namršti, pa šapnu: - To ste vi! Evo ključ! Treba ga tri puta obrnuti u bravi!

- Ti više nemaš prava da gledaš na druge, niti da razgovaraš s njima, niti bilo šta. Evo ti Grete i, dokle god je ona kod tebe, znači da se pridržavaš ugovora. - To nije dogovor, Rašida!

Na suncu su joj oči bile kao dve kapi žive. Uzeh jedini preostali list hartije i podmetnuh joj ga pod nos. - Evo ti mog Fudbalera, Greta! - rekao sam, ali se ona nije ni pomerila. Možda je više volela gramatike. Bože moj, gramatike!

Ostavih jabuku i komad hleba u kabanicu i osmehnuh se. Znao sam da će ih pojesti dok ja budem u vodi. - Evo nešto za Gretu! - reče Baronica stavljajući krušku na pod skele. Izjavih kako ne verujem da kornjače jedu kruške.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

E badava, ljudi smo, zaljubio sam se. Mučno čekam treći dan; kad evo baš treći dan pred veče pošlje gospođa Tatijana jednog svog rođaka k meni, i javi mi da dođem, da će me pre podne u

Iz očiju devojke ne poznaje se ni žalost ni radost. — Dobar dan, gospođo Tatijana, evo mene, hoće l’ biti štogod? — Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija?

— Drugo baš ništ’, samo još novac, pa je sve gotovo. — Dakle hoćemo li, Krečaru? — Svršeno je. — Daj ruku. — Evo, ja nosim deset hiljada! — Ja dvadeset. — I ja dvadeset. — Ja trideset. — I ja trideset. — Daj ruku. — Evo.

— Evo, ja nosim deset hiljada! — Ja dvadeset. — I ja dvadeset. — Ja trideset. — I ja trideset. — Daj ruku. — Evo. Gospodar Sofra pljesne Krečarevu, i dogovor je svršen.

— Draga Soko, ja idem sutra na veliki, dugačak put; ako umrem, evo ti testamenta, ja sam se za sve pobrinuo. Gospodar Sofra ugušava bólju, srce mu se steže, usiljava se da mu ne pozna

Sutradan ujutro sva četvora kola su već u avliji kod gospodar-Sofre, pa evo dolaze i Krečar i Čamča. — Dobro jutro, Sofro, jesmo l’ gotovi? Mi smo već sasvim prepravni.

Dođu do prvog naznačenog sela. Gospodar Sofra probudi Čamču. — Hej, Čamčo, evo sela! Kuda ćemo sad? — Šta si me budio?

dâ mu znak da je vreme utaložiti gospodara Sofru. Armicijaš izvadi novce, hiljadu forinti, i pruži gospodaru Sofri. — Evo novci, amo kvitu natrag. Mi Poljaci živimo, a pokraj nas i drugi. „Neh žiju Vengri”!

Hoćeš doći? — Ako po tu cenu prodaš „auspruh”, evo ruke da ću doći. — Ja sam zadovoljan. No još jedno: moram li onda doći obučen u paradno?

S tim bude kraj. Blagodare, poklone se, i odu. Kad dođe u mehanu, a Čamča sve igra po sobi. — Evo, Sofro, novaca, Krečar vadi novce i broji, pa pet stotina metne na stranu na sto, a drugo podeli na pole.

— Evo, Sofro, novaca, Krečar vadi novce i broji, pa pet stotina metne na stranu na sto, a drugo podeli na pole. — Evo tvoje, Sofro, ovo je moje, a ovo je Čamčino. Gospodar Sofra, smešeći se, novce diže, pa turi u buđelar.

Izbroji mu tri hiljade forinti. Posle mu još da jedan materin prsten. — Od mene, već imaš prsten, evo ti jedan od matere; ako si voleo i poštovao mater, ako poštuješ i voliš mene, to nek’ ti bude zaloga, da kad na nj

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ponoć je bila odavno prošla. „A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci..

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

manipulisanja (određenim predmetima, postupcima i pojavama), simbolički protumačen, nedvosmisleno daje željeni odgovor. Evo jednog od uobičajenih „magijskih testova“: „Uoči Đurđeva dne devojka, želeći doznati hoće li se, te godine, udati,

¹³ A evo kako saznaje devojka iz okoline Sarajeva hoće li se udati za momka ili udovca: „Uoči Đurđevdana uzme devojka motovilo,

Da bi reči pogodile svoj cilj, da bi izgovorena formula bila delotvorna, ona mora biti pesnički snašžna i lepa. Evo jednog primera ljubavne basme koja je istovremeno i lirska pesma neobične lepote: „Dobro jutro bel pelenče!

plodnost naglašava se zajednička uloga muža i žene u spravljanju lekovite mešavine koju bi nerotkinja trebalo da popije. Evo jednog primera: „Žena uzme čanak s vodom, i stane pod kakvu gredu, ili pod kutnje rogove, gde pada crvotočina, a muž

trudna žena na magijski način, po načelu imitativne magije, predupređuje teškoće i komplikacije procesa porođaja. Evo kako to izgleda u magijskoj praksi.

da otkriju pol još nerođenog deteta, izvode izvesne postupke čiji će ishod ukazati hoće li dete biti muško ili žensko. Evo jednog takvog postupka koji je zabeležio Milićević: „Koja je (trudnica) rada da zna: nosi li muško ili žensko, ta nađe

je i samo izgovaranje magijske formule dovoljno da vaspostavi stanje u kojem su dete i porodilja bili pre zaraze babicama. Evo nekih basmi zabeleženih u Aleksincu: „Kad nestanu na ovaj svet leb i vino, kvasac i petlovi, onda se detetu dosadilo“,

¹⁵⁵ Sredstva odbrane od „rogulja“ jesu i izvesne magijske verbalne formule: kletve, basme i molitve. Evo nekih kletvi koje se upućuju vešticama: „Zla im subota“, „Crevima se opasale!“, „Po dnu mora pržinu kupile!

na basme, i verovatno su se razvile iz njih, zadržavajući svoju osnovnu funkciju: da se detetu povrati izgubljeni san. Evo jednog primera uspavanke-basme: „Majka sina u ruži rodila. Ružica ga na list dočekala.

“² U Hercegovini: „Kad djete prvi zub izvadi, treba da ga baci preko kakva drveta i reče: ’daj mi vile gvozden zub, evo tebi koštan zub. Zub kolik zub, a ja kolik dub’.

Tek na kraju procesa sodijalizacije, mladići i devojke uče da obavljaju poslove koji su zajednički za oba pola. Evo kako se, prema rečima Stjepana Mitrova Ljubiše, u Crnoj Gori tokom razvoja podučavaju radu muška deca: „Tek momčić da

dete izgrađuje i time što mu roditelji, često u vidu normativnih poslovica i izreka, sugerišu da se rad mora ceniti. Evo nekih od tih poslovica i izreka: „Ptica je stvorena za let, a čovek za rad“; „Kako radiš onako ćeš i proći“; „Vinograd

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

U septembru se prijavih za vojsku. Gospode, šta sve nisam činio samo da se domognem Evrope! Koliko muka, nizašta! I evo, sad sam ovde, a Evropa je, kažu, na umoru.

Daleko je zemlja u kojoj su uspeli! Dug je put do nje. I, evo, ispunjavam obećanje. Pišem priču o uspelim momcima i lepim na nju gomilu maraka, pa je šaljem tamo gde su mi rekli; možda

(Na vašem jeziku ta bezazlena igra zove se isto tako bezazleno: to plau tag!). Evo. iz pepela pepeljare na mom stolu, iz njene pepeljaste dubine, počinju da niču polusrušeni gradovi kroz koje trče dečaci.

samo šuga, jedna od najnesrećnijih i najpoetičnijih igara koje su ulepšavale naše rane godine na planeti Zemlji. Evo, stojimo u krugu, dečaci ratnih godina, preozbiljni i starmali i biramo ko će da bude šugav.

ono mesto kada Princip puca govoreći sa papučice automobila: »Došao si Bosnu pohoditi, srpski ne znaš dobro govoriti, Evo Tebe naša gramatika, iz mojega avutomatika!« Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu.

Kako su se zvali svi oni filmovi? »Orkanski visovi«, »Pesma mrtvih ljubavnika«, »Rebeka«... A evo je, živa i relativno zdrava, kaže kelneru bifea »Šansa« na Tašmajdanu: – Molim vas jednu votku sa švepsom i malo

Na suncu, u takvim lokvama se ponekad pojavljuje benzinska duga.« I, evo, sigurna gospođa od četrdeset godina ispred bifea »Šansa«, u pet i petnaest po podne, navlači u mislima nove rolšue na

Slušala ga je pažljivo. Oh, kako sredovečni muškarci vole da ih slušaju! Evo, dakle, jednog čoveka koji ima sve, i jedne devojke koja nema ništa.

Kako uzbudljiv predeo! U jednom trenutku srce mu snažnije zakuca kad ugleda iskošenu Kalemegdansku tvrđavu. Evo Beograda! Tu, iznad ušća, pobijen je prvi slovenski kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrđenja. Singidunum.

I evo, ona — sve mamino na svetu, prolazi graciozno preko prostora za igru, a onda elegantan okret, dobro je, ovaj put drži b

– Ne vičem. – Vičeš! – Znam taj trik: kad nemaš nikakav pametniji odgovor, onda me nabeđuješ da vičem... A ja, evo, šapućem! – Opet vičeš! Ako ne prestaneš da vičeš, iskočiću sad iz kola! – Ja ću iskočiti iz kože!

– Što se ne razvedeš? – Zašto se ne razvedem? Zbog dece, eto zašto! Inače, razvela bih se sutra, evo već sutra ujutru! – Dobro. Mislim da smo rekli sve jedno drugom! – Pazi kako voziš! Vidiš da onaj koči...

Matavulj, Simo - USKOK

Biće najprije da je crnogorska vojska pod gradom! Drugi prihvati: — Pa čemu onda ovi ne lumbardaju? — Evo naše gospode — opazi treći. — Sad ćemo doznati šta je. Općinski načelnik konte Pijero B.

Vaistinu, valjasta Srblja, kao najboljeg Crnogorca! Evo ovi je s nama i sa svojijem barjakom uzimao Budvu, Novi, Cavtat, bio se na Kamenom, rvao se s carevima, pa sad mu se,

E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo! Ali čovjek misli jedno, a bog drugo, a božja je najpreča!

No mi pričaj, molim ti se! — Zlo mi pričanje, Marko! Čim se vratismo iz Boke, nasta poklaće među nama i trajaše evo dvije godine!

Ljudi mučahu. Gdjekoja bi od žena pod bremenom huknula. Jedna starija šapnu: „Kuku, evo omrkosmo, prije no što stigosmo na Krstac! A evo će i božje vrijeme na ovi čas udarit’!

Jedna starija šapnu: „Kuku, evo omrkosmo, prije no što stigosmo na Krstac! A evo će i božje vrijeme na ovi čas udarit’!

Udovica i Šuto takođe priđoše mu ruci. Knez reče Krstinji: — Evo ni, babo, jednoga gosta iz svijeta! Ona prihvati: — Dobar ni došao i s anđelom došao! — Uđi, gospodine — reče knez.

Bog dâ da odmah omiliš vladici gospodaru. Ti si veliki kućić i čovjek učevan, te možeš gospodaru i trebati, ali, evo odmah ti kažem, ako hoćeš, ostani odmah sa mnom, ili, ako ti se ne bude stojalo na Cetinje, vrati se: moj dom biće i

Eto! — I još što? — Da ste dočekljivi, a o tome se evo odmah uvjerih; da ste pobožni; da držite zadanu riječ; da ste ponositi. — A o vladici našem šta si čujao?

— Ništa. — A kolika misliš da je Crna Gora? I to ne znam. E, evo ću ti ja kazati, koliko ti treba. Prava Crna Gora ima sedam plemena: Cetinje, Njeguše, Ćekliće, Bjelice, Čevljane, Cuce i

s njekakvom velikom zlatnom medaljom na grudnjaku, skide kapu, što i svi učiniše, te započe: — Sinovče, krilo naše, evo nas svijeh tvojih brata da te ovako za nješto molimo!

— Ti znaš da se na večerašnji veče ne dolazi na posjed, no da ima biti druga rabota! Mi smo umolnici! — Ako je tako, evo ću i ja vas slušati gologlav! — reče on i skide kalpak.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: Tako je, bogami, i mi nismo imali mlogo kad smo se uzeli, pak evo sad, fala bogu! OTAC: Ta izvolte, pijte. Ded more, punico, šta si se ti ulenjila. MATI (toči): Zapovedajte.

Zato da znamo napred, koliko devojka ima. OTAC: Za to ćemo najlakše. Samo nek su od Boga srećni! Evo sve što vidite ovde, to je njino i Božije. PROVODADžIJA: To je lepo.

DEVOJKA: Molim, prestante od toga jer ću pobeći. MLADOŽENjA: Samo jedan. DEVOJKA: Evo mi ide neko. MLADOŽENjA: Ah, kakvi ste! UGLED Z.

(Odlazi.) UGLED 4. (Druga soba) MATI I DEVOJČINA TETKA TETKA (gleda u karte, koje su po astalu razređane): Evo mlad momak u kući s mislima i personom; vodi venčanje u glavi. drugi jedan crnomanjast drži se smrtan. (Broji.

Bacam ja, kašika je u kući. Kad, šta je bilo: ukrala sluškinja. (Digne tri karte sa strane, pa i pakazuje materi.) Evo, mlad momak s venčanjem stoji u kući. (Razgleda druge karte.) Cela istina! Ala je ovaj drugi smrtan; no jošt se nada.

MATI: Ja znam, ali kad nema, dobro je i ovo. Vidiš kako i meni dobro stoji. DEVOJKA: Samo da se svrši. TETKA: Evo, karte kažu zacelo. MATI: Kako bi bilo da odemo kakvoj vračari? DEVOJKA: To, mamo, to!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Njena omiljenost uslovljena je, bar delimično, nesvesnim čitalačkim otporom prema tekućim strujanjima književnim: evo jednog vida poezije u kome svako nalazi ono što može ili hoće, evo pesme u kojoj je vrtoglavica pred beskrajnim i

otporom prema tekućim strujanjima književnim: evo jednog vida poezije u kome svako nalazi ono što može ili hoće, evo pesme u kojoj je vrtoglavica pred beskrajnim i nedostižnim bitno ublažena, ako ne i izlečena.

i oštru osudu ondašnjeg sekretara Komsomola — navodi jednu narodnu popevku koja se može uvrstiti i u dečju književnost. Evo kako se vračarica Kubariha, u prevodu Lole Vlatković, poistovećuje sa ušatim: Što li beži zečić po belom svetu,

To nije bilo to! Primera radi, evo nekoliko bibliografskih jedinica koji ne obećavaju uživanje: Glodari Berberije (1928), Običaji zeca (1948 Zečevi i

S detetom on razgovara još od kolevke, nežno, materinski: Taši, taši, tanana, Evo jedna grana, A na grani jabuka Kao molovana.

nije izgubio privlačnost i poetsku vrednost, ali on deluje u suprotnom smislu od onog što je „pesnik hteo da kaže”: Evo, deco, to je onaj Pura-Moca, Što je većem triput bežao od oca!

Svet je zanosan zato što je takav kakav je: Onde potok, Onde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad. Tolikom zdravlju, tolikoj radosti i dobrodušnosti, mi danas možemo da verujemo samo u dečjoj poeziji.

Izgleda da onaj dublji, čisto poetski podsticaj nije bio dovoljno jak. Građa nije za ozbiljnu pesmu, ali je, evo, ni dečja ne prima; možda, prosto, ni za kakvu pesmu nije bila zrela.

reči ovde prvi put prešlo prag dečje pesme, a da to uvođenje nije išlo uz blesak poetskog posvećenja svake od njih. Evo nekih od tih reči: Plus-polovina, pirada, menadžerska muha, potrošačka pažnja, super-iskušenja, volšebni skok, montaža,

na psima: zaboravi se ko im je kuvar, počnu neredovno da ih poje i hrane, ostavljaju ih besposlene i - malo-pomalo - evo vidiš, proskitalo se nečije pašče i seljaci ga kamenom gone iz svoga dvorišta.

(Priča o Rimljanima) Imućnije seljačke kuće nekad su, za sezonske poslove, uzimale sluge, tzv. najmenike. Evo pesnikovog zapisa o toj vrsti kućnih pomagača, o tome kako se srođavaju sa kućom u kojoj rade: Nabasa kogod i na

Ono što doista znamo, naučili smo ko zna kad, nehotično. Evo kako se samardžija Petrak, jedan od najuzbudljivijih likova tog dečjeg sna o sreći, sporazumeva s konjem o veličini i

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

SMRDIĆ: Da se zbaci. Imamo mi bolji patriota u varoši. Evo gospodin Žutilov bio je notaroš u varmeđi; zašto ne bi mogo biti birov?

GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako.

) Živio!... 4. NANČIKA, PREĐAŠNjI NANČIKA (pokloni se): Gospoda se vesele, kako mi se vidi. LEPRŠIĆ.: Evo, gospođa Nančika biće tako dobra da nam načini srpske kokarde. ŠERBULIĆ: Da, mi molimo, mi molimo!

NANČIKA: Što nisam dosad znala, to ćete mi kazati vi. ŠERBULIĆ: Ja... ja... oprostite, to moj posao nije, nego evo gospodin Lepršić, on je od učenog reda. LEPRŠIĆ da! (Zabunjeno.

LEPRŠIĆ: Ništa zato, i fes je turski, al je opet naša narodna nošnja. 5. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ŠERBULIĆ: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati. ZELENIĆKA: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt sav u plamenu?

Nama se jasna zora otvara. Jošt je nužno poderati sve one aljine koje su stranonarodne boje. ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu. ZELENIĆKA: Ja se nadam od njenog rodoljubija da će je odma pocepati.

SMRDIĆ: A nas mogu potući batinama. LEPRŠIĆ: Da se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve; i za ljubov vašu skidam i kokardu.

(pridevajući kokardu): Čekajte dok bude dušanovo carstvo, pak ćete viditi. 5. GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI SMRDIĆ: Evo i gospodina Gavrilovića. GAVRILOVIĆ: Dobar dan želim. ŠERBULIĆ: Jeste li i vi čuli da dolazi. GAVRILOVIĆ: Jesam.

To je plod slobode. Da i nisu ni uvodili, te bi bolje bilo. Ali ko će protiv ludosti! ŠERBULIĆ: Evo Nađ Pala; dobro bi bilo da ga na svoju ruku privedemo. ŽUTILOV: To je konzervativac. ŠERBULIĆ: Tim bolje. 6.

6. NAĐ PAL, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Jo napot, Pali pajtaš! NAĐ: Sluga, gospodo. Kako ste? ŠERBULIĆ: Evo se razgovaramo kako luduju naši Srblji. NAĐ: Zaista luduju. (Izvadi novine.

SMRDIĆ: U vojvodini stoji lepo što je narodno. 4. ŠERBULIĆ, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Evo i gospodina Šerbulića. Dobro došli! ŠERBULIĆ: Ja verujem da je vama dobro.

ŽUTILOV: Kad nas sama reč „mađaron“ ne dira u srce, onda teško narodnosti! 5. LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Evo i gospodina sekretara. Zašto tako snuždeni, gospodine Lepršiću? LEPRŠIĆ: Nije dobro; kvare nam odbore.

Sremac, Stevan - PROZA

A evo kako je to bilo. Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice,

mu se nadgrobno slovo još i sad pamti u čaršiji i počinje se ovako: »Čovek je tvrđi od kamena, a mekši od stakla, a evo zašto.« Zatim sleduju primeri, i pohvale mrtvom i uteha živim.

— ’Ajde, sedaj već jednom! — oseče se na nj domaćica. — Evo, evo! Tako! — reče Jova i sede. Otpoče ručak. Ja neću opisivati šta je sve bilo.

— ’Ajde, sedaj već jednom! — oseče se na nj domaćica. — Evo, evo! Tako! — reče Jova i sede. Otpoče ručak. Ja neću opisivati šta je sve bilo.

»Ama vidi, vidi, priko, kakvo je samo ovo rebarce! Na, uzmi ga, evo i ovo, pa evo ti, priko, i ovo uvo; na priko, i ovaj bubreg, na evo ti, priko, da ti osečem i ovo drugo uvo!

»Ama vidi, vidi, priko, kakvo je samo ovo rebarce! Na, uzmi ga, evo i ovo, pa evo ti, priko, i ovo uvo; na priko, i ovaj bubreg, na evo ti, priko, da ti osečem i ovo drugo uvo!

Na, uzmi ga, evo i ovo, pa evo ti, priko, i ovo uvo; na priko, i ovaj bubreg, na evo ti, priko, da ti osečem i ovo drugo uvo!

— More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake. — Verujem — veli g. Paja.

— More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake. — Verujem — veli g. Paja. — Jok, jok; uveri se na licu mesta!

E, tako je nekako i naš polaženik izgledao. — Evo, priko i pobratime — hrabri ga Jova, — samo forme radi, da se ispuni ta njihova formalnost!

Bio je lep majski dan. Ne znam kako je toga dana bilo po celom srezu i okrugu, ali u selu gde je učitelj Maksim već evo četiri godine, u tom selu baš beše osvanuo krasan dan.

Ne smem ni za živu glavu da nagazim na trulu dasku, pa da poetiziram, jer, evo, reč je o učitelju Maksimu, pa kud smem ja u poeziju, kad je to duševna onanija, kako baš sam on reče onomad Savatiju,

Radičević, Branko - PESME

“ „Seko, sele, divna li si, Oko tvoje krasno li je, Al' za mene, dušo, nisi, Kad za drugom srce bije.“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica, I nojca se veće sprema, Njega jošte ovde nema, Niza lice ronim suze, — Da

On je grli mlađan žarko, On je stiska uza sebe: „Mila moja, sunce jarko, Blago meni pored tebe!“ Al' mu evo bono pade Ujedanput čedo krasno, Bono pade, ne ustade — Zađe njemu sunce jasno.

mojoj, Kad na ruci mlađana Ležaše na mojoj, Kad joj srce kucaše Da probije grudi, Kad joj usna mucaše: „Ta evo te tudi!

Ali evo još većega čuda. Lađan vetrić od istoka pirnu, Pa zaparu, pa sunce otpirnu, Skoči sunce ka zapadu dole, Zađe sjajno

Oj Karlovci, lepo l' žive tude, Al' što mora biti neka bude, Ta i mene nešto dalje vuče, Evo pružam svoga raja ključe.

A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio Pa nam puta mladim preprečio, Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani, A odavde sve još ubavije: Kako samo dolina se vije, Kako gora podigla se gusta, A po gori

dana Sedamdeset oni teški rana, Gleda care ove rane ljute, Pa dukate povadio žute, Pa govori: „Ko izleči Marka, Evo njemu pljada dukata!“ Sinu dukat kâno sunce jarko, Planu Marko, pa dukate vata: „Vina amo, krčmarice draga!

Sada udri pravi rupetine, Bacaj u nji turske trupetine, Ali evo ni srpska ledina Ne privata srpska dušmanina: Onde ruka, onde viri noga, Onde komad pleća dušmanskoga.

Tamo, brate, eno sunce seda, Jedna ljuba na vojna izgleda, I evo ga, na nožu mu, pobre, Do dve turske, do dve glave dobre, Ona preda nj: „Zdravo, mili druže!

E je taka plena zadobio, Skače, uče, vrti se i kreće, Ali učas evo loše sreće: Preko jera nekakvog posrnu, Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne

Tamo, tamo naša majka živi, Mi bi preko, al' evo ne smemo, Bože mili, pa da ne plačemo!“ No dok tako mi tu govoramo, Ujedanput strašna buka amo, Ja ti brže onamo

Ali vidim evo tužan sada Njenu glavu nasred Beograda, Ona s' diže, pa gleda da nađe Ono svoje smrskano komađe, Da s' napije jeda

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluvo doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.

Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda,

Ja prvi digoh ruku. — Evo ga, Branko će nam kazati. — Vuk je zelen! — okidoh ja ponosito. Učiteljica se trže i začuđeno podiže obrve.

Ostao bi tako koji dan, napio se, napričao, ispregledao djedove samare i jednog jutra, evo ti ga obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utješno prorokuje: — Brzo ćemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je

Jedne godine tako, rastajući se s djedom, on mu pruži povelik izlizan džepni sat. — Evo ti, pobratime, ovo ćeš mi sačuvati za dogodine.

Daj da se prikučim bliže da mi štogod ne izmakne. Evo, već se pominju i konjski tabani, tu smo. — Ih, paripina! — prijekorno kaže samardžija.

Čim ga vidim, a meni srce zaigra: evo ga, pljunuti Rade Ćopić! Đe si mi, Rade, pobratime moj! Djedu stadoše oči. — Pa baš tvoj Rade, a?

— Đede, nema ga. — Dobro je, evo ga u mom džepu. Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo.

Zamisli, uzmeš tri-četiri komada drveta, staru vreću, slamu i cap, cap! — evo ga, gotov samar! E, moj brate ... Tek mnogo kasnije, kad se samardžija odavna rasplinuo u sjaj i tišinu babljeg ljeta, ja

Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca. Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem,

Ha, tu su grablje, samo ga zamačimo i povučemo, evo ga začas u krilu. Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik: — Ehej, budale, vraćajte se!

kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbuđeno protepam: — Evo ga? — Aha, vidiš li?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HUSO: Hasanaga? SULjO: Isti Hasanaga! Pocrvenio, zapenio, pa mu od besa i ona glasina došla nekako piskava. Evo ovako se ustobočio, lud, kad ti kažem, pa prosto vrišti: „Žensko!

Kad je aga najurio onih osam lepotica, nije zakino samo meni! Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica! Ajde, opipaj bilo askerima!

Rana do rane, ne znaš kojoj ćeš pre da pritekneš! Je li iko verovo da ću preživeti? Pa te rane vidam ovde evo već četiri meseca, a moja gospa za ta četiri meseca ni jedanput ne nađe da me obiđe!

E, pa, evo joj sadevo! Ima odma d ideš, da kažeš da mi se gubi iz kuće! Za svagda! Pa sad nek vidi kolko će je koštati njena

(U sobu, usplahireno, skoro trčeći, ulazi majka Hasanagina) MAJKA HASANAGINA: Evo dolaze! HASANAGINICA: Da nije Hasanaga? Hasanagini glasnici? Da kažu da nije istina?

Mogao je da stigne odavno. Već sam strepela gde li je odjahao. U onoj prvoj ljutnji, svašta je mogao... Evo ga, fala Alahu... JUSUF: Sad se priberi, Hasanaginice.

BEG PINTOROVIĆ: Rekao sam da te bez ilmi-habera kući ne vodim. I to vrlo energično! Evo pogledaj, ovo je ilmi-haber od Hasanage, napisan pred svedocima; dokaz da nisi oterana, da nema tvoga braka sa

pred svedocima; dokaz da nisi oterana, da nema tvoga braka sa Hasanagom, da je poništen, da moš da s udaješ. Evo i potpisa. HASANAGINICA: Šta kažeš? Nema moga braka sa Hasanagom, ne postoji? Izbrisan?

Vide samo ono što pliva na vrhu vode. (Vraća se Jusuf sa kolevkom) HASANAGINICA: Evo moje molitve, sija u kolevci... Poslo mi Alah kolevku punu svetlosti... Jabuko moja...

Ima čovek i pravo. Hasanaga, opet, sa svoje strane, reko: dobro, u redu, evo ti taj ilmi-haber! Zakiti se! Kad je već neće, što da joj staje na put? Neka se udaje, ako hoće. I to ti je sve!

Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu! Ako se nešto krupnije nije zamutilo između age i bega, evo glave! Ko zna šta je sve odnela voda Dok je i ovo isplivalo na videlo! Pazi šta sam ti kazao.

presamitim: „Izvinte, pogrešio sam, jeo sam bunike, bio sam lud, oprostite, neću više nikad, sad sam se opametio, evo i potvrde, nabaviću i dobru karakteristiku, oćete li da kleknem, da vam se poklonim, da l biste možda nešto i u

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne: — Dimitrijo! — Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale.

Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, a sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti.

— ’Će ideš? — reče on s Mukom i pogleda upitno po ostalima. — ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...

— Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove! — I ti ne gledajući na mene, brzo, previjajući se

Ti se ljutiš. — Nemoj. Sad ćemo zajedno da jedemo. Ako li ne? — neću ni ja! Evo, čekaj! — Pa brzo, hitro, uzimajući tako ozbiljno ulogu domaćice, donosiš ti pred mene veliku tepsiju.

— Evo, uzmi! — veliš ti ozbiljno i pružaš mi. — A što ti ne jedeš? — pitam te, gurajući ono u usta što mi daješ. — Pa takav

Pruži mi ruku a ona ti beše vrela i sva oznojena. — Evo me — šanu plašljivo i vrelo. — Ti, ti, ti?.. — Pa se zagrcnu, pade i briznu u plač. — Stano?! — trgoh se uplašen.

— I zastade. Znao sam kuda je ciljala. To me žacnu, planuh i skočih ljutito. — Zar sam ja kriv što smo mi sirotinja? Evo, baš kad hoćeš — viknuh i bacih tabake. — Bataliću školu. Eto, svršio sam! — Ne, ne... ne boj se ti, čedo. Imamo još.

Ja sam samo drhtao i strepio. — A javlja li se koji? — upita je mati. — Javlja se. Svaki dan. Evo baš jutros opet onaj Nikola poslao navodadžiku. Veli: samo ako hoće, pa odmah, do večer, ispit... — Momak dobar?...

— A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj bre čedo tako! Vi ste sami, nikoga svoga nemate, a evo Gospod vam dade ovo pilence, ovoga crva... pa nemoj sinko!“... A on samo udri, psuj, viči. Mene već što...

Mi nikome ne smetamo. Evo, ako hoćeš, još ćemo da se pomaknemo, još više ćemo da se sakrijemo i sklonimo, ako smo kome na smetnji...

“... Od treće mantafe čuh samo svršetak: „— — — Dragi, dragi! dođi doveče, biću na kapidžiku. Evo već tri dana kako čuvam jagode za tebe. Dođi, kucni na kapidžik, pusti kroz rupu svoj glas, te da osetim dah ti vreo.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Gra(h) i kupus zemljom upravljaju. Evo vreme zlatno i veselo, Kad nam nije zabranjeno jelo! Evangelska carstvuje svoboda, Zbacivši jaram s človečeskog roda.

Oksensterna «Teatar» plitičeski» i «Telemaha» s(a) svojim iždivenijem na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti. Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu.

Kostić, Laza - PESME

»Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube crne, »da vas malo zaogrne!

beljena, prana, naroda klana, poisisana, a usred mreže krstaš pauk: u prepredenoj, golemoj mreži, srpski lepirak — evo ga leži!

Prevrnem list, prevrnem i drugi, pred očima mi glave prolaze kô lubanje koštane mrtvačke; sad evo već „otkroveniju” red.

Otvori knjigu!” Ja je otvorim. Ja prevrćem, al' i on pažljivo u glavama upleten vreba stih. „Ha! evo ga! gle! ja sam alfa i — okrenem se, al' — nema gosta mog. Gle prokletnika! prevario me!

Al' evo, bože, primi me bednu, primi me bednu, hudu nevrednu, Vodi me, dragi, Hristovu licu, pokrsti grešnu poturčenicu!

” „Nevolja beše, dobri moj oče, nevolja beše, al' sada se doče, jer evo nađoh utočište naše, iz harema mrska Osmana paše: ropstvo mi dođe nesnosno, mrsko.

I evo paša ispuši lulu, po bradi se gladi, pogleda bulu: „Dobro mi došla, verna moja ljubo! docne mi dođe, al' mi nije skupo,

Ja podiđoh tom udaru, al' od žešćeg od udara, od očiju, od nedara, osta rana bez vidara! — oh al' evo što je vida, što je skida!

” Nabreknu roba, rob s' udaljuje i tamnica se odmandaljuje. „Oj sužnju, robe, robe nerobe, evo ti nosim gusle kedrove, ako ti glas od pesme oslabi da uz njih sutra pevaš o slavi.

Krunisana seda brada mladoženji tiho smeta: „Ne sinovče! nemoj tako, ne skrnavi sveta reda! Izrailjski svećenici evo t' sede do kolena, a ti skidaš glavu glavi izrailjska roda cela. Ne, sinovče! nemoj tako, ne skrnavi sveta reda!

” Htede starac dale kleti, al' u grlu stade kletva: evo s' onaj sluga vraća što ga posla kruna svetla. Poslani se vraća sluga, za njim vode jednog slepca, stade dreka

Jedan cik tek, jedan skok tek, i evo ga vrh stepena, i evo ga do neveste i carskoga vojna njena; bez pokaza vida svoga, bez očiju dana bela, tek poveden

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

I tako evo najprije našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme

najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave! — pa izvadi uši i na sto ih baci.

i on reče: — Ja sam, kad sam čuvao stražu na drugom konaku, posjekao aždahu od dvije glave: ako se ne vjerujete, evo uveta od obje glave! — pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti.

izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablje i glave joj sve tri odsiječem; ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe.

jednom car pođe u lov, a njemu kaže: — Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš — veli — da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i

— Bolje tebe našao, zete. — Gdje si? — Evo me. Pa mu priča od kraja do konca. Onda mu car reče zmajski: — Ta kud ideš, boga ti, prekojuče Baš-Čelik prođe i

i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga dâ u ruke, i ovako mu reče: — Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i BašČelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme

Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi kolikogođ hoćeš. Ali carev sin veli: — Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego

Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove.

Onda ona caru kaže: — Evo onaj moj najmlađi brat a tvoj šurak došao da me vidi. Onda car zapovjedi da ga preda nj dovedu, dočeka ga na noge pa

— Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa kojigod iziđe na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi.

Te onda sedne i prepočne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda reče carevome sinu: — Evo, kako je ovo dete, onaki je i onaj čovek. On otide s onom maramom ocu i kaže mu sve po redu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

JEVREM: E, sa mnom se moglo komandirati, kako si htela. Zato sam docnije i mogo avansirati. No pod priklad, evo komandanta! 4. MAKSIM I PREĐAŠNjI MAKSIM (Sofiji): Sediš, sediš! SOFIJA (ustane): A da šta ću zaboga?

Dvaput, triput tako, pa će se odučiti. SOFIJA: Samo da ne učinimo gore. JEVREM: Gore ne može biti, neg što ti je. Evo ga gdi viče, sad da me ne osramotiš. SOFIJA: Braca, na vašu riziku.

MAKSIM: Evo pametne i valjane gazdarice. Šta si ti danas kuvala, Mago? MAGA: Bogami, nisam ništa. Eto, mrzilo me ići na pijacu.

Psovka, veliš, ne pomaže, batina ne pomaže; šta dakle pomaže? KUM: Pesma. MAKSIM: Pesma? Kako to može pomoći! KUM: Evo kako. Ona počne: „pa, ubio ga bog; đavo da ga nosi, kako sam se usrećila, bolje da sam crkla“.

Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji. 12. SOFIJA (s espapom), PREĐAŠNjI MAKSIM: Evo je; no, jesi li kupila? SOFIJA: Jesam, i vrlo jevtino, Makso; ne bi se nadala.

Ta pipava je, ta mlitava je; od kad sam je uzeo, nisam ručao na vreme. Ajde, Mago! „Evo sad ću“. Evo sad ću, pa u tom i sat prođe. Ta ajde, za Boga! Jedva mi u zlo doba donese što.

Ta pipava je, ta mlitava je; od kad sam je uzeo, nisam ručao na vreme. Ajde, Mago! „Evo sad ću“. Evo sad ću, pa u tom i sat prođe. Ta ajde, za Boga! Jedva mi u zlo doba donese što. MAKSIM: Hej, hej, samo kad ne troši.

(Viče): Soko, o Soko! 5. SOFIJA, PREĐAŠNjI. SOFIJA: Evo me, Makso, šta me zoveš? MAKSIM: Hodi, slatka ženo moja, evo ti ključ od sanduka s novcima, evo ti kuća; raspolaži,

(Viče): Soko, o Soko! 5. SOFIJA, PREĐAŠNjI. SOFIJA: Evo me, Makso, šta me zoveš? MAKSIM: Hodi, slatka ženo moja, evo ti ključ od sanduka s novcima, evo ti kuća; raspolaži, uređuj kako znaš, kuvaj, peci, drži balova koliko oćeš; ja vidim

SOFIJA: Evo me, Makso, šta me zoveš? MAKSIM: Hodi, slatka ženo moja, evo ti ključ od sanduka s novcima, evo ti kuća; raspolaži, uređuj kako znaš, kuvaj, peci, drži balova koliko oćeš; ja vidim da si ti pametna žena.

SVETOZAR: Kako će se u tome postupiti, danas se rešava. SOFIJA: Trebalo bi i muževe upitati. Evo moj bi Maksa baš istinu kazao. MAKSIM: To bi zaista. Teško bi slagao. SOFIJA: Više se od muža ne može zahtevati.

Zavidi da dobiješ sto dukata. SOFIJA: Ja ne zavidim, nego kad velite da nije pravo. SVETOZAR (ustane): Evo dakle: (Čita) „Ja dolepotpisani po čistoj mojoj sovesti, svedočim, i gotov sam na svakom mestu potvrditi, da supruga

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Oćeš i ja da počnem? Nisi čula ko sam ja? POZORJE 7. PERSIDA, PREĐAŠNE PERSIDA: Evo limunade, milostiva gospođa. SULTANA (trgne joj iz ruke): Da se ne usudiš za mnom doći, jer ću ti svu kosu počupati!

Šta će biti ako dođe milostivi gospodin? Evo nekoga! Ej, teško si ga tebi, Pelo! (Prebaci val preko šešira.) PERSIDA (stupi na prstima): Šta, ustala i obukla se

Pasulja, pa i to ako skuvam sama, ako operem sama. Ali, zaboga, gdi mi je milostiva gospoja, evo već dan uveliko. Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na

Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na ove. Evo opet nekoga. (Navuče val.) POZORIJE 3. PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNA PERSIDA: Taki će gotovo biti, milostiva gospođa.

TRIFIĆ: Je l’ to tvoja žena, majstor Sreto? SRETA: Trebalo bi da je moja, ali evo ušlo joj u glavu da je ona milostiva gospođa, gdi mlogo na milostivu gospođu naliči. Neće da prede, neće da kuva ćiriš.

Kući! SULTANA: Okani se, Sreto, mene, molim te, kao mog brata! SRETA: Ni reči više, nego kući! TRIFIĆ: Stante, evo dolaze karuce. Sreto, sad ćemo viditi koja je čija žena. SRETA: Ja sam moju izrovašio, te će pamtiti dok je god živa.

TRIFIĆ (Peli): Molim te, izvesti me upravo. PELA (pokaže mu ruke): Evo, milostivi gospodine, po ovim se poznaje da sam ja Pela. SRETA: Da ti đavo nosi i takav posô i takav red. (Peli.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Blaѕ De Otero Uporne kiše, blage kiseline, Bože moj, evo nagrizaju leto; Danima tek po lišaj pavedrine, Sunce u mrli, jedva započeto; Kao da neki oslepeli zograf Ikonu hoće

lipe, a ja im šapatom velim: Dobro je što je tako; dobro je što postoji Nesrazmer, kad se uzrok sretne sa posledicom; Evo vam blagoslov, lipe; a vaš je blagoslov meni Prerastanje mog čina, prerastanje mog časa. (4—5.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

bili gadni: kao da se odnose na krave ili žirafe: gravidna, trudna i u drugom stanju, u kom to stanju, keve ti? Evo ti sad predmeta „Poznavanje društva“! Evo ti ga sad! Nikog ne poznaješ u varoši, a svugde okolo zamke.

Evo ti sad predmeta „Poznavanje društva“! Evo ti ga sad! Nikog ne poznaješ u varoši, a svugde okolo zamke. Dobila si peticu iz „Poznavanja društva“ a ne poznaješ ni

Na kraju, evo te knjige koja će konačno pokvariti vaš odnegovani književni jezik. Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u

Hoću da kažem: više volim da sedim u nekoj kuhinji gde me niko ne vidi. Da sedim s prijateljima i klatarim nogama, evo ovako (ne, neću pasti, ne plašite se), pa da posle desetke odvajam uvce i slušam radio.

Hoću da kažem — nije lako uvatiti slatku pticu mladosti. Evo zašto: ako se, na primer družite s nekim mesečarem iz svog odelenja koji je cakan i sve što uz to fura, to vam

Na one masere koji uvek počinju govoranciju čuvenim fazonom: „Ne volim da govorim o sebi, ali, evo, uzmite moj slučaj ...

Mislim ... A, evo stiže i moj biftek! Bogami, već sam pomislila da ovde nemate nikakvog ugleda kod kelnera! A šta je ovo? Kečup?

mislim, ako vam poklonimo nešto, to jest ovde mi je u tašni, samo se negde zaturilo... Bože, čega sve nema unutra! A, evo je! To sam vam donela na poklon! Jeste, to je ona fotografija iz fioke — stari Fokner, lično!

“ Opisala bih sve njene mane i vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako mlada ostala udovica, nije još imala ni

“ Opisala bih sve njene mane i vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako mlada ostala udovica, nije još imala ni

bakuti), dok pojma nemamo o našim dragim susetkama, za kojima se po najmanje stotinu puta dnevno okrenete na ulici. Evo, ja ispravljam tu grešku, ispunjavam bolnu prazninu i, da onaj tip na portirnici Akademije nauka nije neprekidno budan,

je na jedvite jade podigao još posle onoga rata, „odvajajući od usta“, kao što često ima običaj da kaže moj bakuta. Evo kako se odigrala čitava ta stvar i kako se dogodilo da mi izvisimo i ostanemo bez doma svog. Evo kako!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

BUDIM І Noć ce svukla do kolena: panja evo - nema klena. Žuti lišće po brdima: stara kuća kraj Budima. Zaigrala luda karta: dvaput Olga - triput Marta.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: O, o, o, nemoj tako žustro! MITA: Muziku neću da trpim, znaš li? ALEKSA: Pa čekaj, valjda se može pomoći. Evo ti koji tantuz. MITA: Prokleti tvoji tantuzi, i tu si mi izvarao forintu! ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli.

JELICA: O, molim vas, tatice, imala bi ja dosta hasne od toga. Kakvi romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom...

MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.

— Ali kuraž, Aleksa, alat čini zanat! JELICA (donese jednu lepo vezanu knjižicu): Evo ovde, molim. Jedva sam naučila čitati. ALEKSA: Šta? Vi znate i čitati? JELICA: Samo ne znam da l dobro izgovaram.

ALEKSA: Vi vesma blagorodno čuvstvujete; i ja bi volio deset puta umreti, nego da vas se lišim. No zasada dosta, evo mi bedintera. 9. PREĐAŠNjI, MITA MITA: Gospodin baron, jedno pismo na vas i veksla.

ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo? MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam. ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo. MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete.

ALEKSA: No, ja gubim vreme. (Marku.) Gospodine, vi ste želili vaš prsten natrag imati; evo ja vam ga donosim, i želim da tako ščastljiv uspjeh prinese kao što se pomisliti može.

Moj lepi trbuve, nećeš ti meni više muzike praviti! MARKO (vrati se): Evo ovde imate dve hiljade forinti. Ako vam ustreba jošt, samo mi javite. ALEKSA: Ja ću imati čest vami vratiti.

Ako vam ustreba jošt, samo mi javite. ALEKSA: Ja ću imati čest vami vratiti. MARKO: Našto? Sve je vaše. Evo i Jeličinog prstena, možete ga nositi. Ovo je soba vaša, u njoj budite kao u svojoj. ALEKSA: (No sad je vreme).

6. MITA, PREĐAŠNjI MITA (za sebe): Kog vraga, našla ga je. MARIJA: Evo, i ovaj je s njim zajedno oko mene obletao; sad me neće ni on poznati. MITA: Ja? Gospodin baron, tko je ova persona?

BATIĆ: Mi rod? MARKO: Prisni rod; evo pitaj gospodin barona. BATIĆ: Barona; dakle i to je baron učinio? Mi nismo znali da smo rod, nego on da nas nauči!...

(Izvadi maramicu i počne se brisati, no u isti ma ispadne mu pismo.) BATIĆ: Ha, evo pasoša! (Zgrabi pismo.) ALEKSA: Saprment, to su tajne korešpondencije iz Amerike; ne usudite se čitati!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Bezdana evo ko ponoć sušta. Dolje se junak u korpi spušta. Nebojša pravi! Zar nije, kaži?! Podzemno carstvo kroz tamu traži.

Prošla je mala Crvenkapica. Starino lovče, gdje ti je puška? Evo jezera, pravoga raja, na njemu utva vatrenih krila, tu junak čeka troglava zmaja, nad njim se voćka čarobna svila.

šešir, i torba neka, a glas mu mio i zameđen: „Pjetliću dragi, pjevaču jasni, zeleni repe, fesiću krasni, pšenice evo od svake fele, rumene, krupne, sitne i bijele, izići malo, sada si sam, puna je torba da ti je dam.“ „Pšenica!

repu četka, kad, eto, spolja — Lisac se javi: „Pjetliću dragi, pjevaču jasni, zeleni repe, fesiću krasni, pšenice evo od svake fele, rumene, krupne, sitne i bijele, puna je torba da ti je dam, iziđi malo, sada si sam.

Zanjaka Sivko: „Ovo tek valja, evo i čkalja!“ Zalud ga dalje drugovi vukli, uporni Sivko ne diže glave, zvali ga, zvali, skoro i tukli, al pusti ždera

Prebrali vrapci sa mnogo volje živicu svaku, šumu i polje i, evo, svaki u kljunu nosi poneko zrno dobrome Ćosi. Zrnce po zrnce kaplje iz kljuna i za tren oka torba je puna.

Divu je Brki skuvao čorbu, pa više posla u šumi nema. Ide i pjeva: „Evo me živa, odsad se, ljudi, ne bojte diva.

Gostiju bila čitava kiša, raznosi brašno bratija razna. Na koncu evo suroga miša, i on bi dio, a torba prazna. Zacvili mišić: Zakasnih vaj, makar mi torbu na poklon daj!

„Ipak ću ući! — curica reče i smjelo vrata otvori uska Kuda bih dalje, dolazi veče, sijeva i grmi, evo i pljuska.“ U kući nered, ne može veći, čitava soba dubi na glavi: čizme na stolu, jastuk na peći, kud oko baciš —

“ U pismu piše: „Ježurka, brate, sanjam te često i mislim na te. Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom. Divno li šara! Doći na ručak u moju logu, požuri samo, ne žali nogu.

Niže se ručak četvorosatni, zategnut trbuh ko bubanj ratni. NOĆ Evo i noći nad šumom celom nadvi se suton sa modrim velom.

“ DIVLjA SVINjA Sve troje jure ko divlja reka, odjednom — evo — kaljuga neka. Divlja se svinja u njojzi banja, pospano škilji i — jelo sanja.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Je li voda duboka ovde? — Dosta. Teško je gaziti po njoj blizu obale pošto je kamenjar. — Evo sela, — reče žena. Susrećemo prvo jednu, zatim drugu barku sa ribarima koji bacaju mreže. — Dobro veče.

— Gde nalazite trsku za pletenje koševa? — O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta. — Evo naše kuće. Dobra noć, mladi gospodine. — Dobra noć. Prolazim pored kovača i obućara.

Volim ukrase vezene kod kuće i domaće fotografije. Ima li i slike vaše matere? — Da, da, evo ovde su moji roditelji; tu sam i ja sasvim mala. Smešno? — Ličite više na oca.

— Ali ja mislim da je zaista glavna sreća pogoditi šta treba činiti, u opštu i u svoju korist. Evo, ima dve godine da sam upisan, ali moja žena Marija može vam reći da sam ja u stvari, po ubeđenju, to još od prvoga

— Ja sam, kad su još oni pre počeli protiv otadžbine, vikao; evo ovde sam baš vikao, dole u kafani; ima sveta koji se toga seća.

Otvaram prozor. U avlijici, između pozadine krčme i jezera, posluga pri slaboj svetlosti pere sudove: — Vaskes! — Evo me, gospodine! — Nemam vode. — O izvinite, gospodine, ja sam sasvim zaboravio. Evo, trčim.

— Evo me, gospodine! — Nemam vode. — O izvinite, gospodine, ja sam sasvim zaboravio. Evo, trčim. Pet minuta docnije lomnjava po stepenicama i deran kuca: — Smem li ući? — Slobodno, Vaskes!

Jeste li videli kako je lepa? Obukao sam se, uvio devojčicu u maramu i otišao pravo u noć. Evo po ovoj istoj vodi sam gazio.

U čamcu je sad samo njegov sin, uspravan i oslonjen laktovima o molo. — Evo vas natrag! Kako se sve svršilo? — Vrlo dobro. Kao što vidite, mogli ste slobodno poći.

Čak i kad čovek ima da živi i umre u Huenti i inače. — Sigurno, sigurno... Ali ja sam uvek... Evo oca! Pričekasmo nekoliko trenutaka dok nam stari ne priđe. — O, dobro došli, gospodine. Kako vam se dopalo na Ostrvu?

Ali moram priznati i pred Pipom da je to danas tako retko. Ja sam možda jedini koji je zadovoljan sa sinovima. „Evo šta okiva najčvršće tog mladića za Huentu mislio sam u sebi, uviđa li on to ovoga trenutka takođe?

Ja sam uzeo biletu; od svojih sopstvenih novaca — evo svi će vam u selu potvrditi — uzeo sam biletu, otišao u Toledo da vidim kako se to dogodilo.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U BERBI Oživeli vinogradi, Hitamo im, evo, svi; Tu se juri, trči, radi, Od pesama polje vri — U zahlađu dole, usred guste senke, Poređane vise rumene evenke, Pa

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, I sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvr'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina k'o

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE Niko još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne čuje, u samoći zborim.

Sutra, sutra tek, iza sedam bregova prići ćy dvorima obećanim, sirotište je tamo za sirote čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć. RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU Beše to praznik.

Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem. Evo se utroba moja sa podzemljem složila, a do proleća ploda dugi su vekovi čekanja.

Sava stane pred mene kaže: ko si ovde je veče nikoga nema senke sve rade po svojoj ćudi gladuj evo ti hleba vrati se kući propovedaj druge isceljuj sebe leči Atos će da ostane gde je što ti tražiš duboko je u pećini u

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

To je onako, samo primera radi. Al' ako ti to primaš srcu, evo ne moramo ni govoriti o Proki. Možemo uzeti za primer Trifuna. TRIFUN: 'Ajd' baš da čujemo?

TANASIJE: Ne možemo, dabome! Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću, ne mogu. AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se

(Čuje se galama.) Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Doviđenja! (Pođe.) DANICA: A tetkini računi? ADVOKAT: Rekao sam vam već, imamo vremena

GINA: I meni to pade u oči! VIDA (prilazi Tanasiju, poverljivo): Evo, seci me gde sam najtanja, ako ne znam šta su šaputali Agaton i Simka. TANASIJE: Ama, i ja bih kao rekao.

Ne slušam ja tebe, nego ću kući, da spakujem malo prnjice, a i ovi da se raziđu, pa evo mene, a ti, ako hoćeš, dođi! (Glasno.) Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo. 'Ajde, Tanasije, 'ajdemo.

GINA: Šta kažeš? TRIFUN: To što ti kažem! PROKA: Ima pravo Trifun, to je i ništa drugo. Evo glave da će se Agaton useliti. TRIFUN: E, ako će Agaton, onda ću i ja, boga mi! SARKA: A što ti opet?

SARKA: Ama, nije, kad ti kažem; nisam ja valjda električna baterija pa da zvonim. AGATON: Evo, slušaj, Simka. SIMKA (priđe bliže Sarki da čuje). SARKA (da bi zagušila glas budilnika, peva): Traj, la, la, la!

SARKA: Pa bolje, dabome! AGATON: I jeste! Rekoh, bolje, Simka, da ponesemo služavnik. A evo i da ti kažem zašto je bolje. Drugome ne bih, ali tebi ću da kažem.

MIĆA (koji je stalno izvirivao kroz staklena vrata ne bi li spazio danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat ide ovamo! SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom?

ADVOKAT: Šta to? AGATON: Voleo bih da znam šta ja nasleđujem? ADVOKAT: Pa kad me već tako izdaleka pitate, evo da vam izdaleka i odgovorim. Ja ne znam šta piše u testamentu. AGATON: Eh, ne znate, pa vi ste pisali testament?

TRIFUN: I, dabome, ti da predsedavaš konferenciji? AGATON: Ne moram ja, zašto ja? Evo nek predsedava Trifun. (Sedne.) On te stvari bolje zna, eto nek predsedava on. PROKA: Ti, ti, Agatone! SVI: Pa dabome!

Tako je! AGATON: E, vidite, to bi imali još sad da rešimo. TANASIJE: A kako misliš da bi se to moglo? AGATON: Evo kako: da se prvo mi lepo, pošteno i bratski podelimo u bliže i dalje rođake.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacima ubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu.

Gotovo da zaspim, kada me probudi neki šum oko šatora. Neko zadiže šatorsko krilo. — Podnaredniče, evo, našli smo. — Šta to? Trailo se probudi. — A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite.

I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode na gubilište. Evo, baš onaj mali pešak sa zabačenom šajkačom, pognuo se grešnik i ide možda da pogine. Ne možda, već sigurno...

i opet ništa... Nego, imaš li jednu cigaretu? Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas. — Gospodin potporučnik, evo imam ja — navrati se Tanasije i maši se za džep, odakle izvadi punu maramu križanoga duvana.

Zaustavi ga potporučnik Aleksandar. — Druže, gde su Austrijanci? — Evo ih odmah iza brega... — Kako, kako! Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala...

Ili, brajko moj, kada se nama naredi pokret u četiri časa, a evo sad je devet časova, i mi zajedno sa ovim konjima dremamo ili konjošemo. — Rok službe, gospodine kapetane!

ljudi su već zabrinuti i sa strahom pogledaju u most koji još nije gotov, a evo već je tri časa posle podne. Vojnici počinju da bivaju nespokojni pri pomisli da sada treba preći na onu obalu.

Neki se već dižu i neodlučno prilaze topovima. Onda se odmiču, kao da nekoga traže. Evo... jednoga vode, nešto razgovaraju... Dvojica dohvatiše lafet!... Okreću top! Da li je moguće...

Ali kada vozari pojahaše, naredi komandir da okrenu unazad i pođosmo istim putem... Evo ga i selo gde smo sinoć bili, iziđosmo izvan sela i idemo pravo u sredinu Mačve.

I malo spuštenim glasom on zapita: — Šta vam je to? — Kafa, gospodin potporučnik... vruća, evo vidite! — pa mu podneše gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili. Aleksandar mahnu glavom, raspoložen.

— More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao. — Puštamo te. I vas dvojica ga puštate... Evo, Milutine, Mićo, Mikule, slobodan si. Požuri, voz samo što nije pošao.

I kad već mora tako da bude, onda neka bude, jer tako i ja hoću. — Evo, ovde je komandant — pokaza mi rukom onaj Izvorac na jednu jazbinu iz koje je zjapio mrak.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu. Evo je, brate... pravo na ovu kapiju. Putnik ga ne sasluša dalje, no okrete pravo vratnicama i otvorivši ih uđe u školsko

— Hm, dosad smo kupovali od Smiljke, po sedam za groš. Daće valjad’ i sad tako... — Evo ti groš, pa kupi i spremi. Čiča iziđe veseo, a Gojko se spusti i leže na svoju novu postelju... »I ovde ono isto!

svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala deca iz inokosnih kuća, a sad nam treba novih pedeset. Evo učiteljice, vidim, pa ona traži đake...

Gojko i Ljubica se zgledaše i nasmejaše. Posle podne taman počeše rad, a uđe Stojan i javi s praga: — Evo ide učitelj brezovički.

Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca... — A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu. Da je ranije pa da svratite, ali je već mrak...

Od tada mu Gojko izgubi trag, i evo sad mu bi suđeno da ga vidi u punom sjaju gospodstva, u položaju od koga i sam po malo zavisi.

nastavi Velja. I kako ih ne bi sramota, makar one tamo u Ministarstvu!... Tri razreda, toliki rad... i evo ti sad još jedan razred, da bi se olakšalo zaludnoj učiteljici! Dosad se to nije dešavalo nikome.

zapita Ljubica, gledajući ga nekako čudno i tužno. — Razume se, u moju upisnicu. — Evo vam spiska, pa uzmite ozgo ili ozdo redom... Tako je najbolje. — S kraja ćemo, ozdo.

— Pogledaj mene, vidiš... sto zakrpa, a na opancima deset podloga. — Evo ti dinar da kupiš Stanki opanke odmah, a ja makar i ne jela za dan-dva.

— Aha, poneo sam ga... evo!... I pisar, drhćući rukama i tresući vilicama, stade vaditi iz džepa neku malu kuticu. Izvadi je, ali ne može da

I sada, evo, stoji kao opčarana i jednako obrće i posmatra časovnik zažaren očima. Prikači ga na grudi da vidi kako stoji, ali

— Stoj, smrdibubo!... Umeš da činiš pakosti, a posle bežiš kao strina... Evo kako se bojim tvoga šarabatanja, evo gledaj... Ministrov potpis...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

crkvi na jutrenju, Susrete je sveti Petar Na jelenu zlatorogu, Zlatorogu i parogu: “Vrn’ se natrag, stara majko, Evo su ti gosti došli, Dobri gosti, koleđani, Koji ode, Boga mole Za staroga za Badnjaka, Za mladoga za Božića“ Slava

“ 38. Javor išetao, Devojke gledao, Pak je govorio: “Koja je tu moja, Javi se, devojko, Izmeđ’ devojaka.“ — “Evo me, javore, Al’ ti ne ću doći, Dok mi ne sakrojiš Od maka košulju, Od svile rukave!“ 39.

Ludu đecu podizati, prekukala! Trajat mladost u neradost, znaš ti, dome! Evo idem kukavica u dom kuku! Kada dođem u dom tamni, tamnoj mene! Šta ću đeci kaživati, đeci lele!

Al’ što će ti tužna ljuba, O za Boga! No ću tebe prekoriti, Moj boleći prijatelju! Što se bolan ne podigneš? Evo došli prijatelji I odive, blago, tvoje, Što ne rečeš: dobro došli! Ne fala ti, ne valja ti!

Kad ja vidim svoga draga oči, Ev’ umrijeh, evo duša skoči. Kad mu vidim ruku u mišici, Pane meni muka na zličici.

Na te mi je dragi dolazio, A sada se drugom oženio.“ Dragi joj se sa pendžera javlja: “Evo mene, draga dušo moja! Nijesam se junak oženio, Veće ’oću s tobom o jeseni, O jeseni koja prva dođe!“ 168.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

) GINA: Šta gledaš tamo? BLAGOJE: Da li je opet nailazio Drobac? GINA: Zbog čega da nailazi? BLAGOJE: Evo mu tragova... Da mi je znati šta još traži ovuda!... Jesi sve spalila? GINA: Spalila sam!

MILUN: To će se viđeti! Još traje uviđaj na licu mesta! Još ni leševe nismo iznijeli! (Vraća se Gina) GINA: Evo, daj mu ovo! I, molim te, kaži mu... Šta da mu kažeš? Kaži mu da ništa ne brine! I kaži mu...

MILUN: Daj da ja vidim! JELISAVETA (s verande): Zašto mu ne pokažeš, neće je pojesti! VASILIJE: Evo... Pisana je na srpskom i na nemačkom! Milun: Vidim!... Koje je ovde srpski? VASILIJE: To tamo desno, ćirilicom!...

DARA: Pokaži gde si mu videla tragove! GINA: Nisam videla ja, nego Blagoje! Evo ih, dolaze dovde! A odavde se nastavljaju... i idu gore uz reku!

SOFIJA: Čime? Čekićem? Budakom? Iglom i koncem? Pekarskom lopatom? DROBAC (pokaže volujsku žilu): Evo čime! SOFIJA: Ti si kočijaš! DROBAC: Batinjaš. SOFIJA: Šta? DROBAC: Batinjaš... Batinjam ljude...

SOFIJA: Što to govorite? Pa zar vas nije stid? DARA: Pred kim da me je stid? Pred bestidnicom? GINA (Blagoju): Evo ti tvoje osloboditeljke! TOMANIJA: Zakitila ga, đilkoša, vidovom travom!

TOMANIJA: I perja! GINA: Bože, šta ostade od onolike lepote! BLAGOJE: Evo ti i georgina, zakiti se! TOMANIJA: Znaš li kolko ćeš da uštediš na češljevima, na ukosnicama, na papilotnama?

ČETVRTA GRAĐANKA: Skinula bi, da nemam sinuse! PRVA GRAĐANKA: Evo ih, izlaze! TREĆA GRAĐANKA: Iznose li ih? DRUGA GRAĐANKA: Iznose! Dvoja nosila!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pijem u slavu kola Banaćana. Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice.

Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. „Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti.

Ovu čašu ženama što mirišu na žito. Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego

Pijem jednoj veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma. Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su streljali, 916,

Vidim sebe pred vratima kuća gde sam stanovao; pred kućama u koje sam se vraćao zorom. Evo jedne ulice, gde su se gužvale rulje pijanih, pobunjenih vojnika. I veseo sam. Zalazim u jednu malu ulicu.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj! — kod nas mušica ima predanje, koje prelazi s kolena na koleno i čuva se kao sveto u današnjim našim naraštajima:

Jednog jutra dozva k se bi mudrog slugu. — Ja sam ti — reče mu — obećao nagradu ako mi kupiš magarca po volji. — Evo ti — reče — nagrade što si mi s vašara doneo priču o magarcu s paunovim repom. I bogato obdari slugu.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

da ne biste smatrali da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?

) laže sve što je pričao; ali, za divno čuDo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu. Evo kako on dalje priča.

Ali, tražeći domovinu moju, naiđem na interesantnu zemlju i lude, o čemu ću vam, evo, pričati. Dan letnji. Sunce pripeklo da mozak provri, od silne zapare čisto osećam vrtoglavicu; nešto mi zuji u ušima,

uzviknuo pred sudom: — Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me! (Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred). Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!

— Izvinite što nisam znao za taj vaš svečani dan, i veoma žalim što vam nisam mogao u određeno vreme čestitati; ali, evo, to sada činim.

skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to žele

— Neka važna stvar, ako smem pitati! — Vrlo važna. Upravo neodložna; i ja sam učinio potrebne korake. Evo, vidite reče i pruži mi u ruku tabak hartije.

Od jutros sam puna tri časa na tome radio. držim da ja imam prava, i da zastupam pravednu stvar... Evo, pokazaću vam članak koji sam priredio za štampu.

— Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje? — Preko osamdeset miliona. A evo kako je raspoređen: Za bivše ministre, koji su sad bilo u penziji, bilo na raspoloženju, trideset miliona; za

— rekoh oduševljeno. — Razume se, — produži gospodin ministar — velika i značajna uticaja. Evo, na primer, otkad je ustanovljena štednja, moja ćer je već preko sto hiljada uštedela za miraz sebi.

Ovo sad s vama što sam ugrabio da provedem u prijatnom razgovoru! — Dolaze poslom? — upitah. — Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao, i operacija je, bogu hvala, ispala vrlo

Ako temperatura nije kao što treba, vojska nam neće valjati ništa... Celo jutro sam spremao raspis svima komandama... Evo, baš ću vam ga pročitati: „Kako su u poslednje vreme učestali upadi Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Goveda zamakoše, a za njima i čoban, sa tojagom i nedopletenom kotaricom. Kola se već spustila u osoje; evo šumarice, evo tri divljake, evo brdašca i — pred tobom se stvara prostrano polje...

Goveda zamakoše, a za njima i čoban, sa tojagom i nedopletenom kotaricom. Kola se već spustila u osoje; evo šumarice, evo tri divljake, evo brdašca i — pred tobom se stvara prostrano polje...

Kola se već spustila u osoje; evo šumarice, evo tri divljake, evo brdašca i — pred tobom se stvara prostrano polje...

Strašno je videti — njihov ratoborac pobeže, a protivnik posle nekoliko skokova, napušta ga gordo i prilazi njima. Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove.

uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko strašnih i mutnih oblaka isprati on sa dršćućim srcem i smrtnom zebnjom: evo, sad će se provaliti!... Sad će smlaviti sve do tla...

mu ovu plodnu goru, i on se sad, srećan i zadovoljan, laća najmilijeg i najlepšeg posla: bere plod trudova svojih... Evo nas u njivi. Kola stadoše pod veliki brest.

Znaš, moji su vojnici malko stidljivi. — E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima. — Boga mi je to poblizu.

viknu Anđa i ščepa jednu ruku, koja je zalutala na njenim nedrima. Začu se mumlanje. — Aha, orlušino matora, ti li si! Evo vi i Tanasija, devojke; poš'o tamo vama, pa zalut'o... Osu se smej i žagor. — Pušti me, veštico!

začu se šapat iza njihovih leđa. — Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene. — Ćuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred.

Nezgoda je za puške: daleko mi kuća, od drugih ne smem sad da tražim — pokvariće, a bez puške ne valja. — Ne brini, evo ti moj revolver; šest metaka dosta je do kuće... — Ih, da si mi po Bogu brat, odsad pa do veka...

— Ne mogu, brate, već promukoh; evo neka me odmeni ćata, — veli učitelj i pruža novine opštinskom pisaru. — Ne, ne, Vi bolje čitate, — brani se ćata.

Mi da poludimo od iznenađenja. — Došle novine! — Evo ispravke! — povika nekoliko glasova. Svet jurnu gomilom i sve se zgruva oko jednog stola.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

A ko će je i isprebijati ako neće muž? PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš? SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam!

PAVKA: A, to je? (Čisto joj lakne.) DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat. SIMA: Nego? DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.

SIMA: Nego? DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata. SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim...

(Čita dalje u sebi.) DANICA (donosi kafu i stavlja na sto). JEVREM: Deder, boga ti, kad si tu; pročitaj, evo, ovo! Nešto mi mnogo zamršeno.

JEVREM: Dobro! ŠEGRT (sretajući se na vratima sa Jovicom): A, evo ga! (Ode.) IX JEVREM, JOVICA JOVICA (s vrata): A ja svratio u dućan, pa kažu momci otišao kući. JEVREM: Otkud ti?

da me pustiš prvo mene jedno dve godine, koliko znaš da se pomognem, pa posle ti idi, ako hoćeš, u skupštinu. Evo, ako hoćeš, i ugovor takav da pravimo. JEVREM (šeretski): Jok, more, što će meni to!

JEVREM: Dobar dan! PAVKA: A ja vas baš gledam kroz prozor, pa kažem Jevremu: evo gospa-Marine pravo k nama. MARINA: Baš dobro što vas vidim, gazda-Jevreme, te da vas kao čoveka i građanina zapitam:

) Prolazim kraj apoteke i gledam. Znate onu sekretaricu... Ju, zaboga. Pa ono je već javna stvar... Visi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporučnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako.

JEVREM: Pa to, znaš... Velim, mogli bi razgovarati, na primer, o politici... evo, izbori su, što kažu, na pragu. SRETA: Jest, bogme na pragu su!

A treba da znaš, gospodine moj, da je ta numera baš učinila da meni skoči numera u ovoj varoši. Deder, reci, evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? 'Ajde, reci mi?

Ti, vidiš, ne možeš sam za sebe da učiniš ništa, ja ti trebam, je li, to priznaješ? E, lepo, onda evo: ja bacam keca! Je l' me razumeš sad? JEVREM: Ne razumem. SRETA: Ne razumeš? Dobro, sad ćeš me razumeti.

A za dolaženje, evo, sad ću ja da dođem. ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi.) IVKOVIĆ: Pa hoćete li se, najzad, gazda-Jevreme, i mene

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?! A ne znaš kako mi je sad krivo. Gledam ovu đecu evo ovđe, nema gi šaka jada, a čita ka’ iguman đe mu otvoriš. Krivo mi, do boga mi krivo!

— E, zar?! E, onda ti ostani, a ja ću se sad vratiti. Ostani te mi malo kajgane za večeru zgotovi. Evo na, kupi jaja, a ja odoh malo u tu mehanu na jednu rakiju, pa ću se odmah, k’o što rekoh, vratiti.

Priđe mu Sreta i probudi ga, pa ga zapita je l’ večerao? — Ne ja, bogme, nego tebe čekajući i zadremah evo. — E, pa izvini, ja sam večerao; zadržao me gazda Đorđe. A ti onda sedi pa povečeraj.

— A-ja! — reče Maksa i baci cigaru pa leže opet. — More, gospodine, lezi tu pa spavaj! Nemoj da se mlatimo ovđen, a evo smo se digli u gluvo doba, pa ka’ vampiri! Napolju zapevaše drugi petli. — On i niko drugi! — veli Sreta.

Da si imam neku priliku pa da nađem nekoga čoveka da mu teslimim ovu kafanu sa sve jedik, pa da mu kažem: »Evo ti, brate, ja sam videja jedna šteta; a ti berem hair da vidiš od radnju, da da gospod!

Moći će, samo, naravno, treba i ti da mi pomogneš. — Da pomognem, džanum, ama kako? — Evo kako. Mesto Milisava treba drugi da dođe, je l’ tako? — Da dođe, da dođe! — usitni ćir Đorđe. — Treba naći čoveka.

A evo kakva je to sreća bila. Kaži »Dragička!«, dragi brate Srbine, petstoletni paćeniče od Kosova, jer znam da će te ovaj n

— I pile u ljusci je, more, propištalo od zuluma i tirijanstva njegova. Izišao beše svima tamo na perčin ka’ pribogu evo nam’ vođena ovaj naš Milisav, anatema ga!

On ode, a oni ostaše. Ne potraja mnogo, a evo ti Vujice natrag. Za Sretu se baš ne može — kao za jednog učevnog i školovanog čoveka — reći da je praznoveran i da

se utešio jer mu je odmah pala na pamet jedna lepa ideja, koju ako izvede odužiće se lepo i svesti i savesti svojoj. Evo, dakle, kako se Sreta lepo dovio.

znali da odsviraju, utezao se i doterivao Mića, a kad svrši toaletu, priđe Đorđu pa reče: — E, pobratime, nije vajde. Evo me i jopet da te zamolim za domaćicu da je i ja onako po jevropejski »mitmonđa-asmonđa« okrenem jednom oko sebe.

naljutio kad je čuo za to i čitali bi jednu lepu scenu kako je ćir Đorđe hteo da osudi Sretu za oporočavanje vlasti. Evo jednog fragmenta iz dvadeset prve glave: — Što reče pceto nijedno?! Zar on pa da oporočava vlas’?!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A šta ako ju je neka rđava žena ukrala?! U neko crno doba, na kraju ulice, Planu boja poznate haljinice: — Evo Cice!

Dignutih glava, gord vojnik do vojnika, Zbijeni kao reči u dobro složen stih! A evo, sad se vuku pored samog pločnika Spuštenih lestvica: motor je spor i tih.

Hladno je tle, Magla se zavlači u suvosplet žbunja. Gle, Ko li se to sa one strane šunja? Priđimo bliže, evo ga gde stiže Taj što noću kao mesečar lunja; Preko dvorišta gmiže ko muva preko riže Jan Neopran, zvan Miki, inače

KUVAJTSKOG EMIRA Strah kuvajtskog mira Od socijalnih nemira: Kad grom pred kišu grune, On pomisli: „Evo pobune, Ustaju stari i mladi, Da šiju zavrnu vladi!

Naučio da lovi, da se tuče, da krade, Pa, vođa družine, ili član neke bande I ne pomišlja da se vrati odande. Evo i zime: prve bez dobrog mačora...

Veska Vesić, gospoja beogradska, Samoj sebi čestita i polaska: „Evo meda, bez cveća, bez polena, Muvi do grla, a meni do kolena!

” „Evo gozbe, evo večnog blagdana, Evo meni preslatkoga majdana, Dok me vlast iz grada ne izbaci, Bogme ću se hraniti na

” „Evo gozbe, evo večnog blagdana, Evo meni preslatkoga majdana, Dok me vlast iz grada ne izbaci, Bogme ću se hraniti na pijaci!

” „Evo gozbe, evo večnog blagdana, Evo meni preslatkoga majdana, Dok me vlast iz grada ne izbaci, Bogme ću se hraniti na pijaci!

Tako natrapah na starog limara. — Molim, imate li kakvu furunicu? — Kako da ne! Evo! Najmanja. Broj 5. Samo je uzmi za rukunicu I vodi je u beli svet. — Čime da je ložim?

I zagleda se u nebesa bela Kao da za nečim izgubljenim žali. Tinja zadnji plamičak-pijavica; Evo je, vraća se, odlazi u ćoše. Kašljuca. Trepće. Pa da: kijavica! Prehladila se. Oseća se loše. Usnivam.

I evo, već treće pokolenje, Prilaze joj na poklonjenje Zver, ptica, bumbar, gušter žedan, Mravi, u koloni, jedan po jedan.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

fotografisanje po okolini Bahamskih, Bermudskih i Azorskih ostrva, i oni su se odmah pokazali kao potpuno uspeli. Evo kako to živopisno opisuje sam Viljemson: »Izvolite, siđite sa mnom pod površinu mora.

Pošto ste se malo odmorili, produžimo silaženje, siđimo još za 40 stopa i evo nalazimo se u posmatračnici na donjem kraju cevi na nekih pedeset metara morske dubine.

da maločas izbegnemo opasnost od sudara sa njome, ali ovoga puta stvar je ozbiljnija; sudar nam dovodi život u opasnost. Evo, ja telefoniram onima gore u brodu da nas uzdignu za dvaestinu stopa i...

»A evo sad nailazimo na živi pesak. Znate li da se na dnu mora nalaze prostrana polja živoga peska? Ja sam jednom prilikom izvr

»Evo nam javljaju se oni odozgo sa broda; javljaju da se gore približuje bura. Ali nemojte se za to uzrujavati. Dosta puta sam

Maločas ste mogli nazirati sunčanu svetlost a sad su gusti oblaci zamračili sunce i evo krupnih kapljica plahovite kiše što počinje padati na morsku površinu i koje odavde izgledaju kao puščana zrna što

smo bili okruženi mnoštvom riba, a sad, osetivši na dnu talase, one su se razbegle tražeći po dnu zaklone i rupe. Evo gde beže i ajkule, uznemirene hukom i bukom na površini, i talasima koji već dopiru i do nas i ljuljaju našu

beže i ajkule, uznemirene hukom i bukom na površini, i talasima koji već dopiru i do nas i ljuljaju našu posmatračnicu. Evo ga i jedan gigantski morski đavo koji, bežeći, nosi na svojim širokim leđima nekoliko manjih riba priljubljenih uz njega

Obratite pažnju, jer ćete videti što nikad niste videli. Velika riba dodiruje njuškom naš prozor. Ali... evo je gde besno nasrće na staklo na kome se ogleda kao na ogledalu i po svoj prilici misli da je to kakva druga riba koja

Rakić, Milan - PESME

Tako sam i ja evo već tri noći Blažen i bujan, dok se pesme hore, U muzici, u cveću, i samoći, Sisao sreću sve do same zore.

No ja sam ipak retkost među njima: Ne ističem se rado. I sad, evo, Da ritam bude zvučniji, i rima, Ustupam mesto onom što je pev̓o Roksani nekad, neka mesto mene Otpeva opet pesmu

Ti ljubavnici s lažnim oreolom, I što se uvek lažnim perjem krase, Manji su od nas i srcem i bolom. Svi Grci nazad! — Evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I tamnomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad talasom, spava...

Ah, zbogom, Gospo: evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I sivomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad talasom, spava...

III I danas, da meni Gospod reče: ''Evo, Ja ti sada dajem silu i moć, stvori Svet novi i bolji o kome si pev̓o, I otvori širom vrata novoj zori.

OPROŠTAJNA PESMA (Poslednja objavljena pesma, štampana u ''Srpskom književnom glasniku'' 1929) OPROŠTAJNA PESMA Evo me, Gospo, nakon triest leta Sa proređenom, progrušanom kosom, Ko priviđenje sa drugoga sveta, Na Pegazu olinjalom i

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši. Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne trudi; od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi.

STADE VELIKA GRAJA NAVRH CRKVINE, NA SJEVERNOJ STRANI VIŠE JEZERA. SERDAR VUKOTA Što grajete, koji su vi jadi, a evo ste gori nego đeca! VUKOTA MRVALjEVIĆ Poleće ni jato jarebicah, i svakoju živu uhvatismo.

Proste naše žertve svekolike kad je naša tvrda postojbina sile turske nesita grobnica. Što je ovo evo neko doba te su naše gore umučale, ne razležu ratnijem klicima? Počinu ni rđa na oružje, ostade ni zemlja bez glavarah.

A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo!

A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo! A evo se, ljudi, okupljamo kâ svatovi pjani što se priča.

DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo! A evo se, ljudi, okupljamo kâ svatovi pjani što se priča. To je vama doista sramota, jer je vama ponajbliže doći.

Kad onamo, imaš što viđeti: Mujo Alić, turski kavazbaša, odveo nam Ružu Kasanovu i utekâ s bratom najmlađijem. Evo ima više no godina otkâ nešto među sobom glave. Ali ko bi moga pomisliti da će uzet Srpkinja Turčina?

Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokolenje. SERDAR VUKOTA Bog sa nama i anđeli boži! A evo si udrio, vladiko, u nekakve smućene vjetrove, kâ o marču kad udri vještica al' u jesen mutnu vjedogonja.

Kâ je nosiš, Bog-ti-bratska, Stanko? VOJVODA STANKO Teke, brate, što se derem njome, evo neko doba ne valja mi. SERDAR JANKO Kako sam se sinoć ismijao!

Pa sam stoga na kraj i utekâ, e blizu njih ne bih osvanuo. Evo vidiš kako smo daleko, i opeta ona teška vonja od nekrsti ovde zaudara. MRTVO DOBA NOĆI, SVE SPAVA.

Obeća mi i što mu ne iskah. I pomislih kad od njega pođoh: blago meni jutros i dovijek, evo sreće za sve Crnogorce, dajbudi ću povest dosta praha da s' imaju čim biti s Turcima.

Čije ovo pleće te ga gledam? Njegova se kuća ugasila, u nju neće kokota pojati; a evo je nasred njega šuplje kâ da si ga šilom prošupljio, a po njemu dvadeset grobovah, i nijedan nije izvan kuće.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

A ono evo prevare se! Video nju, Sofku, i mater, koja ma da je bila prevalila četrdesetu, ipak je još izgledala mlada i sveža.

— Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono. Ne može čovek da ih se otrese. Jedva donesoh. Evo... I ne pokazujući joj što im je donela, kao da nije vredno njihne pažnje, poče da trpa u kovčege belo brašno, a u

— Evo, na, Sofke! — poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom. — Ovo ti je poslala tetka Stoja i molila me, Bog zna kako, d

— Znam ja. Zar ja ne znam? Vidim ja sve. Pa zar | to? Zar ona (jamačno Sofka) da dočeka? Evo ja ću, ja ću da je hranim i čuvam. A ti, ti? (To se sigurno odnosilo na mater, njenu sestru.) Usta nemaš, jezik nemaš.

I uvodeći gosta u kapiju, poče mu pokazivati na kuću. — Evo, gazda Marko. Ovo je moj seraj. Ovo je ta, „efendi-Mitina kuća“.

Brzo spremaj! Evo nam gosti! A Magda tamo sva smušena. Ne zna kuda će. Kad ispade pred oca i poljubi ga u ruku, već glasa nije imala.

On je sam to tako nekada mislio da je lepota i mladost najpreča, najveća, sada evo zbog toga došao dotle, do siromaštva; a da nije tako mislio, ne bi njenu mater uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo,

I kada je tako u stvari bilo, zašto da se sada, kad evo to dođe, toliko džapala, bunila i time se samo pokazala i ona kao svaka, obična devojka, šiparica a ne ona Sofka koja

Ona, zadižući šalvare, da joj ne bi smetale, a i kosu sklanjajući iza vrata, potrčala bi odozgo k njemu. — Evo me, tato. I ljubila bi ga u ruku.

se Magda, dosetivši se da zbog gladi možda Sofka ne može da zaspi, jer se seti da ona, od kako je došla s kupanja pa evo čak ni do sada, ništa nije jela. — Pa hoćeš da ti donesem? Da idem i donesem štogod? — Neću! Ne! — vrati je Sofka.

— Evo me, tato! — dotrča Sofka do njega i | poljubi ga u ruku. On kao da oseti kako Sofkin poljubac zapahuje na kupanje, i, sav s

A sad, ne samo da to ne bi, nego evo Sofka sada nju i dva puta i to pred svima, naočigled sviju, poljubi u ruku, i to tako usrdno, od srca, da | ova,

Pandurović, Sima - PESME

On je čovek čestit, dobar...“ Glas muzike neke ječao je tmuo. „A ja ga volim; Ja moram s njime ići, vidiš evo...“ Glumac je neki u dvornici pev’o; Žagor života talasa se svuda, Radosti, bola, a ne zna se kuda.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Milica osta stojeći, držeći visoko luč. „Evo nas, serdaru, tvojijeh brata, da ti tugu iz kuće išćeramo, jer, bogami, niti nam je Božića ni veselja dok je tebi tako!

“ to rekavši, Radoje uze dijete sa Stanina krila pa ga sjede na svoje i poljubi u glavu. „Evo nam Miluna, ako Bog da! Glava je ista Milunova a i srce će biti očevo! A da kako!

“ „Vaistinu, braco Radoje“, umješa se Ivana, „nama je i do sad krivo bilo, što brastvo korotuje tolika vremena! Evo je minula godina i u njoj Božić jedan, pa evo dođe i drugi, minu i Đurđevdan, naša lijepa slava, a gusle ne zaguđeše

Evo je minula godina i u njoj Božić jedan, pa evo dođe i drugi, minu i Đurđevdan, naša lijepa slava, a gusle ne zaguđeše niti se orô poigra nigdje u plamenu, kao da je

„A, gle!“ udari se serdar dlanom po čelu, „a kamo nam uskok?“ „Kakav uskok?“ upitaše brastvenici začuđeni. „Evo ga, mi ga i smetosmo s uma! Diži se, bratko, diži. Hodi, sjedi da piješ!“ reče Ivana ljubazno, povukavši ga za kabanicu.

„Vaistinu, ako ne umijem u pjesmi, umijem ovako da vam kažem šta je zatijem bilo!“ „A da kaži!“ „Bogme, evo što: „Granajlije puške dohvatiste, „Paaa... dođoste evo ovdje... tres.

“ „A da kaži!“ „Bogme, evo što: „Granajlije puške dohvatiste, „Paaa... dođoste evo ovdje... tres. Dobro jutro i sretna ti nova godina, Gospodaru, tebi i Crnoj Gori. No mi smo, Gospodaru, i pogladnjeli...

Za njim još trojica. Onaj prvi poglêdaše na sve strane; vidjelo se da nekoga traži. „Evo nas Njeguši! Prilazite slobodno!“ viknu Otaš. „A jeste li tu Ozrinići?“ povrni onaj prvi. „Što bi te zapadoste?

„Evo večernji hlad“, primjeti Radoje, „no imamo li mi časova dogovora oko ove naše rabote, jer smo mi i umorni pa bi malo poč

Probudiše i onu trojicu koji tvrdo spavahu. „Jesu li?“ zapita Radoje onako sanjiv, dižući se s nategom. „Nijesu, no evo božije vrijeme udari“, odgovori Otaš. Otaš, ne izgovori još a oblak se prosu vrh njih, pljusak kao iz kabla.

bi da što radiš rukama, da se osnažiš; a, kao vlastelinu, najbolje bi ti dolikovalo da se naučiš rukovati sabljom. Evo, na primjer, uzmi ti ovaj štap a ja ću drugi pa da se siječemo!“ Vencel, smijući se pristane. Odmah ukrstiše štapove.

Vidi e je u tome nešto čudno, a može biti da i načuo bješe što, te iz daljega okoliši, pa opet na stvar. Evo ’vako poče: „Fala Bogu, brzo li rastu djevojke! Eto skoro minula godina, od kako liječah pokojnog Miluna.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Dva kraja i srijeda. — Odgovori se u šali kad ko zapita: ima li još mnogo neurađeno od kakva posla. Evo me na dvije noge kao kokot. — Odgovori se onome koji pita: gde si ili kako si? Eto, ne mogu dalje od kape!

nekakva žena imala sina Milutina i tri pastorka, pa umijesivši tri kolača, dala svakome pastorku po jedan, govoreći: „Evo vama svakome po jedan kolač, a vi mome Milutinu podajte samo po polutinu“. Mini ga sablja, mini ga puška!

— a on bi im na to odgovorio: „Hvala bogu, jer ne mogu“! Blago mene, evo moga kuma, samljeće mi bez ujma. — Kazao nekakav u sebi, koji je išao u vodenicu, pa našao kuma vodeničara; ali

koji je išao u vodenicu, pa našao kuma vodeničara; ali vodeničar opazivši njega sa žitom, pomisli u sebi: Blago meče, evo moga kuma, daće mi dva ujma. Da grdne crkve! a bijesni svetaca! grdna mjesta za jagnjivo!

9 Pitala žaba kornjaču, kad se prevalila preko jednog kamena: — Što ti bi, bona? — Evo moja luda glava, jer se nijesam naučila polako, pa sve u hitnji, a vrag uzeo i prešu!

Ako je preo gore, evo mu noža neka rasiječe. Ako je preo vode, evo mu kašike neka se preveze. Ako je preo polja, evo mu srpa neka raskosi!

Ako je preo gore, evo mu noža neka rasiječe. Ako je preo vode, evo mu kašike neka se preveze. Ako je preo polja, evo mu srpa neka raskosi!

Ako je preo gore, evo mu noža neka rasiječe. Ako je preo vode, evo mu kašike neka se preveze. Ako je preo polja, evo mu srpa neka raskosi!

OD VETRA 1 Evo ide (ime bajalice) da izbije vetrove valovite, nagazne, natrapne, namerne, vodene, pljuskane, crvene, bele, moraste,

Ja odoh starcu, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni starac reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusio mleka.

Krava meni reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusila sena. Ja odoh plastu, Da mi plast sena da, Da ja sena kravi dam, Da mi

Meni plast reče: — Evo ima tri godine dana Kako mene podgrizaju miši. Ja odoh mački, Da mi mačka mače da, Da ja mače plastu dam, Da mi

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

! — Prođi je se, ako Boga znaš! Ostavi je tu, đe je; a evo ja ću tebe učiniti čestita, što si me od nje izbavio (pa iščupa iz zemlje jednu travku, i pruži je čoveku): na ti ovu

“ — „Bog ti pomogao sinko.“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.

“ A čovek krsteći se poviče: „Pa šta ćeš ovđe, anate mate bilo?“ A krad- | ljivac odgovori: „Ćuti, evo sam ti donijo jednu slaninu.“ A čovek, još većma uplašen, poviče: „Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!

s Vama se vidjeti i poznati, jednako nagovarali i opominjali da naštampam što i Srpskijeh narodnijeh pripovijedaka: evo Vam ovom knjižicom ispunjujem tu želju.

đevojci: „Eto ovđe me nešto ujede”; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: „Evo ovđe me opet nešto ujede.” Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: „Ta zar si slijepa?

” Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: „Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje.” Onda mu đevojka kaže: „Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije.

Evo ovđe me nešto kolje.” Onda mu đevojka kaže: „Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije.” Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a

bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe viju šenicu, i poviče im: „Pomagajte, braćo, za Boga! evo me ćera Brko. Šta ću sad? kako ću prijeći pre- | ko ove vode?

ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!” A čoek odgovori: „Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću te

pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: „„Šta da se mučite tako daleko? Evo ima u mojoj pletivači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vam svima biti dosta.

sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: „„Ovamote braćo! Evo suhote!

Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I evo pišem vam da radost vaša bude ispunjena. I ovo je vest koji čuh od njega i povedam vam da je Bog svetlost i da tame u njem

svoje celovanje darujući mi, poče govoriti: „Čedo moje ljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje! Evo, već prispe vreme rastanka našeg.

Evo, već prispe vreme rastanka našeg. Evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da ispupi se rečeno: ,Zemlja si i u zemlju ćeš poći'. (Post.

Jedanaestog dana tog meseca videh ga kako se sprema za odlazak i rekoh mu: „O, blaženi gospodine Simeone! Evo već blagi tvoj sprema se ishod u pokoj tvoj.

Molbu njihovu primih, koja kaže: „Evo, u zemlji toj uskomešaše se narodi, a blaženi otac naš, gospodin Simeon, bivši nam gospodar i učitelj, tamo leži.

A evo, i po uspenju njegovom prečasno telo njegovo dvaput se sahrani — prvo u Svetoj Gori, gde i usnuće njegovo bi, i opet otud u

Pisa milošću Božijom prvi arhiepiskop sve Srpske zemlje, Sava grešni. I evo što se u Ovom mestu nađe, na blagoslov dajem ti krstić, da mi ga nosiš za spominjanje, i pojasić, jer sam ga polagao na

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Noge mi se osekle kad me zaprosio! Venčaćemo se petnajstog ovog meseca! Nema više treće smene, evo im šipak! A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje na mene!

A pre toga moram još i na stanicu, šalje mi cimerka paket sa garderobom! A evo i kiša, vidite, kako pljušti! Kolko vam imam? CMILjA: Sedamsto. JAGODA: Kolko je naroda!

STAVRA: Stoji na govornici i odoleva prirodnim pojavama! MILE: Kako ti to misliš? (Vraća se Ikonija) CMILjA: Evo ti komovica, stavi na kutnjak! IKONIJA: Na kutnjak? Bože me prosti, pa mene sasvim prestalo! Nisam ni opazila!

Devojke. Manijak! CMILjA: Kuku mene! Prvo pointe! JAGODA: Jurio me. I preko kufera! A pljusak! Ko iz kabla! Evo, još pada! Stigo me. Stego za ruku. Strašno. Ko da je kleštima. Evo. Još mi se poznaje. Pogledajte. Gleda me.

I preko kufera! A pljusak! Ko iz kabla! Evo, još pada! Stigo me. Stego za ruku. Strašno. Ko da je kleštima. Evo. Još mi se poznaje. Pogledajte. Gleda me. Evo ovako! Izbečeno! CMILjA: Nemote da me prepadate!

Evo, još pada! Stigo me. Stego za ruku. Strašno. Ko da je kleštima. Evo. Još mi se poznaje. Pogledajte. Gleda me. Evo ovako! Izbečeno! CMILjA: Nemote da me prepadate! JAGODA: Vidi se ludilo, nenormalan! Da ste mu samo oči videli!

Cmilja drži sveću i kišobran.) IKONIJA: Ne vidi se ni prst pred okom! ANĐELKO: Evo! Pogledaj! IKONIJA: Šta si to našo? ANĐELKO: Jednu nogu! IKONIJA: Anđelko, ništa ne diraj! Možda je i ubistvo!

Oćeš da zato prekidam večeru? STAVRA: Ima na mestu da te izgazim! MILE: Prvo pogledaj kaki su mi nalazi! Evo: krvna slika, urin, krvni pritisak, stolica, ekage, — sve mi dibidus negativno! Oš sad dudriš na bolesna čoveka?

ANĐELKO: Slušaj, moš ti to malo brže, oće ovi škembići da mi se olade! MILE: Sa tim Ilićem ja stojim evo ovako! Mogu da ti prolongiram šta oćeš!

VILOTIJEVIĆ: Šta ti to pričaš? PROSJAK: Slušaj... Evo ovako... (Njihov dalji razgovor se ne čuje) IKONIJA: Što li on toliko oko Vilotijevića? CMILjA: Mene pitaš!

Ovog mi momenta sinulo. STAVRA: Pa naravski da nije strašno! VILOTIJEVIĆ: Sad ću da ti kažem šta ću! Evo ovako: prvo ću da priznam pogreške, samokritički! A i neke veze su tu, valjda se nisu sve isprekidale! Je l tako?

(Umorna, uplakana, neuredna, držeći u ruci džemper koji se vuče po podu, ulazi Jagoda.) CMILjA: A, evo naše udavače! IKONIJA: Na šta to ličiš? Oćeš nešto da popiješ? JAGODA: Najbolje otrova!

Stanković, Borisav - JOVČA

MITA I to, i to, ja! I to s kafanskim ženama počeo, pa će kakvu bolest da navuče, pa će to u kuću da donese i evo, i kuću, i nas, familiju, da upropasti. ANĐA (očajna i pogledom moli ga, poriče). MITA To je, ja!

VELA (otrči brzo gore Jovči): Tato, evo vladika ide! JOVČA Ako je. Sigurno prvi put dolazi. VLADIKA (popeo se, ide Jovči).

Tebi ne treba. Bog ti je i inače dao sve što želiš. Nego, ja, jutros, u crkvi, za vreme službe, čuh, pa evo. (Sedaju na minderluk.) A zaželeo sam te se, odavna te nisam video. Koliko već godina kako nisi došao?!

VASKIN GLAS Mladene, jesi spremio piće i jelo? MLADEN (trza se, prekorno sebi): Eh, malo ne zaboravih. Evo, sad! (Odjuri levo.

MARIJA (iz kujne, zabuljena, držeći se rukama za glavu teturajući, smeteno se penje): Oh, evo, evo! JOVČA (kad je spazi gore, izdiže se više još, jedva se uzdržavajući od besa): Ovamo ti!

MARIJA (iz kujne, zabuljena, držeći se rukama za glavu teturajući, smeteno se penje): Oh, evo, evo! JOVČA (kad je spazi gore, izdiže se više još, jedva se uzdržavajući od besa): Ovamo ti!

Kaži, pa da te ubijem. Govori da to nije istina ili, oh, sve ću da pobijem! Govori brzo, brzo, jer evo već me duši (hvata se za prsi, vrat), steže, hvata... Govori, kaži da možda, možda... (Izmiče se, prestravljen.

šare na njoj; sasvim mu se približila te zajedno sastavili glave i zure u prst njen koji šara po kosti i tumači znake): Evo, gazdo, evo ga to drvce... a evo odovud kao neki mlaz... pa kao pošao da ga osveži, napoji...

sasvim mu se približila te zajedno sastavili glave i zure u prst njen koji šara po kosti i tumači znake): Evo, gazdo, evo ga to drvce... a evo odovud kao neki mlaz... pa kao pošao da ga osveži, napoji...

a evo odovud kao neki mlaz... pa kao pošao da ga osveži, napoji... ali, evo gde si i ti (kucka noktom na jednom mestu).

a evo odovud kao neki mlaz... pa kao pošao da ga osveži, napoji... ali, evo gde si i ti (kucka noktom na jednom mestu).

JOVČA (se stresa, hteo bi da ne gleda, ustrepti očima, zažmuri, opet progleda oštro). NAZA Evo, tu, između njih... i — ne davaš... prečiš... JOVČA (se hvata za glavu). NAZA I zato si grešan.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

GREČESKE KNjIGE 16 KAKO SAM POSTAO KAPAMADžIJA I TRGOVAC 18 POČETAK MOJEGA PUTOVANjA 32 EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO 36 ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI 47 ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA DIMITRIJA

usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče — evo, u kakvo su me sostojanije doveli bili moji bez rasuždenija prolozi.

” Nisam nimalo sumnjavao upodobiti sebe apostolu, govoreći: „Ko će me odlučiti od ljubavi Hristove? Evo, kakovu silu imaju prve nauke s kojima se mlado srce napoji i napuni!

Pak se čudimo zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumija i upornosti! Evo ti uzrok. Iz prve mladosti čuju kojekakve prepovetke, to vrlo upamte.

Nipošto i nikako! Ja ću devstvo moje hraniti, anđelom ću podoban biti! Evo, braćo, ljudi, kakav sam vam ja onda svetac bio!

I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu. Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosvešteni vam svako visokopočitanije

ˋ Evo, moj Malenica, i proči koji me slušate, dobrodeteljno i bogougodno bogatstva upotre|bljenije; evo kojega ja bogata — sreć

ˋ Evo, moj Malenica, i proči koji me slušate, dobrodeteljno i bogougodno bogatstva upotre|bljenije; evo kojega ja bogata — srećna vmenjavam i naričem.

I, evo, kako ti se uveo savršeni i opšti običaj dok su se ljudi i narod obikli misliti da u neženidbi stoji velika svetinja.

Kako ćemo i[h], dakle, iskušavati? Evo kako. Valja odbaciti svaki detinjski strah i po pravomu i zdravomu razumu rasuditi - ono što se uči, je li moguće?

od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni [h]aljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo, kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama.

i siromasi našli su se s vreme-nom u tolikom izobiliju i bogatstvu da cari i kralji u potrebam pomoć su od njih iskali. Evo, dakle, moja deco, što čini malo pomalo običaj.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

zafratrio, dakle, kad je umro za svijet, a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja umro, onako kao što i mi mremo. Evo tijeh bilježaka u bunjevačkom govoru, sasvijem kao što je u pomenutoj knjizi: „Fra-Brne II (†† 1519).

Pošto bi se Kušmelj isplakao, uzela bi ona Škemba preda se, pa mu počne ovako tepati: — Evo, ko će biti naš redovnik, naš biskup, naša kruna!... Je li da oces, moj kopicane (koprcane)?

, opet je više to tražio od đaka, no marljivost u nauci. Evo kako je Bakonja provodio vrijeme prve godine svoga đakovanja.

„Kamo te, Bukaru!“ — „Ja? Je li? Evo me, ja! Pušti me, vire ti, da ispijem po lule! — odgovarao je obično. Jednoga večera zasijala mjesečina kroz omeč, bi

— pita Tetka tobož preplašen i uze ga pod ruku. — Ta nije zar? — B-b-b, bižmo! — Ma od koga da bižimo? Ta evo nema nikoga za tobom! A onaj je Pivalica zar ostâ u kamari. Je li se ispovija!

— pitaju seljaci. — Jest, braćo! Bog uvik čini čudesa nad dobrim ljudima. Evo našeg fra-Brne zdrava. Sad će s namikarci u crkvu. Ajdemo, brate Brne. Nije mu bilo druge, no pođe.

— Tako! Šta je to? Šta... — Evo šta je. Slagâ sam vam da nisam pušija, ali neću više — reče i razbi lulu o prag, a duvan prosu kroz prozor, pa sta

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde? Evo već teške ruke sna Pribijaju te kocem za tle. Kuda pobeći u ovaj čas Kristalno prazan, slep i čist? O gde su vrata?

Još teško nam je da priznamo da je veče Iako se mešaju blizine i dalj. Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al — evo gde stojimo. Tama nas presvlači U drugu rizu i mi postajemo sen.

Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu. Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.

Veverice, izmišljena na grani: što me drsko Gledaš, kad te evo nema nigde u vazduhu? Čuj: mehur u vodi napet oblom opnom Prsnu od mog oka dirnut sjajnim šiljkom.

Noć je tako duga, skoro s bojom groba, U njoj moja glava evo već se ljulja: Ja ukočen stojim s kamenom sred zgloba. SLOBODA JE USAMLjENOST Sâm sam.

Prazan sam i beo kao dno krečane. Najzad, crni svete, evo tvoga belca! Međ rebrima smet mi snežno granje zida. Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.

Od nje se više odvojiti neću. Čim zavesu maknem: već na mene sleću Dimljive latice cveta koga nema. Evo bežim kroz nju, iz nje, ali sporo. Manje mi se noge kao u kornjače.

Lik svoj senkom crtam i na drevnom zidu. Siva školjko trga prastare Siene I ja ti evo stigoh na rub, loman, Da rukom i okom: u vreme odevene Taknem mračne crkve i toranj ogroman.

Oči traže vidik gde je strana peta. O — ja sramno padam u šareni pesak Turoban i taman a — igračka sveta. Kud ću: evo ležem dok mi vali Nude šuplju penu mesto pravih reči.

Pesme — iskazane iz grla da ih čuje Veliko uvo sveta — evo natrag huje. Zar je tu južni kraj i jedino im žalo? Blizu je praznina i rub se približuje: Reči ove pesme izdržite

I misao se evo tanji, A volja čili, srce grči. I već sam dvaput, triput manji. I klečim ko na nekoj srči. A do pre samo trena dva-tri Se

Ja činim taj korak: al sa njime gle Kao da vučem korenje i vreže Iz nečega što sam dosad zvao tle. Evo me gde lebdim u vazduhu sad Trenutak jedan van zemaljske teže. Moj povratak novi biće opet pad.

Ćosić, Dobrica - KORENI

„Evo, i sad lepo vidim majku i oca, svoju braću, sestre, a okolo tušta i tma naroda. Ne umem da ti ispričam, ali vadim“, gov

— Što si me zvao? — osorno upita Aćim. — Prvo sedi, čiča-Aćime. Evo ti stolica — ustade i prinese mu stolicu. — Nisam ja za tebe čiča.

— Jedna kao Simka rodila je dete s dve glave šapuće Anđa. — Evo, skoro će ponoć, u bakrač vodu opet moram da dolijem, a još ništa. — Biće žensko.

— Moram da idem. Šta ću ja da radim ako mi Adam... Svi su otišli. Svi. — Đorđe se saginje, ruke mu mile po cigli. — Evo ti! — Andra mu pruži gunj.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Nasmeja se starac, sve mu se stomak tresao. Đavolak sav pretrnu, a Poglavica ga potapša po obrazu, pa reče: — Evo ti čičak! Svako na koga ga baciš, steći će, istog trena, i rogove i rep, jer to je začaran čičak.

Iznad njih treperile su zvezde. Plačku se učini da vidi kako se neke od njih spuštaju ka zemlji. Evo ih, tu su! Kad bi bar bio zvezda! Zvezdama niko ništa ne može.

mu skliznu suza, on podiže ruku da je obriše, kad kraj samog uzglavlja ču nečiji tanušni glas: — Ko kaže da nema? Evo ti vode! Neko majušno, svetlo biće stajalo mu je kraj jastuka i nudilo čašu vode držeći je obema rukama.

— odgovarale su ptice. — Tri dana letenja su daleko, ali žure, stići će... A kada prođoše ta tri dana, evo malih svirača! Skupi se celo ribarsko selo. Veselju nikad kraja, ali i uhode su putovale, prerušene.

— Ne mogu ti to reći! — šapnu ozbiljno. — Dalek je put do nje, vreme mi je da pođem, ali evo ti moja košuljica i sve što zaželiš biće ti ispunjeno, ako nije besmisleno ili zlo. To zapamti.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

I, evo, uporne nedoumice opstaju u vekovima: nemoćan pred njima, Gospodar Jevrem nastavlja da jaše pored kuće u kojoj je živeo

od čuđenja, jurili su sa bakljama, Vasin lik je sevao na njihovim svetlostima, okovane dveri velike kapije cy ce, evo, rasklapale i Zmaj od Avale se, u skoku, našao na ulazu u Beograd.

(Tuđa dobroćudnost je, evo, osobina koja prati i Uzun-Mirkov život i Uzun-Mirkovu smrt.) Pitale su se: — Šta li je to uzun?

) Izgledao je sve sumnjiviji, a grizlo ga je osećanje krivice: umesto da izgladi jedan nesporazum izazvao je, evo, i drugi; umesto da ga izbavi, Protu je morao da ostavi u njegovoj nevolji u koju ga je on nagnao; on sam je morao da se

I dalje je prepoznavao: neko je, evo, protrčao, to su mala, bosa stopala, još trapava, a u tragovima tih stopala ostaje prah vedrine.

njega, pravog krivca, nije ni mogla da prihvati oproštaj; najviše zato što je taj već svemoćni Gospodar, pred kojim se, evo, klanjaju i visoki sveštenici, i njegova braća, i sav narod, pred kojim će se, za koji tren, pokloniti i ona, ipak

duboko, pred onim koji je sad bio samo Gospodar, ne i Miloš, i izgovorila reči koje je davno pripremila: — Gospodaru, evo dve pune puške! Ili praštaj, ili ubijaj; ovako se više ne može!... Ali Milan Đ.

Groblje se prostiralo nešto iznad ovog parka koji se danas zove Studentski a u kojem je, evo, i njegova krupna bronzana prilika, spomenik Dositeju.

Vrteška sa nepredvidljivim okretajima, život mu je, evo, opet pripremio iznenađenje: Dositej je osetio da će u ovoj kući još jednom, moći da odahne, jer je umor, za čas, bio

A evo kako je to bilo: na jedan dogovor sa zemunskim trgovcima on je, u Zemun, slučajno stigao nešto ranije; onda je, opet sl

Sad je morao da prizna jer je ovo Zdanje, naočigled svima, udruživalo moć i dobrotu i to je bila podvala koju je sebi, evo smislio. Sam sebi?

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani. A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta!

Dižite škole, Deca vas mole! Jer ima l' gora srama i stida Neg' svome čedu ne dati vida! Jer evo svetlost svetu se sprema, A vaš da porod očiju nema! dižite škole, Deca vas mole!

Prevrnem list, prevrnem i drugi: Pred očima mi glave prolaze, K'o lubanje koštane mrtvačke. Sad evo već „otkroveniju“ red.

Otvori knjigu!“ Ja je otvorim. Ja prevrćem, al' i on pažljivo u glavama upleten vreba stih. „Ha! evo ga! gle, ja sam alfa i - -“ Okrenem se, al' - nema gosta mog! Gle prokletnika! prevario me!

I, evo, usamljen sada, On sanja o bajnoj zemlji i njenim poljima cvetnim. U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje

Al' našto sve to? da li vodi čemu! Možda svetlosti budućnosti nove?... Da tu izrečem praznu anatemu, A život, evo, obiljem me zove!

U grlu glas mi treperi i grca! K'o vrelo gvožđe duša mi se kali U ognju krvi, i suzi što vrca! „I evo Ti se teškom kletvom kunem; Zvezdanim plavim nebom nada sobom, I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem, Životom svojim

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

ti koje je ime svuda sveto do granice zrakah svijetlijeh, zaštiti me štitom mogućijem od olujah korabljekrušnijeh! Evo žertva s oltara čistoga! Ne dadu joj pravo k nebu ići, na koga je slavu sažežena.

plamteć veličestvom neba, podobno sam njima uradio: nekakvo me svojstvo diglo tamo, nekakav me sveti magnet tegli. Evo slabe i malene iskre među sunca plamteće svjetove što bogatstvom lučah besmrtnijeh potapaju prostor i mirove!

Gle, idejo, iskro besamrtna, dosad su te struje i potoci okeana ovog zanosile, sad nas evo na izvor čudesah, sad nas evo u carstvo svjetlosti, na valove tihe beskonačne, zapaljene ognjem besmrtnijem, vječnim

idejo, iskro besamrtna, dosad su te struje i potoci okeana ovog zanosile, sad nas evo na izvor čudesah, sad nas evo u carstvo svjetlosti, na valove tihe beskonačne, zapaljene ognjem besmrtnijem, vječnim ognjem sveštene ljubovi; ovđe

„Evo, - reče slatkoglasni angel - sad će vreme biti od odiha, što vi kod vas noću nazivate.“ Naprijed mi raskaza javljenja

" Mihail mu tihim glasom reče: "On je tebi jednome izvjestan; evo kako ja o njemu mislim: šar nebesa prestolodržnoga najsjajni je i najveći, zna se, - sredina je on prostora svega.

iz haosa zdrobljenih nebesah poče male stvarati mirove, slabima ih punit žiteljima, kako će mu sve pokorno biti. Evo slučaj - sa užasom kriknu - s kojijem je smjeli vladac neba svemogućstva ime polučio, al' Satana otkriva tainu!

Zli vladalac kad se sa zlom vjenča, pozdravi mu odsvud zagrmješe - on vjernosti gordo zahvaljuje. Evo Adam, evo Noelopan, evo Razec i evo Askela: od njihova nesretnjega lika otpadnika neba pozdravljaju, kunu mu se bit

Zli vladalac kad se sa zlom vjenča, pozdravi mu odsvud zagrmješe - on vjernosti gordo zahvaljuje. Evo Adam, evo Noelopan, evo Razec i evo Askela: od njihova nesretnjega lika otpadnika neba pozdravljaju, kunu mu se bit družina

Evo Adam, evo Noelopan, evo Razec i evo Askela: od njihova nesretnjega lika otpadnika neba pozdravljaju, kunu mu se bit družina vjerna, samo

Evo Adam, evo Noelopan, evo Razec i evo Askela: od njihova nesretnjega lika otpadnika neba pozdravljaju, kunu mu se bit družina vjerna, samo svoju riječ da

Adam pređe nebesnu granicu sa svojijem žalosnijem likom; staviše ih pred vrata vječnosti. Evo Adam u plot obučeni sa podrugom u polja edemska.

Popa, Vasko - KORA

nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je na pučini čaja u šolji Rđa što se hvata Na rubovima našega

li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je na pučini čaja u šolji Rđa što se hvata Na rubovima našega smeha Zmija sklupčana u dnu ogledala Da li ću

se hvata Na rubovima našega smeha Zmija sklupčana u dnu ogledala Da li ću moći da te sklonim Iz tvoga lica u moje Evo ga treća je senka U našoj izmišljenoj šetnji Neočekivani ponor Između naših reči Kopita što tutnje Pod svodovima naših

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato me je iznenadilo i začudilo što je Viland olako prešao preko njega, a dugo se zadržao na beznačajnim zbivanjima. Evo što on o tome kaže. „Razgovori tih dvaju prirodnjaka bili su, verovatno, dosta zanimljivi da bi zaslužili saopštenje.

Tako moram, godinama, podešavati svoj posao prema sredstvima kojima raspolažem i, evo, čime sam otpočeo. Moja lična biblioteka koja mi, jedina, stoji na raspoloženju dobro je snabdevena literaturom

Možda bi ti spisi mogli i drugima poslužiti za zabavu i pouku. Zato ih, evo, predajem javnosti. Kada sam, radeći na svojoj doktorskoj disertaciji, učinio prvi korak na putu naučničke

Poći ću - tako sam odlučio - pravo u Kroton. Evo me već ovde. Pala je noć. Cela varoš spava dubokim snom pravednika, jer je njen vaspitač Pitagora, svojim ličnim

- No evo da ti ispričam kako će se sve to dogoditi i odigrati. „Kada posle moje smrti moji sugrađani, koji rado putuju po svetu

I taj prašak, koliko god da ti njegovi delići izgledaju sićušni, možeš razdvojiti u još sitnije deliće. Evo pogledaj!“ On uze pregršt soli, sasu je u vodu i razmuti je jednim štapićem.

„Pogledaj ovu divnu mirnoću mora!“, reče Demokritos. „To ti je verna slika prave sreće!“ „Kako to misliš?“ „Evo kako.

Prepisah sve što pronađoh, vratih se u Stagiru, a kad moj otac umre, prodadoh svoje imanje i dođoh evo ovamo da pođem u koju od ovdašnjih filozofskih škola“, „Ovde si, sinovče, na pravom mestu, jer ovde ima učitelja i

„On je i astronom, i to u najboljem smislu reči, onakav kakav treba da bude“. „A kakav, ako smem da znam?“ „Evo vidiš, sinko.

Nepismeno, upravo neukusno napisana, bez stila i pesničkog poleta“. On spusti glas i poče opet da šapuće: „Evo nas trojica, kako ovde na okupu sedimo, možemo, mislim sa pravom, reći da smo nešto uradili i stvorili.

Put koji sam pri tom išao bio je ovaj. On pokaza rukom na tablu koja je visila iza njega na zidu. „Evo ovde vidite tri slike kojima su Zemlja, Sunce i Mesec predočeni u tri razna međusobna položaja.

položaju tih triju tela, vide nad svojom glavom stanovnici onoga dela Zemljine površine gde je ova modra linija, evo ovde na ovom mestu, prodire, totalno pomračenje Sunca. Mesec se našao između tih stanovika i Sunca, i zaklonio im ga.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Sad naprotiv: maločas sumoran i snužden menjam se za tren oka i evo me veselog. Je l' te, prosto neverovatno? Zato i kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po

„A zar je mene teško upoznati? Ja sve kažem što mi je na srcu. A evo ti po čemu znam da sad volim isto onako, kako da ti kažem, bezumno kao što sam voleo kad sam bio student i još više...

— Pa, znaš kakvi smo danas. U onom uzbuđenju ja nesmotreno požurih da ga obradujem: — Molim te, pre svega, evo novca, doneo sam ti. On me pogleda blago-prekorno pa mi hitro zadrža ruku kojom sam se mašio da tražim novac.

A ja sam rekao... ali evo čitaj optužni raport i kaži sam. Pa uze sa stola jednu malu grupu ak[a]ta, potraži nešto i kad pronađe: — Evo, molim

ali evo čitaj optužni raport i kaži sam. Pa uze sa stola jednu malu grupu ak[a]ta, potraži nešto i kad pronađe: — Evo, molim te, čuj šta sam rekao: „Mi se danas bijemo i ginemo da bi srećnije živeli budući naraštaji; naši su očevi

“ Ja ne govorim o izvanrednim prirodama... I, evo, kako je dalje naveo moje reči, evo šta sam još kazao: „I da ne smem govoriti kada se bez potrebe naređuju krvavi

“ Ja ne govorim o izvanrednim prirodama... I, evo, kako je dalje naveo moje reči, evo šta sam još kazao: „I da ne smem govoriti kada se bez potrebe naređuju krvavi juriši i napadi što redovno staju života

Ali da mi ..je samo ta muka! — Ja vidim, ja osećam da imaš krupnijih briga — rekoh. — Zašto mi se ne poveriš? — Pa, evo — reče on — prvo: otac mi je obešen. — Jadni Nikola — kriknuh iznenađen i zgrabih ga za ruku. — Šta mi kažeš?

Ja ga zagrlih i plakah zajedno s njim, ali odmah zatim on se pribra i stade me umirivati: — Evo — pružajući mi jednu dopisnu kartu koju uze sa stola. — Čitaj ovo.

Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost. A ja ti se zaklinjem da ću sve preboleti, nje radi. Jer, evo, moj put beše trnovit, užasan.

rajskom vrtu, gde smo se zamišljali neprestano zagrljeni, mi smo gledali našu sreću nepomućenu, neprekidnu, apsolutnu. Evo, često uzmem njenu fotografiju, gledam i mislim: koliko sam joj puta, držeći je na grudima, obećavao raj u koji ću je

jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam, stojim, živim, evo me.“ Napićemo se, bogami. Ona stvar mora da je izravnata.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

(Rođen sam u pomoračkoj obitelji, a evo ni dan-danas ne znam što te dvije riječi pravo znače: one i sad za mene imaju neku tajanstvenu, pomalo mitsku

ozaruje kratkim bljeskom ko zna kakve daleke šimere ili utjehom ko zna kakve neizvjesne nade, svaki put sam pomišljao: evo se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće

— Što radiš, Anka? — Evo čistim ribu za večeru. — Čisti, Anka, čisti! Položila bi zatim ruku na rame staroj slijepoj Lukrici, koja je sjedila

— Kako je, moja Lukrice? — Dobro. Evo sam uzela da razmrsim ovo nešto vune. — Neka, neka, Lukrice! Onda bi zavirila k meni, koji sam razmazivao akvarelom

Ponekad mi se čini da mi je baš ta zvonjava i razboljela dušu, i da je baš odatle i pronosim evo sveđ razboljenu kroz život.

Ali ipak svoje vrste luksuz! A evo sad kao da sam poslušao njihov savjet. Ta nije valjda da sam pod starost dobio i takve ambicije?!

Samo, za to bi trebalo da otkupim još i onaj trouglasti komadić terena, dođi amo, postavi se ovdje, evo ovdje, vidiš: ravno ovom linijom gore do ceste. Ali vlasnik, seljak, neće da proda.

Slično je i ovo... Pokuša opet ići dvjema stazicama u isti mah, pa trima, pa četirma: stvarno ide! Evo, čitava delta je moja! Samo da se ne probudim, samo da se ne probudim!

A koliko li zla znade nanijeti ljudima! Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivna čovjeka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka. U tom knez progovori: — Evo Miloševa Srete. Šta velite ljudi? — Nek mu je srećno!

— Ko, zar Jevđović?... Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš.

Pođe mu srdžba uz grudi, ali se on uzdrža. U tom se začu iz kuće slabačak i promukao glas: — Evo me, Pero, sad ću. Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka.

— A, evo nam trećega! — viknu apotekar, koji seđaše sa Živkom Čapljom, pensionovanim pisarem. Videći da je Vujo raspoložen, on

— Evo ti družine, harambašo! — reče Vujo, kad uđoše u sobu kod Đurice. — Ovaj će ti biti pobratim i drug na svakom koraku, a

Još korak dva, i evo ga na čistoj kosi, sa koje mu se otvara pogled na selo i na sve, što mu je sad tako drago i tako poznato.

»Evo zgode — pomisli ON — do mraka će morati makar jednom doći na izvor, pa... samo da je vidim, makar iz kakve zasede, prik

— Pa... kako kome. Nekome bih se, može biti, i dao. — Gle jako! A kome li to? — Evo ti puške, ako hoćeš, pa da vidiš kome.

Toliko je puta ona slušala od momaka razne izjave — razume se ljubavne — ali sve to ne beše ovako rečeno. — »Evo ti puške, pa se uveri.« I kad mu se upre puška u grudi, on stoji nepomičan. To nije običan čovek...

— Brže govori gde su pare, ili ćemo sad da koljemo! — Ne, duše ti; samo njega nemoj. Evo para, eno ih u vajatu. Zlikovci je poteraše pred sobom u vajat.

— Pa... gotovo uvek — odgovori Vujo, vadeći novce i dajući ih Đurici. — Evo ti deset dukata. Moramo uskoro opet na posao, jer nisam još svima našim ljudima dao, a ljudi traže.

— Hoću ja, ali na lisice. Satre mi, prokletinja, kokoši, pa hoću danas da je čekam. — Evo ti, brate — reče mu komšija, iznevši pocrnelu od čađi pušku — pun je još od lanjskoga Božića, samo naspi novoga baruta

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar im sad podeli njihove stvari i reče: — Zadržite, deco, smrt koja za mnom evo juri, i ne puštajte je sve donde dok ja malo odavde ne odmaknem.

Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide. Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi radila. A bog reče: — Neka mori malu djecu.

On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga

Ali joj soldat opet ne dade, nego otide sam, pa kaže: — Evo je došla opet smrt, pa pita šta će sad raditi. Bog reče: — Neka sad mori stare ljude.

on, a kad iziđe, kaže mi da si ti rekao da onaj sav kamen nasitno stučem, te ja otidem, pa opet devet godina udride, evo sve dosad, pa vidiš kakva sam se načinila. Pa me još ni sad ne bi pustio, da nijesam utekla.

— Bog pomogao! — odgovori starac. — Pa šta radiš? — pita ga sveti Ilija. — Evo ložim vatru — izadre se starac onako ljutito, a sveti Ilija mu reče: — Nemoj se ljutiti, jer ti ne znaš s kim imaš

Kad zamalo al̓ dođe vrag, pa ga pita: — Šta radiš, stari? A stari se izadre: — Evo ložim vatru. — A kad ti je godina? — pita ga vrag. — Danas, — odgovori stari opet ljutito. — Pa hoćeš li još služiti?

Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: — Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom.

Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk, i kad bude gotov, metne ga pred kuću, pa kaže ženi: — Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti.

do oca, sve mu ispriča šta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momče kutarisalo i kako ga je pobratila, i kako ga je, evo, dovela njemu da ga za to daruje.

— Eto vidiš, mati, to sam ti stekao za konja. — A što ti to ne kaza svojoj materi cinoć, nego te onako izbih? — Evo ti kažem sad, nego kaži ti meni jesmo li se sad pomirili. — Jesmo, sine, jesmo, — pa ga stade grliti i ljubiti.

— Zapovijedam da mi donesete sultaniju, carsku najljepšu kćer. Oni se pokloniše i nestade ih, i za tili čas evo ih gdje donesoše sultaniju.

Petković, Vladislav Dis - PESME

NA OČEVOM GROBU Gospođici R. G. Oče, evo opet mene. Tvoja cura traži tebe: Sad je bolna, naglo vene: Ne poznaje danas sebe. Otkad nisam bila ovde!

Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše.

Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše.

PESMA BEZ REČI Evo danas umor pao na me. U očima pogled zaborava, Moja svest mi, u daljini tame, I duh, k'o cvet u jeseni, spava, I duh

Ja spavam po idejama evo, S mirisom oblaka i prašine, Ali ti, kojoj sam nekad pev'o, Kada uzdah tvoj se za mnom vine Na poslednjem zvuku

I ja ne čujem suze, ni slavuje, Ni kad je doš'o oblik zaborava. SA ZAKLOPLjENIM OČIMA Ponova evo ja nalazim sebe U plodnom kraju staroga neznanja; Ponova evo osećam potrebe Za pali trijumf bola i nadanja I iluzija, i

SA ZAKLOPLjENIM OČIMA Ponova evo ja nalazim sebe U plodnom kraju staroga neznanja; Ponova evo osećam potrebe Za pali trijumf bola i nadanja I iluzija, i za sve potrebe, Saranu cveća, želja i stradanja.

imam ići, I kakav meni grob podneblje krije, Da li će duh mi iz tela se dići, I gde će biti kada mene nije, — O tome evo ja ne mislim sada.

Sam u toj noći kako opet bega I kako juri za prvim poljupcem. 1912. ROB Knjigo moja sviju snova, evo roba! Oko duše, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronašao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Knjigo moja sviju snova, evo roba! Oko duše, zoro dana, boje zraka, Ja sam tebe pronašao do svog groba Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Nebo mije tvoja ljubav, tvoja soba, Vera mi je tvoje lice bez oblaka — Knjigo moja sviju snova, evo roba, Da te grli, da te voli iz svog mraka. 1912.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije s praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela s tim antičkim ratnim oružjem koje će se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim.

U periodu od nekoliko nedelja, zadobio sam Edisonovo poverenje. Evo kako se to dogodilo. Na parobrodu “ Oregon”, najbržem putničkom parobrodu u to vreme, pokvarila su se oba pogona za

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

zasnovano na slepim predrasudama, stvorilo je između njega i mene jaz koji je svakog dana bivao sve dublji o tome evo nekoliko podataka. Pričao sam mu, kako sam, kao i hiljade drugih na dan izbora 1876.

Često sam razmišljao o jednoj staroj ideji na koju sam prvi put došao kad sam bio student u Kembridžu. Evo u čemu je ta ideja: naši, američki koledži i univerziteti morali bi proslavljati dane posvećene uspomenama na one ljude

Nikad nije bilo naučne ekspedicije kojaje krenula u traganje za naučnim blagom i koja se vratila sa većim bogatstvom. Evo te analogije: Ako prstima stisnemo krakove neke zvučne viljuške, a onda je pustimo da slobodno vibrira, njeni krakovi

koje je lepo interpretirao doktor Vernon Kelog, stalni sekretar Saveta i predsednik njegovog odeljenja za prosvetu. Evo kako je on prikazao jedno odeljenje: „On (Nacionalni savet za naučna istraživanja) će stalno nastojati da podstiče želju

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

A treba li ti još ko? —Ne treba drugi. Dosta si ti! Dakle, hoćeš li? —Ne znam ja... Pitaj brata, evo ga! i pokaže rukom na nj. —Što će ti brat? — umeša se drugi i poče se ceriti. —Da ko će?!

Uneke usprene i opet sam sobom govori: — Evo zvijezde trepere, eno brod stoji usred mora kao zakovan, nema ćuha od vjetra, tišina je kao u ledu. —Ustani!

— Evo ga k meni, — veli, — biće da mu je što potreba — Diže se i pođe mu u susret. A on, i ne gledajući na me, reče joj: .

I misao se izvinu čak u ono doba kad Isusa Nazarenina svjetina mučijaše; čini mu se da je to juče, bilo, i evo svake godine neminovno ponavlja se.

Ko će pokupiti perušinu kad je vjetar raznese? — Pa pogleda u društvo otvoreno: — Eto mene, a evo vas: ako me uhvatite u zlu djelu, radite od mene što hoćete...

—Vodi ga! — veli Ilija Anđi i mrko preda se gleda. —Evo, dobar čovječe, neka mu povežem ranu! —odgovori žena. — Ali što ga nagrdi?...Njoj, brate, njoj trebalo bi da iskopaš oči!

Okrivljenici odriču. — Dobra komšinica, gospodine, — veli Pavao, pa svrnuo k njoj, onako na razgovor... Evo, recimo, da sam ja njega našao onako u mojoj kući, boga mi ponudio bi' ga rakijom, kad bi' imao, a šta bi drugo?

Vala, ohladniće i ona; — nasmeja se preko volje Ilija, i dalje raskidano o nečem govori: — Na, evo ti, — veli staroj, setivši se, — evo ti spasitelja! — i pruži joj sklenicu vina. — Nazdravi, stara!

i ona; — nasmeja se preko volje Ilija, i dalje raskidano o nečem govori: — Na, evo ti, — veli staroj, setivši se, — evo ti spasitelja! — i pruži joj sklenicu vina. — Nazdravi, stara! —Fala ti, sine, valjaće ti za dušu!

—Čuo sam.... —Pa?... Ti znaš da volim tebe. Povedi me sobom sreće mi, evo me sa stope, odmah... Hoćeš, Pavle? — Ne mogu! — odgovori momče, premišljajuć.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

komuniciranju potiču upravo iz one druge, neformalne sfere u kulturi, koje nisu svesni ni sami njeni nosioci. Evo jednog Holovog primera: kad je američki poljoprivredni stručnjak upitao nekog egipatskog seljaka koliki prinos te godine

A evo kako ga Matić seče i razbija: Našto mi inače sad ove mi oči? Kad pesnik polazi od izvesne zadate metričke sheme, onda s

I evo još samo jedan primer kako se ritmičkomelodijska „iskra izvija“ iz jezičkoga „kamena“ kad se u pesmi „Samo peva tajni p

pozlate i predrasude koje se pletu oko ovoga mita, a pri tome ništa nije izgubljeno od njegove univerzalne ljudske mere. Evo, na primer, kako lokalni, zatvoreni nacionalnomitski simboli carice, njenih slugu i njenoga carskog srebra prerastaju u

Početak žurnog koračanja drumom preobraća se u: „opasah bedra drumom žurnim“. Evo najpre cele, uostalom izvrsne strofe, s podvučenim primerima: Čim u žudnji opasah bedra drumom žurnim kroz gore, Stid

dedova („Bozi su moji dedovi“), to jest do slovenskih bogova: I ko tur mrki, preko plandišta, Kroz žitna polja evo dolazim, I gazim klasje i zrna gazim. – Gledajte, bozi, mene mladića! („Gledajte, bozi!

Najpre evo stiha u kome se prvi put počelo nazirati prisustvo pesnika koji je, po svemu sudeći, presudno uticao na Drainca: „O ta

mogućnost preterivanja i zloupotrebe metafore, što i samo za sebe u avangardnoj poeziji postaje – evo i kod Drainca – novi i prilično učestali trop.

kod Drainca ipak ima primese kosmičkoga, i to u jednom tako tananom vidu da celoj knjizi daje visoke pesničke valere. Evo još jednog primera: „U oproštajnim pozdravima ostaće otisci zvezda na rukama.

„tri zvezde device“) gubi devičanstvo, i to ga gubi isto onako – evo još jedne, šire paralele sa pesmom „Nebeski prsten“ iz narednoga ciklusa – kao što se i sjaj nebeskog prstena „propio“

čudesnome svetu u usmenome književnom predanju, a tamo je nebo višespratno, može se čak otključavati i zaključavati i sl. Evo tri deseterca iz pesme o Ognjenoj Mariji iz Vukove zbirke: Molićemo boga istinoga Nek nam dade ključe od nebesa, Da

Sva su objašnjenja privremena, dok ne dođu bolja ili drugačija. Evo, i ja sada u ovom razgovoru mirno iznosim objašnjenja, kao da ne znam da su rizična i uslovna, a jesu.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

(Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom? ANKIN GLAS (spolja): Evo! ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe! Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

Dajte mi šešir, idem sama!... ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! DARA: Bože, mama, otkud to ide! ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja! RAKA: I ja ću (Dune na vrata.) ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu.

Majka joj je izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevet tim samcima... DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka. ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate.

XXI ŽIVKA, DARA ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko... najedanput zaigra. DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga Čeda. ŽIVKA: Je l' trči? Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.

RAKA: Dole vlada!... ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete! RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac! ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.

– Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (Zatvara telefon.) ŠTAMPARSKI ŠEGRT (donosi pakete): Evo, molim, vizitkarte. ČEDA: Je l' plaćeno? ŠEGRT: Jeste! (Predaje mu šest kutija.) ČEDA (iščuđava se): Oho!

Nije – nego još nešto! Ja mu lepo kažem: „Vi ne možete pa ne možete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad dobra prilika: izradite mi jedan privredni zajam kod Klasne lutrije”.

Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti. ČEDA: Tako! E, sad razumem! ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna obična vucibatina... ČEDA (uvređen): Gospođo ministarka!...

” 'Ajd' neka izgovori to deset puta, pa evo ja pristajem neka mi opsuje i oca i majku. UČITELjICA: Pfuj! ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje!

VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.

Ona je rekla za mene da sam alapača. VASA: Pa nemoj tako, Živka; to je rekla pre, dok nisi bila ministarka, a sad, evo ja te uveravam, ne bi tako nešto za živa boga kazala. A posle i nemoj tako da meriš reči u familiji.

Okupili me kao da sam ja ministarka. Odoh, evo iz ovih stopa, da ih obiđem i da im urečem sastanak. Dakle, tako neka bude, za sutra? ŽIVKA: Jeste!...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Otprilike kada je Nečista krv već bila štampana, Andrej Beli započeo je pisanje Petrograda. 52 I evo o čemu se ovaj romanopisac i u isti mah značajan teoretičar ispoveda u pismu upućenom drugom takođe značajnom

Uostalom, evo kako bi ona glasila kad se o njihovim ne bi zamenilo oblikom o njenim: „Više se znalo i pričalo o njihovim čukundedama i

je najzanimljivije, i jedno i drugo - i toplo prikazivanje u intimnome trenutku i ironiju - nalazimo u istoj rečenici. Evo dveju takvih rečenica, sa karakterističnim ulomom po sredini: (1) „A ona tamo u kujni, kao obično, pre no što leže,

103 Pa i kad efendi Mita dovede gazda-Marka, prvo što će mu reći i pokazati biće kuća: „- Evo, gazda-Marko. Ovo Je moj seraj. Ovo je ta, efendi-Mitina kuća' ”.

čak toliko da katkad zapažamo izvesne „deformacije” na gledanome objektu, koje znaju da unesu i pokoju komičnu crtu. Evo, uostalom, kako se pojavila „deformacija” na Magdinome izgledu: „Dole Magda se uzrujala.

protkiva se junakinjino opažanje crkvenog prostora kao podloga iz koje dopire jedan elementarniji ljudski strah. Evo izdvojenih ključnih mesta Sofkinoga opažanja crkvenog prostora za vreme venčanja: „Tada prvi put u životu, tako pred

i pesama” koje je valjda u detinjstvu slušala, dolaze na pamet oni zli ljudi što haraju i grabe, pa su tobože i nju sada evo ugrabili: „[. . . ] tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor.

Isto kao što od onog njihovog hadži-Trifuna njeni počeli da propadaju, tako, evo, i ovde počinje od svekra joj, Marka, muža, Tomče, i same nje.

Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. Ovde se, evo, opet pojavljuje neodređena, mutna čežnja kao i kod Jovče.

zato što Čarnojević doslovce izjavljuje - kao što je to inače voleo da čini sam Crnjanski - da je „sumatraista”. Evo kako to opisuje narator Rajić: „Sve je mrmljao nešto nerazgovetno o nebu.

Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini ... grad, krovovi ...

sve dublje u prepirku” preokrenuo u „padali su sa svojom prepirkom kroz vrata sve dublje u prirodu, do zvezdanog neba”. Evo te rečenice: „Opkoljeni sa tri žuta zida, nagnuti nad stolom, punim jela i pića, umorni i otežali, padali su sve dublje

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

To je činio i Sulj-kapetan, te mu je dete već odraslo kao kaurin. I on se nečemu nadao. Ali evo već nekoliko godina kako su Prizrenski odgovori tužni. Svet počeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdučki kapetan.

— Tako, ženo! — A da, bogme!... Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako... Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!... — Šta?... Kakav Miloje, ženo?...

— Ćuti nijesam ja više Miloje! — Bićeš opet, bićeš. Evo, molim te, kumim te. Smiluj se! Dođi k sebi! Kakav si mi ti Turčin!.. Moj dragi, moj mili, po Bogu brat, kum.

E, nećeš, Božja vjera! Niti ću bježati!.. Evo sad idem natrag u moje planine, pa neka sudbina presudi između mene i tebe sa tvojim saveznicima!..

„Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, živi smo još, te kako!..“ Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da pođe brže.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Al’ u to se neki leptir Ludo navrzao, Pa na sveću, pa na sveću — A meni ga žao. Čim ja počnem, evo ti ga Da skoči u plam; Bacim pero, od sveće ga Dalje oteram. Ja hartiji, leptir sveći.

* * * Ne prođe dugo, mnogo, Al’ evo grobu gost: Četiri mlada đaka Doneše malen lȅs. Za lȅsom kuka majka: „Ta dete j’ — zar u grob?

Jedno jutro evo ga pred kralja, Donô dela trudbe samosvojne: „Gospodaru, ja delo dovrših, Evo mene, evo slike dvojne.

Jedno jutro evo ga pred kralja, Donô dela trudbe samosvojne: „Gospodaru, ja delo dovrših, Evo mene, evo slike dvojne.“ „Podignite prevese sa slika!“ Kralj izusti, a sluge su brze, Priskočiše...

Jedno jutro evo ga pred kralja, Donô dela trudbe samosvojne: „Gospodaru, ja delo dovrših, Evo mene, evo slike dvojne.“ „Podignite prevese sa slika!“ Kralj izusti, a sluge su brze, Priskočiše...

U SPOMEN JEDNOM KALDRMDžIJI (ime mu je Petar Tomić) „Smrt dolazi, opominje Da se na put večni spremam. Evo dvesta forinata — Više nemam. Kuckao sam po kamenu Celog svoga trudnog veka... Tika-taka, tika-taka — Neka, neka.

Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija. To klečanje nije bilo Pred ćudima zle gospode; Al’ što skuckah, evo tebi, Srpski rode! Sve što imam tebi dajem Žuljne ruke dlanom grubim — Ne rad’ slave: samo zato Što te ljubim.

Vi’te l’ alu bližu, koja Samo nama preti? Što se svesti našeg roda I imenu ruga — Prema njoj smo evo sami, Bez pomoćna druga. Dok mi mača izoštrimo Protiv opštih âlâ, Naša mala, bliža ala Nas je progutala.

Rukovat’ se s tobom, Tog sam željan jako! Promisli pa reci: Kada, gde i kako. Ja bih da mi dođeš — Evo te pozivam. Ne možeš li tako, Sve i svašta primam. Beograd 9. aprila 1891. »Javor« 1891.

Eh, raduj se, Svetli Kneže! Crno ti je nebo bilo; Evo sad se razvedrilo, Vraća ti se svet. Eh, raduj se, Petre stari, S unucima, s unukama, Pred vama se ne prolama

Prekosutra snevaćemo Da nam s neba pozdrav šalje. Zimnje j’ doba; — a grob njegov Pod snegom je evo veće; Al’ za malo, — dan za danom, Osláviće i proleće: Po grobu će nići trava, A po travi cveće sija Što miriše

miriše kao duša, Kao duša najčistija; A u ruci srpskoj knjiga Krasnih misli i pesama, I svi kliču: „Nije umro, — Evo Ljube među nama!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket. Evo, novaca je ostavio dosta; ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu.

Kako ono reče? Aha! Komi fo!... (Viče.) Evicken, Evice! POZORIJE 4. EVICA, PREĐAŠNjI EVICA: Evo me, majko! FEMA: Opet ona „majko“; čuješ, devojko, nemoj me jediti! Kakva majka?

POZORIJE 6. JOVAN (veseo trči.) PREĐAŠNjA JOVAN: Evo me, majstorice! FEMA: Gledaj opet ovog! Sad da ne svisnem od jeda. (Podboči se.) More, imaš li ti pameti ili nemaš?

) Aja! Ne zna paorka šta je zvoniti. (Viče.) Ančice, Ančice! POZORIJE 7. ANČA, PREĐAŠNjA ANČA: Evo me! FEMA: Da mi kupiš malo hop-hop... kako ga vraga zovu, hopmaniše tropn.

Koliko ima sati? ANČA: Devet prošlo. FEMA: Sad je najbolje praviti vizite, je l’? Ančice, samo dobro uredi. Evo ti trinkelta. (Dade joj tri cvancika.) ANČA: Milostiva gospoja! FEMA (uspija ce): Ančicken, to je moje pravo ime.

MITAR: Jovan, pak šta se tako naružio?... Jovane! POZORIJE 10. JOVAN (uniformirat), PREĐAŠNjI JOVAN: Evo me, majstor Mitre. MITAR: O, časni te krst potro; koji te đavo nagrdi? JOVAN: Majstor Mitre, pazite s kim govorite!

Ja ću njojzi ovaj veseo glas odneti, ona će to voleti nego bogzna što, ona će viditi da sam joj prijateljica. A, evo je, remarkabl. POZORIJE 7.

FEMA: Komi fo! Žan! Aport! Johan, Hanc, Žan! POZORIJE 2. JOVAN, PREĐAŠNE JOVAN: Evo me, majstor... (Stisne usta.) Da ti đavo nosi takav jezik, kad sve na bedu ide!

Ne možeš sama da se setiš? dvanaest iljada forinti! Jesi li čula? Dvanaest iljada, to će biti život, to će biti grljenje, evo ovako, evo ovako. (Grli je). EVICA: Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi?

dvanaest iljada forinti! Jesi li čula? Dvanaest iljada, to će biti život, to će biti grljenje, evo ovako, evo ovako. (Grli je). EVICA: Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi?

VASILIJE: Ja se ne sumnjam, ali... EVICA: Nemoj ludovati, molim te, ko bi na onog bivola pogledao. Evo ga gdi ide, baš dobro. Idi se ukloni, dok ja s njim svršim.

MITAR: Jesi, moj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i samo ti je škodilo što novaca nisi imao. No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet. FEMA: Šta, tvoj zet, a mene niko ne pita kad se moja kći udaje.

Miljković, Branko - PESME

O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto. Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo

O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti.

pejzaža zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti JUGOSLAVIJA Evo kako je počela u dan svoje nužnosti Sve što nema vatre u sebi sagori Što sagori postaje noć Što ne izgori rađa

Smrtonosan je život, al smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati. MORE PRE NEGO USNIM Svet nestaje polako.

takvog pesnika Ni imena potpuno slobodnog O gorko o slepo more Zaljubljeno u brodolom EPITAF Ubi me prejaka reč CVET Evo cveta dovoljno smelog da miriše Na praznom mestu i u uspomeni PESMA Varka prodre u reč Vatra dostojna

drveće na kome rađaju električni plodovi i prazna ogledala i prazna ogledala jer nema ničega sa druge strane. Evo moje ljubavi evo moje krvi evo mojih kostiju evo svlačim svoju ljudsku kožu i u crnu zemlju ležem, IZGUBLjENA ZA ONE KOJI

Evo moje ljubavi evo moje krvi evo mojih kostiju evo svlačim svoju ljudsku kožu i u crnu zemlju ležem, IZGUBLjENA ZA ONE KOJI ŽIVE Izgubljena

Evo moje ljubavi evo moje krvi evo mojih kostiju evo svlačim svoju ljudsku kožu i u crnu zemlju ležem, IZGUBLjENA ZA ONE KOJI ŽIVE Izgubljena za one koji

Evo moje ljubavi evo moje krvi evo mojih kostiju evo svlačim svoju ljudsku kožu i u crnu zemlju ležem, IZGUBLjENA ZA ONE KOJI ŽIVE Izgubljena za one koji žive na drugim

Krakov, Stanislav - KRILA

Koritom presušenog potoka čuo se topot konja. Oficiri su dolazili. — Sklonite se, — umešao se posilni... — evo komandanta. Dugi brkovi su doneli miris alkohola.

Bio bi zadovoljan što još nije pošao i on tamo u vatru, ali evo telefon javlja sve gore i gore. — Kontra—napad neprijateljev, izgubljeni rovovi... Vreme je prolazilo.

Na potoku se ukazao oficir, i voda je pljuštala uvis oko nogu njegovoga konja. — Evo ađutanta, zavikale su veselo komordžije. Komesar se digao sa bakvice, čak se i kuvari odvojili od kazana.

Petrović, Rastko - AFRIKA

To je drvo prelaznih stepa između pustinje i savane. Evo prve afričke piroge. Tanka i duga, išarana crvenim i plavim, sa niskim četvorouglastim jedrom razapetim na viljušci od

S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.

Šaljemo još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi.

Između stabala je šećerna trska. „I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće

„Evo, mislio sam, čovek koji je za ovo kratko vreme bio za mene što i otac, ili brat, ili drug, koji mi je otvorio svoju mis

Međutim tumač mi prevodi reči te pesme, i one znače: „Zdravo, zdravo, evo belog gosta, evo belog gosta, došao! Smemo da igramo, smemo da ga pozdravimo, zdravo, zdravo!

Međutim tumač mi prevodi reči te pesme, i one znače: „Zdravo, zdravo, evo belog gosta, evo belog gosta, došao! Smemo da igramo, smemo da ga pozdravimo, zdravo, zdravo! Igrajte, igrajte, dajte nam vatre!

ne trudi da puca i mi mirno prolazimo kroz ovaj tamni raj gde nas sve životinje radoznalo gledaju i nijedna ne mrzi. Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija.

Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija. Evo se opet, sa strane puta, u česti, pale i gase, kao lanterne, oči mačaka–pantera, antilopa, hijena, koje i ne dajući

Gnjilu, kao punu krvi. Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i

Smeje se, zadirkuje ceo svet, nudi im svoje sasušene grudi i trbuh. Najzad evo pravih sveštenica Noi i Sati, na ramenima mladih fetišera.

Potpuno me zaboravljaju i sad su samo oko hipopotama tu, proučavajući svaki njegov pokret. Evo on igra strašnu igru Ge, udara levom nogom u zemlju, što znači da zove sve bolesti koje su tu u zemlju zakopane, neka se

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: Ostan’te ovde za neki dan! Čekaće paša!... Ima vremena!... RADAK: Pa evo, babo, Keruše gradske otkad čekaju Da paša lipše... Pa će lipsati, Makar to bilo i dogodine!...

“ vele pakosno Za svakog onog što se desnicom Garave puške smelo mašio. „Buntovnik grozan!...“ A zašto?... Evo! Osmelio se čovek zgaziti Na težak kolut lanca rđavog. „Gvožđe me tišti!...

Da je šćede ovom našom zamijenit, prvi da dođe u vezira!... A onako, evo đe ga gladni hrtovi oblijeću!... PRVI TURČIN: Biva, sve je tako kao što rekoste; ’ma nikako mi u pamet ne iđe kako da

Dok juče sa zorom štuče nekuda, a oko ićindije evo ga opet u grad sa nekakvim Mehmedom iz Arnautluka!... Ćerim gleda, pa tek vrti glavom...

Jednako ljubi usta bleđana Potpori mrtvoj tuđe starosti!... Sad joj baš Ćerim nešto šapće... Trza se... Dobro!... Evo, zastade! Sad kô da briše suze s obraza, Upoznala je grdnu prevaru...

A da si mu dizgen malo popritegao, šćaše bit kročiji! ĆERIM: I ne bi zaboravio da je i on samo rajetin. Ne! Al’ evo Kolebana! (Koleban dolazi.) HASAN: Jesi li ga našao? KOLEBAN: Na domu beše! HASAN: Sam? KOLEBAN: Ne beše sam.

vidi pramen njene kosice — Sa bičem bih mu mutne zenice Odmornom rukom grozno šibao, Vičući silnom paši na uvo: „Evo ti, pašo, celog kurjuka!...“ (Glavaš napred, a za njime Isak, Vuk i Radak izlaze.) TREĆA SCENA Isto mesto.

(Podigne sa patosa opaljen pištolj, prevrće ga, razgleda, tura prst u cev.) Opaljen pištolj! Tu beše borbe!... Evo i krvi Gde je po zidu besno prskala... Jasno je sve... Izdajstvo! Prevara!...

(Puca.) ĆERIM (čuje se spolja): Proklet, dabogda! ISAK (ljubi cev): E, bog da prosti! Ćerime!... Evo Isaka!... Ćerime! Paša te viče... Gde su tomruci? Tamnice, paloš, sindžir, vešala? Buntovnu raju treba mučiti!

MNOGI GLASOVI (spolja): Neka izgore!... Neka izgore!... TURCI SVI: Ovo je buna!... PRVI TURČIN: Evo, pogledaj, Kô da iz crne zemlje izniču, Seljaci jure s goli noževi.

I da se sprema... (Vidi Glavaša.) O!... SPASENIJA (gleda u Stanu): Evo ti dela, Rođena majko svake nesreće! Strašan je remek tvoje starosti Što ga je bezum mozga bolesnog U prokletome

Jest, tu je pakô... Tu su grehovi! U tvome nedru, majko nesrećna!... Evo, pogledaj! (Pokazuje na Stanoja Glavaša.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

« Evo šta sam našao. Naše napadne operacije svršene su još krajem meseca juna, dakle na deset dana po objavi rata, i mi smo

sam spustio dve čašice dobre šljivovice, pa onda popio šolju crne jake kafe — ja, znate, uvek nosim sa sobom dobre kafe; evo i sad imam punu kutiju — pa ne možete verovati, kako se sad dobro osećam.

Za ovim prvima evo još i drugih, to ovde pritrči jedan, to tamo jedan, dok se naposletku ne pomakne napred ceo lanac.

VIІІ Žitkovac, 9 avgusta u ponedeljak, 1876 god. Tri je časa po podne. Mene evo gde ležim potrbuške na zelenoj travi u hladovini, pod jednom brsnatom kruškom.

Moj konj privezan za krušku jede u slast svoju zob i potresa zobnicom. Štab evo ga nedaleko od mene u drugoj avliji, samo đenerala ne vidim. S bojnoga polja izretka se čuje tek po koja puška.

Dotle će se povući naša četiri bataljona što ce bore pod Tešicom; evo ja im sad odmah šaljem naredbu za povlačenje. Kad se sva naša vojska povuče od Tešice, onda se i vi polako povlačite

« Je l te, to vi mislite? E, varate se. Evo šta je bilo »zatim.« Zatim đeneral dade napraviti od lisnatoga granja zaklon od sunca, pri ruci se nađe i malo meke

A ovom jadniku neko osekao glavu. Uh, kako je vrat utekao među ramena, a iznutra zija grdna rupa... Evo opet jedne krvave gomile, naređali se kao snoplje. A gle tamo pobijenih konja!

Koliko ih ima — tri, šest, — pa i amovi su tu — ta ovo je čitava baterijska zaprega. A gle razlupanih lafeta, evo jedno čitavo kolo, a kakav je ovo trup: crne pantalone, crn kaput; gde, dva prsta osečena, mora da je na njima bilo

svoju pogibiju na Šumatovcu pesmom, kod koje se svaki odeljak završuje strofom: »Aman, care, izgibe fukara«, i od koje evo donosimo jedan odlomak: Šumatovca aldandan bir sari ilan, Admni soraren — Černjajev general!!

lonce, pa ne da šegrtu da nosi sanduk, jep ce boji da ne polupa »espap,« već zove jaka momka, daje mu sanduk i veli: »evo naj, ali dobro pazi, čuvaj da ne polupaš lonce!

« A ovde evo hiljade ljudi predaju se na milost i nemilost jednom Karadžiću, jednom Komarovu, i oni ih vode i lupaju bez odgovornosti;

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

„Ne brini se, neće znati Da sam mučenik, Kad obučem svilno ruvo, Pridenem mu slik, Stvoriću se malom pesmom, Evo vako, glaj... Sad sam pesma... ko bi rekô Da sam uzdisaj!

XV Tebi, cvete, tebi pevam, — Ta ja dosad nisam pevô. Ti si mene raspevala, Što je tvoje, tebi evo. I dosad sam volô sunce, Što me istom sad ogreva; Volelo mi srce slavlja, Koga sad tek razumeva.

Ah, prevario sam se, Sagrešio sam Bogu; Hteo sam sve iz’kasti, — Pa evo ništ’ ne mogu. Izliti celo srce Nije u našoj vlasti; — Nagađaj, ljubo moja, To što sam hteo kasti!

XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad; Tamo Dunav Zlata pun, Onde trava, Ovde žbun. Slavuj peva, Ne znam gdi, — Ovde srce, Ovde ti!

Daj da čitam onu pesmu Što je pisah tad, Pa da s’ slatko nasmejemo Na tadanji jad. Kad ti nećeš da se smeješ, Evo s’ smeši krin, Smeši ti se iz kolevke Naš prvenac sin. Ima l’ slađe što na svetu Od osmeha tog!

LXIV Božić, Božić, mio danak, Ko ga ne bi milim zvao, Ko li ne bi vesô bio, Ko se ne bi radovao! „Evo kolač,“ starešina reče, „Kolač treba seći, ko će s kim da seče?

LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši

LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na me.

LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na me.

Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na me.

Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na me. LXIX Šalaj, luče, Ne od juče, Već luče od lane, Bog i vera — Srce j’ mera — Ja ti ne znam mane!

Kroz smrt samo valja proći, Pa ću s’ i ja s njima sliti, Ako l’ tamo nema ništa?! — I tad ćemo jedno biti. Evo venca tužna cveća, Koj’ sam tebi počô viti, A venac se šire spleo Sve vas može zagrliti!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

“ naređivao je podnarednik. Ja sam izvukao revolver, kao da ćemo sada na juriš. Pri vrhu poče vetar da duva. „Evo smo!“ — šapnu neko. I stroj kao po komandi polete. Nešto je pištalo oko mojih ušiju, i ja se najzad sapletoh.

„Napred, napred!“ Neke siluete promiču. Odjekuju pucnji. „Ne na mene!“... Grr-u! — razležu se eksplozije od bombi. „Evo ga! Udri!“ — I po četvorica navale bajonetima na bugarskog vojnika. Iz tame istrčavaju drugi.

— Da čujemo sad tebe — obrati se Predragu. — Evo kako je bilo — reče Predrag. Pred nama se nalazio neprijateljski položaj, tako-zvana Kamenita Kosa.

Išao sam sa naporom, kao da mi je neki teret obešen o levu stranu tela. — Evo nas, druže, u zemlji Srbiji! — stade ispred mene kapetan Živojin, komandir jedne čete našega puka.

— Vala, braćo, ako je za vajdu, dosta je. Ratujem: dvanaeste, trinaeste, četrnaeste, petnaeste, šesnaeste i evo sam u sedamnaestoj... A sad, kako je onaj trećepozivac zaplašio Boga, ko zna koliko ćemo još ratovati.

A tamo nema vrd-mrd. Ispašćeš sposoban za vrontu i utrapiće ti pušku. Nego beži dok si čitav!“ — Evo ti — završi „Aždaja“ priču... Ležao je na susednom krevetu, sav uvijen zavojima, kao dete u pelenama.

Izmešali smo se u ovoj noći, te ne znamo gde je ko. Začuh kad neko šapnu: „Evo, ovde je.“ „Jesi li ti, Vlajko?“ — i jedna se prilika spusti pored mene. — Ko si ti?

Pitam se sada, zašto se taj seljački narod kolje, evo već četvrta godina? Zašto se ubijaju ljudi, iako jedan drugom nisu ništa nažao učinili...

Tek su me tada dva vojnika izvukla. Evo, ležim već toliko vremena. Iz bolnice ću izići kao bogalj. — Vlajko klimnu glavom, i u očima javiše mu se suze.

Uzrujan žagor ispunio je paviljon, a kroz ono brujanje začu se glas kapetana „Fikusa“: — U strelce! Drugi viču: — Evo je... — Teraj otuda... — Sad je pod krevetom... — Pobeže!

Ali smatram, pogrešno je verovanje nekih, koji misle da će posle ovoga rata nastati propast sveta. Bože sačuvaj! Evo, vidite šta kaže Živadin.

— pitao sam ga. — Udari me u nogu... Jaoj, braćo, polako. — On škripnu zubima, i zavali glavu unazad. — Evo ovde! — jedan od vojnika pokaza na čukalj noge. Vilični muskuli su mu podrhtavali.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Samo jedan, ili skoro samo jedan između njih ostao je neokrnjen u svojoj veličini. Njegoš — i po drugi put se, evo, nameće njegov izuzetni položaj u okviru ovoga doba — bio je i jeste i danas jedini u čijem tekstu i arhaična, knjiška,

I đače će videti da je Pačić petrarkist (još uvek!). Evo imena njegovih dragana — on ih je neumorno zasipao stihovima: Ruža, Milica, Eliza, Raša, Lina, Terezija, Evica, Milka,

i Krupinskog, da u njegovoj poeziji treba možda tražiti i tragove Šulceove i Čokonaijeve, i ko zna čije još, to ja evo prvi spominjem, i samo u obliku pitanja. A Pačić nije makar ko u našoj staroj poeziji, i daleko od toga.

Nepoznati pesnik MADAME Seci jezik, evo, na potiljak vadi, on me, madam, s tobom onomad posvadi!

lafovi, što bludite vsuje jediti risovi, Što lovite ovde so strahom kurjaci, što gavrani gaču gladni pod oblaci: Evo mene, evo, ja sam naše jelo, davno je smert moje zaslužilo telo; Zaslužilo da ga ljute zmije piju i da se kao loza oko

bludite vsuje jediti risovi, Što lovite ovde so strahom kurjaci, što gavrani gaču gladni pod oblaci: Evo mene, evo, ja sam naše jelo, davno je smert moje zaslužilo telo; Zaslužilo da ga ljute zmije piju i da se kao loza oko njega

Ja pomislih u sebi: — Vala, evo zime! Blago onom kto imat čekati ju s čime! U koga se valjaju gojani po svinjcu, Kto se rujnu raduje u podrumu

Ja se iz' sna tergoh, serce vo mnje dahti, Oko ne smje na pendžer, kto jest tu da čvahti. Ja u sebi mislih: — Vala, evo bede! — Čini mi se da na pendžer k meni ljudi glede.

Ciča meni persi tako silno shvati, Da dahnuti ne mogoh ni upravo stati. Ja se o'mah uplaših i vratih se natrag, Ali evo gužve kogda stadoh na prag I spopadoh bravu, da otvorim vrata, Na novu pande bedu serpski brata: Meni ruku za bravu

Sve nek' ide! Ali evo moje ljute tuge: Što ni pjesne nisu s mirom od njezine ruge! Da su vkusne kao sušti pijemontski smrčak, Ona b' rekla:

“ Druga na to u svom sercu: „Zaljubljen si, Pavle! Ja sam ček'o do najposle to slovo odavno: Što sam takav, evo, budi svemu sv'jetu javno. I slušati i pjevati svakojake like Milo mi je od skazaljke bilo i kavike.

Pak evo što serce moje svegda ljupko kreće: O ljubovi pjesne nigda ostariti neće. Pavle Solarić LUKA MILOVANOV NA KNjIŽICU ZA NOV

Jakšić, Đura - JELISAVETA

I za najmanjim onim kamenom Što sam ga nekad — već nekad, da!... U palači mu holo gazila!... LEONARDO: Evo ti pisma — Čitaj, Svetlosti!

— Zapovedaj! A bog je svemoguć. I evo ti se kunem, gospođo, Svemogućega svetim imenom, Zaklinjem ti se onim prestolom Sa koga svemilostivna ruka

ČETVRTA POJAVA Knez Đurđe, Staniša i Jelisaveta. KNEZ ĐURĐE; Slavujče! tico! Il’, ako voliš, božji anđelu! Evo ti vodim moju željicu, Mog milog brata — moga Stanišu! JELISAVETA: Moga devera? KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog!

A sad?... Al’ neka, evo, devere! Jedina ćerka dužda mletačkog Ropkinjama se ravna azijskim, Da ne povredi onu svetinju Kojoj se zemlja dične

STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo suštu zbori istinu!... (Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo!

(Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo! Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U mučnom lovu modrih visina

Al’ evo ide knez!... DRUGA POJAVA Knez Đurđe, Šulović, Mićić, kapetan Đuraško, vojvode, serdari, kapetani i pređašnji. VL.

— Pa da se ne bi zalud mučio Grabeć gospodstvo moje i vlast — Iz otačastva ćeš biti progonjen! I evo svakog opunomoćavam: Da ko te nađe, vidi ma gde U granicama našeg otaštva, Slobodno da te onde mušketa!...

Hoću l’ ih puštit... A došli su i oni da te lijepo mole, gospodaru, za Radoša, da ni ga pokloniš, gospodaru!... A evo te još i u bešici služah... znaš kad te ono obučavah orlove strijeljat?

STANIŠA: I evo ti se, božji prestole, Idole bledi muhameđana — Grobom mojega oca zaklinjem: Da ću i onu ljuljku rušiti U kojoj nas

STANIŠA: A uvreda? MIRA: Mene ražali.... STANIŠA: Mene raspali — Al’ evo braća tvoja, moji drugovi... (Bogdan, Boško i Stanojlo.) BOŠKO: Uteče! BOGDAN: I neranjen. STANOJLO: I nesahranjen.

RADOŠ: Ranu? A ko je ranjen, dijete, ko? BOGDAN: Naš jedan drug — Pa ako ranu umeš poznati, Evo je, starče, pa je pogledaj. STANIŠA: Ne boli više — Tek nešto malo krvi isteče.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Baš niko ni da se našali s cijenom, a evo nas i noć u čaršiji stiže! — trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i licu drhtaše nešto bolno i očajno.

Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra... Evo ti ove moje 'aljine, pa se dobro umotaj — reče starac, skide haljinu, i ostade skoro upola go. — A ti, striče?

Vidim: vesô je nešto. — Evo, i ja, Dule, oživio. Stolina majka umrla, pa on došô svom đedu da potraži svoju starevinu. — Kud ste to naumili.

Šjedi, Džibiću, šjedi, mjesto se prošjelo pod tobom! Tvoj mi je đed o glavi radio, pa otac, pa svi tvoji, ali evo im!...

— Mlogo me je, kažem ti, Džibo — diže se i pođe u sobu. — Đe ću sad naći đezvu, vildžane, šećer? A! Evo i'! — čuje se iz sobe.

“ Poznaše me. Ja protrnu' sav, ama se brzo sabra'. Zviznu sablja sa Cigana polećeše glave, a ja obodo' ata kroz Klanac. Evo me u Majdanu! — E, de-de mi sad jednu, Mićane, utoči! — De-de, Mićane! Nali čojeku čašu rakije. — Bože moj!

— poklonio za pedeset bijeli' medžedija. Eto ti i te šubaretine, a evo ti oružlja, pa se naoružaj, štono ima riječ, do zubâ. Čuj sad što sam ja ižinjô.

Iz carske je šume, pa ja mlim... Sudac (smijulji se i pruža mu malo novaca): Evo ti, Davide, za štetu, a ovaj će lopov sjutra u Zenicu. David: Je li to iz carske kase?

Bojić, Milutin - PESME

Zarazno tvoji mirišu oltari: Tu vek vrh veka u stenama spava. Evo su došli stari gospodari. Jesi li sita krvi što spasava? Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

I, s puno sunca, Nek sprovod krene preko carska mosta. Evo ti, Grade, staroga begunca, Evo ti slave — željenoga gosta.

I, s puno sunca, Nek sprovod krene preko carska mosta. Evo ti, Grade, staroga begunca, Evo ti slave — željenoga gosta.

(1916) SEJAČI Kô lutalice koje kletve prate, S dalekog juga, sa sudbinom Jova, Evo nas k tebi, naš ledeni brate! Oholi, mada bez roda i krova, Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kô lutalice, koje patnje prate. S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova, Evo nas k tebi, naš ledeni brate! Oholi, mada bez roda i krova. Spremni smo groblja da sejemo nova.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Kad se zrelo razmisli, ima tu i uvrede, gospodine Vićo! To ne može drukčije biti, nego ti si nešto pogrešio? VIĆA: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite. JEROTIJE: Razrešio si donjom, opštom šifrom? VIĆA: Jeste!

I... nije to valjda... kako da kažem... MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš! Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (Izvadi iz kecelje parče hartije.

(Izvadi iz kecelje parče hartije.) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (Čita.) „Ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac” (Govori.

(Čita.) „Ni ostali u srezu”... (Govori.) I to te se ne tiče! ANĐA: Pa šta me se onda tiče? MARICA: Evo ovo! (Čita.) „Zato, ako me odista voliš, ti odmah kreni na put.

MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati. ANĐA (krsti se): Gospode bože! Pa dobro, evo da te pitam. 'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka? MARICA: Apotekarski pomoćnik. ANĐA: Apotekarski pomoćnik?

I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena? E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću odreda da razbijam. (Baci tanjir na pod.) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj...

Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim...

Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata. ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.

) Ovo čitaj... TASA (čita): „Strogo poverljivo”. JEROTIJE: Čuli ste, gospodo, „strogo poverljivo”. Taso, evo ti ovde pred svima kažem: da ću ti noge prebiti ako odavde zađeš po čaršiji i istrtljaš šta si pročitao. TASA: A!...

JEROTIJE (Josi). Gde je on? TASA: Evo ga čeka. VIĆA: On je procunjao kroz varoš, mora da je naišao na kakav trag, čim se ovako brzo vratio.

Taso, deder čitaj depešu. TASA (čita): „Prema saznanju i tragu dosad uočenome”... JEROTIJE: Preskoči to! Odavde, evo, odavde čitaj! TASA (čita): „Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek.

MILISAV: Jesi razgovarao s njim? JEROTIJE: Dabome, jesi li razgovarao s njim? ALEKSA: Evo, ako hoćete, sve po redu da vam kažem. JEROTIJE: Pa tako, brate! Razume se da treba sve po redu da nam kažeš.

Jakšić, Đura - PESME

Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862.

Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem. Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Za gutljaj po lokva bluda. Prosti za blud. Znam, na istini je ovo, i plele bi se u venac duše. Al’ gnjilu moju, evo, rastočila put. Iz tri što zadadoh rane, prozrem, već lopiš u mir.

RODITELjU Ko si? Ko i kuda ja, Plod bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč? Sin, evo, progledavam. Mrenjem za života Skidam sa sebe slepi rođaja znak. I ne kao ti Strmoglav oplođenju Slepo na pir.

I ne kao ti Strmoglav oplođenju Slepo na pir. No voljom, te ne sazdala me, Put otvaram, evo, Sebi za uništenje, Nerođen ma za mir. Plod ja bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč.

Dostojan spolja lik i um, unutra zver, i bespomoćno dete. PUT 1 Jer gazilo se tuda, jer gazilo, i neboga, evo, stopa utabava; — nema traga. A žedniji hodim sve, a hode; — u nedohvat je, eto to užasava.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Gde je nana? I tek tad bi se nana odzivala: — Sad, sad!... Evo me! — I dolazila bi svlačeći zavrnute rukave. Majka bi i babu dočekivala, polivala, dodavala joj peškir.

u dućanu, trgovini, nije desilo štogod, skrhalo se, propalo, pa on, ne mogući više da izdrži, napustio, pobegao i evo ga gde dolazi. A Mladen to nije voleo. Svakog dana bivao je sve bolji, sve pametniji.

I, zaista, odmah čuje i kroz izlog vidi kako besno rastvoren Mladenov tevter podnosi sinu, psujući ga: — Evo, slepče! Vidi! Vidi kako je sve čisto! U redu. A ti? Ni kome si dao, ni od koga uzeo! Nigde ništa zavedeno!

— Hajde, gazdo!... Turci ispraćaju bule, domazluk, pa će posle da se vrate i sve nas iseku. Jer Srbi već sve uzeli. Evo ih u Pljačkovici, Krstilovici. Sad će ovde pokolj. On se reši. — Idite vi, ja neću.

— Evo me, bato. Mladen diže glavu, pogleda ga. Otvori usta, a već oseća gorčinu u grlu. — Tebi — poče on tvrdo, suvo — nije

Nisi svoj gazda. A hoćeš da si svoj, da se odeliš. Ne možeš više kod mene. — Zašto, bato? — Nema: zašto. Evo: ovo od oca je ostalo, ovo imamo, i sve napola.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Ako me ne vidiš, evo ti kukolja pa kukaj dok me ne vidiš« (etimološka magija, Begović, 220). K. je lek od dečje bolesti buba (»kad dete

i GZM, 4, 162). Uopšte, s pomoću r. vrača se da menstruacija bude uredna (»ružo rumena, daj ti meni tvoje crvenilo, evo ti moje belilo«, ZNŽOJS, 7, 187). Da bi porođaj bio lakši, pije žena cvet od stoliste r. (SEZ, 14, 105). Sok od r.

, 382). Kad se sadi, treba pod prvi luk staviti parčence cigle i reći crvu: »Evo ti hrana za godinu dana, ne diraj l.« (ib., 183). Ako c. l. sadi ljuto čeljade, biće i on ljut (SEZ, 48, 55).

Narod veruje da je ona lek od crva kod stoke. Njen vrh saviju k zemlji, pritisnu ga kamenom i govore: »Ja te evo reštim (zatvaram) i neću te pustiti dok ne ispadnu svi crvi iz rane toga i toga marvinčeta« (LMS, 139, 88).

zagrize svaki pomalo i ostavi (na rodno drvo ili krov neke zgrade) da prenoći, a sutra ih unese u kuću govoreći: »Evo, mečka je dolazila i malo pojela«, pa zatim svakom čeljadetu dâ po nekoliko zrna radi zdravlja (SEZ, 83, 1971, 166).

u Orebićima, kad mladoženjini ukućani na svome pragu dočekuju nevestu, posipaju je pšenicom i kukuruzom pevajući: »Evo nama neviste, Pospimo je šenicom, Da nam bude plodna« (ZNŽOJS, 45, 299); kukuruzom je posipaju da bi rađala mušku

Ćipiko, Ivo - Pauci

ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao! Evo vidiš, taman sam tebe tražio; nakupilo se preko sto šezdeset kruna, a to ti je preko četrdeset talijera što novaca što

Tako živo, nemilosrdno gazeći, oboje se zagrijaše. —Evo, ovdje nam je ložnica! — okrete se curi Rade i ustavi se kod torine, pa pokaza na kolibicu pokrivenu debelim snijegom,

I, teturajući, uđe u dućan i dovuče se u pisarnicu. —Evo nevolje, — veli gazdi, ne mogu kukuruza ni prodati ni darivati! ... De, živi bili, vi i svi vaši, uzmite ga vi! .....

— I posegne za novcima sa stola — Vidiš, ovo i nije zapravo moj novac. Htjeo sam ga taman poslati... Evo, na! Svaku kvartu plaćam ti po talijer, skuplje, boga mi, no što ga danas mogu sa strane nabaviti... ali ne mari ....

Petar ih dočekao i uvede u dućan. Napoji ih rakijom. Pa ih povede kroz čaršiju, tobože u šetnju. —Evo, — ljutito veli, — ja ću kupiti vaše dijelove; znam da bacam novac na put, — i ustavi se, taman kao da ga prosipam po

—Gospodarica si da radiš što ti je volja, opazi pisar, — ali .... — Evo para! — prekide Petar. — Evo ih vama! — i uruči kesu pisaru.

—Gospodarica si da radiš što ti je volja, opazi pisar, — ali .... — Evo para! — prekide Petar. — Evo ih vama! — i uruči kesu pisaru. A pisar ozbiljno opomenuvši ih, veli: — Kad su novci u mojim rukama, nema prevare ....

— odgovoriše svi troje u jedan glas. Petar sa stola uze kesu i izvadi iz nje nekoliko banaka, razmota ih i broji. Evo deset desetica! — veli. — Evo ih, gledajte kako su modre... Ko će ih?

Petar sa stola uze kesu i izvadi iz nje nekoliko banaka, razmota ih i broji. Evo deset desetica! — veli. — Evo ih, gledajte kako su modre... Ko će ih? Staoac se diže sa stolice, a i žene se primakoše. — Nove su, — opazi pisar.

— Znam ja, čast vama! ... Baš to je zlo što je po zakonu! Svugdje vele: po zakonu. A zakon nas, evo, guli doboga ! ... I eto, ne možeš zakonu pobjeći.

—Malo je... Daj šesnaest stotina ..... —Čudo je! Popusti! —Ne mogu ... Vaso, poći ćeš .... —Evo četrnaest stotina.. . —Daj petnaest stotina talijera...Uhvati me u besjede, jer, nećeš li — nema već govora...

A začas zakuca naglije nego obično. Evo kapare! — reče Ilija, odušivši od uzbuđenja. Izvadi kesu iz njedara i broji novac, polažući ga na sto.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog istog starog čoveka koji je, evo, samo nedelju dana posle ozdravljenja izašao lično na Kulu kao da prkosi. Zar se nije govorilo da je na samrti?

Možda se suočio sa svojom smrću. Ona ga mami i omamljuje, razjapila je rale, zinula mu na život, i evo kako njena otrovna pljuvačka kola njegovim telom, napadajući mu najpre um, evo je kako zagađuje njegovu nadu, evo je gde

razjapila je rale, zinula mu na život, i evo kako njena otrovna pljuvačka kola njegovim telom, napadajući mu najpre um, evo je kako zagađuje njegovu nadu, evo je gde likuje u njegovim zaumnim svetovima.

život, i evo kako njena otrovna pljuvačka kola njegovim telom, napadajući mu najpre um, evo je kako zagađuje njegovu nadu, evo je gde likuje u njegovim zaumnim svetovima.

nađe za svoga raba ništa lepše među tvojim stvorenjima, nego ovu ljigavu rugobu koja mi se, znaš, celog života gadila? Evo je kako šapicama šašolji raspeća koje sam s ljubavlju u tvoju slavu tri godine britvicom rezbario.

Tri godine sam, Gospode, probdeo da načinim nešto svojom rukom što bi bilo dostojno tvoga imena, a evo sada mi, uz mesečinu koja se probija kroz krošnje staroga hrasta, tvoja krastača balavi svojom groznom sluzavom

smo davno prežalili, još kad se razboleo pred Dorotejev dolazak, ali on se eto stalno u poslednjem trenutku izvlačio, i evo ga gde hripa i kašlje, čujem njegovo krkljavo disanje i zacenjivanje, kao da ga gledam dok pljuje goleme, okrugle, balave

Dadara Gospa naša, lepojka naša, ne gubi vreme. Prošlo je pet dana od Lauševog odlaska sa Kule, a ona se evo pobrinula da pokaže ko je ovde gospodar.

I gle, evo je kako ga delje, renda i testeriše, kako mu pije dušu na slamku. Na Bogdanovom licu, što je dan više odmicao, razrastal

pokušam s nečim drugim, požurim da pobegnem što dalje i zaustavim se na onoj uspomeni sa kraljevog svadbenog ručka i evo već sam okružena ljudima i ženama u prazničnom ruhu, prijatni romor govora i zveckanje putira struji oko mene, lagodna

Prvo što ću sutra uraditi to je da načinim tezgere. Dimitrije Evo slobodnog čoveka Dimitrija kako se znoji pod teretom prepunjenih tezgera, ropćući i sapinjući se o zamršenu travuljinu

A evo sad jurim ka tome strašnom mestu koje je zatrovalo moje detinjstvo, jurim radosno jer ne vidim ništa drugom osim onih sv

Ilić, Vojislav J. - PESME

Ah, mili druzi! Beše dan, U kom sam i ja snevô, Al' čas je kucnô, - minu san, I sad sam budan evo! A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći, ruži, I grudi moje mori jad, I srce moje tuži. Al' šta je prošlost?

1888. OPROŠTAJ SA ŠAJKAŠKOM Ravna šajkaša polja, ostajte zbogom i dalje, Rastanka našeg kuca poslednji, evo, čas... Sin mračnih rudničkih gora iskreni pozdrav vam šalje: Nebo nek čuva vas!

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina kô

išô I uzgred Kordovu, Kadiks i pribrežja obišô Slučajno i ove pesme nabavim na putu tada, I ja ih prevedem s pažnjom i, evo, štampam ih sada.

Učenik Na ovome polju Nek sloboda moja sahranjena spava, Jer Istina tvoja potčini mi volju, A dušu mi, evo, strahom ispunjava. Kakva mračna misô: spavati u noći, I znati da neko pored odra stoji, Koga ne poznajem.

Dospeo si, evo, u rajske visine. Evo ovde ima blaga svakojaka, I učenih ljudi, i dobrih junaka. Nek te, dakle, briga i tuga ne

Dospeo si, evo, u rajske visine. Evo ovde ima blaga svakojaka, I učenih ljudi, i dobrih junaka. Nek te, dakle, briga i tuga ne guši, No slobodno išti što ti

I, evo, usamljen sada, On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima cvetnim. U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje

„Pa ipak, davno se znamo. Od prve mladosti tvoje Ja življah u duši tvojoj, I lice nebesno moje, Tvoj večni ideal, evo, ovaploćen je sada, Ideal, što bićem tvojim bez tvoga pristanka vlada.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

GLAVNIM TEMAMA PREPISKE Na dunavskom parobrodu „Saturnus“ Baš pred sam polazak iz Beča, primio sam Vaše milo pismo. Evo Vam odgovaram još usput na belom dunavskom brodu koji me nosi otadžbini.

Donja od desnih fijoka moga pisaćeg stola ispunila se, tokom vremena, započetim i nedovršenim radovima. Evo jednog od njih! On nosi naslov „Naš planetski sistem“. Skoro stotina ispisanih strana, i gomilica pribeležaka i skica.

baš neki dan proučio plan Vavilona što ga je publikovalo Nemačko orijentalno društvo, a taj plan je, kao što sam se evo uverio, pouzdan. Noć se spustila, ali se na horizontu rumeni pun mesec, a aleja palmi pokazuje nam naš put.

Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo? Nad platformom na koju smo zaduvani stigli, uzdiže se nova kula.

Ništa mi ovde nije nepoznato. Evo, ovo su Propileji, onde gore je hram Nike Apteros, oni izgledaju tačno onako kako sam ih zamišljao.

Ona četiri stuba Partenona podignuta su na taj način iz ovog groblja. Evo nas u prostoriji gde ćemo se preobući; ovde je, doduše, dosta mračno, ali je zato grčka nošnja vrlo jednostavna, kao

Tako je saznao šta su Haldejci u toku hiljada godina opazili, evo, na primer, ovo. Pomračenje Sunca može se samo onda desiti, kad Sunce i Mesec u isto doba prođu kroz onu tačku nebeske

VI KOD ARHIMEDA, ANTIČKA VOŽNjA SREDOZEMNIM MOREM, POSETE ALEKSANDRISKOM MUZEJU I BIBLIOTECI Beograd Evo me opet u mojoj sobi za rad. Vaša pisma, pročitana nekoliko puta, leže preda mnom.

To nije tako teško! Pre svega, treba da se bacimo u starogrčka odela, a za to ne trebamo ni krojača. Evo, ja Vas već odevam, bolje reći zaogrćem, himationom, skidam Vaše svilene čarape, zamenjujem Vaše male cipelice većim

Od njegovih spisa očuvali su se samo baš oni neznačajniji, isto tako kao i od spisa Aristarha i Eratostena, a evo zašto. Naučna produkcija imala je onda, kao i dan današnji, dva vida.

XIV JEDAN DRAMATIČAN DOGAĐAJ, OPROŠTAJ SA CARIGRADOM Beograd Evo me opet u mojoj mirnoj sobi na Univerzitetu. Koliko sam joj se obradovao; a kako i ne bih: na njenom stolu ležala su

No ona me pri kraju moga boravka mal’ ne izneveri. Šta ćete, sreća je ženskoga roda. Evo šta je bilo. Naš kongres se približavao svome kraju.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Bliskost pesničkog postupka postaje očigledna iz sledećeg odlomka: „Evo kaput dobar, jevtin,/ od te robe bolju što ćeš?/ Za leto je on načinjen,/ i zimi ga nosit možeš.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Tako je još s pokojnim starim gazdom, s kojim je zajedno i na hadžiluk išao, tako i sa mladim gazdom, pa evo i sada posle njih. Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti.

(Odmičući se od Tašane, gledajući je): I sada evo, zaista lepa, lepa si mi, snaške! TAŠANA Ostavi to, Stano! Nego hajde što pre sa tim oblačenjem.

PRVA SLUŠKINjA Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno. Evo i sveće, i tamjan, i kadionica. TAŠANA (pošto pregleda): Dobro, dobro. (Stani): Stano, jesi spremila dečje cveće?

Od čega te strah? Ama šta je to? (Viče): Stano! Ulazi Stana. STANA Evo me. KATA (ljutito, prekorno, pokazujući na Tašanu): Šta je ovo, Stano?

I onda ja sve moram da znam, da bih za sve ja bila kriva. (Sasvim besno unosi se materi u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti svima: ocu, hadžijama, i kome hoćeš, da ja više ovako i ovde neću i ne mogu.

I sada evo dede, eto dolazi. TAŠANA (uplašeno): Što si ga zvala? Ili što mi kaza da me je voleo, tražio, i zbog mene u kaluđere

Da smo te njemu dali, sada bi i on bio baštovan, a ne ovo što je! STANA (pojavljuje se na vratima): Evo dede! Čuju se koraci kako se penje. Ulazi Miron (sa trebnikom, uvijenim u epitrahilj.

(Prilazi Tašani): Tašana, zvala si me. Istina, zvala si me više puta; ali ja nikako nisam imao vremena. I sada, evo, jedva što dođoh. TAŠANA Ako, dedo. Hvala! MIRON Kazuj, nemam vremena, moram odmah da idem.

Dakle, zato sve kaži! Nikako se ne boj mene! Jer ono što je nekada bilo, bilo je. I evo, možda će ti biti krivo, ali ja se ne kajem za to.

strah... Oh, čekaj, dedo... Ne znam kako da kažem. Samo to, dedo, evo, ne jedna godina, već dve, tri, uvek sve jednako tako. I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva!

TAŠANA Oh, da! Neću da kažem da mi kogod što reče; ali tako je: za sve njih ja nisam ništa, mrtva sam. A, evo, živa sam, dišem, govorim; a treba da sam mrtva. MIRON Ane, nećeš ti biti mrtva!... Ko je taj koji to hoće?

Ništa nije. Ali ti si još uzrujana, još uplašena. Ne boj se, ničega se ne boj. (Prilazi prozorima, otvara ih.) Evo ništa nema, i ne sme biti. Budi slobodna, mirna.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Pogledajte koračanje, pogledajte nogavice. Ali to odelo nije ovde rađeno. Evo kako ja mislim, majstore. Rukavi ako ne valjaju, ima kaput; kaput ako je s felerom, tu su rukavi.

A uvuku se, a isture se. I kad se uvuku, misliš proždrlo ih nešto i neće više izaći, kad evo ih opet, i sad ti se opet čini da rastu i sve su duže i sad će tebe ščepati. Nije lako tu raditi i odgovornost imati.

I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek! Suzu ne može da ubije!...

Ništa meni, Todore, dobroto moja, nije kod tebe neobično... Ono, ako baš 'oćeš da budem iskrena, evo šta mi je neobično. Svako podne u Boga, u komšiluku kukureče neki petao, galami kao lud.

sramota je, na onako izlizanom sicu, i na onim prepotopskim niskim osovinama. — Evo vam gospodara, pa kako on kaže. — Gos-Toša, dosta spor, tek zaustio, a gospa Nola ga brže prekinula.

Ali ako je stalo do novih i mlađih kola, onda, gospodin nadzorniče, evo da vam kažem kako se šale ljudi u mom kraju: posadi rudu u zemlju, pa će nići nova kola.

Iduće sednice, međutim, evo ga s nekim „amandmanom” za onaj predlog. Revizija, gospodo, molim lepo. — Postalo je jasno da iza Tošine velike

— Mahnite se, gospa Lela, groblja te groblja; a ako je do razgovora, evo ću sad da vam ispričam kako me je jutros na salašu, baš dok ste vi bili na groblju, vijao bik, onaj krupni naš

Ali ako ćete mi na dušu verovati, ne znam ni šta je u meni, i ne znam ni šta će biti sa imanjem. Što znam, evo vam: volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati!

Hajd, hajd, ustaću ja valjda. — Julica zajeca iz sveg srca... — Ustani, Nano! — Julice! Lep si ti to moj treći sin! Evo, sad ću odmah da bacim ove pelene u koje me zaviste doktor Mirko i ti, i da se dignem, ali onda ću, da znaš, tebe da

Ti si kriva što ostavljaš novac kojegde!... Julice, nemoj da ti je žao na mene sada; ja sam bolesna, nemam strpljenja... Evo ti ključ od male kasice, uzmi što ti treba... a novac ćeš naći... u ovoj kući je red i poštenje...

— Nano, evo vidite da nije istina da se ljutite. — Gospa Nola ga pomilova po sagnutoj glavi, i namesti razdeljak. — A šta je bilo s

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja. Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno.

uzvikivati da je naše sočinenije original, i vlašku onu poslovicu za moto staviti: Laude će gure, ke jaka pumnu. Evo, dakle, kako stari rukopis našu povest počinje: U jednom selu bila je neka devojka, imenom Roksa ili Roksanda, tako

to je izgriženo, da je — opet izgriženo. »Dosta, g. spisatelj, dosta, fala vam na knjizi i aratos! Evo vam jošt forinte, samo nas ne terajte dalje da čitamo. Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj.

mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik, dobra srca i tako, a osobito ne imajući muške dece, uzme ga pod svoje. Evo ga dakle pod tvrđom zaštitom, gde će mu dozvoljeno biti sebe više rasprostraniti.

Nek pomisle samo sa mnom zajedno, a to je najlakše, da smo u Egiptu, evo i njega u Egiptu. »Vi opet počinjete đavoliti, g. sočinitelj?« Ni najmanje, gospože, ja se samo naravnog puta držim.

u prizreniju braka, ponuda na istini osnovana, ja dragovoljno iz jedne tokmo k dobrodetelji ljubovi pristajem. Evo indi moja ruka, koja jošt na muškim prsima počivala nije.

on ne seda kao drugi ljudi, nego se na stolicu truća; kad odi, on ili upravo u zemlju gledi, ili glavu u nebo diže. Evo, ovo je karakter ženialiteta kod naši mladi ljudi, o kojima pisano stoji: Ein Fuchѕ traf einen Eѕel an, Herr Eѕel,

preporučuje jest što čovek ništa ne misleći može dugo vreme u nespavanju provesti, budući da se mozak ništa ne mori; i evo razrešenija one zagonetke što takovi koji voopšče ništa ne misle ponajviše do zore vreme u kartanju provode.

Uzajmiću i kakav lep lanac, da se misli da sam iz dobre kuće. Evo ovako se kod nas ženi; sad da vidimo kako se udaje. »Nije šala, ja imam 15.000. Ja moram osobitu priliku da nađem.

E, da vidimo sad ima li što devojka? Otac. Zato ćemo najlakše; samo nek su oni od boga srećni. Ja sam već star, evo sve što vidite ovde, to je njino i božje. Prvodadžija. Pravo! (Namigne na mladoženju). Međutim uređuju prsten.

000. Šta ćemo sad? Toliko se potrošio, aljine kupio, sramota od ljudi. Zažmuri, pak kako ti je, tako ti je. Evo ovako rečma mažu oni koji glede da drugom oči zamažu, nimalo ne obzirući se što će momak buduštu suprugu svoju dokle

da ne samo što uzroka imao nije gornjima svoje tužbe prisojužavati, nego je jošt i Lavateru smelo reći mogao: »Evo, tankonosati starče«, nosa, kakvog ti zaktevaš da se visprenost uma zasvedoči.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Kako sam tada, prilikom ovoga lepoga hrišćanskoga obreda, dobio kijavicu, ja je se nikad više nisam oprostio i evo je kroz ceo život vučem, te mogu slobodno reći da sam ja svoju religiju iskijao.

Ja sam znao da će mu taj rep, koji se za njim vuče, smetati ma kad tad u životu i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume se, prišao, skinuo ga s plota kao kad bi uzabrao zrelu krušku i

Eto ja, na primer, dok sam bio mali, krao sam gde sam što stigao, pa evo danas sam gazda i ništa mi ne fali. Sve je to u božjoj ruci!

Ja na tu temu: „Poznaj samoga sebe!“ nisam podneo nikakav odgovor, jer nisam umeo da ga nađem. Kako tada tako, evo, sve do danas ja na tu temu ne umem da nađem odgovor.

Tako bi nam isto objašnjavao i polove na Sretenovoj glavi. — Evo ovde, vidiš? — i tu bi upro kažiprst u teme. — Tu je Severni ledeni pol.

Zatim ćemo ići sve dalje i dalje, preći ćemo preko Sretenovog desnog uveta, pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo i pošli!

Sećam se, na primer, one Pitagorine hipotenuze, koja me je toliko izmučila i sa kojom sam se toliko rvao, pa ipak, evo, ni dandanas ne znam šta je to hipotenuza, sem što mi je ostalo u pameti da je to nešto što je ravno zbiru kvadrata

se kompromitovala a ona promenila ime, ni za nju, iako sam daleko od namere da ogovaram, nemam mnogo pohvalnih reči. Evo otprilike šta iz nje čovek može da nauči i korisno u životu da primeni: — Heksoze su derivati manita koji je

jedna ružna pojava, — ali njegov uvod sad već nije bio dug, već je odmah prešao na samu stvar — i pred nama je, evo, jedan od tih što piskaraju pesme, a koji je inače, prema školskom dnevniku, vrlo traljav ili, bolje reći, rđav đak.

— Da, poznato mi je, to sam hteo i da vam kažem... — Evo dakle kakav je moj plan. Vi ćete doći k meni jednoga dana i časa koji vam budem odredila.

Da sam to znao, mogao sam i ostati u vojsci, utoliko pre što sam imao vrlo lepih izgleda za brzo napredovanje. Evo, na primer, sad je već četrdeset godina kako sam ja kaplar u srpskoj vojsci, i, ako bih se u svakome činu toliko

Rekao sam, još, da sam dalji opis moga života poverio jednome svome prijatelju, i ovu neispisanu glavu, evo, ustupam njemu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi. — Evo na čakširama krv, svlačite ga — povika Luka. Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane...

Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja... Osetih žmarce niz leđa.

Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta. Neki teret mi spade sa duše. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu.

Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren. Uostalom, prošli smo onu šumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika.

— Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir.

Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći?

“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše.

— A-ha!... A sad, braćo!... Oćeš ljudski! Ih, što nemam, i meni da razmeniš. — Evo ti! — i Luka dade Isajlu jednu banknotu. — Dede... ali oni sjajni dinari izaberi — likuje sada Isajlo.

Nazad, naredniče! — viknem što mogu jače. Bez ijedne reči, on se vrati, uspuza se na jedan obronak, pa se okrete. „Evo ih Bugari kod topova...“ Istrčah gore... Nišandžija Petar protrča pored mene noseći zatvarač... Bugari trče oko topova.

— A sad? — Dodeljena mi je nova baterija... Ali ja moje vojnike ne mogu da ostavim. Evo baš pred tvoj dolazak, prišao mi je podnarednik Svetozar, onaj koga sam ja izudarao, i veli mi: ,,Gospodine kapetane,

Prvi put od početka odstupanja uđosmo jednom i mi u sobu, pa nas odmah, evo, već isteruju. Iako u Vojsci sve ide po nadležnosti i bez pogovora, pokušao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno

A tek vojnici!... Mlatili su ih ranije za neki izgubljeni kaišić, sada, evo, svojim vlastitim rukama treba da unište oružje. I poslednja nada je uništena.

Petrović, Rastko - PESME

biljem, I ptica koje se nad njim dovikuju; Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice Što trči uskom stazicom? Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve, Toliko je vesela.

Čudna nam želja duše potkrada: Da duša pomrlih stolu bude prizvata; U čas evo Dantona, za njim evo Marata: Bolno se grče prsti i lede, A glas je suh i bez jeka, Ponoć je prošla, dva sata, I mrtvaca

Čudna nam želja duše potkrada: Da duša pomrlih stolu bude prizvata; U čas evo Dantona, za njim evo Marata: Bolno se grče prsti i lede, A glas je suh i bez jeka, Ponoć je prošla, dva sata, I mrtvaca glave blede i sede.

Tamo gde sija mesec puni, Izljubiću se sa zverovima svima, Za dobro upitaću se zdravlje, Postavljena su evo srebrna postolja, Oko njih su Tatari, Skiti i Huni, A mnogo medovine i uzljućenog mleka ima I prosipa se vino; Gojno se

srebrnim, U kaftanima: Za kejove pariske, Ili za ma šta bilo; Za jedan osmeh devojački Rado bih dao život svoj. Evo ovako ćemo umreti: Bez glasa, tiho, mirno, Kroz tihu noć srebrnu, A po jezeru zaspalu, Otploviće Smrti čun; Iskradem

Soneti na vodama Proleća evo, mlade grane listaju, Kopne snegovi, vizije mnogobrojne, Po svoj se zemlji vode nove blistaju: Čovek tad trči na stave

Proleća evo: opet doba snevanja; Sad se zbivaju stvari neobjašnjive: Bleskanja daljna, potom tvrda sevanja, Zelena i roza obnažuju

mi nebo zadaje: Pod senkom mojom eno brode dečaci, Jaja gusaka kupe kao divljaci; Možda ću biti o njihov čun raznesen. Evo proleća, naše reči listaju, Na svim usnama usklici su ljubavi, Po svoj se zemlji mlade vode blistaju, Za plugom čovek

Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi, na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu

od ove zemlje, jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari što kao da se prikradaju sa drugoga sveta; usta mi evo puna krvi, a usna napeta, raspinju me užasni bolovi i sram, grudi poblede a trbuh zažari; a uvek sam tada u gužvi neke

! Iz jednog sudara vozova izlazim, Okrvavljen malo evo, kao prvi zorin zrak, I smejem se: na devojku neku, što pogibe.

Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Evo ti je! — spusti Sofronije zlatnu lubenicu kraj prijateljevih nogu I zviznu nekako tiho i umilno jedan, pa drugi put, a i

Ustade dečak i u najveću posudu koju je imao nali vode. — Evo ti malo mora! — reče ribici i baci je u vodu. Ali, riba niti zapliva, niti radosno mahnu repom.

— Moraš ostati! Moraš! — urliknu strašnim glasom. — Tvoje će biti moje beskrajno carstvo... Evo ti krune! — pruži joj on krunu načinjenu od dijamanata i rubina, ali je Princeza hitnu u šiprag.

Nije smeo ni da spomene ribe i reku. — Sedi i odmaraj se! — govorili su mu. — Reka traži mlade mišice. Evo, novina! Ali, starca novine nisu zanimale. Šta ga se tiču ratovi i daleki, nepoznati ljudi!

A onda je svanuo dan deveti. — Evo ga, svetli! — viknuo je sa dna jame i povukao konopac da ga izvuku napolje. — Oj, iskliznuo je! — dodao je razočarano.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni »zelen list«.

Da jaše — beg da je! I meni da je milo. Za koga ja tečem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan Bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se

aah! (Bat konjski.) U sobu rupi policaja. POLICAJA (zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu.

aah! (Bat konjski.) U sobu rupi policaja. POLICAJA (zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu.

Kamo ti panduri? POLICAJA Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne. I onda šta ja mogu? Evo, Ristu bojadžiju — ne silom, već molbom, i to kakvom molbom, jedva ga odvedoh kući. Napio se.

Nemoj da me... STOJAN (upada): — lažeš! Ah ne lažem te, Košto! Sve bih ti dao. A i sada, evo, sve da ti dam! (Vadi sahat, kesu, ćilibarsku muštiklu.) Na! KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe!

Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam. STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.) KOŠTANA (trza se, odriče glavom): Ah, ne!

MAGDA Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći.

Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći. Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške »maslarke«, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve su rukom birane.

Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške »maslarke«, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve su rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno.

Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške »maslarke«, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve su rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno. TOMA (odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko.

KOŠTANA (razdragana, sa saučešćem): Evo ću i ja, gazda Mitko! (Peva): Otvori mi, belo Lenče, Vratanca, vratanca... Sa tvojata desna, bela ručica.

Šantić, Aleksa - PESME

Zora je. Mi deca kraj majčina skuta U dvorištu stali, srce nam se trese — Otac, evo, svima iz jasprene kese Po marijaš vadi za sretnoga puta...

Al' zalud podvig, zalud svaka boja, Ne zna te ruka naslikati moja, — Ja dršćem, evo, pred ljepotam' tvojim... Dršćem i gorim kô žar sred ognjišta, I bacam kisto, jer ne vidim ništa — Ovako blizu kad

Veruj mi, tako I moje srce Hukti i bukti, Igra i besni, Manito, ludo — Ne zna šta radi, Sasvim se smelo; I evo, evo, izgore celo, Izgore celo! A znaš li zašto Ono poluđe?

mi, tako I moje srce Hukti i bukti, Igra i besni, Manito, ludo — Ne zna šta radi, Sasvim se smelo; I evo, evo, izgore celo, Izgore celo! A znaš li zašto Ono poluđe?

Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô čežnja jedno srce bono. Evo mi sobe! O duvaru jošte Ikona visi, prašljiva i sama, I u me gleda i šapće iz rama o do6u sreće, djetinjstva, milošte.

1908. BADNjA VEČE Večeri sveta, hoću li te i ja Slaviti pjesmom radosti i sreće? U mome oku, evo, suza sija, I moje rane postaju sve veće.

Plodovi tvoji zlatni su kumiri, Izdajstvo misli, torture, sindžiri, Guba i porod gnojavijeh grudi. I ja se, evo, tvojim smradom trujem, I svoj nos stiskam i na tebe pljujem, Rugobo gnusna bez časti i ljudi. 1908. O BORE STARI...

'' — ''U moravske čete Kada me, majko, nova truba zovne.'' ''Sunce se vraća. Evo tica, gnezda, A tebe nema. Šta ću tvojoj djeci, Šta ljubi reći?

Tebe što vijek svoj oblivaš znojem I kao titan zamahuješ krasnom, Tebe što živiš u svom trudu časnom— Ja slavim, evo, i hvalu ti pojem!

Noć. Poju slavuji, i na brsne grane Kao sedef bela mesečina prska. Već me evo vrhu. Svuda krš i same Dve—tri smreke šume na rapavoj ploči.

Gle, mahala stara sva od nje zaruđe, Kô da u požaru izgara cijela! I u tvoju baštu sada, evo, uđe I šedrvan osu. S mramora bijela Prosuše se sjajni planuli dragulji, I po bašti svuda kliknuše slavulji.

Već čujem đerdana Zveket i vidim treskaju se njedra... Evo sve družbe! Ovdje, ispod grana, Svoja gnijezda gdje kosovac gradi, Gdje s bukve šušte bajke davnih dana, Vidim ih.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

hrišćanska triput mole Đema: Bogom brate, Đemo Brđanine, tu nam nemoj objesiti Marka, neće rodit vino ni šenica, evo tebe tri tovara blaga!

a zatim triput mole Marka: Bogom brate, Kraljeviću Marko, objesi nam Đema Brđanina, evo tebe tri tovara blaga! Izvanredno je kao umetnički izraz i ponavljanje kome je cilj, da istakne ne samo situaciju o kojoj

I među Trojcima, dakle, imade evo ronaca! Istog je kvaliteta humor u sledećim stihovima naše pesme Miloš Stojićević i Meho Orugdžić: Puče puška, zapjeva

njene oznake, tipične za ono vreme kad je ona pripadala isključivo vojnoj aristokratiji, vrhu feudalnog društva. Evo tih prvobitnih, čisto feudalnih oznaka: prvo, uzoran verni sluga kao odraz zavisnosti sitnije vlastele od krupnije;

bi l' mogô koga ugledati; al' ugleda Kostu Ciganina, pa ga poče bogom bratimiti: „Bogom brate, Kosta Ciganine, evo tebi tri dukata žuta, donesi mi jedan list hartije, list hartije, knjige bez jazije“.

sam tursku vojsku uvodio, jeste silna vojska u Turaka: svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili! Evo puno petnaest danaka ja sve hodah po turskoj ordiji, i ne naćoh kraja ni hesapa: od Mramora do suva Javora, od Javora,

sebe skide, pa je meni dade: „Na, devojko kolastu azdiju, po čemu ćeš mene spomenuti, po azdiji, po imenu mome: evo t̓ idem poginuti, dušo, u taboru čestitoga kneza; moli boga, draga dušo moja, da ti s̓ zdravo iz tabora vratim, a i

ruke skide, pa je meni dade: „Na, devojko, burmu pozlaćenu, po čemu ćeš mene spomenuti, a po burmi, po imenu mome: evo t' idem poginuti, dušo, u taboru čestitoga kneza; moli boga, moja dušo draga, da ti s' zdravo iz tabora vratim, a i

ruke skide, pa je meni dade: „Na, devojko, koprenu od zlata, po čemu ćeš mene spomenuti, po kopreni, po imenu mome: evo t' idem poginuti, dušo, u taboru čestitoga kneza; moli boga, moja dušo draga, da ti s' zdravo iz tabora vratim, tebe,

A besedi Kraljeviću Marko: „Ostan' me se, Turčine prokleti! Mene nije do streljanja tvoga, već evo me teška bolest našla, teška bolest srdobolja ljuta, ni konja se držati ne mogu, a kamoli da se nadsteljujem!

Kad dođete ka Kosturu gradu, vama će se Grci radovati: „Blago nama, evo nam argata! Jeftino će radit vinograde“. Vi nemojte, braćo moja draga, već padnite pod Kosturom gradom, pijte vino i

Kad to začu Mina od Kostura, od radosti na noge skočio, pa govori Kraljeviću Marku: „Be aferim, crni kaluđere! Evo ima devet godin' dana kako čekam ja takove glase: Markove sam poharao dvore, poharao, ognjem popalio, vjernu sam ljubu

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Uf Jovanče, ne pitaj! I ja sam dobio paprene šibe — huknu Stric i pokaza dlanove. — Evo, po- gledaj. — A zbog čega je tebe? — Zbog Dunava, đavo ga odnio i Dunav!

— Zbog Dunava, đavo ga odnio i Dunav! Kazao sam da se Dunav uliva u Jadransko more, a kad učitelj skoči: „Evo ti, veli, Jadranskog mora, ispruži dobro dlan!“!“Opali mi dvije vruće, pa će opet: „Deder sad, gdje se uliva Dunav?

I Dunav mi je crn, a učitelj još najcrnji. Sad vidim da ti imaš pravo što se kriješ od škole. Evo i mene u tvoju družinu, a baće ih još, sve po izbor junaci. — Zbilja? — Pa da.

I još baš ti ideš da šibu doneseš kojom će da ga biju, a! Evo ti još jedna zaušnica. Stric se još jednom prezrivo iskezi na svoj lik u prozorčiću i progunđa: — Paprika!

Iz bogatog iskustva, isprobanog na rođenim leđima, znao je da se suvi prutovi najlakše lome, već od prvog udarca. — Evo, ovo sam baš tražio.

Oho, evo ga! Evo još dvojica! Iha, brzo hvataj, u njedra trpaj! Naš bjegunac, zadihan i crven, već je bio na ivici Prokina gaja.

Oho, evo ga! Evo još dvojica! Iha, brzo hvataj, u njedra trpaj! Naš bjegunac, zadihan i crven, već je bio na ivici Prokina gaja.

— Čukundjede, evo i mene, pobjegoh u hajduke! Tišina. Nad hajdukovim grobom samo tiho šušketa kruška sitnim izjedenim lišćem, ali se

djed, a dobri striko, ako bi se kadgod i naljutio, tukao je prutom stari gunj u kome nije bilo dječaka, i karao ga: — Evo ti, nevaljalče, sad si dobio što te spada! Pa čak bi se i zbog toga ražalostio i brišući suze, stao je da miluje gunj.

— Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos. Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc! —evo je usred Gaja, na Tepsiji. — I stane uz drvo, gleda nas! — dopuni ga Jovanče. — Bulji kao pečen brav, i ne trepće!

— A bi li ti pošao sa mnom na jedno mjesto gdje neće biti tuče i batina? — lukavo zaškilji Stric. — Evo me odmah! O-op! — i Đoko pojuri drumom. — Ej, stoj, kuda ćeš? — Pa tamo gdje ne tuku!

— E, za tu nam rabotu treba i jedno magare. — Šta tu treba magare! — poskoči Đoko. — Evo mene. O-op, ja sam brži od svakog magareta.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Zmiju uhvaćenu s ribom Ispljuj je napolje iz sebe, A dobre besede izberi, Te ih drži sebi U barci tvojih usti. Evo, i ja što sam vrstan, koliko li jakostan i kadar, na vašu čast predlažem slovo vašem izvoljivanju, kano poštenim i vrlim

CRNI BIVO U SRCU Veliki se to đavo, kao crni bivo u srdcu gnezdi. Evo sâm to vidim da neki drugi zavičaj zločest, u mome telu vojuje suproć moga umlja.

moj zrače — na moj obraz si ti sazdat; ustan' i pođi odatle, ti si moj i ja sam tvoj: jedno smo, nerazdeljeno svetljenje. Evo, rad tebe, tvoj bog učini se tvoj sin!

Evo, rad tebe, tvoj bog učini se tvoj sin! Evo me gledaj, kako ja, budavši tvoj gospodar, uzeh na se tvoju, sluginu naliku i obraz!

Moje kopje odbi s rajskih vrata vatrenu stražu, a evo, sad i sâm došao sam za te u ovaj crni Ad, da vas iz toga katrana sviju povadim... Te hajde, pođi sa mnom odatle!

Onda sam ti zabranio ne dodirati se životne prilike, a evo, sad sav ceo život, k tebi se prilepih. Zapovedio sam bio hjeruvimom kano roba čuvati te.

Sad već doista, izađi iz Livana, evo, kćerko tužna, lepog mirisa tuđa, — krasnoga mi Isusa! Plakala je Rahila za decom neutešno.

CARICA PROLEĆA Evo, viđ' kakvu vidnost, vremena carica, dniju k carici lepotu pošilje daroprinosnu od sebe! To, što je god polepše i

Sunčana svetla luča, moje sjajno spasenje! To, evo, sa sobom noseći mi, idem probaljivati da vidim: jesu li lepoglasovite s verovanjem mojim, i s lebdenjem bezazleno s

Jordane, reko, ujedno sa mnom zboreći popevaj, i veseli se s mučanjem u svome skorotečenju bistrovodnom tiho putujući! Evo, tvoj i moj stvoritelj s telom je k tebi došao...

Mrtav sam bio, I evo sam živ u vek večiti! Imam kod sebe ključeve od smrti.« REKA SVETLOSTI U mudroj glavi božiji svet Taj svet, kojino

), evo, što ti se za tvoje nečovečastvo od Boga piše. Mani: izmerilo se je tvoje carstvo. Tekel: krivda je pretegla.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Izvan kuće je bio ponosit, a u kući nežan. Oplakala ga je i iskreno ožalila Jevda, i žali za njim evo već petnaest godina.

Ama brgo, rekni, da dođeš!...“ Ne prođe mnogo a evo čorbadži-Tase. Bio je podalji rođak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja.

jer evo, brate slatki, sasvim prosta stvar! Čorbadži-Zamfir ima kuće, dućane, čifluke i vinograde, a gospodin načelnik, jopeta,

— Što mi je za pare! Ovoj si ja delim sas drustvo, ali ono što je salte moje!... — Evo ti ovoj! — reče Mane. — Zima ide, — sas zimske ruže da se zakitiš! — reče i dade joj onu kitu hrizantema.