Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Gojko obode konja i kad prolete kroz vratnice i otište se niz sokake, oseti samo kako mu vetar šiba i fijuče pored ušiju... Šta je ovo... zašto on ide ?...
Strašno!... Pored tolikoga stradanja, još i to... da bude vrhunac muke i patnje... Vetar fijuče na mahove, prema skokovima konjskim a on ne vidi i ne oseća ništa, samo juri napred i ponekad se namršti od nove navale
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Među poslednjima izađe gospodin Mojsilo. Dohvati ga košava i poče da fijuče oko ušiju i da se igra prosedim mu pramenjem, a on se sve više grči i hita pravo školskoj zgradi, da produži —
Sve kao besno, kao ostrvljena zver, jurnu za beguncima... Samo osećaš kako fijuče vetar pored ušiju i tutnji zemlja, a na oči sve više nailazi krv... Sve se stopilo u jednu brzu i besnu masu...
njegove komšije, a misli im nose se preko zaleđenih brda i dolina, i lete zajedno sa hukom studene košave, koja pišti I fijuče oko sniskih pletarica, pa se ponese dale, preko gore i dubrave, ne znajući va stanak ni preponu...
Obukoh se brzo i izađoh iz kuće. Dan se već pomolio, a vetar fijuče još bešnje i strašnije. Izađoh na Kalemegdan i dunuh u trubu...
Gle kako se mrak lagano prikrada i razliva po okolini, kako lako i brzo nose mutni oblaci, kako se vitla i fijuče besni vetar... Zar to nije smrt, koja polako grabi u svoje razjapljene čeljusti celu prirodu ?... Brr... hladno !
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Je li to na redu ?... More, srećan sam ja, badava!«... A Stanka samo sluša kako vetar fijuče pored ušiju i gleda u ovu crnu tamninu, koja joj sad dođe još teža, još sumornija...
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
„Vjetar mora da je napolju”, pomisli, jer nad krovom njegov udar tugaljivo fijuče, i fijuk se sliva sa zvučnom jekom vojničke trube.
Bojić, Milutin - PESME
Januar fijuče u sutonskoj studi, Bičevana reka modri se i peni. Jauk golih grana mrtve iz sna budi: Kikoće se vreme u večitoj
Ćipiko, Ivo - Pauci
Vjetar fijuče oko golih grana, blijedi sunce, i domalo spustiće se zimski suton. Dvorištem razlijega se divlji kikot mladosti.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
trunčica, glođe litice i otkida staru koru sa hrastova, klizi po ledu Beloga potoka, isukala je belu jezičinu, fijuče i zasipa liticu smetovima oštrog snega, a mi unutra ne hajemo na njen bes, razbaškarili se, one odevene u beli kreč, a