Jakšić, Đura - PROZA
Tuda su često prolazili Madžari. Moj otac ih nije mogao gledati, obrnuo je glavu od prozora i gledaše u jednu staru zarđanu pušku; pesnica mu beše stisnuta, a čudna vatra sevaše iz očiju njegovih; a
Već se smrkavalo, kad se tetka od prozora diže da promeni mesto. Uze stolicu, metu je do očeve postelje, naže glavu na njegov jastuk i tiho jecaše: „Sad nemam nikoga, Grlice moja! On je umro...
da im se od te posne hrane što udeli, a kuvar im, pod nadzorom nekih ljudi, jednom golom varjačom sipa na svaku glavu po jednu kašiku. To je sve za jedan dan i jednu noć.
On, duboko ćuteći, seđaše na banku, a glavu je zaronio u dve suve ruke; pogled mu beše ukočen, očajan, uprt u jedan neznatan predmet naše siromašne sobe...
pogurio — a stari nemoćan otac videći sina kako mu se mlađana snaga porušila, kako mu velike grahoraste oči upadoše u glavu, a oko slepih očiju se prelivaju u žućkastobledu boju one modrikaste žilice; — videće, pa će uzdahnuti.
zaplakati — nego će lepo podići ono teško gvožđe kojim su mu ruke i noge okovane, pa će se njima udariti u svoju sedu glavu i stropoštati mrtav pored jedinca svoga...
Posle sam našao, baš pored česme, jedno hladovito mesto; metnuo sam moju torbicu pod glavu, pa sam se onde odmarao. Gledao sam tamo u daljini podgoračke i sumrakovačke planine....
a korak mu beše trom, len, kao u čoveka koji ide nekuda gde se nikakvoj radosti nema nadati, a posle diže sumorno glavu i stade mi pripovedati: — Tako, pre nekoliko godina, išao sam sa mojim kožicama u Paraćin na vašar iz Krivog Bira.
Čoveku kao da nešto odlane; disanje mu je slobodnije, lice vedrije, pa i sam konj uzdigne glavu više, zarže i veselije korača unapred... Tako je i onda bilo.
Ukraj puta, u jednom žbunju, čulo se šuškanje. Pogledam bolje, a to zmija uzdignula glavu visoko iznad trave, oči joj se sjaje baš kao oni mali svici u crnoj noći; posle se opruži i brzo kao strela prejuri
umorni, pustili iz kola, samo još poneki momak i devojka igraju, ali usiljeno; samo Čukurova Stana što je visoko digla glavu, pa se lukavo smeši na mog pobratima... U taj mah se i meni dosta dopala.
Stana je obukla svoje stajaće ruvo, glavu je zabulila belom kupovnom šamijom, pa nije zaboravila više levog uveta i jednu crvenu ružu zadenuti; zubun beo kao
Obradović, Dositej - BASNE
ni ponjatija ne mogući imati, ono što zna čini mu se da je to sve što se može znati; zato što je sebi jednom zavrtio u glavu, ako će biti i krivo i nedostatočno, hoće da tako ostane.
Ako je lenjiv, neće sebi da razbija glavu da dalje postigne; ako je slabouman, a on nije kadar; ako li je pak (to što je najgore) visokouman, a on neće nipošto
S takovim besovesnim i beščelovečnim zverom pravdu tražiti, to znači: sebi pogibal na glavu navlačiti. Prostosrdečno i bedno magare uvještava nas da se s silnim ne družimo.
12 Lav i miš Lav utruđen legne u hlad počivati, i tu zaspi. Miš tuda hodeći, dođe mu u glavu da pretrči lava. Lav se prezne i ščepa miša. „Nijedna vero! Na tolikom polju preko mojih li leđa ti put sebi nađe?
Dugošijasti ždral polakomi se na plaću, zavuče glavu u kurjačije grlo i izvuče kost, pak ono leteći više njega iskaše plaću.
A kurjak, pokazujući mu svoje kurjačke zube, kaže mu: „Zar ti je to malena plaća što si iz ovakih zubi izvukao glavu zdravu i čitavu?
23 Lisica i drvena glava Lisica uđe u dućan drevosečca i nađe tu između ostalih vešti i jednu drvenu glavu vesma majstorski sadelanu, koju je pozadugo gledala i tamo vamo premetala, no ne čujući od nje nikakve reči, turi je
” Ču li on da mi što nađosmo da nije tako, ako on i savršeno zna daje tako, nek' ne gubi vremena, no neka viče za glavu: „To ne može biti”. No on nam se ruga tako nami pohljepstvujući, on nas za budale drži i vara nas.
Stani uprav poduprevši pređne noge k zidu, sagni glavu, i nakloni rogove spred.” Jarac, na sve gotov, učini što mu se reče: onda lisica, popevši mu se na leđa i rogove,
” Kako upazi jednom svođa gospodara pred kućom na stolici u hladu zaspata, privuče se | lagano, nasloni mu glavu na rame kod uha, pak zategne koliko mu god grlo može: „Hiaa! Hiaa!
Ali kad ko padne i pokvari nogu, il' razbije glavu, ako će i pijan biti, tu već nije do smeja, no do sožaljenija i pomoći.
A kad bog dâ te se vreme okrene drugojače, onda im dođe jarčeva zanovetka na glavu. Razuman čovek, koliko ga više ščastije uzvišava, toliko on biva slatkonaravniji i člo|večniji.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
zvezda prastara tu celu pometnju stvara joj stani reci nemoj gle pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u glavu cara lazara stanoje od dva meseca spava u kolevci od zemlje njega niko ne pamti rodio se krajem jeseni umro
stenja I ovu reku kroz šumu, široku blistavu i sporu Sve to zatvaram svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja svetli u meni, I polumesec od snega, i brda zeleni luk Koji se u zenitu samom svetli i zeleni 3.
DRVOSEČA POPU Raonik sa rđom slamu sa plamenom glavu sa zobnicom ništa sa nikada venčavaj pope kad se već i pamet ludog sa strahom pametnog venčala i carstvuje nam!
Valjevo s grobom na ramenu, sa točkom oko vrata Vranje, Kruševac noseći odsečenu glavu, vuku se preko Kosova. Osta na severu, na vešalima, Kosmaj, vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova; beži iz
Zaklan Kondor pade u jesenju travu, osvetnik dopade i odseče mu glavu. Diže je na motku i razvi zastavu, pa s glavom odjaha niz šumu hrastovu, i jaše, kroz jelove, brezove šume, i
i na Maljen, kroz poštu srušenu, kroz mlin do temelja spaljen, svakoj pijaci, svakoj crkvi, svakoj kući, odsečenu glavu pokazujući.
A tek raste drvo za raspeće! Već nas gole kundacima gone, već u glavu uperena cev je! A tek će nas u stočne vagone, tek će, preko Drave, za Kočévje!
Nemaš pojma šta se dešava, ti nisi u tom kolu; a to je tvoja glava među njima na stolu. Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku.
pohovano, bareno, čorbasto, nedosoljeno, presoljeno, prebibereno, jede iz svih tanjira, sarmu, jabuku, papriku, riblju glavu, drveni se, zabreko brekće, teško diše, ali jede, nepokolebljivo jede, jede, jede, jede, do pobjede!
A mogao bi postati i patrijarh, kad bi razlikovao guske od anđela! On je celog života nosio glavu praznu a zobnicu punu!
A ništa od toga nije nam smetalo da mu pod noge položimo globus, u ruku skiptar, a na glavu krunu! 3. Kao da nikad nije kusao kupus iz porcije, kalajnom kašikom.
Kao da nije do juče menjao trice za kučine, kučine za trice, danas bi menjao raspored planeta! Otkako je na glavu stavio krunu, to više nije onaj isti čovek!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
dočeka ga nasred puta i karabilj opali, a Guša padne s konja mrtav, a Đoka pritrči, uzme njegov mač, odseče mu glavu, hata njegovog u’vati i uzjaše. Drugi se Turci zatvoriše u džamije i kulu, kojima se bez topa ništa ne može učiniti.
su same spa’ije s carskim beratima u Srbiji bile, uzimali su od svakog žita, krome sitne proje, desetu oku; na oženjenu glavu uzimali su po jedan groš, i to se zvalo glavnica, i baštenicu 20 para uzimali su za sve sitnice, tj.
Osim toga plaćalo se veziru, porez na mešćemsku glavu po sto groša, a katkad i poviše, a caru plaćalo se arača po 3 groša i 2 pare.
Knezovi krili su glave, pa kad u vilajetu porežu sve danke, dolazilo je po 7 ili najviše po 8 groša na glavu. Posle toga postali su čitluci, i janičari zavladaju, koji su imali u Stambolu velikog janičar-agu, a u svakom
Kad govoriš štogod, svi će slušati, ali nemoj ti sebi da uvrtiš u glavu da oni tebe zato slušaju što ti najmudrije govoriš; oni će te zato slušati što si nji̓ov popa, i što si moj sin, i kad
rashoda i odnesu veziru u Beograd, koji i svoju porezu troškovima doda i buruntiju napiše po koliko na jednu oženjenu glavu dolazi, i tako jedni̓ puta dođe na mešćemsku glavu po sto a katkad i više groša o Mitrovu-dnu i o Đurđevu—dnu.
troškovima doda i buruntiju napiše po koliko na jednu oženjenu glavu dolazi, i tako jedni̓ puta dođe na mešćemsku glavu po sto a katkad i više groša o Mitrovu-dnu i o Đurđevu—dnu.
eto kakvi smo goli i bosi, a mi smo zleudne najbolje gazde u sirotinji, ko će od nas onakvi̓ dati po 100 po 160 groša na glavu” i proče. — Onda vezir popusti malo od poreze.
Vezir zapalio nargile pa puši, a okrenuo glavu i gleda u drugo ćoše sobe, a neće nijednoga kneza da vidi. Tako stojali su knezovi čitava dva sata, a on niti govori
Vi knezovi, kad ja poručim, koji ne dođe s vojskom, u njegovu glavu.̓ — Mi mu blagodarimo i odemo veseli, što smo opet našeg Hadži-Musta-pašu povratili u njegovu staru dobrotu, koga
glava vidinski̓ Turaka, koje su odsečene i pred vezirovim konakom stajale; i to je prvi put što sam mrtvu odsečenu glavu video.
ja ću se ljutiti i vikati na vas; naposletku ja ću vas kao preko volje poslušati, da ne idemo preko Drine; ali u tvoju glavu, ako kome Turčinu kažeš da sam ti ja povladio”.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu među. — Ta nije to, nego ove jastuke — reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola.
— odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja. — A ima li dece? — Ima dvoje-troje... — Pa to ste njemu kupili glavu šećera? — Jes̓ — njemu. — E, e, vi̓te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine. — Lepo je.
ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!« Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize. »Ne diraj taj šećer!
»Ne diraj taj šećer!« izdera se na nj, a pomisli u sebi: »Ovo nisu čista posla!« Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu. On se opet okrene napred i ošinu volove... Dok ti se navali njemu nešto va leđa, pa sve teže, teže...
s repićima; te — tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidžadetu pa puši iz čibuka; te — uzima mito; a već nos, glavu, vrat, trbuh, i noge nemoj ni spominjati! To načine da te bog sačuva i sakloni...
Ti već znaš... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? — upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš. — Je li glavu?... — upita opet tako isto Đuka. Kapetan klimnu glavom da jeste. — Poneo sam...
Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio... Nagrdio onaku glavu! — Ne mari ništa... Moći će proći. Šta veliš, Đuko? — O te još kako, gospodine! Ova luda svetina... šta ti ona zna?
— A da li će valjati? — Kako ne bi valjalo? Ja što kupim — pred načelnika da iznesem, ne bih se zastidio. Onoliku glavu šećera ne možete naći lako ni u Beogradu... — E baš, Đuko, hvala ti!... Hajde da zovnemo i onu dvojicu opštinara.
— Nek ti je alal, brate! — reče Đuko predajući glavu kmetu. Zatim priđe kapetanu i upita: — Hoćemo li, gospodine? — Spremi i okreni kola!
— Gospodine — počeće kmet — nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke... — pa mu pruži glavu šećera. Kapetan kao čineći se da mu to nije po volji, uozbilji se i upita: — A šta vam je to?
— Tu se okrete Đuku i reče: — Dede, Đuko, metni i ovu glavu u kola!... — Đuko odmah uze iveć ostavi je, gde je i stajala.
U Kujavici je izvidio spor oko potesa, gde obe parnične strane kupiše od Đuka naizmence glavu šećera, koju je on »za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao«, i dadoše kapetanu tek, ruke radi, da ponese
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Iznajpre ga to oveseli; ali, malo-pomalo, ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan... Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna!... Ona je bogata cura.
Te su kućice bile vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zaklopiti glavu od kiše i zla vremena. Građene su ovako: udare se četiri sojira (direka) u četvrt.
On zastade i pogleda ga, a ovaj priđe te mu celiva skut i ruku, pa, držeći ruke na prsima, pože glavu... Da kažem ko je Marinko. On je — seljak. Orao je i kopao te se hlebom xpanio; a to su mu i stari činili.
— Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se? Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe minderluku i spusti na i samo jedan malen delić svoga tela. I zagleda se Turčinu u lice.
— Jok! — reče Lazar i poče kriti oči. — Ha!... ha!... ha!... Znam!... Jelica Miloševa!... Lazar sagao glavu i ćuti. — Nego, tu i tvoj jaran obleće, a? U Lazaru poče da vri... — Bogami, sinko, ne daj mu da te izbije iz sedla!.
Zaptio sluh, pritajao dah, rešio se na sve: što je — tu je!... Krv mu jurnu u glavu, i kao neka mala nesvestica pomrče mu svest za časak... Naskoro dođe k sebi.
Naskoro dođe k sebi. Onako ponuren osluškivao je, ali ne ču ni šuma ni vreve, i on diže glavu... Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu... Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede...
Dugo je tako ležao... Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega. On diže glavu i stade zverati oko sebe... Ne beše to kuća njegova... Gde je sad?... Poče trljati čelo i češati se po glavi.
Ali se opre toj misli. — Ubio sam ga!... Ubio!... Dobro sam gađao!... Kuršum je udario u glavu!... On je pocpnyo i pao. To sam video ovim mojim rođenim očima! Pa, opet, opet!...
I opet napreže misao da ga seti celog događaja!... — Posrnuo je... posrnuo je... to sam video!.., A ja sam gađao u glavu... usred glave!... A kad je posrnuo, onda je i pao!... Nije mu glava od kamena, pao je!... Jeste, pao je!...
Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo... Prva misao beše mu: Stanko.
stani!... Ona stade. — Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega? Ona se zarumene i obori glavu. — Ti znaš — prošaputa. — A za njega ne mariš? — Ne marim. — Nimalo? — Nimalo. — I... svejedno ti je? — Svejedno!
Dučić, Jovan - PESME
Bivolje stado diže glavu: — Je li to pesma o moći? Ševa ču himnu nebu plavu, Buljina muziku noći. Jastreb se trže: eto lova!
Reka se lagano gasila. Magarac podiže glavu, krupan i silan. Dva njegova mokra, svetla, široka oka zagledaše se nesvesno u dolinu koja je bila puna zvuka.
On hoće da mi metne na glavu kapu od hartije i na mene obesi praporce ludaka. On se ruga mome šlemu i mom štitu. Kad besedim narodu koji plače od
Sad marseljeza predvodi stope, I s Marne ubojne trube, Dželatu dok se do panja pope Gde glavu Francuskoj rube. I mi smo luč na drugoj strani, Predstraža i mač prava — I u nas podli advokat brani Što pređe
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Dobro će bog dati! Strahovita i bezutešna misao senu mi kroz glavu. Ta ovo je slepac! — A? — upitah ja očima Jocu. On mi rukom pokaza tablu više glave bolesnikove.
Poznajete li me? On uze moju ruku obema svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko moje glave, poče se nihati, kao zaušćujući da mi nešto odgovori.
— A? Koliko? Možete li da vidite? Ah, jadni Đorđe! On opet iskrivi glavu i, sasvim pored pomoćnika gledajući, reče: — Četiri! Čini mi se četiri! Ne vidim baš dobro!...
Kao nekim mađioničkim štapom, preda mnom se stvoriše opet njih dvoje. Ja čuh kako ona nečujno plače i kako on krivi glavu, gleda u prozor i sanćim broji prste na pomoćnikovoj ruci.
Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod poj
Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali
Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: „Još samo ovo!” I onda čisto beži iz sobe.
I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.
Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa.
Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.
Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: „Lezi!”, pa navukoh jorgan na glavu. Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje.
Ej ti, slepi mišu! donesi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu. On izvi ruku tako zdravo, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom. — Ama zar ti nemaš bolje rakije?
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne sme da spomene; štaviše, sad još hvale mesto da je suvo i ocedno, i da mu i ne treba trotoar.
Proko, dobri druže, di si, da vidiš tvoga Glišu kako se zlopati! — uzdiše Gliša, iskali čašu i spusti glavu na sto. I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika.
Još su najkrupniji i najznatniji događaji bili oni koji se dešavaju nedeljom kad neko nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bačvane da su oni prešli preko Tise i učinili to.
Zato pri polasku u penziju, mislim da neće biti lepšeg venca priznanja, spletenog za sedu glavu staroga Trifuna učitelja, od ove male slike onoga što je pre njega bilo.
Tako je negda diktirano i pisano pismo. Aća Šlajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje će radi Prokine bolje reprezentacije nemešaga metnuti u pismo, a pismo pošlje u Galiciju ili u
Još niko u selu nije zapamtio da je u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga izbacili iz kafane (a u drugim nikad ragastov nije čitav!).
kaže: ti, ti brate i ti sestro ili: Srbine brate, a svakoj gospođici: Srpkinjo sele, a to ni jednom popu nije išlo u glavu. Ovim se umirio i pomislio u sebi: »Blagoobrazan mladić! Isti ja!« A zatim produži glasno: — Milo mi je...
Pa još zeva, lopov preispodnji! Hu, vile ga odnele!« — pa ga gađa metlom ili portfišem, a metla joj pade na glavu, a mačak se i ne miče s mesta nego i dalje spokojno i natenani umiva i gladi i doteruje toaletu.
ako se desilo te je nedelja bila lepa, bez vetra ili kiše; jer onda bi mogao obući svoje bele pantalone i metnuti na glavu svoj, jedini u selu, slamni šešir, koga sâm počešće sumporom pere.
Ni stari brica Jefta ne pamti da je za četrdeset godina svoga brijanja i ordiniranja u selu ikome, na primer, prao glavu i zaustavljao krv nedeljom pre podne. Takvi se slučajevi dešavaju tek posle podne.
prozora i dunuo jedanaest puta u rog i oglasio već skoro uspavalom šoru i selu da je jedanaest sahata, podiže gđa Sida glavu tužeći se na vrućinu, i viknu preko sobe pop-Spiru: — Spiro! O, Spiro, spavaš li? — A? — Spavaš li, reko’?
O bože, bože! — reče zevajući gđa Sida, pa se prekrsti i namesti bolje šlofkapu (koju je krišom u pomrčini metala na glavu, jer je pop Spira strašno mrzio na te švapske ženske šlofkape), a napolju se čuše tromi koraci seoskog boktera Niće
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca... tobož kao da pravda; brani Ljubu što neće da
— A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla. — Kako? gde je umrla? On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše.
I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se... — Nane, slatka nane, Turci!
— graknuli bi na nj svi prosjaci čim bi se i on pojavio i ušao na groblje. On, zaobilazeći ih, okretao bi od njih glavu i odbijao ih prezrivo od sebe. — More, ’ajd! Zar ja pa prosim?
— Gledam si. — I počne da se krije ispred vas. — Šta gledaš? — Pa, neću više da gledam. — I odmah okreće glavu, zatvara oči da ne gleda jednako skupljajući se uplašeno ispred vas i strepeći da vam čime nije na smetnji, za šta kriv,
otišao, vratio se sa zaptijama, Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu kojoj posle odsekao glavu i bacio u krilo vezanom Menku. XII COPA Od njega su se deca najviše bojala.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Idu neka kola arnjevima pokrivena. Kočijaš besno tera. Kada dođu do dućana, gosa zapovedi da stane, pa promoli glavu ispod arnjeva. — O, slatki gospodar-Ljubo, dobro došli! Otvarajte kapiju! — viče ushićena gospođa Jelka.
Gospođa Cifrićka je tako namestila Ljubi pod glavu da Peršunović i gospođa Persa na vrat na nos odu kući, samo da se sa Ljubom ne sastanu.
Meni se vrlo dopada što pišete da ćete vašu reč održati, samo mi to jedno ne ide u glavu što toliki dug termin pravite. Ja bi’ voleo da je što nakraće.
I doista, Svilokosić je lepo živeo. U društvima dobro primljen, dobar pevač i lep čovek; često je oblačio atilu, na glavu mu laka samurkapa, kratke kordovanske čizme s mamuzama, čakšire tesne u čizme, u paradi opasana sablja, inače visi mu
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
u onu gomilu što se vidno hrabrila poslednjom pariskom vešću i njome oživljena, u jednom drskom nastupu, stala podizati glavu, pa oseti kako ga ta gomila sve više i čudno draži i kako ga spopade jedna sasvim luda želja: da kao lud skoči i popne
večnost; i da sam ja imao toliko uživanja sam bih večeras svečano tražio da mi odrede najopasnije mesto pa ma izgubio glavu. Eto recimo, spavam ja i probudim se i vidim da sam dvadeset i tri dana bio oženjen. E pa, da li bi onda ono uradio?
kao kad neko na hirurškom stolu oseti, da je bez najdražih svojih udova. Kao zmija vijem se po čaršavu, podižem glavu, široko otvaram oči, ispružam se, grčim trzam, tražim uvek tvoj žarki, tvoj rajski poljubac. Gde si, mili moj, o gde si?
Onda nekoliko trenutaka nastade duboka, strahovita tišina, pa se on uhvati za glavu, i viknu: — Jelena, i ti pored mene... i ti pored mene to činiš... ja tu... jednoga...
On naperi u sred čela, ali se ruka ukoči. — Pucaj! Pucaj! i bezumna, gorda zver zabaci onu lepu glavu Meduze koja okamenjava.
Vidim ja: pola sedam, a ona nervozna kao na iglama: o vrti se, o gleda kroz prozor, o šta ne radi. Pa tek šešir na glavu — op, ode negde. — Isto — prekida je ogreѕѕe — i ona rđa mene nikad ne pita. — ...
Crvene varnice zdravo! Haj, zdravo crvene varnice!“ I najedanput, onako go, razbarušen, i užasan Jurišić, kome kroz glavu munjevito sinu onaj vrtoglavi poziv crvene plakate na novoj građevini, otključa vrata i pojuri na ulicu.
Afrika
Uostalom, ružna je. Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige, kad mi Vuije dođe sinoć u posetu. Iziđosmo na krov: limunade i led.
Za svaku sigurnost on odmah udvaja dozu kinina, stavlja vlažne obloge na glavu i oko grudi, i ostaje nepomično ležeći da se ne bi dalje umarao.
Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko
Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo.
Mi kaže: „On veli: Mi smo od rase kraljeva, mi smo uvek bili neustrašivi, — mome ocu beli su odsekli glavu, ali moj brat vlada narodom koji je najmnogobrojniji na svetu.
košulju odraslog Evropejca, ispod koje su virile njegove tanke noge, jedan divan novi žirardi, suviše veliki za njegovu glavu, i divan mali štap, od ružinoga drveta.
Mi se nalazimo između dva grdna kanarisa puna vode, kojom se koristim da svaki čas zagnjurim glavu. Naši crnci leže kraj stvari koje su nosili, i po njima se vidi da nemaju nikako vole da idu dale; ne što bi bili
Nisam spavao ni nekoliko minuta kad se sa užasom probudih. U snu sam se setio da sam glavu priklonio na grudi i da su mi donji deo potiljka i vrat tako izloženi suncu.
Sledujući primer Libanca, koji tvrdi da voda, samo ako teče, ne može nositi bolest, ja zamačem glavu u svaki potok preko koga prelazimo, i pijem mnogo i slobodno.
Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Odseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji.
Njenu ogromnu glavu uveličava još grdna punđa od lažne crnačke kose. Sasvim navrh glave je atlasna povezača; ivicom celih ušnih školjki,
Onaj koji trese zvečkom priklanja joj neprestano glavu, polusklopljenih očiju sluša zajapureno njene zvuke, kao da iz nje izlazi išta drugo sem zaglušne larme.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Neka mlađi najpre, pa ćete vi, kao star, polagano za njima. JANjA: Ja sum čovek ubiin. Svaku bedu na moju glavu. Siromah kir Janju! MIŠIĆ (ustane): Kako se vi teškate, a ima stotinu koji bi želili u vašem položeniju biti.
KATICA (producira se). JUCA: Dobro, kao generalica! Sad stani. KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena.
) Baš zato i jeste tako velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako konji, koji su na veliku polzu ljudma, umalili.
Imaš, more, pametu u tvoja glava? JUCA: Prikladno pitanje! JANjA. Ti nemaš pametu u glava, ti imaš u glavu đubru! More, vidiš kolika šteta u kuću, more? Što ćiš da si kitiš?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Naročito želi da vidi one koji se nalaze pod istragom: braću Isakoviče i kapetana Piščeviča koji je uvrteo u glavu da ode u Rosiju.
Kad je jahao, noge su mu dopirale konju do kolena. Kad je sedeo, jedva je bilo moguće obići ga. A imao je glavu kao u konja.
Kad su iz zatvora izvedeni zatvorenici, okrenuo je glavu i nastavio da odbija guste dimove na svom, švapskom, kamišu.
Garsuli je i sam bio kao zanemeo. Da mu je jedno od onih topovskih đuladi palo na glavu, ni to ga valjda ne bi bilo tako pogodilo.
Njemu je bilo stalo da se legalno pitanje u redu reši, a šta će biti posle, o tome neka Engelshofen lupa glavu. Garsuli je imao naređenje da se reskript iz Beča ima da pročita ljudima, i, na srpskom, protumači.
Za trenutak, osetiv kako ga Sunce pali po obrazima, on je bio podigao glavu i pokušao da pogleda u Sunce, širom raširenim zenicama.
Ruku je bio podigao i uhvatio se za glavu, kao da ga je spopala neka, teška, glavobolja, gledajući put parade, koja se, u daljini, sad opet videla, kao neka
“ Žena mu je sedela uzdignutih kolena, obgrlivši ih rukama, spustivši glavu na njih, sa osmehom. Gledala ga je svojim krupnim očima, koje su sad bile zelene i svetle, ispavane, ispod dugih
bile su njegove misli, ali su one proletale brzo kao laste, a činile su se zelene, crvene, a prskale su kroz njegovu glavu, kao varnice. Sedeći u crvenim, utegnutim čakširama i beloj košulji, do pasa, drhtao je.
Njihov vrat, što ide uvis, iz grebena. Činilo mu se da vidi njihovu glavu, njihove tanke vlasi i rep, dug i pun. Lako je poznati dobru kopitu, visoku, dole široku, crnu.
rasta, utegnutim u plavu kurtku slavonskih husara, koji joj se sad, tu, pred njom, klanja, ona je bila uplašeno sagla glavu.
Sećao se kako ga je i na samrti gledala, ćutke, sa suzama u očima. Zarivši glavu u vezane ruke, Pavle se bio toliko zaneo tim mislima da nije ni čuo kako se, napolju, na lavirintu hodnika, otvaraju
Teodosije - ŽITIJA
Za vreme službe i molitve, samodržac otac i sveti episkop časnim krstom i polaganjem ruku obojice na glavu blagosloviše Stefana za velikog župana, vladara i samodršca sve srpske zemlje.
A kada je došao starac k sebi, mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu ljubljenoga sina, grleći je, ljubeći i na srce pritiskajući.
ali ga zbog velike smernosti i pokornosti prema njemu nije smeo nazivati sinom, nego grleći ga i ljubeći njegovu svetu glavu govoraše: — Da, gospodaru moj, da, srce moje, i ja sam radi ovoga sve ostavio i prionuo za te jedinoga.
Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi. I tako sa svom bratijom užeže
njega, ali ga prot dočeka i kao sina ljubazno primi, kao od oca blagoslovi se, i novoosvećenu ruku njegovu celivajući na glavu je svoju polagaše.
) nego i tu samu časnu svoju glavu u prah zemaljski podmetaše pred nogama prepodobnih pripadajući, molitve od sviju i blagoslove da primi moleći.
Juče nam on smernošću glavu preklanjaše, a danas mi klanjajući se celivamo sveti njegov grob. Juče nam je čašu s ljubavlju crpao, a danas mirom svetih
učini da i sveta slika na zidu, podobije njegova časna lika, iz sirovog kamena i iz suha kreča miro izvire na njegovu glavu.
tom osvećenom vodom i toplom molitVom brata napoji, i svega ga okropi, polažući ruke svoje svete na časnu njegovu glavu, i ovu grleći sa suzama celovaše, mnogo se moleći za njega tajno u srcu tajnoznalcu i onome koji vidi sakriveno.
molitvama i moljenjem Bogu blagoslovivši ga, bagrenicom i biserom opasavši ga i ukrasivši, i vencem carstva časnu glavu njegovu venčavši, i mirom ga pomazavši, proglasi ga za Bogom samodržavna kralja srpkog.
I svi priklanjahu glavu pod ruku svetoga, hoteći se od njega blagosloviti, a ka njegovoj vlasenoj mantiji prilagahu oči svoje i lice, i ovu
I odmah znamenjem časnoga krsta časnu glavu njenu osenivši, dok je spavala ostavi je, prolivajući reku suza zbog rastanka. I ušav u pustinju, skri se od nje.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
i od njih su postajali hajduci, uskoci, osvetnici; i sada, bez ikakvog okolišenja, i mnogo njih kadri su dati i daju glavu za nacionalnu ideju.
On udari Sekulu buzdovanom, obori ga sa konja, ali pre nego što će mu odseći glavu pita ga za ime. Sekula mu se kaže: on je bio poznat junak, nećak Sibinjanin Janka, prisnog prijatelja ovog nepoznatog
* A Milošu Vojinoviću, koji je preko odela stavio „bugar-kabanicu a na glavu bugarsku šubaru“ i „načinio se crni bugarine“ mehandžija nije hteo dati vina.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Šta da radimo, brate krčmaru? Nema mačka. — Bogme nam sada valja propisno lupati glavu dok se nečem pametnom ne dosjetimo — reče krčmar, gazda „Krčme kod tri magarca“, pa i sebe i čiča-Trišu lupi nekoliko
Kad je kod kuće, rado sjedi na čičinom ramenu, a kad se izgubi, ne znamo gdje sjedi. Sprijeda ima glavu, pozadi rep, noge su mu dugačke do same zemlje, a kad legne na leđa, onda mu nisu do neba.
Treba zato da udružimo snage i da smislimo kako ćemo iz ove nevolje izvući glavu i repove. U srećki broj osam stoji proročanstvo: „Nevolja će združiti mačku i miša“ — reče Miš prorok i skromno se
a onda uze da dalje grize džak, sve dok se nije načinio toliki otvor da je i mačak Tošo mogao provući svoju veliku glavu i konačno se sasvim izvući napolje, pod prve večernje zvijezde. — Oho-ho, mijau!
Čuvši ovaj tutanj od prezrelih krušaka, jedan stari miš pomoli glavu iz svoje rupe, ali baš u tome trenutku s grane preda nj stresnu mačak Tošo.
Šta ti treba? Mačak Tošo trže se tako obradovan kao da mu je najveća slanina pala na glavu: — Tu li si, vjerni druže! Molim te, brzo ovamo, pa primakni slaninu meni ili mene slanini.
Kosa mu je već sasvim bijela, valjda od silnog brašna koje mu već godinama pada na glavu. Šarov i mačak Tošo obično sjede udno Čičinih nogu ili šetaju oko vodenice i paze na neznane goste.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
ostane čitav i čitav ustane Taj igra KLINA Jedan bude klin drugi klešta Ostali su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga vuku Vade ga iz patosa Obično mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa
su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga vuku Vade ga iz patosa Obično mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa klin Majstori onda kažu Ne valjaju klešta Razvale im vilice polome im ruke I bace
ne vidi kako A onaj je otkrio sva svoja lica I jedno za drugim vitla preko krova Poslednje baci pod noge I zagnjuri glavu u šake A ovaj je zategao svoj pogled Zategao ga od palca do palca Pa hoda po njemu hoda Prvo polako posle brže Pa sve
dok ima bilo čega SEMENA Neko poseje nekog Poseje ga u svojoj glavi Zemlju dobro utaba Čeka da seme nikne Seme mu glavu isprazni Pretvori je u mišju rupu Miševi pojedu seme Na mestu ostanu mrtvi U praznoj se glavi vetar nastani I koti
uđe bez kucanja Uđe nekome na jedno uvo I iziđe mu na drugo Uđe korakom šibice Korakom upaljene šibice Glavu mu iznutra obigra Glavni je Neko uđe bez kucanja Uđe nekome na jedno uvo I ne iziđe mu na drugo Pečen
čudo Sakrilo si nož pod maramu Prekoračilo crtu podmetnulo nogu Pokvarilo si igru Nebo da mi se prevrne Sunce da mi glavu razbije Krpice da mi se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
TUŽICA JEDNOG ZMAJA Umome celom zmajevskom veku ljudi me gone i glavu mi seku, a ja čim njupnem carsku kćer odmah mi kažu da sam zver!
Kad aždaja nije u dobrom stanju treba se odmah pobrinuti za nju, pa ili je poslati u Vrnjačku Banju, ili joj odseći glavu na panju. SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU To aspida beše silna, ali nervno nestabilna.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
PAVLE: Da, čuo sam! RINA (ode u svoju sobu). V PAVLE, MARIJA PAVLE (digne glavu i pogleda za njom; kad vidi da je ona zatvorila vrata, odlazi telefonu, uzima telefonsku knjigu i traži izvestan broj).
ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (Pauza, lomi se i najzad diže glavu.) Vi znate moju Lidočku? PAVLE: Vašu gospođu? ALjOŠA: Da!
PAVLE (kad ona iščezne, digne glavu, posle izvesne pauze diže se i zvoni). VIII MARIJA, PAVLE PAVLE: Gospođa je otišla? MARIJA: Da!
Zašto, zašto ste došli da me mučite; ko vas je poslao? Šta je to što vi govorite: ko vam je takvu ludost ulio u glavu; šta hoćete vi, govorite, šta hoćete? ANTA: Ja sam ga video. RINA: Poznajete li vi njega?
No, hvala lepo! ANTA: A ako progovori? SPASOJE: Neću mu odgovoriti. RINA: Ja ću okrenuti glavu; ja ne želim da ga vidim. SPASOJE: A mislite valjda da ja želim.
) XVII PAVLE, PREĐAŠNjI PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan! SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu. Ostaju u stavu u kome su bili). PAVLE (duža pauza, on ih posmatra i najzad ponavlja): Dobar dan želim!
SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke. Posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vi to dokazati da je tako?
SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke. Posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vi to dokazati da je tako? PAVLE: Razume se!
Da, gredu, ali ako mi gredu izvučemo, srušiće nam se cela „Ilirija” na glavu. SPASOJE: Užasno! ĐURIĆ: Još ako je... imate li vi slučajno telefon? SPASOJE: Eto vam ga pri ruci.
Vi vidite valjda da ja sve radim po njegovim uputstvima, pa šta onda lupate glavu brigom kad ima ko za vas da brine. ŠVARC (snebiva se): Pa ipak... Kako da kažem, stvar nije zgodna.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Kad sam podigao glavu, primetih kako se Rašida smeje tresući čupercima kose ljeskave na suncu kao krljušt riba. Zubi su joj bili nejednaki,
On se plaši, Atamane! - Rašida je pljeskala dlanovima, a Baronica uznemirena seterkinim režanjem, okrete glavu prema nama. On ima prpu. - Misliš? Da nisi ti to ona koja ima prpu, mačko? - rekoh svlačeći cipele i kaputić.
- Da nema ko da ti ih kupi? Zgrabio me je za revere kaputića i sada sam znao šta je na dnevnom redu. Uvukao sam glavu u ramena i sledećih nekoliko trenutaka čulo se samo udaranje i Vesnin plač.
- rekoh. - Tata je takođe rekao da me se stidi. - A da li se ti samoga sebe stidiš? - podigla je glavu, a oči su joj bile zamućene dok je rukom odbijala da joj pomognem pri raspremanju posuđa sa stola.
Da li zbog toga, tek ona je obožavala taj sobičak i ja sam često viđao njenu crvenokosu glavu nagnutu nad kutije s leptirima ili nad komade gline iz koje je vajala zečeve u svim mogućim položajima.
I nije bilo! Vesna je već ujutro zakucala na prozor mamine kuhinje i promolivši unutra svoju crvenokosu glavu izrecitovala da je ono upalilo: Melaniju su tog jutra videli kako polazi od kuće smešeći se svima redom.
Ono što sam osećao bilo je gađenje na samog sebe. Kad ona prođe pored mene i nasmeši se, okretoh glavu u stranu. Bilo je nešto oko jedanaest i penzioneri su već zauzeli sva mesta oko vodoskoka.
otac nije bio nikakav čovek ni pre nego što je, okliznuvši se sa trećeg sprata građevine u Ruzveltovoj ulici, povredio glavu i počeo da pije, ali Stanika je za mnoge govorila da nisu bili nikakvi ljudi.
ona na neki način proslaviti Karanovo, ali ona se nasmeja odgovorivši da slava nije nešto oko čega bi vredelo lupati glavu. - Ti, verujem, ne misliš tako? - podiže prema meni svoje modre oči i nasmeši se.
Vesna je, ipak, neodoljivo kucala na vrata tog romana. Pretvorenu u visoku crvenokosu muzičarku, uneo sam je u desetu glavu knjige. Njena uloga bila je da stvara romantično raspoloženje, nešto kao tužni i blagi lajtmotiv, u stvari.
Ponekad u snu, viđao sam sebe kako mu bacam kamen u glavu, njega kako pada, sav krvav, i majku izbezumljena lica. Bio sam srećan što se to ovaj put nije dogodilo i što ću mamu od
Samo sam prešao dlanom preko njenog kolena i stavio joj glavu u krilo. Ispod svog obraza osećao sam kako joj se stomak podiže i spušta.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— Promisliću se. Tako se razgovaraju, i Čamča svojim slatkorečijem bacio je gospodar-Sofri crva u glavu; neće dugo trajati, pa će se odvažiti. Sad se gospodar Sofra digne, vreme je već, mora kući. Ode. — Zbogom, Čamčo.
— Odi, Milane, ovamo. — Izvolite. Milan dođe, gospodar uhvati ga za levo uvo, pa mu glavu k bokalu pritegnuo. — Gledaj, fali li što u bokalu, jesi l’ otpio? Promrda ga. — Jesi l’ pio? — Nisam.
Opet dođe prvim kolima. Čamča pruži glavu, ali je umotan da ga niko pozvati ne može, pa počne sa armicijašem poljski govoriti.
Legnu spavati. Sutradan Čamča i Krečar obuku se u „trajdrot”, šešir cilinder na glavu, u svakog srebrn sahat sa srebrnim lancem, pa upravo grofu B. u dvorac. Grof je baš bio kod kuće.
To je dugačak put, ali se gospodar Sofra ne dâ prelomiti, jer što on jedared u svoju glavu useli, to mu ne istera niko. Zabeležio sve stanice koje na taj drum vode u Galiciju. Putuju vrlo lagano i vrlo dugo.
je kazao svojoj ženi, gospođi Agri, da ne bi više za ceo svet tamo išao; kako ih Čamča stranputicom vodio, malo nisu glavu izgubili. Najzadovoljniji je Čamča. On sa njegovim umerenim profitom sad će opet veselije da živi.
Pa onda Pera sasvim se zabatalio, otpadno se od kuće, od matere, od oca, niti je izgleda da će otac na glavu bludnoga sina oprostljivu ruku metnuti. I to je grizlo.
I opet se sama obukla. Već je sasvim obučena, samo još venac meće na glavu i pred ogledalom udešava. Kada je već i venac namestila, stoji još pred ogledalom, prekrstila ruke, pa se gleda.
Wіrtshaus) — krčma, gostionica, birtija Büste (nem. Brust, fr. buste) — bista, poprsje, naročito kip koji pretstavlja glavu i gornji deo grudi balgopočtenorodna (crkv. slov.
ili doma Pegaz (gr) — po grčkoj mitologiji krilati konj koji je postao iz krvi Meduze kad joj je Persej otsekao glavu; od udara njegova kopita postao je izvor Hipokrena, čija je voda nadahnjivala pesnike; otuda: pesničko nadahnuće per
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
zaogrnut, onako kako se digao sa postelje, sa velikim, crnim klobukom srebrnih šara i kićanki, što ga beše turio na glavu pri prvom skoku iz sna, on je prenerazio sluge. Pritrčaše mu, ljubeći ga u ruku i privodeći mu konja, koji se propinjao.
Vezani za stare vrbe i stubove u blatu, čamci su se crneli izdaleka, kraj vatre. Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisu čule.
Sagnuvši glavu nad svojom ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok,
Na drugom prozoru starog zdanja video se Vuk Isakovič, u košulji, i vojnik koji ga je zalivao vodom i prao mu glavu. Čestnjejši Isakovič probudio se, začuđen slikama nad glavom, satom koji mu je, mada opsova, odsvirao jedan menuet,
Motao se i pre na Rajni; malne izgubi glavu u jednoj seči, pri utoci Dunava; poslaše ga zatim u Italiju, mada ga brat oženi, mada je imao decu, mada nije ni
Oficiri metnuše klobuke na glavu i pojahaše konje. Isakovič, sav naduven od nemoćnog besa, pošto je naredio da se pozove felčer i da priđu kola na koja
Kada je prvi put pao, poliše ga vodom i gurnuše dalje. Za trenut, voda što mu je pljusnula u lice, na glavu i grudi, vrati mu vid i snagu i on kao bezuman, gurnut, ponovo potrča.
njega ne sedne, morao je da diskutuje o stvarima raja i pakla, o anđelima i arhanđelima, jer su bili, prosto, uvrteli u glavu da ga pokatoliče. Komesar je imao maniju pismenih uspeha.
Komesar je imao maniju pismenih uspeha. Uvrteo je bio u glavu da, po odlasku biranog odreda Slavonsko‑podunavskog puka na bojište, javi, svojim tankim, oštrim slovima, da se
Odlazeći svaki dan u Komande, u Dvor, njegov brat beše obukao kilote i uprtio na glavu periku, skinuvši i brke, nadodolivši se ordenjem i plavim trakama, širokim kao šaka, i jednom spadom, tankom kao prst.
Obavijajući mu glavu peškirom, natopljenim sirćetom, ona mu na grudi, pod košulju, smesti malu ikonu Sv. Mrate, golicajući ga nehotice,
Plačući još jače, ona se seti muževljevog lika i, spustivši glavu na jastuk, poče u mislima, da ga ljubi. Beše lep Vuk Isakovič kad je uze, hladne i glatke kože, koja je za nju bila
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Tu se takođe vrši i ovakva vrsta probe: „Dođe komšika trudnoj ženi i neprimetno joj metne malo soli na glavu i pazi za šta će se pre trudna žena uhvatiti, da li za usta ili za nos.
na primer, ne sme da jede: suviše začinjena i ljuta jela, da joj ne bi dete bilo po karakteru ljuto (naprasito): glavu od ribe, da dete ne bi imalo vrtoglavicu; dolivano jelo jer će inače dete imati „zasip“.
⁴³ U timočkom kraju veruju da trudnica ne treba da jede ovčiju glavu jer će detetu biti crni zubi, niti mozak jer će dete biti slinavo.
Za ove ljude vezano je i verovanje da se dugo muče na samrti i da ne mogu da umru sve dok im se košuljica ne stavi pod glavu. Osim košuljice, postoje i mnogi drugi znaci na rođenju na osnovu kojih se odgoneta budućnost novorođenčeta.
Kada u nekoj kući često umiru deca, tada domaćin, dok sveštenik čita opelo, odseče petlu glavu na kućnom pragu. Odsečena glava se sahranjuje pod pragom, trup se stavi na prag, a sveštenik stane na njega.
„Kad nestanu na ovaj svet leb i vino, kvasac i petlovi, onda se detetu dosadilo“, ili: „Zemljo bogomajko, dado’ glavu za glavu, dado’ telo za telo, dado’ zlato za zlato, otkupi’ roba od groba, a podloga u zalogu.
nestanu na ovaj svet leb i vino, kvasac i petlovi, onda se detetu dosadilo“, ili: „Zemljo bogomajko, dado’ glavu za glavu, dado’ telo za telo, dado’ zlato za zlato, otkupi’ roba od groba, a podloga u zalogu.
ovako je bajala detetu koje su napale veštice: „Uzme u ruku perušku i crven konac, pa dodirujući bolesnikovu glavu, srce, ruke i noge, govori: ’ustaj! avaj! Veštice, vile i vetrovi!
avaj! Veštice, vile i vetrovi! Došli ste da Milanu (ili već kako mu je ime) pojedete srde i glavu; ali je kod njega Dona bajalica, koja vas šalje u goru list da prebrojite, u more pesak da premerite, u svet putove da
I samo što je dijete stalo posati, pograbi majka kraljaču i š njome lagano udari (kvrcne) dijete u glavu, veleći: ,ljoke!’ Na to opet ukućani uzmu dijete i bave se š njime, doklen gođ ne zaboravi na sisu.
A u Metohiji, ako detetu teško niču prvi zubi, metnu mu kuvan kolomboč (kukuruz) na glavu, pa kažu: „Kako brzo deca jela kolomboč, tako brzo zubi izlazili!
939) — Đeca se čude svačemu, a ljudi ničemu. (Vuk, br. 1256) — Na dječji trup ne meći čovečiju glavu. (Pavićević, 1937, s. 214) — Djetić je kratkovid, starac dalekovid. (LMS, 1859, knj. 99, br.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Da ptice nebeske ne padnu u zaborave. Zemlja i voda kad vrata pozatvara, kad glavu napolje ne pomaljaju ni trave, da crkva u oltar pusti goluba, da ne razgoni setnih gugutaka sa zvonara.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Zamolio sam Jelenu iz prizemlja za igru. Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlja.
Onako bez kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam niko nije prodavao lekove.
– Izgleda da ... Pufko se uhvati za glavu: – Gospode, koliko ptica! Oblak je sve veći i veći. – Izgleda kao da dolaze zbog njega.
Mala devojka u staklima Pufkovih naočara postaje sve veća i veća. On ne stigne ni da podigne glavu kada beli nabori njene haljine ispune oba staklena kruga. Vitki prsti i pun zglob mlade žene spuste se na limeni sto.
Izbačen iz događaja. životinjski zavidi Bel Amiju. Devojka okreće glavu od plišanih životinja koje je prekorno posmatraju.
Za trenutak potpuno ga napusti lažna veteranska sigurnost — i sasvim izgubi glavu osećajući kako se vraća u svoju školsku klupu, preplašen, povređen i uzbuđen do krajnjih granica.
— a odmah zatim zagnjuri svoju glavu u njen kaput, osetivši se potpuno bezbednim. Sve to vreme nepoznata devojka je pevušila melodiju njihove poslednje igre.
ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je devojka mazno izmicala glavu, plašeći se očigledno virtuozne tehnike velegradskog zavodnika.
Najpre trčanje ukrug oko dvorane, zatim prevrtanje preko glave, a onda Bel Ami više nije imao gde da skrije glavu —došla je na red vežba na karikama i kolona se vrtoglavo smanjivala pred njim dok su se karike opasno primicale.
Taj zvučni zid i slika na glavu izvrnutog parketa, što je u tom času ličio na žutu pučinu viđenu iz aviona, oštar bol dlanova koji su pekli slepljeni
moglo pobeći, kao što je nemoguće bekstvo iz lonca glatkih zidova — sve to i još mnogo drugih stvari proleteše kroz glavu sirotog Bel Amija, dok je onako raspet visio između neba i parketa čitavu jednu večnost, a možda i duže od toga, sve
od koje pogubiše zube, i pored nerodnih godina, lipsavanja stoke i lopova — svega što se jednom Hercegovcu sruči na glavu istog časa kada se nađe u negostoljubivoj ravnici, na salašu.
Matavulj, Simo - USKOK
Jer jedva dočekaste da im u svemu majmunišete, da navučete te grdne pantale i kapute, da nataknete te pečurke na glavu! Vijećnici već odavno bjehu oguglali te njegove napade, te ga ostaviše sama na trgu...
Koga nevolja prićera u ove litice, s njim, vaistinu, dijelimo koru hljeba i čuvamo mu glavu koliko i svoju! Kad te dobra sreća na mene namjerila, moj si gost. Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić.
znaš, u žalosti, jer mi mlađi sin pogibe u četi ima dvije godine, a još nije osvećen! Knez huknu i obori glavu. Zapucaše puške negdje daleko po selu, po drugim brastvima, a s druge strane velikog plamena, gdje bjehu sve tri
samo oštra, ma koliko oštra, ne bih ni pomišljao da je izbjegnem, ali mi je ona ubijala dušu i ponos, zato sam stavio glavu u torbu i zatvorio za sobom za navijek vrata svoje otadžbine.
Vidi samo kako se srdi na tebe i okreće glavu! Stara junačina čisto zanijemi, stideći se od toga nježnoga prijekora. Janku bi tada zgodna prilika da dobro uoči
Dijete raširilo ruke preko tetinijeh nabreklijeg grudi, a glavu prislonilo na njeno grlo, te je morala odići svoju glavu da gleda oca. A kakva bješe ta ženska glava!
Dijete raširilo ruke preko tetinijeh nabreklijeg grudi, a glavu prislonilo na njeno grlo, te je morala odići svoju glavu da gleda oca. A kakva bješe ta ženska glava!
Tada zagrajaše što koje: — E, ne valja tako, Dragiću! To nije lijepo! Kad đedo moli da se pomirite, a ti okrećeš glavu! Još ti dariva jabuku! A-nu, đedo, daj meni, ja ću te celiti! — Na, ovi čas daću je njekom, ako grdov ne dođe!
Stijepo Mrkov uhvatio u koštac s njekim mladim visokim francuskim oficirom, koji mu odsječe dva prsta, a Stijepo njemu glavu... — A mlad i zgodan bješe, te mi ga je i danas žao — reče Ćoro bez smijeha, iskreno.
Sad, je li taj Vučetić tražio dio od toga, ili bješe što drugo uvrtio u glavu, ne znam, tek on, a kažu i guvernadur obijediše i vladiku u Rusiji da ne mari za crkvu, da je po nagovoru svoga pisara
I tako Ivo uz vladiku bi cijelog rata na Primorju, služeći ga usrdno, a i stavljajući „glavu u torbu“, kao vojnik, bez čega ne bi nikad stekao ugleda među Crnogorcima! U mađupnici se nije gotovilo.
Vladika obu čizme, premetnu krst i panagiju, obuče mantoros i stavi na glavu panakamilavku, pa sjede prema vatri. Momak hitro stavi u red krevetne haljine, odškrinu staklo na prozoru, pa otvoriv
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
MATI: Pak šta će? Momak je lep, a vidi se i dobar biti. Uz to je jošt i bogat, pa kud ćeš više? DEVOJKA (nasloni glavu na ruku, pa se zamisli). MATI: Ajde šta si luda. Poznajem ja, ti ćeš biti srećna s njim.
MUŽ: Idi jedanput od mene. ŽENA (mazeći se): Neću da idem, znaš. MUŽ (ustane): Ti si beda na moju glavu. ŽENA: Šta ti je, molim te, zar tako treba? MUŽ: Šta?
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
jednu logičnu pričicu, da to jezgro ugradi umirujuću konstrukciju, da svemu, a naročito što je neuhvatljivo, odredi glavu i rep.
) Deci, kao ni primitivnim narodima, ne ide u glavu pojam autorstva; lepu pesmu niko nije napisao, niti ona može biti nečije vlasništvo.
Tamo gdje svi u familiji viču i kuću na glavu dižu, proviče se najzad i najmenik. Ako su čeljad gladnih očiju i brza na kašici, prohitriće se i tunjav najmenik, jer
Zbog toga je i smatram značajnom. Osamostaliti mišljenje, imati potpuno poverenje u svoja čula i u svoju glavu, osloboditi se stidljivih obzira i stega, verovati u čudo ne očekujući od drugih da ga potvrde, ići onamo kud uobrazilja
Žestoka rima udara kao čekić u glavu; njome pesnik isuviše uspešno vlada odnosima u svetu da bismo mogli da mu se prepuštamo do kraja.
O čemu ćute današnja deca? O čemu razmišljaju, kakve ih tajne muče, koje ih oduševljavaju? Koliko smo im utuvili u glavu laž i glupost, koliko smo ih već iskvarili?
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
pravoslavnih čitalaca, ili iz obzira prema austrijskoj cenzuri, on je u svome prevodu izostavio amatemisanu XV glavu. Prevodio je više sa ruskog prevoda no iz francuskog originala.
Kopitar je uvideo neobične prirodne sposobnosti Karadžićeve, i odmah ga oglasio za »najbolju glavu« na koju je on među Srbima naišao. 1815.
On uči ruski jezik, čita ruske pisce, oduševljava se Černiševskim. On prevodi Černiševskog, jednu veću glavu iz romana Šta da se radi, veliča ruskoga reformatorskoga pisca što »ozbilja razbistrava pomućene pojmove, i svojim
KLASIČNI MOTIVI. — Okrećući glavu od »blede sadašnjosti«, sa željom da izbegne život koji ga je pritiskivao i gušio, on se okretao onom što je nekada
Milićević, Vuk - Bespuće
Voz se međutim uzdrma i krenu. On se pruži, zari glavu u kožni jastuk i pritisnu rukom oči, trudeći se da zaspi. Voz se ljuljao, treskao i tutnjao; kondukter prolažaše,
Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo. Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku
na debeo drenov štap i zastajući da se odmori, s glavom pognutom i očima uprtim u zemlju; tek kadgod samo naglo podigne glavu i prostrijeli očima sve oko sebe.
I u njoj se zbivalo nešto. Ona diže glavu i nađe njegov pogled, sljubivši ga sa svojim, i samo što duboko uzdahnu i strese se.
je silazio u baštu, sjeća se da se je nehotice okrenuo prema njihovom prozoru i učinilo mu se da je spazio jednu žensku glavu koje je ubrzo nestalo. I pitao se zašto se on okreće? Bio je nemiran cijelo vrijeme.
Jana Husa i Žiške, uvjeravao se da onaj zna još stotinu stvari o kojima može da priča po nekoliko sati i da mu probija glavu kako su Česi prvi slovenski narod. I ne smjede da ode. Međutim, poznanstvo je bilo obično i slučajno.
Na kamenim pločama hodnika ležao je potrbuške pijan inžinjer, gologlav, pokušavajući da digne glavu, sa još crvenijim mesnatim obrazima nego obično, sa krvavim, izbuljenim, blesavim, pijanim očima, sa nabreklim žilama
preko sebe kao jedno breme sa svojih leđa, da odgurne nogom, da raskine rukama, da kida zubima, — pa da ispravi ponovo glavu i da ponovo pogleda prkosno u život.
On odbi, i čitavo vrijeme smetaše ga jedan mlaz sunca koji padaše kroz prozor na njegovu glavu. Pa kad čitav svijet poče da se krsti, i Gavre Đaković se prekrsti i učini mu se da je to uradio nespretno,
ga je ovamo doveo, ljutio se na se u isti mah i stidio se samoga sebe i jedne djetinjarije koju je bio uvrtio sebi u glavu.
“ a Irena je gledala s djetinjim očima koje ne razumijevaju, pripijala se uz njezino krilo, i naslanjala glavu na njezine grudi, znajući da ovi časovi koje je dijete volilo, dolaze tako rijetko; da će proći mjeseci da ona radi
Sremac, Stevan - PROZA
Majstoru se samo kuva i menja boju, a Jova ga odobrovoljava i umiruje i kaže: da on kao stari socijalista ne bi za živu glavu zakinuo radeniku; i tako skine s vrata majstora. »Tako, tako, jednomišljeniče, ne brini se ti!
— Ja sam ti, priko, taj, — nastavlja Jova —: za dobro sam dobar ka’ ovaj zalogaj! — reče i pokaza praseću glavu — da me oližeš, priko! Ama, ako je za inat, za zlo, e, he, i tu sam ti đida, priko. E, ne dam, priko, ja, pa to ti je.
Kakve gospoje! Šta je ova gospoja Katika, Kristijanova žena! Ti ne znaš to, priko, ne ide ti u glavu, nisi bio vojnik... — O molim, molim, priko! — brani se polaženik. — Svaki je Srbin vojnik!...
Borac jesi li, pitam te ja, k’o ja što sam, i krv proliv’o i rane dobio u bombardiranju! — More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake. — Verujem — veli g.
Borac jesi li, pitam te ja, k’o ja što sam, i krv proliv’o i rane dobio u bombardiranju! — More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake. — Verujem — veli g. Paja.
— More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake. — Verujem — veli g. Paja. — Jok, jok; uveri se na licu mesta! — veli Jova. — Ama verujem, de...
Kad pomisli: šta je, a šta je sve mogao biti! Da je svršio škole, pa kako mu je knjiga išla u glavu — kud bi njegov kraj danas bio!
Ćuti kao da se osramotio pred kumom; ćuti pa pušta guste dimove, i jednako gleda preda se u onu praseću glavu, koja mu licem okrenuta beše i kojoj je Jova uglavio bio među vilice jednu grdnu dunju.
Eh, šta bih sve mogao ja napisati ali samo što ne smem! Ne smem ni za živu glavu da nagazim na trulu dasku, pa da poetiziram, jer, evo, reč je o učitelju Maksimu, pa kud smem ja u poeziju, kad je to
Udovica pokojnikova digla je parnicu koja jednako traje, i bogzna kako će se svršiti. Udovica traži glavu natrag, a učitelj ne da. Ne da Maksim nikako, nego traži glavu za glavu. A vele da je to i obrazložio vrlo lepo.
Udovica traži glavu natrag, a učitelj ne da. Ne da Maksim nikako, nego traži glavu za glavu. A vele da je to i obrazložio vrlo lepo.
Udovica traži glavu natrag, a učitelj ne da. Ne da Maksim nikako, nego traži glavu za glavu. A vele da je to i obrazložio vrlo lepo.
Radičević, Branko - PESME
Oh ala mi raste kika Kad pušaka stane cika, Kad zagledam turska skota, Pa kad mi se s konja smota, Kad mu glavu pseću zbrijem Pa na kolac kad nabijem. Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće!
Pa da t' onda dočnem sreću: Da ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju.
Pa da t' onda dočnem sreću: Da ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju.
Iti putnik, nuto sreće! Već da prođe pored dvora, Kad al' ozgo krasno cveće Savi s' na nj'ga sa prozora. Diže glavu on visoko Pa devojče spazi tamo, Divno čedo milooko Progovara: „Odi amo.
“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko. Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju grobnicu Sa
Kosovo, Od srbinjski teški palošina Krv s' otvori kâ morska pučina, Divno li je tada Srbalj bio, Divno l' svaki glavu zamenio, Divnu l' krvcu zlotvorsku prolio, U njoj danak divno utopio. Oj sunašce žića mog ubavo!
“ Ugri glede svi u travu, Jakšić gore diže glavu, Vata štita gvozdena, Vata mača plamena, Lako vrda, maše lako, Ali bije vrlo jako, Sada zveknu, sada manu, Sada
Ture bije, Crnogorac kosi, Ture praa, Ture glavu nosi, Praa nosi da se na nj'ga puši, Glavu nosi da s' na kocu suši.
Ture bije, Crnogorac kosi, Ture praa, Ture glavu nosi, Praa nosi da se na nj'ga puši, Glavu nosi da s' na kocu suši.
“ Ona viče, puca prekomorka, Turčin pada u zelenu travu, Ljuba k njemu pa mu skida glavu, Te je meće dragom više groba, Verna ljuba i poslije groba. Crna Goro, gnezdo sokolova!
Smislim tamo, pa okitit njima Glavu, grudi i junačko pleće, Pa tek onda amo gromovima, Jera oni u koprive neće. Pa dovatim Pegu za vođice, I poletim
Ali učas evo loše sreće: Preko jera nekakvog posrnu, Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne razbije, Pa upusti one muze bele, A ove ti odma šumagele!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuživalo bi mu se u stomaku, a od vaser-vage je zakretao glavu kao od urokljivih očiju.
— A što ti sad to treba? — čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja. — Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. Samar mu pravim, a ti ...Daj ga dovedi, vjere ti. Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička.
darežljivom rukom kakvog maštovitog čobanina, pa zato poneka neiskusna i stidljiva mladica, sve u prolazu, zakreće glavu i zabezeknuto šišti: — Pomozi, bože i sveta Petko! Juf, grom ga ubio!
Tamo gdje svi u familiji viču i kuću na glavu dižu, proviče se najzad i najmenik. Ako su čeljad gladnih očiju i brza na kašici, prohitriće se i tunjav najmenik, jer
— nasmija se slikar. — Eh, zaštitnik! — progunđa ozlojeđen Sava. Vala mi se bio na glavu popeo. Pođem uveče nekuda, tako, po svom poslu, šta se koga tiče kuda ću, a on ...
Sava samo pokorno povi pleća i uvuče glavu među ramena. — Ožeži, brate, koliko bolje možeš, posvetila ti se draga ruka!
put njih dvojice, i to još kakve dvojice: Rade Ćopić, gazdinski sin, i Dane Desnica, poznat bojdžija i avanica, koga u glavu znaju svi žandarmi, lugari i ostali čuvari reda.
Kad minu i drugi svjetski rat i Mulić nekako iznese čitavu glavu, on se odjednom nađe u nekakvom tuđem i nepoznatom svijetu.
Nek je i tebe nešto krenulo iz te tvoje jazavčije jame, baš si mi se bio na glavu popeo. — Rđo kalajdžijska, nije ti dosta tvoje potrebe nego još imaš kad i mojoj nezgodi da se rugaš — čudi se
— Eto ti, mamlaze seljački, ja se izvukoh i bez tvoje pomoći. Jovaš s naporom prevali glavu na njegovu stranu i prostenja: — Neće grom u koprive ...A ja, vidiš, i bez tvoje pomoći pogiboh.
nabada riječima kao da nešto vrača i čita iz piljaka pred sobom: — E, moj kumiću, moj kumiću, znam ja svakog od njih u glavu, kao svoje rođeno dijete ...Čuo si kako se jutros pošteno tuku, a?
“ Niže Milorad pismo, pjesmu Žalobitnog Đure, đedo ćutke plače, a Car Dušan zakrenuo glavu u ćošak, pa mu suze kaplju u lonac s ohladnjelim, stinutim grahom.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
MUSA: Moj ti je drugarski savet, da manje laješ! SULjO: Znam ja šta govorim! MUSA: Gurni glavu pod vodu, pa govori! Čuće te ko treba! SULjO: Nisam ni ja u ovom mišljenju usamljen!
HASANAGA: Meni? Volo bi baš da vidim ko bi stisnuo, KO bi imo tri čiste, da mene turi u skarednu pesmu! Glavu bi mu otkino! AHMED: Častio bi ga suvim zlatom!
E, moj efendijo! Ko sa agama tikve sadi, age mu se o glavu lupaju! JUSUF: U redu, ago, kako ti kažeš; spremiću konje. AHMED: Mudar čovek!
HASANAGINICA: Ne treba meni uteha; meni treba da razumem! Zašto? — to mi grmi u glavi, efendijo! Ko da mi glavu raznosi! Zašto? Zašto? JUSUF: I ja se pitam. Hasanagu su iscrpli poslednji bojevi.
I sad, kada je dočekao radost, vidi šta čini! Znači da je pometen, da ne rasuđuje, da mu je u glavu udarila krv, i da mu treba pomoći. To je ludilo, beže, a u ludilu nema namere!
Nemaš pojma šta se dešava, Ti nisi u tom kolu; a to je tvoja glava među njima na stolu. Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku.
HASANAGA: Znači, kažeš da pristanem? JUSUF: Ti vidi. Ja bih pristao. HASANAGA: Ali pazi, u ovo svoju glavu ulažeš! JUSUF: Da ulog nije malo preveliki? HASANAGA: Ne uobražavaj. Nisi toliko glavat.
Oće da se obezbedi s moje strane! Zna lisac odakle može ladan vetar da podune, pa da mu odnese i čalmu i glavu! A i ti ispade slab prorok! Pade u vodu i tvoje prognoziranje! A ču li šta reče: kadija pristo od prve!
HASANAGINICA: Osećam samo gađenje i strah. Plašim se jorgana kojim se pokrivam, plašim se jastuka na koji spuštam glavu; plašim se viljuške, tanjira, kašike, plašim se cveća! Dotaknem hleb, pa ustuknem, ko da sam guju dotakla!
Ovoje preko jego! I da znaš! Vidiš li ovu zobnicu? Dobro je pogledaj! Ako u nju ne strpam tvoju glavu, tako ja iz nje zobao! (Ulaze majka Hasanagina i Suljo, noseći kolevku. Razgovor se prekine, tišina, svi su zbunjeni.
Srce od kamena! Vidiš li kakvim ti kamenom majku imenuju? Veliki kamen... sklonite ga... Kadija! (Nasloni glavu na kolevku. Prilazi joj majka Hasanagina.) HASANAGA: Trudi se da zaplače, al ne ide! Ne može kamen...
(Tišina. Hasanaga naslanja čelo na mrtvu Hasanaginicu. Poljubi je u čelo.) Prvi put da je poljubim, a da ne skloni glavu... (Uzima Hasanaginicu na ruke i unosi je u kuću.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
“ A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen. Imao je veliku, duguljastu glavu sa mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat sa kratkim, napregnutim
— Zar istina, da ti voliš Todu? Dimitrija bi ga pogledao zablenuto, pa bi brzo oborio glavu i pobeg’o. A i sam popa tome se slatko smejao.
gologlav, onako nakarađen, skačući s jedne na drugu nogu, vraća se Todi i pokazuje joj svoju nakarađeno ošišanu glavu. I svako jutro, pre izlaska sunca ustao bi, umio se, očistio dvorište i ostale kutove.
ču Todino silno jecanje, plač sviju žena pa čak kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono: — „Da li te je žalba...
Dimitrija uđe i stade pred Todom. — Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač. On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga nešto oko slepih očiju. Otpoče se češati.
i... i... — kola odzvrjaše! Dimitrija se strese, stisnu glavu i skoči pa polete za kolima na ulicu. — Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava.
Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice; suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi. Jednom rukom držaše ga za podbradak, a drugom poče maramicom brisati mu lice, vrat i grudi iz kojih
Prelaziš ti, gledaš gde ćeš da stupiš, prvo oprobaš kamen da li je on dosta stalan, pa onda zanihav se, i uzdignuvši glavu, lako kao srna, skočiš na našu stranu. — Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove!
Celim telom beše ti naslonjena na mene. Stisnuh te jače, htedoh da okrenem glavu, obrazi nam se protrše, ti oseti moj vreo dah i uzdrhta, klonu, ali se brzo trže i skoči. — Uh! — Čekaj!
Naslonila si se leđima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti oborivši glavu tareš čelo i nameštaš kose i to polako, mučno. Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh. — Šta ti je?
osećao, znao i sa nekom sigurnošću mogao bih te naći gde u tvojoj bašti, pod dudom, u travi, poklopljena ničke i uvivši glavu u tvoju „bošču“ jecaš i plačeš za mnom! III Ah! — Ali ne smem da puštam na volju svojim osećajima.
Kaži mi ga, pa da mu nasred mâle glavu razbijem. — Zar si ti takva? — pitam te smejući se i uživajući u tvojoj muci. I ti ne prestaješ da me moliš.
Kostić, Laza - PESME
Vasijona pukla pusta. Već u meni duša susta., a srce mi silno bije, u glavu mi krvca lije, al' mi vila lice mije hladom svoga krila meka, i još neka blaga reka, neka struja iz daleka: sveti
Na usti' noćni zefir, u grudma božji zrak, u struku loman lepir, u očima oblak. Priklonila je glavu i klekla nad grobom, orosila je travu i cveće pod sobom.
KOLO Mrak se crni nebom šeće, hoće da ga pokrije, pod pazuho glavu meće tamburice božije. Bleda glava, mesec bledi, mesec bledi punačak, svud okolo setno gledi, svud u kolu pušta zrak.
Al' nije Švaba: — od jeda mrska svetska se guja u kolo savi, rođenim telom svojoj će stravi glavu da smrska. Nesrećna glavo!
Svet mu se ruga! — Gromove besa susedu prvom o glavu vrlja, u plamen i sam očajno srlja, — plam do nebesa! — Nestade plama.
dopusti mi da te kosim, da te kosim, da te nosim, da pokažem tvome lavu što mu carsku dičiš glavu, iako te sa nje skosim, da je divan baš i osim!
nemoj tako, ne skrnavi sveta reda! Izrailjski svećenici evo t' sede do kolena, a ti skidaš glavu glavi izrailjska roda cela. Ne, sinovče! nemoj tako, ne skrnavi sveta reda! Zamoli ga i ti malko, izrailjska brado seda!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag.
učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag. U tom svane: ali braća jošte spavaju, ništa nijesu znali šta je najstariji brat učinio.
Kad se on tako namjesti, onda carev sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsiječe glavu, a div pane u grad unutra; onda on reče: — E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spustim.
oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave! — pa izvadi uši i na sto ih baci.
Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi.
Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi. Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu.
Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš-Čelika držalo.
Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš-Čelika držalo.
A kad podne prigrije, onda reče aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
A kad podne prigreje, onda reče aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
A kad podne prigreje, tada besedi aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAKSIM: Ne pitaj, molim te. KUM: Da nisi štetovao na svinjama? MAKSIM: Bolje i to, nego što mi dođe đavo na glavu. KUM: Biće moja kuma. MAKSIM: Nisi venčao ženu, nego đavola, vampira, vukodlaka.
Čekam, čekam, nema jela; najposle promolim glavu kroz pendžerić, da vidim šta je. Ali kad me odunud zviznu, kume, pođoše mi suze na oči, a ja natrag!
Odsad Soka u kući uređuje kako ona zna, je l’ tako? SVETOZAR: Jeste. MAKSIM: I ja na to moram prikloniti glavu i ćutati? SVETOZAR: Kao muž, koji je uveren o dobroti svoje supruge. MAKSIM: I jošt da se ne smem nikome ni potužiti?
IZNUTRA VIDE SE JEDNA VRATA OD SOBE, IZ KOJE ISAJLO IZLAZI.) ISAJLO: E, de, de! Sad i taj pokor na moju glavu. Da me čuje kum, prekrstio bi se. (Poćuti malo, pa se počne ceriti i krstiti.
DOKTOR: Jesmo. PUTNIK: Pa otkud da je mitropolit glava crkve? DOKTOR: Jer mu carigradski patrijarh mitru na glavu položi. U zemlji ima nešto malo Vlasa. MANOJLO: Boga mi, nije nešto malo, nego dosta.
Pa kad god vam treba štogod važno pisati, da samo vašu glavu na njegovo čelo metnete. POZORIJE Z. (ISAJLO, PREĐAŠNjI) ISAJLO: Gospodin doktor. Ovo su mi dali, da vama predam.
MANOJLO: Drži samo! DOKTOR: Tiranstvo, tiranstvo! MANOJLO (Putniku): Zaboga, gospodine, svršujte! (Čuva glavu.) DOKTOR: Šta ste naumili sa mnom? ISAJLO: Gospodine, ne bojte se ništa, oće da vam seku malo ispod jezika.
) Odi, brigo moja! (Kopajući.) Sad nek mi kaže ko da je zadovoljniji čovek kad ima novaca, od onog koji time ne razbija glavu. — Šta? Šta naopako? Šta? (Ustane.) Je li moguće? Moji novci? Tako brzo? No, to niko nije, nego moj lepi komša.
LjUBA: Šešir. STANIJA: Ja se prepado, kad te vide. LjUBA: A što? Zar nije lepo? (Metne šešir na glavu.) Gle, majka. STANIJA: Da plašiš čvorce sas te repove. Kam ti krasan fes, nego to nemački.
STANIJA (obazre se, pa je meri): To veliš, a ono je zlo, kad devojka sagne glavu i kad dođe muško, a ona ga poljubi u ruku. LjUBA: Sad muški ljube u ruku devojke i žene. STANIJA: Istinu li govoriš?
LjUBA: A kud itaš? PIJADA: Ta skoro ce podne; da me na ćekaju kod kuce. (Meće šešir na glavu.) LjUBA: Baš ti je lepo opravila. PIJADA: Sto radi ova masanmoda, to je ćudo. Bila je sest godina u Becu.
STANIJA: Devojka dobro i ne vidi momka, nego kad je prose, ona sagne glavu, ka devojka, a ne gleda u muško, da ga pojede. LjUBA: E, moja majka, to su vremena luda.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Je li ti izišlo vreme, a? Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat!
Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu. STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao. SULTANA: Odgovaraš?
Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu. STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao. SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti!
SULTANA: Odi da vidim. (Povuče je k ogledalu.) Zaista,... hm! (Ljuti se.) Svaki đavo na moju glavu. PELA: Ja se radujem, milostiva gospođo, da sam srećna na vas nalkkovati.
TRIFIĆ: Je l’ to tvoja žena, majstor Sreto? SRETA: Trebalo bi da je moja, ali evo ušlo joj u glavu da je ona milostiva gospođa, gdi mlogo na milostivu gospođu naliči. Neće da prede, neće da kuva ćiriš.
SULTANA: Ja sam hotela šalu provoditi, ali mi je šala zlo ispala. TRIFIĆ: Nemojte mi glavu zabunjivati. STEVAN: Ovo je dogovor, gospodine, ne dajte se varati, milostiva gospođa oće šalu da provodi.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Mislim, viđate ga svaki dan kako natuca nešto o teškom stanju seljaka i srpskim realistima, ili kako pada na glavu kada preskačemo onog idiotskog konja.
pramcu, moj matori potpuno iznenada, mislim potpuno onako, bez veze, izvali fundamentalnu stvar: — Treba da utuviš u glavu jednu stvar, Anči: lova ništa ne znači! Ma koliko je imala — opet će ti faliti!
—Vaše piće? —Paradajz-džus s malim belim miševima. —Kakvi ste vi, u stvari? —Ja sam kao mačka: bace me na glavu ja padnem na glavu! — Šta mislite o najboljim godinama za jednu ženu? — izvali ona budala iz ogledala; nedonošče jedno!
—Paradajz-džus s malim belim miševima. —Kakvi ste vi, u stvari? —Ja sam kao mačka: bace me na glavu ja padnem na glavu! — Šta mislite o najboljim godinama za jednu ženu? — izvali ona budala iz ogledala; nedonošče jedno!
Moj matori se još uvek zeza, juri levo-desno, švercuje bugarske cigarete „Arda“, dok mojoj maman pune glavu time da je još rano da odseče kike. Za to vreme starci dele svet.
časa da im čovek da da ponesu puškomitraljez ili nešto slično, a možda bi ljosnuli čak i samo kad bi stavili šlem na glavu! Oni protiv rata?
Pa, čoveče, oni ne bi ni za živu glavu mogli da sede, na primjer, na patosu nečije kuhinje ili u špajzu, ili bakalnici, na primjer, ali na festivalima — e, tu
Čekajući da se vrati, razmišljala sam o tome jesam li frigos ili nisam? Tu bubu mi je posadio u glavu neki šmeker, neki Tika Fijoka.
sa zvečećom automatskom kasom na ulazu u neku veliku samoposlugu, ili da mi je neko ugradio taksimetar direktno u glavu; mislim, sve stvari koje bi spomenuo koštale su, pa se sticao utisak da je život nešto kao automat u koga treba
I tako svet stoji i prodaje zjala ne ide mu nikako u glavu da postaje i srećni saobraćajci. Ali, pre nego što se vratimo u staru Golfijanu, pozabavimo se još malo onim
Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: „Zastavljaj auto!“ i izbacuje me napolje.
čistog sujeverja, zbog kojega čak i hoteli mnogo otmeniji od ove knjige nemaju apartman broj 13, pisac preskače ovu glavu da ga ne bi terao baksuz i odmah prelazi na sledeće poglavlje.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
) Bol u bolu. Šta je opet na pomolu? Vreme laje. Jedan prosi — drugi daje. Ko ne haje Sklanja glavu sa promaje. Sedlaj konja! Noć na bregu, bije tonja.
Olistala bunikom krene kuća ỳ šumu. A U NULI AZ To što lije - to je lirska zlob. Zmija glavu skolutne pod rep i trzajem zaleluja zob. Šumsko sunce ublažuje kob.
puknu grobna vrata, a pomrčini prolomi se duvar: da Prvi Đorđe, podižući slavu, na Drugog Đorđa stavi živu glavu.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
svira, i voda buči niz tjesnac strmi, zlaćana zrnca potok spira, a obnoć nešto stravično grmi: bi se zakleo, glavu da daš, vozi se đavo kočijaš.
Za njim je širok, raspuhan rep, priznati valja, prilično lijep. Neznanko tajni, lopovska duša, podiže glavu i prozor mjeri, Mačkove priče pažljivo sluša i njušku svoju lukavo ceri.
“ Prozoru Pijetlić dopade skokom, naheri glavu, zažmiri okom. „Lijane, kaži: šta ću da radim? Da vjeru dadem riječima tvojim?
Po duši kaži da li me varaš?“ „Ako ti lažem — Lisac mu veli — pečen mi batak na glavu pao, vazdan mi zubi jestivo mljeli, čitav mi ćuran u trbuh stao.
Šulja se Mjesec, utvara prava, kad, gle, na pragu — bakica spava, spustila glavu, srebri se kosa, na prutu trepti jutarnja rosa.
Večeri jedne podigoh glavu mjesecu punom na nebu plavu, kad gore mišić, glavom i bradom, sjeo na mjesec, glođe ga kradom.
O ždralu bajku pričahu plavu, i meni čežnjom smutiše glavu. Od toga dana nemir me snađe, večiti putnik postah, ždralovim putem po svetu tražim, leto, neverna gosta.
Zar ne znaš, Tošo, izreku staru: Najdeblji miš se kod mlina krije.“ To čiča reče, obori glavu, vodi ga Sanak na dalek put, nad njim, u tami, pod samim krovom, ćuti, savijen, od vrbe prut.
Smiren je žrvanj još topal bio i mirisao na brašno meko. Prenu se deda, podiže glavu: „Mlin je zaspao!“ — tiho je reko.
— Prebiše zato, od gneva zlog, krčmaru leđa, a kravi rog. Tražeći gnezdo, vesela čavka na glavu sleti čupavog Slavka. „Gle moga gnezda, ala je meko i još je toplo, grejȏ ga neko!
Za prvog snega odjednom živnu, pospanu zbaci mrenu, podiže glavu, zalaja glasno, u pustoš belu krenu. —Na dalek put vam odlazim, kaže, ispod nebeskog luka, gde večno Pseto, poljem
Ribe su jutros, dao bih glavu, izišle rano da pasu travu.“ Delija mačak na noge skoči, zavrti repom, zaigra brkom, na vrata đipi, a za njim Žuća
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Njen lik sasvim beo na mesečini izgledao je nepomičan, ćutao. Zatim se nasmešila nedovršenim osmehom, osvrnula glavu na drugu stranu: — Ne čudite se što sam došla? — Ne! — Došla sam da vam ovo ispričam. Htela sam baš vama, pošto...
Pustila je, jedva usplahirena, da je milujem po kosi i ramenima. Želeo sam ipak da joj metnem glavu u krilo i da tako ostanem do zore.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
MURATOVO TULBE U dolji Kosova ravnog, u žaru plamene bitke, Gde Murat položi glavu i pade od sablje britke, Sad mir mrtvački vlada.
vile Čudnovate bajke i pesmice mile, Zaludu ga dvori sav čarobni svet — Mutno mu je oko, srce puno studi, A bledu je glavu spustio na grudi, Baš k'o britkom kosom oboreni cvet...
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
BOGUMILSKA PESMA Traže moju glavu. Sve što na glavu liči bacaju po livadama na hrpe i noću gaze konjima. Zemlji otvaraju okna te vade srebrnu rudu
BOGUMILSKA PESMA Traže moju glavu. Sve što na glavu liči bacaju po livadama na hrpe i noću gaze konjima. Zemlji otvaraju okna te vade srebrnu rudu što glavi proročkoj
I oblake kad ljudski pokažu lik čakljama svlače i kopljima bodu. Traže moju glavu a nisu ni čuli moju reč. Kao guja bez otrova u glavi po gudurama ležim nemoćan da svoju kožu promenim.
Mali je vaš mač da čitavoj zemlji glavu poseče. SLEPI KRALj U IZGNANSTVU Iz vaseljenske ti prestonice pišem. Stojim na prozoru, ja carev gost i slušam žamor
Posečen bih, i golub mi zastade u grlu, crkvi se s ramena slivala krv. Zvona su zvonila s atlantskih mora, a glavu su moju nosili na jug i sever, s vrha kopalja na vrhove kubeta.
Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog. Ruka se jedna spušta na moju glavu. Sviće. Treba da uredim postelju. Radujem se veoma.
Što dalje od stvora plotskog i od mesa klanog Isposnik glavu okreće kad vidi divljač kako visi između strmina on čeka miris lovorovog lista i ne klanja se ničem od krvi ni od
Bukulji gnevni sabor i besne svađe bratske neko traži na zajam soli so koja misli so koja boli i deca dižu bivolju glavu u nebesa krene udar po čitavoj krajini prvo jedan pa drugi i mrtvi se jave na vest bodru velika je tradicija
utroba ostaje puna onih što se boje uspomena i zatvorenih soba i ne smeju da gledaju u sunce od stida okreću glavu kad vide vime i sunce koje proliva nešto rujno da ugasi žeđ mrtvacima sunce je urna puna žutog vina glava puna
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
TANASIJE: Pa jest', al' eto, kad će već Agaton... VIDA: Pa ono po tebi, kakav si, može ti Agaton i glavu pojesti. Ne slušam ja tebe, nego ću kući, da spakujem malo prnjice, a i ovi da se raziđu, pa evo mene, a ti, ako hoćeš,
– Proka, očajna lica, nervozno šeta sa zabačenim rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i sama sa sobom razgovara kao da nekom
Proka, očajna lica, nervozno šeta sa zabačenim rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i sama sa sobom razgovara kao da nekom čita lekciju; Mića se uvalio u fotelju,
MIĆA: Zbilja, i meni to ne ide u glavu da ta devojčica, koja je ipak vrlo lepa, ujedanput sad postaje bogata naslednica, a ja da primim legat od dve hiljade
PROKA: Pravo da ti kažem, Agatone, i meni to nekako ne ide u glavu. Kako to familija pa da nemamo pravo da oborimo testament? To ne mogu da razumem.
GINA: Trebalo bi svi da je preziremo. VIDA: Što se mene tiče, ja ću okrenuti glavu kad je sretnem. AGATON: A što se mene tiče, ja ću pljunuti kad je sretnem i, evo, dajem vam reč da ću je u ime cele
SVI: Tako je! Pristajemo! AGATON: I još da damo ovde poštenu reč da će svako od nas okrenuti glavu kad je sretne. SVI: Tako je, pristajemo!
AGATON: Pa rod smo; istina, vanbračni rod, ali šta se to mene tiče. Zašto da ja okrećem glavu od devojke kad je nasledila toliko imanje? Bolje mi je da sam rod s njom nego sa Prokom i Ginom. SIMKA: Pa bolje, dabome!
TANASIJE: Koji on? AGATON: Pa zet, advokat! PROKA (ostalima): Ne možeš ga uhvatiti ni za rep ni za glavu. Ja vam, braćo i sestre, predlažem da se mi vratimo svaki u svoju sobu, pa kad nam dođe advokat sa policijom, a mi da
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Pridigoh se. Stražar kao da se prenu, i pogleda me začuđeno. — Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć.
Onda se okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na leđnu torbu, osluškujući neprestano. Pomislih da je to možda običaj u ovom kraju.
A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan sluša melodične zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole među ljudima.
Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo... Čobani malo govore.
— Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: — Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo.
I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve sruči na Tasinu glavu — što nije obrisao žvale na ustima. Onda je naišao potporučnik Aleksandar. Zvali su ga „Bas“.
— Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu glavu. Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporučnik naredio da se izvrši zaprezanje baterije.
Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i maše okolo kamuta. A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi požure i Krsta vozar, sav crven u licu,
Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sručilo na glavu vodnika. — Okrenite se, okrenite. Zar ne vidite da rudni kaska...
Ne bio ti ja kaplar... — A-uh, da su mi ona dva rudna, pa da preskačem prepone sa sve top. Jankulj prilepio glavu uz otvor cevi, i gleda ne bi li šta unutra našao. A Krsta, vozar, sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage...
U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a trećem glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor je upečatljiv i mučan.
Ovakve susrete doživljavao je Tasa često, zato ustuknu jedan korak i zabaci glavu unazad, da bi povećao odstojanje od ruke potporučnika Aleksandra. — Stani! — grmnu potporučnik.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu. On podiže glavu i mahnu rukom na njih: — Ej, more... odite ovamo! Deca se zgledaše; poneko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za
odite ovamo! Deca se zgledaše; poneko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za leđa drugareva. — Ima li koji đak među vama? — Eve... ovaj, pružiše deca prst na jednoga.
On, siromah, i onako beše zbunjen, čim opazi radoznala ženska lica koja ga posmatrahu, a sad već zaboravi i na svoju glavu...
znate — ćata. Učitelj još više obori glavu, namršti se i pruži ruku. Ćata opet htede nešto reći, ali se nekako pri rukovanju zapetlja, pa se ćuteći vrati na svoje
Vaš novi učitelj... — Ne mogu svi ljudi biti fini i uglađeni: nekom je Bog dao pamet, a nekom, mesto pameti, zalizanu glavu... reče ona ironično, ne prikrivajući svoju misao, pa ubrza korake te ćata poče izostajati.
»Ako mi se još i ovaj navrze na glavu, imaću muke. Tu mi niko ne pomože: odmah će pojuriti u ministarstvo tužbe, dostave... Haj-haj da gorka hleba!...
suncu prelivaše u neko crvenilo, stade ih štipati za oči, stade se uvlačiti u nos, u uši, stade padati za vrat, na glavu, po licu, svuda... Jedva iziđoše i dahnuše slobodno.
Ljubica se razgovaraše, ali se češće mrštila: po neki mališan okrene glavu i gleda šta rade oni u drugoj gomili. Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove
Imamo i Mi po nešto, i ako smo sirotinja. Tako je to. Gojko razvukao usta u širok sladak smeh, a glavu okrenuo u stranu.
— A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu. Da je ranije pa da svratite, ali je već mrak... Gojko se trže i gotovo odskoči korak natrag. — Kako...
ćata se zadovoljno i pakosno osmejkivaše, gledajući to u zbunjena Gojka, koji se odjednom nekako neobično naježi, uvuče glavu u ramena, pa nervozno zvera očima, čas u Ljubicu, kojoj se obrazi odjednom zacrveneše, kao da će sad iz njih krv
Ljubica podiže glavu i pogleda pisara pravo u oči, ali se ovaj ni malo ne zbuni od tog pogleda, već joj priđe slobodno i onim policijsko
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
26. Ide moma od ovce, Vedro nosi na glavu. Vedro gu se preliva, Momi kose preliva. Turci kose sekoše, S kose konji šibaše. Oj ubava, ubava! 27.
bandunati A za ljubav, što imaste, Ni đečicu ludu tvoju, Koji su te tatom zvali; Ali ima uzdanicu U tu tvoju mudru glavu, Da je ne ćeš bandunati, Ni ostalu muku tvoju, Kojuno si ti mučio Od đeteta malenoga; Ni sirotnu đecu tvoju Bez
Velja bolja obalila, Glavu bratu izgubila, Moj Đorđije! Pa mi kuću zatvorila, Jarko sunce ukapilo, Sunce moje! Majci srce obranjeno, A
Loži vatru, da dima nejmade, Nosi vodu, da trunja nejmade, Jer ja nejmam sina neg’ jednoga, Nemoj ludo izgubiti glavu.“ Vrlo mudra Latinka djevojka Poručuje zagorkinji vili: “Svekrvice, zagorkinjo vilo!
“ 190. Visoko se soko vije, Još su viša gradu vrata; Anđa im je kapidžija: Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, A zvezdama nakitila. 191.
da čudna junaka! Da li mi ga Bog u sreći dade! Pod njega bi karanfil sterala, A pod glavu rumenu ružicu; Nek miriše, nek se često budi, Neka moje belo lice ljubi.“ PORODIČNE PESME 216.
“ “Ne mogu ti, sestro, na večeru, Sinoć sam ti u maale bio, S Turčinom sam kavgu učinio, Sada Turčin traži moju glavu, Ili moju, ili koga moga!
Radovana, majke u radosti, Simijanče, što mi knjige znaje, Oće sestra jedno da ti daje, Da zameni tvoju rusu glavu!“ “Ne da ujka, sestro, ni jednoga, Nego će se klati sa Turcima!“ 226. Oj đevojko, imaš li dragoga?
majki, Nek kupuje pšenicu bjelicu, Nek se rani i oda zla brani, Jer je sinak doraniti neće; Jer je sinak pogubio glavu U gorici, niže Temišvara!
seki, Nek kupuje svilu i kadifu, Nek s’ udaje kuda joj je drago, Jer je bratac udavati neće, Jer je bratac pogubio glavu! 230. Sunce mi se krajem vije, lado le, mile! To ne bilo jarko sunce, oj lado, oj!
početku je to bila čvornata toljaga, tokmak, a kasnije gvozdena kugla sa drvenom ili metalnom drškom; ako buzdovan ima glavu sa uzdužnim ispupčenjem, tzv.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Mišljenje? Sa takvom glavom, kao što je tvoja? Ti veruješ da je to, što prolazi kroz tvoju glavu, neko mišljenje? Ti mora da o sebi imaš neko veoma visoko mišljenje, kad tako misliš! Šta kaže, „ja mislim”! Ništa manje!
BLAGOJE: Plivam sve stilove, prsno, leđno, kraul, beterflaj, 4h100 metara mešovito, ronjenje, skokovi na glavu i noge sa raznih visina! GINA: Zaboravio si da pomeneš kučeći stil! SOFIJA: Hvala, sad mogu i sama!
mu je piljar s kantara izručio kilo trešanja; i, kad je pojeo trešnje, seljak je šajkaču istresao i ponovo je stavio na glavu. Razumeš? SOFIJA: Po tome, kako ti govoriš, čovek bi i u onom koritu mogao da otplovi i da otkrije Ameriku!
Imaju veliki prtljag: sanduke, kartonske, platnene i pletene kofere. Sofija, koja je na ošišanu glavu stavila periku, istresa pesak iz cipele. Vasilije briše znoj, pali cigaretu.
VASILIJE: Prestani da pričaš samo o tome! JELISAVETA: Ništa mi od svega toga ne ide u glavu! Da Filip, onako zanet, onako smeten, dođe! I da onako hladnokrvno ubije čoveka! Pa da se popne u kuću i ubije ženu!
Još ne mogu da verujem... ko da sam sanjala! SOFIJA: Da se ja noćas nisam setila Filipa, možda bih izgubila i glavu, a ne kosu! VASILIJE: Zašto Filipa? SOFIJA: Nije Filipa, nego tog njegovog glumljenja!
da sam vas sinoć pustila da otputujete... SOFIJA: Niti bi Filip izgubio glavu, ni ja kosu! JELISAVETA: Sve, što je ikad bilo, pa makar kako da je bilo, Moglo je biti i mnogo bolje, ali i mnogo
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Jer svemu na svetu beše utehe. Svim mislima, za sve junake, i grehe. Ali držeći mu glavu rukama obema, suzno, umirući, pomisli, bolno, da za oči neveste utehe nema. Tada zaplaka u vodi zvono Svetog Marka.
Ta k vama su išli koji su hteli čast na svetu, i mladost. Pa što bi došla tako tajno i pognula svoju glavu? Hoćemo da vas dočekamo sjajno sa pesmom u vašu slavu. Lepše se vama po nebu šeta, po zemlji ima blata.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta. A mir, svud je mir, kad raspnem šta je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka.
Ja sam to pero, zatim, godinama nosio zabodeno u moju ludu glavu. Prilikom tog mog izleta u Srbiju, dok sam po Beogradu šetao, nije mi ni naum padalo da idem i posetim redakciju
Ja sam kod svog ujaka, Vase Vujića, bio i pre, o školskom raspustu, ali sad sam bio sagao glavu i mislio da ću kod njega morati ostati zauvek.
Mnogo su lakše ratovali oficiri. Na primer, austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak (ako me sećanje ne vara) 47 kg.
Vidim i sebe u lejama rascvetanog krompira, kod Potkamijena, kako ležim sa nosem zabodenim u zemlju, a kad dignem glavu, one, kojima su potiljci odvaljeni i krvavi. Mi smo dotle bili navikli na šrapnele, i granate, zasebno.
Vise, kao grozdovi, sa krovova i stepenica železnica. Uzalud ih železničari opominju da će kod prvog tunela izgubiti glavu, nogu, ili ruke. Niko ne napušta zauzeto mesto i nikakva sila ne može da ih skine.
Ušao je u kupe braće Popovića. Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava.
Jahao je do Beograda, i bio na službi, u puku, u Nišu. Međutim, konj ga je bio udario, kopitom, u glavu, u štali, pa je dugo bolovao i sad je oglašen, od lekara, za nesposobnog za službu.
Ni blizu. Ne izgleda dobro. Sad je u civilnom odelu, a ima mali šešir i veliku glavu. Ja onda u lađi, kojom se vraćam u Beograd, čujem kako vreme ide Dunavom, a korača gvozdeno, i kako nas je pregazilo.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
A Eva bi ih brala, brala, zadevala ih u kosu, plela od njih vence i njima obvijala glavu i vrat i bedra svoja pa ih davala i mužu. I oni bi se zajedno radovali cveću i radovali se životu, hvaleći Boga.
Pa i one ruže od kojih je grešnica Magdalena, plačući, splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo.
Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu. Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz groba i, plačući, otrča da javi učenicima šta je videla, a ruže odnese
Kad on zasvira, a krava, što je tu pasla, podiže glavu i oslušnu. Čuše ga i neke rode i čaplje što su se tu desile kraj rita, čuše ga i žabe i gušteri u travi, pa stadoše i
Ako je to istina, onda najposle niko neće ni dolaziti da kupuje od mene hleba... Baš mu ne dam!... — I ljutito okrete glavu od njega. Ali pekareva žena, milostiva duša, sažali se pa mu pruži jedan hleb. Pekar se srdio i psovao ženu.
Pekar ostade sam, zlovoljno sede na jednu nisku, tronogu stoličicu, obori glavu i zamisli se. — Ide svet za njim kao lud... — mišljaše pekar. — Kažu da i čudesa čini, ali ja u to ne verujem...
I sve je to gorelo i plamtelo, sijalo i treptalo raznobojnim sjajem tako da je starac zaklonio rukama oči i obrnuo glavu. Car se smešio od zadovoljstva.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Taman on ode, a ja sedoh i zaronih glavu među ruke. Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na
Ali, ne daj bože da već, po nesreći, i dotle dođe! — reče ministar, pa obori glavu skrušeno i uze se krstiti, šapćući svojim bledim ispijenim usnama tople molitve.
” Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo i poče napamet: „Gospodo poslanici, posle poštovanog druga u kome su...
Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek...” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko!
Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže ni glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše; oborio glavu, namršten, ćuti, lupka batinom po zemlji i misli.
Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše; oborio glavu, namršten, ćuti, lupka batinom po zemlji i misli. Kad se govor završi, on, ne menjajući položaj, kratko i 'ladno procedi
se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomije po nekoliko njih nogu, ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.
Neko slomio nogu, neko ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave
— Pa zar niste svi na broju? — procedi vođa ne dižući glave. — Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo.
— Huuu!... Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu razbije! — progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta.
Eto gde stoji, a potegne ozgo ćeramida, ćok u glavu, pa ubi na mesto!” Pošle me u našu seosku bakalnicu, koja je bila odmah pred kućom, da kupim što za pet para, soli ili
Zamislite, samo, kakva se meni budalaština uvrtela u glavu. U mnogome mi cela ova naša „mila nam i napaćena zemlja” liči na moju pokojnu strinu.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ležiš tako i obrćeš glavu, pa čisto ne znaš, kud ćeš pre da pogledaš... ili u grozd, što ti nad glavom visi, ili na mirisne, žute dunje, koje se
Okrećeš glavu na drugu stranu. Na pet koraka od tebe opružila se jaružica, puna šljama i kamenja, a nad njom se nadvila stara vodenjača.
Trogodac Širga okupio mladu junicu, hoće bećar da ašikuje, a ona se stidi od Sivonje u jarmu, pa gleda samo da sakrije glavu u ostrugu.
Jedni se gađaju, drugi viču, treći zasmejavaju, a ona, jadnica, mora da ćuška glavu ili za rpu ili u komišinu... Otpočnu, tako, po nekoliko njih da probaju, pa kad vide da ne mogu ništa, moraju da ostave
i priljubi se uz nju... Bejah se privukao do njih, te sam čuo ovo šaputanje. Za minut mi prođe kroz glavu stotina misli: on dobar radnik, bogat i valjan, ona poštena i vredna, iz dobre kuće, pa, nek' im je srećno!...
Osvetlio je sobu, zapalio cigaru, otvorio prozor i seo uz njega. Svakoga trenutka dolazilo mu je u glavu hiljadama misli... »Eto, dođe i to vreme, — govorio je sam u sebi, — i ko bi se tome nadao!...
Ali eto, osim plašnje, ništa mu ne ide u glavu, ne može ni jedna misao sad da mu dođe. Napao ga neki nemir, neka plašnja, koju ni sâm ne može da razume.
A može biti da bi dali: kmet je pročit'o da je njegova glava ucenjena, pa kad donesem glavu, mora mi se platiti, jakako!...
Hiljadama misli pojuri u glavu, a u ušima zvoni i vri... Sve to bi samo za trenut oka. Kako poskakaše, zlikovci razgledaše uzvereno na sve strane.
Onde, gde se dva čatala vezuju, vire krajevi od vrljika i pružaju podesan zaklon. Tu je zlikovac zavukao glavu i kroz vrljike pružio pušku na Ljubišu, koji se privlači od čatala do čatala.
Kapetan se veoma iznenadi. — A kamo onaj... kako'no... što mu dadoh magacinku? Ljudi ćute, a Đokić saginje glavu i ćuška se među svet, samo da ga ne opaze. — Kako ga ubi, more? — pita kapetan Ljubišu. — Tse... tek onako...
— Kako ga ubi, more? — pita kapetan Ljubišu. — Tse... tek onako... muca ovaj i saginje glavu, ali po sevanju očiju mu vidi se da je veoma uzbuđen.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu! DANICA: Svejedno, da nije on, uselio bi se drugi.
Napiši... napiši... Čekaj, nemoj ništa da napišeš. (Uhvatio se obema rukama za glavu, pa očajno gleda u zemlju.) DANICA: A, da znaš, oče, što je gospodin Ivković divan govor napisao da ga pročita svojim
I sad taj govor stoji bambadava tamo na stolu, a ja — nemam ni reči (Sine mu misao u glavu.) Boga mi, i to bi mogo... zašto da stoji bambadava, a on može da napiše i drugi? (Osluškuje.) Kanda se čuje larma?
U Tenkinoj kafani potukli su se i razbili jednom glavu, ali taj nije ni naš ni njihov, nije čak ni ovdašnji. Aksentiju Matiću polupali prozore.
JEVREM: Svršeno! PAVKA (ushićeno): Jevreme! JEVREM: A, Jevreme, sad, a juče mal' mi nisi razbila glavu ključem od dućana. PAVKA: Jevreme, oprosti! JEVREM: Pogledaj mi u Oči, hoću da vidim jesu l' ti naišle suze na oči?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Imao je sve pedagoge u malome prstu, pa te tek zalepi kakvim citatom iz nekoga. Ne smeš ni za živu glavu stupiti u polemiku s njim ni oko čega, jer će te zasuti i zatrpati masom citata, da ćeš se pokajati odmah.
prvih dana u ovome selu kad je video kako je svet miran i zadovoljan ili, kako se on prvih dana izražavaše, ubijen u glavu i apatičan za opšte stvari.
Jer kao što se za Aleksandra Velikog priča u istoriji da je vazda sa sobom Omira nosio i pod glavu (jastuk) ga metao i jednako čitao, tako je i Sreta s Pelagićem i legao i ustajao. (Silno mu je taj autor imponovao!).
Na glavu tada metne fes bez kićanke, ili crni mek šešir sa jednim grdnim obodom (metar, vele, da ima u prečniku), kao što malaju
Nekako seljacima nikako nije išlo u glavu da je baš tolike velike brkove mogao imati, a ćir Đorđe se opet kleo svim na svetu, i pozivao na mnoge grčke stare
Stolice su sve čitave, jer se ovde svet još ne služi tim oružjem, ne zna još šta je to »nabiti nekom stolicu na glavu«. Po duvarima kafane puno svakojakih slika.
E, to malo nije išlo u glavu ćir-Đorđu, ali joj je morao gledati kroz prste radi drugih mnogih dobrih strana njezinih. Bila je dobra kućenica.
Sloboda iluzorna, pravda paragrafska; vlasnici silni i složni, a narod inertan. Sve crnje od crnjega, i to sve na moju glavu!
Stade se preturati po krevetu i uzduž i popreko; okrete glavu gde su bile noge, a noge gde je bila glava. — O, Makso — viknu Sreten famulusa, koji je u drugoj odaji spavao, pa
! E, što će čini onaj drugi svet, seljaci na priliku, kad mi tako pravimo!« — E, pa ne može ova nesretna zemlja da digne glavu s takvija sinovi! — veli Đorđe.
je poisprešivao svuda po kaišu i po pantlici od šešira koji je ponekad, kad mu se dosadi fes ili šajkača, metao na glavu. Služio je u vojsci i doterao do podnarednika. Odslužio je tri roka, pa se vratio natrag u selo.
— veli ćir Đorđe, koji se raspoloži tek kad onoga izvedoše. — Dobro i mnogo fala što ga izvedoste! Ća’ da izgubim glavu, bre, za jednu lolu i pangaloza! Ne znaje on more jošte koj sam ja! Ja sam Suliot, bre!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Eno žene, nasred Save, eno marame! Stari, mladi, dede, babe, bogati, siromasi: Kad je vrelo, svak bi glavu da u vodi pokvasi! Pa se baca u zagrljaj Savi, Moravi I na glavi pokrivalo tad zaboravi ...
PRIKRIVANjE Da sačuva glavu glupu Svak je našo neku rupu: Jedni beže u Drlupu, Ćopić u Bosansku Krupu, A treći se obezbede Od nesreće i od
Ko đak kad zabije nos u svesku, Noj traži svoj spas u pesku, Samozaborav voli noj! Kad sakrije glavu u mrak, Oseti se srećan, jak, Zaokružen kao broj I na svome gospodar svoj!
ČUDNOVAT DAN I Da mi je znati odreda Kazati Ono što se ni za živu glavu ne da Iskazati! Pokušaću, (Nek bude pa šta bude): — Čudnovat dan Za biljke, ptice i ljude...
U neveselim godinama ćutanja i neslobode, Čim primeti pogrešku spreman da je na mač nabode, Založivši glavu za znanost i za istinu, Terao je mak na konac i zbrku na čistinu!
Okolo, na sat hoda, nijedne nema mačke: Na miru, on guta upitnike, uskličnike i tačke. Zarivši glavu u papir (baš ko u pesak noj) Već sedam dana tamani debeli praznični broj.
Grozdovi složeni u gomile: svakome ko da na duši lakne od gomile kad se odmakne! Al i u hrpi za živu glavu grozd ne da boju ludo plavu.
KAD POGLEDAM PALATU ALBANIJU Pre pedeset godina, posle jednog atentata U kome je čuveni prestolonaslednik izgubio glavu, U Srbiju je stigla pismena objava rata I tuđa vojska pohrlila je na Savu.
Valjda mu Karađorđe ne bi pred gostima glavu smakao I poslao ga direktno u pakao? Zar nije čudno da u istom trenutku žive ličnosti Koje između sebe nemaju baš
Ah, da samo nije iznutra sapet, Pokazao bi im, bar donekle! Tučom se u glavu ugoni pamet, Batine jesu iz raja potekle!
Drale su se — cela ih je pijaca čula! A starac je ćutao kao mula, Polažući pravo na tri udove Kao na sopstvenu glavu i udove!
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
raznih prirodnjaka utvrdila su i dotle nepoznate razlike između jeguljinog mužjaka i ženke: mužjak ima šiljastu glavu, manji je od ženke, ima veće otolite (vrsta izraštaja po kojima prirodnjaci određuju starost jegulje) i veće leđno peraje.
Jedna vrsta, na primer, ima ogromnu glavu ispod koje se nalazi prostrana kesa kao u pelikana, za smeštanje ulovljenog plena, dok joj je telo jako izduženo i vrlo
Rakić, Milan - PESME
Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više. O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam.
Podignuću glavu svoju ponosito, I kao mujezin s tankog minareta, dok poda mnom šušti nepregledno žito, I na mesečini plavi kukolj
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu. Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome: diže narod,
O kukavno Srpstvo ugašeno, zla nadživjeh tvoja svakolika, a s najgorim hoću da se borim! Da, kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi... Kugo ljudska, da te Bog ubije!
SERDAR JANKO ĐURAŠKOVIĆ Čudne puške, valja mušku glavu! Svaka naša šest putah odjekne, a džeferdar Tomanović-Vuka devet putah jednako se čuje.
Kako bi im zapâ, da te mogu, glavu bi ti onaj čas posjekli al' ti živu ruke savezali, da te muče, da srce naslade. Vrana vrani oči ne izvadi; brat je
a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini, pođetinji čelo namršteno; grdne jame nagrdile lice, mutne oči utekle u glavu, smrt se gadno ispod čela smije kako žaba ispod svoje kore. Što spominješ Kosovo, Miloša?
SERDAR IVAN PETROVIĆ S Muhamedom i glupost u glavu! Tȅško, Turci, vašijem dušama, što obliste zemlju njenom krvlju! Malene su jasli za dva hata.
Jaki zubi i tvrd orah slome; dobra sablja topuz iza vrata, a kamoli glavu od kupusa. Šta bi bilo odučiti trske da ne čine poklon pred orkanom?
Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže; otada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet ućeraste“. SVRŠI PISMO I ČITA GA NAGLAS PRED SVIJEMA (CRNOGORCIMA I TURCIMA) KNEZ ROGAN Eto pismo, pa sad
Pa se snahi ne dao ostrići: žalije mu snahin v'jenac bilo nego glavu svog sina Andrije. Tuži mlada, za srce ujeda, oči gòrê živje od plamena, čelo joj je lepše od mjeseca, — i ja plačem
se meni kunijaše da su jednom žbiri i špijuni oblagali jednoga principa pred senatom i svijem narodom, i da su mu glavu otkinuli baš na stube njegova palaca. Kako ih se drugi bojat neće kad mogaše oblagati dužda!
i tri mlade sestre tvoje, kukavice? Sedam snahah što ošiša? njima prazno! Što ne čuva mladu glavu, ljudska vilo; što krvnika njom nasladi, bratska diko? Na vjeru te posjekoše, nevjernici!
da ti crne oči viđu, oči moje, da poljubim mrtvu glavu, mjesto brata, da očešljam dugi perčin, jaoh meni! i junačku čalmu svežem, sestra grdna!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“.
A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom.
čak i od šuma i bata nečijih koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je osećala da ako bi taj muški ovamo k njoj prišao, da se ona
Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.
Tako isto, da joj ne bi prašina padala po kosi, bila je ovlaš zavila glavu velikom zejtinlijom šamijom, te joj je lice odudaralo jasnije i svežije. Vetrila je i pajala sobe.
Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir, prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve,
Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir, prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve, graje iz čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče: — Hajde, snaške, već sav svet ode
Sofkom kao kriva, za te svoje nade i misli o njemu, svome mužu, stideći se te svoje slabosti, jednako krila od Sofke glavu i pogled i otimala se od nje da je tako dugo ne namešta i doteruje. — Dosta, dosta, Sofkice!
Tako sedeći ne pomače se i ne diže glavu, ni kad uđe njegova žena sa posluženjem. Na starom, malom i dosta izabanom poslužavniku velika čaša vode i u taslici
— Nano! Ali mati, kao bežeći, okrenuvši se od nje, sve više je naslanjala glavu na prozor, i sve više | plakala. Kroz plač, poče Sofku da moli da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se: — Idi,
ne dočeka da se šalom, koji joj tetka preneražena pruži, sasvim zaogrne, uvije, nego samo nabacivši ga, uvijajući više glavu, da je ko ne vidi, iziđe. Ni mrak, ni samoća, ni mrtvo padanje vode sa česme ne uznemiri je.
I kako i on sam, osećajući da mora između nje i njega čak doći i do toga, jednako pritiskuje glavu rukama, i ječi: — Oh! Oh! I kao da bi hteo da se smiri, zaustavi, da izbegne i spreči to. Ali bi i to.
Pandurović, Sima - PESME
Sunce zrake baca Dugačke, žute vrh sàrane moje, Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca. Tutnji i bruji promuklo i tmulo Muzika smrti.
Kad me nije bilo, Njegov se strašni razlegao rik Ogromnim cirkom; a kada se javim, Glavu u moje spuštao bi krilo, Bez straha, ali s prijateljstvom prâvim.
Ali ne podlo, ali ne iz straha, On me je, na znak moga prsta, pušt’o. Obuzdav’o buru svoje divlje krvi I pokorno glavu kraj nogu mi spušt’o.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Miču se graju, nukaju se da nalaze, ali se taj grunak ne rasiplje dok se ne načme. Jedan obavija glavu čalmom, vješa dugu pušku o rame, ogrće se strukom, puni simsiju, kreše ognjilom — a to sve naelak, bez treme, kao da je
“ Zatijem, diže struku na glavu i momačkijem korakom stade se peti. Nije kročio sto puta a mećava zavija. Kako naprijed ona sve to jača.
Dijete uhvatilo se rukama za njezina bujna njedra, a glavu prislonilo na njeno gr’oce, te je ona morala odići svoju glavu gledajući u oca.
Dijete uhvatilo se rukama za njezina bujna njedra, a glavu prislonilo na njeno gr’oce, te je ona morala odići svoju glavu gledajući u oca. A kakvo bješe to gr’oce i ta ženska glava!
Serdar pošto cijeliva dijete i utješi, podiže glavu te nabra guste obrve, i taman otvorio usta da brekne ženskima neka prekinu, kad neko zakuca na vratima.
Nije li ti naknadio ovijem djetetom?“ to rekavši, Radoje uze dijete sa Stanina krila pa ga sjede na svoje i poljubi u glavu. „Evo nam Miluna, ako Bog da! Glava je ista Milunova a i srce će biti očevo! A da kako!
Staračka glava, obrubljena dugom, bijelom bradom, pomoli se na prozoru. Starac nasloni glavu na dlan i ostade tako. Mjesec okupljajući svoje zrake mlaznu s njima po zidu, a kad dopriješe do starca, mjesec ih
“ „Odmah, Gospodaru!“ Kaluđer sjede na široku stolicu prema slabome ognju, obori glavu, pa izvadiv iz džepa brojanice stade puštati kroz prste zrno po zrno.
Fala Bogu, umorni li bjehu ti ljudi! Da ih je neko iz daljega gledao, posumnjao bi bijahu li živi. Svaki turio pod glavu kamen, struku vrh sebe, pod strukom zagrlio vjernu drugu, dugačku pušku, pa — kao mrtav.
Ruka klonu Turčinu, a onaj proburazi ga, pa kad pade, jednim mahom odsječe mu glavu, pak se uputi za drvo. „Ponesi glavu!“ viknu neki.
Ruka klonu Turčinu, a onaj proburazi ga, pa kad pade, jednim mahom odsječe mu glavu, pak se uputi za drvo. „Ponesi glavu!“ viknu neki.
Bjehu dvojica drugova Imbrovijeh, što doskočiše gorom, ispod mergina. Oba sad dotrčaše da prihvate glavu svoga druga da se vlasi ne pofale, i da uzmu Jankovu.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
antiteza, aluzija ili alegorija i najviše se odnose na čoveka u vezi sa njegovim telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat itd.).
/ Mladom momku poljubit’ djevojku; Teško vuku s psima drugujući / i junaku s rđom putujući; Bolje ti je izgubiti glavu, / nego svoju ogrešiti dušu; Sastalo se zlo i gore, da se malo dogovore).
Sutrašnji dan ne dočekao! Tako zgrčen na tvoja vrata ne dolazio! Tako magareću glavu ne nosio! Tako mahnit po gori ne skakao! Tako me braća ne izdala! Tako me grom ne ubio, a vi svi zdravo i veselo!
Skinuo bi s matere božje pokrov. Taj ume i iz vode suv izići. Udaren mokrom čarapom Udarila ga šljivova grana u glavu. Uzjahao na veljega ata. Ujela ga pčela za jezik (tj. opio se). Utočio bi ti krvi ispod grla.
— Đavo ni ore ni kopa, već sve o zlu misli i radi. — Ko sa vragom tikve sadi, o glavu mu se lupaju. — Vrana vrani očiju ne vadi. — Vuk na vuka ni u gori neće. — Zla šivalja dug konac udeva.
— Pametan polako ide a brzo dođe. — Ne daj umlje za bezumlje. — Muka uči pameti. — Šuplju glavu vetar nosi. O NAUCI — Nauka je jedna muka, a oduka dvije. — Učeći drugoga i sami sebe učimo.
— Čij je početak, toga i krivica. — Dobar početak, — laki svršetak. — Rđav početak (ište) kamiš u glavu. — Gori su povraci, neg’ li počeci. — Bolje je ne početi, nego ne dočeti. O RADU — U radina — komadina.
— Bolje je čisto čelo, nego puna kuća. — Bolje da si mrtav no sramotan. — Glava za glavu, obraz ni za glavu. — Obraz ide s glavom O SREĆI — Ne bježi od prve sreće. — Nije vuk nikome sreću pojeo.
— Bolje je čisto čelo, nego puna kuća. — Bolje da si mrtav no sramotan. — Glava za glavu, obraz ni za glavu. — Obraz ide s glavom O SREĆI — Ne bježi od prve sreće. — Nije vuk nikome sreću pojeo. — Svakom svoja sreća.
— Dobar je Bog, ali su i đavoli jaki. — Boga ne gnevi, vraga ne draži. — Vrag bi i glavu skinuo, ali bog ni dlake ne da. — Bogu se moli, ali ni đavola ne srdi.
Bolje ti je jednom poginuti, Nego uvjek tuđina dvoriti. Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju ogr’ješiti dušu. Bolje ti je muški poginuti, Nego ženski sto godin’ živjeti.
Kada je jedanput čovek legao da spava, medved je ostao da ga brani od muva. Jedna muva pala je čoveku na glavu, a medved, da bi je otklonio od svog prijatelja, dohvati stenu i ubije i muvu i čoveka. Otuda ova izreka.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava?
na konju, poplaši se, i, neimajući kad pitati, zašto će i kroz što da ga posiječe, da Eri svoju kapu, a Erinu baci na glavu, pa iznad vodenice bježi uz brdo!
Ero metne vodeničarevu kapu na glavu, pa još uzme malo brašna, te se pospe, i načini se pravi vodeničar. U tom i Turčin dotrči pred vodenicu, pa sjaše s
Svinja podigne glavu, da vidi, šta je, | a mačka pomisli od njezine surle da je miš, pa skoči, te svinju šapama za nos. Svinja se uplaši, pa
Đevojka ga stane biskati, a Međedović ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: „Eto ovđe me nešto ujede”; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto,
Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekolika puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i
gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište.
tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: „Baš ovđe me nešto ujede.
” Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: „Opet me nešto ovđe ujede.” Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom
đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se
I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš komegod, odmah ćeš umreti.
” Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu, i tako putujući za dugo, dođe u jednu planinu, i onde zanoći u jednoga
Sveti Sava - SABRANA DELA
Potom treba izgovoriti u sebi raširenih ruku: „Bože, očisti me grešnog i pomiluj me!“, a priklanjajući glavu i kolena do zemlje govoriti: „Sagreših ti, Gospode, oprosti mi!“ — tri puta.
A potom da se poklopi igumanu do zemlje. Onda neka priklanja igumanu glavu svoju otkrivenu, a iguman časnim krstom znamenujući ga, neka ovako pobožno govori: „Molitvama Presvete Bogorodice i
“ I podigavši prečiste ruke svoje i položivši ih na glavu moju, govoraše: „Blagosiljajući, blagosiljam te! Gospod Bog blagosloven pospešiće spasenje tvoje, i neka poda ti umesto
I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod uzeti me odavde.“ A ja, sve ispunivši, učinih što mi je on zapovedio.
znanje, reč i razum da ti od tvoga tvoje prinesem, od bogatstva dobra dobrotu tvoju, jer sve to nađe i venčav prečasnu glavu svoju dobi željeno, svetilnik božastveni javi se, prosvetljujući vaseljenu otačastva ti.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
IKONIJA: Sigurno ona banda zgradilišta! Svako veče tuče i premlaćivanja! Pridignide mu glavu! CMILjA: Polako, jauče, boli ga! IKONIJA: Nego šta, nego boli! Ajde, ne boj se, ja sam!
A i ti, ne moram didem daleko! Osedela, a nosiš periku plavu! Mišju rupu nabila na glavu! IKONIJA: Lepo, Boga mi, to mi je fala! A umela si od mene šolju zitina, kafenu kašiku masti, šoljicu brašna...
A sad kažeš: vaška! Čudna stvar! Jeste se nešto možda pokarabasili? ANĐELKO: Pokarabasili? Lopuža! Glavu bi mogo da mu rascopam barapsku! ISLEDNIK: Pa i nađen je jutros u svojoj sobi. A i glava mu rascopana.
Treće, po izlasku iz kapezea, za njega si se raspitivao, i pretio. Imam notirano: a) da ćeš da mu zakovrneš glavu, b) da će mu prisesti farbani brkovi, c) da ćeš ga ostaviti modrog u celosti!
ISLEDNIK: A četvrto, i kao kruna svega, i meni si maločas reko da bi mu lično rascopo glavu, i to barapsku! Sada ti sam izvuci zaključak! CMILjA: A možda može preko Crvenog krsta?
Stanković, Borisav - JOVČA
(Ljubi mu ruku, klekne, klone, zagnjuruje mu glavu na grudi.) JOVČA (trgne se): Tu sam, ćeri, tu. (Pod teretom sumnje koju je razumeo iz vladičinih reči, sa strahom od
Namesti mi te jastuke. MLADEN (pometen, pomaže joj, namešta jastuke iza nje, okrenuvši glavu, jer ne sme da je gleda: brzo se opet izmiče). VASKA (sve razdraženije): Ha, ha!
NEKO S FENjEROM (izgubi se opet levo iza kuće). MARIJA (iz kujne, zabuljena, držeći se rukama za glavu teturajući, smeteno se penje): Oh, evo, evo!
MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko). JOVČA (ustukne preneražen): Ama, šta je?
Sigurno od suza. Sigurno, kad na vuče na glavu jorgan, on, pošto zna da ga neće niko videti, plače tada, i otuda svako jutro nađem ja onako jastuk, gde su mu oči
U noći izdvoji se u huci vetrova dug otegnut urlik psa. NAZA (ne diže glavu, nego još jače, tajanstvenije, dublje se unosi u »kost«, gleda u nju, obrće je).
NAZA Evo, tu, između njih... i — ne davaš... prečiš... JOVČA (se hvata za glavu). NAZA I zato si grešan. Zato te san ne hvata. Sve, sve na to drvce misliš...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budući nimalo kadar svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati, nau|mio
ko će meni izvaditi iz moz|ga pustinje i pustinjike i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio? Iz ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega.
videći se iznenada u takoj fortuni, pravdao se kako je god mogao, zaklinjući se i preklinjući da on toga ne bi za glavu učinio, i daje on mene hoteo u Senđurđu ostaviti.
Držeći me tako protegnuta kao volovsku kožu, jedni za ruke i za glavu, a drugi za noge, stade lupnja dvostruke kamdžije po goloj koži.
brdom i holm nad holmom kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio, i kao da je jedan svrh drugoga svoju po|nositu glavu pomolio kako će lakše onu krasnovidnu dolinu, sestru svoju, i potok, njena ljubitelja koji je zagrljenu drži, i one koji
i kako će u isto vreme svak svoju velikolepnu, sa svi proletnji, letnji i bogati jesenji darovi nadičenu i preukrašenu glavu pokazivati i očima sviju pre[d]stavljati. Holm od holma lepši i dičniji, a svi zajedno neiskazane krasote i divote.
svak stoji na opazu i da dobro gleda što će poslovati; da se on boji jesti i piti preda mnom, a smejati se i šaliti za glavu ne sme. Silom bi me naterivao da ručam, nazivljući me divijim svecem, i često bi mi ovako govorio: „Upamti ti moje reči.
Da nisam strašiv bio, te da sam kud u planinu otišao, ko zna šta bi bilo; ali sâm u planinu, — za glavu; a drugi se niko ne nađe da sa mnom pođe, i tako ti ostado[h] lepo do danas.
kao svima onima koji najmanjega razumenija logike ne imajući, kako bi kadri bili rasuždavati ono što čitaju, napune glavu svakojakih ponjatija, mnenija i protivrečija, pak hode puni vetra, čineći im se bog zna šta znadu.
No, znajući da njegov stric Dionisije, koji ga je tu doveo bio da ga pokaluđeri, ne bi ga za glavu pustio, zato on naumi i bez „ostaj, zbogom!” doma poći. I budući da je sa mnom lepo živio, kaže mi što je namislio.
Dva ili tri korakljaja izmaknem se i tada poznam da ono na vrhu nakrivljeno, to je zla zmija okrenula bila glavu k meni, čekajući me da bliže dođem. A kako vidi da se ja izmičem, okrene od mene glavu i s ustremljenijem otide.
A kako vidi da se ja izmičem, okrene od mene glavu i s ustremljenijem otide. Blagodareći blagoj promisla desnici na izbavljeniju, s užasom pobegnem napolje.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ne ćaše dati prst jedan njegov za koje od njih, a pregorjeti ćaše sve skupa za njegovu lijepu glavu. Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što
A kad to ne pomože, on zovnu: — O, vra-Brne! Fratar diže glavu. Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik
Da im to nije Stipan kazâ? Zar je Stipan galijot? S tom teškom sumnjom Bakonja prekloni glavu i zaspa na klupi. Nakon pola časa probudi ga vrdanje u fratarskoj trpezariji.
, pa onda bi se opet vratio ka stricu. Sad, ako vra nadme obraze i pregne glavu, Bakonja dohvati sa police jedan tanki, odjeljeni prutić, pa ga lagano udjene stricu pod košulju i češka ga po plećima.
A ako vra odmah ne nadme obraze i ne pregne glavu, onda Bakonja čeka dok to bude, jer bez toga nijesu se razdvajali jutrom.
Ako je kome to na duši bilo, bilo je fra-Brni. Ali, opet, i fra-Brne se mogaše opravdati, jer čovjek koji lomi glavu sa djelima Jeronimovim, Tome Akvinskoga i pedeset drugih otaca, taj se ne može baviti početnikom.
se prekrsti tri puta sa tri prsta „po rišćansku“, metanisa tri puta šapućući nješto, pa prekrsti ruke na grudima, diže glavu pa poče popijevajući: — Zelembaća koze vraća, po duboku, po široku, da napase, da namuze, da nakupi, ugnju masla, da
Gledam, gledam, dok mi se oči poniše put greblja, a, tamo, on pomolija glavu priko zida, a izdreljija ovolike oči u meneka. A meni, brate moj, priviše se noge kâ dva konca.
čavrljahu molitve kao obično, zijehajući; ali kad bi se Srdar okrenuo put njih da ih blagosilja, onda bi Bakonja oborio glavu, jer se bojaše Srdareva oštrog pogleda, koji bi mogao prodrijeti do dna duše Bakonjine, te vidjeti veliku tajnu — ako
— Daklenka: op! — viknu Dundak. Bukar promoli glavu. — Doli! Doli! — viču svi. — Čučni pa: op! — Ja bi ništo rekâ! — zatutnji Bukar u bačvi. — Pa reci! Šta je?
— A šta bi bilo da je koji od nas izašâ — pita Brne. — E, šta bi bilo! Štedili bi tvoju lipu glavu! — reče Vrtirep... — Ma zbilja, mi se ne pitamo: kuda su antikristi ušli, kad su oboja vrata bila zatvorena!
— Daklen, opet sujma mora pasti na Stipana! — veli Duvalo, propinjući se, te promoli glavu kroz prozor. — A jest, duše mi, sve kako ti kažeš!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Ova pesma nisu teške reči Mada malo opor zvuči gusti zvuk. U njoj nema kapi koja glavu leči I bolne ruke zgrčene u luk. Ova pesma možda liči na dolinu U kojoj se bolno skamenio vuk.
Pamtim i jednu ravan punu hlada Kao odmaknutu od sveta i vike Rođenu za glavu zbunjenu od grada. Mamim još nešto u mozgu sa te slike: U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota — Čas boje smrti, čas
Dan se slomi, ne ja: slazi plava večer. Dok se zemlja hladi — svet nejasan biva. Nebo mi u glavu već zvezdu zariva Sa šiljbokom jedne misli kao glečer.
NA RASTANKU Iz korova glavu pomaljam: o trave Hvala vam na vedrom leku i skloništu. Ja se opet vraćam u svet gde me ištu: Bleda zamka nade, ljubav,
Sad bar imam tvrdi oklop oko uma I mogu da stojim uspravno, bez straha. Nek o glavu doba lupa iz sveg maha. Ne znam: da l kraj mene diše grad il šuma, Da l sam svež ko šiblje il ko panj orono?
Posmatram stvari bačene ispod trema: Zurim u ormar (u kome žižak radi). Ili ušetam dublje: u tavan s tminom Promolim glavu i pratim igru sena Po gredama i nizu prašnih goblena Već probušenih, krpljenih paučinom.
Ovako: stojim još uvek pred svima (Dok slična strmoj vodi il oluji Kroz moju glavu sva praznina bruji). NA DRUMU Sa ruševine moga stiha Koja se sluti iz svog praha Začu se reč tek jedna
baš u taj mrak iz okola Izviti glas svoj poput sokola Pa kao kiša za njim levati Zar sad baš kad i evo svitanja Dizati glavu punu pitanja Nemeti ili opet pevati. TAMNICA Opažam: moja kuća stari. Sve više tamni moja soba.
Za staklom — ko za rešetkama — Dok bdim u nekoj bivšoj veri Okrenem glavu prema vama: Zavidim čak i mački skotnoj Što se za oknom, eno, ceri Robijašu na doživotnoj.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ledene motike prgavo mi naleću na glavu i ruke, a ona me za noge vuče u svoj okovani trbuh. E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u
On se još više smanji, toliko da se mogao uvući u kesu. Zašto ja dvadeset godina strahujem da mi ne raspolute glavu? dukati žulje i peku. Boli njihova težina u nedrima. Sići će s kola i ići peške. Vratiće se u Palanku. Sačekaće dan.
— Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu? — Niko nije ni pretio tvojoj glavi. Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali.
Iz mehane naleže na vrata sve glasniji, razuzdaniji rakijski žagor rabadžija, i krupan smeh zasipa mu glavu, tuče po moždanoj opni; vilice mu jače zacvokotaše od žalosti, a u dubini grudi zakrvari i zacvile nešto malo,
njegovim hlebom decu hrani, njegove su pare, njegova je rakija, pa su veseli, a radovali bi se da mu razbojnici smrskaju glavu.
Dok je bio mlad, nekoliko puta je sanjao tu šarenu, iskeženu glavu. Posle, mladić se na putu, uz teško roktanje svinja i škripu kola, pretvorio u ćutljivog i strogog gazdu, koji je mladića
A ona, odjednom umorna, svila bi ruke pod glavu i mrak sobe ispunila dubokim uzdasima. U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na poslednji san, ona bi se iz inata i ljutnje,
Simki hitro promakoše sećanja na to davno veče i jedna izgovori: — Ne trebaju mi. On trže glavu, uhvati je kosim pogledom, pa kasnije promrmlja u bradu: — Oni se smeju, sede na kolenima i kradu kruške.
Sigurno je odlunjao kod neke udovice. Brzo napipa vrata sobice za sluge. Na uskom krevetu nađe mu glavu i povuče ga za kosu. I ovaj se može preseliti u moj krevet! I njegov deda, Luka, bio je sluga.
Otkako se vratio iz Pariza, treća je godina, nije dolazio kući. — Konji su upregnuti — kaže Nikola, protnuvši glavu kroz odškrinuta vrata. — Sanke su spremne!
Mogao je bar pare da zatraži. — Konji će pokidati amove! — kaže Nikola, ponovo promolivši glavu kroz odškrinuta vrata. — Može depeša sad da stigne — reče ne gledajući ga. — Sada ni kurjaci ne izlaze iz jazbine.
— Neka prošeta konje do Morave. Konji i sanke izjuriše na put i nestadoše u Dimu vejavice. Aćim skloni glavu sa prozora. Da lije Vukašina više voleo što je poslednje dete? Ili što liči na njega? Ne zna. Sve sam uložio u njega.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče: — Ne tražite je više! Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka.
— Jedva sam ga spasao od mačaka! — mališan spusti povređenu pticu na rub kreveta, a devojčica od straha zavuče glavu pod jastuk. Ali već nakon nekoliko trenutaka njen strah preraste u sažaljenje. Ptica je jedva disala.
— Gde da je tražim? — Kod Riblje Glave! — Zvezda utonu u trave kao kap rose, a mali čistač pođe da traži Riblju Glavu. »To je bar lako!« — pomisli obradovan. »Čim dođem do prve reke, ribe će znati!« Kad gle čuda! — Ne znamo mi ništa!
— Ne postoji takvo stvorenje među nama. Pitaj ptice! Ali ni ptice nisu čule za Riblju Glavu, a ljudi su se smejali: — Riblja Glava? Baš smešno! Traži je u ribljoj čorbi! »Možda me je zvezda prevarila?
Ona podiže uvis svoje srebrnasto lišce s ugašenim očima, a dečaku prođe kroz glavu: »Zar ona ne zna da je potok koji protiče kroz pećinu lekovit?« — Umij se vodom iz potoka! — šapnu joj. — Progledaćeš!
« — Umij se vodom iz potoka! — šapnu joj. — Progledaćeš! Srebrna plesačica zamoči glavu u vodu i kliknu: — Pa, ja vidim! Vidim! Hvala ti, ma ko da si! — ona podiže dečaka-kapljicu do svog lica i poljubi ga.
— nevidljivu za druge, opazi Zlatousti u kutu sobe Riblju Glavu. Zatim, umesto nje vide zvezdu, pa Srebrnu ružu, ponovo Riblju Glavu, i shvati: to se ona iz jednog u drugi oblik
Zatim, umesto nje vide zvezdu, pa Srebrnu ružu, ponovo Riblju Glavu, i shvati: to se ona iz jednog u drugi oblik preliva, i uzdahnu: — Zar baš ne može drugačije? — Ne može!
— Ne može! — Neka ti bude! — Zlatousti saže glavu i oseti kako mu se tel o smanjuje, kako postaje prozračan i lagan. — Kako ću poznati Zvezdana kada dođe?
Ali, gle! Ljušturica tesna, pretesna — ni glavu u nju da zavučeš. Pužić od muke zaplaka i vide kako na stazi pored njega skakuće vrabac, i smeje se: — Ne pravi od sebe
Zar i ovi oko mene nisu lagani i žuti, svi žuti?« List jasena podiže pogled uvis i postiđeno saže glavu. Visoko gore, na već ogoleloj grani, jedan jedini list zelenio se i pevao: — Najzeleniji sam, najlepši, niko mi nije
Sav u ledenom znoju se probudi. »Došla veštica da se sveti!« —promače mu kroz glavu, ali otišavši u školu, zaboravi i krabu i svoj san.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Onda je mestozastupnik. U mladosti, umeo je da nosi glavu u torbi. Možda i zbog toga što je imao utisak da ga smrt neće.
Knez je trgao ruku, okrenuo glavu i namrštio se a Jevrem se povukao, bled kao krpa. To je bilo pre tri godine. Sada, u Žabarima, opet je pobeđivao
Oko česme gomila, što veća to i tiša: nem obruč sklopljen oko nizama1, obruč koji se sužava. Dečak, ranjen u glavu, leži, možda još živ. Pored njegovih nogu, taj razlomljen krčag; sa česme, voda otiče u tajac.
Sima se naginje nad dečaka a na licu mu je tuga. Podiže glavu, više nema tuge, sad je na redu odlučnost, ne gleda ni u koga u obruču a svakome izgleda da gleda baš u njega (i toj se
pretproleće, još su, pod zemljom, trajale zimske tišine, košava je promicala bez svetlosti, Vasa je nosio odsečenu glavu Marka Čarapića da je sahrani i, prvi put, primetio kako mu je korak otežao.
ćurak bio na Aganliji kad ga je, sa ostalim dahijama, na prepad uhvatio Milenko Stojković na Ada Kale, i odsekao mu glavu. Aganlijinu glavu odneo je Dunav, ali je ćurak ostao, pokriven misirskim zlatnicima.
Aganlijinu glavu odneo je Dunav, ali je ćurak ostao, pokriven misirskim zlatnicima.) Umalo da Uzun Mirko od tog posla ne izgubi vid:
U Beogradu, ljubimac Alipaše Skopljaka ali i njegov talac, knez Miloš Obrenović sasvim je bio stavio glavu u torbu. Ali, opasnost nije smetala Dobrači.
U taj mah, Riga je podigao glavu, imao je mali osmeh oko usana i u očima i knez je, zgranut, shvatio da njegov sekretar sledi ne samo tekst koji mu on
(Sasvim žute i naročito lepe bile su, na primer, Miloševe oči uperene na odsečenu Karađorđevu glavu, stavljenu na sto pred njim, 1817. godine.
Miloš je gledao Ljubicu, a ona je osećala da je ne vidi: ili joj se to samo pričinjavalo? Jer, iznenada je podigla glavu i uhvatila njegov pogled. (Ili je taj pogled uhvatio nju.) Dva oka su zurila u Ljubicu, žuta i pomalo razrogačena.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
V. Ilić XCVII ANĐEO TUGE Sa raspuštenom kosom, pod vencem od ljubičica, Spustivši bleđanu glavu na zvučnu srebrnu liru, Ja vidim nebesku sliku. Sa pokidanih žica, Poslednji akord zvoni.
Al' kad žarko leto dođe, I mladost ružu prođe, Povije glavu cvet; Ljubavi leptir se mane, I malakše mu let, Poći ćemo na razne strane - Kud? sam Bog sveti zna! Proleće, ti, i ja.
V. Rajić CXLIX NA DAN NjENOG VENČANjA I srušiše se lepi snovi moji, Jer glavu tvoju venac sad pokriva, Kraj tebe drugi pred oltarom stoji Prosta ti bila moja ljubav živa! Čestit'o sam ti.
Nemadoh snage da uskinem cveta, I sagoh glavu nad njegovim strukom, A kao vapaj podzemnoga sveta Zajeca vetar pomamnim fijukom... Tu gde ja klečah nije bilo groba.
Popa, Vasko - KORA
se Otvorena raka na licu zemlje Na tvome na mome licu 8 Na raskrsnicama Podočnjaci dana Sreću nam se modri Ako okrenem glavu Sunce će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi je sve teža Neko joj vezuje
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Tada mi je sevnulo kroz glavu: ne samo kod ovih trouglova koje sam složio, već i kod svih pravouglih trouglova, kvadrat hipotenuze jednak je zbiru
„Jesi li siguran da je tako?“ „Mogao bih založiti svoju glavu!“ „Da vidimo! - Uzmimo sada u razmatranje još jedan, treći, broj koji neka bude tačno polovina našeg većeg broja.
„Je li tako ili nije?“, upita ga Pitagora. „Tako je“, reče Satiros tihim glasom. „A ti si maločas založio svoju glavu da je naš manji broj neparan!“ Satiros obori ćuteći glavu, a učenici udariše u glasan smeh.
„A ti si maločas založio svoju glavu da je naš manji broj neparan!“ Satiros obori ćuteći glavu, a učenici udariše u glasan smeh.
Kad naposletku odabra jedno kratkonogo četvoromesečno debelo jagnje, on ponosito uzdiže glavu kao da je rešio Delijski problem udvostručenja kocke, poznat i u Abderi po jednoj Evripidovoj drami.
Moji ribari su jutros, kad su se istreznili, otplovili na more, pa će se, dajem za to svoju glavu, vratiti sa čamcima punim najlepših riba“. Nomofilaks ne znade u prvi mah šta da mu odgovori.
Tako se magarac oseti slobodnim, pa raskreči što je više mogao prednje noge, savi glavu do zemlje, pa stražnjim nogama dade telu svome toliki zamah u vis, da od njega ne behu pošteđeni ni njegovi tovari.
Natovarih njima svoju glavu i svoju lađu, i vratih se kući. „Kad istovarih ovde taj tovar, sredih ga i prorešetah. Beše tu mnogo pljeve, a tek po
Ceo taj tovar razdelite besplatno svima građanima varoši, sedam funti na glavu, a vama, gospodo senatori, duplo toliko. Demokritos je jedini građanin ove varoši kome takvo lečenje nije potrebno.
„Izgubio si, sinovče, nedavno oca“, reče Nikija posle malog odmora Aristotelu. Ovaj žalosno obori glavu. „Beše to dobar i valjan čovek“, nastavi Nikija, „pobratismo se na dvoru u Peli.
Oni ućutaše i dadoše se na posao. Nikija odrubi ribama glavu, raskoli ih svojim debelim prstima vešto po dužini, izbaci iz njih kosti i poče da ih proždire, polovinu po polovinu.
Dogod smo na njih upućeni, ličimo na ljude, zbijene u jednoj tamnoj pećini da onde ne mogu da mrdnu, ni svoju glavu okrenu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
usta rukavom, pažljivo uvezao zavežljaj sa ostatkom jela i popušio cigaretu, posle koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu na ženino rame, namesti ugodno noge između one prilike što nas je pronašla i mene pa se umiri, dok se žena junački
i kao zbunjen i mučen snom koji nije upamtio on se izbuljeno zagleda u zid pa ponova spusti glavu. Još je bilo vrlo rano i svetlost je kroz sasvim mali i četvrtast prozor, koji je ličio na apsanski, ulazila bojažljivo
Čičica je govorio jetko, vatreno i ono drhtanje vidljivo se prenosilo sa brade na glavu, pa na ruke i celo telo. On je još nešto hteo da kaže kad Nikola dreknu: — Tačka, klevetniče!
Nikola je izgledao strašan. — Na kolena! — grmeo je on mlatarajući se — nek og-luvi i čo-vek i Bog! Mršavko podiže glavu i svečano ispružajući kažiprst u tavan, upade: — I Jugoslavija... Du reѕte, je m' en fouѕ!
A brkovi su mu bili masni, umazani i ušiljeni kao iglice. Počešće naginjao je svoju ćelavu glavu i masne brkove pa mi se žalio kako je kostoboljan, nudio mi da jedem „probajte samo fino prasence“ i nešto mi poverljivo
Časti mi moje. Zna cela varoš, i ađutant je pričao javno...“ A ja sve odmičem glavu da me ne ubode onaj brk što je šiljast kao igla.
“ Uplašio sam se da nije krv, jer znam da sam jednog trenutka pomišljao da ubijem studenta, pa u tom strahu podigoh glavu. Onda svi povikaše: „Dajte mu konjaka da preseče; da preseče, da preseče.
— Pa... pa, pa na brzinu. Kad se hitro promeša. I Sekula otvara oči, namiguje i zagleda u deseticu. Posle diže glavu: — Muf jeste li videli? Tri godine a... a... a svi od njega da živimo.
— Inače je pod sudom, gos' đenerale, nije šteta. — Molim... — Govori! — Žandare da ne gađaju u u... u... u glavu. I on podiže oči k nebu. — Treba se i tamo a... a... a... dovijati. Arnauti sede skrstili noge, puše i smeju se.
— I šampanja... — I šampanja... I... i... cucika... je l' i cucika? A? I đeneral se trese od smeja, a major obara glavu. A kolona oživljena blagim primorskim suncem i pitominom odmiče sad suvom uzbrdnom putanjom.
ti si jedna stvar, jedna klada, jedan buzdovan, razumeš! Gledaš ove balavce kako dižu paviljon na glavu, i ništa: ćutiš, keziš se i bleneš u njih kao idiot.
— Pljaskam ja po baricama, koračam i razmišljam o besmrtnosti duše, kad se iznenada sukobih, glavom u glavu, sa nekom prilikom takođe pod kapuljačom. To je bio karambol, gospodo!
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Stajao je tu, pred našim očima, živ i uobličen. Vidio sam mu široku, nepravilnu glavu, koju su pravili još širom njegovi prosijedi solupi, smiješni i nedolikujući jednom dječaku; vidio sam njegove okrugle,
I možda ga je od skoka uzdržavala pomisao da bi nekome od njih mogao pasti na glavu. I to ne toliko, ili bar ne isključivo stoga što nije htio da nanese iznenadnu smrt nevinom slučajnom prolazniku,
I, jednoga dana – skočio je. U prijepodnevne sate, oko deset i po. I to baš na ulicu a ne u dvorište. Nikome na glavu, ali opet među prolaznike.
I na tim opuštenim licima s mutnim podočnjacima i s iznurenim uglovima usta, oni šiširići izgledali su im natučeni na glavu kao za porugu ili kaznu. Već se i mrak stao hvatati, a oni su još bili tu.
U poslu je povezivao glavu crvenom maramom i kadikad bi zapjevao. Podsećao je i na Figara, i na toreadora, i još na mnogo šta drugo sa
napetu pažnju s kojom sam pratio zbivanja na pozornici, na izdaju me zaskočio s leđa — i ja sam samo priklonio glavu majci u krilo.
Pokoji bi pao na glavu Slinku, kao da ga neko skriven u krošnjama gađa. No on se, na sve oguglao, nije ni osvrtao. I opet su nicali mladi
Ferije poslije prve godine akademije. Nakon nekoliko jačih sukoba, djed je bio pognuo glavu i privolio da pođem na muzičke studije u Italiju. Za sobom sam imao nekoliko mjeseci odležanih u plućnom sanatoriju.
) A život joj odbrojano teče od časa kad uvrtimo u glavu da nešto postignemo pa do časa kad nastupi uspjeh. Ili samo do časa kad se pomoli prvi nagoveštaj uspjeha.
Jedan će jeftiniji, isturajući pred sobom vizitkartu svoje provjerene neodoljivosti, uzbaciti glavu i znalačkim okom omjerati ženske noge.
Ja bih joj tad priklonio glavu u krilo, a ona me dragala i milovala. Skotrljala bi joj se suza i zaškakljala me po ježuljivo osjetljivoj koži na vratu
Pogledao me sa začuđenjem i, rekao bih, s mrvicom razočaranja, te odvrnuo glavu uz mali neuvjereni osmijeh.. — E, Ive, Ive! Tužni sretniče, uvijek si ostao isti!... — To mi često kažu, oče.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica iđaše očima za Sretenom, dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče: — He, da je moj tata odbornik, bilo bi drugo...
U isti mah sevnu sekira prema mesečini i lupi u kurjačku glavu, koja beše naslonjena na vrljiku. Kurjak se mrtav sroza niz vrljike, a onaj drugi klisnu i nestade ga u šumi. — O tajo!
Idući putom, beše pognuo glavu i tako zamišljeno gledaše preda se, kao i da ne opažaše kud prolazi. Poneki put se ukažu dve prave, oštre bore između
Valjad' poznajete gospodina Mitu? Đurica podiže glavu i jetko se nasmeši. — Tss... poznajemo — progovori mahnuvši glavom u levo, hoteći tim načinom da iskaže i neko čuđenje
Hoćeš li sam da nam predaš te stvari, da ti ne preturamo celu kuću? Đurica najpre beše oborio glavu i gledaše nekud u stranu, ali kad pisar pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka
— Ja ti kaza' da ne znam, a ti sad čini što god hoćeš — odgovara Đurica odsečno, gledajući pisareva konja kako češe glavu O vrljike, za koje beše privezan. Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa.
— Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se. Đurica oborio glavu, pa, čini se, i ne diše. Spopala ga neka drhtavica, pa se samo menja u licu i ćuti kao zaliven.
— Znam, ali će i tamo da ubiju. — The... ja mislim jednom se mre. A ja ti glavu dajem, kao što sam ti i pre govorio, da ću te čuvati, dok god sam živ. Posle već, kad nakupiš para, možeš kud hoćeš.
— A kako da iziđem odavde? — To je moja briga, samo ti kaži. Đurica nasloni glavu na hladno gvožđe i uzdahnu očajno. »Dakle baš da se hajdukuje ?« — poče da misli. »A mladost ?... a budućnost?...
— viknu Marko i pruži ruku. Pošto se rukovaše, Marko leže pred rupu, pruži jednu ruku pravo napred i na nju metnu glavu, a drugu ruku pruži niza se. Maknu nogama jedared, dvared... I dok si trenuo, nestade ga, provuče se kroz rupu.
Voda ga doista oporavi, te odmah diže glavu i plašljivo zapita: — Kamo Vuja? — Sad će on doći, ne brini ti. Skloni se u sobu, dok on ne dođe.
— On neće dosađivati našem selu, a mi mu moramo biti na ruci. Nije to šala bolan: metnuo čovek glavu u torbu! Ne smeš ga darnuti, kâ u oko. — Vala i jeste junak, jadi ga ubili, da mu ravna nema.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kapu kad metneš na glavu, onda te niko ne može videti; kad štakom prekrstiš, svašta se mora pred tobom okameniti, ili, ako hoćeš, oživeti;
Kad je već prešao, osete ga džinovi i potrče pred njega, a Petar, kako ih opazi, metne kapu na glavu, te se džinovi povrate natrag, ne videći pred sobom nikoga.
Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti. Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve
Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu, i, tako putujući zadugo, dođe u jednu planinu, i onde zanoći u jednoga
A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu. Sutradan, kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja.
Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu. Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na
koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: — Daj, baba, glavu. Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: — Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati.
gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište.
tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario, pa reče đevojci: — Baš ovđe me nešto ujede.
Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: — Opet me nešto ovđe ujede. Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom
đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i odleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu, da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa
A kad podne prigreje, onda reče aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Dok mi venac snova moju glavu kruži. Kao stara tajna ja počeh da živim, Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u
I tek beše naslonila glavu Na uzglavlje od plavih cvetova: Noć želeći za večitu javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina,
Nismo znali za život i zvona. Dočeka nas smeh kostura burno, Vetar greha, miris zemlje: i ja Digoh glavu, lice pokri ona.
crna i duboka, Otići ikad do meke postelje, Uzeti sobom dva zaspala oka, Dva njena oka, od tuge joj belje, Mramorno lice, glavu što se pogla U snu sanjivo.
Ja vidim sebe sa duše nimalo, I sumnjam da je nje ikad imalo; Ne čujem ništa osim svojih strasti. Kad spuste glavu u grob, da se smiri I srce moje, živeću u banji Tišine mirno: po mojoj lubanji Praznina će se k'o večnost da širi.
Još ostala želja mi, na prošle oluje, Da umornu glavu spustim k'o oboren cvet, I da slušam tišinu i mrtve slavuje. I nečujno da sve prođe k'o tičiji let Bez trzanja i
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad: Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže da me oseća, Što mi
što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
I osetih i to da spuštenu glavu Zanavek podižem, da sam danas veći; Da delo iz krvi pruža svetlost pravu, I put koji vodi i miru i sreći.
Ja okrenuh glavu. Jer i na šta kriti! U tom času spazih s one druge strane Gde sa društvom svojim šetala si i ti: Reverans ti dadoh bez
1904. POSETA Dremež pao na bol, misli — želja nema; Duša kao sva u telu; umor steže Noge, ruke, oči, glavu i sve drema; Apatija i klonulost miru teže.
Cela mladost i godina moja svaka, Mada ode sva sirota, kao beda, Mada nebo ne donese dana laka, Ipak moju glavu kiti kosa seda, I veliki odmor sprema crna raka.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire.
Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada.
za razmišljanje ali ja sam morao da odlučim dok sam trčao pored voza sa oprečnim osećanjima koja su prolazila kroz glavu kao oscilacije u kolu kondenzatora.
Zamislite bol i jad koji sam osetio kada mi je prošlo kroz glavu da mi je upravo tog trenutka uručen telegram sa tužnom vešću da mi je majka na samrti.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Save. Jednog dana je učitelju rekla, u mom prisustvu, da je u snu videla kako je sv. Sava položio ruku na moju glavu i, okrenuvši se k njoj, rekao: “Kćeri Dijada, škola u Idvoru uskoro će biti tesna za tvoga sina.
I zašto da čovek lupa glavu oko tople odeće kada ide u Njujork? Zar nije Njujork mnogo južnije od Pančeva, i zar se može pomisliti da Amerika nije
Ali je gazda, nazovimo ga g. Braun, uvrteo sebi u glavu da je mladiću, koji je celu zimu proveo u ulici Norfolk Strit u Njujorku, blizu bezbožničkog Baueria, potrebno duševno
Ta proza je interesovala ložača Džima kao i učitelje u školi Kuper unije. Oni nisu lupali glavu o tome šta je para, nego šta je para u stanju da učini.
Pokatkad bi poleteo neki dvopek tačno odmeren i udario bi me u glavu. Tada bi mi srpska krv udarila u obraze i ljutito bi pogledao nasrtljivca.
i oslanja na osunčane lake talasiće mora, ali ga ipak podmukli vihor iznenada baci u vodu, a on, pošto izvuče živu glavu, stavlja na žrtvu Neptunu, bogu mora, svoje mokro odelo.
Kombinacija je bila malo neobična i pojavile su se čitave legende o meni, ali mi to nije zavrtelo glavu, niti me je uspavalo.
Čak i najteži matematički problemi izgledali su za njega kao razonoda. Problemi nad kojima sam satima lupao glavu, on je rešavao za nekoliko sekundi.
samo da Tindalov stipendista ne sme nikad sebi dozvoliti da luta kao ”guska po magli”, već mora držati uspravno svoju glavu kao labud, njegovo telo mora plivati po bistrim vodama ljudskog saznanja, a njegov pogled, visoko uzdignut, mora tragati
ga je on podsećao na svoga sina Roberta, koji je imao deformisane ruke i noge i bio poguren, ali je zato imao divnu glavu kao njegov slavni otac.
Da je sada živ i da izda novo izdanje svoje knjige, siguran sam da bi dodao jednu glavu koja bi govorila o idealizmu, a ne o materijalizmu američke nauke. Šta je to što ja nazivam ”idealizam u nauci?
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Manjka šesnaest novčića. —Nije moguće! — nestrpljivo će gospodar, mršteći se, i nanovo stade računati... Diže glavu: — Šta brbljaš? Sve je u redu. Za šesnaest novčića uzela si litru vina za bolesnog sina. Zar se ne sećaš?
—Ja ti rekoh, a ti radi kako znaš! završi mirno Zagorac i ode od nje. — Kuku meni! — uhvati se žena za glavu. Naposletku s mora zvižnu. Svi požurile na most. Parobrod pristade.
Ali ipak, u prvi mah, u njoj je nešto čisto zadrhtalo i poteralo joj življe krv u glavu. Upre vrata. Vidi da su zaključana. Nije bilo sumnje, — nema nikoga u kući.
Mesec je istekao i u svoju bledu svetlost obavio jednu stranu kuće i koprivu što je pred njom rasla. I njenu glavu zahvati svetlost — rekao bi sviće. U zagonu brecnu na vođi zvonce.
Svi zamukoše, niko ne mrdnu. Ona pretrnu, nasluti nešto teško. Zastravljena, dršćući prihvati starijeg sinčića za glavu i upita ga naglo: —Što bi s ocem? — i upre u nj plašljivo očima. —Umro je, — odgovori mirno dete i zagleda se u vatru.
raspoznaju gole krševe gdje se orlovi tiće, ali oni ne idu tamo da hodočaste ni na kakvu slavu, već da zaklone glavu među one goleti. Kad odmakoše od granice, porodica, umorna od puta i uzbuđenja, sustade; ustavi se da otpočine.
Oni tek što su granicu prešli, osjetiše se lakši: mladost ih nosi. Spasoje je zadovoljan što je iznio živu glavu: osjeća se živ; a mlađi, kad ga gleda, divi se njegovoj snazi i junaštvu; žesti se, i još mlad, misli: „Pored svoje
Nastajnih dana upriješe živo da prije zime i snijega sagrade komad potleušice, da zaklone glavu oni i blago im. Pomaže im i kum; i porodica se čisto veselo useli u novu kuću.
Zatim se oba digoše, stresaju sa sebe mrvice, i rastežu se u suncu. Gledaju u more, a kad podignu glavu, oči im bježe na njihove visove, već pokrite snijegom, i plamte im snagom i zdravljem.
Sudac ih posmatra, zamislio se i — piše. Najednom poliže glavu i upita Spasoja: —Možda ga nijesi na mrtvu ubio? —Jesam! — odgovori on. — Viđu ga mrtva!
Poslije duga pisanja, sudac podiže glavu i stade u sebi da čita što je napisao. Braća ga posmatraju, kao čini im se da od njega zavise njihovi životi.
—Vidjećeš kako je kod mene, — reče on smijući se. — Toliko da zaklonim glavu... Neka, neka! — odgovara ona. — Boga mi, biće ti ljepše no u gradu, gdje je uvijek mračno kao u špilji...
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Tada započinje i veliko, opasno sužavanje njene komunikativnosti. Izgleda paradoksalno, odnosno na glavu izvrnuto, ali mi se čini da je tačno ako kažem da je poezija ponovo počela da stiče moć govora o bitnim, što znači
Tada devojke pevaju ovu tužnu, pomalo i jezovitu pesmu: Ne daj me, male, ne daj me! Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je magla na glavu. Ne daj me, majko, ne daj me! Pade mi soko na ruku.
Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je magla na glavu. Ne daj me, majko, ne daj me! Pade mi soko na ruku. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je soko na ruku.
lirike iznosi se upečatljiva slika one magle za koju nevesta, pri prstenovanju, s primetnom jezom kaže da joj je pala na glavu. I ona zaista često pada na ljude, na njihove glave, kao omaglica pri gubljenju svesti, ali pada i u polje, u donje livade.
druga devojka, Anđa] je uspela da glavu poveže suncem, da se opaše mesecom i da se nakiti zvezdama.“17 Naime, naša pesma ima šest stihova i šest simetrično
i zvezde u koje je devojka odevena: Visoko se soko vije, Još su viša gradu vrata; Anđa im je kapidžija: Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, A zvezdama nakitila.
vreme samog putovanja, on je ugrabio da zapiše pesmu mitološkog porekla o devojci koja čuva nebeske vratnice: Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, Zvezdama se nakitila.
21 Pravo iznenađenje dolazi tek na kraju Đurićeve antologije, gde se u objašnjenju drugog dela pesme kaže „Suncem glavu povezala, mesecom se opasala, a zvezdama nakitila (valjda se misli da su na marami, pojasu i odelu šare u obliku sunca,
Sitnije razlike kao što su da je banovica u sunce obučena, a ne da je njime glavu povezala, ili da zvezdama nije nakićena, nego je zapučena, kao da se pod zvezdama misli na dugmad ili kopče, na prvi
pojačava to što se u proširenom opisu posle nebeskih tela dodaju stvarni (ukrasni) odevni detalji kruna i prsten: Na glavu joj zlatna kruna, Na ruku joj prsten zvekće.
a to znači visoko na nebu pojavljuje, i obučena je u nebeska tela: Poletio siv sokole, Za njim Mara kapidžija, Suncem glavu prevezala, Mjesecom se opasala, Zvjezdama se zaklonila.
]. („Zimski repertoar“) Vidik što obvija glavu kao saruk preinačen je u narednoj, poslednjoj pesmi Otkrovenja, u zastrašujuću plavu ivicu horizonta koja će pesnika –
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim.
ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana. ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.
ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas): Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog, da ga ubije, i kad ga rodih ovako prokleta!
Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spasavamo? Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro, što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli.
ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu. NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži.
Ne ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti! NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, tu nije glavno imati ljubavnika radi sebe, već radi sveta.
Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas.
ŽIVKA (prezirući ga i ne okrećući glavu): Da. Izvolite sesti! ČEDA: Blagodarim. Ja vas molim da me izvinite što sam uzeo slobodu uznemiravati vas...
) (Pauza) (Zadnja se vrata polako i pažljivo otvaraju i kroz njih protura Čeda glavu. On posmatra i osluškuje, i kad čuje larmu, brzo se povlači i zatvara vrata.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Paraputa je jedno raspamećeno stvorenje iz bogate Stankovićeve galerije: bolesno pirofobičan, on gubi glavu već pri pomenu vatre, a uvija se i natrpava različnim krpama, preko potrebe i svake mere.
što je i počela jednim naglim potezom): „Razgrnu jorgan, pade, uze me u naručja, prigrli, privuče u skut i metnu moju glavu u nedra [. . . ] a sva se tresla, valjda od svega ovoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo.
sve iziđe”, pa je „čisto oči zabole od toga” i „brzo, zanoseći se, lepi kolute crna luka na slepoočnjače i čelo, celu glavu steže jako, svom snagom, učkurima i to unakrst, da bi joj mozak ispao”.
Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir, prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu [. . . ]”. 112 Peškir, naravno, nije
Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir, prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu [. . . ]”. 112 Peškir, naravno, nije mogao zakloniti celu glavu; to Magda ne bi smela dozvoliti.
]”. 112 Peškir, naravno, nije mogao zakloniti celu glavu; to Magda ne bi smela dozvoliti. Ali tako mora izgledati Sofki zato što gleda odozgo, sa prozora gornjeg sprata: od
; „Okretala bi glavu prozoru, i tamo na nebu, međ oblacima, odmah bi tako jasno i istinski videla kako se ocrtava i izdiže on.
čak i od šuma i bȃata nečijih koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale [. . .
198 Nasuprot ovome Zlatinom ispravljanju tela, u Pokojnikovoj ženi vidimo Anicu kako, kao udovica, sagiba telo, poginje glavu, a „sve uza zid brzo ide”.
Recimo u slučaju kada je Aranđel prvi put izgubio glavu pred lepotom svoje snahe: „Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu,
Vezani za stare vrbe i stubove u blatu, čamci su se crnili izdaleka, kraj vatre. Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisi čule.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće! Uz njegovu glavu, koja više nikomu ne treba, otide i ono što je narodu namenio kao da je prokleto.
rukom se igraše sa golim jataganom, po izgledu samo da naredi da mu poviju Spasu Čemerikića, te da mu odrubi samovoljnu glavu. — Ali me poznavaš, bre kaurine? — nastavi u neko doba čisto — goranski. Ne. — Ne se plaši, kazuj istinu!
Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo sagao glavu kao zastiđen i pošao kroz sabor sa deset sejmena, Arnauta i Kolašinaca.
Za Srbe je imao samo prezrenje. Nečuveno i neviđeno, grubo i pogano. Prezirao je popa n učitelja, gadljivo okretao glavu od crkve.
Prsa ispravi a glavu povi nešto u stranu ka guslima i poče kolašinsku pesmu o nesrećnom boju na Kosovu. Za sve vreme trajanja dugoga uvoda
uvoda zašto se izgubilo carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tužbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiže glavu i obori oči na Hamzu kraj odžaka, koji ga pobožno slušaše. Onda plaho razmahnu gudalom i zaklikta strašni sukob i lom.
Na noge mu nazuli nove crvene jemenije, a na glavu natukli fes sa bednom čalmicom i još smešnijom kićankom od zelene nepredene svile.
Neće baciti puške. On ima u nedrima sakriven ćulav. Metnuće ga na glavu, pa ispred pobratima, kao da ga na veru vodi, sve kroz arnautska sela. Pravo njegovoj kuli. Čuvaće ga kao brata.
Ti da si zdra– vo! Budi junak!.. Eh, nije to ništa što je moj sin poginuo na tvojem pragu. Podigni glavu i ne žalosti se, jer ja imam još sinova a ti pobratima, a valjda će i kakav Srbin doći otuda... iz Soluna...
A kad privedoše kola sa podnicama, ona pri podizanju leša nikom ne dopusti Jablanovu glavu, no je sama pažljivo spusti, pa priđe Vujani n bolno je zagrli, ovlaživši je nelažnim suzama: — O, sestro, koliko bi
Nikad ništa toplije i svojskije ne čuh dotle. On me po upitu nežno pogleda, obazre se po sobi, okrenu glavu k severu, oči mu dobiše neki naročiti i ponosni oganj. I ja se setih i zadivih.
Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi prekrstiti kad se doveče bude vraćao pored Gračanice u svoju Gornju Moravu?...
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Pomolila riba glavu i pre poziva: „Gde si, starče? Reci šta je, da s’ ne dangubi.“ Starac veli: „Eto šta je, — muka, nevolja: Mojoj babi
„Još jedared moraš ići zlatnoj ribici (Ako nećeš, odmah ću ti glavu poseći). Ja sad hoću, zapovedam, tako mora bit’: Zlatna riba neka dođe amo u moj dvor, Neka dođe da mi služi, da mi
Demosten, najveći govornik grčki, neumorni borac za slobodu i nezavisnost grčke zemlje. Kad Antipater zatraži glavu njegovu, on popi otrov (384).
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
(Na prsi pokazujući.) FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pak u drugom moram da falim. (Pridene sat.
ANČA: Jedan šteher. FEMA: Prokleti francuski jezik, tako mi je zabunio glavu da sad upravo ne znam šta je to šteker. ANČA: Od beli kostiju, što se gledi kroz njega.
Igraju vista, taroka, šaha, bostona. FEMA: Moram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. Tako mi je glavu zabunio da ne mogu ništa da pogodim. (Tare čelo.) Šta je to, bestraga? ANČA: To su karte.
Moraš imati od paučine, i natrkačiti kraklje ili žirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kulje i tarane; moraš naobručati glavu i sapeti ruke sa zlatni lanci, a to sve otkuda ćeš? EVICA: Nisam ni ja siroče u boga.
RUŽIČIĆ: Čto uže sotvorju s otmenijem sim roda čelovječeskago! JOVAN: Ovo je belaj na moju glavu. RUŽIČIĆ: Dovljejet. (Pokaže mu sat.) Vjesi li čto jest sije? JOVAN: Len su to hodinski, bogu prisam, su pekni.
(Na ovu reč Vasilije izbulji glavu.) EVICA: To će onda moći učiniti kad srećna budem vaša žena biti. RUŽIČIĆ: Ne žena, vozljubljenaja Heleno, no nimfa
Miljković, Branko - PESME
Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt!
tvoj koren Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci udaljena Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što sanja istinski san Zvezde poređane u mahunu Sve što je stvoreno pesmom i suncem Između moje odsutnosti i
Krakov, Stanislav - KRILA
Gunđajući Mija prinese ustima grlić. — Potporučnik. Kakav je to bezobrazluk? U — u, — komandant se uhvati za glavu, — ja govorim a vi pijete. U — u... Na svoja mesta... na svoja mesta.
Sviraj. Ćemane ću ti o glavu olupati. Preko puta njega duga prilika Mijina bacila je produženu senku preko stola. Pružio je čašu da se kucne sa
Drhte preplašeni. Jedan plače i grli kolena. Iz srušene kuće izvlače zatrpane. Oficiru je greda smrskala glavu. Neko je docnije govorio kako je kundakom dotučen. Ko bi još saznao istinu u ratu?
— Volim te jer si bombaš... farman... 120 PHR... ne volim Njepore... pih, mitraljezi. Zagnjurila je njegovu čupavu glavu među otkrivene grudi. — Cherі, nosićeš me na svome aparatu, je li? Ja hoću da letim. Sve je obećao.
Hteo bi da se digne i pogleda duž pospalih vojnika, ali se nešto teško spušta na očne kapke i glavu. On klonu, zaspa. Samo jedan budni vojnik zamota pospale oficire u krila šatorska.
Prigušeno dreknu zgaženi oficir i skoči. Krilo od šatora zamotalo mu je glavu. Očupa ga od sebe. Zacvokota od užasa. Poludela mračna gomila se valja, mrvi, riče.
Plamen mu je liznuo kroz glavu, i on je zastenjao bolno. Baronica se tada ustavila pred mršavim Rusom, koji je ležao stalno nag i otkriven na postelji.
Bilo je potrebno da bude tu, kraj takve žene, da bi mogao ozdraviti. To je sve prošlo kroz glavu. Potom kao da se hteo potužiti nekom ko je ležao uz njega, otvorio je oči, ali u sobi nije bilo više ni Bore, ni
Prljavi vojnici su ćutali, i čeprkali po prašini. Pravili su zaklone na padini. Pokorni kapetan Buda podigao je glavu i rekao: — Mi svi želimo da pođemo napred... — Hm! Hm! Hm!... Oči načelnika štaba srele su pogled bolesnog pisara.
Razume se da je posle pao. To je bilo veoma zanimljivo. Već je i po neki od pešaka iz rezerve podigao glavu i gledao šta oni kod topova rade. Izgleda da su svega još dva pucala, jer su četiri imala smešne i neobične položaje.
Imao je rumeno lice, i meko se osmehivao. Kuglica ga je pogodila u glavu, dok je pekao na ražnju jagnje, i on je samo viknuo: — Sanitet... nosila...
Nije voleo da nosi šlem jer mu je žuljio glavu. Posle je opet grmelo, sekire su opet udarale, a lišće kao suze padalo po zemlji.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Uostalom, ružna je. Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige, kad mi Vuije dođe sinoć u posetu. Iziđosmo na krov: limunade i led.
Za svaku sigurnost on odmah udvaja dozu kinina, stavlja vlažne obloge na glavu i oko grudi, i ostaje nepomično ležeći da se ne bi dalje umarao.
Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko
Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo.
Mi kaže: „On veli: Mi smo od rase kraljeva, mi smo uvek bili neustrašivi, — mome ocu beli su odsekli glavu, ali moj brat vlada narodom koji je najmnogobrojniji na svetu.
košulju odraslog Evropejca, ispod koje su virile njegove tanke noge, jedan divan novi žirardi, suviše veliki za njegovu glavu, i divan mali štap, od ružinoga drveta.
Mi se nalazimo između dva grdna kanarisa puna vode, kojom se koristim da svaki čas zagnjurim glavu. Naši crnci leže kraj stvari koje su nosili, i po njima se vidi da nemaju nikako vole da idu dale; ne što bi bili
Nisam spavao ni nekoliko minuta kad se sa užasom probudih. U snu sam se setio da sam glavu priklonio na grudi i da su mi donji deo potiljka i vrat tako izloženi suncu.
Sledujući primer Libanca, koji tvrdi da voda, samo ako teče, ne može nositi bolest, ja zamačem glavu u svaki potok preko koga prelazimo, i pijem mnogo i slobodno.
Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Odseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji.
Njenu ogromnu glavu uveličava još grdna punđa od lažne crnačke kose. Sasvim navrh glave je atlasna povezača; ivicom celih ušnih školjki,
Onaj koji trese zvečkom priklanja joj neprestano glavu, polusklopljenih očiju sluša zajapureno njene zvuke, kao da iz nje izlazi išta drugo sem zaglušne larme.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
A meni, svome robu, poklanja Dva veka bola, jada, čemera: Na oštar kolac pored Pajsija Bratovu glavu besno udara; Pa da je gavran ne bi kljuvao, Onde na stražu mene postavlja! Rođenog brata!...
STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče! Kad majka starim gleda očima Poroda bednog glavu klonulu Kako je nad njom dželat svirepi Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô; Još trenut samo...
A da iz sanka zanošljivoga Ko me je svojom piskom budno? Ko je u tamnoj noći ustajô S nesanka da joj glavu obaje, Da je umiri, stiša, umije, U pelenice čiste uvije? Ko je to drugi činit mogao, Nego ja, majka, njezina?...
sprema postelju I po njoj čudan raskoš prostire: Rosice sjajne, sitnu đinđuvu, A meka svila cveća mirisnog Šarenu glavu spušta pažljivo Da ti, umornoj, mirom prijatnim Uspava dušu ozlojeđenu. (Odlaze.) PETA SCENA Isto mesto.
Muselim jedno, hajduci drugo! Muselim viče: „Ana i sana! Ako i jedan ovud prebegne, Sa svojom plaćaš glavu njegovu!
“ JANjA: O, teško meni! O, smiluj mi se, Rade, nesrećnom! RADAK: Ja čamac hoću: Glavu il’ čamac!... Ili oboje! JANjA: Al’ je utopljen!... Drugi je puknut, Opravku čeka već treći dan.
PORFIRIJE (obzire se plašljivo): A nu!... Nego učinih neku štetu begu iz Vučkovice, te jedva glavu iznesoh!... Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je... Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!.
TREĆI TURČIN: Be, aferim, babo! STANA: Zato im treba zube vaditi. A ako dosad nisu vađeni, Treba im smesta glavu odseći, Da više ne laju!... PRVI TURČIN: Mašalah, babo!
STANA: Ha, ha, ha!... I to će biti sila vrapčija! Razorit samo!... Ali stvoriti?... Divnu si glavu vešto srubio, Eno se bledi sa vrh bedema, Kao kolutak tanke svetlosti Što je pred ponoć stere Danica... ...
A još da više njemu naliči, Na ramenu mu glavu postavi, Ako ćeš roblje da se zaklinje Golemom snagom svoga tirana, A ne da viče strašnom porugom: „Goluždravče je
“ SULEJMAN (u sebi): Žalost joj muti oči nemoćne, Te tuđu glavu tamo s bedema Zamišlja da je sina njezina, A ne zna jošte da je umakô. Sad samo vešto!...
Tamo na kraju Stambol-kapije, Baš gde se vidi onaj odronak Grobnice davne nekog Rimljana, Danas ćeš jednu glavu videti. Divna je glava onog đaura Što je na kocu volô poginut Nego promenit veru Hristovu.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
komandant supovačke vojske, javlja da su ga zorom napali Turci jakom silom; da napadaju na Supovac, Golešnicu i Zmijinu Glavu (pogranična mesta na levoj obali Morave 10— 15 kilometara više Aleksinca). To se dakle AliSajib kreće. Ali šta xoće on?
Pogledajte, gospodine, šta ga sela gori. Ej jadna Moravo; jazuk (šteta) za ovako lepa sela!« Ja dignem glavu i imao sam šta videti.
mislio ovo je strašni sud i nijedan, koji je sad tamo na bojnom polju, gde se bije ova paklena borba, neće izneti živu glavu! Otac prota prvo je posmatrao ceo prizor, pa onda reče: »Propast tvoja od tebe, Sione! Propala generacija!
Stražar reče: »Na tvoju se glavu svršilo, rđo glavata!« Ja zatvorim prozor i prućim se na divan; spopadoše me setne misli.
E, e, e, — starac klimnu glavom očajno — ja si eto iznes'o staru glavu, da se tepam, ljuti nesretnik, po tuđ vijalet. Kukavni deda Stojan izgledao je preko svake mere skrušen i očajan.
Kad se vratim natrag u šljivar zateknem đenerala Černjajeva gde sedi pored velike vatre: naslonio glavu na obadve ruke a laktove podupro na kolena, pa se tako greje i ovda onda počarne vatru.
On se obada, kočoperi i srlja, dok sam ne naleti na kakav kuršum. Mesto hrabrost u srce, rakija uliva pomućenost u glavu i mrak u oči. Ne znam kako je stajalo sa g. Karadžićevim srcem, ali noge su se povodile.
Taman ja žudno nagoh grdnu tikvu, a ono bljunu voda na me, šator mi pade na glavu, ja upustih tikvu; bio sam sav poliven, a ostadoh žedan. Šta se desilo?
Prvo silan uzdah i bledilo, a posle mi krv tako pojuri u glavu da sam je čisto čuo kako sa šumom struji po žilama. Pred očima mi se zamagli i ja sam video samo kako na sto koraka
Đeneral reče: — A, a, čini mi se Turci cy juče razbili glavu o Šumatovac. Zatim... Šta mislite vi čitaoci da je došlo zatim?
(Rusi iz učtivosti uvek tituliraju za jedan, dva čina više) izvoleli su pasti, uprljati mundir, slomiti nogu, razbiti glavu — našto je stradalnik odgovarao kuražeći se: ništa, ništa, ja sam samo malo, znate, tražeći uz to po prašini ordene na
Obiđeš jedan trup, preskočiš drugi, streseš se kad nehotice u travi nagaziš na odsečenu glavu i ideš sve dalje i dalje, sve brže i brže...
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
ko bi rekô Da sam uzdisaj!“ XІІ O, pogledaj zvezde jasne, O, pogledaj noći tije, O, nasloni milu glavu Tu gde srce moje bije. Pa što si mi tako setna, Pa što si mi tako bleda?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Kako se beše nagnuo, ja ga raspalim šakom odozgo, te mu zabijem glavu u blato. On skoči sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naleti na mene, ali kao da se trže.
Po paljbi rekao bih da naši beže.“ Kuršumi učestaše. Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gde hoće. U ratu se gine... Jest...
“ Bili smo na granici strpljenja. Uzeo sam dah da komandujem. Ali neki unutrašnji napon izdiže me. Promolio sam glavu iznad bedema od kamenja. Mrtva noć... Živog stvora nisam video. Spustio sam se.
O majku mu, još i to da mi se desi. Čisto sam se naježio... Podmetnuo sam sada ranac pod glavu i nanovo legao. U mojoj blizini nalazio se jedan student dobrovoljac i čujem gde razgovara sa svojim drugom.
Sapletoh se o nečije telo. Neko opali iz puške, čini mi se baš uz moju glavu, te sam se okrenuo u kovitlac. „Čitav sam, čitav!“ — senu mi kroz glavu. — Jeste li vi to, gospodin poručnik?
Neko opali iz puške, čini mi se baš uz moju glavu, te sam se okrenuo u kovitlac. „Čitav sam, čitav!“ — senu mi kroz glavu. — Jeste li vi to, gospodin poručnik? — pita me neko zadihano. — Gde su naši? — Tu su. — Napred, napred!
Imao sam utisak kao da me ruke one lešine vuku sebi pa, već izbezumljen, okrenuo sam se i udarih ga nogom u glavu. Ali, levo, u pravcu Kajmakčalanskog potoka mitraljez nečiji je vrištao. Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali.
— Isto toliko koliko i sam vrh Kajmakčalana. Ona zajedno sa vrhom čini dvoglavu aždaju. Jednu smo joj glavu dotukli, ali je sad ova druga još žešće palacala.
Prenebregao sam život i pomerih se. Ranjena noga vukla se preko oštrog kamenja i ja zavukoh glavu u onaj ograđeni prostor. Bio je pun mrtvih vojnika. Valjda su se tu sklonili pa su ih Bugari sa visine sve pobili.
Bio je pun mrtvih vojnika. Valjda su se tu sklonili pa su ih Bugari sa visine sve pobili. Prislonio sam glavu na jednoga mrtvog i mislim, gde li može biti ta moja rana. Cela mi je noga oduzeta.
Sedmi puk, uz pripomoć četnika, osvojio je vrh Kajmakčalana, i time dotukao jednu glavu. Četnici, uz pomoć trupa sa Starkovog Groba, slomili su Bugare na Sivoj Steni i pretukli aždaji i drugu glavu...
Četnici, uz pomoć trupa sa Starkovog Groba, slomili su Bugare na Sivoj Steni i pretukli aždaji i drugu glavu... — Solomonska presuda! — uzviknuo je poručnik Mišić. — Slažemo se.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Prepelica čuva travu, glasom svoju javlja glavu: O Zlatoje proleće! Paun slavnoj sebe dvižet ponoseći s' s krasotom, zlatnoj rep svoj s krili sriščet, osmatra se s
Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi i Serblje vozbudi! Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore, Da te opet pozna i zemlja i more, Pokaži Evropi tvoje krasno lice, Svetlo i veselo kako vid Danice.
— Ovo sut pustahije, — mišljah ja u strahu, Zaboravih u nevolji černooku snahu, I pomilih u budžak, da dohvatim sablju, Glavu, kto se pomoli kroz pendžer, da zgrablju.
— Sad će kto kroz pendžer promoliti glavu, Ili s mojih vrata obiti mi bravu, — Mislim ja u sebi i na sablju gledim, A ot straha i trepeta kao rita bledim.
Vi pitate mene: — Čto jest ubo bilo? Čto jest meni tako znojem glavu milo? Ničto drugo nego mraz ljute ruske zime, Ot koje se ujutru svi domovi dime.
do nje čuje, a otkud, ne zna se; Pjevaću joj drugu pjesnu kad sjedne na travu, Kad se svlači, drugu pjesnu, i razvjenča glavu; A kad vidim — biću blizu — da u vodu stupa, Daću mojoj ja svirjeli udarenja tupa, Da se slažu, nek' osjeti, s
Đe li vječnost? Sva iščeznu s našim tjelom: Smrt i raka — opšte mjesto. Trud' se, knjižni, kolik' hoćeš, Puni glavu (a praznoćom!): Ljudska znanja sva su neznan.
sve strane svet zapeva Za milima u zemljici, A najbliže Cvet-devojki Sedi Momče golobrado, Krst rukama zagrlilo, Glavu na te naslonilo, Niti jeca nit’ zapeva, Već uzdiše iz sveg srca, Kradom suze s oka tare.
Kad spazilo Cvet-devojče, Momče glavu podignulo I na nju se osmehnulo. Nije lako pogoditi Čega više u osmejku, Il’ žalosti il’ veselja.
Beži pod krov kud koje, svilene skidaj šešire, Nove štifletne izuj, suknju na glavu savij, Pa hajd’ gospa bosa, a gazda uprti decu, Mopslu nametni amrel: cedi s’, presvlači, i psuj!
Steglo s’ grlo, pa ne mo’š za živu glavu govorit, A u tišini želja samo sve većma bubri. Goru usne nabrekle, i čisto dahću za ust’ma, K’o usijana zemlja štono
Nema tu mira za krv, ni blage za glavu vedrine Kad te od kuće tera bljutka samoća u lug. Il’ ne nosi oči, il’ vodi sa sobom čedo, Sam, sa očima, mlad, ne
Jakšić, Đura - JELISAVETA
BOGDAN: P’ onda, Boško, šta mu posla tast? BOŠKO: Štamparu — A za svako slovce to Po mušku glavu traži nagrade. E bruke, ljudi, bruke, grdila! Da za ništavost vešte maštine Vasceli narod listom izgine!...
Oprosti mužu, prosti čoveku! Lepote tvoje sjajem zanesen, Što podlu glavu drsko podiže, Da te izmami, da te prevari, Laskavim reč’ma žarke ljubavi — Iz Venecije ti — raja večitog.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti!
prelijeva!“ — prošaptao bi, drhćući i ugušujući onu strašnu kobnu misao koja bi mu tada sinula kroz glavu. I rađalo je, i raslo je, i napredovalo je: žene se bliznile, ovce se bliznile, koze se bliznile, a ulček sjemena
Kad nešto jednom pođe, ne zaustavi se! I malog je Vuju, sinovca i jedinu mušku glavu, kad mu je mati umrla, povratio na starevinu.
— 'Ajde, rode, 'ajde... O strašne noći i mećave — đe će mi ovo ubogo siroče moje glavu izgubiti! — šaptao je starac i probijao se svom snagom kroz mećavu.
— Jesi li ti gospodar u 'voj kući, ili je proto mračajski?! — diže pomamno glavu i izvjeri se. — Pi ti kavu, pi! Nemoj tuj kô budala kakva zavrzivati... Vidi ti njega! On da meni zapovijeda!
dugo sam premišljô, Dok Mi nešto ne sunu kroz glavu. Uđem u kuću, snimim s tavana tri vijenca onije' ljutije', crljenije' paprika, zaključam vrata na sobi, namaknem kapke na
Kazaću im, da si se odmetnô, porobio i namastir i mene, pa 'oćeš i glavu da mi uzmeš... Ja ne znam kako bi drukčije razbili ovaj nesrećni mamurluk?
— 'uknu Partenija i jedva sjâ s konja. — Odmetnô se Simeun u eškiju, porobio i namastir i mene, pa 'oće i glavu da mi uzme... — Stoj, kaluđere, gubu ti tvoju! — podvriskuje Simeun i jednako puca uz luke. — Eto ga, Gavro!
— Stoj, ne sijeci! Stojte, braćo, ne sijecite, jer ovo mogu biti i naši ljudi — sinu meni nešto kroz glavu. — Pa, braćo, i jesmo vaši ako ste Srbovi — odgovara jedan, a cepti na njemu ođeća kô da ga je groznica u'vatila —
U jazavca viri samo njuška iz vreće): Dobar dan, glavati gospodini! Sudac (na desnoj strani kraj prozora, zagnjurio glavu u knjigu, pa nešto mrmlja). Pisarčić (na lijevoj strani, pognuo se po stolu, pa brzo i oštro piše).
Jazavca tužiti! E, ovo je prava budala, budala nad budalama. Ama, otkud ti je došlo u glavu da jazavca tužiš? David: Otkud mi je, veliš, došlo u glavu da jazavca tužim?
Ama, otkud ti je došlo u glavu da jazavca tužiš? David: Otkud mi je, veliš, došlo u glavu da jazavca tužim? Nije niotkud, već znam današnji red i zakon.
Bojić, Milutin - PESME
O, i Belom Kralju u dan smrtne jeze Pljunula si glavu. I tad, s puno krvi, Tvoj smeh je u svakom stihu marseljeze Pratio svu hučnu gomilu što mrvi.
I kad jednog dana tvoju glavu malu Osetiš da jesen pepelom pokriva, Zaplakaćeš gorko bolom srca živa Što si čar lepote stočila u šalu.
I dok moju glavu sveže ruže kite, Za te, odevenu u podsmeh i rite, To bolno saznanje osmeh neba biće. (1917) XXXVIII Oproštaj će
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
JEROTIJE (meće kačket na glavu, a pištolj u zadnji džep kaputa): Pst! Ja sam danas centar. ANĐA: Šta si ti? JEROTIJE: Centar!
TASA: Pa ne marim ja, kad se ti našališ sa mnom, gospodin-Žiko! Eto, pre, kad si mi registrom razbio glavu, ja sam se iskido od smeja. Al ne trpim one, mlađi su od mene.
MILOSAV: Nije! JEROTIJE: Dabome da nije, kad uvrtio sebi u glavu da nađe saučesnike. Šta će mu saučesnici da ga pita čovek? Traži se lice i traže spisi, a ne... (Spazi Miladina.
Ja predlažem da ponesemo jedan džak pa da ujedanput upadnemo u sobu i da mu nabijemo džak na glavu. Gospodin Vića predlaže da napunimo šake alevom paprikom, da upadnemo u sobu pa da mu saspemo alevu papriku u oči.
ŽIKA (ščepa divit): Čuješ, ako mi još jedanput pomeneš toga Josifa iz Trbušnice, ja ću te divitom u glavu! MILADIN: Pa ja kao mislim... ŽIKA: Ama, šta imaš da misliš?
Je l'... 'ajde reci! XXII JOSA, PREĐAŠNjI JOSA (promoli glavu kroz vrata, ne smejući da uđe): Depeša. KAPETAN (skoči kao oparen): Depeša? Daj ovamo! (Ščepa mu. Josa se povlači.
onu krpu koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo; zatim nasloni glavu na obe ruke).
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
/ Nemoj, sine, izgubiti duše:/ bolje ti je izgubiti glavu,/ Nego svoju ogr'ješiti dušu!") Makro u narodnoj tradiciji druguje sa svim važnijim epskim junacima raznih vremena ili
i devojka,/ momak nažnje dvadeset i tri snopa,/ a devojka dvadest i četiri/ Kad ujutru beo dan osvanu,/ momak leži, ni glavu ne diže,/ a devojka sitan vezak veze!).
se okviru osećanja objektivizuju ("Volim s dragim po gori oditi,/ glog zobati, s lista vodu piti/ studen kamen pod glavu metati,/ neg' s nedragim po dvoru šetati,/ šećer jesti, u svili spavati").
bećarci, koje se sastoje od samo dva deseteračka stiha vedrog, obesnog i podsmešljivog tona ("Ide lola i podig'o glavu/ zap'o nosom o dudovu granu").
Jakšić, Đura - PESME
gorko prideljenje!... Kô bolanog nada, nebu podignuta, Podiže se gora od kamena ljuta, Bolnu diže glavu, a kolenom kleca Kamenito srce Mlava joj proseca: Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje, I u muci teškoj proždire
Nastasijević, Momčilo - PESME
VEČERNjA Klone dan gorama u ruj. Samotna uzdrhti breza i tvoje telo. Prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj. Strah, osama me, uza me ti. Zaspala travka, sen iz neznani, samotnu me o čuj.
Klone o klone, sve samlja ona domaku okeana pesma ova lagana. Bona, kad klone dan, prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj. ČESMI KRAJ PUTA Ronila ronila mi drobnu kap u sretanje.
Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je. Otkini zumbul s grudi, pogni glavu; vojnika hoće da zakopaju, a njemu tako se živelo.
Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zàpeva truba. SESTRI U POKOJU Subota, mori me tuga, prisluži, mamo. Ruže što u muci, da umine, vezla,
U grobu samo zar ću naći mira? Tu da iscelim mog života bol. Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut. Dah jada moga dune kô oluja I nosi Bogu moj vapaj i krik.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Prvo, što mu je tako bilo lakše, navikao se, voleo je da, kada mora već tamo u dućanu i u čaršiji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da nema ovde što da misli, o čemu da se brine i
Mladen, čim bi to video, prestrašen, krijući se da ga ona ne spazi, vraćao bi se. Navlačio bi jorgan na glavu, ugurivao oko matere drhteći od straha, jer je znao, bio siguran, da baba pored bola, tuge za ocem, još i zato tako
ili mati što ne pomisle, pogurenije bi išao, jače bi mu štrčao tanak vrat sa šupljinom moždane kičme, jače bi saginjao glavu, da samo izgleda ozbiljniji, temeljitiji.
Sa prekrštenim rukama ona ga otpraća, gleda kako će joj on, polako, pogureno, sigurna koraka otići. Glavu ne diže, ne osvrće se, već pravo ide jer zna da za njim motri ona, da će ga odgledati dok god ne izađe i ne savije niz
Mati mu već se krila, postavljajući sofru za ručak, donoseći i sipajući jela jednako je krila glavu, ne smejući u njega da pogleda, kao da je za ono sve ona kriva. Čak nije ni ručala.
Dolazi kući, prilazi česmi, hteo bi da se sagne, ohladi glavu, čelo, ali zna da baba mu i majka, mada se čuje kako rču, spavaju, ipak ne spavaju, već videći ga kako se saginje
Kako bi, jeknuv iz sveg srca, pao, skljokao se ispod česme, pružio vrat, glavu, ruke, kolena pod vodu da ga ona zapljuskuje, poliva, hladi, kameni!
Ali on to nije hteo. Stajao i čekao. Ona diže glavu. — Zašto? — upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice došle još crnje, vlažne, mokre, a usta
On, još uplašenije, poče: — Ništa, sinko. Nego došla... Mladen zastade i diže glavu. Č̓a Marko još uplašenije nastavi: — Došla, sinko! I eno: sedi. Pobegla i došla, pa samo ćuti i sedi. — Koja pobegla?
poslom, kao da je zaboravila da štogod zatvori ili čula kakvu lupu, pa zato se digla da vidi, sa nabačenom kolijom na glavu, na brzu ruku opasana boščom da bi sakrila košulju, koja bi joj se ipak dole, oko članaka, videla i zbog crnine kolije
Ova moja ništa ne može. Vidi ga pa odmah glavu izgubi. Ide, radi, a ništa ne vidi. Toliki darovi, vezovi, stoje, a ona samo se smeje, trči i peva kao luda.
Čisto se tresao nad njom: — Šta plačeš? Ona, kupajući se u suzama, okrenu glavu od njega: — Oh, bre, sinko! — Što me živoga oplakuješ? — I nastavi s gorčinom: — Čuj!
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Naročito je b. l. potreban apotropajon za novorođeno dete i za porodilju: novorođenčetu se b. l. meće pod glavu ili pored glave, »da ga ne bi nagazile noćnice« ili od babica, ili »da bolje spava«, i tu stoji 40 dana (SEZ, 13, 1909,
more ili noćnica, GZM, b, 1894, 688; SEZ, 13, 287), ili se meće na prsa ili pod mišku (Karadžić, 4, 1903, 196), ili pod glavu (Hangі ‹Život i obіčajі Muѕlіmana u Boѕnі i Hercegovіnі, Sarajevo, 1906› 121); naročito se meće u amajliju b. l.
l. koji je pronikao kroz glavu ubijene zmije (ŽSS, 196; Karadžić, 4, 1903, 195). O Đurđevdanu meće se b. l. u torbu sa semenjem koje se, u
onaj luk koji je bio upleten u venac od ivanjskog cveća, o Ivanjdanu (ŽSS, 133), ili koji je pronikao kroz zmijinu glavu (Karadžić, 4, 1903, 194; SEZ 32, 41), ili koji je o Badnjem večeru bio na stolu (ZNŽOJS, 19, 118). B. l.
lišće: ono se oblaže na prsi i vrat detetu koje pati od glista (GZM, 12, 1900, 138; 151); na glavu bolesniku od zapaljenja mozga (SEZ, 13, 377); na leđa konju kome su ona izranjavljena (SEZ, 40, 383). Istucanim b.
daj da u snu vidim svoga suđenika«. Potom metnu venac na glavu i kažu: »Zeleni venče, ti ćeš se osušiti ako ne dovedeš mog suđenika da te skine« i s tim vencem legnu spavati, pa će
vile vode kolo (Sofrić, 69). Vodom u kojoj je skuvano lišće od v., trešnje, jagode i ljubičice ispiraju glavu oni kojima opada kosa (SEZ, 13, 1909, 361). V.
Ako na Spasovdan pada kiša, to škodi crnom g. (ZNŽOJS, 19, 198). Na Novu godinu valja pojesti u vinogradu glavu od veselice, pa će grožđe dobro roditi (BV, 16, 1901, 97). Da ne bi tice činile g.
DIVLjA LOZA Wіldrebe (clematіѕ vіtalba ‹= vіtіѕ ѕіlveѕtrіѕ›). Divlja loza, divoloza. Divolozom omotava glavu, i omotava se sav, prpac među prporušama (ZNŽOJS, 7, 1902, 256). DIVLjA RUŽA Hundѕroѕe (roѕa canіna).
Gora) postojao običaj da se novoizabranom vojvodi skine kapa, okiti drenom, i metne mu se na glavu (SEZ, 8, 212). D.
Uoči mlade petke, ili mlade nedelje, metnu devojke zanovet sebi pod glavu i reku joj: »Zanoveti, ti ne zanovetaj, Nego reci suđeniku mome Neka mi se noćas u snu javi« (ŽSS, 207).
te vence, pevaju ovako: »Ivanjsko cveće, petrovsko, Ivan ga bere te bere, Majci ga meće u krilo, A majka Petru na glavu« (ŽSS, 133; Begović, 123; ZNŽOJS, 5, 278).
Ćipiko, Ivo - Pauci
—Vojkanu? Hm! — opazi gospodar, digavši glavu. —Čuj, Vojkane! — reče, pogledavši ravno u oči vremešna, suva čovjeka, duge plave kose, zakrvavljenih upalih očiju, što
Bijaše pošao u primorje po vino, zalažući glavu, preko snježane planine, samo da ga, po običaju, na vrijeme sanese. Otac gasi božićnu svijeću pšeničnim kruhom i
Rade sam, na svoju glavu, ima već dosta, a u njega su četiri sina kao četiri sokola. Računajući na to, sinovca je u posljednje vrijeme gledao
i, ne mogavši podnijeti jaki vonj mrsa što zaudaraše iz usta i izbivaše iz odijela i masnoga pripašaja, odvrati glavu od njega. Tada se primaknuše i nagnuše nad bolesnika i Ilija i Krilo.
— odgovori ona, očito tom mišlju zaokupljena. — Ah, nazvati se majkom tvoga djeteta, Rade! — I, iznebuha, uhvati ga za glavu i prisloni je na svoja njedra... i ljubi ga gdje dohvati ... — Rade, oprosti! Ali ne mogu bez tebe...
i pitam je nasami u četiri oka, a ona jednako odgovara: „Ne mogu da kažem, — stid me, majko!” Radivoj diže glavu i veli odlučno: — Cvijeto, pusti kraju, dođi sa mnom, sreće mi, biće ti lijepo! —Pođi! — veli otac.
—Evo, — govori pop Vrane i piše u knjigu, bilježim dan rastave od sutra do treće napovjedi. — Pa diže glavu i ozbiljno nastavi: — Božica neka pođe svojoj kući, neka sobom ponese i dijete u grijehu začeto, nezakonito.
Cvijeta treba da prevjeri, drukčije ne može da bude, treba da je od muževlje vjere! ... Tako je od pamtivjeka .... —Glavu treba dati za svoju lipu viru. —Da, glavu! — potvrdi Ilija, — kad je potreba ili inat po srijedi...
Tako je od pamtivjeka .... —Glavu treba dati za svoju lipu viru. —Da, glavu! — potvrdi Ilija, — kad je potreba ili inat po srijedi... — Ali Cvijeta, razumije se, odabra sama Radivoja...
—A čiji je vo? —Petrov, dao mi ga na izor... i radi njega, vuk ga zaklao, odsječe mi glavu, a za ništa! Rubač naredi rondaru da povede kravu. —Ilijina je, velju ti. —Ne mari...
kosa se diže... a vi kao da ih izvinjavate? —Ja? — čudi se doktor. — Oprostite, ja ih samo razumijem — i, nakrenuvši glavu i prekliještivši jezik između zuba, nasmija se na društvo, pogledavši krišom na gazda—Jovu.
gola, koji po drugi put zarza kad ugleda Radu, zamagli mu se ispred očiju i čisto toga časa krv mu navrije u glavu i, predosjećajući nesreću, zatvori za sobom vrata da konja makne s majčinih i ženinih očiju.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Nisam jecala. Opustila sam se, naslonila glavu na gredu i mirovala. Znala sam da suze idu po istom tragu, ali mi se činilo da mi je celo lice vlažno.
Izgledalo je kao da je nagluv. Suženih očiju, primakavši glavu sasvim blizu golom Lauševom bedru, brižljivo je pretraživao ljubičastu krastu kao da traži neki majušni trn koji se
Je li bogat? Jeste. Je li čuven? Čuven je. Pa šta onda? Zar ga se ne plaše i ne saginju glavu kad projezdi na svom belom konju, ugoropađen, uštogljen, gizdav i besan?
Hteo sam još ponešto da ga priupitam, pa sam ga pratio u stopu. Bilo ga je teško stići. Krakat i viši za glavu od mene, iako se probijao kroz gomilu.
Zatim ga svukoše i ogrnuše skrletnom kabanicom. Potom spletoše krunu od trnja, staviše mu je na glavu a u desnicu mu staviše trsku. Poklecali su pred njim i izrugivali mu se govoreći: 'Zdravo, kralju jevrejski.
Zatim vojnici opletoše krunu od trnja, staviše mu je na glavu i ogrnuše ga skrletnom kabanicom. Potom su dolazili k njemu i govorili: 'Zdravo, kralju jevrejski.
Natrontala se u nekakve nezgrapne haljine, umotavale glavu u marame. Samo su joj divne oči boje lešnika izvirivale kroz prorez.
da upravljaš mojom sudbinom, da stvarno znaš sve, bez izuzetka sve šta će se dogoditi, pa mi čak i ovo pitanje u glavu stavljaš, zašto si ovaj naš kukavni život učinio tako nesnošljivim, zašto se igraš sa nama kao sa piljcima, kao obesno
Napravim okruglu glavu, kako sam video Ćirjak da radi, ali kad počnem da upisujem crte lica, toliko se zanesem da redovno napravim gadnu
Strah me odjednom obuzima, gušim se, nedostaje mi vazduha, ustajem iz kreveta i odlazim ka prozoru. Promaljam glavu kroz otvor i žudno dišem. Ispod, dole, duboko kao u provaliji, vratimljska dolina obasjana mesečinom, mirna, nepokretna.
Kakav je to ludi, razulareni monah koji se laća mača umesto da sagne glavu pred raspećem? Dobro, ali zar nemam pravo da kažem ako mi se nešto ne dopada?
mi je dojadilo da ih gledam kako se tu po celi bogovetni dan linjaju, dremaju i klopaju dok neki drugi za njih potura glavu pod razbojničke sekire. Besan i ogorčen otišao sam Makariju i ispričao mu kako mi je njegov monah odbio molbu.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu Ne položi u grob tako burno vreme! Možda čekaš snova poništenu slavu, Taj bleđani prizrak budućnosti neme? 1880.
Korov gust Pokriva staze i grobove neme I sav predeo, sumoran i pust. Na trošni spomen ona spušta glavu, A povetarac leluja sedu vlas... Srce se stvara u kam, duša ledi, A na usnama izumire glas I samo suze teku...
“ A lukavi dečko tužno spusti glavu I plakati poče: „Svet i mene goni, povedi me gore, I ja sam siroče. Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako
Tamo na surom visu kroz maglu, tanku i plavu, Jelen je, u skoku svome, nad ponor spustio glavu, I rujni večernji zračak, što zemlji sunašce prati, Sa lakim trepetom i ljupkim njegove rogove zlati.
A šum se začu. Prepelica mila Naglo se prènu i otrese krila. Pa izvi glavu i slušati stade, Al' opet brzo u sanak se dade. A vetrić pirka i trska se nija, I bledi mesec nad jezerom sija. 1887.
Dirnuo pehar nisam. 1888. ANĐEO TUGE Sa raspuštenom kosom, pod vencem od ljubičica, Spustivši bleđanu glavu na zvučnu, srebrnu liru, Ja vidim nebesku sliku. Sa pokidanih žica Poslednji akord zvoni.
Junački kapris me muči gledajuć odvažnost mušku Sa kojom pohodiš klance, gde orli s kliktanjem lete; Krv mi u glavu nagne, - al' kad ti ugledam pušku Duša mi zadršće samo, A srce nagne u pete. 1889.
Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvona... Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu, I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok, On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu. 1890.
Spustivši klonulu glavu na svoje umorne ruke, Na razvalinama duha ja nađoh izvore tuge: No gluvi za reči tvoje, ne čuše nebesne zvuke Ni
Akropola tvrdog uzvici se hore, I jutarnja straža kliče u daljini; Daljni istok plamti kao rujno more, Da pozlati glavu carici, Atini. Sve radošću diše.
1893. MURATOVO TULBE U dolji Kosova ravnog, u žaru plamene bitke, Gde Murat položi glavu i pade od sablje britke, Sad mir mrtvački vlada.
Kasime, otidi u grad i prodaj magare svoje. Gospod će mladošću večno da tvoju ukrasi glavu, Jer te je izabrô noćas, da vidiš njegovu slavu.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Jedna misao, iznenadna kao munja, sinu mu kroz glavu, i podiže ga sa klupe: „Te dve prave su paralelne!“ On sede ponovo na klupu, osećajući da su mu noge utrnule od
O čemu sve ljudi nisu lupali glavu! Pa ipak, suština kalendarskog pitanja je vrlo jednostavna. Ona je skup nepobitnih astronomskih činjenica, i od ovih
Dobilo je ime Cezarion, da niko ne bi morao lupati glavu ko mu je otac. Kleopatrino putovanje u Rim izvedeno je sa najvećim sjajem.
Možda je to bila samo vrtoglavica, izazvana tolikim počastima koje se sručiše na moju glavu. Desetog maja. Stigli su svi delegati. Kongres otpočeo svoj rad. No o ovome u idućem pismu.
I gore od toga! On ima običaj da svojim „protivnicima baca kamenje na glavu.“ - „Kako, kako?“ zadžakaše mnogi i skupiše se oko ove dvojice. — „Eto tako.
Oko vrata visi mu debeli zlatan lanac, koji počiva, svojim donjim krajem, na njegovom debelom trbuhu. Naslonio je glavu, svojom desnicom, na oslonac fotelje i zauzeo pri tom takav položaj da mu lice ne vidimo.
Zar ti nije poznato da Sveto Pismo, Jozua 10, jasno protivureči svakom kretanju naše Zemlje?“ Kepler obori glavu i ne odgovori ništa, prihvati ćuteći horoskop koji mu je Tiho pružio i smesti ga pažljivo u mapu.
Pored tanjira plemenite gospode dubrovačke stavićeš naše najveće čaše za vodu. Ali vode - ni za živu glavu.“ Sa galerije odjeknu muzika orkestra. Domaćin zamoli goste da pođu u veliku dvoranu i sednu za trpezu.
Kažu: svako je svoje sreće kovač. Svako ima svoju vlastitu glavu i svoju slobodnu volju. Ali da skujemo svoju sreću, korisno je da znamo kakve nam opasnosti prete pa da ih izbegnemo.
Tiho se opet zamislio i podupro obema rukama svoju otežalu glavu. „Kaži mi,“ govori on kao ispred sebe, „trenutak svog rođenja, pa ću ti reći kada će ti kucnuti tvoj poslednji čas.
Tada mi pade pogled na moj ručni kofer koji je ležao, preturen, pored vrata. Jedna misao kresnu mi kroz glavu. Skočih na noge, otvorih kofer i izvukoh sa njegova dna jedan žuti portfej.
STABLO ŽIVOTA Beč Vaš poziv, draga prijateljice, na jedan kratak sastanak u Berlinu, zavrteo mi je toliko glavu da sam iz te vrtoglavice jedva došao sebi.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Prepelica čuva travu, glasom svoju javlja glavu: O zlatoje proleće! Paun slavnoj sebe dvižet ponoseći s' s krasotom, zlatnoj rep svoj s krili sriščet, osmatra se s
Oh ala mi raste kika Kad pušaka stane cika, Kad zagledam Turska skota, Pa kad mi se s konja smota, Kad mu glavu pseću zbrijem Pa na kolac kad nabijem. Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće!
Pa da t' onda dočnem sreću: Da ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju.
Pa da t' onda dočnem sreću: Da ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju.
Slobodi te srpskoj dajem, Njen je danas pir, Da sa njenim zadisajem Sipaš miomir…“ Ljubičica glavu diže Iz dubokog sna, Pa sad više ne uzdiše, Zaboravlja zla. April, 1876. POZDRAV ĐURA JAKŠIĆ Oj Kozače, ratni sine!...
Stanković, Borisav - TAŠANA
»Mnogo je lepa!« sam sebi odgovara. I tako s tobom, s tvojim imenom na ustima uspavljuje se, brzo navuče jorgane na glavu i zaspi. (Odmičući se od Tašane, gledajući je): I sada evo, zaista lepa, lepa si mi, snaške! TAŠANA Ostavi to, Stano!
(Plače.) Ja li, tvoja majka, tebi to u inat učinih? TAŠANA (obesne se o nju, plače, gura glavu u nedra): Nano, nano! O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam.
TAŠANA (umirena, ljubi mu ruku): Oh, hvala, dedo! MIRON (navlačeći epitrahilj, jedan kraj meće Tašani na priklonjenu glavu): Tako, nasloni, odmori glavu, čelo. (Vadi i daje joj u ruke brojanice sa raspećem): Uzmi i ovo.
MIRON (navlačeći epitrahilj, jedan kraj meće Tašani na priklonjenu glavu): Tako, nasloni, odmori glavu, čelo. (Vadi i daje joj u ruke brojanice sa raspećem): Uzmi i ovo. (Viče): Stano, donesi vode, bosiljak!
pušta joj ruku, i, da je ne probudi, polako, nežno ostavlja je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh, opet ovaj miris! (Polazi.
(Sećajući se na sav bol, jad, muke, suze joj pođoše. Seda od besa, gotovo se izvaljuje na minderluk, naslanja glavu o dlan, te joj se rukav zavrće i vidi gola ruka.) SAROŠ (držeći se za glavu). Imaš pravo, imaš pravo. Da, istina je.
) SAROŠ (držeći se za glavu). Imaš pravo, imaš pravo. Da, istina je. Ja sam kriv! (Spazi njenu golu ruku): Pokri to! Može ko ući i videti te takvu.
Ti znaš da mi je svaka kuća, osobito naše, turske, otvorena. I, da tebe zaboravim, izabrao sam najlepšu, najbešnju. Glavu sam u torbu metao, da dođem do nje. Ali, kad je poljubih, oh!
(Odlazi.) TAŠANA (usplahirena, unezverena. Hvata se za glavu. Odjednom odbacuje ruke, sva prestrašena): Luda! Luda! Ja sam luda! (Viče): Stano! Stano! Ulazi Stana.
Bojim se, će se sopletem, pa nekem na glavu a nekem u nedra da izručim piće. Pa me straf da izručam ćuteci i toj onoj pravo turcko tepanje!
njene košulje dotakne moju ruku, pramen njene kose, kurjuk, dodirne me po licu; seda slobodno kod mene, čak me i za čelo, glavu uhvati i prekori: »Opet si noćas. Dokle ćeš? Što ne paziš na sebe?« Sada sve to izgubih, Nazo.
Kod Stane. Znam da rano ustaje. SAROŠ Kod nje. Sad i ona zna. Sad me sasvim... NAZA (užurbano): Stana za mene glavu daje. Jednom ja sam njoj glavu sačuvala, kada je neke bule još hadži-Stevanu dovela.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice zveknu i jezik dođe u opasnost.
Sasvim izdaleka ga tek pitaju da li mu što treba. „Zaradim, dosta.” Majka i otac spuste glavu: muči ih „zarađivanje” Srećkovo. A Srećko je vedar.
Smanjio se, osušio, osedeo, oko očiju mu se iskopale duboke bore, dobio i na leđima staračku grbu koja premaša pognutu glavu. Kad hodaju po bašti, i čovek ih gleda s leđa, izgledaju kao dve utvare bez glava. Utvarasto su i živeli.
Popijen od one skrivene tuberkuloze koju, tipično, dobijaju lepi, vitki brđani, još je držao svoju divnu glavu, i očarao njom advokata.
Gos-Toši nije bilo dobro, prilegao je i uvukao glavu u ćošak divana. Julica se zabavljala s dvema mladim mačkama i sa svojom dugom zlatnocrvenom viticom.
Tih dana pred gospa Nolu ispade na ulici i Hermina, nekako svečana. Jasno je bilo da joj je neko napunio glavu velikim nadama za malog Hansa, i pokazao joj pravac koji vodi u ostvarenje tih nada.
— Goruština, zalepio mi se jezik za nepce; a na ruke, noge i glavu mi se nastavio bol, da već u krevet ovaj ne mogu da stanem.
Uto se opet ču tamburica, i vanredno tiho pevušenje. — O, Bože! — uzdahnu gospa Nola, i spusti opet glavu na jastuk. I kao da sve što jeste, nije, ona oseti neko zadovoljstvo, i nadu, i pusto neko milje u grudima od pevanja.
— To je melem za glavu, Neno. Evo jedan gotov za previjanje, a naučili su me u selu kako se sprema. Ja sam sve zapisao, za vas, čitko i lepo...
— Gluposti govoriš, Švapče, ali neka. Metni mi, bogati, taj melem za glavu; mesto zlatnog perja. A ti još malo posedi kod mene, kod tvoje Nene, koja nikada nije išla na bal, niti nosila šlep i
Lakomislen je Srba, ali nije zatrto u njemu srce... naše srpsko srce... ako Bog da. — Gospa Nola se uhvati za glavu i jeknu. — Krsno ime se u ovom svetu ne zna! Gospode, ne daj mi s pameti sići...
Mladić je ćutao kao zaliven, ali se videlo da mu je neobično teško. Zgrčio se, krha prste, oborio glavu, mišići na obrazima tresu se pod crvenilom pravog stida.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Kako to može biti i oće li ovo položenije revoluciju u kakvoj sistemi pričiniti, ja o tom ni najmanje ne razbijam glavu.
Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci sve poverhnosti zemne predmete ozari, i životvornu silu na cveće i
neprijatelja u bekstvo; pravog je viteza po njegovom, premda ne baš logičnom mneniju, dužnost neprijatelja na glavu pobiti, i zato s punom hrabrošću svoje sopernike okupi.
omilovati, koji je sigurno mladoženja, kao što je i ona devojka u najstrožijem smislu; želiti da sredstvom njega kapu na glavu metne, niti vi, niti ja, niti iko na svetu zameriti joj može; s tim više što joj se prilika pokazala njega od velike
Slučajno padnu joj na glavu neke žute kaplje (kakve su to kaplje bile, ostavljam mehanicama na rasuždenije), i budući da je, kao što smo opomenuli,
« vikne. »Zar i ova da mi razbija glavu, kao što je s Didom bilo? Corbleu! Ja više ne trpim da se devojke vešaju; dosta se vešaju momcima o rame.
Ja vam je čistosrdečno (ako ne serdečno čisto) dajem, i želim ne samo kapu na glavu metnuti, nego i pokornost, koju mi žene muževma rado odajemo, ili koju bi trebalo da rado odajemo, u punoj meri
otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije. Koliko je nji bilo kojima je došla pamet, ali docne, jer nije našla glavu.
« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije. Koliko je nji bilo kojima je došla pamet, ali docne, jer nije našla glavu. Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti,
otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije. Koliko je nji bilo kojima je došla pamet, ali docne, jer nije našla glavu.
« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije. Koliko je nji bilo kojima je došla pamet, ali docne, jer nije našla glavu. Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti,
Mati trči da ga zagrli, no on je tura od sebe, tražeći stolicu, i rukom od nauka pretovarenu glavu, da ne padne, podupirući. Mati mu se teška da mu, nije što zlo.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
sam s puta Prašnjav i gladan I željan drugačijeg sveta Pruži mi tri male nežnosti Dok mi ne padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele
kamenu Svoje treće oko Vidi u nepristrasnoj vodi Svoj poharani ćivot Prepun zrelih sisatih krušaka Vidi svoju vučju glavu I na čelu ispisan znak Novog obećanog sazvežđa Vidi svoj procvetali štap I svoju srećno oplođenu zemlju U zajapurenim
zajedno kroz plavet Odozdo nas prati Oproštajna pesma kosa VENCONOSAC SA KOSOVA POLjA Drži na dlanu svoju odsečenu glavu Svetlozarnu svoju zadužbinu I sunčevu namesnicu U sveopštem mraku Stoji presrećan na oblaku Bos u poderanoj
trag vaših zuba Od stene do stene od zvezde do zvezde Vodi me iz kruga u krug SMRT CRNOGA BORBA Na spavanju mu odsekli glavu Odneli je u grad cara psa I bacili je paščadi Kada se probudi poći će po nju Sa crnom maramom u levoj I crnom ružom u
u levoj I crnom ružom u desnoj ruci U susret će mu izići Kurjaci njegovi na crnim konjima Sa crnim zastavama Nosiće mu glavu Na ukrštenim crnim frulama Vezanim crnom kosom udovica Glava će mu sijati Krunisana crnim zracima Crnoga sunca Kada
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene.
i kite cveća, što je sopranistkinju očekivalo na koncertu, kompozitorova je žena, na glavnoj probi, razbila o njenu glavu nov novcat kišobran.
— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao? — Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu. Uze reč zatim onaj što je plakao: — Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!
Zar ne, zar ne bi to glavu činilo interesantnijom? Ako vi ni pri tim rečima ne primetite butone u njenim ušima i ne zadivite se, radi čega se ceo
mišljenjem, a nisu bile istog mišljenja sa njima ni moje tetke, koje su me branile — naročito ona što je uvrtila u glavu da ja ličim na nju — i tvrdile da sam ja vrlo napredno i bistro dete.
Sanjao sam kao da sam ministar, pa dohvatio našega okružnog načelnika, uglavio mu glavu među kolena i brijem ga. On vreči kao jare, pršte mu varnice iz obraza, ali ja, svestan svoje ministarske
Neka dobijem batine, kada već tako mora biti, ali neka dobijem i dukat! I odmah mi sinu sretna misao kroz glavu, pa se otisnuh niz ulicu, sve skačući s noge na nogu; doleteh veseo i ushićen ocu i majci, izljubih im ruke i uzviknuh:
— Jesam, gospodine! — Jesi li je upamtio? — Jesam! — Je l' ima ovako: gore glavu, dole rep, a sa strane četiri noge, dve unapred pružene a dve unazad? — Jeste. — Eto ovako!
Svi ostali padeži išli su kojekako, ali peti padež jednine (pokojni zvatelni) nikako mi nije ušao u glavu, niti sam umeo da ga pogodim. I ne samo meni, već i svima u mojoj okolini, zadao je taj padež glavobolju.
Više tačaka je znak koji označava nezavršenu misao. Nije nam nikako išlo u glavu kako može biti nezavršenih misli; kad si je već počeo, završi je.
možemo najbolje posvedočiti, i napravio je takav istorijski darmar da se svet počeo plašiti da mu odnekud ne sune u glavu da izmeni oblik globusa.
svojom kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili kako je Njeno Veličanstvo Kraljica Paparuka odsekla glavu svome sedamnaestom mužu i uzela osamnaestog, te ga načinila kraljem pod imenom Sisogora I.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je izginula posluga trećeg topa, a potporučnik Vojin ranjen teško u glavu. — Uh, bogamu! — progovori neko. — Naredi da se potporučnik Vojin donese odmah ovde!
Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno. Glavu zanosi neizmerni teret, i u ušima neprekidno bruji od silnoga treska i potresa vazduha.
— Sedi Kralj je zaćutao i oborio glavu. Zatim je lagano diže i, prikupljajući snagu, nastavi: Junaci!... Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo.
Kralj spusti glavu i nekoliko trenutaka gledaše turobno preda se. Zatim obode konja. Komandant puka se okrete vojnicima i pozdravi: —
Ne dižući glavu, potpukovnik Petar pogleda preko svojih gustih obrva kapetan-Velju, pa će reći: — Misliš... Hm! — on mahnu odrečno
— Bacaj sanduke u reku! — Šta je to?... Ko to viče? — promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedan oficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. — Ko ste vi, gospodine?
Javim ostalim komandirima da se ne muče, i odem u divizion. Bre... Bre!... Šta se tada sruči na moju glavu!... I kako ja ne vodim računa, i kako se on čudi što nisam dosad sve konje pogubio, i kako ovo... kako ono...
Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, čini mi se, od moga rođenja, sručio na njegovu glavu. A on da živi još sto godina, pa neće dobiti takve i tolike batine... Dalji postupak je išao po nadležnosti.
Ali pod smrtnom odgovornošću je naređeno da niko ne sme da opali ni pištolj, a kamoli metak... Kao da smo izgubili glavu! Čuješ, docnije, da su naši hteli da preseku ovo mučno i lažno stane, ali saveznici nisu dali...
I to u vremenu kada sentimentalnost i svi pisani međunarodni propisi priklanjaju glavu pred grubom silom... Siroti pešaci. Trpeli su paklene muke.
se prostrana soba, polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko da čovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima. — Tungatjeta! — oslovi nekog Đuro.
Potom zastre jedno ćilimče, kleče, pa sastavi šake i prinese čelu šapućući nešto. Zatim se odupre šakama i glavu prisloni podu, malo se odmače, i opet poče da temena. Onda diže glavu i upravi oči naviše.
Petrović, Rastko - PESME
Iz kovnice izađoh, navukoh na sebe nebo ko kaban, Pod glavu želje stare, da odmorim svoje udove džina; Okolo svuda poljana, slovenski vetar haban Duše sa gora.
Ko na grudi ljubljene Zažudim da spustim glavu. Moja je glava tračka; Velika su kola zaškripala seljačka. Na točak. Neka točak smrvi me, kad krene, Svojom velikom
strašna, Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao Lepinju od zemlje i brašna, Kotao supe da sam ispio, Zagnjurio glavu u krilo dragane, Svoj gnusni žig na nju pribio Pa pljuvao pred prag i dane. Izgrej, meseče, i njima!
Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes Milovala me po čelu i užagrenom uvojku A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me
VUK II Oko ponoći se digoh malaksao snom, Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem, Zamočih ruke nadute, i ne pogledah u dom: Svežina jedina tada postade brižni šlem, Protivu
raziđe, Poslednja snaga na život upne se da me probudi; I dugo čeznem da svetlost u mene naiđe, Razjedinjenja zbriše kroz glavu i kroz grudi: Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu, I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.
To tada dugo, dugo, odmaram glavu u vodi, I ruke gledam kako, ko davljenici, tonu: Sva jučerašnja patnja ovde se oslobodi, I sve nadanje koje poveravah
pa, i ovo, maločas snih: Toliko me je sad grozno sram, Odvratim glavu, zatvorim oči, i plačem sam. Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju, Od strasti, muke, obnevideo; Bez reči,
se nikada neće vratiti već u slavu; Tada će onaj što nadživi upeti se da kroči, Pa rukama hladnim da zastre pobeđenome glavu.
”Da, neženjen! Čime bih to čeljade preranio; U kojoj postelji da me čeka, I pošlje čije, moju glavu da zagrli? Jednom je prišla jedna đe sam spavo, I bila tiha i slatka ko mehlem, I suza za njom mi ostanula, A ipak sam
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Čitavu večnost šume talasi, pa šta? Sedefna ruža saže glavu i zagleda se u pesak preko kojeg su klizile senke ribljih jata, a na steni, ne većoj od pedlja, pevušila koralna grana.
— Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin.
— Ti, koji svuda zaviruješ morao bi znati kako da porastem! — šapnu mališan pokorno sagibajući glavu, a vetar se nasmeja: — Pa, porastao si! — reče. — Nijedan maslačak nije veći od tebe! — Maslačak?
Oseti kako od nje biva sve prozirniji, sve tanji, kao vetar lak i hitar. A onda na glavu maslačka, kao slatka kiša, pade noć. Kako je prodorno mirisala livada u noći! Sneno treptale zvezde!
Jedino se one od čitavog dečaka vide. A starac Milija kaže: — Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog cveta nema mu ozdravljenja! — Potražićemo i naći cvet! — kažu otac i majka. — Dečak ga sam mora naći!
— Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta?
Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost. — Ne kidaj me, ne ubijaj! — jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalje. Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi!
A kad su poginuli napunili rovove, seti se Drvoseča vreće. »Baš sam budala!« — pomisli. »Iz gluposti ću ostaviti glavu u smrdljivom rovu!« — i, dok su vojnici spavali, Drvoseča izvuče i stavi na lice novu masku.
— Nisam ja pop! — odseče Drvoseča. Ali, kad ga vojnik upita šta je, on saže glavu. Zaista, šta je? Čije je lice u mraku, u brzini navukao?
Drvoseča obori glavu, a iz oka mu sklizne suza. Ali, prisutni su se, ipak, smejali, terali ga da se klovnovski prevrće preko glave, vukli
Svuda oko njih treperilo je žuto more peska i nigde ni druge Kapljice, ni drugog Cveta. Je li čudo što im kroz glavu prođe da su jedinstveni, da su sami samcijati na svetu?
Možda suza? — Ne oklevaj! — reče Cvet kratko. — Ako već moraš ići — idi! Cvet saže glavu, a Kapljica skoči na Zračak sunca, ili je to, možda, bio nevidljivi nebeski konjić, ko zna?
Stanković, Borisav - KOŠTANA
! ARSA Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!
(Preneražena odgurne sito): Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode! Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše... DRUGI ČIN Sobina, predgrađe vranjsko.
Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me!
* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...
A s njime — crni je moj život! Od njega nikad Božja, blaga reč, samo vika. (Stiska se za glavu): Od straha mi, sinko, već pamet iziđe. Izdaleka graja, svirka i pesma se razbira.
A noć duboka, mesečina ide, greje, udara u čelo, glavu pali... Šta onda? (Odlučno): Oh, neću! Ubij me! Neću! Evo, ubij! STOJAN (odbija je rukom): A ne!
Tamo! MITKA (pokazujući više sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole — tvrdo! KOŠTANA (hvata se za glavu): Oh!... MITKA (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile. (Pokazuje na kola, svatove.
KOŠTANA (plače). MITKA (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (Kleče do nje i diže joj uplakanu glavu.) Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija.
) Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.) Odavde, Koštan, po tamo — nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah?
Šantić, Aleksa - PESME
Sanja... No đaurska truba pisnu neđe. On se prenu, trže, guste skupi veđe, I obori glavu među suhe ruke. 1911. PREPEVI XAJHPIX HAJNE I LIRSKI INTERMECO PROLOG Moja patnja, moja tuga I bol u toj
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Pod zlatnim barjakom na kubetu spava crni zmaj, koji je okrenuo glavu Stambolu te proždire žive Turke. Iz oblaka pada krvavo kamenje i bije po taborima Turke.
Da, videh: njegovi otac i majka drže mu glavu i njegova žena (kleči) pored njega. U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere,
ispitala ih ko su i otkuda, a onda bacila na zemlju svoj kalpak i naredila da ga dignu, pa ko ga digne i metne na glavu tome će biti žena a ostale će pobiti.
više kolena, dete Grujica do pojasa, Relja Šestokrili do „belog grla“, a Marko ga najbolje podigao, ali ga nije na glavu metnuo. Devojka se naljutila, bacila ih u tamnicu i davala im samo „suva hleba i studene vode“.
po zgradama i po šumama krili, opet se kadšto događalo da su ih hvatali i ubijali: koga ubiju, onome panduri odsijeku glavu i odnesu je u grad, te se na kocu metne na beden, a koga Turci živa u ruke dokopaju, onoga nabiju na kolac.
Ironija sudbine je htela da za nekoliko desetina merica žita izgubi glavu čovek koji je, kao malo ko u njegovo vreme, zadao jada Turcima“. I godine 1612.
Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a Halil pao je pod Banjalukom u četi krajišnika što su se,
„Proli suze niz gospodsko lice“, „Zemlji pade, pušci oganj dade“, „Na zlo ga je mesto udario“, „Manu sabljom, odseče mu glavu“, „Ni zemlja ga živa ne dočeka“ itd. itd.
toke od četiri oke; a na noge kovče i čakšire, žute mu se noge do koljena, pobratime, kao u sokola, a na glavu kalpak n čelenke, jedan kalpak, devet čelenaka, i deseto krilo okovano, a iz njega do tri pera zlatna, što kucaju Gruja
On će kazat na mene je carstvo. Šuti Marko, ništa ne besjedi, na šatora ne okreće glavu. Malo l' ti je, — ostala ti pusta! — već s' o tuđe otimate carstvo?
Starac dobija poziv za megdan i plače: oseća da je vrlo star, da se ne može ni konja držati, a teško mu je da pod sedu glavu služi Turčinu. Njegovo osećanje nemoći je potpuno; ono ostaje takvo čak i onda kad sin jedinac polazi u neravni boj.
junačke reči: Amanet ti, Vukašine kralju: ti ne uzmi moju Vidosavu, Vidosavu, moju nevjernncu, jer ć' i tvoju izgubiti glavu: danas mene u tebe izdala, a sjutra će tebe u drugoga; već ti uzmu moju milu seju, seju moju milu, Jevrosimu, ona će
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
NE ŽIVE U BRIZI Ljudi više ne žive u brizi Ko nema u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća nam se ruga Nema ništa Bez najboljeg druga Drug će drugu Da
Na jastuku se hladi U mom jastuku ima čičak Jedan san mali Jedan sničak Čim trepavice oko svuče San se u moju glavu uvuče Počne da leti po mojoj glavi Pa čas se žuti Čas se plavi Pa mi najlepše slike ređa Ovde u glavi ispod veđa
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
E, jesam neka šeprtlja. Ono zvijere, kao da je slutilo da se radi o njegovoj koži, odjednom podiže glavu i zagleda se pravo u Mačka. Dječaku od straha stadoše oči. — Majko mila, koliki je! Gle mu samo ušiju! Pa gle . ..
— Jedi svoj ular, a ovo je krov za moju glavu! Samo je sad nevolja bila u tome što je taj Stričev slamnati „krov“s jedne strane bio odvaljen, a tako kusa krova
— doskoči mu Stric i oba udariše u tako grohotan smijeh, da čak i Sivac diže glavu i prijekorno ih pogleda kao da veli: — Budale il se smiju il po glavi češu!
ispod nebeskog okeana, on je bio zapažen samo od strane izlizanog tanjušnog jutarnjeg mjeseca, koji s čuljenjem naheri glavu i poče da sriče čudnovat natpis: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!
Mole je, nagovaraju, guraju, vuku — aja! Ona samo podavija rep, zakreće glavu od mračna ulaza i plašljivo skamuče. Ubaciše unutra komad kukuruze, ali Žuja ni da pogleda. — Šta da radimo?
— Hoću da dobijem batine. Učitelj se trže, zatrepta i ne vjerujući da je dobro čuo, naheri glavu i zakloni uvo dlanom. — Šta kažeš, ponovi! Šta si to rekla? — Hoću da me istučete, batine da dobijem!
— Pazi ga, voda, jezerce. Mačak provuče glavu ispod njegova pazuha i ostade zablenut, upola otvorenih usta. Pred njim, poput nekog bunara, zijala je široka rupa, a u
Dva mala istraživača skameniše se u mjestu. Jovanče samo što okrenu glavu i ukočeno se zagleda u Mačka kao da nijemo pita: — Šta je sad ono? — Gasi! — prošišta mu Mačak u samo uvo.
Mališan viknu: — Mir, Žuja, da ćutiš! Sad ću ja doći. Vjerna kuja veselo zamaha repom, leže i spusti glavu na šape, ali joj oči i dalje ostadoše prikovane za drvo na kome se krio njezin voljeni Nikolica.
da trči gola poljana, naletješe zatim šuštavi kukuruzi, a onda se neki plast sijena zaleti pravo na nj i nabi mu se na glavu. — Hvala ti, brate, što me sakri! — dahnu poljar gnjurajući se sve dublje u meko sijeno. — Stigao si baš u pravi čas.
— Oho, i ti se sledila od straha, sirotice moja! — progunđa on s puno nježnosti, pa diže glavu i taman da će nategnuti iz boce, kad se iza plasta ukaza nekakva ogromna čupava i rogata glavurda s izbečenim očurdama
— A moj se brani kamenjem — reče jedna strina. — Moram zato ponijeti kakav stari lavor da zaštitim glavu. — I štitove su stari ratnici sa sobom nosili —dodade knez.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
svoj imadu i ptice gnjezda im svoja; a ja, odkako bih sin čovečiji, nejmam ni toliko svoga mesta gde bih isto svoju glavu od zla vremena zaslonio. Sažali se na njega o, čoveče, dobrokućanine dvorski! te mu podaj stan u tvome ti srdcu!
Kako li sa živim ljudma da i boravim. i među žive staljam se, a moj život grobu sam izdala! Eto, sad mi to na glavu dođe, kako je pravo za me Solomon u pesmi ispojao i rekao: »Hodi od Livana nevesto, hodi k misli se za tamnjan i
devo, da bude ta luna, njino znamenje, pod tvojim nogami, i satri rogove Toj varvarskoj luni, kakono si satrla glavu pregrdomu kaganu, što je bio veliko digao svoje rogove na krstne rogove, i povisi rog hristjanski, povisi tvoju silu i
Pravedni se gnjev božji na nas prosu i zlo nam dođe na našu glavu, te popusti ljude, naše zlobnike na nas, da nas gaze i satiru, i jezičaska Luna sa svoji rogovi izbode nas kroz
Znamo te hubavu kako lunu i dobru; u naših bednih noći svetli nam. Vidimo tvoju glavu okićenu krasno sa dvanaest zvezdama.
Izbra sebi mestance za noćište, sabra kamenja pod glavu i leže spavati. O, al' te noći vide u snu čudno visoke merdiveni.
stojeći mu pod bedenom, jedna mlada, skoro udata žena, spusti na njega ozgor s bedena parče vodenična kamena i svu mu glavu rascupa, te mu se prosu mozak.
Te u jedno dobi pred bojnim harcem s neprijatelji, o glavu zapovedi da ima sva vojska mu čisto postiti vazdan; do noći niko ništa da ne okusi.
LITOSTROTON, ILI GLAVA ADAMOVA Kazuje se za Adamovu glavu da je onde, na onom mestu, gdeno i Hristos — sviju nas glava — raspeo se je.
Kći Irodijadina sa svojim pljeskanjem ugodi Irodu... Dšti Irodijadina je suludo prosila dar za svoju igračinu, — glavu Joana Predteče.
Od zla mu probeže njegova žena, kraljica, k svome ocu. I on, što da joj naprkosi, ubi svoga sina, odseče mu glavu, ruke, noge, — stovari ga u sanduk, — tako posla ga k materi mu na peškeš!
Nađe onu pešterinu gde mu je skrivena gulja. Uleze unutra, zateče onde Kakusa. Taki ga krhnu topuzom u glavu i ucopa ga na mestu. A svoju čordu izvede napolje i doma ih otera.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— A, bre, ešeku nijedan, — pita ga kalfa Kote — kakvo pojenje u dućan?! A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila. — Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...
— Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi šamar koji očekivaše.
Kote samo obrte glavu pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođe pri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaista virio
Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogleda plašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produži posao i ne razmišljajući baš mnogo zašto je
Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.
ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.
— pa se pritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o širokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, šajkaču ili astragansku šubaru, — kako već kad vreme zahteva — nije bilo ženskog čeljadeta, ni mlađeg
Rodbina tek samo povede reč pred njim o njemu: „More ’oće, ete, da ga ženimo!“ A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani.
— Što će načinim?! ’Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboriš!? — reče prekidajući razgovor. A zatim metnu šubaru na glavu i ode ljutito. — Nije bez ništo! — reče Jevda posle dužeg razmišljanja.
I niko posle za živu glavu ne bi smeo produžiti s njim razgovor o toj temi... — Što, što? Što, bre? — zapitao bi tada čorbadži-Zamfir digavši
I tako se i ovde zbilo. Silni saveti i opomene učiniše naposletku svoje. I Zona kao da podleže. Silno joj se uvrte u glavu i silno je uspravi i podiže pomisao da je ona čorbadžijska kći i prva lepotica.
Tako, eto, počesto radi Mane. Ali da prizna da sve to radi Zone Zamfirove radi, — to ni za živu glavu neće, jer onda ne bi on bio „čapkun-Mane“!