Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Treba vlast da ih nauči... Bez sile ne ide... Uđoše u školu, prvo u Gojkovu učionicu. Soba beše prostrana, ali rđavo okrenuta, te ne dopiraše unutra dovoljno svetlosti.
»Kako to, misli ona, gledajući na Gojkovu decu : bar od njega sam življa i okretnija, a gle kako su naša deca!... Zar on sa onom njegovom pipavom mirnoćom može da
Ujedno opazi Gojkovu natmurenu, zgrčenu figuru. pa odmah pomisli da njega sad grize ljubomora, te se sa osmehom obrte, pisaru, pogledajući
školskim, pisar vide da se otvaraju vrata na Ljubičinoj učionici, pa koraknu brže i upade iznenada, bez kucanja, u Gojkovu školu.
Ljubica pogleda va njim, pa se osvrte deci veselo, i otpoče rad. Velja ih zateče na poslu ; uđe u Gojkovu školu i, pošto iziđoše deca, stade slušati zapleteno i nejasno Gojkovo pričanje.
— kapetan zateže ovde, — jer sam uveren, a i čuo da ste miran čovek... on opet zastade, očekujući Gojkovu reč. — O, gospodine... nikad i ne sanjam... — Dobro, dobro... verujem.
vazdan tako !... Ljubica ne zapita o kom se to govori da je otpušten, jer je nagađala, a i poznala je po Gojkovu izrazu lica. A Gojko joj ne reče to s naročitom namerom: da vidi hoće li odmah sama zapitati i šta će raditi kad čuje.
S toga su se oni ograničili na tih, ozbiljan život. Ljubica je prenela ono malo sirotinje u Gojkovu sobu, namestila, počistila, uredila sve, i ona smradna, odvratna soba dobi sasvim drugi izgled. Pravo gnezdo !...
Oko ponoći dođe Velja, i uplašen i ljut kao otrovan. Kako uđe, ode pravo bolesniku, ne pogledav ši Ljubicu. Uze Gojkovu ruku i podrža je, opipa mu čelo, lice, grudi... svud vatra kao žeravica... Gojko opet poče o Americi...