Jakšić, Đura - PROZA
— govorahu zelenaši i kajišari kojima je baš ovo burno vreme godilo; jer kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih koliba u svome besnilu raznesu, onda će biti jevtina
Ali vremena prolaze, a svakim danom sve crnja i gora dolaze!... Pre nas gaziše nemci a sad i Nemci i Madžari... Ti već slabo kud ideš, bolestan si, nije ti ni zameriti...
Obradović, Dositej - BASNE
N o n a u k a j e z la m u k a , i mlogo gora nego ko misli! Čemu smo privikli i što smo iz detinjstva naučili, to i tako hoćemo da bude i da ostane, ako će svet
” Ovako blagorodne i velike duše o velikim ljudma misle i govore. Verhovi previsokih gora ostavljaju daleko pod sobom crne oblačine.
” — „Uh! Ne govori to, Jupiteru! Usta i oči jedovite! Ko bi to rad imati? Zar 'oćeš da sam gora od zmije?” „Kad ti se ne dopada, da ti dam zle zube i nokte kao u lava.” „I to je zlo, neću. Daj mi što drugo.
i razvraštenije narava, a kad se ovo u običaj uvede i otme mah, onda se i nauka ista otruje, razvrati, opogani i bude gora i vredovitija opštestvu nego prostota i varvarstvo.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Vratite u škrinju vunene čarape - one će i bose preko snežnih gora! Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla - one će i bez lađe preko mora!
MRAK NA PRAGU Odavde, sa ovog praga, kad je vedro, vidi se more iza devet gora! A ujesen se spusti takva tama da ti je najdalji vidik onaj stog!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
” — „Vaše Veličestvo, mi nismo uplivali u tu vodu od kakve naše sile i nepokornosti sultanu; no nužda nas primorala, gora nego 1813. god. kad se nas pola u Savi podavilo, a pola pod vašu zaštitu prebegli.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu...
Kad ugledaše jasan plamen, Kruška se prodera: — Niko da se nije makao! Predajte se! Gora odjeknu i vrati mu reči njegove. Pritrčaše vatri — nigde nikog!... — Ih! — ciknu Turčin i uhvati se za glavu.
Od sudbine se ne pobeže!... — A pobeže, brate, ja!... Ne idi mu na veru, veru mu njegovu!... Dođi, brate, k nama!... Gora nam je i otac i majka!... — Ta već toga će biti!... Stojan veli: ja moram najpre moju glavu zameniti.
— reče Stanko. — Čim zemaljska pravda pomiri nebo i zemlju, eto nas! A sad — zbogom! Zavrzan je pevušio: Čim se gora zaodene listom, A zemljica travom i cvijetom I kad stigne jagnje za pecivo. Pritegoše uprte, pa se odvojiše.
— Ali ja ne mislim, majko!... — reče Stanko. — Ja sam se odbio od kuće i pluga! Moja je gora, majko!... A kući treba domaćin, a ne hajduk...
Da ih polovina rodi muškinje, to bi bilo pet junaka!... Turci su, brate, pametni!... — Jadna im pamet a gora godina! — ukopistio se Ivanko. — Ne dam ja, bre, jednog našeg za deset Turaka!... Evo ja ću udariti na dvadeset njih!...
Dučić, Jovan - PESME
I meni se čini Da negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca u prvoj tišini, u blistavoj senci smaragdovih gora — Bleda, kao čežnja, nepoznata žena, S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me...
Sluša pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme, Nepomično stoji tamo gde sve bludi: Oblaci i vetri, talasi i vreme.
I plamen dok hvata krvavijem svodom, I puši iz modrih maslinovih gora, Gordo, sa daleko raširenim krilom, Kružaše albatros...
Sva gora pade... smrznu reka... Ali već odmah, pred noć gluhu, U šuplju trsku zaleleka, I umre na jednom listu suhu.
Dok u tvome vrtu dan očajno tinja; U tamnoj se senci rasplakale česme; Šumi gora, kao rosa da rominja, A u tebi huje rime moje pesme...
“ MOJA LjUBAV Sva je moja duša ispunjena tobom, Kao tamna gora studenom tišinom; Kao morsko bezdno neprovidnom tminom; Kao večni pokret nevidljivim dobom.
Iza njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec. Njega je Priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa
Uvek je došla gora smena, Uvek tuđ žbir na straži! Glupost je tvrđa od svih Verdena, A Verden slabiji od laži... Mesto heroja,
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Odnekud puše vetar, i to tih, topal, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vijor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica. I čujem šetalicu sata, i ona kao govori: „Jan-ko!
I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica. I čujem šetalicu sata, i ona kao govori: „Jan-ko! Jan-ko!
Od nje nešto blešti, i gora se rastavlja i giba, i sve miriše; i ona se giba i sve se više upija u mene. Tada ja poznam nju, poznam Đorđevu ćerku, i
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
A groblje? Puno. Što kažu: čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugo, pa i preko drugo — kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu —
— plaše se one od nje. — Ništa — produžava. - Ne li tada berem bilje? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tad se bilje, u to, gluho doba,
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
stoje ona jadna, stara porušena i oljuštena drveta i u dubokoj, teškoj i umornoj rezignaciji gledaju se nemo, dok mlada gora raste nepravilno i kržljavo.
Afrika
Svud je tu prašuma, i samo je to gora koja je prašuma. Ostalo je savana. Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan,
S druge strane reke je već dublja i jača gora; ulazimo opet u gornju ivicu prašume. Na sve strane požari. Obasjavaju džinovska stabla i lijane i vreže koje se
Negde beskrajna gora u plamenu, praćena praskanjem drveta i dernjavom ptica što odleću. Po našoj stazi, dok prelaze s jedne strane šuma na
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pa šta sad? Zar samo mi da ostanemo, Isakoviči? Sa vladikom Vasilijem kreće cela Črna Gora. U Trijestu čeka da pođe sirotinja što je došla preko mora, sa albanskih strana.
Išla je od ruke do ruke. Ako je takva glumica imala familiju u teatru, obično je bila i udata u teatru i nije bila gora nego druge žene. Ako nije imala nikog svog u teatru, obično je, skoro svake noći, legala sa drugim.
On ima izveštaje ruskih oficira, da je Črna Gora golo stenje, siromašna zemlja, a vladika priča o lepim, širokim, poljima, plodnoj zemlji.
Oni, o rosijskim pobedama, pevaju. Smatraju da su Črna Gora i Rosija, isto! Vladika zna da postoji husarski, serbski, puk, u Sankt‑Petersburgu.
Tek za vreme Petra Velikoga, hteli su da odu čitavi pukovi, i cela Črna Gora – a oficiri počeše da sanjaju, kako se šeću, i kako im se sablja vuče, po kaldrmi, ali ne u Beču, nego u Moskvi.
Teodosije - ŽITIJA
je otuda opet stigao u Svetu Goru, svi koji u njoj žive, čuvši za njega da je arhiepiskop po božastvenoj vlasti, od gora pustinje, od peštera i raselina kamenih dolažahu k njemu u manastir Hilandar, noseći radost zajedno sa žalošću, hoteći
I tako setan ceo dan tugujući iđaše. Kada je došla noć i kada je legao da se odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima
I tako setan ceo dan tugujući iđaše. Kada je došla noć i kada je legao da se odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima anđelskim silama
Kada je došla noć i kada je legao da se odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima anđelskim silama podobna, to jest
Kada je došla noć i kada je legao da se odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima anđelskim silama podobna, to jest svečista Deva i
Kada je došla noć i kada je legao da se odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima anđelskim silama podobna, to jest svečista Deva i Mati Boga mojega, od
i kada je legao da se odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima anđelskim silama podobna, to jest svečista Deva i Mati Boga mojega, od koje se bez
odmori, gora mislena i sveta, gora Božija, gora zelena, gora natopljena Duhom, gora nebu slična, gora viša od nebeskih gora, svima anđelskim silama podobna, to jest svečista Deva i Mati Boga mojega, od koje se bez semena, bez ljudske ruke, od
Potom i car dođe od prebivanja u lovu iz gora u grad, i pre svoga doma dođe u svoj manastir, pokloni se Božjoj crkvi, došavši ka grobu svetoga, i radujyći ce zbog
Ispod te stene ia kojoj prepodobni stajaše, reka S visokih gora shodeći blizu protiče. I jednom, od snega i dažda velikog beše nabujala.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Severnom varijetetu pripada Srbija a južnom Stara Crna Gora, obe doskora posebne narodne države na različan način formirane.
drvena je kuća zamenjena kamenom i visokim „kulama“, koje su vrsta malih utvrđenja. Ova kršna Crna Gora je doskora bila bez puteva. Nije bilo drugih do pešačkih staza po krečnjaku, preko šiljatih stena i škrapa.
Među njima su se najpre ukorenile demokratske ideje, donete iz Srbije. Od 1878. godine Crna Gora je držala deo jadranskog primorja sa pristaništima Barom i Ulcinjom; trgovačke veze sa Kotorskim zalivom su postale
Boka je velikim delom, kao i Crna Gora, ljuti karst, koji se odsecima i strmim stranama spušta u Jadransko more. Na više od tih odseka je brdska i planinska
Šar-planina i Skopska Crna gora (Karadag) odvajaju ovaj varijetet od ostalih varijeteta centralnog tipa. Ali gnjilansko stanovništvo u gornjem slivu
Poislamljivanje koje je zahvatilo svu oblast i ovde je prodrlo, naročito onda kada je Gora poislamljena. U ovom je pogledu najviše učinio Sinan-paša (Sinadin) prema psihologiji poislamljenih hrišćana.
Iz ove se zaravni dižu mali, usamljeni masivi, poglavito od kristalnih škriljaca: Fruška gora (539 m), Bilo (288 m), Papuk (865 m) i Moslavačka planina (489 m) Zemljišni oblici su isti kao i u Šumadiji i u
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN 28 IV ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NjIM ODE I FRUŠKA GORA 38 V ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN,
” Ne pade mu ni na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara. IV ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NjIM ODE I FRUŠKA GORA Aranđel Isakovič bio je počeo da se davi, u hladnoj vodi, zajedno sa jednim konjem, što je prednjim kopitama prskao u
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
šapatom pod okriljem tamne noći deluje moćno: „Mrak mrači, put puca, nebo ječi, zemlja zveči, streha njišče, voda huči, gora puči.
“ A zatim: „Niti mrak mrači, niti put puca, niti nebo ječi, niti zemlja zveči, niti streha njišče, niti voda huči niti gora puči, već moj dragi N. za plotom kleči, od srca ječi, crko puko dok k meni ne došao.
se“ da trudnica jede zečetinu jer će joj dete, negde smatraju (okolina Šapca), biti razroko, a negde (Skopska Crna Gora), imati „drhtavicu“.⁴⁰ Trudnica takođe ne sme jesti „načeto“ mesto.
⁵⁵ U mnogim krajevima (Bosna, Crna Gora, Hercegovina, Srbija, Makedonija), kaže se da će ovo dete biti srećno, odnosno da će biti „ajarlija“, i „kismetlija“,
Kada porodilji nestane mleka, ona u mladu nedelju izgovara sledeću basmu: „Dođe gora na goru, dođe voda na vodu, dođe stoka na stoku, dođe rijeka na rijeku, dođe mome Dmitru, na mlijeko.
³⁵ Kada dete ne može da zaspi, njemu se još i ugljevlje gasi, a i baje: „Duva vetar preko visokih gora, širokih polja, velikih voda, klasastih ječmova, vinograda; duva vetar preko lisica, kurjaka, zečeva, medveda, srna,
460) — Djelaj kolac kao ti i otac. (Vuk, br. 1207) — Bog na nebu, a otac na zemlji. (M. M., 1973) — Od zla oca još gora su đeca. (K-Lj, NB, 1888, br. 79) — Od zla oca i đeca palikuće. (Pavićević, M., 1937, s.
Narod kaže: „Obraz cene nema“; „Čovek sve dava za obraz, a obraz ni za šta“; „Poštenjak — vjekovnjak“; „Gora je bruka nego muka“ itd.
, isto, s. 81; Vrčević, V., Niz srpskih pripovjedaka, Braća Jovanović, Pančevo 1881, s. 100; Up. Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta— Nolit, Beograd 1987, s. 304.
77; Milićević, M. Đ., isto, s. 134—135. i 164. ³¹ Trebješanin, Ž., isto, s. 91—94. ³² Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Nolit, Beograd 1987, s. 343. ³³ Gezeman, G., Čojstvo i junaštvo starih Crnogoraca, Cetinje 1968, s. 134.
86. ⁴¹ Ivić, I., isto, s. 87—88. ⁴² Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta—Nolit, Beograd 1987, s, 351. ⁴³ Dučić, S.
Karadžić, V. S., Život i običaji naroda srpskoga, Prosveta—Nolit, Beograd 1987. Karadžić, V. S., Crna Gora i Crnogorci, Prosveta—Nolit, Beograd 1987. Karadžić, V. S., Srpski rječnik (1818), Prosveta—Nolit, Beograd 1987.
Matavulj, Simo - USKOK
— A o drugijem glavarima plemenskim jesi li šta čuo? — Ništa. — A kolika misliš da je Crna Gora? I to ne znam. E, evo ću ti ja kazati, koliko ti treba.
— Ništa. — A kolika misliš da je Crna Gora? I to ne znam. E, evo ću ti ja kazati, koliko ti treba. Prava Crna Gora ima sedam plemena: Cetinje, Njeguše, Ćekliće, Bjelice, Čevljane, Cuce i Pješivce. To je sve Katunska nahija.
Mi smo ti, dakle, uskoci, kao što je sva Crna Gora. Kad su naši stari ovamo uskočili bila su samo dva bratstva, Erakovići i Rajčevići, narod od dva brata, od Eraka i
Iako mu iz toga povijedanja ne bješe jasniji odnos vladičin prema narodu, iako razabra da je nesređenost u zemlji gora nego što dotle zamišljaše, ipak osjećaše da je taj narod prožet zdravijem, velikim nagonom, koji će ga dovesti do
vele, da je Napoleon prijetio da će Crnu Goru obliti našom krvlju, te da se otada neće više zvati „Crna“ nego „Crvena Gora“. — Tako je trajalo više od pet godina, pa se ču da se Francuz sprema na Rusiju i u jesen ču se njegova grdna pogibija.
„Otpiši mu“, rekoše mu oni, „da Crna Gora ne daje harača, no neka pokuša da ga sâm uzme. A mjesto dvanaest djevojaka, pošalji mu dvanaest rogova od ovnova, a
Ono, ima i poslovica: „Blagovijest, pripovijest“, ali njeka bude snijega još jednom-dvaš, pa će se zazeleniti gora i junaci dohvatiti planine, ako bog dâ nasjeći turskih glava! Jedva čekam!
— A što ste se tu smrzle! — reče on. — Što ne razgovarate, ili ne liježete? Idi lezi, babo! Ti si danas gora u licu no ikad! Haj’te! Krstinja, uvijek slabunjava, bješe u pošljednje vrijeme veoma ološala.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
bila je samo beogradski pašaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile žalosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak; u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnoga života, a
000 duša. Stara Srbija je seobama prepolovljena; u Bosni i Hercegovini vlada tama i varvarstvo; Crna Gora je u stalnim borbama sa Turcima i Arbanasima; Dalmacija, pod Mletačkom Republikom, preplavljena talijanstvom, živi
U Gorski vijenac Njegoš je uneo i lično sebe, mnogo svoga. Kada je pisao Gorski vijenac Crna Gora je preživljavala teške dane, kao u vreme vladike Danila, i kroz usta vladike Danila u svom spevu Njegoš je kazivao svoja
čas« srpskog oslobođenja i ujedinjenja, prekoravala se Srbija što pedeset godina ostaje u »blatomiru«, obožavala se Crna Gora koja je neprestano na ratnoj nozi, i Omladina je srpske duhove pozivala za blisko delo nacionalnog oslobođenja i
Posle pet stotina godina izvršeno je potpuno oslobođenje srpskoga naroda od Turaka. Srbija i Crna Gora su se dodirnule.
Radičević, Branko - PESME
Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj. Kako stiže, sunce granu, Svetli s' gora i dolina, A putniku duša planu, Pa zaklikta od milina: „Oj sunašce što razgoniš Puste noći silne tame, Oj ti
“ (1843, nov.) PUTNIK I TICA Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj
Skoči lakom nogom, A tičica prnu, „Zbogom, tico, zbogom!“ On se stazi vrnu. „Stazo vita, nes' me Preko oni gora, Pa sretna odnes' me Sred miloga dvora. Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.
1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.
“ Neka pljuska, neka vode, Neka groma i vetrine, Gora ima krasne zgode, Ima stene i pećine, Tu ću, mila, da se skrijem, Pa oluji da se smijem.
(1844, jan.) ĐAČKI RASTANAK Nesi, breže, čudo ti za oko, Ne dižeš se do neba visoko, Nesi gora umilnoga latka, Kad ko šeće da je šetnja slatka, Ni se voda sa kamena sliva, Kad ko legne da slađe počiva, A ko
Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani, A odavde sve još ubavije: Kako samo dolina se vije, Kako gora podigla se gusta, A po gori sve ta lipa pusta, Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić
Još bi dugo gledati te teo, Al' kad mi se veće smrći mora, Nek se smrkne izmeđ ovi gora, Tu nek mi se ladna kopa raka, Tu će mene zemlja biti laka.
— Strele, koplja, bojni mači, Junak bije, a konj tlači, Zveka, Jeka, Vriska, Piska, Gorom, dolom, junak vrvi, Gora, dola, sva u krvi.
ona vreća sveta, Ispadoše brda svekolika, Načini se jedina gomila, Načini se ona srpska dika, Dika srpska, Crna Gora mila.
Ko da s' gora cela pomaknula, U ljude se drva prometnula, Tako ljustvo ka mene nagrnu, Ja ga zgleda, pa od strâ pretrnu, Nije
li ti Bože, Taka vrata, take jegožine, Take brade, taka oka strma, Take jošte ogromne glasine, Viče pusti, sva se gora drma: „Stan', nitkove, stani, nesretniče, Stani, ulo, stan', bezakoniče, Stani, gubo, stani, kugo kleta, Da t'
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
zatvaraju rijeka Sava, jedna njena pritoka i, kao treća strana, linija bunkera i rovova, tu se tek razmahuje bitka, gora i strašnija, čini se, nego dojučerašnji srijemskn front s druge strane vode.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
kao što se u pričama kazuje, poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga, i da oboje, zagrljeni, na mesečini, preko polja i gora pobegnu daleko, daleko!... — Na mesečini, zagrljeni, daleko, daleko!...
Kostić, Laza - PESME
— Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi' tvoji': taj kamen crni Crna je Gora. Na tom je kamu azijska guja zubima kivnim izgrizukala crtama divnim junačku dramu.
Jer nikog ne mož' gora kletva snaći, do zajedno s njime u raju se naći? Oh, zato, bože večne milosti, ne prosti njemu, il' nikom ne prosti!
skokovca besna huka, ispod okna Delilina što se strmi sa visina, a kamoli ona jeka, ona dreka izdaleka, preko gora, preko reka, da će doći sad do njega!
(Iz drame Pera Segedinac) ЅANTA MARІA DELLA ЅALUTE Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor; prezri, nebesnice, vrelo milosti, što TI
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
je načinnle vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila.
Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci će će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet
nego me pogubiš, zapovjedi da se tri puta zatrubi u trubu da čuje svatko i ko hoće da može doći da vidi, pa će poći i gora da gleda đe car cara gubi. Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi.
Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi. Pa onda sveže Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima n
Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
O, sačuvaj te, bože, s takvom ženom živiti! MAKSIM: Opet mislim, da je moja gora. Otoič mal me nije stolicom udarila. KUM: Mal nije? To je jošt dobro.
Posle do šest nedelja kalja, valja; ali kako prođe šest nedelja, pomami se žena, i od onog doba svaki dan crnja i gora. Pa ako uzživi jošt dvadeset godina, kud ću onda? MAKSIM: A kakav ti je taj novi lek?
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa. SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge.
PERSIDA: Tu nemate ništa sumnjati, milostivi gospodine. Ako vi nađete da je bolja nego što je mi opisujemo, gora jamačno nije. STEVAN: Oću li ići za čou, milostivi gospodine?
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
U svesti mi sjaji trina, gora sinja i samština, sa crvenom ukosnicom, poluplava i sa pticom. Ništeći se sobom samim, mislim zračim - a ja tamim.
) - Od jutarnjeg gutljaja križaju se, pretiču zavijuci arije: Gorom jezdi, gora, ppo... (Prostor svjetlost kresnula.
S ivanjskim cvećem, livado, istraj! U smernoj tuzi romori gora. Zeleni breže, dugom zablistaj i plamen svuci niz lice stvora.
A očajanje pustilo lale raznih kolora: mrkvinog tena, trešnje pred branje, nekoju s vencem snega sa gora, poneku crnu, rujnih je tušta Izvorci njini njina su ušća. Uvelih vreža suši se groza.
Zar lakom rimom - nije pčela svraka! da krpim caće, Tvorče pčelinjaka? Tek privid to je da ce varkom čara, a gora nije ona gora čarna. Dok izraz traži sila nesaznajna, Pastirak tužni šta li bi da stvara?
da krpim caće, Tvorče pčelinjaka? Tek privid to je da ce varkom čara, a gora nije ona gora čarna. Dok izraz traži sila nesaznajna, Pastirak tužni šta li bi da stvara? Sa žalben-tkanja ne diže se zvonik.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ Veseljak Pijevac! Takvoga stvora nikada nije rodila gora. Bezbrižno živi, dobrote pun, lukavstva nikad ni jedan trun, sva mu je briga rođeni kljun.
Brzo se kradi iz tvojih dvora, obasjaj zemlju u noći blagoj, u srebro okuj vrhove gora, a ja ću poći mamici dragoj. Žurim se kući, baš mi se drijema, a mama za me večeru sprema.
BAJKA O DOBROM ĆOSI Na kraju zemlje planinski lanac, diže se gora, zeleni džin, u gori leži duboki klanac, tamo se krije čarobni mlin.
“ I najzad Mačak, pobjednik mora, stiže do zemlje ledenih gora, u kraj surove klime. Tamo ga srete s bjesedom krasnom čudan gospodin u fraku masnom, pingvin, ministar zime.
“ Najzad se digoše uvis oko njih vjetar svira, putuju iznad gora na zmaju od papira, na zmaju čudnih šara u pravcu Kilimandžara. Najzad — spaziše brdo visoko, pod sniježnom kapom.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Ustale su pčele, podiglo se cveće, Sa dalekih gora povetarac leće; U mirisu cveća, u bisernoj rosi On vam svako zdravlje i veselje nosi.
Po poljima travnim razleže se jeka, Odjekuje nebo i gora daleka. I kroz tihe ravni potočić krivuda, A pesme i svirke razležu se svuda...
U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno
K'o šuštanje mirnog mora Kroz tišinu bruji glas, To anđeo povrh gora Tiho slazi među nas... Laku noć, laku noć! Dok ne svane zora plava, Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas
u osami svet počiva, Po kamenu tiho struji voda živa, Tada Gospod od palata svojih zračnih Tiho slazi nad visove gora mračnih, I uz pesme anđeoske, pune milja, Ruku diže i svetove blagosilja.
SUMORNI DAN Kiša sipi... U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta. U Mrtvilu sve počiva, Nigde nema stvora živa.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
mu sive pitali ga da l 'je ubijen on reče bio je ubijen sad više nije Sinait u Gornjaku Kažem Velika je Sinajska gora iako nije od jedne ikone veća gle stub po sredini i borova rast oko svete Katarine ne gori više žbun ne traži
Planina nikad nije bila golija. Tišina tihost naših gora pesma je prošla na crkvi se zatvorila vrata vetar se slegao u neki panj isklijalo je ono što se spremalo na susret
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Njega je vazda pobeđivala Stojanova rečitost, pa i sad on nemade šta odgovoriti, znajući unapred da će soba biti sve gora i sve nečistija, ako se on sam ne prihvati metle.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
70. Gorom idu Petrovi svatovi, Gorom idu, gora jektijaše; Poljem idu, polje zvečijaše; Selom idu, selo strah imaše Od ljepote gospode svatova. 71.
“ Odgovara iz bostana kada: “Što je nebo — da li je list artije, Što je gora — da su kalemovi, Što je more — da je crn murećep, Pak da pišem tri godine dana, Ne bi moji ispisala jada!“ 113.
“ Dva su druma, jedna je planina: Kudje pođe gizdava djevojka, Ona gora zelena vehnjaše; Kojom pođe oni tuđin junak, Ona gora suha zelenjaše. 129. Slavuj čedo, ne poj rano!
su druma, jedna je planina: Kudje pođe gizdava djevojka, Ona gora zelena vehnjaše; Kojom pođe oni tuđin junak, Ona gora suha zelenjaše. 129. Slavuj čedo, ne poj rano! Ne budi mi gospodara. Sama sam ga uspavala, Sama ću ga razbuditi.
“ Cura sađe u polje zeleno, Sunce skoči na brdo visoko — Od sunca je gora usahnula, A od cure srce u junaka. 150. Vudi majka svog Ivana sina: “Ustani se, moj mili Ivane!
154. Devojka je kraj gore stajala, Sva se gora od lica sijala, Devojka je licu govorila: “Davor’ lice! davor’ brigo moja!
“ — “Pojdi zbogom, moj nevoljen sokole!“ Prid tobom je jedno polje širina, Iza polja jedna gora zelena, I u gori bunar voda studena, U bunaru jedna gruda snežana; Uzmi grudu, te ju metni u nedra, Kako kopne ona
182. Aljur, biljur duge noći, Ko ne ljubi crne oči Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce! A od jada gora vene, Gora vene i usiše, Zelena se gora niše: Nit’ od vjetra, nit’ od sunca, Već od jada djevojačkog. 183.
A od jada gora vene, Gora vene i usiše, Zelena se gora niše: Nit’ od vjetra, nit’ od sunca, Već od jada djevojačkog. 183.
A od jada gora vene, Gora vene i usiše, Zelena se gora niše: Nit’ od vjetra, nit’ od sunca, Već od jada djevojačkog. 183.
186. Paun pase, trava raste, Gora zeleni; I gora se listom sasta, A ja nemam s kim. 187. Savila se bela loza ninova, Oko toga bela grada Budima;
186. Paun pase, trava raste, Gora zeleni; I gora se listom sasta, A ja nemam s kim. 187. Savila se bela loza ninova, Oko toga bela grada Budima; To ne beše bela
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
A u ruci mu našli vidovu travu! Ne čuju... (Svetlost se polako gasi) Zavesa Kraj Jelova Gora, 6. aprila 1985.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
STRAŽILOVO Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.
Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.
I, tako, bez mora, preliću život naš, zorama Fruških gora. I, tako, bez pića, igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.
Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi, svemu što je bilo sazidano uvrh gora? Zato su frulom planini svirali pastiri i duši mojoj Serbia bilo što i zora? Na Krfu, 1925.
toga setim, zuji ona pesma koju je naša sirotinja pevala kad je Austrija bila napala Srbiju: Austrijo, neka, neka, tebe gora sudba čeka.
Pandurovićeva kritika, jedina, nije bila prostačka. Mnogo je gora bila insinuacija da je naša literatura nemoralna. Tu tezu su zastupali mnogi tada, a naročito je to bila teza
pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Jednoga jutra, rano u zoru, kad se gora budila i ptice počele pevati, ustane kao obično, pomoli se Bogu, uzme svoj krčag pa pođe dole po vodu.
Ja sam ti lepo kazala da ćeš se kajati. A pekar, kako onda, tako i sad, kad u proleće gora lista, kuka; a narod, po njegovu kukanju, računa pošto će biti žito i hleb te godine.
“ — pun strahote Glas mu zaori... Golgota gori!... Nad njome plamti uskršnja zora, A na njoj Crkva ko zlatna gora U rumenome sjaju se kupa— I k njojzi stupa Svet budućnosti s dalekih strana...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo. Podigoh oči nebu, klekoh na kolena, i kroz suze uzviknem: „Bože veliki!
„Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje? Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka
Huuu!... Voda je gora od vatre. Povuče dubina, pa udavi začas.” Sećam se kako sam toliko puta, još kao dete, stajao pred kućom, dok će, tek,
Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine. Odmah, još s bukvarom, počeše pouke kako se treba vladati: „Dobro dete ide iz škole pravo kući,
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Nastupaju njive. Ulazimo u planinu od kukuruza. S obe strane puta podigla se nedogledna gora... Ništa ne može radnika tako oveseliti, ništa mu ne može naterati srce da brže lupa, kao pogled na tu divnu, zrelu
Sunce greje, vetrić pirka, pa zaljuljuje suve šašljike i perje; ljulja se tiho sva ta gora i šušti čudnim, veselim šumom; kr!... kr!... puca korenje, pod jedrom devojačkom ili snažnom momačkom rukom; ha... ha...
Tresu se i kupe šljive. Raširila se pred očima velika, gusta, zelena gora, gora od šljiva. Dugi, pravi, kao sveća, redovi otegli se u nedogled.
Tresu se i kupe šljive. Raširila se pred očima velika, gusta, zelena gora, gora od šljiva. Dugi, pravi, kao sveća, redovi otegli se u nedogled.
A nad tobom se natkrilila zelena gora, okićena sivoplavim dragim kamenjem, koje se ne preliva, ali ti je njegova siva »maglica« draža i lepša od kamenog
sivoplavim dragim kamenjem, koje se ne preliva, ali ti je njegova siva »maglica« draža i lepša od kamenog bleska... Gora, kao bosiljak!... Kupite me kupioci, Zaklaću vam šarku koku I petlića bez repića, Koji ne peva....
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Evo i zime: prve bez dobrog mačora... Znam — otišao je preko voda i gora, Zamakao je drumom, između topoljaka, Izgubio se iza niskih oblaka, Preplovio je mora, velike okeane, I otišao u
pumpi dvanaest meseci dovlače Vodu iz smolnice, iz gline i ilovače; A vetar, čija radionica je usred Zelenih Gora, Brine se o radu i održavanju motora.
Po vejavici, po snegu i magli Išli su, danju, noću, preko gora, I padali, kraj staza, iznemogli. — Malo ih se živih probilo do mora.
Srbija, Crna Gora i Bosna Drže da je promaja smrtonosna. Kako li je bilo našoj svetini Vekovima, na balkanskoj vetrometini.
Rakić, Milan - PESME
Gautіer Ona koju volim sada je sred Kine, U hladnoj tišini večno snežnih gora, Sama. Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora.
Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora. Tu tuguje ona čekajući mene, I sa svojih gora od snega i leda Uzdišući za mnom bolećivo gleda, I u slatkoj čežnji neosetno vene...
I snova mesec treperi na vodi, I spava reka, i polje, i gora, I svud tišina što krepi i godi. — Istok se vedri, zvezde gase... Zora.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri! Tad bi mi se upravo činilo da mi sv'jetli kruna Lazareva, ê sletio Miloš među Srbe; duša bi mi tada
Spomenik je vašega junaštva Gora Crna i njena svoboda! IZLAZI IGUMAN STEFAN MEĐU NAROD. I NOSE ZA NjIM DVA MOMKA MEĐU SOBOM JEDNU SINIJU I NA NjOJ
Pandurović, Sima - PESME
O, to je tajna i bolja i gora No svet saznanja; i nju ne sme znati Lik našeg dana, naših misli mora; A dug je put, da ih njime prati Jedna noć samo.
Otišli su mirno, ne znajući kuda, Prešli preko polja, klanaca i gora, I orlove naše pronosili svuda Od pragova svojih do dalekih mora. Pobijena deco naše zemlje zdrave!
Možda tiho, plavo, razneženo veče, I dah što ponoćnom tišinom poteče Preko gora, polja, urvina i hrida. Dosta nam je igre nepotrebnog stida. Šta se najzad njime i na kraju steče?
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Sastale se dvije banovine: „Crna Gora i Primorje ravno, pa obje zajedno ne mogaše isušiti ovliko rakije; a da sam ovu bocu stavio pred dvojicom smirenijeh
svuda umnimom) razvijao se listak po stablima; pobrđem, bijeli cvijet okitio granje, pa čak i po planinama, četinjasta gora trunjaše uvehle kite da ih zamijeni svježima.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
). Poređenja mogu da budu i poetske lepote (Odenuo se kao gora listom, Nagizdala se kao livada o Petrovu-dne, Opravio se kao lipa u proleće, Čista pšenica kao da je golub zrno po
Leti kao kunina. Nagizdala se kao livada o Petrovu-dne. Ođeven kao cvijet. Ođeo se kao kaćun. Okitio se kao gora listom. Opravio se kao lipa u proleće. Osta jedan kao panj u lazinu. Porastao kao konoplja.
— Ko vetar sije, buru žanje. — Zlo rađenje gotovo suđenje. — Od loše njive — čanak sočiva. — Zla rabota gora plaća. — Ko se psa ne odbrani, ne umoli ga. — Zmija, kad ne može da ujede, repom ošine.
— Lonac ćeš poznati zvoneći, a čovjeka govoreći. — Lijepa riječ gvozdena vrata otvara. — Gora je rana od jezika, neg’ li od mača. — Ko hiti vrat lomi. — Hitnja je vražije pletivo. — Brza kučka slepe kučiće rađa.
— Ljudi se po odjelu sretaju, a po pameti prate. — Kloni se luda kao i sveta. — Više lud misli, nego što gora lista ima. — Zao um, gotov sud. — Luda pamet, gotova pogibija. — Budalu će i pas na lancu ujesti.
— Ko umije tomu dvije. — Prava prelja i na krivo vreteno zna presti. — Vješt goru lomi, a nevješta gora. — Od nevješta gora plače. — Za majstorom i gora plače. — Svaki popo u svojoj knjizi vješt.
— Prava prelja i na krivo vreteno zna presti. — Vješt goru lomi, a nevješta gora. — Od nevješta gora plače. — Za majstorom i gora plače. — Svaki popo u svojoj knjizi vješt. O POČETKU — Ko započne, njegova se broji.
— Vješt goru lomi, a nevješta gora. — Od nevješta gora plače. — Za majstorom i gora plače. — Svaki popo u svojoj knjizi vješt. O POČETKU — Ko započne, njegova se broji. — Kakav početak, taka i svrha.
— Kakav početak, taka i svrha. — Zlatna svrha zlati i nezlatan početak. — Zao početak, a gora svrha. — Što se ne počne to se ne dospije. — Ko dobro počne, on je na pola radnje. — Tko dobro počne, bolje svrši.
— Da je steći kô što reći, svi bi bogati bili. — Među rečenijem i stečenijem gora je po srijedi. — Bolje je i malo s blagoslovom, nego dato s prokletstvom. — Bolje je nemati nego otimati.
— Tuđinu se hvali a svojemu se požali. — Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka. — Gora se s gorom ne sastaje, a čovek s čovekom vazda.
— Bolja je poštena smrt, nego nepošten život. — Ko hoće da ga drugi ljudi poštuju, valja najpre sam da se poštuje. — Gora je bruka nego muka. — Tuga se ne leči sramotom. — Ništa bolje od poštenog imena. — Pošteno ime ne gine.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
BAŠ-ČELIK. 147 2. ĆELA. 156 3. GVOZDEN ČOVJEK. 158 4. KUM RIBA. 161 5. CARIČINA SNAHA OVCA. 163 6. VILINA GORA. 165 7. TICA DJEVOJKA. 167 8. CAR HTIO KĆER DA UZME. 168 9. TRI PRSTENA. 170 10. ZLA SVEKRVA. 171 11. OPET ZLA SVEKRVA.
105. Sam lončić u polju vri. 106. Sva gora pokise, a četiri pruta ne mogoše. 107. Sve po kući izgore, a kuća osta. 108. Sivac more preskoči ni kopita neskvasi.
” „Razbij me!” odgovori mu orah, i | kako ga razbi, sinu iz njega oganj da se za malo sva gora ne zapali. Ali majka đevojčina pljune u oganj, te se u oni čas udune, pa jednako za njima u poćeru.
je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila.
Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet
ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogođ k njoj pođe da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto
Tek što babu vidi, upita je što je ova gora ovaka, a ona mu | reče da pristupi naprijed pak će znati. On pristupi i baba ga uvede u nekaku avliju ograđenu kostima
kaži mi što ona gora gori.” Ona mu odgovori: „Za Boga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora.” „Kako kakva je?
kaži mi što ona gora gori.” Ona mu odgovori: „Za Boga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora.” „Kako kakva je?
nego me pogubiš, zapovjedi da se tri puta zatrubi u trubu da čuje svatko i ko hoće da može doći da vidi, pa će poći i gora da gleda đe car cara gubi.” Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi.
” Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi. Pa onda sveže Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima i
Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Preko visoki[h] apeninski[h] gora i kroz imenovate gradove predivne toskanske deržave, druge nedelje, na naše voskresenije, dođemo u Livorno, gdi
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ni toga se ne ceća, ali ce ceća da su tada, u pretproleće 1804, snegovi na Avali trajali a gora bila sva pusta. Bela su bila nebesa, beli vetrovi, bele svetlosti nad Dunavom i Savom, i ta je belina skrivala
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Budi k'o ptica sa sjevernih mora, Stanovnik magle i ostrva leda, Što pjeva žudno izmeđ' ledenih gora, Ne pitajući da l' je kogod gleda, I da l' je sluša; i sred mrtvog dola C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije, I najzad
A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi
Još bih dugo gledati te hteo! Al' kad mi se veće smrći mora, Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora! Tu nek' mi se hladna kopa raka, Tu će meni zemlja biti laka“...... Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
“ „Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut' listom, Sunce sinut' kako nije davno“ Odazva se: - „Oh, sunašce slavno!
Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora?
J. Jovanović 3maj XLIII DIŽIMO ŠKOLE! Dižite škole, Deca vas mole! Jer ima l' gora srama i stida Neg' svome čedu ne dati vida! Jer evo svetlost svetu se sprema, A vaš da porod očiju nema!
I meni se čini, Negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca, u prvoj tišini, Tužna u senci smaragdovih gora, Bleda kao čežnja, nepoznata žena, S krunom i u sjaju, sedi, misleć' na me...
Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi; I oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnoga mora.
šuma, Teška suza stala u dnu tamnih veđa; Dok u tvome vrtu dan očajno tinja; u tamnoj se senci rasplakale česme; Šumi gora, kao rosa da rominja; A u tebi huje rime moje pesme...
“ s puno strahote Glas mu zahori... Golgota gori! Nad njome plamti Uskršnja zora, A na njoj crkva, k'o zlatna gora, U rumenome sjaju se kupa; I k njojzi stupa Svet budućnosti s dalekih strana.
Ne shvataju oni tu tragiku bora: Ni pustolov vrsni, ni bludnica časna. Nedirnuta, čista, cvet ledenih gora, Ti ne primaš rđu pogleda prelasna.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Na sredini nepregledne ravni kruta se je gora uzvisila, osnov joj je od čista rubina, a sva gora masa brilijantna; veličinu gore tronodržne i prelive njezine
Na sredini nepregledne ravni kruta se je gora uzvisila, osnov joj je od čista rubina, a sva gora masa brilijantna; veličinu gore tronodržne i prelive njezine svjetlosti svi pogledi i voobraženja u ponjatnost
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I kao što sam bez svesti odstupao preko arbanskih gora, rasejano prelazio mora, zbunjen lutao između maslina, lud koračao po usijanom Halkidiku, tako sam se godinama verao po
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
jedan ljudski život uložen u to da se održi na licu jedna dosta prozirna, sasvim dvojbeno ukusna obrazina, često čak i gora nego što je rođeno lice!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah.
Ih, dušu li mu, što plače gora za 'vakim junakom! A Đurica bi sevnuo okom i zadovoljno razvukao svoje tanke plave brčiće u nekakav poluosmejak, pa bi
»Uhvatiše... to je ono; sad se počinje... robija ili gora... šta će reći ča-Vujo?.. da mi je samo da prekoljem ovog kmeta zubima...
— Neka ti je srećna druga majka, gora zelena! A sad odmah lezi pa spavaj, ne misli ni o čemu. Ako udesim da noćas vršimo posao, probudićemo te lako.
Da mu je samo nekoliko kapi hladne bistre vode!... Najedared, sevnu mu kao munja, jedna misao kroz glavu, koja beše gora od otrova.
Kao da to beše signal usamljenoj i uspavanoj gori da oživi. Odjednom se sva gora prolomi od vike i pucanja. Kuršumi stadoše da lete i zvižde oko njih i više njih, otkidajući grane, koje lako padahu pred
zavukao se u svoju jazbinu i čekao da padne i da se otopi sneg, da ponovo lista zelena gora, koja će ga opet primiti u svoja nema naručja...
Kamo te, vrelo i toplo sunce!... Hajduk vas se zaželeo!... XXIII Proleće je; svetlo, veselo, živo proleće... Gora se razvila, pa se njeno nežno, zeleno, mlado lišće preliva pod toplom i jasnom sletlošću sunčevom.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ono je čudovita gora što prekodan sijeva a po noći gori, i ko gođ k njoj pođe da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto
Tek što babu vidi, upita je što je ova gora ovaka, a ona mu reče da pristupi naprijed pak će znati. On pristupi i baba ta uvede u nekakvu avliju ograđenu kostima
razbio san, pak se digne, stane na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: — Ma, ženo moja, kaži mi što ona gora gori. Ona mu odgovori: — Zaboga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora! — Kako kakva je?
Ona mu odgovori: — Zaboga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora! — Kako kakva je? — upita je on opet, a ona mu odgovori: — Da ko gođ onamo pođe, ostane mutav i udurečen, pa sam se
me pogubiš, zapovijedi da se tri puta zatrubi u trubu, da čuje svatko i ko hoće da može doći da vidi, pa će poći i gora da gleda đe car cara gubi.
Car to posluša, osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi. Pa onda sveže Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima i
Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli, nego samo zelene grane pred njima kao gora. Car se tome vrlo začudi i uvjeri da je istina što mu je Solomun kazao, pa zapovjedi te se zatrubi i treći put.
Tu ćemo se naći. Svatovi se začudiše: gde će biti ta gora što plače. — Idite vi samo napred, — reče mlada — ja ću vam već pokazati gde je to mesto, iako tamo nisam bila.
CRNOGORSKI POP Kad je Crna Gora uvela da sveštenici moraju biti izučeni, biva moraju svršavati bogosloviju, a koji nije svršio da ide u mir, bio jedan
Petković, Vladislav Dis - PESME
I dva oka k'o dva crna mora, Obasjana snagom i životom, K'o tišinom govor drevnih gora, Kao cveće bojom i lepotom. Otvarahu oči pune sjaja, Pune misli što dan jedan žive, Pune sreće svoga zavičaja, Pune
A iz cveća, a iz snova, Melodije i zvukova Oživeše zemlje, mora, Cvet nepoznat belih gora, Novo nebo, strani vrti, Stara ljubav, mlada nada, Kolo misli, igra jadâ, Zamisao gluve smrti. Svirala je.
Noćas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora, Trudio se svemir da pokrene. Noćas me je pohodila sreća Mrtvih duša, i san mrtve ruže, Noćas bila sva mrtva
I pođosmo dale, u krajeve nove, Kroz dubodoline i visove gora, Da naše orlove i naše topove Prenesemo smelo do sinjega mora.
kraj Jadranskog mora, I njihove grudi sa sedamn'est rana, Pozivaju sebi decu novih dana, Vraćene orlove sa albanskih gora.
Dani borbe i ljubavi i visine, Dani rada i ideja i poleta Popadali po mladosti, te se čine K'o predeo mrtvih gora, kojim šeta I lagano i svečano duh tišine.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Nedavno, jedno novo otkriće je objavljeno uz zaglušujuću buku ali se pokazalo još jednom “tresla se gora, rodio se miš”.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
godine molili za mir, pošto su ih porazili srpski graničari. Pričali su mi da je iza Karlovaca brdo Fruška gora koje je često opevano u srpskim pesmama. Tada sam prvi put posmatrao ovo brdo iz blizine.
Moja sobica u Norfolk Strit ulici bila je tužna i hladna, gora nego i moja tavanska soba u Pragu. Danju me ni soba ni njeno susedstvo nisu privlačili i milije mi je bilo da lutam
su se često čuli, a odnosili su se na događaje za vreme balkanskih ratova koje su vodile protiv Turaka Srbija, Crna Gora i Rusija. Treća bi isplazila jezik na mene ili bi napravila neku ružnu grimasu.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Nagon da se spase život ispolji se svom snagom, a kao jedina uzdanica sinu im pred očima Crna Gora, stara postojbina njihovih pređa.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
kao kaban, Pod glavu želje stare, da odmorim svoje udove džina; Okolo svuda poljana, slovenski vetar haban Duše sa gora.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
A da stvar bude još gora, saznalo se da je Stanković bio primoran da tekst u samoj štampariji pri kraju skrati za, otprilike, dva tabaka.
Lutam, / još, / vitak, / sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, / iz zaseda, / mamim, ali, / iza gora, / zavičaj već slutim, gde ću smeh, / pod jablanovima samim, da sahranim.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština. Dade mu hata za dete i mnogi ćemeri so zlato.
Samo zemi moj prsten. Do Senjanik ima još loši ljudi: neka ti bidne on derudedžija — zašto pa jedan je Sulj-kapetan od Gora, iako je potur, iako jošte među zube, može biti, će mu se nađe domuzovina... Takec!...
Zato se okolina i bojala od njega. Vrstan izdanak doseljenika sa arbanaških gora, on je bio omalen, crn u licu, sjajnih upalih očiju, uvek zverasto ćutljiv i namrgođen kao čovek koji samo o zlu misli.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ — Da ko mi je tebe dao, Moja mila, grka suzo?! 1865. KO ĆE KAO LjUBAV! Gora goru ne mož’ grlit’, Ne dâ dolina; Dan ne može dan poljubit’, Noć je međ’ njima.
Il’ obrne nerodica, Gora Crna Nema zrna, I ma da joj malo treba, Ni toliko nema hleba. Il’ sa onog sinjeg mora Zaleti se kivna bora, Sila
Zamirisa tamjan, Slovenstvom se širi, — Nije tamjan, nije, tvoja duša miri, Južni srpski cvete, trgnut s Crnih Gora, Presađen u vrte ruskog carskog dvora! »Starmali« 1889. ZAR NEMA DRUGA LEKA!
Ne tuži se, ne mršti se, — ne vermam ti pretnju, Mi slavimo danas tvoju pedesetu šetnju! Što god ima Fruška Gora namastirska vina U jednoj bih danas čaši digô od milina; Digô bih je da je vidi ceo srpski svet, Sve bih tebi
— Čekaš li ševe Pečene s gora, Il’ spas od tuđih Diplo-mačora? — Čekaš li da te Nadžakom teknu, Il’ da te samo Civilizveknu, Pa da ti rugom
Miljković, Branko - PESME
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica. LAZA KOSTIĆ Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor.
Da li ćemo je naći u povratku noći u povratku cveta u povratku sna i gora na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila mora Lice svih doba u
Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami Koji se završava zvezdama iznad naznačenih Gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.
Verujem, mada bez nade ući mora u noć, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem. Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt.
Iz srca mi slavuje izmami gora, Pa prazan klečim pred onim što pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao — predeo bez nade!
Vrati čoveku usamljenom pticu: Pod praznim nebom plaču sokolari. Dozovi utve s gora u predanje. Sastavi čula pesmom da ne venu U noći tela. Nek bude sve manje Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Svud je tu prašuma, i samo je to gora koja je prašuma. Ostalo je savana. Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan,
S druge strane reke je već dublja i jača gora; ulazimo opet u gornju ivicu prašume. Na sve strane požari. Obasjavaju džinovska stabla i lijane i vreže koje se
Negde beskrajna gora u plamenu, praćena praskanjem drveta i dernjavom ptica što odleću. Po našoj stazi, dok prelaze s jedne strane šuma na
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Mesto je isto. GLAVAŠ: Nu, momci, zdrav’ odanili! Ima li gdegod nešto od lova? Ili je gora tako oskudna Te nema srne ili grlice, Pa već u krilo jadne buljine Fišeke retke glupo harčite?... (Gleda Isaka.
(Meće ruku na nož.) Da ubijamo, Rade! RADAK: Gora je nema, Nijedan listak neće šušnuti: Koga je gledô u hladovini, Izdišuć, crnu zemlju grebati, Ili u času smrtnog
Da šta?... PORFIRIJE: Velju, ugledaće vatru? RADAK: Ko? PORFIRIJE: Pa Turci!... Rekao bih: ušli su u trag, čisto je gora od njih oživela!... Sve huji. RADAK: Vetar je, veruj!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Mi trčimo. Šumica se proredi, nastade ređa, a starija gora; Turci beže uz brdo; sad se okreću i hvataju busije iza debelih drva i prosuše na nas strašnu vatru.
s našega levoga boka, s one strane gde je graf Kanovnjicin bio zametnuo borbu, zapištaše turske trube da sva gora odjeknu. Svirali su na juriš. U tanku pisku truba brzo se pomeša i potmula tutnjava: »alah, alah«...
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
— A njoj svanu: „Proleće je blizo.“ Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut’ listom, Sunce sinut’ kako nije davno, — Odazva se: „Oh, sunašce slavno!
“ Oživiće u lugu slavuji, Sva će gora pesmom da zabruji. Ona šapnu: „Oh, mili slavuji!“ Dić’ ćemo se fruškogorskom raju, Ićićemo sve u zagrljaju,
Moje staze, — jer su puste, — Kad su moje, idem njima; Moja gora, — jer se sada Niko o nju ne otima. Gora strepi na sve strane, Kâ da propast svetu sluti; Samo lišće kašto šane:
Moje staze, — jer su puste, — Kad su moje, idem njima; Moja gora, — jer se sada Niko o nju ne otima. Gora strepi na sve strane, Kâ da propast svetu sluti; Samo lišće kašto šane: Slobodno je uzdahnuti!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Pogledali smo čežnjivo poput plavoga horizonta, tamo daleko, daleko, iza kršnih gora, sećali se detinjstva, oživljavali događaje naše kratke, bezbrižne mladosti, napajali se nadama i — ginuli.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi! Hercegova zemlja i Černaja Gora, Daleke države, i ostrovi, mora, Svi tebi pomoć nebesnu žele Sve dobre duše tebi se vesele I soglasno vele: Vostani,
Poj seljanske žizni dolju, ljubve drevno žilje, Ili kako pod Rodopom djeve beru smilje. Skaži šta su sprva bile srpskih gora vile, Poj što voliš, samo nam poj, — ta hoćeš li, Mile!
Stado veće vozigrava meni ispod gora, Njiva oko pastirskoga razbotjeva dvora; Dolina mi novu ljupkost jutrom daje rosna, Novu sladost s hladom svojim drena
Duha tvoga blagovonom uhaniju nema Ni što gora, ni dolina, ni što polje sprema; Podobni mu ostrov nema uhanijem cv'jeta, divni sostav pristrastijam vozmužavših ljeta!
Pavle Solarić POSLANICA DRAGU TEODOROVIĆU TRŠĆANINU Čitaćete, kad me od vas dol' i gora d'jele, Ovaj Pavla, mili Drago, listak knjige b'jele; Čitaćete, neka znadu roda vašeg udi Da za njima i u dalji moje gore
Ići mi stoji sad tamo gde kažu da žive jošt Srblji, Svete ostatke i poštuju Majke Anđelije verno, Fruška gde gora se, čuvajuć svetinje, kulama blista.
Ovde, u Beču, gde toliko ima stihova Koliko Fruška ima ptičjih pesama gora, Sve, i duže i kraće, i naše odbijam i tuđe, I tek samo tebi otvoram vrata svoja.
Trava meka k’o svila, a luzi tamni k’o ponoć: Koja ne trpi oka, tajna doleće tamo. Drva ko gora, devojče k’o jagnje, a ja ti baš noć pre Snivah o slatkom čedu da mi s’ poljubit dade.
Izmeđ gora od zapada Dva s’ putnika vide mlada. Oni putem idu skoro. Kad zgledaše dvorac beli, Protrnu im korak smeli — Oni
Iza dvora izmeđ gora Biće dosta nam’ odmora.” Pokraj dvora kad su stigla Dva rođena mlada brata, Kapci zlatni dvora s’ digli,
Jakšić, Đura - JELISAVETA
) A, Leonardo!... LEONARDO: Svetlosti! I milo mi je, — Što te na ovom kršnom prestolu, Kao gospođu gora slobodnih, Sa strahopoštovanjem i odanošću Kojim mi tvoje sjajne odlike Preispuniše dušu prerano, — Što te u ime
KNEZ ĐURĐE: I kô hrišćanin, Al’ i kô vladar gora slobodnih, Krvavijem sam srcem gledao Na Hercegovu zemlju zgaženu, Na tužnu Bosnu — na te robove Što ime svoje
kad drugi tražiše Po pećinama mračnim zaštite, On hrabar stade sa nekolicinom, S malenim brojem, ali s lavovi, Sve gora ovih snažni sinovi — I osim turskog roblja, plena, bogatstva, Trin’est je rana donô sa sobom, Sve turskog noža besni
Sa takom svirkom gromko praćeni Mladenci pusti dalje leteše, Dok nisu nogom svoje mrzosti Od Crnih Gora groblje stvorili I na tom groblju krst oborili... (Spolja se čuje razgovor.) Al’ ko to zbori?
— KNEZ ĐURĐE: Čuli ste valjda. Otaca mojih sedi drugovi, S kakvom je silom Turčin pošao Da gora ovih pleme slobodno Ili u hladno gvožđe okuje Ili iseče. — PRVI SERDAR: Čuli smo svi.
— I evo, oče, U stare ruke primi krmilo, I vekovima neka odsada Hristove vere prvi hranilac Slobodu hrani gora slobodnih. — STANIŠA: Svi nevernici! Svi! Svi izdajnici! Prokleti, bog dao! (Staniša i još nekolicina odlaze.
Bojić, Milutin - PESME
— i odjednom on se strašću zacereka. Sa jelovih gora slazila je Žena. (1911) GRIFOS Ti, crvena ženo, s očima od vatre, Strasna kao more, razbludna kô zmija, Tražiš
(1913) SEVERNI BOGOVI Došli su mladi sa severnih gora S mirisom snega i jelova inja I verom tuge i oblačnih zora.
Tajac poljem gazi. Belbužd! Čuješ li, to se mrtvi bude, Čeličnom reči da slave i sude?... A Pokolenje Sunca s gora slazi. 5. FANFARE Užežite nam luča svetlost punu, Fanfare zlatne slavu neka grunu, I dajte palu carsku krunu!
što smo umorni se stekli, Da vaš vrt nam pruži san i isceljenja: Mi idemo kud su bogovi prorekli: Preko slanih gora putem vaskrsenja. (1917) NERANDžIN CVET O, nerandžin cvete mirisni i beli, I mi smo ženici stigli iz daleka.
Ponoć je. Zadnja zvezda dogoreva. XI Sever je pleo granama opelo, Pobožno zima spuštala se s gora, Iz svoga sivo-plavetnoga dvora; I jablanju se grčila imela.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
postupcima, na primer, u stihovima o brojnosti turske vojske (Kon do konja, junak do junaka,/ Bojna koplja kano čarna gora,/ Sve s' vijaju po polju barjaci,/ kano mrki po nebu oblaci).
v. proširuje se kulturno područje. Posle dva oslobodilačka ustanka (1804, 1815) u književnost ulazi Srbija, potom Crna Gora, delimično slobodna još od kraja 17. v., i drugi krajevi južno od Save i Dunava.
Lalić u sledećim romanima neće menjati tematiku, ni vreme i mesto zbivanja (severna Crna Gora), čak će se i isti likovi pojavljivati više puta.
Lelejska gora (1957) i Hajka (1960) najbolji su između desetak njegovih romana. Drugi, 1951. objavljen roman - Daleko je sunce Dobrice
Jakšić, Đura - PESME
To je volja sudbe... gorko prideljenje!... Kô bolanog nada, nebu podignuta, Podiže se gora od kamena ljuta, Bolnu diže glavu, a kolenom kleca Kamenito srce Mlava joj proseca: Zajazit se ne da, mumla, ječi,
Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!... 1857. ORAO Blizo do neba gora je čarna, Ne treba orlu tek jedan let, Samo da pusti krila nemarna — Prezrô je davno prezreni svet.
“ Pet drugara, pet stražara, Takim glasom odgovara. U to doba neme noći Zatrese se u samoći Mračna gora, jela vita; A lomljava strahovita Razdiraše ponoć mraka, Kô da j’ rada tamu njenu Paljevinom iz pušaka Projuriti u
Nastasijević, Momčilo - PESME
TRUBA Šta vredi plavetno nebo, i zumbul i devojče i laste let. Negde zàpeva truba. To iza gora i voda lelek je rušne seljanke. Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je.
4 Blažen u tebi da zanemim. I od nema mene stena da prozbori gori, gora cveću. I radost naša tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore.
4 Pa proleće nad nama plavetna raširi krila; sa tajne spade skrama, snom buknu u biljku klica, i zaromori gora, i zapeva tica. 5 Mi tiho, ruku pod ruku, rumen dok leta izbija na plod i zrele livade zriču.
PESMA KOPAČA Što to gora zaromori, tugo? Il’ je dažda il’ je vražda, Zavraždilo ne daždilo, tugo, Za godinu ne kanulo, A za drugu ne
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
D. se takođe upotrebljuje i pri skidanju čini (Begović, 253). Zanimljivo je da je u Kučima (C. Gora) postojao običaj da se novoizabranom vojvodi skine kapa, okiti drenom, i metne mu se na glavu (SEZ, 8, 212). D.
U narodnoj pesmi pominju se i mitske (nestvarne) gore: »Trn su gore uporedo rasle: Jedna gora od bili-biljura, A druga je od mavi-piruza, A treća je od ckrli-merdžana« (Vuk, Pjesme, 1, 462).
19, 1956, 10 idd, 13 idd, 89 id (u raznim krajevima); 33, 1970, 120 id (u okolini Budimpešte Srbi), 166 (Banatska crna gora); 37, 1974, 165 (u Jugoslaviji); 42, 1978, 410 (okolina Zaječara); GZM, n. s.
Na to upućuje i narodna pesma: »Izvila se sveta gora zelena. To ne bila sveta gora zelena, Već to bila sveta crkva Sofija« (Vuk, Pjesme, 1, 202). 2.
Na to upućuje i narodna pesma: »Izvila se sveta gora zelena. To ne bila sveta gora zelena, Već to bila sveta crkva Sofija« (Vuk, Pjesme, 1, 202). 2.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Gleda prema istoku u sunčevu kuglu što se pomalja iz Kačarinskih gora. Ja sam probdeo noć ležeći u visokoj sparušenoj travi, a Matija stojeći nepokretno na jednom mestu.
Otvoriše se preda mnom prizori uzbudljivog skitanja: novi daleki predeli iza modrih gora, nepoznati gradovi i drumovi, izobilje jela, pića i podatnog ženskinja, ali i mrcvarenje dugih putovanja, otečene noge od
te ne prebiva više ovde s nogama na čvrstoj majčici zemlji, no negde stranstvuje u dalekim nekim predelima iza sedam gora i sedam mora. Gledao sam ga kako gviri u raspadajuće čireve.
Jer ponovo i ponovo, jedna daleka plava gora raskriliće svoje tajanstvo samo da bi me ranila gorkom istinom: ni na njoj ništa.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Svet izumro. Nikog nema, Da me pozdravi, Kô da celi život drema, Život ubavi! Sanjalački gora bruju, A po stranama Narandža se stidno ruji Među granama. Ja zapitah ukraj mene Potok, ružice: „Gde su ljudi?
Sve prenu iz teškog sanka i sve se radosno krete, Da primi podmlađen život iz ruku božice svete. Sa drevnih, visokih gora vodopad poteče brujom I tihe potopi ravni planinskom, srebrnom strujom.
grivu, On pusta preleta pola, livadu, polje i njivu I mutne rasturi vale u hučnom poletu svome, Što stenje valjaju s gora i hrašće stoletno lome. Žagor se od svuda začu, i sve se ponova budi, I ptice, i zveri gorske, i vredni, odmorni ljudi.
U tome čudnome času, od zračnih ploveći dvora, Mesečev bledi zračak ozari vrhove gora, I vihar duvati stade. Kroz tavne poljane i mirne Maglovit, nemirni lahor kad i kad lagano pirne, i tiho zatrese listak.
Kad sunce spusti kose zrake, I tiho padne suton bled, Sakrivajući u oblake Bosanskih gora daljni red, Ja samac bludim po obali, Spokojan, tih u miru tom, Pa slušam, kako šume vali U nemirnome toku svom; A misô
Tromo i mirno teku časi, Mladost se gubi, gine sve, Sumorna jesen život gasi, I život, mladost, sve to mre. Sa surih gora magla stiže, Mračan, jesenji dan je to, Jato se vrana s krikom diže U opusteli, tihi dô A suro nebo suze lije, Dosadno,
u čudnoj samoći Sluša tajni šumor sa Mrtvoga mora, I skromno veruje da u tihoj noći To sâm gospod ide preko mirnih gora. 1886. MOJIM PRIJATELjIMA 1. Šta ja hoću? Čemu srce žudi? Ah, ta ko bi razumeti mogô...
lotos cveta, Gde mirne gazele pasu i rajske tičice lete I Ganges večito šumi, Noseći sveštene vale sa daljnih indijskih gora U nedra sinjega mora... Da, mi smo već stigli tamo.
splela, I drevne palate njine, i njine pagode svete I Ganges pored njih šumi, Noseći sveštene vale sa daljnih indijskih gora U nedra sinjega mora. 1887.
šumi po čudnoj samoći, I k nebu se diže od izmirne dim, I šum tiho struji od Mrtvoga mora, I tišina veje sa prastarih gora. 1887. U SPOMENICU PRIJATELjU SIMI J.
ne. 1888. OMORIKA U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.
Ah, ja znadem njenu prošlost, kô i prošlost drugog cveća: Vidiš one razvaline na visini mračnih gora? To su tužni spomenici razorenih carskih dvora.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
PUTNIK I TICA BRANKO RADIČEVIĆ Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno
Skoči lakom nogom, A tičica prnu, „Zbogom tico zbogom!“ On se stazi vrnu. „Stazo vita nes' me Preko oni gora, Pa sretna odnes'me Sred miloga dvora. Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ . 21.
“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.
– Prošlo neko vreme, a lav se uhvati U lovačku mrežu i poče urlati; Od lavove rike ječala sva gora, Miš pozna po glasu svoga dobrotvora; I potrča odmah, u pomoć mu dođe, Pa od zamke uže započe da glođe.
čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al' uzdahnu gora čarna: „… O, siroče! … O, siroče!
Aprila, 1876. ORAO ĐURA JAKŠIĆ Vlizo do neba je gora čarna, Ne treba orlu tek jedan let Samo da pusti krila nemarna – Prezro je – davno prezreni – svet.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
mu je pametno odgovorio: da on često sedi u avliji na suncu, i poznaje senke svih ukućana, i da je senka, po njemu, gora još od ogledala. Malo pomalo, o senki je čuo Petar, pa Švabica, pa Mađarica, pa i Ljuba.
Videste li mog Srbu posle mature? To je visoko, to je zdravo, to je lepo kao gora! Kad progovori, kad zapeva, tice zaćute i slušaju ga... Vidim, uvijate vrat, velite: nije to glavno i najvažnije.
Pravo kaže Švaba... Da mi je otići, i tamo umreti, i leći u ono naše groblje zeleno kao gora, bašča jedna i lepota...
Nema više onda Tise, koja izvire u šumama ispod Karpata, baš ispod planine koja se zove Černa Gora. Posle, Tisa više nije ni bistra ni brza. Učio sam da u njoj ima mnogo masne i ukusne ribe.
u kući, ili u mestu stanovanja, koja ne bi dohvatila decu sa odraslima zajedno i, u posledicama, bila možda i gora i za decu nego za odrasle.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).
Ali moja emunctae narіѕ (tako Horacije zove oštrljatonosate) komšinica nije ktela gora biti od drugi kritikera. (Šta je to kritiker, to će najbolje znati onaj koji jednako tuđa dela odgovara.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Pa zašto se ne bismo još i sada vratili. Pronosi se glas da idemo do albanskih gora, gde će oficiri napustiti vojsku. A zakletva obavezuje samo u granicama države, izvan otadžbine ne važi.
srebrnasto sjajan, pomalja se iza brežuljaka, i blaga svetlost razlila se preko limunovih i narandžinih polja i maslinovih gora. Oseća se odnekuda i dah limunovog cveta... Sa mora dopire laki šum talasa. U daljini cvile šakali.
stvara se carstvo „sve ležeći na svil’nu dušeku“ i rezolucijama onih koji nas iz pozadine, iza devet mora i devedeset gora, bodre da istrajemo do kraja... Dockan je. Sutra mi treba uraniti. Kad dobijem vremena, nastaviću dalje...
Petrović, Rastko - PESME
Zelene i plave boje gora i stena sa prstiju sisate A sa Azije oštrih mirisa bole vas grudi i Afrike. Dok radite žudi vas zemlja udaljena A zanose
Dragano moje mladosti... Ta između tisuću nadsvedenih mostova gle, Pa ukrštenih, pa nadvišenih, gora svih lukova, Stigli smo da međ svodove bez broja postavimo i rebra svoja. Pa gle, pa kako!
nebo ko kaban, Pod glavu želje stare, da odmorim svoje udove džina; Okolo svuda poljana, slovenski vetar haban Duše sa gora.
Konjici ko da njini vrani Ne tiču tle zemlje gora Već da su oni novi dani Bez sjajnog zraka i bez zora A grdne senke što se vinu Ko da su senke konjskih krila Što pođu
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ništa ti ne mogu reći! Nije još znao Radan da je radoznalost gora od vlage, od buđi: kroz najtvrđu planinu naći će put, razoriće stenu.. Poče majka da uhodi svoga sina.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
— Zar ja ovo da dočekam?! ARSA (začuđeno): Šta, za Boga? TOMA To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kuća plače! ARSA (dosećajući se): A, za to, nemoj za to toliko! Zašto?
) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri!
) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri!
) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri! KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA Ta je, kćeri.
KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA Ta je, kćeri. KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda.
KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta, tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio?
Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta, tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio? I mnoge majke ucvilio, rasplakao, u crno zavio, a najviše majku Jovanovu?
(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj!
(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače. STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu! KOŠTANA Koju?
) Plači, Mitke, plači! (Trza se.) Ali ne! S’g na ovaj dan ni loša misal ne pada, a kamo li sluza. S’g na Voskresenije gora i voda se veseli. Tiki ja sam si nešto mnogo žalan. Od grobje idem. Na pobratima sveću zapali, pa zar se mnogo ražali?
Šantić, Aleksa - PESME
Plodove svoje tekô sam u trudu, I moje čelo mnogo trnje para. 1908. PUTNIK Ne mogu dalje! Ovdje ću stati, Gora će meni pokoja dati. Gora je vazda primala one Što ljuto pate i što ih gone.
1908. PUTNIK Ne mogu dalje! Ovdje ću stati, Gora će meni pokoja dati. Gora je vazda primala one Što ljuto pate i što ih gone. Noć je svijetla, meka i plava; Miriše zemlja, miriše trava.
1911. SUSRET U ranom dobu, kada s čežnja tajnih Treperi duša, s njome sam se srio Na izvorima gora zavičajnih. U njenoj ruci pun je kondir bio Sunce... Ja klekoh...
U ranom dobu, kada s čežnja tajnih Treperi duša, s njome sam se srio Na izvorima gora zavičajnih. Od onog časa njezin korak mio Ja svuda čujem, i sve mislim na nju, I s njom u srcu nosim svijet cio...
U radovanju stremi gora strma, I vode njene, grmjelice pune, Probijaju se iz hridi i grma. Sve kliče. Uz to kô da rosne krune Klasova
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od smrti. Voće ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te cenili preziraće te.
osveti, ali je i to cijela istina da što je god vlada turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske
Njegove reči upućene turskoj poteri opore su i odsečne kao udarac nožem. Ne zna se da li je mračnija gora koja mu je dala utočište ili on koji čuva šumsku slobodu, jedinu u toku vekova.
nizom unutrašnjih društveno-ekonomskih činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad stanovništvom, tj.
Konj je „kao gorska vila“, koplja „kao čarna gora“, čadori „kao i snjegovi“, i t. sl. Ovakve komparacije, očigledno, — i utoliko pre što se često ponavljaju — u najvećem
Čečana vrhu do planine, — sve je turska vojska pritisnula: konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kao čarna gora, sve barjaci kao i oblaci, a čadori kao i snjegovi; da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na
Zlo ti vino, a gora rakija! Pivnica ti puna janičara: papučama piju vino ladno, a za moje zdravlje namenjuju, a tebeka živa saranjuju, saranjuj
Od Žabljaka do vode Cetinje sve široko polje pritiskoše: konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kako čarna gora, a barjaci kako i oblaci, razape se čador do čadora, pod čadore krasne poglavice, dan daniše, pak i zanoćiše.
nije šurkulija, od Žabljaka do Cetinje vode udaren je čador do čadora, konj do konja, junak do junaka, bojna koplja kako gora čarna, a barjaci kako i oblaci.
u b̓jelu čaršiju, neka zovne tridest Sarajlija, neka pođu s tobom u planinu lov loviti po gori zelenoj, — tamo ima gora Romanija, i u njojzi košut̓ i jelena. A reći ću slugi Husejinu nek opremi dva konja viteza“.
ovu ću zimu prezimiti i s mirom se vina ponapiti; nego, braćo, da se poslušamo: kada dođe lijep danak Đurđev, te se gora preođene listom, a zemljica travom i cvijetom, opet ovđe da se sastanemo; koj’ ne dođe ovđe na ročište, da onoga složno
“ Tješi njega Perović Radule: „Ta ne boj se, moj mio babajko! Čekaj mene do Đurđeva dana, dok se gora preođene listom, crna zemlja travom i cvijetom, ja ću jednu četu sakupiti, pak ću s njome poći u Banjane, Batrića ću
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
SMRT 206 MOŠTI LAZAREVE 207 BOGORODICA U PERSIJSKOM TABORU 208 IKONA NEMILOSRĐA 209 KAKO JE POSTALA SVETA GORA 210 CAR, LAV I ZMIJA 211 O TURCIMA 212 IZBOR KALUĐERA ĐERMANA 213 PREPODOBNI MAKARIJE MIRI BOGA S ĐAVOLOM 214 IGUMAN
A drugi pak čekaju ono dobi dok se pak sama voda zanjiha. ŠETNjA U SUBOTU Eleonska gora blizu je napram Jerosalima: zove se Subotnji put. — dve hiljade i četirista korakljaji rastoji od grada.
taj adet je bio uzakonjen Izrailjem, u subotu i na prazdnike im dalje ne hoditi krome toliko nožnih stupala, te ta gora Jerusalimljanom subotna šećnja bijaše.
KAKO JE POSTALA SVETA GORA Kade je rimski princip Petar bio naumio pokaluđeriti se, te se je odrekao vojevanja i obreče se do svoje smrti služiti
mu sveta Bogorodica milost svoju: na snu mu dođe k njemu, te mu to reče: da ide tamo u Atonsku goru što no se sad Sveta gora naziva, i onde će svoje spasenje steći boravljeći mu nasamu. I to on taki posluša i učini, te bi svet.
I to on taki posluša i učini, te bi svet. Do njega je pusta bila ona gora; on je prvi naseli. Tako i dosad to biva. CAR, LAV I ZMIJA Grčki car Teodosije izađe s gospodom jedanput u lov
Velite: zle su žene, a ti li si dobar? Sam je zlu činiš. Što li ti, boli, povodiš se po njoj? Smisli de se, po čemu je gora od tebe. ...
je kad dočuo da sluga gospodaru smi suditi, ili hajduk na kapetana nabrekivati i cara seljani istezivati, da se divi gora i voda o takvom poslu!
Ljutit skočak ka hrčak. Mešte dolame skrojene klašnje — s valjala zlo načinjeno. S nevešta i gora plače. Šuga s šugom se udilj i sastaje. Uzalud je kamen mekšati i mrtvome što obricati.
Ništa im zgledljiva puta ne spreča: ni kuće, ni kakve debele zidine, ni šuma, ni gora; a ni cela zemlja, ni sve nebesne visine zgleda njihova ne zasecaju.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
I ona mu dođe užasno nemilosrdna i gadna. I kad je ona takva u snu bila, razmišljaše Mane, bila bi ona takva, i još gora, i na javi.