Upotreba reči gore u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Petci; a ako si baš umoran, eno ti konja, pa sedi gore na one kožice; kad budemo tamo dublje u planini, a mi ćemo se onde i odmoriti.

ali se prema vedrini večera lepo video crven put što, kao tanka zmija, presecaše mračnu Čestobrodicu, pružajući se čas gore u visinu, a posle opet u ponore.

Kad je videla Živka, ona mu pođe u sretanje, podiže svoje crne oči gore, u kojima su sve strasti ženskoga srca gorele, na belome licu zatalasalo se tanko rumenilo, a na usnama lebdeo je

Ona klonu, baš kao rumeno cveće na žarkoj pripeci; a kad je pogledala gore u Milisava, na dugim trepavicama sijale su joj suze slatkoga ushićenja. — Oh, Milisave!... dragi moj!...

Obradović, Dositej - BASNE

Nema dakle gore nesreće od zlonaravija i nepravde, niti većega blagopolučija od dobrodjetelji. Bogatstvo steći može i zao i nepravedan

Ništa nije huđe i gore nego blagorodna mladića s takovim mišljenjem iz mladosti napojiti da se je on za lenost i bezdjelije na svet rodio.

Čovek nije kao kurjak za samoću od boga stvoren. Jedna ruka bez druge zlo stoji, a bez prstiju obadve jošt gore. Blagopolučije opštestva sostoji se u jednodušnom svakoga svojih dužnosti ispolnjeniju, i koliko ko više od opštestva

Ovakovim Spasitelj naš veli: „Gore vam smeju|štim sja!” Bezlobni smej znak je veselja. A ko je dostojniji vsegda veselim biti od blagonaravna i

Počne loviti jednog po jednog. A kad vide miševi taku napast, dogovere se da ne slaze više dole, no da hodaju gore oo gredama, gdi mačak ne može doći. Onda se mačak učini mrtav i pruži se bez uviženija.

Lenivac čeka sami dan putovanja da se na put sprema, pak onda: He, nema toga, ni ovoga, ni onoga! Ništa ti nije gore nego s odlagalom imati delo.

buditi, i među sobom se razgovaraju: kako se je to dogodilo da za toliko stotina godina oni isti koji su na bogatstvo gore nego na kurjake vikali, njega se sa strašnim zakletvama pred bogom i pred svetom odricali i siromaštvo kao najveću

detetu lasno razumitelno, koje da hoćedu mogli bi opipati i poznati: nećedu, nego stoji ih vika na sve što je novo, gore nego na besna kurjaka.

Naravoučenije Ljudi bez potčinjenija, bez vladjetelja i bez krepkih zakona pre ali posle moradu propasti, i što je gore, sami su sebi kurjaci.

A bez toga, koliko je ona lepša, toliko gore za te! Moja niti je lepa niti šarena kao tvoja, no ništa manje svaki mi čas glava na koncu visi, a radi šta? Radi kože!

znajući da koliko su lepše i pristalije, ako ne budu imale dovoljno pameti, blagorazumija, stida i česnosti, toliko gore za njih. Svak se lakomi na lepu ružicu, a kako uvene, i ne obzire se na nju, baca je pod noge.

derviš, imenem Abdul Ibraim, pođe iz Anatolije na Meku da postane hadžija, prelazeći neka prekrasna mesta, u kojima sve gore i holmovi i među njima cvetuće doline same sobom bjahu nasađene i pokrivene preizrjadnimi plodovitimi drevesami koje

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ZVEZDA PUTNICA 1. Da li te iko na kraju puta čeka? Je li ti nebo prazno bez čoveka? Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima? Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?

Ne može niko ko naši vinari od boljega grožđa gore vino! KOSCIMA Nijedno vreme, a pogotovu vreme kad osvane sreda u subotu, a pogotovu vreme kad ostane više

krvavi majstori muče, i koji ne znaju da se brane i bore, još krvaviji protomajstori uče da od zla spasava samo gore; da te od sekire sablja oslobodi, da te iz poplave izvlače čaklje i kuke, da te u mutnoj I ledenoj vodi iz usta

Ako nije zemunica, onda je trap! Mi smo ovde pod nekim poklopcem! Je li to poklopac sanduka ili lonca? Nije to gore poklopac, nego čep! Po grmljavini koju ozgo čujem, neko nas je zatvorio u bubanj!

i lopovlukom, povučen dole u najdonje tame i dubine, svojim tasom dotakavši dno, tim silaskom u ponor i ad, podiže gore, u onu visinu, visoko iznad šarana i vina, tas na kome svetli Gornji grad? 10.

z. Ne pitaj me od čega je manje, od čega je i crnje i gore! Sam ćeš znati kakvo zrno žanje, kada vidiš da sa kozom ore!

Hoće da ga oduva u Nemačku! Dunav besni, dunav raste, dunav kipi! dunav ključa, kao da pod njim gori! A gore, visoko nad košavom, duva i zviždi vlažan severozapadnjak!

U ovom mraku glinenih ruku i nogu biće dobro ako ne bude gore. Iz ovog mraka, što trune i truje, ne čuje se poziv oslobodioca.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

To je bilo posle na nedelju dana kad su knezovi isečeni u Valjevu. — — Kao što sam gore kazao, pričekam ja strica, i pošto mi kaza da knezovi pogiboše, poteramo konje što brže možemo i dođemo kući.

No mi opet nećemo na vas, koji ste mirni i dobri i carevi Turci; vi se odvojte do čaršije gore, a mi ćemo njegov konak okružiti, pak ćemo se ogledati”.

Sutra, kad u Srem pobegneš pod dugom, a ionako, čime ćeš se raniti” itd. Eto opet muke gore. Vojska ode na Šabac, a džebane nema, a novaca nema, sve zlo od gorega.

da jedan plan imamo, po kom ćemo vojevati (međutim poslao je bio Crni Đorđe Pavla Popovića iz Vranića, da vidi šta mi gore radimo i bijemo li doista Šabac, i otkud nam top). Dođem u Orašac kragujevački.

Pitaju me šta mi gore činimo. Ja kažem, da mi Šabac bijemo i da već i top imamo; i kažem im, da sam ja pošao Crnom Đorđu, da se dogovorimo

„Jerbo se — velim — on tuče s Turcima tamo, a mi gore, a ništa se ne dogovaramo; a evo i pisma koja moram da mu pročitam i na nji̓ odgovor da pošljemo.” I njima pročitam pisma.

To je boj bio uoči Cveti, na Lazarevu Subotu, tj. meseca aprila 18. leta 1804. Šta sam ja na Šancu radio, dok je gore stric otišao i tukao se s Turcima — Mi smo od pre često odlazili na klenački čardak poslovima; a tako su i šabački

potopiti, no se iz oni̓ sela dumendžije uzimaju koji su vešti Đerdapu, i govore da oni nikakva danka ne daju, no samo gore i dole lađe propraćavaju. — Sad mi Živkovića zamolimo da, kada sebi nađe dumendžiju, da i nama nađe.

I bio se neko vreme na Vračaru, pak dođe opet Šapcu, a Miloje ostane u šancu, u Ciganskoj Bari kako sam gore kazao. Da, i ovo sam malo preskočio.

) Mi smo zaiskali među nas Sirčića, kako sam gore kazao; ali, kako mi novski kapetan onda kazuje, pop Luka poslao pismo kapetanu Ali-Vidajiću (koji je onda za pašu

u brizi, Turci sa sviju strana; slabo s kim govori) i reknem: „̓Ajdete da govorimo gospodaru Đorđu, da on ne ide sobom gore, no neka sedi ovde.

— Mučno meni da on ide. Pak odem njemu i reknem: „Gospodaru, mi smo se svi dogovorili da ti sobom ne ideš gore. Jer ako Hadži-beg razbije našu vojsku, to je ništa, kao jednu četu, i opet će se sva vojska ovde oko tebe skupiti; ako

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Paja skoči nezgrapno, pa poče klimati — bajagi trči, vičući leno: — Uša! uša! — Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!...

? Potra, potra, — dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti. — E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja ću vas čekati — reče gazda Raka sasvim mirno. — Ne mogu ja to danas — odgovori Stevan.

Gazda Raka osvrte se još jednom za njom, mahnu glavom, učini: »hm, hm!« pa zamače gore u svoj zabran. Sutradan, baš u sami mrak, stade vreva u Rakinoj nivi, Gazda Raka razmlatao se i razvikao kao da ih

Tako, ona se zove ljuba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze.

— Nego hajde da mi njega izdevetamo... to će biti bolje. A da ga tužiš, nije vajde, niti on mari što, pa će posle još gore... — Nije, vala, vajde ni devetati ga — reče Đura. — Već nekoliko puta lemali su ga ljudi kao vola, pa ništa...

Sag ke donesem! — Ama gde se vi tako okvasiste? — upita Sima. — E, pa... tamo eto... gore!... — reče Đura i poče prelivati preko čaše već doneseno vino.

— Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

Već opaža kako mu nokti od onih šapa probili gunjac, pa već dohitaju u kožu. Mrdne malo da se strese, aja — još gore priteže! — Volovi zapeli, jedva pomiču kola. Da mu je barem na obalu izići.

Pavlovića da je nemiran, da psuje zakon, veru, da razvraća dedu, daje im kojekake skaredne knjige da čitaju, kaže im da gore nema neba ni raja — nego da je to nekakva praznina; kaže im da ne treba vlast slušati, što je kapetan već k znanju«, i

te ga i otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nema udela u očevini s ostalom braćom, a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuči u prste sve zakone i položne i odrečne, posle se dokopa opštinskog pisarstva i u toj

Ovo se ne zna ni ko pije ni ko plaća. — Piješ, eto ti! — reče mu Vidak ispevši se gore na doksat i pokazavši rukom na kafu pred Milunom.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Pa priđe belezi. Odmeri jednu stopu, izvadi nož iz cagrija, položi mu tiluće na zemlju, a oštricu okrete gore. — Skači! — reče, odstupajući od belege, a oči mu sipahu paklenu mržnju... Momčdija se umeša. — Nećemo tako!

I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!... Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čovečja..

I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!... Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čovečja...

poštovao starije, voleo mlađe; živeo bi u miru sa susedima; sklanjao bi se da ga ne diraju; molio bi i preklinjao i gore od sebe da ga ne vuku po sudovima, da se parbi s njima... Mira radi popuštao bi pa ma štetovao...

Kako?... Srce im zna, duša im zna!... To nije bio život nego večne muke... I samo mučenje u paklu ne može biti gore: život njihov bio je pakao. Kako da ne bude pakao?...

— Šta misliš ti? — ciknu Krunija. — Govori! Da ne misliš čekati hajduka dok ti se iz gore vrati?... Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?... Jelici jurnu krv u glavu.

Oči su mu sevale. — Pravo vele! — reče Nogić. — Kad nekog voleš, pa kad te ujede za srce, gore ga mrziš od najljućeg dušmana!... I Stanko opet obori glavu, i opet se podade svojim mislima.

— Ama, da l̓ je istina? — upita kmet čudeći se. — Istina je, moj kmete! A što je još gore, to je što onako obrukaste i odgurnuste onoga poštenog čoveka. Kud će vam duša, bolan?

— Da ne dolazim!... A što?... — On nema više ćeri. — Da nije umrla?!... — privikaše svi preneraženi. — Gore!... — A šta? — Ona neće za Lazara. A Miloš ti je lepo za ramena, pa napolje!... — A što neće?

Nema onog veselog zbora ni razgovora. Gde dvojica govore pa treći dođe, oni ućute... Ivan kmet, a ljudi ga glede gore nego onog pandura subašinog. Njegov Lazar se sasvim odbio od kuće.

Vrata se zatvoriše za njim, i on ostade u gustoj pomrčini... Vrati se na stepenice, pa se prekrsti i diže oči gore: — Gospode! — reče on. — Ti mi budi prijatelj. Daj mi snage i daj daj mi pameti da se održim do smrti!...

— Zar tolika nepočinstva njegova... — On će za njih ispaštati. Zar mu može gore biti nego kad mu pošteni ljudi leđa okreću?... To je gore i od same smrti... Je l̓ tako, braćo? — Tako je!

Dučić, Jovan - PESME

Ljubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal,

Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se proteže i puši.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo more.

ZVEZDE S ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Kô da rosa pada u srebrnoj tmini.

Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca. ŠUM Pođe šum s gore jasenova, Dade ga šumi jelâ, I bukvi bukva, zovi zova, Prenu se priroda cela.

PESMA MRAKA Sve vojske noći jezde, Zastave mraka vihore; Vetar je razneo zvezde I zadnje lišće sa gore. Ponoćni crni petli Već su se triput čuli; U luci far ne svetli Gde brod moj mirno truli.

Ja rasuh pesmu kao more, Svi od nje zvuče gajevi; I blaga koja u dnu gore Čuvahu ljuti zmajevi... Minu sa svojom svitom celom I ljubav s njenim bolima, Sa paževima i sa velom, Plačna u

eho kog jedva čuješ iz daljine, To još ona zbori u tebi duboko — U samotne noći, kad žalosno šume Reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, No duša je sluti, čuje, i razume...

PESMA Prenuće se opet moja duša setna... Možda zračak sunca, najmanji šum gore, Dosta će joj biti pa da bude sretna, I da se razlije zvučna, kao more.

Kad ponoćni vetar pored gore gluhe Prođe i otrese teški mrak sa granja, Kao strasna pesma žudnog umiranja, Ču se glas muzike iz trstike suhe.

Daleko ću poći od te kobne gore, Gde očajno slušah, po sve noći pune, Da sto vrela sumnje žalosno romore Glasom koji jeca i pesmom što kune.

nisko rođenje pod mrakom; Da kao gnev svetlost sva ispuni mene; Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom, Tu gde gore večne podnevi bez sene.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Kroz otvoren prozor pirkaše sa one lipe sladak, mirišljav dah. — Ne! — rekoh ja. — Veći je onaj gore i od moga druga Joce! On će dati onome. Tada čuh iz jedne sobe zagušljiv i bolan uzvik: — Jaoj, moja majko! Ah!

Ja sam bar osećao gore na temenu rupu i dole za patos zakovane noge. I onda sam se znojio, kuhao, topio i naposletku bio hladan kao ledenica

izdašnost, plastičnost; ali to što ona sedi kraj Đorđa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo visoko gore u zrak ideala. Moje ranjeno srce poče klecati i najzad pokušavati da se poštapa na jezik, ali on se već uzeo i obamro.

Počinjao sam stotinu nekakih poslova, ali — sve je išlo od zla na gore! Naposletku sam postao nestrpljiv i nervozan. Povrh svega toga bio je još i dan preko svake mere topal, te mi čisto

Oko nas šuma i čiste staze. Kao da čujem Labu, i detao negde kljuca, i u ušima mi zuji, i ja gledam gore i vidim samo nebo i nju! Sav svet je ona, i ona sav svet!

Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao.

Puca vrljika, a razbijenih glava kao bundeva. Svaki dan sve gore, i kmet već bio poručio Ciganinu da skuje rezu za zatvor i predložio da se kupi katanac, a pop jedne nedjelje stade

Kakvo je to zlo udarilo, da je gore negoli u Turskoj? Sinoć me — veli — zovu da čitam molitvu Arnautoviću; kad ja tamo, a njemu Srninić prošcem slomio

Ili vi hoćete da ja zatvorim ovo sveto mjesto, da ga ne gazite bogoprotivnim nogama i da me ne crnite sve gore pred ocem nebeskim! Pošljednji vam put kažem i pozivam da se ostavite pasjaluka i nesrećne rabote.

Ide sam po dvorištu, a sve prisluškuje kod kapka. Ali poši, kako koja nedjelja, sve gore. Muka, istina, gdješto i popusti, ali noge zatječu sve jače, dohvatilo i gore snagu, i često je hvata nesvjestica.

Ali poši, kako koja nedjelja, sve gore. Muka, istina, gdješto i popusti, ali noge zatječu sve jače, dohvatilo i gore snagu, i često je hvata nesvjestica. Sve više iznemaže, i jednu noć lijepo da zakovrne.

Bila je sasvim počađila i isprepucala, da se jedva razaznavao svetac. Samo gore, gdje je glava, cakle se oči, i ma u koji kraj škole da staneš, uvijek gledaju u tebe.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Ako je Iroš, baš se iroški i vladao! A, obešenjaci jedni!... No, ništa, ništa; šta je, tu je! Moglo je biti i gore! — izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he!

Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika...

Trifuna, koji je nosio do članaka dugačak pepeljast kaput na struk, i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopčavao ga do gore, a oko vrata obavijao dva do triput šarenu cicanu maramu, i kašljao i jednako jeo žuta šećera, a brkove uvek

Pešaci ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima sa vrhovima gore poređanima zbog lopova, a još više zbog Mađarice sluškinje.

u Veliko-bečkerečkom kalendaru, i tako spasena od zaborava i postala danas već poznata »od Pešte daž do Černe Gore«.

Vid’la sam, veli, »svaka čuda, ali toga pokora — nikad!« A drugo, što je tako isto, ako ne još i gore naljutilo gđa Sidu, bilo je i samo gospoja-Persino ponašanje.

kad je bio zlovoljan, Melanija je ostavljala klavir i nije smela da svira ni omiljenu pop-Ćirinu pesmu: »Sjajni mesec iza gore«, jer pop-Ćira se toliko puta u ljutini zarekao da će ga svega sekirom razlupati, ili ga prodati kakvome verglašu.

jer je Melanija odmah skočila za klavir da zabašuri, pa zasvirala i zapevala omiljenu papinu pesmu: »Sjajni mesec iza gore«, pa tako nisu ni pridavali mnogo važnosti ovom sukobu.

E, al’ ono kako koji dan, sve gore. — Hm! — huknu pop Spira. — Pa kad si čula, što mi to nisi odma’ kaz’la? — Pa ja nisam gđa Persa, da pravim spletke.

Sad vi ’oćete, napriliku kásti, onako, k’o ljudi, da opalite na onaj mesec gore. To je sve lepo i krasno i fajn, — veli Iđošanin, — ali je l’ vam palo na um šta će biti ondakana od naši ušiju kad

Ali, šta je tu je; fala bogu kad nije i gore! — Ha-aaaa! — zeva i nastavlja. — Čisto me već zabolela glava od ovi’ silni’ misli.

— Da se nisu posvađali? — Ta da je samo to — pa i bože pomozi! — A zar ima, naopako, štogođ još i gore? — Da šta vi mislite. — Ta šta govorite! I-ju! — Inzultirung!... Potukli se! — Potukli!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ta je zadušnica najvažnija jer za nju vele: da se onda mrtvi, cele zime do tada zatvoreni gore, na nebu, puštaju tada s neba te da onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi živi,

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice

Ako ga o tome upitate. — Otuda, otuda, batke... — Još uplašenije počne da vam se pravda, pokazuje na susedne gore, planine, i jednako da se sklanja, uzmiče ispred vas kao bojeći se da ga ne bijete. VIII BILjARICA — Lale, lale!

— Lalê, lalê! Bilje, travke, lalê! Živi tamo, gore, više Markova Kaleta, među papratom i zdravcem jednako čekajući da nađe „raskovnik“...

Ne smem željarnik da ostavim... Ko zna šta je tamo sad? I, pri pomisli da je možda od toliko željakâ koje ona iz cele gore kupi i meće u ogradu od kamenja a u kojoj ogradi, željarniku, i ona sama spava; da je možda koja od tih željaka baš sada,

da skuplja i savija torbe, zavežljaje, i zajedno s hlebom što su joj do tad dali, odjuri, upravo odgeguca opet tamo, gore, u planinu, kod željkarnika da pazi i traži raskovnik... I taj joj raskovnik došao glave.

Po tome bi se poznavalo da je on hadžija dobre volje kad bi, dolazeći u kuću, ne išao pravo gore, na gornji boj, u svoje odaje, već bi zastao i spaziv Stevana kako obično tamo u dnu dvorišta oko ambarova i štala, kao

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Dalje — keca voli, al' uvek gubi, jer je klopav kad igra. — Dakle, na taj način je zlo? — Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju.

Kad su već gotovi bili, opet. uđu u sobu da promišljaju kako će vizitu praviti. Bilo je već pred veče. Hodaju po sobi gore dole. Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči.

Frajla je o čikaGavri snivala. Gospodar Peršunović dugo nije mogao zaspati. On je sam u jednoj sobi bio, pa je dugo gore dole hodao i razmišljao kako će stvari izgledati ako mu se kći uda.

Ona to primećuje, pa hotimice sve gore i gore svira, a sama u sebi smeh zagušuje. — No, kako vam se to dopada? — Vrlo brzo svirate.

Ona to primećuje, pa hotimice sve gore i gore svira, a sama u sebi smeh zagušuje. — No, kako vam se to dopada? — Vrlo brzo svirate.

Kakva je divna onda moda bila. Devojke — „frajle” — u kratkim haljinama; struk kratak; lepe ruke od lakata gore gole, sa pufonima; do lakta žute rukavice, a na glavi šešir.

Mica Rogozićka lepo se nosi, u dibi i kadifi, u svili i atlasu, ruke pune belenzuka. Ne nosi se gore ni Alka Ćirkovićka. Kako Mica novu haljinu navuče, odmah i Alka sebi novu pravi. Ćirković je mogućan, može joj biti.

je dobričina, pa će mu samo to spomenuti da on to činiti mora; a inače mogao bi Marko stvar drugom predati, pa još gore; ovako će on gledati da povlači stvar u korist Alke. Ćirković će mu verovati. i Alku će već utišati.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

iza kapele on uđe u ispražnjeni oltar u čijoj ga mrtvoj tišini zadahnu osećanje smrti, pa se brzo pope na toranj crkve. Gore, u onoj mrtvoj polumračnoj šupljini, u onoj smrtno hladnoj tišini tornja, pirila je jeziva hladnoća teških i ledenih

zarašćuje on je, krijući, polije malo sirćetom te ona onako nagrizena i razjedena uvek ostaje sveža i otvorena i čak gore s njom stoji nego u početku.

A onima se gore to ne dopada, jer oni ne vole čoveka koji misli nego mašinu. Pa se onda u pola podiže, privlači je i obgrli: — Je

hladnjakom od osušenog grana, raskopčani i zajapureni, prepirali su se oficiri, pa se prgavili do besnila što se više, gore nad njima, nebo mračilo i mučilo.

A na njemu, gore, čame stare novine, tegle, boce s paradajzom, razne kutije, nekoliko trulih jabuka i šta ti još ne stoji gore

na njemu, gore, čame stare novine, tegle, boce s paradajzom, razne kutije, nekoliko trulih jabuka i šta ti još ne stoji gore pokriveno prašinom, baš kao pre rata. I ogledalo stoji nakrivljeno, izlizano, prslo, na istom mestu i pegavo.

Da li treba? Ili je bolje: ostati gore i ovako u planinskoj usamljenosti, u bolnoj i sanjarskoj nekoj kontemplaciji, gledati: kako po večnim, neumitnim i

onih čudnih kutija u kojima ljudi stoje, sa onim svojstvenom šumom, penju i spuštaju svud oko mene, klizaju dole i gore, negde bestraga u dubinu i u visinu. A Beograd raste.

Afrika

U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno.

Neka od njih, zahvaćena sasvim plamenom, gore kao buktinje. Zemlja pod nogama, kao u pesmi o Zaspalome Bozu, još meka od poslednjega Potopa.

Ja tek ovde vidim da je veliki deo gore koja ograđuje reku u stvari njena pitomost, delo ruku njenih seljana. Taj gusti pojas rastinja, što je između prave

Zbog srdobolje i groznice belcu je nemoguće piti vodu koja nije filtrovana; ostala su pića obično ljuta a od gore još sasvim vruća od sunca. Domaćini iznose čaše sa džinom, posle koga mi žeđ postaje još nesnosnija.

GLAVA TREĆA OBUKOH SE U BELO DA BIH POSETIO GOSPOĐU BEDE, ALI ME STAZA ODVEDE LjUDOŽDERIMA U GORE OKO ZEGELA. KAD SAM STIGAO PRED NjU, ODELO MI BEŠE ČAĐAVO I ZELENO Boake je prestonica plemena Baule i njih je najviše

Zvonjenje zvečarki, lavež majmuna i šakala, pištanje noćnih ptica. Veliki noćni život gore na ivici savane, uzbudljiv, naročito i zato što nisam nikada očekivao da je toliko bezopasan.

jedinstvenih devojčica, na čemu sam mu beskrajno zahvalan, jer je on težak, nespretan, ružan, a one su ovaploćenje ove gore i ovih planina. One su mlado zverinje, u istih mah.

Mi nismo prešli ni kilometar kad ispred nas, obavijena večerom koje se spušta, izbi iz gore čitava gomila belo okrečenih mladića.

Po stepenicama, s jedne i druge strane nas, zakačile su se sluge naše i Mejove. Ostatak sveta je gore iznad nas, na tovaru i na našim stvarima koje su kao kakvo brdo na kamionu. Tu je i nekoliko crnkinja.

Produžavamo još nekoliko sati kroz noć da bismo izišli na prvi kampman. U neko doba kuvaru Sambi, koji je gore na vrhu zadremao, otkotrljao se u pomrčinu kask koji sam mu poklonio i kojim se on toliko ponosi.

GLAVA OSMA OSTRVO GORE; NjEGOVE TAMNICE ZA CRNO ROBLjE OPUSTELE. OKOVANI LUDACI KOD RABATA I VESELE ŽENE SALEA. POVRATAK Okean!

Pošto je za tabaren isuviše dockan vraćam se kući. Ujutru odlazak na ostrvo Gore, napuštanu naseobinu na pučini, tri kilometra udaljenu OD Dakara.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena. Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

bilo javljeno o dolasku oberkrigskomisara, starac nije smatrao da treba da ga dočeka, nego mu je poručio da izvoli gore, na treći sprat, kod njega. Na licu Garsulija jasno se opažala, zbog toga, srdžba.

Noge su mu bile kao drvene i on je, svaki čas, udarao pesnicama u svoju čizmu. Hodao je gore‑dole, ali se bio umorio. Osluškivao je sebe samog i gledao u samoću.

Sem toga, i samog sebe sažaljevao je u svojoj samoći i osećao je tu razliku, da je on, tu, dole, a da tamo gore proleće rumeni, da je tamo svakako, sad, divan, proletni, dan, a on ne može da ga vidi i možda ga nikad više i neće

Provodadžije onda – jedan stari major i njegova žena – počeše da se šetaju, gore‑dole, po sobi, da se šepure, kao pauni, a da brbljaju kao patkovi.

skoči u dvojne redove, na deono, a na komandu „marš, marš“, da prođe hodnikom, iako se ljuljao, koračajući, i posrćući. Gore, u založenoj i osvetljenoj kancelariji profoza, čekao ga je karaulski oficir, iz puka kirasira grofa Serbeloni.

Kriv ti je Garsuli! Nismo mi jobađi, pa da pitamo smemo li se seliti. Svaki traži bolje carstvo. Niko neće sa boljeg na gore ići. Ne može nas Garsuli okivati, jer smo Rosije željni. A šta bi sad hteo, debeli?

Bila je lepa. Ona je, međutim, kad stiže do nekog jarka, gore, legla u travu i zadihano, teško, disala. Valjda umorna. Bila je zatvorila oči, a ruke iznad glave savila.

Strndžali su se, gore nego poslednji, u Futogu, kad ostanu u mraku, da seno denu, a mladi su. Valdenzer otac, dovikivao je Božiču: u redu!

Što je bilo još gore, u Beču se bilo raščulo da je iz graničarske kompanije u Brinu, trideset vojnika prešlo na tursku stranu.

A zvonilo je, kao klepetuša, iza vrata. Zatim se, daleko, gore, u visini, sa trećeg sprata, ukaza jedna sveća, u mraku, i jedno, žensko, lice, i ču glas, koji je pitao: Ko je?

Kad Pavle uđe, pored Jermenina, vide da se nalaze u kamenitom, uskom stepeništu, kao na dnu nekog dubokog bunara. Gore, u visini, stajala je neka žena, koja je držala sveću i koja se glasno smejala.

A kad stigoše gore, na treći sprat, Pavle vide da ih čeka uvela lepotica, koja ga je začuđeno, i zadovoljno, posmatrala.

Teodosije - ŽITIJA

i kada su se veselili mnogo dana, — gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete Gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus.

A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete Gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.

Zapovedi im da ga gone i do unutar Svete Gore. A napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, da ga otrgne i iz same Svete Gore, i da ga nemu vrati.

A napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, da ga otrgne i iz same Svete Gore, i da ga nemu vrati. „I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li

i pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete Gore, govoreći: „Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove

“ I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete Gore, davši im napisano pismo.

vlasima i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete Gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade. Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom.

! Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još Dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio.

Pocle y neko vreme odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa suzama koreći ga i prebacujući

I obišavši svuda taj sveti vrh, i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnika, sišavši sa gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i

I obišavši svuda taj sveti vrh, i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnika, sišavši sa gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše se i u duši

A došavši u Mesi, to jest u središte Svete Gore, u mesto zvano Kareja, ušavši u crkvu prečiste i sveneporočne Bogomatere, pokloniše se i mnogim suzama kako treba

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

varijetet Južnomakedonski varijetet Istočnobalkanski tip Varijetet donjodunavske ploče Varijetet Srednje gore Rumelijsko-trački varijetet Pomački varijetet Panonski tip Slavonski varijetet Sremsko-banatski varijetet Slovenački

Svaka je grupa obožavala po koga junaka. Svi Crnogorci Stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnog pretka, i ne samo da misle o njemu i da mu se dive, već ga i sanjaju.

Od kraja HV veka ona se brzo i naglo širila iz oblasti Raške, Huma (Hercegovine) i Crne Gore u svim pravcima. Srpske narodne pesme, stvorene u ovim oblastima, rasprostrle su se čak i u oblasti koje nisu

su sjajno posvedočene vojničke vrline dinarskih ljudi: one su na najvišem stupnju kod stanovništva Srbije i Crne Gore, u državama nacionalne misije.

Ovo su najkarakterističnije presedline i planine te granične linije: Veternik u istočnom delu Crne Gore, koji odvaja Vasojeviće od Stare Crne Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja

presedline i planine te granične linije: Veternik u istočnom delu Crne Gore, koji odvaja Vasojeviće od Stare Crne Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja odvaja hercegovačka plemena od Stare Crne Gore;

Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja odvaja hercegovačka plemena od Stare Crne Gore; Ivan-planina, koja razdvaja Bosnu od niske Hercegovine; presedlina Prolog i planina Dinara, koje dele zapadnu Bosnu

Neke porodice su tu od starine, ali je većina stanovništva došla iz negdašnjeg novopazarskog sandžaka, iz Crne Gore i Hercegovine.

Srpska plemena u granicama Crne Gore dele se u dve grupe. Jedno su crnogorska plemena, tj. plemena Stare, istorijske Crne Gore, između doline reke Zete i

Jedno su crnogorska plemena, tj. plemena Stare, istorijske Crne Gore, između doline reke Zete i Skadarskog jezera s jedne i Boke Kotorske s druge strane.

Održala su se posle osnivanja crnogorske države, koja je u početku bila savez plemena iz karsne Crne Gore. U toku poslednjih godina počelo je raspadanje raških i crnogorskih plemena.

Ova se promena podudara sa linijom koja prolazi gotovo sredinom negdašnje Crne Gore: preko presedli Veternika, Zetine doline i sedla Povije južno od Nikšića.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Eto — kaže on — u onaj gore nisam te bacio, jer je mnogo plitko, a ovde, opet, mnogo je duboko. U slijedećem će, vjerovatno, biti previše ribe, a

Nastradao sam, nadrljao sam, obrao sam bostan, ode mi koža na šiljak! Gore mi je nego da sam se našao u kućici psa Žuće, starog buvolovca i mog ljutog dušmanina. — Zašto su me spremili u džak?

Kladim se da će taj čitavu noć visiti gore na našoj slanini. Taj ti ne lovi miševe! — Ne boj se ti ništa za slaninu! — guknu Brko.

Začuđeni suncokreti — Odlazak u vojvodstvo — Strašan glas i toljaga Čim se Miš prorok uvukao u Brkinu kuću, čuo je gore ispod krova tiho mijaukanje mačka Toše: — Mila i draga slaninice, primakni se još samo za dva prsta da ti nešto šapnem

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Od nekog ko iz čistog mira ili dosade zavitla knjigu nasred časa uvek je moguće očekivati i nešto gore. Ponovih kako smatram da je stvar završena: bacio sam knjigu, jer sam počeo da dremam, a i zato, Gospode Bože, zar je

Osećao sam kako mi gorčaju usta. Još jednu godinu slušati sav ovaj davež bilo je gore nego osuditi sebe na robiju. Na stranu što će stari ponavljati kako ne vidi na koga ličim i kako su njegova svedočanstva

Sa banatske strane vraćao se poslednji brod, a gore na mostu tutnjao je Tauern-ekspres. Lica putnika bila su zelena i neispavana.

Kupači su masovno opsedali Tisu, a gore na nasipu bleštalo je karoserijama zaustavljeno krdo automobila. Ubrzo je plaža bila puna glasova, frotir-peškira,

i ja smo stajali u pihtijastoj tišini prekidanoj samo zvukom očevih reči i samilosnim klimanjem glava onih dveju. Gore u potkrovlju, nešto je čangrljalo i ja sam znao: Greta je đavolski uznemirena.

- otpustio nas je pokretom ruke milostivo i uzvišeno kao svrgnuti kralj, a onda smo ga, iz one sobice gore, još čitav sat slušali kako govori o hormonima i žlezdama.

Biću šofer. Biću bilo šta. Imam dva metra i šesnaest godina. Valjda sam bar za nešto upotrebljiv? Greta je grebala gore iznad nas. Bilo je to vreme kad smo obično izlazili.

Mada to ništa ne bi moglo da izmeni. Pitajte Staniku: bi li? Ona je stajala i gledala kao da gore šušti upaljen fitilj bombe. A otac je nastavljao da govori o pismima i budućnosti.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra, nosio je debeo, poduži, gore jako srebrom okovan štap.

Pa kalajisan šešir, cilindar, dole uzan, gore širok, kao izvrnut kotlić. Gospodar Sofra rado se s njim družio i k njemu je odlazio kartati se „friše fire“ ili

Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti. — Neću, vino se pije i uvek ga je manje, teško se pazi na njega. — ’Ajdmo gore u Slovačku, na Vag, da spustimo Dunavom splavove, pa od čamova da pravimo tačke, pa da prodajemo, tu ima profita.

Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu. III Gospodar Sofra ima petoro dece.

No ostalima je bilo teško, i što više ostrag, to gore. Bičevi pucaju, viju se oko ušiju, konji teško dišu, sustaju, a onaj poslednji od vodene strane sve klizi i pada niz

hoće po svom kalupu sina da izobrazi, da je uvek pred njegovim očima, pa veli: i on je u detinjstvu i mladosti još gore šta podneti morao. Velika razlika između njegove i Perine mladosti.

— Ne može biti, sto je taksa. Gospodar Sofra krvave oči baci na Čamču. — No ovde ćemo proći gore neg’ na čardi, — promumla i duboko uzdane gospodar Sofra.

Kad je već vreme bilo da se ide, a šljahtec učtivo pozove, pa tako svi uparađeni sednu u velike karuce, gore dva šljahteca, a dole dva „kupca”, jer badava, mada su gosti, pred šljahtecom ne mogu sedeti. Dovezu se u dvorac.

zaplašene ženske, ne njegova Sara, već gospođa Soka i Krečarka, poplašene, ili će poteru za njima poslati ili, što je gore, mogu još same doći, a to nije išlo u njegov račun. Pisma je sakrio. Kada se vratio, pitaju ga je li predao pisma.

— Sad neću više nikog pitati; hoću odavde upravo u Košicu. — To je još gore. — Već gore ne može biti, nego što je dosad.

— Sad neću više nikog pitati; hoću odavde upravo u Košicu. — To je još gore. — Već gore ne može biti, nego što je dosad. No pre nego što će se iz Žitomira krenuti, Krečar se pobole, padne u vrućicu.

i jeste izgledao primamljivo, demonski, pa kad se šeće u kratkom kaputu, sa šest džepova napred, a na levoj strani gore iz džepa mu viri svilena „šamoa” marama, svakoj srce brže kuca.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Zatim je opet nastajala gusta šuma, gore u planini, a za njom, kao ogromne kamenite zavese, stenje, vrhovi, vrletne zidine.

je glavno dovesti ih tamo, gde će prvi prevrnuti se pogođen, ali preziranje, pomešano sa sažaljenjem, pojavi mu se u duši gore, nego inače.

oficiri iz obližnjih francuskih logora dotrčavahu, stotine i stotine musketara i žandarma kraljeve garde vijahu se, gore‑dole, između dva živa zida, nepomičnih četa.

promrzla i otekla, i, videvši tih šest zgrčenih nogu, kao šest oderanih jagnjadi, Isakovič se jedva usudi da pogleda gore.

Uokolo, gore, vide drvene tremove, po kojima su promicali kaluđeri, kao crne senke, pod velikim kandilima, a na dnu dvorišta, iza

Ne dajući kaluđerima da dođu do reči, mada se od njih jedan ponudi da još jednom ide gore i da javi njegovu želju, Aranđel Isakovič, sasvim razuzdan, piskavim glasom, poče pred polazak da hvali sebe.

u kom je nepomično visilo zvono, u voćnjak, u kom su nepomično visile bezbrojne jabuke, u štale i tremove, u prozore gore, u kojima ne beše ni jednog jedinog pokreta, on oseti naglo, u mračnoj hladovini svoda, pod ikonama i kandilima, da

Pre, kada su se klali sa Turcima, videli su zapaljena sela, turske lađe, pune roblja, na vodi, kako prolaze, čuli su da gore manastiri, da siluju žene i bacaju uvis decu, pa ih dočekuju na noževe, a sad od svega toga ne beše ni glasa.

Uostalom, Isakoviču bi bilo dobro i da su ga okovali. Na dreku đeneralovu nije odgovarao. Kad ga odvedoše gore na balkon, nije se mnogo izvinjavao.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“⁷ Slično se gata i u Sremu. Da bi devojka iz Skopske Crne Gore saznala za kojeg će se „bećara“ udati, ona, uoči Đurđevdana, uzme tri češnja belog luka, pa dva od njih nazove kojim

). Udavača iz Skopske Crne Gore, da bi doznala da li će se udati za bogatog, srednje imućnog ili siromašnog momka, gata ovako: Ispod jastuka stavi tri

pravila odgonetanja „besmislenih“ znakova razotkrivaju se izvesne osnovne opozicije: levo—desno, okruglo—šiljato, dole—gore, koje su simbolički povezane sa načelom žensko—muško.

Muški atributi su: desno, gore, uspravno, dugačko, unutra (u kući), debelo, šiljasto, nemirno itd., a ženski su: levo, dole, položeno, široko, napolju,

Beži stra’u, izbaja te, iskara te, prekara te, prez gore, prez more!“ itd.¹⁶⁶ Deca se još brane i od vampira, karakondžula, noćnica, psoglava i drugih demona.

„Zle oči, oči uročljive, vele seljaci, mogu da poseku gore od sablje. Kad čovek pogleda u lepo dete, u napredno tele ili ždrebe, i začudi mu se lepoti, može detetu veoma nauditi

„Pošto kod drena uvek stoje po dve grančice naspramno, to on dve gore na dršci sačuva i samo ih ukratko obreže i savije.

(Vuk, br. 648) — Rđa se za zlato ne prima. (Vuk, br. 4652) — Udri zlo, da je gore (ko je od sebe rđav, n.p. žena ili dijete ne možeš ga bojem doćerati da bude bolje). (Vuk, br.

Ako je neko po prirodi, „po rođenju“ loš, ništa mu ne može izmeniti ćud („Udri zlo, da je gore“; „Vuk dlaku mijenja, ali ćudi nikada“). Sazrevanje je izgleda u narodnoj psihologiji vrlo važan razvojni proces.

“ Ako neko dete ovo tačno, čisto i bez zamuckivanja brzo izgovori, veli jedan izveštač iz Crne Gore, onda je ono „dobro za školu!

su lepa, slikovita i upečatljiva poređenja kojih su pune naše narodne pesme: „Sinu Miloš u polju zelenom / kao jarko iza gore sunce“; „Pišti kao guja“; „Kuka kano kukavica“; „Lepa kao gorska vila“ itd.

120. ⁵⁵ Pavićević M. M., „Narodno blago iz Crne Gore“, VEM, 3, Zagreb 1937, s. 176; Grđić Bjelokosić, L., isto, s. 211. ⁵⁶ Kordunaš, M.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Kad carica krštenje kćeri oglasi, neka pevaju vladike i patrijarsi, zlatna kandila nek gore u oltaru, neka kudeljnica pokrivač detetu prede, trgovac koji kroz carstvo karavan tera neka na uzglavlje spusti zlatnu

Za zavidnike, njima, care, ne treba gore kazne od zlobe koja im srce nagriza. ZA PESME Za pesme što u tankim lirskim košuljicama iziđu na posmrtne kritike

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

ljubavi rođene su tamo, na đubretu, i sve do jedne imaju ukus otpadaka i 6ojy onih zajedničkih stanova iznad nas, onih gore zavađenih stanara, malih smrdljivih gnezda u opštem haosu podozrivosti.

podsećali na leteće krave, ne sedi uopšte on, već samo ono što je preostalo od njega posle svih okršaja i trošenja tamo gore, u onom oblačnom gradu na koji neprestano pada smog — osećao se kao sopstvena ljuštura koja nosi njegovo ime, prezime i

za lulu, gde ima mnogo prijatnih stvari na okupu, mnogo lepih i udobnih stvari za oko, dobro je što sam tu, a ne negde gore u kopnu, gde je sada prašnjavo i znojavo, ulice puste, a svet kunja iza spuštenih roletni, dobro je, ipak je dobro što

Kontrabas je umesto pravih žica imao lažne, od kanapa. I tako, gore na galeriji, sasvim u tami ispod avetinjskog gipsanog svoda, zazviždah naš signal lažnom sviraču sa lažnim instrumentom

U letnjim noćima iskradali smo se iz postelja i stizali čak do Sinanove tekije, tamo gore, na brdu. Pritajeni iza njena zida, virili smo kroz korov u derviše, koji su, premazani zejtinom.

Kako odoleti? Otfikarim metlu i ponovo pod rukom osetim čvrstinu zgodnog, oblog drveta. Zamahnem dva-tri puta gore-dole, pa posle isečem i klis iz glogove grane.

Gde li su to naumili? A oni već mesecima izbezumljeno jure zadovoljstva, gore-dole, po obali, traže što prijatnije stvari, ukusna jela, što mekše krevete, kremove od kojih se brže tamni, što

Najgore mu je bilo one noći u Veneciji kada ga je naterala da bosi trče po kiši. Prehladio se. Još gore, kada mu je slupala kola — poslednju stvar koja mu je još preostala iz starog života.

— sve mamino na svetu, prolazi graciozno preko prostora za igru, a onda elegantan okret, dobro je, ovaj put drži bradu gore, sada je pred stolovima, to je onaj trenutak kada im se treba zabiti u tromi mozak, u srce, u oči — trenutak istine u

No, njena »dijana«, čiji je stražnji deo bio zatrpan paketima knjiga, opet je izdala; izgubila je sat i po nameštajući gore u brdima ventilator za hlađenje motora, čiji se zglob razlabavio, pa je stigla u Mesto pošto su sve prodavnice i pekare

uputstva za ovakve prilike, koje je negde pročitala, da se u bezizlaznim slučajevima ne vredi opirati (biće samo gore), nego se prepustiti na milost i nemilost i, možda čak uživati, kako je to preporučivao neki psiholog.

Matavulj, Simo - USKOK

Ja sad ne dopuštam da se grad ranije otvori! Ivanović se isprsi: — Gospodine, vi s nama govorite gore nego sa svojim soldatima! Vi zaboravljate da smo mi predstavnici ćesarskog grada Kotora, a ne roblje, ni vaše sluge!

— Daj bože! — reče pop i krenuše se svi. III Bilo je još dosta rano, te iako dolje po dubodolinama bješe već mrak, gore na njeguškom polju, pod širokim zrenikom, prema odsjevu snijegom pokrivenog Lovćena, bivaše sve vidnije.

Dotle se čudio kako silni plamen ne zapali slamni krov, ali tada vidje da je gore probušen otvor, koji se sve naniže širi, i da je taj otvor ograđen olijepljenim pleterom, te liči na izvrnut levak.

da je blagosloven i zbog te rabote, kao i zbog svake svoje, e bi bez krtole narodu bilo mnogo gore nego što je, kao što mu je zanago bilo bez nje.

Onu dočeka vatra s ruskih brodova i s novskih tvrdinja, te se umah raspršti. Vladika nas gore razredi u čete duž klanaca i povrhu njih skrivene i naredi da se ne bijemo svi jednak, no da pripuštamo neprijatelja,

Vladika otpravi Sava Plamenca u Pariz, gdje se nahodio ruski car, moleći ga da ne razdvaja Boku od Crne Gore, ali prije no što će se Plamenac i vratiti, dođe ćesarski đeneral Milutinović s vojskom i zauze Boku i pošljednji Kotor,

— Mislim ga odvesti gospodaru, na Vasiljev dan. I bez toga bjeh naumio poći gore toga dana. — Lijepo, vaistinu! — prihvati starac. — A mni li on ostati onamo, što li? — Kako ga je god volja, striko!

— Svršila, ja!... Evo ovako, sad ćeraj do gore, zakovčavaj... — I neće biti druge službe danas? — Na što druga?! Napojali smo se boga od prije zore dosad!

Ovaj ne izide gore, već ostade u Kotoru, pa u društvu s Vučetićem stane prizivati glavare crnogorske i brdske i čitati im ono grdno

kad je dužd vladao u Primorju; on je tražio da pored vladike bude još jedan glavar, te da njih dvojica, u ime Crne Gore, govore s duždom, kad treba što.

jada, a i mi njemu, koliko smo mogli, a rek’ bi da smo dosta, pošto se mnogo ljutio na nas i prijetio nam da će se naše gore nazivati crvenijem!

najprije u podugačko, usko dvorište, iza kojeg se diže druga, manja zgrada, sa širokim pokrivenijem hodnikom; vidio bi gore na hodniku odsjev plamena i čuo bi pjevanje uz gusle; popeo bi se uz kamene stube i, stigavši do sredine hodnika, našao

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

(Odlazi.) MATI: Luda devojka! Ali tako svaka mora malo da prozanati. Ja sam jošt gore činila. UGLED 10. DEVOJČINA KUMAČA I PREĐAŠNjA MATI: O, Perso! Otkud ti tako?

MUŽ: Što čovek više stoji, sve je gore. (Pođe.) MATI: Stani, kud bežiš, kad si junak? ŽENA: Odi, da ti vidimo poštenje. MUŽ: Beži, Lazo, dok si čitav!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

problematiku vaspitači pojednostavili do nedozvoljenih granica, svejedno da li su sami sastavljali loše pesme, ili još gore preglede, udžbenike i priručnike.

Tri sam zemlje prelazio, i tri gore pregazio, i tri mora preplovio- dok ga nisam ulovio, Plavog zeca, čudnog zeca,

od dečakovih rođaka-sanjara ovako govori o tajnama zemlje i sveta oko nas: Šta ti, bolan, znaš što se može naći ovamo gore ... Možda kakva starinska stvar, kakva ruda, pa i samo zlato... A i lekovite trave rastu po ovakvim kamenjarima ...

u svakoj reči ovaj ćirilski znak magijski je prisutan, sadržajno bitan, likovno utkan: prečaga, grana, gpeda, podiglo, gore, naglo i uglom ne mogu bez njega!

Evo pesmice: Kao prečaga, kao grana ili greda, G se podiglo gore, naglo se pod uglom i gleda. U ovoj logički besprekornoj rečenici, koja je opis grafičkog izgleda jednog ćirilskog

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ej, uram, rekne mi, nije dobro; izgubili smo i Peštu i Budim, i sad moramo da maširamo gore. ZELENIĆKA: Ta je li to istina, zaboga! SMRDIĆ: Tako mi soldat kaže. No umro nam je vojvoda.

SMRDIĆ: Može li što gore biti od ovoga? LEPRŠIĆ: Kod nas može, jer i sami buntovnici dobijaju zaštitno pismo, i dobra koja smo im kao rebelima

ŽUTILOV: Milči? NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gdi jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l’ se nje tiče, i sad vidim da je istina.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

2) KULTURNE PRILIKE Kulturno stanje srpskoga naroda pod Turskom u XVII veku bilo je nisko, izvesno gore no ranijih vekova. Ali prilikom seobe od 1690.

Rimske Imperije, vojvodine sv. Save, Crne Gore. naslednog gospodara Hercegovine, Srema i Jenopolja, i tako dalje. U Oršavi digne ustanak i kada je hteo da pređe u

Goru i za sebe Vasilije Petrović je hteo da uveri glavne činioce u Rusiji o davnašnjim odnosima između Rusije i Crne Gore i o značaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomaže.

Petrović je hteo da uveri glavne činioce u Rusiji o davnašnjim odnosima između Rusije i Crne Gore i o značaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomaže.

Istorijski deo je samo uvod, i tu se ovlašno iznosi topografija Crne Gore i ubrzo izlaže srpska istorija, zaustavljajući se naročito na zetskim i crnogorskim dinastijama, Balšićima,

On se prvi obraća svima Srbima »od Crne Gore do Smedereva i Banata«, piše za »sve Srblje od Adrijatičeskoga Mora do reke Dunava«, uvodi u srpsku narodnu zajednicu

O Joakimu Vujiću su suvremeni srpski pisci sudili gore no i o jednom od poznatijih starijih pisaca srpskih. Već tridesetih godina on je bio pregažen vremenom.

postao vladar, on je dobio titulu »naroda crnogorskoga sekretar«. I tu nije dugo ostao. Pobegavši iz Crne Gore, vrati se u Srbiju. 1831. je policajac u Beogradu, zapovednik (»bimbaša«) 2.

A on je i na tom radio, i bio jedan od prvih istoričara obnovljene Srbije i Crne Gore. Knez Miloš mu je dao titulu »istoriografa«. On je izdao u Beogradu 1835.

Knez Miloš mu je dao titulu »istoriografa«. On je izdao u Beogradu 1835. delo Istorія Cerne Gore odъ iskona do noviєga vremena.

od velikog književnog glasa koji je za života uživao, čitaoci su ga napuštali, a kritičari odricali ili, što je još gore, zaboravljali. On je ostajao kao pisac nekoliko komedija, koje su davali diletanti i putničke pozorišne družine.

ne zato što je osećao ljubav prema crkvi no zato što je takav bio red, što po utvrđenoj tradiciji vladar Crne Gore morao je biti vladika. On nosi crkveno odelo samo kada služi arhijerejsku službu, a to biva vrlo retko.

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokatkad, proviri nos i oko da vidi gdje je. I tako čitav dan. Gore mu je bilo kad počivaju, kad se zgrije i iziđe opet na zimu i nastave vožnju preko mraznih i pustih polja, preko

zapovjedničku notu: jače i brže lupali batovi, češće se razlijegala eksplozija, ljudi se naglije i užurbanije kretali. Gore se vidio on, crven, sa ispupčenim trbuhom, sa šeširom koji ga poklapa, mašući, pokazujući i upirući svojim štapom na

On je gore bio postao sasvim drugi čovjek, ne naličeći ni najmanje na onoga trbuška, sa licem za šalu i za smijeh, sa debelom cigar

ljudima, braći i rođacima; razlijegao se podalje iz hladovine veseo vrisak devojaka i lijeno, bezbojno smijanje žena; gore ležale razbacane ćuskije, lopate, batovi, kolica i drugi alati koji su bliještali na suncu.

samome sebi, svojoj radoznalosti da se upozna s tom devojkom koju je naravno zamišljao sasvim drukčije, bolje ili gore, koja nije bila rđava, koja je bila kao i sve ostale, i sve što je donio u sebi od tog poznanstva, bio je jedan miran

— Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla. Da, ona je umrla. Nje nema više ni za mene ni za tebe, ona nas je ostavila.

Sremac, Stevan - PROZA

— A što — čudi se Jova — zar bez saslušanja? — Uzmi kapu pa ćuti, pa kaži: berićatversun! Ne daj, bože, gore! — Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef.

Ne daj, bože, gore! — Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef. — To ti samo kažem.

« peva. Ponavljali su jednako da bi bar jednom lepo završili, ali sve badava; bilo je sve gore i gore. Umorni popadaju svi na stolice, kucnuvši se čašama.

« peva. Ponavljali su jednako da bi bar jednom lepo završili, ali sve badava; bilo je sve gore i gore. Umorni popadaju svi na stolice, kucnuvši se čašama.

Ali ja ne verujem u suvišnu revnost g. g. revizora; hoće oni i da preteraju i gore predstave stvar. Ne mora to sve baš tako strašno izgledati, jer da zgrada nije dobra, zar bi je g.

A možda bi i gore prošao da ga nije oteo Puja famulus, čovek miroljubiv. Već je petnaest godina kako služi u prosveti; on miri decu,

Radičević, Branko - PESME

Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

1843, 1. dek. PUTU KRAJ „Ja obiđo mloge dole, Mloge reke, mloga vrela, Gore, luke, stene gole, Mloge dvore, mloga sela; I opeta nigde kuta Deno mlađan da se stanim, Da s' nemirna manem

1843, 5. dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan Što kroz goru viri. A sa gore kraj potoka Stazica se dala, Jedna moma milooka Tu je rublje prala.

moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže I čudo ga snađe: „Jao mene, i do sada Šeta ja po gore, Ali ne ču još nikada Da slavuji zbore.

(1843, dek.) DRAGI Petli poju, eto zore, Zbogom, draga, ja odlazim, Tuđe dole, tuđe gore Valja meni da polazim, Ta za leto, za čitavo Odo, zlato, ostaj zdravo!

Cveće ljupko i dolinu, Stado, vrelo i planinu, Tiju reku, silno more, I pod nebom orla gore, I nad orlom šarnu dugu, I slavuja u tom lugu, I još njegov glas umilni Ti satvori, Bože silni.

“ „Samo, dušo, kad sam tvoj.“ To rekoše, izdanuše, Na zemljicu te nanuše Kô dva bora usred gore Kad sekire nji obore.

Skoči gore, odo na prozore: Vedro nebo nada mnom stajaše, Zvezda jasna do zvezdice sjaše, Tio nebo, tija i planina, Tija

Probudi se, izbavi se strave, Fala, Bože, te nije na jave! Skoči gore, otr teški znoj, Pa ostavi brgo odar svoj, Isturi se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga

pod oblaka, Pod nebo se digô tić i sada, Al' veseo nije kô nekada, Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti, Pa mu s' čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti, S kima dane prelepo probavi, Pa i sada mora da

Mome poju, momci podvikuju, Jošte malo, eto vinograda, Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole, čas gore, Momci klikću, a pesme se ore, „Živo, živo!

Zbogom, gore, mesta moja slatka, Puna lipa i debela latka, Puna tica, puna jagodica, Jagodica, prelepa đurđica; Zbogom, dole,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Daću ga onome svom najmlađem sinu, koji se preklani odijelio od mene i skrpio kuću gore u krčevini. Nek mu i sveti Jovan lomi noge po onim panjevima, kao i on. Imaće bar o šta tupiti onu svoju svetu sikiru.

je to narogušeni, čupavi Dane i djed je istog časa osjetio da je dolje u vrtači zauvijek ostavio svoje detinjstvo, a gore našao kamarata s kojim će odsad, nerazdvojno, krenuti novim putevima, u momaštvo.

Čuma me pokupila ako ti gore, kod svetog Petra, ne izmoliš kakvo lijepo mjestašce čak i za ove džandarske vucare koji drže pse po selu.

— Koje dobro, gospodine vodniče? Munižaba ispod oka pogleda ono sikirče i otpuhnu: — Zlo i gore, moj Đurašine. Valja nam spjevati pjesmu za onoga tvog pobratima, Peru Došena, a nikako ne ide.

— Ej, djeco, evo ide Otpadnik. Jeste li našli nešto gore oko bunkera? Otpadnik! Kad je prvi put čuo za to svoje novo ime, Mulić se poklopi kao pod pljuskom.

— Šta ćemo, moraš je dati. Trista ljudi gore gladuje. Momak povazdan mitraljez nosi, a gladan. Seljak se okameni u mjestu.

Sipa sa zidova malter i ujeda dim za oči, pa se još gore vidi u ovome vražjem sumraku, a velika je tjeskoba, pa ne možeš čestito ni razmahnuti ni udariti.

— urazumljuje ga Boriša. — Jedini komandir ima sat, a on je vrag zna gdje u ovoj noćašnjoj varici. — Pa da viknem one gore na cesti, možda neko od njih zna? — Ma jesi li ti lud, goveče jedno! Šta ćeš ako to budu Nijemci? — smiruje ga Boriša.

—Ama, šta ti je to halka, drugarice? — čudi se Marko. — Ja sam ti, brate, Šesta lička, otud od Velebit-gore, pa se slabo razumijem u vaše bosanske eglene. —Pa ono tamo.

— sve štokud po stražama i osiguranjima, pa nikada da te vidim. — A ja, kumiću, već treću godinu radim kod odbora gore u svom selu — ponosito guče usukani kum. — Nesebično dajem sebe za opštenarodne ciljeve ove naše borbe ...

Prolaze i kola s materijalom, gore se podiže tribina. Sprema se proslava dvadesetogodišnjice čuvene bitke u kojoj je do nogu potučena čitava jedna

Pridošlica izlazi iz kola i veselo pozdravlja: — Zdravo, Stevo, sokole, kako si mi? — Kako? Pa nešto bolje neg oni gore, veselnici, na brdu. — E, e, ti opet! — prijekorno će predsjednik. — Goniš uvijek ono svoje ter svoje.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Polako, čućeš zašto! Povedi i rezervnog, da možeš da ih menjaš. Čim spremiš, pojaši, ko da im repovi gore, tako pojaši!

SULjO: Ajde džarni tu vatru. Ako smo gladni ne moramo i da se smrzavamo. Lako je agi gore na minderluku; gori mangal, iza krstā naslago jastuke, a pred minderlukom žubori nargila! I to posle obilne večere!

MAJKA PINTOROVIĆA: Ne znam, stvarno, na šta se više žališ. Ajde, zrelo razmisli: zar nije moglo i gore da se završi? Reci po duši. Neću da kažem da tvoj brat nije i svoje račune u sve to upleo. Ruku na srce, jeste.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u te visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni koji čas se radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah

Kose joj šibaju, obrazi gore, oči cakle, a ona igra i peva. — Šta ti je? — pitam je sada. Ali ona glave ne diže. Kao da ne sme da me pogleda.

Čisto osećam kako se neke grudvice rastvaraju i krše u njenim nedrima pod mojim laktom. Čak mi i noge gore od njene toplote... — Ne slušaj ti njega... lud je on, lud! — kao da se pravda govori mi ona, zanosi se i jedva ide.

Svetlost bleda, a iz dubine, s pevnica, naizmence polazi i diže se gore pesma: „Roždestvo tvoje, Hriste, Bože naš!“ Pa jedva ako se izgubi u jeci zvona i prangija što jednako napolju

Jer cela kuća, još od kapije, od kaldrme ispod lozinaka do kamenih stepenica, pa gore, u kući široko predsoblje, kujna, gostinska soba, sa otvorenim vratima, prozorima — sve je izgledalo nekako svečano,

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Poslati takoga koji će ti haka doći: i opet ti j kažem da nisam se ja za te molio, gore bi prošao. No gledaj te mi pošlji za moje molitve jedan salandar novaca; znaš dobro da su molitve za novce.

Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Kostić, Laza - PESME

EJ, NESREĆO... E j, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha nego što si peska. Ta to nisu gore, to planine nisu što se tamo modre u golemom nizu; već masnice to su tvoga grešnog tela, bog je tebe šibô za precrna

Na Olimpu je pirovanje, čast, međ bogovima njemu u propast; peharima se zlatnim kucaju, od otkucaja gore pucaju, a čovek beži neda'nimice u gudure, u mračne stanice; al' ne dršće Prometej, ne dršće titan na kamenu, na

Kad se posle duge noći jave zraci nove zore, te pomislim, sad će doći sloboda na naše gore, da će hteti, ko će moći, dići narod bogu gore, te će biti jedan, srećan, neće biti Save, drine, i opet se tebe

noći jave zraci nove zore, te pomislim, sad će doći sloboda na naše gore, da će hteti, ko će moći, dići narod bogu gore, te će biti jedan, srećan, neće biti Save, drine, i opet se tebe sećam, budaline Savedrine!

BALADE ĐURĐEVI STUPOVI I Stoje prebeli Đurđevi stupovi, svedoci verni božje ljubavi, oblaci lebde nad njima gore, lagano brode lagano skore, kazujuć bogu molitve setne što im iz crkve doleću čedne, a kad im tvorac srdito grmne.

onda odlete za gore strmne. Stoje prebeli Đurđevi stupovi. ljubazni znaci božje ljubavi. ljubaznim licem na breg se smeše, a ravno polje,

Al' da ga čuje, žive duše nema, sa neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak čuje, verno ga

Al' da ga čuje, žive duše nema, sa neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je

Pa ni kamen mu mâ ne sprečuje, čak na dno pakla prodire mu jek, razbiraju ga dusi plamena. Al' onaj gore, taj ga ne čuje; već otvara Filišćanima sves', čuje ga mladi askalonski knez te zbori lepoj svojoj nevesti: „Delilo,

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

) Zato, sve što je gore rečeno o narodnim pripovetkama treba primeniti na njene najčistije primerke. Sastavljajući ovu Antologiju držali smo se

ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: — Hajde, — vele — ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži kod sebe, da se skinemo

Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako

A oni mu kažu: — Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku. Onda im zmaj reče: — Idite i kažite mu neka mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, neće mu ni kost s košću

zmaj stane pod kulu, razmetne ljutito glave — tri vrgne s desna na levo, a tri s leva na desno, sedmu pak, srednju, gore digne, pa sve živu vatru sipa. Pomrkne sunce i uvati se tama, reko bi da je ponoć.

Čovjek sad nije imao kud kamo, jer s vragom zlo, a bez njega devet puta gore, te joj reče da će zaklati kravu, pa neka bude jedanput mir.

dva dobra druga, koji su me amo spustili, i koji me još čekaju na ulazu u ovaj podzemaljski svijet, da me opet izvuku gore; zato, ako mi ne možeš dati i za svakoga od njih po jednu djevojku, onda ne mogu ni za sebe nijedne povesti, jer

je sad privezivao jednu po jednu djevojku za uže, i dao svakoj blaga koliko je koja mogla uzeti, a oni izvuku sve tri gore.

je orletica vidjela svoje tičiće žive, zaradova se toliko da je svojijem čudnovatim glasom zakrečala tako da su sve gore odjekivale, a naš Marko uvukao dušu u se, pa ni mrdnuti od golemoga straha.

Kad to spremiš onda mi dođi i ja ću te iznijeti. Ali moraćeš pri tome na ovo paziti: kad te budem gore nosila, čim ja i kadgod zinem, ti ćeš morati svaki put baciti u moj kljun po jedan kruh, jednog pečenog ovna i uliti

I dok ja sve to potrošim, ti ćeš biti gore. Naš Marko lati se sad posla, i bome spremi sve onako kao što mu je orletica rekla, pa ode k njoj i reče joj, ako

Ona se sad digne, uprti njega i sve što je on za nju pripravio na svoja leđa, pa hajd gore. Kadgod je ona zinula, on joj je bacio u kljun jedan kruh, jednog ovna, n ulio jedno vijedro vina.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud. LEPOSAVA (odlazi) SOFIJA (za njom): I ono brašno da se pokupi.

Dvaput, triput tako, pa će se odučiti. SOFIJA: Samo da ne učinimo gore. JEVREM: Gore ne može biti, neg što ti je. Evo ga gdi viče, sad da me ne osramotiš. SOFIJA: Braca, na vašu riziku.

Dvaput, triput tako, pa će se odučiti. SOFIJA: Samo da ne učinimo gore. JEVREM: Gore ne može biti, neg što ti je. Evo ga gdi viče, sad da me ne osramotiš. SOFIJA: Braca, na vašu riziku.

KUM: Bre ne govori; što su starije, sve su gore. Moja dok bijaše devojka, ništa se nije zlo čulo, nego su je jošt falili, „dobra devojka, valjana devojka“.

MANOJLO: E, kako to govoriš; a da se seti posle nekoliko dana, pa još gore. Bolje da mu kažemo sad. A, može biti, da ga je gdigod sakrio, pak smo se badava uplašili samo. ISAJLO: I to može biti.

DOKTOR (prođe nekoliko puta po sobi tarući čelo): Ne, ako ja ovako ostavim, jošt će gore bezobraznici napadati na mene. Odgovor moraju dobiti, kaki nisu čitali.

Ja vidim da je zlo. LjUBA: E, majka, menja se svet. STANIJA: Ja! Svet treba da se menja na bolje, a ne na gore. Kakva ti beše ono košnica na glavi? LjUBA: Šešir. STANIJA: Ja se prepado, kad te vide. LjUBA: A što? Zar nije lepo?

STANIJA: Kako ću da jem, dala si mi neku čorbu, nit je slatka ni kisela; prepeste me gore, dadoste mi neke vile da se ubodem.

NEŠA: Što je opet, majka? STANIJA: Ama ne znaš ko je gore, muško li, žensko li? Što govori, što radi, što peva, što čita, samo bezobrazluk. NEŠA: Ljubo, iziđi malo napolje.

ANICA: Gospodine, šta imate vi sa mnom? ADVOKAT: U prisustviju mome to ne ide, razumete li? (Diže je gore.) FEMA (đipi): Ha, izela te trpija! (Tresne Anicu dole.) ADVOKAT: Fema je svalila.

ADVOKAT: Puštajte, puštajte, udaviste me! FEMA (đipi gore, da bolje Anicu dočepa). ADVOKAT (se iskobelja): Maleferіatae! (Počne ji štapom makljati. One se raspuste).

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

(Oda gore i dole.) Šta si se usićila? Oćeš da te molim da govoriš? Jogunasti rode, neće me đavo od tebe nigda kurtalisati!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

I uopšte, ima li šta gore od osamnaest godina? Ima — sedamnaest! Pre svega, treba da znate da mački od osamnaest ne odgovara svaki momak.

— upita Džordž udarajući neprestano u tamburu, dok je svoje noge, dugačke najmanje dva i po kilometra, držao sasvim gore, na ormaru. Pušili smo kao ludi njegove duvane. — Pa, ništa ... — rekoh.

obično zakmečimo u sumornim sobetinama gradske bolnice, zajedno sa drugom nižerazrednom dečurlijom od zla oca i od gore majke.

Da čovek oseća kako bi ga takav tip ostavio na cedilu, mislim, na klackalici, baš kada je sasvim gore u vazduhu, a on dole na zemlji; mislim, da bi mrtav ladan sišao sa klackalice i ostavio vas da tresnete o tvrdu zemlju i

Kad se samo setim koliko smo Mišelino i ja putovali do stare Golfijane, tamo gore, u Košutnjaku! Najpre tramvajem, a zatim odvajanje pešaka — kraticom kroz šumu.

I da ću dolaziti gore u Golfijanu u belom dvosedu, grmeći na sve strane. Pomislih da nekako nije u redu što samo nas dvoje šipčimo peške

Ili, na primer, pesnik, pa krene da nas masira svojom poezijom? Ili, još gore — hipik, pa natera Anu da stanuje pod mostom, a mene proglasi za potrošačkog tipa? Jezivo!

Stravično iscerenog lica, matori, dubeći na glavi, ne prestaje da veze, onako odozdo prema gore: — A uveče, uveče tatica popije celu celcatu čašicu vina i onda buji-baji!

Kuhinja je zatrpana blaženo neopranim tanjirima, pepeljare se još puše kao bivši vulkani, a visoko gore, pod samom tavanicom, lenjo se vuku pramenovi plavičastog dima. Na tepihu dogoreva poslednji opušak.

dana sam prolazila pored njenih velikih izloga i tri dana sam viđala svog matorog s nekakvim proposima od zla oca i od gore keve, kako se neprestano smenjuju za njegovim stolom.

bih i izdržala, ali šta da radite kad podignete slušalicu a idiot vam pušta muziku s gramofona i ćuti, ili, što je još gore, kao zaljubljeno diše ravno u vaše uvo? Prvo, to me golica, a drugo — meni ne dopada preko žice!

Pošto ih nema dovoljno za svirku, uvale svom izlapelom dedi gitaru u ruke, nameste mu prste kako treba, gore na žicama, i viknu: „Drž de, mator!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Fijuk metka: muk - Gnjilane. S rogovima u pletivu ore đavo Krvnu njivu. Cepte stabla, gore vlati. Gine krava u pojati. Sred kućice, u pošasti, glogovina počne cvasti.

Žar-krilima dusi biju o planinsku misteriju: prosipaju diljem dola živog žara troja kola. Od sijanja širom gore božji kuti zažubore. Zrak sa duše čak zaranja u zavese od oranja i zasipa crne stope jablan-lišćem s prve strofe.

Sa Boranje, nevid-gore, oblaci se zavijore i tukući žito, polje preko Cera odgrgolje. A sve potom što se čuje munja palcem potpisuje.

Suvarak ja sam, krckav prasak suške iz tmušnih šuma krstom gore Fruške. Tek listak žut sam među inocima. Krivuda pismo: ruka mi je brena a inicijal senina je sena, bez

me, šume kad zahuje, u tihost stočim hlòrofil s oluje; i krenuv gorjem, ili bilo kuda, tek šapor pustim: Iza sedme gore pod kruškom pir je Demetre i Flore. Vilenjak biljni jasne se sa duda. III Zatrubi zlokob s ruba pamtiveka.

- Trznem strunice: treperav instinkt samoubice, tanan, prošumi razornim rujem. Oblinom brega gore gloginje. Žubori prostor osinjim zujem. Boluje šuma purpur-boginje, toplo umire.

U srcu gajim ljubav gostoprimstva, a crnim sjajem gore kupinjaci: veselu kratkom krunisani zraci. Ne teče mleko poljem dobročinstva, već vajno veje pepeo slavuja sinonim

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Čuj, Aleksa, moju nevolju: od jutros kako mi je trbu počeo muziku pravi ti, pa jednako traje; a ti znaš da ja na muziku gore mrzim nego na čumu. Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim?

JELICA: Ah, kako vas benajdigujem! ALEKSA: Zašto? Izvolte i vi namoliti gospodina oca da vas vodi gore, pak možemo zajedno putovati. JELICA: Ah, daѕ würde mіch überraѕchen; ali jedno mi stoji na putu.

JELICA: O, molim, Lidija je samo ćuteći potvrdila da Lauzusa ljubi; tako isto i ja ljubim. ALEKSA (đipi gore i uvati je za ruku): Vi mene ljubite? O, bozi, pomozite mi da moja čuvstva izrazim. (Poljubi je u ruku.

Samo mu nemojte kazivati da ćemo gore polaziti, jer on za te stvari slabo mari, pa nam neće dopustiti. ALEKSA: O, dokle samo vidi izvore moji prihoda,

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Sa biljur-češljem tu sjedi vila, orao pada krvavih krila; tu nam se Marko prestavio. A kad pogledaš sa vrha gore vidiš u dolji — treperi more, bijele se jedra sjajna ko dan, to plovi Mačor kapetan; vije na vjetru zastavu ratnu,

U njenoj sjeni oporo se rađa čudesna sprava, čarobna lađa. Na njoj će ljudi jednom da jezde visoko gore gdje trepte zvijezde i kud se dječak, po poslu svom, penjȏ po stablu prosenom.

prede li, prede: „Pođem ti jednom, delijo stara, u lov sa mačkom Pekmeza cara, idemo žurno kroz neku raž u pravcu gore Debela Laž; u mene puška odlična roba, valja mi više od šuplja boba, u njega topuz iz drena suva na strah i trepet

Kod vrapca, kažu, to nije varka, traženi dječak čekaće Žarka. Putuje društvo kroz gore strane, divljinom strašnom bez staze, puta, nad njima šume prastare grane i kroz noć mrku patuljak luta.

Ponekad, opet, u osvit siv, niz klanac neki promakne div. Jednoga dana družina slavna nađe se srećna na kraju gore, pred njima puče ravnica travna, ljulja se, šumi zeleno more. Zanjaka Sivko: „Ovo tek valja, evo i čkalja!

“ rekoše na to drugara tri, pa dalje kreću tražeći sreću. Prošli su mnogo pitomih dolja, lisnate šume i strme gore, dok najzad stigli do nekih polja, kad tamo — gledaj! — miševa more!

Uzalud Žuću na putu dugom iz trnja svakog mamile zeke. Išȏ je vjerno za svojim drugom, gazio gore, plivao rijeke. Često ih moćne oluje biše uz bljesak munja i vjetra huk, peklo ih sunce, kvasile kiše, jurio noću

Oblak se priča o mlinu roji, Ima li nekog da se ne boji? II A blizu gore, uz njivu prosa u šupljoj bukvi živio Ćosa. Stan mu je čudan, mnogo ne vrijedi, ljetos ga Ćosa oteo medi.

“ Pokrenut vještom Ćosinom rukom, zaigra žrvanj sa divljom hukom i pođe poslu svom, a usred gore, u istom trenu, Brkonja div se iz sna prenu i poče strašan lom: „Na noge, divi, drugovi smrti, ovamo gvozden bat!

Večeri jedne podigoh glavu mjesecu punom na nebu plavu, kad gore mišić, glavom i bradom, sjeo na mjesec, glođe ga kradom.

Protiče veče i vatra plamti, a mačak priču starčevu pamti. II Godine gore ko tiha svijeća, ribaru starom svijaju pleća, snaga se topi, oko se muti, vremena teška starina sluti.

Plavi se nebo ko šator sveden, odjuri zima na sever leden, a navrh gore, u sami mrak, sinu još jednom čudnovati zrak: ostatak snega, bleštav i beo, putnice zime poderan veo.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Vidite tamo onu kulu na obali, sa vrteškom? To je gospođa markiza sprovela vodu čak gore do zamka pomoću električnih motora; ceo zamak ima svoje osvetljenje.

Uz ostrvo je vrlo živopisna šumica puna ptičije graje. Gore, sa vrha, za čas još viri pocrnela crkvena zvonara koja je na vrh sela, zatim je apsolutna usamljenost.

Kada ona reši, stvari idu uvek dobro i s ljubavlju. Ako želite da čitate popnite se gore gde postavljaju sto za večeru. Morali su upaliti veliku petrolnu lampu. Penjem se kroz mrak uskim drvenim stepenicama.

— Da se niste povredili? Trebali ste da viknete da vam osvetlimo. Rekla sam dečaku da vas dovede gore sa svećom čim dođete iz šetnje. Izvolite. — Hvala. Smetam li vam dok radite?

Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio. Pade mi na pamet: — Ali život naš ne zavisi samo od nas i naših porodica. Svaki dan ga može potpuno izmeniti.

Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Pokaži im međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje. „Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže — To su moje

„Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže — To su moje kršne gore, Kuda Srbi srpski zbore”. Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje?

Samo gore, na visini, Još se bele puste ravni. I gavrani s krikom lete U večernji suton tavni. Al' kraj reke, u dolini, Gde travi

ZIMSKA IDILA Zima je pokrila snegom doline i polja ravna, I tavne, visoke gore. Vihori snežnoga praha Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti, I listak poslednji vene od zimskog studenog

Za tim se razgovor čuje. To se komšija Panta sigurno iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje. A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa

Reke se zamrzle rano, A sneg od osam stopa pola je i gore krio. U jedno studeno jutro, kad majka ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više.

Ostaše mu mračne gore, Gde se Rudnik nebu penje I pod nebom orli bore, I ostade suro stenje: I tu spomen slave stare Diže crkve i oltare.

A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

— Iguman se diže. Na ulasku samom Stajalo je momče, uvijeno tamom. U njegovoj ruci što je gore diže, S upaljena luča rujni plamen liže. Dim se vije, mota — i koluti jure U kapiju tvrdu i zidine sure.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Kroz otvoren prozor vidim spava gospodar s rukom na balčaku. I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči. Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog. Ruka se jedna spušta na moju glavu. Sviće. Treba da uredim postelju.

Sad biraj, carstva ti se nude, bitka se i kroz oblake vuče. Zlo je i gore, iza groba se opet tuče i dobru tvoje seni dvojnici hude.

Gledajte kako vatre gore na vrhu vetrovitog brega i ne pitajte me zašto sâm na konju jezdim daleko od sela i tražim lekovite trave za mnogu

hrane onima na putu što prose svakom ko zaluta da se nahrani dok pada kiša kao iz kabla jedan kabao velik pošalji gore krilatom stvoru kabao napunjen radostima Svedok treba da se probije kroz svoje svedočenje, ono nije potrebno.

se rascepio um i naiđoše pošasti kao da se nad Srbijom do sada rat nije zbio raspukla se burad oko Fruške gore i u Župi i na smederevskom groblju alkoholni val pređe preko Save i preko sve tri Morave uz Timok da podigne sav

Zar čitavu noć bez žene na vidiku jednu noć dugačku suvu i prozuklu? O ne to je gore od napasti oštrih! Anđeli istrubite zoru!

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Ni ja nisam, pravo da vam kažem. Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću. PROKA: Pa niko nije...

Više mu dođe kao soba, ali nije za spavanje, jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro. (Pođe ka stepenicama i svi za njim.

SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom. MIĆA: A Proka? SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore. MIĆA: Pa gde ću ja? SARKA: Jedino još nije zauzeta pokojnikova soba, ona gde je umro.

Tamo su opet Proka sa Ginom. Uzeli onu sobu gde stoji pokojnikova kasa i Gina po ceo dan plače kraj kase. A tamo je gore Trifun; našao u trpezariji jedan stari špil karata, pa sam samcit igra, a deli udvoje. SIMKA: A koju si sobu ti uzeo?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ne boje se nikakve kazne više, jer vide da im sada predstoji najteža dužnost i najveća opasnost. Gore biti ne može. Hteli bi još malo daha, života — makar komandant puka vikao i pretio.

Idi kod one gospode gore n neka ti oni dadu napismeno. Došao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednu kratku,

Mirna sremska ravnica prelivala se u zracima sunca na zalasku i gubila se u daljini među plavkastim brežuljcima Fruške gore... Nigde nijednog neprijateljskog vojnika... Otkuda onda ovaj lom!...

Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo. Iako umorni, gladni i žedni, vojnici zapeše da riju.

Posle one tragedije, oni se ne uzbuđuju mnogo. Jer ma šta se desilo, gore biti ne može. Ne zanima nas više ni pravac marša. Išli smo u pravcu Drine, odakle dopiru učestali pucnji topova.

Pitaju vojnici kakva je situacija. Ali mi smo toliko premoreni, da samo digosmo ruke iznad glave i oni razumeše: gore biti ne može. Čudi nas samo upornost komandira. Baterija bez osmatrača je kao slepac bez vođe.

Vozari u hodu pojahaše, posluga se, posle toliko vremena, pope na prednjak. Pred nama, pokraj puta, gore neke vatre i, kroz lupu točkova, kao da čujemo neko cviljenje.

— Gospodine kapetane, jako žalim što mi niste drug, pa bih vam rekao nešto — upade Dušan. — Crnje i gore mi ništa ne možeš reći, nego ovo, da se vratim natrag.

A pomoći ni s koje strane... Dva naša šrapnela pojaviše se gore na vrhu. Onaj poče opet da tuče šrapnelom, vršeći sigurno poslednje popravke, i pucnji naših topova slivaju se sa

Cevi su se kretale brzinom parnih klipova, pucnji su se slili u jedinstven tresak... Tamo gore zapurnja zemlja, bateriju obavi taman oblak od dima i prašine, dok iz jedne kare suknu strašna eksplozija i crn, gust

“ Dotle pamtim. Ali kako sam se sručio ovde u selo, to ne mogu reći. Znam samo da sam video gore kada jedan upre pušku u mene... — Dakle, zahvaljujući vaškama, ti si spasao svoj život...

Njihova jedina dužnost je da se staraju kako ćemo mi da poginemo... I dok su zveckali groševi i dinari, gore na položajima prašte puške, a povremeno pisne i poneki kuršum iznad naših glava.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

A dečje oči, upravljene na njega, gore, gore, kao žeravice... »Bože, kako je ovo lepo! Što i ja ne bih mogla ovako. Baš ću da ogledam...

A dečje oči, upravljene na njega, gore, gore, kao žeravice... »Bože, kako je ovo lepo! Što i ja ne bih mogla ovako. Baš ću da ogledam...

Gojka ne sme vređati, jer je upravitelj — može ga odjuriti; Ljubicu još gore... uz nju je pisar. A ovamo Gojko mu jednako izdaje nekakve oštre poruke za Ljubicu, pa stane na vrata i sluša hoće li

i tako dalje — stajaše napisano na toj hartiji. Dole potpis: »Upravitelj škole orlovičke «... a gore na vrhu velikim slovima: »Kraljevsko-srpska osnovna škola orlovička. Br. 34.« Baš zvoni!...

sumoran pokrivač zagasite tamne boje, iz koga neprestano sipi ona sitna, vlažna, dosadna izmaglica, koja ukvasi čoveka gore od pljuska, a traje danima, nedeljama... Sokak se raskaljao, pa nigde ne možeš nogom zgaziti od blata.

— Eto ti, brate... šta ćeš više!... Rečeno je sve. Ako oni gore imaju najmanje obraza i ljubavi prema školi... ne, makar ne imali prave ljubavi, ali makar poštovanja — onda će ti, brate,

Ovo se nigde u svetu ne dešava... A s tobom što bude: od premeštaja neće ništa gore. — Da li da zavedem u delovodnik? zapita Gojko, savijajući ispisanu hartiju i ostavljajući je u kaput. — Razume se...

Ne može još da se pribere od straha. Noge, mu drhću, i on se jednako osvrće oko sebe, očekujući kakvo novo, još gore zlo. »Šta je ovo ?... Ima li u svetu pravde i istine!... Dokle će ova stradanja i muke ?... Bože, ima li te!«...

I ti juče cvokoćeš u zatvoru od zime, a danas joj pružaš ruku!... — Šta ću ?! ... Da teram dalje, meni je gore... — More, vidim ja sve: ti bi se i sad smatrao za najsrećnijega, kad bi ona pristala da bude tvoja žena, a?...

»Šta imam da se plašim ili veselim, mislio je ranije. Ja moram da radim, a oni gore moraju da vode nadzor nad nama. Kad ne radim, zna se šta me čeka, pa ma ko bio gore. Ta mlađi smo, pa se mora slušati !

Ja moram da radim, a oni gore moraju da vode nadzor nad nama. Kad ne radim, zna se šta me čeka, pa ma ko bio gore. Ta mlađi smo, pa se mora slušati !«... Ali sad oseti kako mu spada veliki, ogroman teret s glave...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Ovcama nema čobana, Do jedno dete Radoje, I ono ludo zaspalo. Budi ga Janja sestrica: “Ustani gore, Radoje, Ovce ti za lug zađoše!

A ja lego, da pospavam, Progovori bela vila: “Ustaj gore, mlad vojvoda, Otud ide čudno čudo, Čudno čudo neviđeno, Straota je pogledati, A kamo li dočekati!“ 17.

“ 39. Oj višnjo, višnjice, Digni gore grane! Ispod tebe vile Divno kolo vode. Pred njima Radiša Bičem rosu trese; Do dve vile vodi, A trećoj besedi:

“ 40. Bacala devojka Za oblak jabuku. Zaostala jabuka Gore za oblakom. Bratila Devojka Sve redom oblake: “Oblaci, oblaci, Draga braćo moja, Vratite mi natrag Zlaćenu

“ 41. Vita, vita jelo Uzvij gore grane Da naši junaci Ne polome perje! 42. Ovi dvori paunovi, A pendžeri đinđerovi, Tu mi sedi mlado momče

72. Isteklo je žarko sunce ća iza gore, Obasjalo mladoženji bijele dvore, Pred dvore mu kolo igra, pjesne se poju, Ves’o ti je ovi danak, moj mili Bože!

“ Snaha njemu tiho odgovara: “N’jesam rasla bora gledajući, Već tvojega brata čekajući!“ 76. Šta se beli gore na planini: Da l’ je inje, da l’ belo kovilje? Nit’ je inje, nit’ belo kovilje, Već se beli na kumu košulja. 77.

“ 105. Šta se sija kraj gore zelene? Da l’ je sunce, da l’ je mjesečina? Nit’ je sunce, nit’ je mjesečina, Već dva zlatna roga od jelena.

“ 111. Tekla Sava na kamenu sama, Na njoj Mara platno bijelila. Majka Maru kroz tri gore zvala, Mara joj se kroz devet odziva. “Jesi l’, Maro, platno “Nisam, majko, ni do vode došla.

Ako b’ te bratu trgala, Brat mi je ošô na vojsku. Ako b’ te dragom trgala, Dragi je od men’ daleko: Preko tri gore zelene, Preko tri vode studene. 123.

“ 128. Djevojka je tuđina bratila: “O tuđine, Bogom pobratime, Privedi me priko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.“ Tuđin junak na Boga pogleda, Prevede je preko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.

“ Tuđin junak na Boga pogleda, Prevede je preko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja. Dovede je na hladjenac vode. Stade junak trudan počivati, A djevojka lice umivati.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: Da ga sretnem na ulici, mislio bih da je običan seljak! GINA: Taj je pre rata gore u Sinjevcu, da izvinite, silovo koze! VASILIJE: I to je danas postalo vlast! GINA: Neće da se smiluje nikom!

VASILIJE: Zar može čovek da bude tolika zver? GINA: Nije on zver, nego nešto gore od zveri, nečovek! (Ulazi Blagoje, sa flašom u džepu) BLAGOJE: Šta je Drobac tražio ovde?

Odbrani onu uspaljenicu belosvetsku! JELISAVETA: Nemoj da ti ja siđem tamo dole! GINA: Ma nemoj da ti se ja tamo gore popenjem! BLAGOJE: Gino, jesi pobesnela? GINA: Jesam! Dodaj mi nešto da ubijem kurvu! SIMKA: Gino, ne budi luda!

Ovako ne znam, pa sama zamišljam, a zamišljam mu gore i krvavije nego što oni, krvnici, mogu da izmisle! DARA: Zasad se pouzdano zna da ga ne tuku! SIMKA: Otkud znaš?

SIMKA: Otkud znaš? DARA: Nisam kazala da ja znam! Ali znam ko zna! GINA: Ako ga ne tuku, onda je, znači, još gore! BLAGOJE: Zašto je gore ako ga ne tuku, budalo? GINA: Zato što znači da je počo da priznaje!

Ali znam ko zna! GINA: Ako ga ne tuku, onda je, znači, još gore! BLAGOJE: Zašto je gore ako ga ne tuku, budalo? GINA: Zato što znači da je počo da priznaje! BLAGOJE: Šta on ima da priznaje?

GINA: Nisam videla ja, nego Blagoje! Evo ih, dolaze dovde! A odavde se nastavljaju... i idu gore uz reku! DARA: Da Dropcu poveravaju da nekoga uhodi, ne verujem! To bi bilo previše komplikovano za njegovu pamet!

GINA: Jezik presekla! DARA: ...ili, još gore, zato što je sve priznao i izdao, pa više nemaju šta od njega da izvlače!

DARA: ...ili, još gore, zato što je sve priznao i izdao, pa više nemaju šta od njega da izvlače! GINA: Tebi je gore ako je priznao, nego ako je umro? DARA: Ako je umro, bar je umro kao čovek, za svetu stvar!

DARA: Prvo treba da pođemo tragom, da vidimo gde ide! BLAGOJE: Ide gore uz reku! DARA: Znam, videla sam! Možda će do nečega i da nas dovede! Imaš li kakvog oružja?

VASILIJE: Nije prag, nego je obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep! JELISAVETA: Bili u boci, ili ne bili, sutra nam treba putovati! Treba putovati, a ne znamo kuda!

JELISAVETA: Sve, što je ikad bilo, pa makar kako da je bilo, Moglo je biti i mnogo bolje, ali i mnogo gore, nego što je bilo! SIMKA: Plašim se da nam nikada nećete oprostiti! VASILIJE: Nemamo mi zašta da vam praštamo!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv. Zavejaše gore mećave snega, Nestaše šume, brda i stene. Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv. Nemamo ničeg.

Na najgoroj krpi sanja, blagodari, blagosilja. Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa. Da pršte grme i gore u mržnji, razočarana, u besu. BELE RUŽE O, nemoj doći kad te zovem. Noć mi poslednja ostade divna, lekovita i beskrajna.

Predamnom na otoku tamnom i crnom, sa jednim manastirom neveselim, kao tajnom. I mislim: i da ga ima tamo gore, ako me vidi pod jadrom sanog, u kom se zraci plode. More, i ja ostajem tužan ipak svake zore.

Što ne bi pošla na vrhunce, ko kraljevi i vođe? Silnija ste no jarko Sunce, nek vam se klanja ko prođe. Ta grlili smo gore od vas i nosili na oltare. Pa kad Isus ne spase nas, vaše će ruke stare.

Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom. Beograd, Braće Nedića 29, 1920. STENjE Danas sam bio tako veseo! A sad?

jutarnjim jednom i vi zaigrati, sa srebrnim lukom, u bezdan nebesa biserno sivi, sa Šara, sa Velebita, sa Fruške gore. Zatrešću višnje iznemoglom rukom, na gradove vaše bele, da ućutkam jednom drečeće gajde i pijanke nevesele.

tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na život, vedro, i beskrajno, i kod nas, nebo, i senku Fruške gore. I, tako, bez zvuka, smeh će moj padati, sa nebesnog luka. I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja.

Nedeljama ne vide svoje žene. Lampe ih muče, neće da gore. Dovode ih do škrguta zuba. On mi nudi mesta na svojoj postelji. Gore se dotle igra brodova smirila.

Lampe ih muče, neće da gore. Dovode ih do škrguta zuba. On mi nudi mesta na svojoj postelji. Gore se dotle igra brodova smirila. Naš par je bacio mrežu i sad je i mi spuštamo.

Sad kopa mreža“ – mrmlja kapetan Vico – „biće škampa“! Bolja riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore‑dole i ćute. Motor lupa kao srce.

Bolja riba je dole na dnu i samo kad je mesečina jaka diže ribu gore. Svi hodaju na palubi gore‑dole i ćute. Motor lupa kao srce. Po vodi kao da počinje da treperi mešavina rumenog zlata i srebra. Brod kao da stoji.

Krajem XVII veka to je bio rascijanski garnizon. Gore, na bregu, gde je onda bila tvrđava, sad je velika bazilika, sedište arcibiskupa, primasa Mađarske.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Humovi, gore u daljini, stene— Sav je predeo kud pogled okrene Blistao kao nekad stari Eden Pre negʼ iz nega Adam bi izveden: Kad

Kad iznenada, vijor... Kada mu kolo do nje stiže Zaigra se, zavrti, Dohvati dete i diže Pa ga u svom vrtlogu Ponese gore Bogu... Svi stoje bledi Od straha— Svako zadivljen gledi Gde se daleko u visini Beli ko malo klupče praha...

) Kod tebe? Gospođa u crnini: Jeste... Ostavimo grobove na miru. Mrtvi pripadaju Bogu, njima je dobro. Gore je živima kad ostanu samohrani. Ali Bog je milostiv. On podiže naše mrtve u živima.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

„Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje? Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih?

“ Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore-dole uveličavajući time svečanost.

— a strepim da li ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa ostalima. I on me pogleda prezrivo, pa zgušenim glasom, punim srdžbe i gneva, izgovori: — Sramota!

— opet će onaj prvi govornik. — Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore, mesto da se spasemo.

za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.

kao da su pale s Meseca (a ne vide kako i pored njih i pored nas prolaze svakodnevno tolike individue koje su mnogo gore nego da su s Meseca pale), a već njihov stereotipni crven končić što se, ne znam, provlači kroz delo, kuda li,

podbuli od spavanja, neki dremaju stojeći, usta im poluotvorena, oči zatvorene, a glava im klimata levo-desno, gore-dole; zanijaju se po dve građanske glave malo jače, udare se, preznu, oba političara pogledaju tupim pogledom jedan

Doduše, hvale ga da je bio od sviju njih najspremniji i najinteligentniji, al' nekako zanesenjak. Ništa nije gore nego kad čovek uvrti sebi neke bube u glavu. Našao se on da ispravlja nešto.

” Ministar ga premesti. Ali, na žalost, zemlja mala, a rđav glas daleko ide, te ga tamo još gore dočekaju i, šta se drugo moglo raditi, već to čudovište što piše pesme, ministar, u interesu ugleda državne službe, pa

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Smej i žagor, vrisak i pesma, prolamaju se iz njive u njivu, preko cela nedogledna polja, preko čitavog mora gore — hraniteljke...

vazduh, na nebu svetlucne po neka zvezda, pronese se po neki zalutao oblačak i opet zatrepere zvezde, a tamo iza gore ukaže se rumena, blešteća svetlost, misliš požar...

Tada ti se izvlače mršavi vampiri iz groblja, vukodlaci iz jazbina, vile iz gore, veštice iz odžaka, drekavci iz potoka i svaka prokleta utvar, što radi o glavi čovečijoj. To je najstrašnije vreme.

I kud će sad Milica Đokina da se seti ponoćnih strahota, kad joj još obrazi gore od poljubaca i mišice od žesnog štipanja!...

Ona im je tako omilela, kao onima gore čistota. U ovaj drugi red »mladića« spadao je i on. Inače se zvao: »gospodin Mojsilo«. Bilo mu je oko 45 godina.

Ova neizvesnost, ovo neprestano očekivanje da plane na tebe vatra iza svakog trna i vrzine gore je, no da čovek stane pred neprijatelja i bori se na život i na smrt.

Da li od straha ili radoznalosti, tek mi za čas istrčasmo uza stranu i nađosmo se u nekom gustom trnjaku bez gore. Počesmo da idemo pažljivije. Čuje se vikanje od lanca, koji je pred nama.

i dolina, i lete zajedno sa hukom studene košave, koja pišti I fijuče oko sniskih pletarica, pa se ponese dale, preko gore i dubrave, ne znajući va stanak ni preponu...

Za bogomoljca nema veće kazne. Šta je gore, nego kad ti svetac molitvu ne prima! Da bi bar izbacio iz glave misli o kući i selu, čiča Pera se rano krenu iz

Pa onda poče svađa, najpre u drugoj sobi, a posle i pred njim, i tako sve gore... A kud će on sad ? Kad li će mama doći... ili možda neće više ni doći ovamo, nego će sad njega odvesti k njoj.

— Koješta, kao baba! Zovni koga, neka te istrlja, pa da vidiš... — Trljali su me, vala, mnogi, pa ništa... sve gore... Posle nedelju dana Stanko pođe da zvoni na večernju, ali ne može da iziđe uz stepenice.

se sutra dan Marko, po jutrenju, založio hlebom i počeo nešto po baštici da čeprlja dadoše mu znak sa zvonare da požuri gore. Trebalo je zvoniti. Marko ne prekide svoj posao, niti se zapita: »Koga li to valja oglasiti ?

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Kako to? IVKOVIĆ: Ta već znate da je načelnik u zavadi sa Ilićem, pa... ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio; tek čuo sam da je načelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića!

JEVREM: Ja to, bogme, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu. JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu! JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik? JOVICA: Veli, moramo naći drugoga!

Tako je to u politici. A, posle, nemoj ti da misliš da su ti samo to izmislili, izmisliće oni tebi još nešto gore. Ne brini se, izmisliće ti!

MLADEN: Tako, viču! JEVREM: Ama, šta viču, pobogu brate, šta viču? MLADEN: Svašta! Jedni viču: dole!... Drugi: gore! Jedni: ua! Drugi: živeo! SRETA: Odoh ja da vidim šta je to. JEVREM: 'Ajde, boga ti! SRETA (odlazi).

DANICA (završila je prepis i odlazi iz sobe Ivkovićeve). MLADEN: Viču: živeo narodni poslanik, dole, gore! I... ne znam šta još viču. JEVREM (Spiri): Ama, pa oni će sad ovde pod prozor, je li?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti. Pred njegovim očima lebde oni gore spomenuti velikani, i on se ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji se »Sibira« ni u kojoj formi; bori se, pobeđuje, biva

sujete i kaćiperstva njihova i tražio za njih potpunu emancipaciju, ravnopravnost i pravo glasa, kao jedini lek protiv gore navedenih poroka njihovih. Žurio se sa ovim (to jest sa pravom glasanja), dokle nas nije Amerika u tom pretekla.

A ja na tebe svu nadu polažem. — Ama ne brini se ti. A je l’ sam mu se samo ja naturio. Gore mu napasti ne treba. A ja, znaš, onako lijepo s njim i opet ćeram svoje. Eh, okle sam ja, ne može on meni doskočiti!

— A dobro ga trpio svet! — reče začuđeni Krsman. E, pa zlo se trpi dokle može; svet veli: ne daj, bože, gore! — pa trpi kukavac sinji.

A ljudi ka’ i ljudi, trpeli dok se moglo, to njegovo tirijanstvo; sve ka’ vele: ne daj, bože, gore! E, pa i njima jedanput dogore do nokata, pa vele — tu Mića zavali fes — vele: jedanput se živi, jedanput se mre, pa

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Spava Mikica čelom nagore, Spava Steva čelom nastranu. Internatski mačor spava najgore, To jest gore, na tavanu. Ono što prolazi, to se ne vraća: Spavaju složno kao braća.

„Kud i zašto da trčimo?” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!) „Kud bilo, u šir il u dilj, Gore, dole, pokraj, mimo, Napred, jer je napred cilj!

Jer seljaci ispod gore Jelice Misle da su bistri kao pčelice, I da nije čudo što je Vesela U prestonici dičnoj našoj uspela.

ROTKVICE Rotkvice — obrazi im rujem gore — u gomilicama nešto ćućore; pognutih glavica, crveno-sjajne, šapuću rosne baštenske tajne; a lišće njihovo ćuti,

LjUBAVNA PESMA Bio jednom jedan maslačak. I bio na nebu beli oblačak. Oblačak gore, maslačak dole. Gledeći se, počeše da se vole. Dođoše vrućine nečuvene i maslačak poče da vene.

„Ne, tu nije reč o Starom Avdi, Već o jednakosti, bratstvu i pravdi, A meni, iz ponosne Crne Gore Ti ideali od rođenja u srcu gore, Za pravdu bih dao života sedam (Al ovaj, prvi, nizašta ne dam!

reč o Starom Avdi, Već o jednakosti, bratstvu i pravdi, A meni, iz ponosne Crne Gore Ti ideali od rođenja u srcu gore, Za pravdu bih dao života sedam (Al ovaj, prvi, nizašta ne dam!

Bog sveti zna koliko sam noći proveo, tako, kunjajući po redakcijama. Setio sam se tramvaja koji su, gore, u Sredačkoj, spavali isto tako neudobno, kao i ja.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

ekspediciji, ali koji su u većini slučajeva sporedni, i pri proučavanju morskih dubina vrše se samo uzgredno pored gore pomenutih glavnih poslova. A ovi se obavljaju na načine koji će ovde biti izloženi u najkraćim potezima.

Šmit je pronašao kolevku i tih larvi u gore pomenutoj oblasti Atlantskog okeana. Tu se, na tome mestu, nalazi jedan okeanski ponor, sa istim životnim uslovima kao

Evo, ja telefoniram onima gore u brodu da nas uzdignu za dvaestinu stopa i... izbegli smo opasnost; prošli smo iznad potopljenog broda ne dodirnuvši

»Evo nam javljaju se oni odozgo sa broda; javljaju da se gore približuje bura. Ali nemojte se za to uzrujavati. Dosta puta sam posmatrao buru na površini okeana, sedeći mirno u

Vidite, i ovde se talasa, ali je to lagano, odmereno, bez besnih sudara valova i one huke i grmljavine što se čuje gore na površini.

Rakić, Milan - PESME

PRIZIV Pomeni me u molitvama tvojim Kad sunce pada za daleke gore. Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim.

u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas tamo gore grube neke sile Stegle, i ne dadu ni reči ni dela, Stvarajući od vas. duše moje mile, Jadne Prometeje bez poleta smela!

— Vas, spomeni moji, svetli ali krti. Lavež, vika, graja. Pokliči se ore, Juri hajka kroz poljane i kroz gore, I ostavlja pustoš na utrtoj stazi.

čoveka, I bučno vesele tajanstveno huji, Zapevaće negde skriveni slavuji, I priroda cela zašumeće strasno, I pola, i gore, i bašte, i vrti, Sve što u njoj živi pozdraviće glasno Svečani dolazak ravnodušne smrti. Zaćutaću tada.

I ne videh ništa. Ni daleke gore Zabrađene tankim velom magle plave, Ni ritove mnoge što spokojno gore Kraj obala mirnih nepomične Save. Ti prođe.

I ne videh ništa. Ni daleke gore Zabrađene tankim velom magle plave, Ni ritove mnoge što spokojno gore Kraj obala mirnih nepomične Save. Ti prođe.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Ali sjenku što mu šće trovati te je u zbjeg sobom uniješe među gore za vječnu utjehu i za spomen roda junačkoga? Već je u krv ona prekupata stoput tvoju, a stotinu našu!

li, ako Boga znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo

Sve su naše glave izabrane! Momci divni, isto kâ zvijezde; što su dosad ove gore dale, svi padali u krvave borbe, pali za čest, ime i svobodu. I naše su utirali suze vješti zvuci divnijeh gusalah.

Što je ovo evo neko doba te su naše gore umučale, ne razležu ratnijem klicima? Počinu ni rđa na oružje, ostade ni zemlja bez glavarah. Nekršću se gore usmrđeše.

Počinu ni rđa na oružje, ostade ni zemlja bez glavarah. Nekršću se gore usmrđeše... Ujedno su ovce i kurjaci, združio se Turčin s Crnogorcem, odža riče na ravnom Cetinju!

Povede se roblje crnogorsko!“ Pokliči se onoj narugasmo: kakvo roblje sasred Gore Crne! Pjan, rekosmo, pa misli da poje. Dokle dvije jedna iza druge: cik! cik!

Beg Ivan beg, junačko koleno, boraše se kao laf s Turcima na sve strane u gore krvave. Polu zemlje Turci mu uzeše, no pošto je svu obliše krvlju i pošto mu brata izgubiše, zmaja ljuta vojvodu

Divne žertve vidim na gomile pred oltarom crkve i plemena; čujem lelek đe gore prolama. Treba služit česti i imenu.

i umnim tvarima, koji si se milosno sklonio djejatelne oživit členove malom mravu kâ gordome lafu, — provedri mi više Gore Crne, uklon' od nje munje i gromove i smućeni oblak gradonosni!

Dočekaše Šenđera vezira uvrh ravne gore Vrtijeljke i klaše se ljetni dan do podne. Ne kće Srbin izdati Srbina da ga svijet mori prijekorom, trag da mu se po

Pa sam čuo i za vaše gore. Porodica sveta Prorokova zna junaštvu pravednu cijenu. Lažu ljudi što za lafa kažu da se miša i najmanje boji.

Najgore im pak bjehu tavnice pod dvorove đe dužde stojaše; u najdublju jamu koju znadeš nije gore no u njih stojati. Konj hoćaše u njima crknuti, čovjek pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka nesretnjega; oni ljude sve

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Sobe | je raskošno iskitio najskupocenijim ćili mima, i starim i skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i zlatne zarfove.

narodni posao, bilo za kakvu novu školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doći.

I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu

Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obično sedeo. Ponizno, sa strahom, ne smejući od veličine — jer takav im

— Dođoh, — kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara. A već kad bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala. Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro.

„Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži Trifun“. I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu, — a zimi dole, u onoj velikoj, širokoj sobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao.

Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore, staroga. A međutim on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio,

Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.

Tako i muški; i oni su živeli nekim „njihovim životom“. Nigde ih nije bilo. Ma da im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa čivčijama i davanje

I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo nakraj varoši, kupili kućicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli živeti.

I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito

I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje

Pandurović, Sima - PESME

— Čili magla siva, Plodni vetar poljanama briše. I videćeš da se bujne, preke, Talasaju naše moćne reke; Naše gore da hučno romore Kao nada koju srce traži U slutnjama kojih nema više; Vetar duva, proleće miriše...

U životu ovom mi jedino znamo Da nam zbog nje biva i gore i bolje; Da smo, i kraj našeg razuma, još samo Igračka trošna njene krute volje; Da nad nama ona suvereno vlada, Bilo

U meni se strasti svih vekova bore. Prolaze junaci s Gospodnjega groba U zamkove svoje gde kandila gore, S mačevima teškim, u ponoćno doba.

Po pustoj zemlji kud su prošle vojske Napuštena sela u daljini gore... NOĆ SLUTNjE Spavaj mirno, čedo moje; Sve je mirno... Zvezde stoje. Ni dah poći nije pirn’o.

Namenjen za žrtvu tajanstvenih sila, Stari hrast je bolno gledao sad gore, Gde oblaci beli u osvitak zore Putuju daleko...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

mnogo skromnija no što je bila pređašnja, ali je ona nastavila povjesno značenje one prve; u njoj sjeđahu gospodari Crne Gore; u njoj bivahu velike narodne skupštine; mnoge ponosite glave, što gdje drugo zorno zborahu u ime careva i kraljeva, taj

Gospodar Crne Gore, mudrac, državnik vojskovođa, svetitelj, sve to u najvećoj mjeri, a nadasve veliki mučenik, kakvijeh je malo zemnu koru

Nategoše oroze. Koraci se čujahu kroza šušanj. „Ne pali ni jedan dokle moja ne plane!“ reče polako Otaš. Iz gore iziđe, pa se ustavi na kraju ledine, jedan — brkati Crnogorac. Za njim još trojica.

Navrsta ih duž nji a on stade u srijedi. „Polakote sad vi krajnji, sve za nama, a kako koji iziđe na pomol gore“, reče Otaš, mahnuv glavom put ivice brine pred kojom bijahu, „onako legni svaki i čekaj moj znak.

“ „To i ja mišljah, Gospodaru, no ne umjedoh da iskažem! Koliko je Crne Gore, Primorja, Zete i Hercegovine, krštene duše tu nema, koja te ne ljubi, koja ne čezne za tvojim blagoslovom a ne drhti

Te! ovo malo snijega po okrajcima, da i njega nestane ubrzo, dobro bi bilo... Ha! doći će mu glave ovaj gore zvjezdan! Neka ga!... Ne znam kako je loza ponijela, hoće li biti vjetar otrunio pupove...

dugo zadržao od crkve do kuće, jer na svaki korak sretao je i stizao ljude iz drugijeh sela i daljijeh krajeva Crne Gore. Bjehu to znanci Petrovićâ, Kustodićâ i drugijeh brastava njeguškijeh.

“ „Ama, čoče, može biti da te i mine tavnica!“ „Ne zbori o tome molim te... Ne znaš ti što bih je pretrpio, gore i sto puta gore od tavnice. Ne znaš ti ko su oni... Pa i da nije toga, vrnuti se neću nipošto, nikad, ni za kakvu...

“ „Ne zbori o tome molim te... Ne znaš ti što bih je pretrpio, gore i sto puta gore od tavnice. Ne znaš ti ko su oni... Pa i da nije toga, vrnuti se neću nipošto, nikad, ni za kakvu...“ „Neka, neka...

„U potonju reče“, odgovori Mita, „da nema te ljubavi, pa ni te sile, koja bi ga mogla iz Crne Gore pokrenuti; da će u njoj živjeti do svog suđenoga dana.

Kurjaci se izvlače iz rasječina i špilja, pa se šunjaju na domak gladama, gdje obično gore veliki ognjevi, te blenu i ne smiju im se primaći; ali miris živa mesa, nagoni ih da se zapanje na mjestu.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

stihovanim poslovicama naročito se kazuje ono šta je u životu — po narodnom shvatanju — lako a šta teško, šta bolje, šta gore, a šta i najgore, i ne retko nizovi takvih izdvojenih ili i izmešanih deseteraca služe guslarima kao šaljivi uvodni

s psima drugujući / i junaku s rđom putujući; Bolje ti je izgubiti glavu, / nego svoju ogrešiti dušu; Sastalo se zlo i gore, da se malo dogovore).

Zasukô brkove kao vilaš rogove. Zateže se kao kobila u vršaju. Zgrčio se kao jež. Zdrav kao jelen iz gore. Izgubljen kao brav u tuđem krdu. Izišao kao mara (u proleće) na sunce. Ide kao guska u maglu.

— Odgovori onaj koga zapitaju: kako mu je ime, a on neće da kaže. Teško tome koga vode, a još gore koga nose. — Odgovori u šali onaj koji se vodom ponudi. Štakara na dvije noge.

— Pauk po cvijeću bere jed, a čela skuplja med. — Na ljutu ranu — ljutu travu. — Udri zlo, da je gore. — Kad ideš vuku na čast, povedi psa uza se. — Zlo ni na vojsku ne gine. — Jedno se zlo iz drugog snuje.

— Daj zlu što možeš, za ne dat’ mu što i ne možeš. — Zlu dobra ne učini, da te zlijem ne plati. — Ni gore bez vrleti, ni šenice bez snijeti. — Ko vetar sije, buru žanje. — Zlo rađenje gotovo suđenje.

— Zmija, kad ne može da ujede, repom ošine. — Ko svakog sluša zlo čini, a ko nikog još gore. — Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada. — Ugljen, ako ne ožeže, on ogari. — Tko zlo čini, zlo i čeka.

— Tko zlo čini, zlo i čeka. — U rđavu čitluku vazda rđava godina. — Zlim zlo, bez zla još gore. — Tko se tuđem zlu veseli, neka se svome nada. — Sve što je zlo — u nevreme dođe. — Zlo se lako ne zaboravlja.

— Mučno je sastavit’ dva dobra zajedno. — Dobru se nadaj a zlo ti ne gine. — Udri dobro da je bolje; udri zlo da je gore. — U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne pokudi. — Zlu se ukloni, dobru se pokloni.

— Vrag i sam sebe nije dobro učinio. — Ne boj se onog kom nisi dobro učinio. — Nitko čovjeku gore ne učini neg’ on sam sebi. O IZGLEDU — Kakav izgled, taka i prilika. — Dobar izgled dobru dvorbu tvori.

— Ko dobro počne, on je na pola radnje. — Tko dobro počne, bolje svrši. — Tko zlo počne, gore svrši. — Čij je početak, toga i krivica. — Dobar početak, — laki svršetak. — Rđav početak (ište) kamiš u glavu.

— Onako živi, da i posle možeš živeti. — Tko zlo žive, gore umire. — Um za morem a smrt za vratom. — Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede.

Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je; pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje!

21. Dva se brata preko plota za brade vuku. 22. Dva stupca u nebo udaraju. 23. Dvije gore uporedo rastu; jedna cvati, a ne rodi; druga rodi, a ne cvati. 24.

Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo

” A oni mu kažu: „Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku. Onda im zmaj reče: „Idite i kažite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, ne će mu ni kost s košću

svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka nego išao bos.

Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je, pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje!

” Probudi se car i uplašen prevrne uzglavnicu i nađe pod njom travu žutu kao žukovi cvijet, te poteci na konju put one gore đe mu je rečeno.

” On nje ne slušajući uzjaše na svoga konja, pripaše svoju sablju i povede svoga psa, te put one gore. Kad dođe u goru, ulazi jednu babu đe sjedi na jednom kamenu stancu, i drži u jednoj ruci štap, a u drugoj nekakvu

” Kad se ovi siromah probudi nađe sve pod uzglavnicom kao što mu je dijete na snu reklo pa onda put one gore, kad u njoj nađe rijeku, on pokraj nje hajde, hajde, dok dođe na izvor.

šćer blagu kao andio, dobru kao kruh, da joj u onome mjestu nije druge bilo, a pri tom bijaše i lijepa kao vila od gore, visoka kao jela, a tanka kao šibika, a rumena kao jabuka i u licu bijela kao gorski lijer.

je i grdila od kud je god išla, patila je glađu i golotinjom da bi je samo kakogod sa sveta nestalo; al što je ona nju gore držala, to je ona sve zdravija i lepša bivala.

Sveti Sava - SABRANA DELA

A kolenopoklonjenja treba samo u crkvi negovati kada se poje „Bog Gospod“, kao što gore pisasmo. A u ćelijama vašim kolenopoklonjenja da budu dok se molite.

ustav i ključeve, kao od same Presvete Vladičice naše Bogorodice, i prilazi ka igumanu, blagosilja ga iguman po gore pisanom blagoslovu kao ekonoma, i njega istim načinom da proizvede, samo okrećući na ime eklisijarhovo.

A setivši se još nečega, prekinuću reč. GLAVA 40 O bolnici i o bolničarima Rekoh gore nešto malo o bolesnoj braći našoj. Igumanovoj volji naloženo je sve što se tiče brige o njima.

(Mt. 7, 13) Onoga koji ispunjava ovaj ustav koji napisah ovde u ovoj ćeliji, koga vidite da želi i ljubi gore napisano, bilo da je star ili mlad, a takav će se naći među vama, koga ostavih da živi kao moj učenik u ovoj ćelijici,

I tu Svete Gore preosvećeni, i bogobojažljivi, i hristoljubivi, i crnorisci i sve osvećeno crkveno sveštenstvo nerazdvojno od njega beše,

“ A kada je došao osmi dan toga meseca, reče mi: „Čedo moje, pošalji mi po oca duhovnog i po sve časne starce Svete Gore, da dođu k meni, jer se već približava dan ishoda moga!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

GOSPAVA: Nigde nikoga, a on priča! STAVRA (i on je već prišao vratima): Otišli i oni koji su ga popeli gore! IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane! (Svi izlaze.

STAVRA: Ne vidim, ali to ništa ne znači. IKONIJA: Držim li ja kafanu, ili ludnicu? VILOTIJEVIĆ (s pauzama, kao gore): Kako? U čemu je čovekov identitet? Pa u lektimaciji, u čemu će drugom da bude? Aaa, mislite moralni?

CMILjA: Iste smo ti mi sreće. Meni se, ko noćas, slično desilo, ako nije i gore... IKONIJA: A ta njegova strina, švalerka, kažeš, Drži radnju za otvaranje rupica?

U Mladenovcu? U Paraćinu? U Ćupriji? I šta ako presedne u Lapovu? Ili, još gore, u Stalaću? Šta ćeš onda? ANĐELKO: Ništa ja nemam s tim! ISLEDNIK: Kolko ja znam, imo si puno motiva!

IKONIJA: A i ta vaška, Trifun Tripković! Gospavi da se prestavlja kao voskar! CMILjA: Onoj nesretnici još gore, kao profisor! MILE: A i ona blesava, pa veruje! STAVRA: Nesretnik se svačemu ponada!

Oni koji su došli na pratnju stoje nad Anđelkovim grobom i gledaju uvis, u nebo. Kao da gore, u nebu, vide Anđelka.) CMILjA: Oslobodio se briga zemaljskih, veselnik!

) CMILjA: Oslobodio se briga zemaljskih, veselnik! IKONIJA: Sad se on, sa desne strane, međ pravednicima gore odmara! MILE: Oni koji su ga ovde dole šupirali, sad mu gore kažu izvinte!

MILE: Oni koji su ga ovde dole šupirali, sad mu gore kažu izvinte! CMILjA: Dobio dvosoban stan, sa pogledom! Nameštaj sve sami mahagonijum!

TANASKO: Šteta za ono piće i škembiće! PROSJAK: A vama dvojci? MANOJLO: Sa nama ti je ispalo još gore! Austrijska ofanziva, klanica, na naš sektor tuče jedanes cevi, od toga četiri velikog kalibra!

Stanković, Borisav - JOVČA

Levo, od trema na doksat vode drvene stepenice. Gore, na sredini, do uzlaza stepenica dvoja vrata, jedno do drugih, zatvorena, s obeju strana od njih po dva prozora,

MAGDA (dolazi s leva iza kuće, pod stepenice, spazi snahu svoju gore): Došao? MARIJA (prstom na ustima daje joj znak da ne viče): Došao!

Nisi trebao, jer (pokazuje na Anđu gore) sad, od ovolikog srama, šta joj još ostaje? Ili u svet da ide ili u bunar da se davi! MITA Neće, neće da se davi.

VLADIKA (ulazi, blagosilja Velu koja ga ljubi u ruku, pogleda na doksat, polazi stepenicama). VELA (otrči brzo gore Jovči): Tato, evo vladika ide! JOVČA Ako je. Sigurno prvi put dolazi. VLADIKA (popeo se, ide Jovči).

Odmah, što pre! Moraš!... II Velika raskošna soba Jovčina, zastrta teškim ćilimima. U dnu, vrata s prozorčetom gore, za sobu gde je kupatilo; ispred njih poređano odelo.

Aferim, prijatelj-Jovča! Otvore se časkom vrata na kujni, jedna snaha u nanulama sa svećom ode gore u Jovčinu sobu, otvori je, zapali još sveća i vraća se u kujnu; druga sveća, s težim koracima, ispadne iz kujne i

(Penje se s prijateljima i varoškim sviračima, iza Sofije koja im svetli uza stepenice; Sofiji): Za nas gore gumendžu, i kafe, odmah! A deda -Trifunove čaše i zarfove stambolijske!

SOFIJA (odmahne im samo rukom, zamakne u kujnu). Pauza. U sobi, gore, utišaniji žagor: »Ako, ako, prijatelju! Aferim, Jovče! pa tiha, meka, čežnjiva svadbarska svirka.

JOVČA (kad je spazi gore, izdiže se više još, jedva se uzdržavajući od besa): Ovamo ti! MARIJA (sa svećom, smeteno, zadižući šalvare da se ne

Oh, teško nama! TOMA (predano): Hoću, nano, hoću za nju, sve, sve. MARIJA (pogleda gore, seti se da treba ugasiti svetlost gore; prema kujni): Velo, Sofija, gde ste? Hajde, kćeri, ugasite gore, zatvorite!

TOMA (predano): Hoću, nano, hoću za nju, sve, sve. MARIJA (pogleda gore, seti se da treba ugasiti svetlost gore; prema kujni): Velo, Sofija, gde ste? Hajde, kćeri, ugasite gore, zatvorite!

Hajde, kćeri, ugasite gore, zatvorite! VELA i SOFIJA (odlaze gore, gase, vraćaju se opet u mrak kujnski). ARSA A gde ćemo ih posle?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom, s gorećim i punim ljubavi srcem, ovi moj

je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne smemo ni misliti, bojeći se da ne progledamo.

Jednim slovom, da zadugo ne zaglušam, odvali mi jednu duzinu udaraca tako goreći[h] da usijato gvožđe ne bi moglo gore žeći.

ujedanput pređem iz Srema u Dalmaciju, iz Dalmacije u Korf, iz Korfa u Moreju, iz Moreje u Svetu Goru, a iz Svete Gore u Smirnu.

Zna sveti car šta govori — i vino veseli srce človeka. Ništa ti nije gore od nevesela i namrgođena čoveka. A ti otuda, stari Malenica,jadan, što si umukao?

Svi vidimo. Eto, vidite oca N. iz manastira N. iz Fruške Gore, koji je od prvi[h] i najimuć[n]i[jih] manastira u Sremu.

Arhim[andrit]: „Muči, boga ti, gospodaru Malenica, jer od tebe će zaludu iskati. Ne iz Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu grešljiku ni slomljena novca.

kakvo, sokrovište našao, zaklinjući ga sa suzamˊ u očima da mi dâ savet kako bi[h] ja mogao koliko pre u one blažene gore doći, gdi se čovek može popustinjičiti. Leto, za putovanje dobro vreme.

Penjući se gore, prišapće mi Nika da ja odgovaram na ono što budu pitali. „Ne staraj se”, rekao sam mu. Bilo i[h] je oko desetak.

A najpače, poznavajući mužestveni harakter i pošteno srce sviju slavenoserpski[h] naroda od Črne Gore do Banata, uzdam se da ćedu s ljuboviju primiti moja predstavljenija; poznaće moje čistosrdečno, bespristrasno i

Spustimo se k Rakovcu, no stranputicom naokolo, jer sam ja tu poznat bio, pak ti sve izmeđˊ Fruške Gore i Dunava put Zelengrada.

Jedva to izrekne, kad ti svi skoče na njega, gore žene nego ljudi, (zašto su svi prestali bili od igre i muzike i slušali naš dišput), nitko i ništo naričući ga.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Tetka bi se prošetao gore-dolje, ispred njih, pa bi zamahao prutićem, a na to bi se složili glasovi. Bakonjine su oči sjaktile, prateći svaki

Jeto sam zbog njega jedan dan odija, pa se jeto ni vidili nismo. Kako je to!? — I zvrljevski knez dostojanstveno ode gore. Bakonja mu strča u susret. — Ma šta ovo čine vratrine? — reče on djetetu. — Izgone ljude iz kuće sv.

Tetka, čim bi se zatvorio, zapali lulu, pa hodaj gore i dolje kroza dvije sobe. Puši čovjek, bobonji nješto u sebi, pije vodu, pljucka, hoda i hoda, dokle ne padne mrtav sustao.

Aja, gospe mi! — Muči, beštijo, zašta bi čovik lagâ — veli mlinar. — Oni jesu slobodni, ali iz guste gore, a onako višto... Svi začavrljaše. Dundak prišapta nješto govedaru, koji se izvrati nauznak od smijeha.

u osam časova, pa bi, jednakijem, odmjerenijem korakom, otišao do kraja hodnika pa se vratio do drugog kraja, tako gore i dolje četiri puta, pa bi se vratio u sobu, sio na najnižu stolicu, a noge digao na krevet.

Tada bi opet izišao na trijem i prošao na gore i dolje osam puta, pa bi se vratio da se odmara kao i prije. U početku desetog časa „učinija bi dvanajs šetnjâ“, kako on

Stricu je bivalo svakoga dana gore, te se malo i odmicao od njega, a i koliko je mogao da razbije brigu, nije tražio, i posta mučaljiv.

Ćosić, Dobrica - KORENI

je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju. Pa zamahnem da bijem, onako kako to ja umem, iako me zubi u korenu bole.

— Beži od mene, zmijo! — Ne viče: boji se da Simka ne čuje, pa sikće šapatom. — Ti si nešto mnogo gore. Ja sve znam, pa ćutim. Vidiš li kako ova moja pati? Čula me!

Hrčeš... Majka i Bog kaznili me tobom. Zašto si me tukao? Zato što sam ti sluga u kući, što više radim i gore živim od svih nadničara. Koliko sam hlebova namesila i ljudi nahranila. Oči i ruke izgorela sam na ognjištu.

U otvorenim očima igraju plamenovi, izvijaju se, zapliću u gužvu i gore u praznoj, ogromnoj glavi. U ranu zoru Anđu popusti groznica.

Obema šakama steže čašu i kroz žućkastu rakiju gleda u sebe, u vatru što ničim ne može da se zagasi, u kojoj gore i raspadaju se reči bez smisla, neizgovorene i tuđe.

Mi smo oduvek voleli da dižemo bune. Mislilo se ovako: gore nego što je sada ne može biti, a ako dođe bole, čist je ćar. Ako se glave pogube, nikad nisu ni bile naše.

Da li je ovo ta velika nesreća njihove kuće koju je on još od Badnjeg dana stalno predosećao? Može li još nešto crnje i gore da ga snađe? Mogu i na robiju da ga oteraju. On se nikada nije bunio protiv vlasti. Zašto da on plaća očeve grehe?

može izdati i prokazati vojnicima! Niko neće znati da je to ona učinila. da pobegne? Kuda? Gde može da se sakrije? Gore će biti ako pobegne. Pošten ne beži. On nije kriv. Nema nikakve veze sa očevom politikom.

Sav je sebi iscepan u duge. Pukotine između njih nemaju dva. Po tim provalijama veje poznat miris ženinog tela: u tami gore sve zapamćene i nezapamćene noći, posle nekoliko meseci prvi put je trezan legao da spava. Trezan? Proverava se.

Bio je ubeđen da su u senjaku zakazali, razjareno je jurio gore-dole pored plota, po jabučaru, činilo mu se da uz svako stablo stoji pripijen Tola, kidisao bi, opipavao, pa bi nešto

— Roza je bela kao sir. I oči su joj bele. Kad se ona, Švabica i tuđa vera, petla oko Simke, biće nešto gore od ženskog. A naopako je i radio Đorđe. Je li to lepo što je Tolu naterao da me bije?

Celo telo mu je u senci, samo mu bela brada i raščupana kosa tiho gore, i crne se oči kao dva stara, crvotočna lešnika.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Carica gnevno nabra obrve. — To je užasno! Još gore: to je nedopustivo! Na carskoj odeći lik nekakve bedne vezilje! — Carica zatopta nogom, uporedi lik devojke kraj jezera

Da je oblak, spustila bi se na vrh Srebrne gore, okupala u moru, potrčala za zvezdama i pticama. Devojčica uzdahnu. Iz svog betonskog dvorišta, ograđenog visokim

— Udaraj! Šta čekaš? — smejali su se i bodrili zavađene. »Bio je Poglavica u pravu!« pomisli Đavolak. »Ni ovi Gore nisu bolji!« — Dang, bang! — učesta Đavolak da baca čičak. Aj, kako se grad komešao!

Joj, kako je uživao Smejačko klizajući se po travi nakon kiše, kako jadikovao Plačko: — Ovo je grozno! Ovo je još gore nego ići u školu! Sam vučeš kuću, sam nabavljaš hranu, a još si i tako malen da te može svako zgaziti! Pa i te trave!

Zar i ovi oko mene nisu lagani i žuti, svi žuti?« List jasena podiže pogled uvis i postiđeno saže glavu. Visoko gore, na već ogoleloj grani, jedan jedini list zelenio se i pevao: — Najzeleniji sam, najlepši, niko mi nije ravan!

A jednako, i na ove dole i na onog gore, sunce je bacalo svoje jesenje zrake, dok se vetar lopovski šetao između grana.

A ako bi i počeo da priča, već nakon prvih reči imao je želju da kaže: video sam Zlatnu krabu... S lažima je bilo još gore. On, koji nikada nije lagao, sada je goreo od želje da bilo šta slaže.

Kakav sjaj! Baš je budala što nije ranije napustio senovito morsko dno: šarenije je, mirisnije, lakše se diše tu gore. Da mu je da se vine u nebo, da poleti za oblacima, za pticama!

Svuda, dokle je oko sezalo, carevala je tišina, rasli mirisi trava, otkida le se zvezde i latice cveća, a gore u visini plovio Mesec i sam nalik na veliko srebrno jaje. »Mora da mi se prisnilo?

»Gle ti nje!« pomisli jaje i uspravi se. Ptice su ponovo mogle da mu se dive, ali jaje se više nije radovalo. Tu gore, na samom vrhu planine, osećalo se užasno odbačeno i usamljeno.

Kako da zna? Oko njega bila su pola nalik na ona koja je ostavio, iste kuće, isti ludi. Jedino vrh Snežne gore koji se belasao u daljini bio mu je nepoznat. Začudi ga što niko ne zna šta se na tome vrhu nalazi.

Ali, pred suton, ranjenih ruku i kolena, on stiže na sam vrh Snežne gore koji je s oblacima drugovao. »Možda mi je ovde i kraj?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

i zato nikada ne učini ono zbog čega svakog dana stigne u trouglasti park pod kestenovima: nikako da pretrči, dok gore zelene baklje (ili crvene, njega to ne obavezuje), taj razmak koji je, jednom, davno, već pretrčao, nikako da pređe tih

Slavi se praznik, Velika Gospojina. Dok ispred manastira, pod dahom leta koje izmiče, započinje slavlje, gore se, u odajama manastirskog konaka, završava drama: u manastirsku trpezariju ušla je, dakle, Ljubica i uputila se

u prizemlju, u gotovo trideset odaja, prodavale su se namirnice koje su dunavski trgovci donosili sa svih strana sveta; gore, na spratu, u dvadesetak odaja bile su izložene najfinije tkanine uglavnom sa Istoka.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Malena sam... i zvezda je mala, Što se tamo gore zasijala; Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja, A ja imam samo uzdisaja.

Pod nebo se dig’o tić i sada; Al’ veseo nije k’o nekada! Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti, Pa mu s’ čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti’, S kime dane prelepo probavi, Pa ih sada mora da

Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: „Živo, živo!“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori.

Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome.

Br. Radičević VIII VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je ka'no lepi dan, Što kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, Stazica se dala; Jedna moma milooka Tu je rublje prala.

“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže, I čudo ga snađe. „Jao mene, i dosada Šetah ja po gore, Ali ne čuh još nikada Da slavuji zbore“.

Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega vrelo sunčanje O lakše, lakše, kroz gusto granje! Đ.

„Kad s' okrepiš na tome studencu, Tada ćemo poći gore k vencu; Ići ćemo stazom i vijugom, Ići ćemo proplankom i lugom, Onom visu“ - „Što je nebu blizu.

Srpski doli, puni rajska čara, Srpske gore, željo moja stara, I potoci što žubore tudi, Mrtvo srce još za vama žudi, Za potokom, za zelenim lugom, Za slavujem,

starim drugom, I za poljem rosnim i zelenim, I za lipom, za mirisom njenim, Za pesmama što se tuda ore, Što se ore od gore do gore!

drugom, I za poljem rosnim i zelenim, I za lipom, za mirisom njenim, Za pesmama što se tuda ore, Što se ore od gore do gore!

Oko svakog svetlog groba - Baš ka' gore oko zvezda Povesnica priča ovo: Hvatalo se neko kolo, Kolo mlado, kolo novo, Nove klice stara nada, Novo cveće stabla

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

nepregledne ravni kruta se je gora uzvisila, osnov joj je od čista rubina, a sva gora masa brilijantna; veličinu gore tronodržne i prelive njezine svjetlosti svi pogledi i voobraženja u ponjatnost dovesti ne mogu: ova tajna visokog

Navrh gore tron se gordi visi i palata prevječnoga cara; vječnosti je ovde kolijevka: ovde se je ona okrunila svetom rukom

Oko gore prestolodržeće četiri su gore od almaza, previsoke, u pravilnom redu; iz njih biju četiri fontana sa žalošću plamteć

Oko gore prestolodržeće četiri su gore od almaza, previsoke, u pravilnom redu; iz njih biju četiri fontana sa žalošću plamtećijeh lučah; debeli se njihovi

“ „Vidiš - kaže - one legione te su blizu gore trononosne, po ravnini što su na gomile do bregovah r'jeke besmrtija?

uredi vijenca pravilnoga, no debljinom strašna, pa se poče vrćet sa hitrinom na zefirna razljućena krila oko trona i gore sveštene sa potresnom preužasnom jekom.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Dva atenska građanina prođoše pored njega i uputiše se kosom rampom Propileja gore u grad. To behu, verovatno, neki trgovci, jer razgovarahu o pazaru i cenama, potpomažući svoj govor cifara raskrečenim

Tu je šetajući se po njoj gore dole, učio svoje đake, zbog čega je ta njegova škola nazvana „peripatetičkom“. U njoj je napisao svoja dela o spoznanju

Pojuri, osvežen i podmlađen, uz breg, vičući bez prestanka: „Eureka, Eureka! Našao sam“. Stigavši gore, saopšti kralju da će poverenu mu stvar izvesti načisto. Tako je i bilo, ali ne bez natezanja.

Proganja i ućutkuje sve što ne odgovara pravilima i učenjima tog reda. Naređenja za sve ovo dolaze od gore. Pokazaću ti to na jednom konkretnom primeru“. „Da čujem!

Jer kada je onu svoju prvu prizmu vrtio oko ose paralelne njenim ivicama, onda se time spektar pomerao gore i dole, pa ako se brzo pokretao, onda su se na jednom te istom mestu zastora odmenjivale, jedna za drugom, sve boje

’ - ,Jest, jest, ti si to. Pa kako si?’ - ,O, moj Hemfre’, reče on, rđavo da ne može biti gore! Evo već dvanaest meseci kako ne jedem niti spavam.’ - ,Vidi vam se, Bog i duša, izmršavili ste do kostiju.

Napunite molim Vas, ovu posudu oksiženom!“ Maselo napuni tu posudu do gore vodom, poklopi je staklenom pločicom, obrnu je i stavi je, u tom položaju, u jedno korito napunjeno vodom.

Gospođa Lavoazije pogleda na časovnik koji je visio na zidu laboratorije. „Moramo, bez odlaganja gore u naš stan: i Vi, gospodine Melankoliš!“ „Ali, milostiva gospođo“. „Bez pogovora! Danas je dan moga primanja.

Počeh da tragam za njihovim ostacima. Gore na brežuljku Monmartra nađoh bogati majdan fosilnih životinjskih ostataka. Mesto gde se sada uzdiže taj brežuljak bilo je

Na kopnu još je gore i crnje. Do nedavna ne upoznasmo nijednog suvozemnog puža iz starog i srednjeg doba Zemljine istorije sem jednog jedinog

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

vremenom ugazili šetajući se gore-dole. Zatim, kad mi se i to dosadi, priđoh oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom

Samo što je ona uvek gledala dole u ambis, a ja sam gledao gore, kao da će se nebeski svod sručiti na mene. Gospodin sa masnim brkovima, i sa navikom da nervozno podiže desno rame,

Svima nam, istina, čini, sve nas pomaže, ima jakih prijatelja gore. Jednoga dana za vreme okupacije, ađutant Krajs-komande poslao vojnika kod šnajdera Andrejevića da mu ispegla

REKONVALESCENTI I danima tako sipi, rominja, kisne, pa mokro sve, i teško, i uvijeno gustom kišnom maglom. A gore, na uzvišici, sedam crnih paviljona sve više tonu u glibu.

On hoće za svaki svoj postupak ocenu, inače ne bi ni radio. Ja uvek mislim na Francuza Trajka, ne govorim o onima gore. On je nestalan, to je istina. Danas pažljiv, sutra nije.

— Čkonjo, idi smesta ubi ono pseto što urla gore! — Razuem, gos’ kapetane! I visok, nezgrapan Rudničanin, krivih nogu, zgrbavljenih ogromnih leđa, izdvoji se, uze

— Majčina ti, idi gore i laži makar šta! — E pa ded’, Petronije Svilaru, to si trebao još davno učiniti. Tako ga je nekako blago, meko i

Začas oni se izgubiše; ali, gle, ja na njih nisam više ni mislio. Ja sam bežao od vitla. Ja sam trčao kroz travu, i gore su cvrkutale tice. Preda mnom daleko, polivena zlatom sunca, nežno i lako lelujala se polja, plavila se brda.

Preda mnom daleko, polivena zlatom sunca, nežno i lako lelujala se polja, plavila se brda. A gore, gore se smešilo nebo, moje nebo, milo moje dobro nebo.

Preda mnom daleko, polivena zlatom sunca, nežno i lako lelujala se polja, plavila se brda. A gore, gore se smešilo nebo, moje nebo, milo moje dobro nebo.

PONOR Sasvim gore, na vrtoglavim visinama Gemmypaѕѕa, stajali su oni sami, rame uz rame, i čekali rađanje sunca. Nad njima je zjapila

I ćutali su i činilo se da ne dišu da ne bi narušili tišinu. Ozdo, iz potpune tame, podizale se gore ka svetlosti mutne noćne magle, zgužvane u besformne mase, pa se vukle, nadimale i polipskom podmuklošću puzile

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I, što je još gore, ostala mi je izvjesna nesposobnost da shvatim punu važnost tog lučenja. Doista, zar i fakat našeg doživljavanja u

Taj krhki fakat bio je jači, kudikamo jači! I tad sam pomislio: vidi! nije tu važan sam fakat, ono što se gore u planini dogodilo, ono što jest: važno je naprosto to da li majka za taj fakat zna ili ne zna.

Nostalgija je sve što nas mami svojom slijepom neumitnošću. A ako i nepoznato ima tu atraktivnost — to gore po nas! Nije ono zbog toga manje naše, niti je njegova vlast nad nama manje snažna.

Baš su nesretna djeca! Nikad da im potrefi ono što bi u taj čas trebalo! A gore u sobi, međutim, torokali su. Postavljali bolesniku pitanja o njemu, o njegovom zdravlju, pa mu ne davali vremena da

A srećom nema mnogo prašine... A njoj bolesnik zbilja nije napravio tako loš dojam. Ni njemu, ni njemu, on je očekivao gore, mnogo gore... Smještaju se u kola.

A njoj bolesnik zbilja nije napravio tako loš dojam. Ni njemu, ni njemu, on je očekivao gore, mnogo gore... Smještaju se u kola.

one ne vide jasnije i blistavije nego, iz te dolje odakle se ne pruža otvoren vidik ni na koju drugu stranu nego prema gore. I kao da je ona nekako bliža zvijezdama nego ostale tačke zemljine kore.

Na obodu pladnja bila je mala ručna pumpa kojom se voda, jedanput salivena odozgo, dala opet potjerati gore u posudu kroz tanku cijev pričvršćenu uz jednu od onih triju motaka. Sve u svemu, jedan mali monument.

da otkupim još i onaj trouglasti komadić terena, dođi amo, postavi se ovdje, evo ovdje, vidiš: ravno ovom linijom gore do ceste. Ali vlasnik, seljak, neće da proda. Nudio sam mu tri puta više nego što faktično vrijedi.

Umuknuo je. Ja sam se dobro čuvao da ne prekinem tu šutnju. Gore iz salona začuo se klavir: iz dobro ukoričenog Sang und Klang-a gospođa Mizzi započela je prve taktove Asra-lied-a.

Odigrali smo nekoliko partija. — Hoćeš li malo gore? — upitao me kad je došlo vrijeme da zatvori apoteku. — Neću večeras, nešto me boli glava.

slično onim brižljivim njemačkim Gebrauchanweisung-ima: držite čvrsto aparat lijevom rukom tako da vam palac gleda prema gore, nastojeći da os aparata bude stalno u okomitom položaju, a palcem i kažiprstom desne ruke prihvatite jabučicu

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Jadne su nam danas i gore i gorski carevi... Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?...

Jadne su nam danas i gore i gorski carevi... Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?...

gotovo nesvesno, pod uticajem ovoga lepog osećanja, pođe bliže k prozoru i stade da razgleda ne bi li se mogao popeti gore. Odmah naiđe na neki podmetač, koji su sigurno njegovi prethodnici, radi istoga cilja, tu namestili.

Istina, dok se odlučivao, on je pomišljao na sve, pa i na gore, ali je sve to drukčije izgledalo onda, dok se pomišljalo. Sad, kad se našao pred stvarnošću, izgubio se sav.

— E, sinovče, na muci se poznaju junaci... Nije to šala... Šta je bilo. jesu li te pozivali gore ? — Ja, pa mi reče da sutra moram sve kazati. Inače, veli, ima neke majstorije. — Hoće, hoće poganac, znam ja njega...

— poče Đurica, za koga sve ovo, sva ova neočekivana sreća, beše kao u snu. — Pa... vidiš sam... Zlo je, ne može biti gore. — To znam, al’ opet... valjada neću ni ja do veka ovako. — Ja šta ćeš, posle onih mrtvih i ranjenih glava?

»Da mi je znati šta li misli ovaj Radovan? Eto, i on je učinio što i ja, još i gore, a čini mi se da je pametan čovek. Da li on vidi za koga se mi mučimo?

Dobro. Posle već sud i, recimo, robija. A ona ?... Ocu ne može, jatacima ne može, mojoj kući... i gore!... A-ja!... Opet je, ono najbolje: nakupi para, pa beži u svet. Da mi je samo da nakupim pet stotina dukata...

Iza Bukulje pojavi se sjajno crvenilo, kao od ogromna požara, pa mu se zraci razmicahu sve više i sve dalje, dok iza gore ne ispliva pun sjajan mesec, te prosu bledu svetlost najpre po vrhovima drveća i bregovima, a posle sve niže i šire,

Kroz lišće vidi jedan beo usamljen oblak, koji plovi gore po čistom plavetnilu, pa mu izgleda da i on i lisje nad njim plovi, I čisto oseća kako promiče kroz blagu šumsku

Šuštanje dolažaše ozgo, sa vrha strane i sa više mesta, iz čega oni zaključiše, da gore idu ljudi ili stoka — Da se beži sa kose: ovo je nešto opasno — reče Radovan.

Podizaše se i žurno siđoše u jaružicu, koja je gore pri vrhu imala dva kraka, upravo dve provalije. Više sastavaka opaziše najpre jednu, zatim više belih seoskih košulja,

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

U toj bašti bilo je mnogo lepog i raznovrsnog cveća a pored sviju staza bile su ponameštane kamenite klupe. Šetajući gore-dole po bašti, ode do jedne takove klupe, pa sedne i počne razmišljati šta da radi, i kako da dođe do te devojke.

Kad je sve raskopala, ide opet bogu pitati šta će sad raditi. Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će.

prošlo devet godina i ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a kad dođe gore, vidi je soldat, a ona koma putem plete od velike mršavosti.

Kad je sav stukla, al̓ ona načinila se kao kukac, zgrčila se, jedva ide, pa pođe opet gore da pita šta će sad. Soldat htjede da je ustavi, ali se ona ne dade ustaviti. nego uteče unutra, a on ostane vani.

Kad dođe da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo

ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: — Hajde, — vele — ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj kod sebe, da se skinemo niz nju

Onda on reče: — E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spuštim. Oni, ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako

u putu nađu rodnu ašlamu, pa čim je div ugleda, uskoči na ašlamu i pozove i starca gore. Na to starac reče kako se ne može peti, nego zatraži da mu div savije granu, pa da sjede i da se odmori.

Uzjaši na me! — vikne, i krenuše na dalji put u treću carevinu. Išli dugo, išli, i kroz gore i kroz dole, i preko polja i preko livada i voda, dok jedva jednom stigli u treću carevinu.

On, nje ne slušajući, uzjaše na svoga konja, pripaše svoju sablju i povede svoga psa, te put one gore. Kad dođe u goru, upazi jednu babu đe sjedi na jednom kamenu stancu i drži u jednoj ruci štap a u drugoj nekakvu travu.

Čovjek sad nije imao kud i kamo, jer s vragom zlo, a bez njega devet puta gore, te joj reče da će zaklati kravu, pa neka bude jedanput mir.

dva dobra druga, koji su me amo spustili, i koji me još čekaju na ulazu u ovaj podzemaljski svijet, da me opet izvuku gore; zato, ako mi ne možeš dati i za svakoga od njih po jednu djevojku, onda ne mogu ni za sebe nijedne povesti, jer

Petković, Vladislav Dis - PESME

se uzburka moje mrtvo more, Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom, Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore, Da zakuka, da zaplače s tobom; a već dotle... zbogom!

I ja sam se peo, uzdizao gore, Mislio sam da si na najvećem visu, I da pleteš vence, donosiš bokore, Da si sva u cveću i samom mirisu.

Otkud ove zore U času kada kob i očaj sanja? Da kletva nije, ili nešto gore? Nemoćnom podsmeh? Al' se lepo vedri Okis'o vidik, ogrnut sa stravom, I moje lice, dok daljinom plavom Ja vidim ljubav,

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob. Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša.

Kao duh iz groba Spusti se u mrak da melema traži. Pogled mu uma groznicu je sip'o, Usne mu vatrom pokrivene gore, Rukama mrak je stezao i pip'o, Dok usta reči nerazumne zbore.

Lagano, sporo, bude se gore, Svud život cveća veselo raste, Zemlja se brzo sadi i ore, Nada se diže k'o nebom laste; Lagano, sporo bude se gore.

se gore, Svud život cveća veselo raste, Zemlja se brzo sadi i ore, Nada se diže k'o nebom laste; Lagano, sporo bude se gore.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa

na ”do sada nepoznatom zakonu prirode“ bio je isto tako lakomislen kao i ja kada je tvrdio da se ove smetnje prostiru gore-dole, dok se ove koje dolaze od predajnika prostiru duž Zemlje.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U tom momentu osetio sam da me jedna snažna ruka zgrabila za kragnu i kada sam se okrenuo i pogledao gore, video sam krupnog policajca sa batinom u ruci i ljutitim izrazom očiju.

U prvi mah mi se učinilo kao da je taj starac sišao sa one velike slike. Pogledah gore i videh da se na slici i dalje nalazi čovek za koga sam mislio da je sišao sa nje.

Ista ta devojka, koju smo nazvali ”proročica”, predskazala je da će sve, gore na nebu i dole pod morem, što je u vlasti Neptuna, doći na poklonjenje njemu i njegovoj veseloj vojsci, kada glasnici

Tamo smo sreli mnoga pevačka društva i delegacije iz Vojvodine, Srbije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Bio je to živopisan skup lepih i kršnih mladih ljudi i žena, a mnogi od njih imali su na sebi narodnu nošnju izvanrednih

Tamo smo sreli mnoga pevačka društva i delegacije iz Vojvodine, Srbije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Bio je to živopisan skup lepih i kršnih mladih ljudi i žena, a mnogi od njih imali su na sebi narodnu nošnju izvanrednih

U isto vreme noge su im lekle gore-dole kao da hoće da iz zemlje ispumpaju sve zemaljske radosti koje se tu nalaze za smrtnog čoveka.

Kada se na magnetne linije sila sprovede razmatranje kao ono koje sam prikazao gore za električne linije sila, dobijaju se slični rezultati za magnetne pojave.

Hercov oscilator, koji sam gore opisao, radi slično zvučnoj viljušci. Proces razdvajanja opterećenja pozitivnog od negativnog i nagomilavanje tih

Kretanje elektriciteta u provodniku, kako sam ga gore objasnio, protiv sila koje mu se suprotstavljaju, sledi isti zakon kretanja kao i elastični krakovi zvučne viljuške.

Ono malo života što se javlja u Evropi na ovom polju, posledica je američkih istraživanja u gore pomenutim laboratorijama.

Četiri gore pomenuta inženjerska društva bila su u punom razvoju na početku ovog veka. Povećavala su se ne samo brojno, već i kvalit

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Dim se proredio i prizemlje se čistilo. Uljene svetiljke jasnije gore, manje dime i zaudaraju. Domalo vazduh je prozirniji i hladniji. Polegoše da se odmore, ako će i za malo vreme.

mahove huku vjetra i šuštanje kartušine i drugoga smeća što ga udar vjetra sa ulice diže i u zidove zamijeće, znadu da gore, u njihovim krševima, zavija čisti sjever.

Jednoga jutra kupi komad kruha i zaveže u maramu, podade joj i dvije šestice za put, pa je s društvom opremi put Crne Gore. Bojeći se da je ne izbije, dijete naoko posluša i pođe s društvom zajedno.

Ono se rano rodilo tamo otkuda je ona došla, na visima Crne Gore, ali do dolje još nije doprlo, iako je već ručano doba; priječe mu nadstojne visoke brdine između kojih je upao grad.

gospodaru kada je u dvorište došao: — Doveo sam ti ovo momče; slušaće, — pa nadoda zabrinut, — vjerujte, kod nas je gore nevolja! Momče je bilo boso. U izderanoj gunjini i crno— gorskoj kapi na glavi.

u jesen, pošla je ona s njime, nosila mu je jelo za više dana, — a on je pred njom gonio ovce što ih gospodar bijaše gore kod njih kupio. Duva južina.

Tu je zagnao dotjeranu stoku, a izveo na pašu onu što ga je, ogladnjela željno iščekivala. Vraćaju se istim putem gore na brijeg… — Zar smiješ tu pasti? — pita ga djevojka, kad su bili blizu tvrđave. — Što ne mogu? — odgovara on.

Tužna je i zamšpljena, a ne zna uzroka. Čudi se što je Spasoje nezadovoljan i jedak, dok bi ona gore radije živjela no u gradu, gdje je u neprestanoj trzavici i pod gospodarevim okom, pa nema vremena ni da se sabere, ni

Ma neće sa mnom štetovati! — Čo'eče, hvataš duši grijeh! — ozva se Lazo i pođe za djevojkom. Gore u sobi, kad ga ugleda u sutonskoj svjetlosti dana što je s prozorčića dolazila, iznebuha baci se na nj i objesi mu se

Pa prepometne kapu na kosmatoj glavi i navali je na lijevo oko. —Ma ča je poludio? —Je i gore, — javi se s kućnih vrata Žižice žena i nastavi: — Di si? Ča ne greš na objed? Valja da te išćem... Iziđoše na ulicu.

Otada majci bijaše još gore: gladni zimnji i dugi, umorni ljetnji dani, kada se iz grada vraćaše ka svojom sitnom robom, ne okusivši preko cijeloga

A deca gore, znoj ih obliva i pada na žednu, toplu zemlju; preplanuli, sad će da im obrazi raspucaju... Stara čudi se i gleda, i

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Zanimljivo je da Borisav Stanković u Nečistoj krvi tačno u gore naznačenim trenucima prikazuje kako se Sofka raspamećuje, zamire, pa joj čak i mrtav zadah dolazi iz utrobe pri

Evo najpre cele, uostalom izvrsne strofe, s podvučenim primerima: Čim u žudnji opasah bedra drumom žurnim kroz gore, Stid me bi... vidici, beskraj, parobrodizaplovišemore; A kao tikve žurne u polju, Kao hleb vruć, izvorom Sanjam.

Tako, na primer, koliko god da je snažna, slika „opasah bedra drumom žurnim kroz gore“ izmiče nam čim pokušamo da je iz irealne prevedemo u realnu.

što pri usredsređenom i dugom posmatranju obmanjuje oko da su nebo i zemlja zamenili mesta: nebo je duboko dole, a zemlja gore, s gledaocem prilepljenim uz nju kao s unutrašnje strane poklopca.

Po nju dolazi bez prosidbe i najave. Na putu, usred gore, nevestu sustiže urok, kao pre toga svih osam njenih sestara. Svatovi je sahranjuju i razilaze se.

delatnost, u osnovu je svekolike čovekove kulture: tu se učvršćuju i kanonizuju, na primer, naše levo/desno, gore/dole, vera/nevera, istok/zapad.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

zahteva da privremeno napusti kuću, a učinjeno je to „dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije”.

kroz „mrak”, „samoću”, pored „mrtvog padanja vode sa česme”, da bi onda zastala pred svojom kućom kao pokojničkom: „I gore, i dole, i svuda su gorele sveće.

U tom bi položaju umela satima da ostane: „Ceo dan videla bi se kako presedi gore, na prozoru, sa podbočenim rukama o obraze, koji bi joj se nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa

ograničava na kućni, domaći prostor (ne napušta ga), kad god treba prikazati šta se na ulici dešava, ona se penje gore da bi sa prozora mogla videti.

u odnosu na dvorišni, a oba u odnosu na ulični) pridružuje se razlika među dalekim i bliskim; takođe i razlika među gore i dole.

Ona je u tom času bila nasred sobe („Gore, nasred gostinske sobe, stajala je mati”), stojeći je ispijala kafu, i nigde nije rečeno na koju je stranu bila

[. . . ] Kao saki kraj varoši, sve je bilo prostrano, razbacano [. . . ] Gore, u vazduhu, kao neke grdne tice vezane užetom za svoje dugačke vratove, crnili su se đermovi od prostih, tek skoro

dan ne dolaze kroz kapiju, kao ostali svet, nego „otuda iz bašte”, gde su svoje konje ostavili; zatim, kad se popnu gore na sprat da Todori čestitaju praznik, oni s nestrpljenjem čekaju posluženje „ne sedajući već klečeći u kraju, do zida, a

Pomenućemo samo jedan smer proširivanja. Junakinja posle venčanja silazi od „gore”, tj. iz čaršije, u „taj njihov kraj dole”.

Što je „gore” poznavala kao zakon i red, „dole” nalazi u izvrnutom obliku. Što je „gore” bilo razdvojeno i zabranjeno, „dole” nije.

Što je „gore” poznavala kao zakon i red, „dole” nalazi u izvrnutom obliku. Što je „gore” bilo razdvojeno i zabranjeno, „dole” nije.

su odlučile junakinjinu sudbinu jedna je upravo to što je svekrova telesna požuda za snahom „dole” dozvoljena, ali je „gore” strogo zabranjena. Zbog iste suprotnosti ona je podjednako kobna i po svekra, Marka.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

PODVIŽNIK 42 REČNIK MANjE POZNATIH REČI 48 KOSOVSKE PRIČE SULj-KAPETAN U Brodu, glavnom mestu poturčene Gore, čija su sela nežno obgrlila grotlasti Koritnik, već odjekuju gočevi i zurne, i to ne ciganske no prave goranske,

U drukčiju je pečalbu pošao. Sastavio je Družinu po starom krdžalijskom zakonu: od zla oca i od gore majke, u kojoj se o veri ne pita.

Zatim mu pruži fišek i prsten s ruke, pa se strahovito namršti: — Turčin sam, šućur!... Što da mislim gore-dolu?... Idi vo selo. Će go nađeš čorbadžija Spaso od grad. Dadi mu to.

Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine. A svet beli se slegao u ovu teskobu i počeo da se prima gore uz planinu, da bi iza kakve bukve našao nešto mesta da sedne p odmori se posle službe božje i dugoga čekanja da dođe na

Piju i o ženama ne vode brigu: teško tima ako ih na saboru ne časte majke ili tetke!... Gore u novim konacima četa nizama sa zapovednikom, bezbroj zaptija sa svojim čaušima, koji posle kroz nahije Treba da

Pričestio bi se, video knezove i popove, upitao šta je u svetu, pa se opet vraćao k svojim ovcama, gore na planinu. I rođena deca bila su ga željna. Nosio se čisto i bogato ali mu je ruho bilo staroga kroja kao i oružje.

Grad im se u pakao pretvorio a po obrazu blato ošinulo, te jedan mimo drugoga pojurili gore ka Kaludri. Sve do svojega sela nisu od bruke smeli nikome ništa reći.

Selo je tu gore, sad će oni stići. Izjaviće im žaljenje, predaće im leš. A posle, posle će vodenica opet začaktati, sunce grejati i sve

— Kod prote Dejana Popovića. — Šta?.. — uzviknuh iznenađeno. — Još odmah posle rata ostavio je gore svoja brda i sišao na Kosovo. Samo da ga vidiš kako se naselio i izgra– dio!..

Zašto? 3emlje je i gore dosta imao, šume i planine još više, lova i lepih izgleda takođe. Što nije sišao u grad, kad se već pomerio sa rodnoga

On se nasmeja: — Pa zar nisi čuo da sam sasvim ostavio brda? — Tek sad vidim. — Ovde sam samo sa dva najamnika. Gore sam ostavio po– padiju, sinove, kuću, sve. Ostavio brda i sela, koja sam čuvao dokle je bilo potrebno.

Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja!.. — I ovako sam? — Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin. „Sad otpusti slugu svojega, Gospode!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Kâ da ode u vis gore, — Ne dâ s’ videt’ oku mome; Ja osećam bol otkida I žalim za njome. Hoćeš mi se ikad vratit’, Da te bolje čuvam

III Ah, kako mi ležat’ godi Na rudini ispod gore, Sa zvezdama ćeretati Što se zláte odozgore. Vi, zvezdice - osmejkuše, Recite mi pravo tudi, Je l’ istina što o

Poleti u vis pravo, — Majka se prekrsti, Ne gleda više dole Već gore u nebo. Dotle su humku digli, Zaboli krstaču, I novi stanak čedu Cvećem pokrovili.

Dakle to je jedna zvezda! Pa kanda joj i glas čujem: „Dosvetljavam tja do groba, A gore vas dočekujem“. »Neven« 1881.

Deda s majkom poglédahu Na nas dvoje, na rumene, Poglédasmo i mi gore Na sedinu glava im. Njine misli vraćale se U prošlosti rumen zlatnu, Naše misli otisle se U daleku budućnost.

Besi se streme od gore, od dole Znamo li sutra šta nas može snaći! Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći.

Tika-taka, tika-taka — Neka, neka. Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija. Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija.

Zar ne vidiš dušu čistu, Božja sina u čoveku? On svlađuje svoje bole, Sakriva ih u prsima; Diže gore oči svoje — Teško j’ dobrom među zlima.

I opet će, i dugo će Nad visinom Crne Gore Kao sunce odozgore Sjati majčin sjaj. Seglo nebo, al’ se trže; Šta bi srca, šta bi stene Bez Milene uzor-žene?

Nit’ je njegov duh u tima Što kad mraz il’ oluj spaze Kao deca besomučna Na Boga se gore plaze. »Starmali« 1882. ĐURO DANIČIĆ Samo plač čujemo, samo grob vidimo, — Mi još i ne znamo koliko gubimo.

“ — „Šta će mi duša? Meni treba zlata!“ Što se većma siliš, gore ćeš se splesti. A krajni očaj kud će te odvesti? Možda ćeš zaslepit’ pa učinit’ — jao!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Je l’ tako, gospodična? U Vršcu, 1830. Vaš sluga, Sočinitelj DODATAK Djelo ovo, kao što se gore vidi, sočinjeno je bilo godine 1830, taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati

Zefiri Amora oko tvoji persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strjelu Kupidonu zatupljajut. (Oda gore-dole.) SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na kurmaheraj. FEMA: Paorko, zar sam te malo vospitavala?

(Ružičiću.) Komi fo! RUŽIČIĆ (pokloni se). POZORIJE 5. EVICA, RUŽIČIĆ RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu): Šta je život bez ljubovi Nego nemi stubovi? Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida.

Treba da znate, mon frer, da su udovice kao zeleno šiblje; što više s jedne strane gore, to većma sok na drugom kraju puštaju. Tako i žene, što više godina imadu, to jače i silnije ljube.

SARA (pljeska rukama): Pravo, pravo; to je vic, to je nobl RUŽIČIĆ (skine s vrata maramu i počne naglo dole i gore oditi). SARA: Mon frer, vi ništa ne odgovarate na artigkajt gospoje Miričke?

MITAR: Ko će razumeti ludog čoveka. Ej, Femo, ej, Femo! Teško tebi, teško tebi! RUŽIČIĆ: Gore tebje Izraile! POZORIJE 11.

Ja mogu biti kamila.“ — A ti, Femo, svaki dan da proučiš onu poslovicu: „Nema ti gore nego kad se tikva pokondiri“, pak unapredak teraj ovakove od sebe (pokazujući Saru). SARA: Šta je to!

Miljković, Branko - PESME

GROB NA LOVĆENU Ali ne, to još uvek nije vreme. To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe. Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

Prostor i vreme između svega što biva Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti Kad gore gradovi u samoodbrani. On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.

Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi Morem bez molitve pro neprelet gore. Odlete tragom izdajničke sreće, Od bleska srca rukom sklanjam lice.

Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta! Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta Lekoviti rečnik bilja u uvali. Kroz potajne gore goren lek ti je. Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.

BALADA Ohridskim trubadurima Mudrosti, neiskusno sviću zore, Na obične reči više nemam pravo! Moje se srce gasi, oči gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore!

Krakov, Stanislav - KRILA

Za vojničkim koracima vukli se leno umorni oblaci prašine. Gore više njih, vrh bežične antene, strujali su daleki talasi, i kao u pozdrav nosili vesti o novim klanjima.

Čule se poslednje zapovesti: — Ni vatre, ni govora! Gore na grebenu bili su rovovi. Tišina vlada nad poleglom masom ljudi.

Artiljerci su sedeli kraj lafeta i večerali. Ispred topova je bilo pobijeno oguljeno kolje, i ono se belelo u mraku. Gore iznad šume izgrevao je mesec. Njegov plavičasti srp je bio sićušan i tanak.

je bila očišćena, baterije povraćene, zarobljenici pohvatani, samo se između žbunja n drveća crnile bezbrojne trupine. Gore, pod samim grebenom, išao je duž svoga pobedničkog stroja suvonjavi major. Duško je išao za njime radostan i veseo.

— Duško, Duško, — vikao je boginjavi kapetan sa grebena, — da vidiš samo, odi! Duško se okrete n pođe gore ka glasu.

Potom jedna za drugom vatre bi se gasile, i ”Ploča” se obvijala mrakom. Gore tamo kod rovova praštale bi uplašene puške, i zviznuo pokoji naljućeni metak, pa bi opet sve postalo tiho.

i tupim fijukom teške granate, što umorno brektahu u zraku, i druge ljute kao stršljeni sa fijukom oštrim i suvim, a gore na vrhu planine grmljava i tresak. Oblaci, crveni, žuti, beli, crni i zeleni.

— Čitavog ga izbacila, gledaj, gledaj. I sve oči se uprle da vide kako to gore kroz gusti beli dim čitava tela lete. — Ala je zakuvalo, oh, oh, — sladio je drugi.

Bilo je pogleda dubokih i crnih kao i strme dubodoline pod njima. I kao da su ti pogledi već videli nešto. A gore u vazduhu oni neumorni putnici od gvožđa i smrti fijuču i zvižde. Sav je vrh planine u ognju i dimu.

Grmi top za topom. — Kreću se naši, naši... iskaču iz rovova... zakliktaše odjednom glasovi vojnika. A gore pod vrhom jedva vidljive tamne prilike iskaču iz zemlje jedna za drugom i hrle u oganj.

Opasnost je prošla. Zalutali metak odbio je samo vrh od nosa ovome vojniku. Kuršumi počeše sve brži, češći, a gore na vrhu kao naljućeni cvetali su u zraku jedan za drugim beli oblačci dima. Seva vatra u zraku i tutnji.

Seva vatra u zraku i tutnji. Klobuča se dim sve brže. Oblaci su tuđi, smrtonosni. Gore neko kolebanje. Vojnici — gledaoci pojavili se opet više stena, sada malo oprezniji, ali je veselost iščezla.

Petrović, Rastko - AFRIKA

U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno.

Neka od njih, zahvaćena sasvim plamenom, gore kao buktinje. Zemlja pod nogama, kao u pesmi o Zaspalome Bozu, još meka od poslednjega Potopa.

Ja tek ovde vidim da je veliki deo gore koja ograđuje reku u stvari njena pitomost, delo ruku njenih seljana. Taj gusti pojas rastinja, što je između prave

Zbog srdobolje i groznice belcu je nemoguće piti vodu koja nije filtrovana; ostala su pića obično ljuta a od gore još sasvim vruća od sunca. Domaćini iznose čaše sa džinom, posle koga mi žeđ postaje još nesnosnija.

GLAVA TREĆA OBUKOH SE U BELO DA BIH POSETIO GOSPOĐU BEDE, ALI ME STAZA ODVEDE LjUDOŽDERIMA U GORE OKO ZEGELA. KAD SAM STIGAO PRED NjU, ODELO MI BEŠE ČAĐAVO I ZELENO Boake je prestonica plemena Baule i njih je najviše

Zvonjenje zvečarki, lavež majmuna i šakala, pištanje noćnih ptica. Veliki noćni život gore na ivici savane, uzbudljiv, naročito i zato što nisam nikada očekivao da je toliko bezopasan.

jedinstvenih devojčica, na čemu sam mu beskrajno zahvalan, jer je on težak, nespretan, ružan, a one su ovaploćenje ove gore i ovih planina. One su mlado zverinje, u istih mah.

Mi nismo prešli ni kilometar kad ispred nas, obavijena večerom koje se spušta, izbi iz gore čitava gomila belo okrečenih mladića.

Po stepenicama, s jedne i druge strane nas, zakačile su se sluge naše i Mejove. Ostatak sveta je gore iznad nas, na tovaru i na našim stvarima koje su kao kakvo brdo na kamionu. Tu je i nekoliko crnkinja.

Produžavamo još nekoliko sati kroz noć da bismo izišli na prvi kampman. U neko doba kuvaru Sambi, koji je gore na vrhu zadremao, otkotrljao se u pomrčinu kask koji sam mu poklonio i kojim se on toliko ponosi.

GLAVA OSMA OSTRVO GORE; NjEGOVE TAMNICE ZA CRNO ROBLjE OPUSTELE. OKOVANI LUDACI KOD RABATA I VESELE ŽENE SALEA. POVRATAK Okean!

Pošto je za tabaren isuviše dockan vraćam se kući. Ujutru odlazak na ostrvo Gore, napuštanu naseobinu na pučini, tri kilometra udaljenu OD Dakara.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Ima li gdegod što? Po gori mirno?... A po selima?... RADAK: Nesreća! Deset je dana kako putujem Kô senka neka gore zelene. Obilazeći carske drumove, Rasmatram sela, gledam tragove Kuda su besni Turci jurili, Pa svugde krv...

(Glasno okrenuv se Stani) A kud si, stâra, tako naumna Po neprohodu gore zelene? A i večeri suton senasti Pokriće skoro uske stazice, Kuda pastiri — samo ponekad — Sa belim stadom mirno

Ovamo, Vuče, hej!... Idi, Porfirije, Što možeš više drva tovari, Nek’ liže plamen gore u nebo, Da mi se braće sito nagledat! PORFIRIJE: Sad ću ja sa drvima!... Dok treneš!

Gde mi je sin? O, kaž’te, ljudi, jadnoj materi!... TREĆI TURČIN: Nasloni se, bako, malo na prozor pa odunda gledaj gore, tamo Stambol-kapiji! STANA (uzdahne, a posle se, dršćući, približuje prozoru): O, grozno!

“ Reci slobodno, „Kako je turski konji gaziše, Tu bledu glavu!...“ Ili drukčije: „Kroz hladan suton gore zelene Gredô sam danas živim očima Nasilja turskog remek žalostan: Pomamnoj četi mahnit vojvoda Kroz goru vuče

Pramenje lako gari krovine, Što ga vetrovi mora plamenog Po gustom dimu zaošijaju, I prašine se gore podižu, Postanka svoga plodnu utrobu U tvome nedru traže pakosnom... Jest, tu je pakô... Tu su grehovi!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

sve uz veliki (crni) Timok preko Lukova do Krivog Vira, gde se sjedinjuje sa drumom koji ide od Banje na Paraćin i koji gore spomenuh, te se tako i ovim putem od Zaječara može doći Paraćinu.

Tako ćemo se valjda prodržati do jeseni, a onda će udariti snegovi, koji će gore doći Turcima, razlogorenim na otvorenom polju (Zaječar i Knjaževac, a i sva sela spalili su), no nama u Aleksincu,

Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore. Tu razaznasmo da ne gore samo sela preko naše granice, već i neka ispod malog Jastrepca na našem zemljištu.

Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore. Tu razaznasmo da ne gore samo sela preko naše granice, već i neka ispod malog Jastrepca na našem zemljištu.

Upitam ga da li zna gde je kapetan Sirovacki. — Hije ovde i ne znam gde je, odgovori mi on. — A da nije gore y onoj šumi? Ja pokažem rukom na šumatovačku kosu što se pružala iznad šanca.

Naši strelci što uđoše gore u šumu podržavali su jaku pucnjavu. Ali zamalo, pa tek jedan po jedan poče da izbija iz šume i da se preko poljane

Pošto sam to izvršio, malo docnije Černjajev mi reče: — Uzmite ovu četu dobrovoljaca g. Kola Rašića, pa je izvedite gore na bujimirjski vis; postavite straže spram Morave, a jedan lanac istaknite kao stražu spram Katuna.

Turci napustiše ivicu krupne gore, mi je zauzesmo i sad se otpoče puškaranje po šumi, od drveta do drveta. Iza svakoga grma proviruje turski fes i plamti

Prvo da vam kažem kakvi su nam odnosi sa drugim državama. Počnimo od države koja nam je najsrodnija — od Crne Gore. Moja vam je vlada govorila da su naši odnošaji sa Crnom Gorom ne može bolji biti. To ne stoji nikako.

« Ali ja se još ne dam osvojiti; ja još neću, ne mogu poverovati da gore na vrhu srpskoga društva sedi takvo čudovište koje će iz proste partajske mržnje davati migove da se sad u ratu, gde se

— A držite li da se tome neće protiviti monarhija? — To ja ne znam. Tim gore po monarhiju ako mu se bude protivila.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Rasplamtela si ljubav, I razlila si sjaj Zadahnula si cveće, Povratila si maj. Otvorila si česme Kroz gore ubave, Osnažila si pesme Da slavu proslave.

Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju. LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i ti.

ІІІ Juče čarah proleće i cveće, Da se po njem’ šeće; Budih gore, da zelen prihvate, I slavuje da se pesme late; Pričah izvor iz vilinih dvora, Od kog bolnik ozdraviti mora;

XI Bežeć’ nekud — dođoh, stigoh U tišinu gore svete, Pa dozivah bele vile, Što ih snivah kao dete. Zaćutaše gorske ptice, Samo drva lišćem tresu, A taj šapat

Razvijaju s’, prelivaju s’ Iste slike, iste boje; Kao ključem navijena Sva priroda čini svoje. Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više.

Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više. Iste gore, isti luzi, Koje gledah tol’ko puti; Al’ to negda sve zboraše, A sad — ćuti, strašno ćuti...

Nigde zvezde, svuda tama, — Pa ni suza, ni pesama. XXXII Iza gore sunce niče, Pa na groblju drva zlati; Rosa pala na cvetiće, Pa ih uči mirisati.

LIX „Vidiš onu zvezdu gore“, Astronom mi jedan rekô, „Mozak stane, kad pomisliš, Kako j’ zvezda ta daleko. „Daleko je, visoko je, — Sto

LXVI Mesečina kad prelije bole, I kroz jade dune ponoć siva, Zamiriše od gore do dole, — I oboje u jedno se sliva.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini. Po pucnjavi pušaka uvideli smo da su gore na vrhu brega naši pešaci, a mi smo se nalazili ispod njih, u mrtvome uglu.

„Večeras moramo da smenimo pešadiju — govorio je. — Sada treba da iziđemo gore sa komandantom odreda, koji će nam odrediti odseke, da ne bismo noćas lutali po mraku.

Na položajima su pripucale puške kao po komandi. Vreme je sporo odmicalo. Hteli bismo da smo što pre gore, u svojim zaklonima. Ovo mučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru.

Sa njim je bio moj komandir čete. Pričao mi je posle komandir da je gore, na položajima, haos. Ni bog gospod ne može da ih razmrsi.

— Čovek je mamuran posle pića. Nego umoran. Premoren. I taman da zaspim... — A ono juriš!... — Još nešto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan. Onom do mene „prioćalo se“. Trpeo, grešnik, dok sam bio budan.

E, sad, ako su pojedinci od četnika izleteli gore, lutajući kroz maglu, to ne znači da su oni osvojili vrh, koji, uostalom, i nije bio na njihovom pravcu nastupanja.

Moj ordonans mi reče: — Ako nas nagazi njihova artiljerija, proći ćemo gore nego Bugari. — On je mislio na kamenje koje su vojnici slagali ispred sebe. Ali drugojačije nije moglo da bude.

ukaza se tada ta prokleta Siva Stena, koja nam se pričini ne kao siva, već crvena, plamena, ogromna, a iz onih otvora gore kuljnu ubistvena vatra. Mitraljezi otuda zaparaše. Prasak pušaka se složi u opšti krkljanac. Na nas poleteše bombe...

Reče nam kao uzgred da je naš novopostavljeni komandir poginuo baš sada, gore u klisuri. Bojović je čitao zapovest. Pitao sam Vlajka šta su radili sa poginulim komandirom.

Osećali smo se neugodno, isto onako kao kad blešteći farovi automobila osvetle iznenada skrivene ljubavnike. I još gore... Nazirao sam ravnicu, video jasno suprotni breg, i opažao vojnike treće čete, kako leže na susednome rebru.

Zabrinuo sam se za Gruju. — Mi čusmo kad pripucaše puške, i ugledasmo dvojicu gore kod kamena. Ali naiđe magla. Onaj je verovatno nastradao. Bugari imaju naročite strelce, koji vrebaju.

Oko ovih letava obavijali su bodljikavu žicu. — To rade preko dana — objašnjavao mi je vojnik — a noću ih gore izbacujemo ispred rova. Oštar pucanj dopire, da izgleda kao da mi neko iznad glave puca.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Odista, u njoj su se naši književnici previjali u pravim mukama: jezika nisu imali. Zapravo, a što je daleko gore, imali su čak dva jezika kojima su, katkada jedni te isti pisci, pisali paralelno, i često iste pesme u oba jezika,

Adovu bezdnu Orfej, ljubeznu vo ježe spasti, prešed bez strasti nevredim. Tak' ad i more, ognj i gore, preidu smelo za tvoje telo, ljubezna. Ne muči bednog, Savka, ljubeznog; skaži što tvoje srce za moje gotovo.

Pred očima vrata jednom zatvori, Dokle treneš okom, drugom otvori, Zuje vrata, šarke škripe, pucaju brave, Ovaj gore, onaj dole idu kao mrave, Il' fabriku novu gdigod kad prave.

god diše skoro sve je neverno, Ko god ljubi sade, sve licemerno; Zlo je seme prva mati prvo povila, Ot prvoga jošte gore druga rodila, Najgorim se zemlja sad naplodila...

Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi i Serblje vozbudi! Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore, Da te opet pozna i zemlja i more, Pokaži Evropi tvoje krasno lice, Svetlo i veselo kako vid Danice. Vostani, Serbije!

Togda sja činjaše nes grad b'jelo more, Domovi i toronji — b'jele morske gore. Sad bradati Rusi dvižut svoje lopate, Jedan drugom viču: „Gledaj sade, zlopate!

vila, roda ma višega —, Mlada, vzračna, k'o Danica, nakraj zlačnog brega; Odežd' b'jela raspuštena nemarno po t'jelu, Gore kaže vrat i grudi, dole — golen b'jelu; Pojas joj se crven vidi, razdrežen niz stranu, Niz vrat vlasi, vlažni jošte,

Jastučić je gore lež'o od golubja perja, I na njemu Did sedio posredi iverja; Iverija sirječ svojih već satrenih str'jela, Koliko je u

gora d'jele, Ovaj Pavla, mili Drago, listak knjige b'jele; Čitaćete, neka znadu roda vašeg udi Da za njima i u dalji moje gore grudi, Da za serce sve spominje kako mu je bilo Prikrivenu pod golublje doma vašeg krilo. Slatki spomen!

Pjesne moje čitaju se; onaj ono kaže, Namršteni znam da vele: „Ne lukavnuj, vraže!“ Ima koji gore misle, i gotove zube, No tim čine da mi drugi pjesne većma ljube.

Ali kakva strahota! Zlobno s’ isprečile gore, Propašću čamcu groze, ishod preprečen svaki. Opet Dunav s’ okreće, gorda ustupaju brda, I veselo vrata putnika

Život je, druže, ovo burno more, Oblakom teškim obastrto gore, Gdi vihor struže, i Haribdis kleti Propašću preti.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

DEO 107 JELISAVETA KNEGINjA CRNOGORSKA DRAMA U PET DELOVA LICA ĆURĐE CRNOJEVIĆ, knez Crne Gore VAVILA, vladika crnogorski STANIŠA CRNOJEVIĆ, brat knežev RADOŠ ORLOVIĆ, serdar ŠULOVIĆ, serdar MIĆIĆ, serdar

Svaki mi časak beše nesreća! A najmučniji, najnesrećniji, U kome ove gore ugledah!... STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo suštu

Marta, Đuraškova žena, opominje međutim zaverenike da beže iz Crne Gore.] ČETVRTI DEO PRVA POJAVA Noć. S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec: Staniša sâm, a tamo

nesrećnog Na glatkoj vlazi tvrdog mermera Sa nestrpljenja, bola, očaje, Isplakan pogled tavne zenice Dršćućim glasom gore dižući Molio ljubu moje mladosti Za kaplju vode... ili otrova, ...Ili?... O!...

Da kune dane svoje starosti, Plodnost da kune crne utrobe, Da kune sebe, da kune mene, Da kune ove gore kamene... (Jelisaveta u noćnome odelu ulazi.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Prošćeš, domaćica toga mu sina preuda se gore u Lokvare i prevede sa sobom malog Stojana, jedino unuče Mijino... Tako je on, kukavac, ostô kô okresana grana sâm

Onda teško uzdahnu, opet se podnimi i nešto se duboko, duboko zamisli. Najedanput ustade i poče nemirno gore i dole hodati po divanani.

starom, krepalom Džibukardi — škripnu snažno zub'ma, povrže fildžan, pa ustade i poče kao mahnit, u nekakvom zanosu, gore i dole hodati, mla- tajući rukama. — Počuj-de, momčiću!

Jadno, čemerno, ubijeno, bježi, ne obazire se... Ja i pokojni Partenija — vječna mu pamjat — stojimo gore kod košarâ, pa gledamo... Vrvi Krajišnik kô da iz zemlje izniče! Stali mi, pa brojimo...

Kô iza jučerašnje kiše izvedrilo, niđe oblačka! Samo dole nad Kozarom nadnijeli se crni oblaci, a gore oko Kočića Glavice vrza se gusta magluština... Jezdi đogin, po'ladan vjetar pirlija, a srce Mi se u prsije' razigralo.

Batalijun! Batalij-u-n!“ Ječe, ljudi, gore i gudure — od stra'ote se božje ćuteći ne mere... Krpatim ja grčki, nanosim malo na arapski, zabrkljačim koju kaursku,

lepešine, kako li se kaže. Te su im lepešine dolazile iz Crne Gore i od srpskog knjaza iz Biograda. Uvijek su im stizale oko ponoći u gluvo doba.

Više se, veli, ovaj zulum ne mere trpljeti. Pro'oda se gore do mlinâ, pa se pred mrak vrati: — Još, veli, nije došô zeman za krst časni krvcu prolivati, za 'Ristovu vjeru

Čuju se puške. — Šta ćemo, po Bogu braćo?! — uzvrtio se Isaija kô Ciganin u kotlu, pa drhće kô prut i 'oda gore i dolje po avliji. — Šta je? Što si se uplašio toliko? Kaluđer si.

se pronio glas po Krajini da ste vas dvojica krijući oko ponoći svake noći dobivali nekakve nesretne depešine iz Crne Gore, i od srpskog knjaza iz Biograda.

Sudac: Zar ti je tako žena naopaka? David: E, moj gospodine, ne do ti Bog š njom živiti! Ništa ti nema gore, glavati gospodine, nego kad se udovica raspali, da Bog milostivi sačuva!

Da mi lanjske godine o Lučindanu ne dade svjet jedan carski oružnik gore na Kadinoj Vodi, ne bi' se ja danas s vami razgovarô, već bi trunô u ledenom grobu.

Bojić, Milutin - PESME

Čuj, u tebi sve je: Tobom cvet miriše, tobom sunce greje, Tobom nebo plače, tobom gore cepte, U carstvu lepote žena krunu nosi, Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte, Tobom zlo se ceri, tobom samrt

''Vaj, kako mi usta za poljupcem gore! Vrište mlade srne, kaplje miris nara, U oblak se diže kâd od mandragore I gubi kô život, kô dim, kao para.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Ne bih ja to njemu smela... MARICA: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati. ANĐA: Nemoj, bolje nemoj. Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću polako, izdaleka, lepim. Nemoj, molim te, ti! MARICA: Kako god hoćeš, meni je svejedno!

JEROTIJE (značajno prst na usta): Pst! MARICA (odlučno): Slušajte, oče! JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe. ANĐA: Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vemena.

Na njemu visi izveštalo prljavo odelo, prsluk mu kratak tako da mu se košulja pod njim vidi. Pantalone mu gore vrlo široke, a dole uske i spale te se naborale. Gospodin Milisav je srednjeg rasta ulickane kose i ufitiljenih brkova.

Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet. MILISAV: Ama, kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica?

Juče su mi opet met'li na stolicu četiri đačka jeksera za crtanje, okrenuli vrškove na gore, a ja seo i opet se iskrvavio. Ne, boga mi, gospodin-Žiko, ovo se ne trpi više!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Staroj Raškoj (pojas duž većeg dela sadašnje granice između Srbije i Crne Gore), a u prošlosti je bilo i drugih etničkih grupa koje su govorile tim jezikom, a nisu imale ni srpsko ni hrvatsko

od Varaždina i Karlovca na severu, a preko Senja, Udbine, Kotara, Makarske i Gabele na jugu, do Boke Kotorske i Crne Gore.

veka dobija svog najvećeg pesnika. Petar Petrović Njegoš (1813-1851), vladika i vladar Crne Gore, u svom pesničkom razvoju obuhvatio je čitavu tu epohu, od narodne poezije preko klasicističkih stremljenja do romantike.

Njegove su osnovne teme kosmička sudbina čovek i istorija sudbina Crne Gore i Srpstva. U osnovi njegove kosmičke poezije nalazi se misao o jedinstvu čoveka i Boga, o čovekovoj nebeskoj

Posle Njegoša, niko nije tako zahvatio i etnopsihološko nasleđe na prostorima Crne Gore. Sve složenija motivacija individualnog ponašanja na jakoj podlozi tradicionalnog morala zahtevala je nove oblike

Jakšić, Đura - PESME

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe... Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!... 1857.

Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore Kô grudu snega vrelo sunčanje; — O, lakše, lakše kroz gusto granje! 1861. LjUBAV 1.

ste se onde bili, Kako ste se krvavili: Protiv sto si sam išao, Na hiljadu jurišao; Zuji kuršum i kumbara, Grme gore i doline, A Kozaku duša stara Od siline i miline — Dirnut handžar iz korice.

Nastasijević, Momčilo - PESME

PESMA VEZILjA Ni brodi bez prebroda, Ni gore bez prohoda, Ne žali dobra konja, drago le drago. Zarukavlje ti vezla Tri leta bez počinka.

Milost, o milost, Bože moj, Spasi mene sad od greha mog. VIII Pogled svoj dižem ka planini gore. Otkud mi stiže spas? Sa nebesa, od Tvorca što me prati, Sad i na vjeki vjekova.

6 Lepo David ovu rekav ukrašava: „Kô miro s glave na bradu silazi Aronu, i kô aermonska rosa na gore što silazi sionske.

8 Zajedno bejasmo, drug drugu blizu, il’ telom ili duhom, no da li gore razdvojiše nas, da li reke, david da reče: „Gore Gelvujske, dažd na vas da ne siđe, ni rosa, Saula jer ne

Zajedno bejasmo, drug drugu blizu, il’ telom ili duhom, no da li gore razdvojiše nas, da li reke, david da reče: „Gore Gelvujske, dažd na vas da ne siđe, ni rosa, Saula jer ne sačuvaste, ni Jonatana?

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi dan, mrak nailazi.

Turski deo, zbijen, kao u rupi, pun krovova, čardaka, krivih tesnih ulica; sa sahat-kulom, amamom. Gore, u čelu varoši, belela se gola, raštrkana »ciganska maala« iza koje se tamnela zelena Ćoška, a opet iza nje visoko do

Naročito kada bi duboko u noći gore, na čardaku, bilo osvetljeno, video bi se, raspoznavao, i putnici, kiridžije, tešeći sebe što su u noć ipak na vreme

je samo da su tamo, u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da jedino to tamo baba ide, namešta, sprema...

A naročito je to mnogo značilo za mater i njene, njihnu kuću, koja gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez

Iz kujne dolazila je svetlost sveće i sa ognjišta. Čulo se spremanje, mešenje. Gore, opet, na gornjem boju, čula se takođe lupa. I on, još u mraku, već je bio osvetljen.

A kad bi bila subota, ili uoči kakvog velikog praznika, kada je veliki »pazar«, celog dana presedela bi. I to gore, na tezgi, do čekmedžeta gde se ostavljao novac. Ne mešala se ni u šta. Ostavljala Mladena da on radi, pazari, trguje.

dva puta dolazio u varoš, na pazar, pa do tada nije dolazio i nije čuo za smrt očevu, pa kad bi došao, ušao, video nju, gore, do čekmedžeta, u crnoj šamiji, odmah bi se trzao, dosećao i ulazeći uznevereno pitao: — Šta, zar gazda?...

Dvorište blještalo. Po bašti šuštale senke i lelujalo se lišće a gore čardak sigurno se još jače belio. I Mladen izišavši i prošavši pored te njene sobe, trzao bi se od straha videći kako,

Poslala ti mama, da jedeš. I onda još veselije odlazi. Zatim, kao uvek, već će početi pazar, dan u čaršiji. Mladen gore na tezgi, a oko njega po dućanu espap isto onako poređan kao pre dok je otac bio.

ona, odupirući se rukama o kapiju, isturajući ramena, prsa, saginjući se nad ocem, izviruje otuda i gleda ulicom dole-gore. Gleda da li su po kapijama već sve devojke izišle.

užetu, koprcajući se, zabacujući prsa i kosu s čela i glave, toliko se ona ljulja kao da hoće da se iznad bašte, kuće, gore, toliko visoko, visoko uzdigne, da bi mogla čak i ovamo u čaršiji da vidi njega, Mladena. IV Dolazi Lazarica.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Takođe ima magičnu snagu i d. sa dva lista: i ona pomaže da se zakopano blago podigne, a dobija se od kornjače, na gore spomenuti način (Sofrić, 84). Sreću donosi i d. sa pet lista. Ta d.

(GZM, b, 385). Dragi dragu od milosti gađa narančom (narodna pesma, BV, 1 1, 277 — isto znači što i μηλα βάλλειν, v. gore pod Jabuka). O svadbi nevesta baca n. u kolo (BV, 16, 154).

GNČ ‹41, 168 idd›, i gore, članak Pšenica). U Samoboru poneki sejač seje ovako: prekrsti se, i baci jednu šaku semena iza sebe, govoreći: ovo

Vodom ,gase̓ koske žene koje tada, po narodnom verovanju, ,gore̓. Muž pokojnici podigne blagovremeno spomenik, a grob ubusaju (humku ograde zelenim busenjem)« (SEZ, 70, 1958, 516).

Dunjom se zaštićuje od čume (v. gore ѕ. v. bostan). U narodnoj pesmi (u ljubavnom vračanju) devojka se baca na momka (Vuk, Pjesme, 1, 638) i momak na devojku

na sto, sa cvetom okrenutim gore«, »uzme sa tri prsta vrh drške od noža i zamahne na j.« Tako rade i gosti, među kojima je najbolje sreće onaj »koji

ima veoma veliku snagu u zaštiti od bolesti; kad dođe do vrata, bolest prvo pogleda gore, pa kad vidi venčić sa žutom kumanikom, kaže: »Ovde ima kuma« (etimološka magija!) i produži dalje (SEZ, 70, 1958, 389).

i 254). Pasulj ili grah (phaѕeoluѕ, phaѕeoluѕ vulgarіѕ). V. gore ѕ. v. bob. Govoreći o »važnoj ulozi« p. u kultu mrtvih, Čajkanović ističe još i ovo: »On se davao kao hrana pokojnim

— što »za jednu noć izraste, procveta i ugine« — »po obliku slična čoveku« i da noću svetli kao »tri svećice koje gore iznad kladenca«. Prema pričama iz Aleksinca i Sokobanje, do r.

B. se najčešće uzima od cera i hrasta ili granice (v. gore navedenu literaturu i članke o ceru i hrastu u »Rečniku«), ali, ređe, i od drugih drveta: bukovog (GZM, n. s.

U narodnoj pesmi pominju se i mitske (nestvarne) gore: »Trn su gore uporedo rasle: Jedna gora od bili-biljura, A druga je od mavi-piruza, A treća je od ckrli-merdžana« (Vuk,

U narodnoj pesmi pominju se i mitske (nestvarne) gore: »Trn su gore uporedo rasle: Jedna gora od bili-biljura, A druga je od mavi-piruza, A treća je od ckrli-merdžana« (Vuk, Pjesme, 1,

Ćipiko, Ivo - Pauci

A njihovi obgrljeni životi gore i u vatri se troše... Rade se najednom trže, veli joj: . — Što drhtiš ispod ruke mi kao list na trepetljici?

Veseo odmiče uzbrdicom da, prije nego sunce, odskoči, dohvati se planinskih visova. Gore, u planini, osjeća se lakšim i slobodnijim a i za nekoliko dana vraća se kući čiliji i gojniji.

Pođoše u štionicu, gdje nađoše obično društvo koje se tu svake večeri sastajalo. U dvorani silno je vruće, lampe gore, a prozori zatvoreni kao usred zime.

svoju zasebnu sobu i svoj krevet sa desetak mekih uzglavlja, nad kojima visi o zidu sijaset ikona i pred njima dan i noć gore dva žiška, i kadgod gazda prođe pored njene sobe, osjeti miris tamjana, kao u crkvi svetačnoga dana.

— i naduši se obijesno smijati. — Lako je za nj! — javi se s posmjehom navdar. — Da bi onako za te! —Je, trudi gore od mene, i otac gladan mu ka pašče, — odazva se Cirilo. — A ča mu korist da jema?

Ivo ublijedi k'o krpa. Prepun i razdražen maldane izlanu štogod, što bi oca još gore razgnjevilo. No u zadnji čas izdrža muku, diže se i otrča niza stube...

—Bolje da vam ne pravljam, kad nimam o čem, nego ako hoćete o nevolji, a to i sami znate. —Dakle, svaki dan to gore! — izmače se Ivu. —Jur ne može gore... Naradilo se polje i nadužilo se.

—Dakle, svaki dan to gore! — izmače se Ivu. —Jur ne može gore... Naradilo se polje i nadužilo se. Sve uzdanje, da bog blagoslovi trude, pa platiće se; a kad tamo, pritisle nerodice,

—Moji! — trznu se mladić, i nastavi mirno: —Ka' i drugi, a da vam pravo rečem, i gorem...: Vidite, mi sve gore ča smo se veće trudili i ponili se; baš, ko se uzvisuje, poniziće se!

—Šta govoriš! — čudio se Ivo. —Tako je, i to je na pošteni način, a bilo je i gore... Nu ja se ljudima ne čudim, nisu nikoga silili... —I uzimalo se? — prekide Ivo.

A sala razabiraše tek bijedu i, što je još gore, beznađe u bolje. I k'o da tomu nema lijeka: ljudi ostavljaju svoju djedovinu i bježe u tuđinu – u Ameriku...

Pokaza se i sunce, pa kroz pročišćeni vazduh sinu žarkom svjetlošću ... — Vidite, — opazi Jure, — oko sela još je gore mlatilo. Ove zime biće svake nevolje, a od nikud pomoći! — Od nikud? — Tako je, virujte! — prihvati mladić.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

i izlazili, govorili nešto, privijali mu na ranu neke krpe u želji da mu olakšaju bolove, ali mislim da su mu samo gore činili. Niko od nas ništa ne zna o ranama. Ova je osobito opasna, a činilo se, još samo pre tri dana, da se zamiruje.

Zbilja, otišao je tamo a da sa sobom nije poneo ni mrvicu hrane. Kažem nije ga narod voleo, možda i gore od toga, mrzeo ga je zbog njegove hladne odbojne gordosti.

Odebljali jezik mu se teško pokretao, reči su postajale sve nerazgovetnije. Mučila ga je žeđ. Očni kapci su klizili gore-dole preko zakrvavljenih očiju.

Iguman je sedeo skrušeno i utučeno na postelji kraj Lauša i pravdao se. Ovaj čestiti starčić ispeo se gore, k nama, da bi pokazao koliko mu je stalo da sačuva prijateljstvo između naše kuće i manastira.

Dakle, ranu će sigurno izlečiti. Već treći dan odlazi gore na Kulu da ga previja, čineći to ni više ni manje zdušno nego da je u pitanju bilo koji drugi čovek.

Imati kraj sebe u postelji tu ravnodušnu lutku, tako nedodirivu i odsutnu, bilo je gore nego da je umesto nje kraj sebe držao najveću rugobu, neku grbavu ili kljastu ženetinu ali s malo vatre među nogama,

Druga povorka s praznim samarima vraća se odozgo jedva se razmimoilazeći s ovom koja ide gore, na strmoj, uzanoj stazi usečenoj u stenoviti predeo.

I vodu gore tegle iz doline. Čak i vodu. Huda taština, odgovorio sam. Huda velikaška taština. Hoće da diše čist vazduh iznad

Teško Vratimlju kad se u njoj usnula ala razbudi. Prohor Noć sedma. Noćas smo ovde samo nas dvojica, Gospode. Ti gore u dubinama nebeskog svoda, među rojevima zvezda, ja dole u raci među trnjem.

Svi su oni bili nekako ženskasti ili, što još gore, ispijeni, mršavi, kao leševi isušeni. Prohorov Hrist je bio nešto drugo, nešto potpuno od toga različito: snažna

Ušla je i zatekla praznu prostoriju. Dorotej je bio iščezao. Ćuteći o tome u početku, pokušala je da ga pronađe gore u ostalim odajama, no kako je vreme odmicalo, a on se nije pojavljivao, oko podne je morala nekom da poveri svoje

Prvi koji se gore ispenju ućutkaće dva-tri stražara koji će spavati na svojim mestima, ne sluteći da bi se neko tuda mogao popeti.

Ilić, Vojislav J. - PESME

A ljupki, nemirni Ljeljo, sretnuvši sedoga starca, Hladnoga Boreja, reče: ,,Kuda si pošao, stari?“ „Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema, Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari, On slavi Ljelja sad.

“ A lukavi dečko tužno spusti glavu I plakati poče: „Svet i mene goni, povedi me gore, I ja sam siroče. Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su moje malaksale davno Drži ovo cveće!

Lada, u nežnoj brizi, u mirno seoce siđe I tihe vajate i staje nečujnim hodom obiđe, Obiđe polja i gore - i pogled na zapad baci, Gde toplog, proletnjeg sunca poslednji treptahu zraci.

1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija. Visoka trska uznela se gore, I sitni vali među njom žubore. Šumori trska i žubore vali, I tiho trepte kolutovi mali...

u vihorima strasti, sa divljom, pomamnom vikom, Skakaše bezumna vojska od ljudi, žena i zveri. I drevne indijske gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri. Ciganče, tako mi Baha! i ja sam međ njima bio...

A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi, Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete. I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

1889. ZIMSKA IDILA Zima je pokrila snegom doline i pola ravna, I tavne, visoke gore. Vihori snežnoga praha Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti, I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Zatim se razgovor čuje. To se komšija Panta, sigurno, iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje. A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa

Reke se zamrzle rano, A sneg od osam stopa polja je i gore krio. U jedno studeno jutro, kad majke ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više.

LjUBIČICE Junona, dojeći sina na svome oblaku plavom, Oseti nad glavom svojom glas svoga ljubljenog muža I pogled obrati gore. Visoko nad njenom glavom Šarena duga se pruža. I Ares s osmehom stoji. Božica stidno se trže, I grudi zakloni brže.

Navaljene rukama titana, Drevne gore počivaju s mirom; Mir je večni okovao širom Spomenike izumrlih dana. Tu stupaše u vremena stara Legionar preko mrkog

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka, Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Na jedan kilometar od nas, gore uz obalu reke, ponosno se uzdiže, nad zamagljenom varoši, carska palata sa svojim visećim baštama, osvetljenim bezbrojem

Pođimo njome gore. Ona je blagoga nagiba, i po njoj se lako korača. Savijajući se oko njenih bokova, rampa se obavila oko kule kao bršljan

Ništa mi ovde nije nepoznato. Evo, ovo su Propileji, onde gore je hram Nike Apteros, oni izgledaju tačno onako kako sam ih zamišljao.

Tako, sad je sve u redu! Zvono je već poodavno otkucalo svoj znak, možemo izaći napolje. Ovde, gore na Akropoli, je sve izumrlo, no dole bruji bujni život moderne varoši.

onde Likejon, gde on svakog jutra i večera drži svoja predavanja, šetajući se po toj svojoj slušaonici sa svojim đacima gore dole.

On posmatraše te dve prave koje idu iz Aleksandrije i iz Sijene ka Suncu, i šetaše, u mislima, po njima gore-dole. Jedna misao, iznenadna kao munja, sinu mu kroz glavu, i podiže ga sa klupe: „Te dve prave su paralelne!

Ima ih bolešljivih koji pate od reumatizma u nogama i služe se štakama, a video sam i takve koji se klate gore-dole na drvenom konju a veruju, kao deca da putuju daleko, daleko.

“ upita ga jedan sa kraja gomile. „Karіѕіme amіce, i u nauci ima gospodskih radnja i ćepenaka. Tamo gore, odakle dolazimo, predaje klarisimus Kremonini, koji prima od Republike dve hiljade forinata za svoja predavanja, a ovaj

Vidim da ste vrlo učeni, i peripatetičar uz to. Vi izvoleste malo čas reći da Galileji govori kao pastir. I gore od toga! On ima običaj da svojim „protivnicima baca kamenje na glavu.“ - „Kako, kako?

Između tih stubova povučena je dole, lepo izrezana, svetla drvena balustrada sa tamnom bordurom, a gore skaču od stuba do stuba izrezuckani drveni lukovi, iste boje kao i stubovi.

šestar ili lenjir, a u drugu kredu, pa iscrtam na velikoj tabli moje slušaonice geometrijske figure i ispišem je, od gore do dole, matematskim obrascima.

Sunčevi zraci šalju mu svoj poslednji poljubac i obasjavaju ponosni hradšinski grad. „Skoro svaki dan vozim se gore, u grad, priča nam naš domaćin. „Ovde se okuplja svakodnevno sva diplomatija i plemstvo.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

- Cveće ljupko i dolinu, Stado, vrelo i planinu, Tihu reku, silno more, I pod nebom orla gore I nad orlom šarnu dugu I slavuja u tom lugu I još njegov glas umilni- Ti satvori Bože silni!

ste se onda bili, Kako ste se krvavili: Protiv sto si sam išao, Na hiljadu jurišao: Zuji kuršum i kumbara, Grme gore i doline, A Kozaku duša stara Od siline i miline – Dirnut handžar iz korice Ili listak iz gorice, Kad se vihor

Stanković, Borisav - TAŠANA

za mene, te sam zbog toga otišao u svet, i postao ovo što sam sada: vaš sveštenik, vaš deda kaluđer, isposnik Svete Gore, namesnik Svetoga Oca Prohora Pčinskog. I zato sam srećan. San mi je lak, duša čista, telo mirno i mrtvo.

Baca hleb. Iskolačio oči. I znaš ga, po njegovom običaju, mumla, preti: kako je ovo njegova kuća i hoće gore, ovamo u sobu. I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide.

Jeste, bilo je, bilo. I zašto? Vidim: i on kao i ja: jede, pije, pa neki put i više i gore od mene. Dakle, i on grešan kao i ja. I zato onda, kad mi nešto naredi, onda može biti kao što ne treba da bude?!...

Na sredini tavanice visi oveća lampa. U kelneraju, gore, dve lojane sveće, kojima se gazda i momci služe kad idu u podrum da toče piće. Čuje se lupa na kafanskom ulazu.

NAZA Lele! Da te opet kod kakve bule ili hrišćanke ne uhvatiše? SAROŠ Još gore. NAZA Pa šta je, za Boga, to tako strašno? SAROŠ (privlači Nazu u poverenju): Slušaj, sestro!

REŠID BEG Gledam kako reka podlokala Vaskinu baštu. Plot, oko nje, sav se naherio. Gore, zasađeno njeno cveće, paprike i crni luk. Sve će to da se stropošta u reku.

« Ja Stani sve ispričah, a ona se smeje, veli: »Baš snaške nije ljuta, još je veselija, smeje se.« Ode gore kod nje. Otuda čujem smeh i reči: »Lud li je, lud?

Da nisu nešto deca bolesna, pa svi oko njih gore na okupu? SAROŠ (užasnut, skače). TAŠANA (klone). MIRON (sagledavši je ustukne preneražen): To?! Ovo?!

Čuste li vi za vašu Tašanu i našega Saroša?«... A kako je gore »u medžlis« — usred varoši? — Ne smemo ni da privirimo tamo.

Natrpa oko sebe sve krpe i kamenje što nađe, i uhvati maglu. SLUŠKINjA (pokazujući gore na Tašaninu sobu): Crni Jovane, znaš li šta će biti kada vidi da ga nema?

žiž! hoće Paraputa da izgori!« A niko ne sme da mu priđe. Niko da ga umiri, dok se ona, hadžika, gore ne probudi i ne siđe, i samo ona sme da mu priđe i da ga umiri.

Što ga ne leče? (Prekida): A jesi li bio na groblju? Kako grobovi? Gore li kandila? Ima li zejtina? Da se nije koje ugasilo? JOVAN Sve je, sve je kako treba. Gore kandila.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne.” Jednog jutra uđe Kostica u šnajdernicu sa duguljastom kutijom.

o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne.” Jednog jutra uđe Kostica u šnajdernicu sa duguljastom kutijom.

Reč koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle izraz ironije, i gore od toga. Majstor Kostina sudbina poče da se koleba.

Ali stigao bi me sigurno, da ga nisu ona razbijena kola lupala po nogama. Uletim u ambar, pa preko klipova gore u tavanče.

Julica mi reče i nešto gore. Ono što za te krajcare kupi, naravno sitnice kojekakve, dalje prodaje... Ne valja to... A mali Luka, verujte da mi baš

— Gospođo Lazarić, ne mislite vi tako kako govorite. Na sigurno mesto je pao vaš Švaba. — Kako ne mislim! Još gore mislim! Isteraću ga za najmanju krivicu, isteraću ga i bez krivice, onako kako samo žena može da pobesni.

I ne treba mu. Bog neka vidi Milušićevu dušu tamo gore, ako može, a međ nama, ljudma, nije ostavio dobru uspomenu. — Meni je bio dobar, Nano.

— Govorimo pred detetom što ne treba. Deca sve pamte i razumeju. Ne plači, Julice. Muž tvoj bi trebao tamo gore da plače za tobom, i da on tebi pali, ne kandilo, nego, vala, bengalsku vatru.

Ideš sad i ti po groblju, e, pa kad već ideš, pođi malo okolo naokolo, i vidi kako tamo gore izgleda palanka i njen „otmjeni” i „držeći” svet. Sve poispropada!

Ništa gore, gospodo, nego kad u čoveku, može, naravno, i u ženi, kad proradi podzemni vrućac: em peče, em napolje ne može.

— Dodaj mi tu lulu, da zapalim, pa da izađemo malo do Tise. — A što si propušio? I to na lulu? — Ima i gore. Branko. Kad me potera nesanica, tražim sve češće injekcije, teške, one što podrivaju...

Pronašao je da mu rakija dobro čini, otera mu napad. Naredio je da kandila gore stalno. Pretvorio je jednu sobu u muzejčić, povešao ikone, i zvao slikara nekog da ga pita može li po zidovima

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Mali Roman (po dalšem rukopisa izvestiju) počem je treću godinu potpuno prešao, odvede ga mati svešteniku o kom je gore reč bila, i preporuči sa suzama da bi o njemu brigu vodio, predstavljajući mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik,

Obična je stolica od slame bila gde je njegova pomajka prela; Roman majstorski zabode u nju pčiodu, okrenuvši vr’ gore, tako da kad sirota baka bona fіde sedne, strašno ožežena đipi i počne jaukati.

čine koje se samo deci pristoji, štaviše, koliko puta danas svoju decu oštro kazne što su juče sami triput crnje i gore činili? Kad na osmu godinu stupi, sama ga priroda na ono opomene što mu je sudbina opredelila.

Roman, pa samo lep, i više ništa! Da ga s Apolom, s Amorom, s Venusom, s boginjama sravnim, to je gore nego drvenom motikom kopati, jer prvo treba da sam znam, pa onda drugima da dokažem jesu li ti bogovi i bogice bili

Jedni pomisle da se trese zemlja, a drugi da kuća gore, neki opet — da je dvanaest sati, i srde se što jošt nisu ručali.

« Ima i takovi na svetu ljudi koji neprestano teže da se gore penju, ne smatrajući što im iz Tog uzroka ponajviše gore ide.

« Ima i takovi na svetu ljudi koji neprestano teže da se gore penju, ne smatrajući što im iz Tog uzroka ponajviše gore ide. Zato ovi po pravilu retko i idu, no ponajviše sede i sedeći gledaju kako im glave sede.

približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom govoraše: »Tako mi moji ušiju, braćo, ništa nije gore nego kad čovek na prirodu zaboravlja i protiv svog opredelenija čini.

« »O, blaženo, preblaženo stvorenje!« vozopi Roman, i utom se probudi. Tko neće verovati da je gore opisani san na njega osobito dejstvovao?

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

mača U korice da vratim Boje zru Na lakoj grani vremena Otuda tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi ŽIČA Crvena gospođo Žičo Iz moga srca izlaziš Koračaš sedmovratna U pratnji svog ženika sunca Po

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke.

Uzmimo baš kao primer ova četiri-pet pitanja koja sam ja gore slučajno nabacao, pa ćemo videti da su ona ne samo za mene već i za svako drugo dete bila sasvim logična.

god bi me poterala kakva organizovana porodična hajka, ja bih se kao mačka gonjena psom uspeo na visoki orah, seo bih gore na grane i gađao bih orasima svoje gonioce. Pa ipak se vlast dosetila kako da mi dosadi.

Kada bih na sve pozive mojih gonilaca da siđem radi predaje ja uporno ostajao gore, — oni bi doneli pun tanjir kolača, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuću i prikrili.

Tako sklopljeno ministarstvo držalo je sednice gdekad na drvljaniku, ali mnogo češće čak gore na orahu, na kome bi svaki ministar uzjahao po jednu granu.

Ovo bi drugo mesto bilo za preporuku opšte vladama, jer samo gore, na kakvom orahu ili na krovu četvorospratne kuće, mogli bi biti obezbeđeni od radoznalih novinara.

Po tome planu, ministar finansija, kao mali i nejak, ne bi sudelovao aktivno u ekspediciji, već bi ostao gore, navrh plota, i čuvao stražu te da nas izvesti ako bi ko naišao.

— Jesam, gospodine! — Jesi li je upamtio? — Jesam! — Je l' ima ovako: gore glavu, dole rep, a sa strane četiri noge, dve unapred pružene a dve unazad? — Jeste. — Eto ovako!

Još gore bi bilo kada bi nam objašnjavao planetni sistem. — Neka izađu one planete od prošloga časa — rekao bi. Te planete bili

Mene prođe kroz telo groznica, kao optuženoga kome je sud saopštio da je osuđen na smrt. Još gore, jer sam ja već unapred znao i dan i čas kada ću poginuti, dok osuđenik na smrt to ne zna, pa se zavarava nadom.

oblagali su me mokrim zavojima i vršili su na meni neke odvratne operacije i sve i sva činili, ali se bolest sve na gore razvijala. Najzad, došao je i dan krize i lekar toga jutra reče: „Ako se mali danas oznoji, svaka je opasnost prošla!

Na podne sačekam Persu pred njenom školom i, prateći je, priznam joj da sad još gore stojim, jer sam dobio jedinicu iz predmeta njenoga oca. Ona bono reče: — Onda nikad neću biti tvoja!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— The!... Eto tako, vidite i sami. A vi? On tužno mahnu rukom i klimnu glavom: — Gore biti ne može... Sa izvesnom strepnjom, zapitao sam ga: — A baterija?

Bez ijedne reči, on se vrati, uspuza se na jedan obronak, pa se okrete. „Evo ih Bugari kod topova...“ Istrčah gore... Nišandžija Petar protrča pored mene noseći zatvarač... Bugari trče oko topova.

Prostor je zasićen garom i čađi, što mile po zemlji. Poslužioci razbijaju ušice na topovskim cevima... U daljini gore neki magacini... Iz su sedne baterije sklanjaju brzo konje, da bi ih zaštitili od dima i vatre.

Ali omakoh se i jedva se održah, pridržavajući se za jedno drvo. Sada smo silazili. Ne zna se šta je gore. Niko ne sme konja da pojaše, jer se neprestano klizaju i padaju.

Preko oštrih serpentina Trešnjevika, pod sobom, i gore iznad, vide beskrajnu kolonu sapatnika. Nekada je sve njih nosio isti zanos.

— Evo... prvo na nogama: jedne čarape, druge čarape, nazuvice, noge sam uvio krpama i onda navukao čizme. Zatim gore: jedne gaće, druge gaće... „untercig“, jedne čakšire i druge čakšire.

Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome. Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu počinju već da pridolaze i crnogorski vojnici. U maloj varošici je ponestalo namirnica.

Pri polasku, poručnik Protić obrati se sreskom načelniku: — Gospodine, na izlasku iz Crne Gore neka mi je dopušteno da vam se zahvalim na gostoprimstvu. — To je bila bratska dužnost...

Ipak se on spremi i ode. Te noći bilo nam je vrlo ugodno u hladnim šatorima, jer nas je moglo snaći još i nešto gore. Sutradan imali smo za ručak nešto malo pirinča, ali bez hleba.

Teško je prisetiti se i jučerašnjeg dana. Ali je jedno osećanje jasno: gore biti ne može. Brda, planine, urvine, krševi, litice, močvari, a uz to najteža i najstrašnija neman — glad.

Ah, zamalo... Aeroplan zaokrenu naglo i uputi se u pravcu one maslinove gore. Tamo će sručiti bombe. Ali mi smo spaseni. Srećni smo, veseli i živahni.

Vojnici su blenuli. Sada će se navesti na pučinu. I radovali se i strepeli. Ali se tešili da im se ništa gore ne može desiti no što su već preživeli. Prilazile su ogromne skele, vezane za motorne čamce.

Petrović, Rastko - PESME

Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života bezmernih.

Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života bezmernih.

Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života bezmernih.

Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života bezmernih. Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.

Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života bezmernih. Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.

Tebe po gorama vukao, uvodio u sve manastire. Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja, I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju.

Tebe po gorama vukao, uvodio u sve manastire. Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja, I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju. Sada nema više kajzera, već sveža im zelena boja I drumovi su meki i dugi.

Sada nema više kajzera, već sveža im zelena boja I drumovi su meki i dugi. O ta zar za dobre one gore otputova negda misao tvoja! Oznojeni skidali bismo ukorak šešire: Nikada nisi, Gijome, video čvrste naše manastire.

I priroda sva diše opojnim mirisom truljenja: Nadimlju zato brda, nadimlju gore stenja, Pod koje pođe kadifena gospoda na dogovor; Bor, divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor.

Čim u žudnji opasah bedra drumom žurnim kroz gore, Stid me bi... vidici, beskraj, parobrodi zaploviše more; A kao tikve žurne u polju, Kao hleb vruć, izvorom Sanjam.

Neka točak smrvi me, kad krene, Svojom velikom ljubavlju za putovanjem Neka smrvi me. Drumovi su naši beskrajni, Gore su tako tihe, plandišta tako široka, Svih puteva za mene ljubav je preduboka, Svi vele: dođi, dođi, trpljivi

Ko? Dekameron! Ali to nije ništa, O baš to nije ništa; Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru: Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru, Žandar zazviždi pesmu

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Meso joj je odvratno i ljudi ga ne cene baš previše. U Gornjem svetu ugor je cenjen, ali biti cenjen tamo gore nije naročita sreća za ribe. Neka ga više ništa ne pita!

Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore! Postoje u livadi i sitni žuti cvetovi čije glavice postaju srebrne i lagane kad ostare, otkidaju se i lete k nebu.

Suncokret koji umesto sunca prati mesec, ima li išta crnje i gore? Reši se mali suncokret da nađe leka svojoj muci. Obrati se travama za savet. Trave su stari prijatelji.

Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! — Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu uvis.

»Kome bi još takvi mogli da pomognu?« — pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći. Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče.

Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao. Zamisli se i sneveseli Vedran.

Zatim pođe zaboravljajući i glad i žeđ, zagledan u vrh Srebrne Gore. Kad, iznenada, ču kako mu iza leđa neko dašće. Okrete se i vide: voda kao mahnita juri za njim.

Kako i ne bi? Veliki talas podigao dečaka na pleća, leti, na sam vrh Srebrne Gore ga spušta. Zaneme dečak od divljenja.

da sam od sebe beži, okrete se i stade trčati dečak niz planinu, ostavljajući Mesečev Cvet da blista na vrhu Srebrne Gore, da nežan i usamljen sja kao zvezda. Tako i do jezera dođe i zaustavi se da još jednom, u jezeru, vidi nebeski cvet.

Pognute glave, bez otpora prihvati Belko svoju sudbinu. Ali, biti blizu plemena, a izdvojen, bilo je gore nego biti sasvim odbačen, jer je onemogućivalo put k drugima. Ako bi ga iko i primio?

Nekako bi došao do princeze. Kako je strašna kamena šuma, kad ka njoj pogledaš iz svoje kule ka tebi ponori zevnu. A gore visoko u kuli samuje začarana princeza. Sede dečak na krevet, na samu ivicu, i utiša se. Bilo je vreme spavanja.

— Ako uđe u šumu — nećemo je više videti! — reče neko. Rulja gonilaca se zaustavi. Visoko gore, u vazduhu, zaustavi se i metla. — Pa šta da radimo? — jauknu jedna bakica. — Ugušićemo se od đubreta, ako umakne!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

je manji ikonostas sa zapaljenim kandilom, opkoljen srebrnim i zlatnim hadžijskim jerusalimskim ikonama i ikonama iz Svete Gore, Rila, Peći. Oko ikona kite suvog bosiljaka od škropenja svetom, krštenom vodom, i venčići od duhovskih crkvenih trava.

Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostade da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaju. I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me.

* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...

Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne.

MAGDA (izvinjavajući se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili. Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem.

(produžava pesmu): Az li te gledam kroz mare U tija džanfes šalvare, Gde tiho mineš po dvore, Kako jelenče kroz gore. Ne znajem ništa za sebe, Bre, lele, lele momiče, Momiče, zumbul devojče, Pogiboh dušo za tebe!

Oj pojdoh dole, pojdoh na gore Kako tebe nigde ne najdoh! — Oh, da legnem, ah da umrem, Samo da ne gledam Kako tvoje lice Drugi grli, ljubi.

Dotrči Kurta. KURTA (radosno): Idu, idu, svatovi! KMET (uplašen, utišavajući ga): Ćutite! (Kurti): Kurto, ti gore, na sokak i pazi! (Kurta odlazi.) A ti, Ahmete (pokazujući na Koštaninu kućicu), ovde, pred vratima da si, i čuvaj je!

Tamo! MITKA (pokazujući više sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole — tvrdo! KOŠTANA (hvata se za glavu): Oh!... MITKA (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano!

Tamo! MITKA (pokazujući više sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole — tvrdo! KOŠTANA (hvata se za glavu): Oh!... MITKA (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano!

Šantić, Aleksa - PESME

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore... Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! 1906.

Pogledaj kako Vatra se žari, I hukti, i bukti U peći toj. Gle kako njena Koralna pruga Veselo igra Po zidu gore!

Znaš li čase one?... pozno sunce grije, Vrhovi munara kao vatra gore, A svuda iz bašte miris đula vije. Mi se povraćamo iz lova, iz gore, A ona na demir-pendžerima stoji Ljepša od

pozno sunce grije, Vrhovi munara kao vatra gore, A svuda iz bašte miris đula vije. Mi se povraćamo iz lova, iz gore, A ona na demir-pendžerima stoji Ljepša od večeri i od sabah-zore... Na me čeka...

I svuda gdje je srpska duša koja, Tamo je meni otadžbina moja — Moj dom i moje rođeno ognjište. 1908. Muzi Gore nam plaču... Jauci su česti...

Hladno je, hladno... Otadžbino, gdje si? Prelazim klance, putanje p međe, Prebirem gore i polja i selo, Ne bih li samo ugledao neđe Tvoj lik i tvoje osvećeno čelo... No tebe nema... Umrla si nama...

Prekrsti se, mermer celiva i oči Podiže. Tu gore zlatna slova stoje. I u prvom redu, na Mramornoj ploči, Ugleda imena lepe dece svoje.

VEČERNjA ZVONA Predsutonski je čas. Visok i zlatan krst sa tornja sipa zrak I trepti vas. Zalazi sunce i okna gore Kô požar jak. U nebu svijetle se laste. I veče sve bliže Stiže I raste.

I sve više jedra kao vatra gore; U nebu se čuje melodija zore. 1911. SRCE Iz doline reke, iz kopalja trska, Putanja me vodi u goletne strane.

O, zapjevaj pjesme Mile i tople kô jutro što strča Strmenom gore; vidaj, oslobodi Skrhane prsi od more i grča! Rominjaj, roso!...

I ja zatreptah u sreći i žaru. I vidjeh gdje se gore uzdrhtane Oblače tiho u duginu šaru. Pune rubina poviše se grane, I kô da širok jedan veo sjajni Pokri visoke

Niz golu strmen pljušte hitra vrela, Kô da bi krupne rubine, što gore, Po dolinama razasuti htjela. Tamo, u strani, pod plamenjem zore, Vide se čeljad, trsnata i zdrava, Kô tvrda stabla

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Brankovića i Jakšića, Crnojevića, Ugričića i junaka Hrvaćana, hajdučki, uskočki, muslimanski, oslobođenja Crne Gore, oslobođenja Srbije. Po jednoj drugoj podeli, koja potiče od Vuka Karadžića, našu epiku čine pesme starijih vremena (tj.

o hajducima i uskocima) i pesme novijih vremena (tj. o oslobođenju Crne Gore i Srbije). Između ovih triju grupa postoje mnoge razlike i sličnosti, od kojih ćemo većinu pomenuti u toku daljeg

Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoračuje u XVI vek s punim oblikom kosovske epopeje, i pošto je izvesno po gore pomenutim pisanim spomenima da je ista epopeja u XV veku bila uža, drugojačija i manje sređena, mogli bismo s dosta

“ Idućih godina osvojili su Turci Novo Brdo, Stjepan Vukčić planine Crne Gore, a Mlečići Primorje. Turci su, sem toga, odveli Đurđeve sinove, Grgura i Stefana, u ropstvo u Malu Aziju i tamo ih

Godine 1496. Đurađ, proteran od Skender-bega iz Crne Gore, pobegao je u Mletke, gde je neko vreme bio zatvoren, a zatim otišao u Carigrad i dobio pašaluk u Maloj Aziji.

Oni su, u stvari, započeli borbu za oslobođenje Crne Gore. U XVIII veku veliki značaj imale su hajdučke borbe u Srbiji.

Hajduci u naše vrijeme u Srbiji nosili su najviše čohane plavetne čakšire, donje na nogama čarape i opanke, gore čohane đečerme i koporan, gdjekoji i dolamu zelenu ili plavetnu, a povrh svega kupovni gunj; na glavi ili ćelepoše ili

„Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo.“ Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko: Što propušća deli-Radivoje, dočekuje mladi Tatomire: što uteče mladu

8 Pesme o oslobođenju Crne Gore i Srbije U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu“ spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore i oslobođenja Srbije.

o oslobođenju Crne Gore i Srbije U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu“ spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore i oslobođenja Srbije. „Oslobodilačka borba u Crnoj Gori“ — kaže B.

ušla je na početku XVIII vijeka u fazu borbe za političku emancipaciju od turske vlasti i za nezavisnost Crne Gore.

činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad stanovništvom, tj.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine

stekao Kojim je nebom kružio Da bi oca zaslužio OVO JE VREME ČUDA Ovo je vreme čuda Ujaci padaju s duda Tu oko Gore Fruške Stričevi padaju s kruške Život je jedna farsa Tetke padaju s Marsa Svi znanci i svi stranci Možda su

sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko BILO JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio jedan tužni alas

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Bogme i neću! — planu prgavi Mačak. — Pa kuda onda misliš? — Smisliću nešto kod kuće, na tavanu. Ja se uvijek gore zavučem kad nešto smišljam. — Doći u našu družinu — predloži mu Stric i sve mu ispriča o Jovančetu i o logoru Tepsiji.

Lazar Mačak načinio je u logoru i ljuljašku, pozabijao u stablo prastare bukve gvozdene klince da se lakše može popeti gore, u široku krošnju, a jednog dana izgubio se nekud prema stenovitoj jaruzi kroz koju je romorio taman potočić.

to i Stric, ali se ipak pravio da ništa ne vidi, iako mu je srce tako igralo da od radosti umalo nije sunuo uz bukvu i gore na vrhu raširio krila i poletio čak do Amerike. Tako se njemu bar činilo. — Pa deder, šta ćemo sad s Lunjom?

Ona se ne zna penjati. — Pa da je svežemo pod bukvu — bubnu Stric. — Ehej, a kad je oni nađu, pa pogledaju gore i vide nas! — dosjeti se Đoko Potrk. — A mi nećemo da siđemo, pa im je opet džabe! — zainati se Stric.

Ko bi se dosjetio da pregleda sve bukve u okolini. Vezaše kuju i jedan za drugim popeše se na drvo. Gore, u gustoj hladovitoj krošnji bukve, bilo im je nekako mnogo ljepše nego na zemlji.

— Kad si upala? — nepovjerljivo zaškilji Mačak. — Maloprije. Najprije sam plakala, onda sam probala da se izvučem gore pa nisam nikako mogla, a onda... — Pa šta onda? — ispitivao je Mačak.

— odvrati Lunja i ne trepnuvši. — Boc, boc, pa će odmah krepati! — Idemo mi brže napolje dok nije došlo nešto gore od Lunje — predloži Jovanče. Mačak odjednom sjede i huknu: — Ja više ne mogu nikud ni maknuti.

Mačak se trže. — Koji je sad ovo đavo? Da to nijesu oni nesrećni patuljci, pa se popeli nekud gore? — Ne znam ni ja — uozbilji se Jovanče. — Tiše malo da čujemo.

— tiho uskliknu Lunja i sva sinu od radosti. — Tebi se svuda priviđa taj tvoj Stric! — okosi se Mačak. — Otkud Stric gore na nebesima?

Stao je pod samu bukvu, pažljivo se zagledao u njezinu krošnju, a onda glasno viknuo: — Ej, šta vi radite gore?! Galama u visini odjednom zamrije, a onda se zaori vesela graja: — Evo Jovančeta! Aha, evo ga! Evo ga, silazite!

— I meni gori zbog tvog opasača — priznade Stric. — Unuče, jabuko moja, pusti me samo gore kod sebe, neću te ni dirnuti! — molio je djed Aleksa sve više kašljući.

Djed i unuk stigoše tako navrh drveta i gore se smjestiše kao dvije vrane. Tek malo kasnije, kad napadači porušiše kolibu i rasturiše vatru da se šuma ne bi

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

dušu iz preispodnjega mraka i izvedi iz pakla dušu moju i ne ostavi je u Adu, negoli da izađe iz ove gnjilosti moj život gore k tebi, gospodi, bože moj!

Prvo, kako sam te prognao bio iz raja, tako sad pak izvodim te postaviti ne u onaj zemljani raj, nego čak gore posaditi te na nebesnu carsku stolicu.

će ti i iz kamena voda isticati i Amalik satrti se ne isto samo s oružjem tvojim, nego i pravednim rukama dižući ih gore krstato i Bogu se moleći ujedno. So toga svi neprijatelji uplašeni izpouticaće.

sebi topljenike prihvatajući na suho iznosi; napreduje pred korabi i more brka lepo, tiho, da lašnje prolaze bez muke. Gore se zelene, mirisne trave se pomaljaju, seno buja, kosci se prigotovljavaju.

Ako da se ispenjem na nebo, ti si sâm tamo gore; da ako li silezem dole pod zemlju, u dubine Adove, — i tamo si ti. Ako bih i kano ptica s krilma rano odletio čak za

Jordan zaustavi se od izvora svoga i poteklo mu vrati se natrag, da nije duboka i golema voda dokle se u njemu krsti. Gore se zaigraše kano ovnovi, a hrastovi kano jaganjci ovčiji. Sva stvar strepeći se boji i drhće.

A sve gore nadvišuje, te ih pokriva visinom svoje slave. DVOSTRUKO DRVO ŽIVOTA Da budete sveti ljudi, rod izbrati, carsko spleteno

imena mu ima, Sunce ga obsjalo nije, Ni zna za koje dobro: Kako mu je, tako mu je Svejednako i uvek; Ni za bolje ni za gore Ne zna...

da jošte slavnije su same sise njene pune s mlekom, i koliko joj je kaplji kad iz sisa uzalud otkanulo mleka, toliko gore ima ujedno skupljenih zvezdica...

Od to dobi, tim mlečnim gore putem kroz kapanje od bogorodičinih sisa, mnoga krštena dečica od sisa pomrla ponajviše, tuštena k nebu vrve tamo

Kade te zovemo na vodi, to taki plavaš nam slobodu na lađi. Kade pak iz lađe našega tela duša naša izađe i leti gore k tebi, ka ptica vazduhom, — a ti hitro, s mirnom pomoću, s masličnom grančicom, dolećeš k nami u sukob.

« A one noći i ubiše ga sluge mu. VOJSKA VAZDUŠNA Nekim vremenom Jerusalimci pod nebom gore, na vetru ugledaše neku čudnu bojnu, sve u zlatnu odelu vojsku na konji, u gvozdeni oklopi, u panciri, kolčaci željezni

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i

se ona bojala, od čega je strepila, — to nije bilo, ali je ispalo iznenada ovo, a ovo je za nju bilo nešto skoro još gore!

snebivala i otimala, ali tetka Doka — onako kako je bog dao — podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplaši gore nego što se ikada uplašila od onih koji je plaćaju — i priznade joj sve, ama sve od az do ižice.

Jordanovi, su se učtivo izvinjavali: da im dete nije još za ženidbu, da nije odslužilo vojsku, da će ga možda poslati gore u Grac na više trgovačke nauke (na što se tetka Uranija grohotom nasmejala i rekla: „Lelee, staro magare, ta mu se sag

A bolje da nije ni dolazila, jer i ovde je ona prokleta pesma pre nje stigla, pa je bilo kao i u P*. I još gore od onoga.

Prošla čitava godina od onog kobnog večera, a stvar još jednako stoji da ne može biti gore. Manje se, istina, govori, ali kad se već govori o tom, samo se onako govori kako se prvih dana govorilo.

— im golemaš — bogataš golem nišan — prstenovanje, prosidba goč — bubanj gu — nju gurbetluk — skitnja dabeter — sve gore davija — tužba damno — davno datke — sekice degenek — palica dek — da demek — to jest dert — žalost, bol