Radičević, Branko - PESME
“ Zemlja tutnji, zveketa oruže: „Crn mu obraz ko pred Turkom struže!“ Šare s' ore, gorice se puše, Da se bolje turske glave suše.
ništa ne znam drugo Do da leža u nesvesti dugo, Pa kad jednom opet dođo k sebi Da nikoga ukraj mene ne bi, Krom gorice, kamenja i noći, Sam tu samcit bez svake pomoći.
ol' devojka bila, Oli čarne ove gore vila, Jera čuda, veruj mi, takoga Još ne videh za života svoga, Pa oli si iz gorice vila, Ol' te barem vila odojila.
čeka, No, junače, ti si iz daleka, Jera misliš, kâ što reče amo, Da ovdena žive zverke samo, A ne znadeš sred ove gorice Bele dvora Rajka Žeravice.
Veće Gojko okroči konjica Što pokloni njemu Žeravica: „Zbogom, zbogom!“ veće ga obode, Već kâ munja put gorice ode, Već zamače još se vidi malo — No sad ga je već sasvim nestalo.
Laki konji, a prelepo doba, Ala lete pobratima oba! Jutro beži, podne se primiče, Iz gorice beo dvorac niče: „Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi donde.
“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali mamene konjice, Hvatili se zelene gorice. Jezde gorom oni obadvoje — Al' je nešto čudan Radivoje, Vas se nešto junak promenio, U misao neku zaronio, Baš
Eno zađe sunce ogrejano, A vrću se čete neprestano Od gorice od one kaurske, Čete idu, a čete su turske, Što serašćer unapred poslao, Pa kakve ih nazad vidi jao: Polomljene,
jadu, Pa se vešto na noge dignuli, Dve-tri straže njima ukinuli, Pored grada prošli stranputice, Hvatili se zelene gorice, Tu zapali zgodno u potaju, Ako Turci nagnu zavičaju.
Eno šeće iz gorice soko, Oko njega ono pusto perje, Dvaest druga, dvaest zlatnih pera, Svakom vjera tvrđa od kamena, Njima vije, njima
zašto? ni sama ne znade, Te pogleda u golemoj muci, Glednu gore nebu visokome, Onda glednu onoj gori čarnoj: Od gorice lađan vjetar pirnu, Pokrenu joj misâ čudnovatu: „Ala“, reče, „strašan li si silan!
Jera čudo, veruj mene, tako, Sele moja, ne vide dojako, Pa oli si iz gorice vila, Ol' te barem vila odojila.“ Tako pita devojku Mileta, A junaku odgovara Cveta — Cveta, pobre, jeste ime
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
A, vere mi, i tu nas goniše sve do mokroluških baruština... A posle prestaše... Tek oko Gorice ugledasmo dva-tri Turčina... (Porfirije dolazi i donosi čitavo breme drva.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Sve što mene okružava, sve to sa mnom tuži: Niti ptica ptici poje, nit' se s drugom druži. Odziv meni iz gorice s plačem odgovara, Zefir mi se među lišćem na žalost pretvara.
Isti đavo koji se leže u podlom zanatu, U kom baka sreću baje, a Ciganka čara, Odziv meni iz gorice plačem odgovara. Pa ako je što i znatno, to se jedva terpi, Osuđuje, ukorava, rasteže i kerpi, Kod takova zla espapa
Jakšić, Đura - PESME
Ili listak iz gorice, Kad se vihor igra njima — Zatreperi u prsima. Pa, Kozače, brate mili, Kad otideš tvome kraju, Kozačkome
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
i kumbara, Grme gore i doline, A Kozaku duša stara Od siline i miline – Dirnut handžar iz korice Ili listak iz gorice, Kad se vihor igra njima – Zatreperi u prsima.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Al' ne luduj, draga dušo moja, od Udbine da ti kažem glase! Da su žive od gorice stine, još bi žive stine popucale, ma da ne bi sarce divojačko!
„U tom ratu“ — kaže Prelog — „doprli su uskoci do samih Mletaka, a glavno bojište bilo je oko Gorice i Gradiške na Soči.
Al' besedi iz gorice vila: „O, boga ti, sura tico orle, što je tebi dobra učinio, učinio Kraljeviću Marko: širiš krila, te mu činiš lada, i
ne pušta glasa: niti pljunu, ni na konja viknu; a kad dođe gori Garevici, kliče Nenad kako soko sivi: „Garevice, zelena gorice, ne raniš li u sebi junaka Predragoga, mog brata rođena? Ne raniš li u sebi junaka koji bi me s bracem sastavio?
Besedi im mlađani Nenade: „Ne streljajte, braćo iz gorice, ne bila vas vašeg brata želja kano mene i brata mojega, što me, tužan, ovud poteralo!“ Ovi njega propustiše s mirom.
Kad na drugi deset naišao, i oni ga strelom strijeljaše. I njima je Nenad besedio: „Ne streljajte, braćo iz gorice, ne bila vas vašeg brata želja kano mene i brata mojega, što me, tužan, ovud poteralo!“ I oni ga propustiše s mirom.