Upotreba reči gospodine u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije. To je bilo pismo, ženskom rukom napisano: „Poštovani gospodine, O mojoj tuzi ne smem vam govoriti: ona je golema, neizmerna... Moj muž, a vaš prijatelj i sustradalnik, umro je!...

I onda ću ja sa dvoje moje siročadi podići glas svoj i vikati: „Nasilje! Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži...

Više je puta povtoravao da se u nuždi i bedi na vas obratimo... Ali to neće biti nužno!... Ne, gospodine, izvor je suza naših dubok, tuga golema, bol neizmeran... a to je bogatstvo u kome samo siročad uživaju...

a to je bogatstvo u kome samo siročad uživaju... Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?... Ah, gospodine, nas zaboravite!

Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?... Ah, gospodine, nas zaboravite! Grehota je onih se sećati o kojima bog brigu vodi, a siročad su deca božja... Marta Stanojevića“.

Po njenim bledim, mirnim crtama zaigrao se tužan osmejak. — Budućnost! Budućnost! Ah, gospodine, ovakvim jadnicama ta je reč nepoznata, naše prazne grudi ne osećaju melem njene sadržine, a duša naša, suzama pokajanja

svoje isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče: — Tvoje su crte blage, gospodine! Mora da ti je srce dobro, budi mi prijatelj! Oh, kad bi to primio! Ala bih srećna bila ja!

Ja nikoga nisam imala, nikome ne mogoh iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem

Ujedanput čujem kako mi tetka uspravljeno vrisnu. Ja skočim, uplašena, istrčim napolje... Oh, gospodine! Grozna je to slika što sam je u tome času videla. Nikad je ne mogu zaboraviti.

“ Čiča Marko je razumevao nešto nemački, pa mu odgovori: „Gospodine, Obrad ne pije!...“ Doktor ga ljutito prekide: „Štile!... Svi Raci buđet pijanice!...

“ Doktor ga ljutito prekide: „Štile!... Svi Raci buđet pijanice!...“ „Gospodine, on je bolestan još od bune, a sad ga je gospodina komesara džandar kundakom udario u rebra tako nemilostivo, tako

Pomozite mu, gospodine!“ moljaše čiča Marko. „Žandarm jeste carski čovek! Ferštandn?... On ne bil’ udaren, on buđe mnogo pil...

Obradović, Dositej - BASNE

Sme li ko protiv Hrista i apostola što reći?” Ta ne sme, gospodine, pomagaj! Ali Ana i Ka|jafa, i Irod i Juda, i oni su brade imali, pak zato nisu ni dlake bolji bili.

hopovskom, Hadži-Zahariju, bolnu, dođe na posještenije starac Vuja iz Iriga, pak uza svaku reč: „Moli se bogu, gospodine”, dok se onom dosadi, pak onako bolestan stane vikati: „Ta prođi me se, starče Vujo, ako boga znaš!

Odsad pomažite mi samo s vašim dobrim sovjetom, pak ćete me toprv poznati. Gospodine mili bože, da zle ženice! Izbavi take i mog zlotvora! Lako se vami smejati, jer vi jošt ne znate što je zla žena!

Ništa ne jedu nego mamaljigu; otkud im ono veselje u srcu?” — „Ee, gospodine”, — rekao bi mu neki šaljiv proiguman, — „ne leže njima tvojih pedeset hiljada dukata na srcu! Kako ne bi bili veseli?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

— ,Nemoj, gospodine Mijuško’ reknem mu ja, ,nego da ja idem da vidim cara, jer to mi je najveća želja, a ti si ga sto puta video.

Najpre dade Fočić na srpski jedno pismo pred svima pročitati, koje glasi ovako: „Pozdravlje tebi, gospodine majoru Mitezeru u Zemunu, od mene kneza Alekse i od prote.

No ja vas molim, gospodine, dajte mi sovet, kad smo već mi ovako zakrvili, kome ćemo pružiti ruke, da nas zaštiti i u mir postavi”.

Pišite njima dvojici ili general-komandi u Varadin, ne bi li se za vas poduzeli; molite se”. — Ja reknem: „Gospodine, ta ja ne znam ni jednom popu napisati pismo, a to li ja da napišem mitropolitu i princu Karlu!

Ja onda reknem: „Kad me vi, gospodine, tako sovetujete i slobodite, i kad nije nijedno dosad prešlo pismo od Crnoga Đorđa, ja bi̓ napisao kako bilo da bilo,

Skoči Katić aki bi ne znao. Rekao bi se zgranu, i reče: „Nuto, gospodine, vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju kao vuci bez pastira!

” — „Lako ću, gospodine, lako”, viče Katić, „jer sam ovde za vodom i prevaren, al̓ čućeš me sutra na Vračaru!” pak okrete se Turcima i reče:

” Usta i Crni Đorđe i reče komandiru Ćeneju: „Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, al̓ od mira ništa nema, i odsad ćete čuti i viditi bojeva, i zbogom!

” pa obode dorata i ode. Sva vojska potrča, potrča i ja; a Nemac Mata tobdžija povika: „Zaboga, gospodine proto, osta top sam. Kuda ću sad ja s topom?

— „Dobro, a vi brate, kuda idete?” upita Čardakliju. — Čardaklija zanosi rekalijski: „Ja idem, gospodine, tražimo gdegod službu, a pisao mi je jedan prijatelj da u Jašu ima kod čokova služba, zato tamo idem”. — „A odakle si?

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

s repićem i mumakazama već iskrivljenim da nisi mogao nikako useknuti njima, i — odmah ponudi goste: — Izvolite, gospodine! Što zapovedate? — Daj vina!...

— Naturalno! — potvrđuje učitelj. — Pa kako li se to vidi? — upita Maksim i pogleda još za jedan korak više. — Evo, gospodine, vino! — reče mehandžija i metvu polokanicu na sto i tri čaše. — Ama što sum go dobio vino — carigradska forma!

— Jesi li spremio, Đuko? — upita svog pandura, svog ljubimca. — Jesam, gospodine! — odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kićankom do ramena za vrat. — I ti ćeš sa mnom... Reci nek okrenu kola.

— Je li glavu?... — upita opet tako isto Đuka. Kapetan klimnu glavom da jeste. — Poneo sam... Eh, gospodine, zar ja to da zaboravem! — Samo šteta što je onaj lola okrnji... — Baš šteta, gospodine. Onako velika glava...

— Poneo sam... Eh, gospodine, zar ja to da zaboravem! — Samo šteta što je onaj lola okrnji... — Baš šteta, gospodine. Onako velika glava... Nisam je veće video... Pa mi tu soli pamet da ga nešto plašilo i otkinulo parče...

Nagrdio onaku glavu! — Ne mari ništa... Moći će proći. Šta veliš, Đuko? — O te još kako, gospodine! Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva! — Samo, Đuko, pametno!... Neću nikom da si slovca proglavio.

Ovako ću ja njih drukčije malo da šišam!... Samo ti budi pametan. A već treća para tvoja i božija! — Hvala, gospodine! — zahvali Đuko pridignuv se malo i mašiv se za kapu. — A već za to ne beri brigu. Umeću ja njima podići kako valja...

— Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednoga od njih. — Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina. — Nema, ja — nestalo je onog berićeta.

Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živio sam bolje nego danas, kao kapetan. — Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa! Izopačio se i ovaj svet.

Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu... — Jes̓, bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre... Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta.

— Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani. — Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana. Kad se vratimo tako sa sabora

Nema, nema — braćo ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta... — Pravo veliš, gospodine, bogami! — reći će jedan od seljaka. Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio da bog sačuva!...

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Molim vas, izvolite! — Molim, gospodine! Devojka sede na jednu stolicu čak kod furune, ja sedoh do pomoćnika na „prazan” krevet.

Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige! — To, to, moj gospodine! Samo ako je to za celo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima.

Mi pomislismo da je nov ćata, pa poustajasmo. Kmet skoči: — Ja sam, gospodine! Gospodin čovjek izvadi gotovu cigaru, pa turi u usta i naokriške, a sve gledajući kmeta, nriđe stolu; zavrati šešir,

Onda se opet lijevim ramenom okrete kmetu: — Gdje je ovdje škola? — Tu je, gospodine, odmah do crkve. — Vodi me! — reče gospodin čovjek. — Zatvorena je! — A ti je otvori!

— htjedoh reći: s Marom, ali me sam jezik povede, te rekoh: — šta je, bogati, s Pavlom Đerićem? — E, seljače i gospodine, njega je onu noć, kad škola izgore, nestalo.

Pa pijani Đoza koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, „ali tebi, gospodine, čest i poštovanje”, i baci kapu u blato.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Malo koji dan da ne dođe gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpočne otprilike ovako: — Gospodine... mole vas da dođete... čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci Prekajcu.

ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj Vuji Irošu... mužeskoga je pola... sinčić. Dobio sinčića, pa k’o jabuka, dete zdravo. k’o tresak!

— Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća... — Naopako! Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo

Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba. — Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim. Obojica lete pravo crkvi.

Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?! Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa! Od strâ, gospodine, ne znam, ni kako mi je ime, — veli Arkadija. — Ali valjda će mi usput što pasti na pamet!

— Ta, ja sam se i setio, ali ne znam ’oće l’ štogođ valjati, — veli Arkadija. — A kako bi bilo, onako, gospodine, da kažete da sam se bajagi ja zadocnio kao bolestan, a ja i tako od Ekselencije ne zavisim, nemam s njime ništa, da

Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo. Biće vam prilično teško dok se ne naviknete, a naročito ako ste samac.

O, i u selu se dâ sasvim lepo živeti, verujte! — Pa ono jeste, gospodine — popravlja se gđa Sida — ali tek-tek, opet k’o velim: drugo je varoš a drugo selo. Sve je ovde drukčije.

za ljubav ’oćete, a nama za ljubav nećete — veli gđa Sida i gurnu i šanu krišom Juli: — Kaži: »Al’ meni za ljubav, gospodine«... — Meni za ljubav, gospodine, zar nećete?

— Meni za ljubav, gospodine, zar nećete? — reče Jula i pogleda ga usplahireno a crvena do ušiju, i prinese mu poslužavnik s rakijom.

— Ta ništa, ništa — izvinjava ga stari učitelj. — A i onako ponjamo mi to već... i zbog slova ste malo vozbuđeni. — A, gospodine, milo mi je što vam mogu čestitati. — A, dakle ste slušali. — O, vrlo pažljivo... Vrlo, vrlo lepo.

Pera ostavi pregledanja slika po duvaru. — Izvol’te, gospodine — reče pop Spira — sedite tu, — i pokaza mu mesto. — Ti ćeš, Sido, tamo; ja ovde, a Juca tamo bliže vratima; ona će

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Otac Savkin bio je sveštenik u selu Ž. Ljuba se nakani te ovo pismo ocu Savkinom napiše: Počitajemi gospodine! Budući da ja vašu kćer Savku rado imam i želeo bi' je, ako je moguće, za ženu uzeti, ako bi vi na to saizvoleti

Baš su sami bili. — Jeste l', gospodine, dobili od mene pismo? — Jesam. — Pa niste mi dosad ništa na njega odgovorili. — Nisam bio u stvari načisto.

Sutradan idu muški šetati se. Ljuba ide sa Ružičićem da ga iskuša. Već su se prilično upoznali. — Kažite mi iskreno, gospodine Ružičiću, što ću vas pitati. — Drage volje. — Da li ste vi u frajla-Julku zaljubljeni? Ružičić se smeje.

Berberin vidi Marka razrogačenog, pa se poplašio. — Znate li ko sam ja? — zapita Marko. — Znam, blagorodni gospodine! Vi ste gospodin Marko ot Rogozić, jurat, — odgovori zamućeno berberin.

— Jest, a znate šta je to jurat, kraljevske table zakleti notarije? — žestoko se oseče Marko. — 3nam, gospodine: ja nisam kriv što nisam jurat, siroma’ sam, nisu me mogli na više nauke dati.

Vašeg brata poznajem. Šteta što je kao jurat propao, postao bi bio velik čovek, osobita glava — portentum. — Samo, gospodine fiškalu, dobro izrađujte. Ja neću na vas zaboraviti. — Ćirković izvadi dvanaest dukata i metne na sto.

Jefta se krene na put da to Babonji javi. Naravno, nosi sa sobom i rujnog vinca na poklon. Babonja lepo primi Jeftu. — Gospodine fiškalu, ja sam tepsiju otkupio. — Pa jeste li je poslali? — Jesam po kočijašu, ali ne htede je primiti.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— A žena jel' s njim? — Nju ostavio, jedva mu se dala prilika... — Užas, ljudi, propali smo konačno. — Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete?

Zar da se ponizimo do roba, do skota? Zar to hoćete? Vi ne poznajete uslove. — Ama kakve uslove, gospodine? Ama šta pričate vi o uslovima kad je u pitanju život i opstanak države i sve. — Kakav opstanak.

— Biće to neka varancija, a? Ostavite to, gospodine, nema tu ništa bez drva. Ko je još kuvao na fitilju! Pa oko toga nastaje čitav sukob između pronalazača i ne, te onaj

— Ko mu je otac, pita me doktor, a ja mu kažem bandist, gospodine, tambur-majstor u diviziji, proklet da je. „E, veli, ne valja mu otac ni dve pare, nije se vladao kao čovek“.

Ali neka, ja cenim čoveka koji zna da čuva tajne svoga prijatelja. A vi kako, gospodine Jurišiću? — Pa tako, gađaju nas i gađamo; ubijaju nas i ubijamo. Uvek isto, užasno isto.

Žena koja je verovala u čoveka pa se razočarala, jer on to nije bio, na to ima prava. Čujte, gospodine Jurišiću, ja volim čoveka, ja volim junaka, ja volim . . . ja volim hrabrost i snagu.

— Gospodo, reče on, ima li koga ko bi dragovoljno... jedan oficir podiže ruku i pozdravi: — Dopustite meni, gospodine pukovniče. — Vi? Pa vi ste umorni od juče. — Dopustite... Pa se smesta okrete i uputi svojim vojnicima.

— Vaš Hristić? Zacelo? Vidite tačno! Onaj skoči s konja, naže se pa zagleda: — Na žalost, gospodine pukovniče!... — Bio je dobar? — Odličan, gospodine pukovniče, i kao čovek i drug i kao vojnik, odličan je bio.

Onaj skoči s konja, naže se pa zagleda: — Na žalost, gospodine pukovniče!... — Bio je dobar? — Odličan, gospodine pukovniče, i kao čovek i drug i kao vojnik, odličan je bio. — Prolazite! Prolazite!

Prolazite! Na začelju se puškarale patrole i parajući fijuk zrna odjekivao je dolinom. — Zar ovako da ostane, gospodine pukovniče, neukopan? — Ni pomisliti. Zar nečujete za nama?

Pravo da mi kažeš, poštenja ti.“ A pandur ga pravo gleda u oči: „Jesam, veli, gospodine, Boga mi moga. Baš kad smo bili iza Ostrvice.

Pa jašim ja, jašim i čekam šta će reći druga pamet. Nisam ja ćaknut, gospodine, sve ja radim po pametima. Kad dođe druga: lepo, veli, Mile, ti kažeš. niko videti neće, a Bog? A šta je Bog, a?

Afrika

) — Mon se', musje (moja sestra, gospodine), — odgovarao je Mej. — Toa done moa ton se', Mej? (Hoćeš da mi daš za ženu svoju sestru, Mej?

) — No, musje z' ne pe done mon se', musje, malie, peje boku musje mon se'. (Ne, gospodine, ne mogu ti dati svoju sestru jer je udata i mnogo za nju bilo plaćeno). — Ki etr mari ton se'? (Ko je tvoj zet?

— No, musje mali mon se' mulil vit, mon se' vandl anko' (Ne, gospodine, moj će zet brzo umreti, i ja ću onda opet prodati svoju sestru!) Pu toa otl se', peti se'.

) — Palfe, musje, toa plandle „mus“ (žena) mon se', toa devenil mon flel ozuldui musje! (Izvrsno, gospodine, ti ćeš se oženiti mojom sestrom, a od danas si moj brat (zet).) Tako sam stekao verenicu.

(Ti to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se

(Ti to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš, gospodine, ipak za mene moj

to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš, gospodine, ipak za mene moj gospodin brat — zet.

svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš, gospodine, ipak za mene moj gospodin brat — zet.) — Te boku zantij pu moa, Me; moa boku ton flel! N.

Lui ili di ne pa mulil, lui mon flel aval boku flus (frus), musje (On kaže da neće da umre; moj brat ima grdan zort, gospodine)! Išao sam da im donesem kinina i obećao da će deran svakako ozdraviti.

Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je i stvarno

Vrlo teško razlikuje boje. Sve je ili belo ili crno. „Musje ze pli volt klavat ki komans a etl noal“ (Gospodine uzeo sam vašu mašnu koja počinje da bude crna! U stvari je crvena).

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: Ta vi valjda me nećete prazna otpustiti. JANjA: Nemam, gospodine, nemam jedna krajcara zasad. MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći.

Lep mi zanat dao! Ali, čekaj malo, starče, uvatiću ja tebe! (Petru.) Gdi ti je gospodična? PETAR: Šta velite, gospodine? MIŠIĆ: Ovaj je dobar za tajni razgovor. (Da mu jedan-dva desetaka.) Na, idi pij štogod!

Ja vam kažem, gospodine, kad bi hotela pripovedati sve njegove budalaste poslove, mogla bi se čitava knjiga napisati. POZORIJE 9.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

A kad Pavle poče da se goropadi, ona mu drsko doviknu: Što se dereš, gospodine, vidiš da te se plaše deca. Ene vam Peja, tamo, u vrbaku! Tamo vi njega! Dočekaće vas, moj rođeni, vatrom iz pušaka!

Teodosije - ŽITIJA

Moju pak dušu od žalosti zbog rastanka s tobom svojom ljubavlju i vuđenjem utešićeš, kao i ja tvoju, o gospodine! A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće od svega da se oslobodi.

A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće od svega da se oslobodi. Molim te, gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog mnogoga bogatstva ne ožaloste moje reči, kao u jevanđelju mladića reči mojega

Govorahu: — Ne ostavi nas, gospodine, oče i učitelju, ina če i mi ćemo s tobom otići! Jer ako hoćeš da uzmeš krst Hristov, onda te molimo da sediš u svojemu

A opet mladić je oca tešio kao starac, i govorio: — Ne malaksavaj mi, gospodine i oče, ja sam tvoje pošćenje i stojanje i klanjanje, ja sam tvoj podvig i po dyši trud, na meni je greh tvoj ako ga ima,

i prepodobne svoje ruke podigavši sa suzama, zbog takva saveta Boga pohvali, i ljubljenom sinu reče: — Veruj mi, gospodine moj, čedo Božje, Bog koji xoće naše spasenje takvu misao do sada sakri od nas, da bismo i mi po dolasku svome živeli

Ovaj prišavši sa suzama obisnu se o vrat njegov, i reče: — Pre se ja, tebi pripadajući, molim, gospodine oče, da kao što sam se za života tvoga, okriljen toplim ti ka Hristu molitvama, od sviju zala sačuvao, i sada opet kada

Sada si mi živ, gospodine moj. Sada te videh i uveravam se u rečeno: ,Pravednici će živeti na vekove, i od Gospoda im je nagrada i delanje i sila

samodržac Stefan, napisa pismo bogonosnome i blaženome Savi, moleći i govoreći: „O, mnogoljubazni srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu!

Slava ti za sve, dobri Gospodine, jer ljude od nas odvede, anđelima da ih učiniš, i opet si ove poslao k nama po svojoj dobroti.

I pišući k njemu bratske i milostive i žalosne reči, govoraše: „Kada je tvoje prepodobije, gospodine, od nas otišlo, i sveti otac naš Simeon, kao što vidimo, duhom odvrati lice svoje od nas, jer miro sveto koje osenjenjem

života u telu, da ćeš me u Bogu poslušati kao i ja tebe, i kao što si mi rekao da me nećeš ostaviti molitvama, — sada, gospodine moj, daj da prepoznam tvoju očinsku ljubav, da me kao pre telom, tako i sada još više duhom poslušaš, i pošto se s

I buđaše ovoga kao iza sna, govoreći: — Ustani, gospodine moj, reci mi! Tada on, od smrtnog sna otvorivši oči svoje i svetoga poznavši, uhvati ga za ruke i celovaše ih, a

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo. — Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj! — gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PREDIGRA Ukusno nameštena soba kod Marića. I PAVLE, MARIJA MARIJA (sobarica, starica, dolazi spolja): Gospodine, jedan gospodin; kaže pozvan je. PAVLE (za stočićem, zariven u jednu knjigu): A, da, neka uđe!

Ja mislim da u dalje konstatacije ne treba ulaziti. Ja vas molim da me oslobodite. Gospođo, gospodine! (Ode.) IV PAVLE, RINA PAVLE (zadubljen ponovo u knjigu).

Vi kao da bi hteli nešto da mi kažete, pa ne smete? Da niste nezadovoljni platom? ALjOŠA: Ah, ne, gospodine! PAVLE: Da vam nije težak posao? ALjOŠA: Ne, ne, ne! PAVLE: Dakle, šta je?

Tako učinite i videćete kako će sve to proći. ALjOŠA: Njet, gospodine. PAVLE: Vi otuda sa severa, i ako vas ne greje dovoljno sunce, nekako ste mekani, toplije ste duše, sanjalice ste.

Vi nemate malo bolji kaput? Taj je iscepan i prljav, ne možete takav ići. (Hoće da pođe u sobu.) ALjOŠA: Ne, gospodine inženjer, ne, ne, ne! Već me sramota; sve na meni je od vas, i kaput, i košulja, i cipele, ne, više ne!

Ja bih hteo da obezbedim ovaj rukopis; poveravam ga vama. LjUBOMIR (iznenađen (poverenjem): O, gospodine! PAVLE (daje mu ga): Poveravam ga vama; znate mu vrednost, pa ćete ga umeti čuvati.

(Ode.) XI PAVLE (sam) PAVLE (zove na telefonu): Alo... Alo! Radić i Todorović? Ko je na telefonu? To ste vi, gospodine Petre? Ovde inženjer Marić.

RINA: Pa da, zaboga! ANTA: Vi ste, razume se, pre no što ste postali žena, bili devojka? RINA: Ali, gospodine. ANTA: Znam, hoćete da kažete da se to samo po sebi razume, ali ja hoću samo da konstatujem.

Dakle, vi ste udajom prestali biti devojka? RINA (uvređeno): Ali, gospodine, ako je to šala, vrlo je neukusna, i ja... ANTA: Budite strpljivi, već prelazimo na samu stvar.

RINA: Kako nije tačan? ANTA: Čujte, samo dozvolite, ja moram biti obazriv. RINA: Ali šta je vama, gospodine Anto, odjutros: kakve su sve to zagonetke, kakvi su to razgovori? ANTA: Strpite se malo, molim vas.

ANTA: Eh, to je ono, vidite, što ste pogrešili; niste se trebali udavati. RINA: To je moja stvar, gospodine, i ne dozvoljavam nikome da ulazi u ocenu... ANTA: Pa ipak, pogrešili ste.

To je jedna čestita, ali sirota žena. Radi tako po kućama i izdržava se. RINA: Ali, gospodine, ostavite se vi Savete Tomić; kakva vam je sad Saveta pala na pamet?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Zato oslovi armicijaša: — Gospodine, šta ćemo platiti armiciji za to vino? — No za ovakvo vino sto forinti od akova, to nije mlogo, a rakiju ću vam

— Biće mlogo, gospodine. Valjda bi dosta bilo pedeset forinti? — Ne može biti, sto je taksa. Gospodar Sofra krvave oči baci na Čamču.

— Servus, spectabіlіs amіce, ego sum nobіlіs polonus eh stіrpe Jaroslavsky. („Sluga sam, poglaviti gospodine, ja sam poljski plemić, od porodice Jaroslavskog”.

Dobro mu stoji. Baš je sam u sobi stari Polaček. Kucne, uđe. — O, drago mi je, gospodine fiškale, izvol’te sesti. — Gospodar Polaček, ja već Od nekog doba dolazim u vašu kuću, i lepo sam primljen.

Ja vašu kuću jako poštujem. Polaček malo misli se, pa onda proslovi: — Oprostite, gospodine, ja sam čovek majstor, nisam fiškal, ali ću vam onako od srca odgovoriti. Meni je milo.

Pismo je ovako glasilo: „Blagorodni gospodine! Koliko bi mi milo bilo da se moja kći za vas uda, i da dođe u takvu čestitu kuću, opet moje verozakonsko čuvstvo ne

Laže, kaže da jeste. Šamika mu da na vino. kad treći dan, dobije na pošti pismo. Otvori, čita: „Gospodine! Stvar niste dobro udesili. Kao fiškal, mogli ste taj paragraf bolje izvesti.

Jedared Šamika sam sa Jucom razgovara. — Gospodine Kiriću, žao mi je što toliko truda polažete. I da vam nije dosadno sa mnom? — Ja sam najradije kod vas.

— Ruku vaše Juce, da se za mene uda. Sokolovićka gleda ukočeno Šamiku, misli da je poludeo. — Šta vi, gospodine, govorite? Da uzmete Jucu? — Jest, da uzmem Jucu. — A ne vidite da je Juca pola u grobu? — Moje je srce njen grob.

Danas je za njega u životu svečan dan. Susrete se s bratom. — Stanite malo s fijakerom, gospodine Kiriću. Šamika stane. Brat, i ne pitajući, otvori vratanca i sedne do Šamike u fijaker.

Šamika stane. Brat, i ne pitajući, otvori vratanca i sedne do Šamike u fijaker. — Gospodine Šamika, sve znam. Od toga neće biti ništa. Kako biste vi uzimali mrtvu devojku?

Nagrada je dvanaest dukata. — S drage volje, al’ morate do sutra čekati. — Ma do sutra. — E sad, gospodine, idem odma’ na posao, da ne gubimo vreme. Rastanu se, i opet će se sutra na ručku sastati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

ljubaznim, malo setnim, izgubljenim negde, iznad grada, iznad crkvenih kula, oko kojih se vitlalo jato golubova: „Gospodine Isakoviču, čestitam, osobito na oružju – a i furaž je dobar. Sve kazne oproštene za noćas... to jest...

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Samo ako Helen, Lu i Megi budu htele da je saslušaju... ŠUGA »Poštovani gospodine, prevodeći vašu pripovetku naišla sam na izvesne probleme sa nekim rečima čije mi je značenje nepoznato.

nudili, nije uzeo ništa drugo do nekoliko cigara i tada se okrenuo profesoru, rekavši: — Kada te zadesi kakva nevolja, gospodine moj, ne traži nikada lijeka daleko od mjesta đe te je nevolja zadesila.

Na konkursu ,Mis plaže' mojoj kćeri su nudili... bolje da ne pričam! Ali ona ima vaspitanje! Da, moj gospodine, moja kći neće spavati sa svakom protuvom koja to poželi, makar ta protuva bila i sam predsednik žirija!

Matavulj, Simo - USKOK

Pijero se okrete nestrpljivom pukovniku i poče talijanski: — Gospodine pukovniče, priroda je, u ovom slučaju, sasvim prosta i... pardon! to jest: stvar je sasvim prosta i prirodna...

Zašto to nijeste učinili? Ja sad ne dopuštam da se grad ranije otvori! Ivanović se isprsi: — Gospodine, vi s nama govorite gore nego sa svojim soldatima!

Konte Pjero, vidjevši da se Nijemac zbunio, oslobodi se i započe: — Kotor, gospodine, ima svoje povlastice od najdavnijih vremena, od početka slavnoga vladanja Mletačke republike...

Kad te dobra sreća na mene namjerila, moj si gost. Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić. Dobro mi došao, gospodine grofe Janko! Uskok odgovori: — Hvala, gospodine! Primam vaše gostoprimstvo istim srcem, kakvim mi je ponuđeno!

Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić. Dobro mi došao, gospodine grofe Janko! Uskok odgovori: — Hvala, gospodine! Primam vaše gostoprimstvo istim srcem, kakvim mi je ponuđeno!

Ona prihvati: — Dobar ni došao i s anđelom došao! — Uđi, gospodine — reče knez. — Dom je božji i tvoj. Što imamo, dijelićemo!

Na sred prostrane suhote plamaše velika vatra. Pod bijaše zastrt slamom. — Oprosti, gospodine, što te odmah ne nudim da sjedneš — reče knez. — Ne može se, dok se ne svrše naši običaji na večerašnji veče!

Knez donese odnjekud iz ugla starješinski tronožni stolovač, primače k vatri i reče: — E, sad, gospodine i mili goste, sjedi! Sâm sjede na slamu i podvi noge.

Zamijeniše ih knez i snaha mu, udovica Joke. Mrgud, razdragan; kucnu Janka po ramenu: — Viđe li ti, mladi gospodine, kako starac skače i urliče, a?... A šta bi rekao, koliko mi je godina?

Po svoj prilici, ići će i knez i još dvojica-trojica od naših! A ja bih želio, gospodine Janko, da ti sjutra obučeš naške haljine! Naći će se za tebe! Bi li ih obukao? — Bih! Hoću...

— A koliko je daleko, grdove? Evo da sve ispričam ukratko, pa neka sudi ovaj učevni đetić!... Ja sam, mladi gospodine, vršnjak s ocem vladičinim.

Čini se čovjeku da čita kakav zapleten i nevjerovatan roman našega Vidakovića! — U svemu tome, gospodine vojvodo, nema kakve moje zasluge — reče Janko. — Čuven sam bio zbog svoje nesreće! — Da.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Treba i tužiti. ŽUTILOV: Treba s njima dole. ŠERBULIĆ: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine ŽUTILOV: Šta znadu?

To je sramota! Čiji lebac jedete, onoga jezik treba i da naučite. GAVRILOVIĆ: Bogme, gospodine, ja jedem svoj lebac. ŽUTILOV: Arulo, izdajica otečestva! GAVRILOVIĆ: Idite vi s bogom!

GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako. Srblji su najviše krvi prolili

Madžarske kokarde u vojvodini srpskoj! Ah, dušan mora u grobu suze prolivati! ŠERBULIĆ: (plače): Oprostite, gospodine, mi za te novine nismo ništa znali; inače proklet koji ne ljubi svoj narod!

ŠERBULIĆ: To nije nužno; samo srpske boje, pa mir. Ja mislim, to je dosta, gospodine Lepršiću. LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj.

LEPRŠIĆ: A mi? dokle ćemo trpiti da nam deca budu Pište i Janoši? GAVRILOVIĆ: Molim, gospodine Lepršiću, ovi madžarski protokoli uvedeni su od nekoliko godina, jelte?

LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna! Ovaj izražaj zaslužuje da dođe u novine. GAVRILOVIĆ: Šta znači to, gospodine Lepršiću? LEPRŠIĆ: Zar ne čujete da su se u Dištriktu pobunili? ZELENIĆKA: I potukli sve koji su protiv narodnosti.

I moje će ime biti Žutilović. GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaj? ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo. ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Jošt je nužno poderati sve one aljine koje su stranonarodne boje.

SMRDIĆ: Dok se malo dodamo, gospodine Lepršiću, dokle se malo naviknemo. Vidite, i Serbijanci ne bi bili junaci da nemaju često bune.

GAVRILOVIĆ: Ja sam uvek govorio da se tako ne piše. Zaboga, sve se može na lep način kazati. ŠERBULIĆ: Preterani, gospodine; mladi, pa preterani! NAĐ: Ali time škodu sebi čine. „Srblji su junaci!“ — Ko o tom sumnja?

ŠERBULIĆ: Ja tri akova vina. SMRDIĆ: Ja dva. NAĐ: To je lepo. ŠERBULIĆ: A šta vi dajete, gospodine Lepršiću? LEPRŠIĆ: Ja ću im sastaviti odu, kad održe pobjedu. ŠERBULIĆ: A vi, gospodine Gavriloviću?

ŠERBULIĆ: A šta vi dajete, gospodine Lepršiću? LEPRŠIĆ: Ja ću im sastaviti odu, kad održe pobjedu. ŠERBULIĆ: A vi, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Vidiću. SMRDIĆ: Vi, najbogatiji od nas sviju, pa ništa.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Počinje se nositi ili srednjovekovno odelo, dušanke i lazarice, ili seljačko odelo. Ne zove se više gospodine, gospođo, gospođice — no brate Srbine, sestro Srpkinjo; mesto vi ceo svet počinje govoriti jedno drugom ti.

Milićević, Vuk - Bespuće

Kad ugleda Gavru Đakovića, ona briznu u glasan plač i sakri lice rukama. — Gospodine Đakoviću, gospodine Đakoviću, — ponavljaše ona kroz suze, ne mogući više ništa da kaže, sva uzdrhtala i uzbuđena,

Kad ugleda Gavru Đakovića, ona briznu u glasan plač i sakri lice rukama. — Gospodine Đakoviću, gospodine Đakoviću, — ponavljaše ona kroz suze, ne mogući više ništa da kaže, sva uzdrhtala i uzbuđena, gušeći se u gorkim i

Sremac, Stevan - PROZA

šalu i pravi komediju, tako da gđu Perku lepo zabole kukovi od smeha, pa samo viče: »Dosta, dosta već, ubio te bog, gospodine Jovo!« Pošto se tako odužio kod svojih starijih, Jova se vrati svojoj kući i posveti sada svoje sile njoj.

E, ne znaš kako mi je ćef da ti poklonim!« Naljutio se bio tu skoro Maksim na Krla što mu je ovaj jednom kazao »gospodine«, i ovaj mu je sad zato dao prase da zagladi pogrešku i da se pomire. Šta će Maksim, nego primi prase i zavoli ga jako.

Kad, ali jedno jutro dolete Puja famulus, sav zaduvan i usplahiren, pa reče: — Gospodine, nema nam gicana (tako mu je ime ostalo još iz malena). — Šta reče, tužan, pa gde je?

Taman su se deca umirila, a učitelj zapita: — Šta je danas, koji dan? — Sreda, gospodine! — povikaše svi. — Mir! Jedan neka govori. — Sreda, gospodine! — ustade jedan i reče.

— Sreda, gospodine! — povikaše svi. — Mir! Jedan neka govori. — Sreda, gospodine! — ustade jedan i reče. — E, lepo, danas, dakle, imamo u trećem i četvrtom razredu: srpski jezik, lepo pisanje,

— No, šta je, ko je to? Reci samo slobodno! Znam ja, ti si inače dobar đak, pa ćeš pogoditi. — To je, molim, gospodine, naša strina Ranđija! E, tu se učitelj malo nađe u zabuni. — Ta ono znaš, Tiosave, i to može da bude.

No, neka; ajde, pogodiće koji drugi. Dakle, ko zna šta je to? — Ja, gospodine — ustade drugi. — To je krava. — Da, krava, reče Maksim, i poče opisivati kravu onako kako to novi pedagozi opisuju,

Radičević, Branko - PESME

96. „Što je oto?“ on zapita, Ali čedo ni brigeša, Već ustade, na nj poita, Još prozbori srdna seša: „Gospodine, molim, ko ste? Ja ne primam takve goste.“ 97.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Evo ga najzad u sjenicu s krvavim sikirčetom u rukama. — Koje dobro, gospodine vodniče? Munižaba ispod oka pogleda ono sikirče i otpuhnu: — Zlo i gore, moj Đurašine.

Deder ti, bratac, potrudi se, pa da ti progledamo kroz prste za onaj letak. — Gospodine vodniče, pa vi znate da sam ja nepismen — izvlači se Buro. — De, de, nemoj ti tu sad ...Đurajica, utočide mu jednu.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvši silno, opet sede ukočeno uz zid. — Ti si, gospodine? — šanu a neki nov, stran, ponizan, učmao i bezživotan tvoj glas prepade me.

— Da — rekoh mračno. — A zar ti nećeš da je ispratiš? — Ne mogu, Boga mi, gospodine — poče se pravdati. — Imam rabotu. Moram njemu da odnesem ručak, a posle u nadnicu. — A gde je on? Ti poče da mucaš.

— A gde je on? Ti poče da mucaš. Beše ti neprijatno i stidno. — Na robiji — odgovori tiho. — Šta? — Nije kriv gospodine, tako mi Gospoda! Obediše ga. Uzedoše na dušu dušmani — Bog im sudio! A on? oh! nije kriv!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Jesi li sustao?“ — i videći ga da u radnji život ne štedi, reče mu: — Počini malo. — E, moj gospodine, — reče mu seljak — počinuo bih ja, ali onaj čija je zemlja ne dâ da se počiva. — Pa što, zar nije to tvoja zemlja?

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Tek ona meni: „Dobro jutro, gospodine.“ Gazdarice, zar si ti? „Ja sam“. O, ubile te sile! čisti, glatki obrazi. NIKOLA: Kako vam se dopada nakit moje Mage?

MAKSIM: Molim, gospodine, nisam dobro razumeo tu vašu presudu. Odsad Soka u kući uređuje kako ona zna, je l’ tako? SVETOZAR: Jeste.

KUM: Dobra bogme, te kako. MAKSIM: Svima je ona vama dobra, samo što ja trpim i stradam. Gospodine Svetozare, ta bar da se potužiti smem, opet bi mi bilo lakše. SVETOZAR: Sve badava.

DOKTOR: Vidite, opet ne znate; ja razumevam one koje su rđavog povedenija. PUTNIK (smeši se): Bogme, gospodine, to baš nisu prijateljske devojke, nego, ako oćete da im novo ime dajete, bolje i nazovite neprijateljske devojke.

Oho! DOKTOR: Čitajte samo! (Oda oholo) ŠALjIVAC (čita): „Previsokoučeni gospodine“. DOKTOR: Jeste li vidili! „Previsokoučeni gospodine“, pa da ne bude čaša moja!

(Oda oholo) ŠALjIVAC (čita): „Previsokoučeni gospodine“. DOKTOR: Jeste li vidili! „Previsokoučeni gospodine“, pa da ne bude čaša moja!

ŠALjIVAC: Pa ništa, gospodine. Kad vi toliko oceva imate, nemate se čega bojati. Ako je jedan otac plako onda kad ste knjigu izdali, drugi će plakati

MANOJLO: Ta, gospodine, bar štogod nek plate. DOKTOR: Ništa, ništa. MANOJLO: A kako ćemo podmiriti oni sto talira. DOKTOR: Odlazi s

MANOJLO: Oću li dati, gospodine doktore? DOKTOR: Rasprostranjuj mi pametnice mojim knjigama. MANOJLO: One sam druge davao bez novaca, oću li i ove?

DOKTOR: Ruku na svog gospodina? MANOJLO: Drži samo! DOKTOR: Tiranstvo, tiranstvo! MANOJLO (Putniku): Zaboga, gospodine, svršujte! (Čuva glavu.) DOKTOR: Šta ste naumili sa mnom?

MANOJLO (Putniku): Zaboga, gospodine, svršujte! (Čuva glavu.) DOKTOR: Šta ste naumili sa mnom? ISAJLO: Gospodine, ne bojte se ništa, oće da vam seku malo ispod jezika. DOKTOR: Meni ispod jezika! O, platiću ja vama za to!

ŠALjIVAC: Zbog koje ste se toliko žestili, i mene čaušom nazivali. DOKTOR: Užasno, užasno! MANOJLO: Pa znate li, gospodine, kako je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu i kako je duševna rana u neizmerime dubine kraj spustila.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

POZORIJE 5. SRETA, PREĐAŠNjI SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine. TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš? SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš!

SRETA: A, to je mlogo! Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor. Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje.

Ali mir, eto nam gospodina! POZORJE 5. TRIFIĆ, PREĐAŠNI TRIFIĆ. Je l’ vam ustala gospoja? PERSIDA: Ah, milostivi gospodine! TRIFIĆ: Šta, opet si dobila boj? PERSIDA: O, nisam, milostivi gospodine!

PERSIDA: Ah, milostivi gospodine! TRIFIĆ: Šta, opet si dobila boj? PERSIDA: O, nisam, milostivi gospodine! TRIFIĆ: Ništa, dobićeš, to bar kod nje nije skupo.

PERSIDA: O, nisam, milostivi gospodine! TRIFIĆ: Ništa, dobićeš, to bar kod nje nije skupo. PERSIDA: O, milostivi gospodine, da je vidite ne bi je poznali kako se promenila. TRIFIĆ: Biće bolesna?

TRIFIĆ: Biće bolesna? PERSIDA: Nije, milostivi gospodine, ali tako dobre, tako blage žene niste jošt u vašem veku vidili. TRIFIĆ (gorko): Verujem.

TRIFIĆ (gorko): Verujem. STEVAN: Jeste, milostivi gospodine. Začudo kako se naša gospoja izmenila. Meni kaže dragi Stevo. PERSIDA: Meni kaže Perso dušo.

TRIFIĆ (Persidi): Je li obućena? STEVAN: O, i izvezla se već. TRIFIĆ: Tako rano? PERSIDA: Gledajte, milostivi gospodine, sama se obukla. TRIFIĆ: A gdi si ti bila? PERSIDA: Dok sam ja došla, već je bila obučena.

PERSIDA: Tu nemate ništa sumnjati, milostivi gospodine. Ako vi nađete da je bolja nego što je mi opisujemo, gora jamačno nije. STEVAN: Oću li ići za čou, milostivi gospodine?

Ako vi nađete da je bolja nego što je mi opisujemo, gora jamačno nije. STEVAN: Oću li ići za čou, milostivi gospodine? TRIFIĆ: Oho, Stevane, čekaj da vidimo da se list ne prevrne!

Najpre bjaše nabusita, a sad je blaga i umiljata, kanda je malko spala. PERSIDA: Jeste, milostivi gospodine, valjda nije dobro spavala. STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila.

SULTANA (udari Stevana pesnicom): Orjatski rode! TRIFIĆ (uvati je za ruku): No, no, šta je to? STEVAN: Milostivi gospodine, oždrkeljala se kao svinja, pa došla da je pustim unutra, kaže da je milostiva gospođa.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

lovu koju su dužni; zamislite taj hepening da vam neko ustupi mesto u tramvaju ili na vratima kaže: „Posle vas, gospodine!“ To bi nas stvarno zaprepastilo! Takav hepening, mislim.

Ili praviti od toga tapete! Nijedno vreme nije u tolikoj meri obilovalo mediokritetima kao vaše! Gospodine, ja vas prezirem! Pisali ste dosadne članke i još dosadnije knjige, zar ne, Ana?“ A ona mu to potvrđuje, jer ga — voli!

onom sirotom povratniku što je došao da ostavi svoje koske negde oko „Ruskog cara“, kaže on njemu ili mu: — Izvinite, gospodine, ali ne možete unutra bez kravate! Tu onaj tip što je nekada govorio: „Rukoljub gospođi mamici!

naglavačke u sve udžbenike o besednicima i besedništvu, dok pisac zauvek ispada iz takozvane ozbiljne književnosti. Gospodine ambasadore, dame i gospodo, drugovi i drugarice, gospođo profesor, dragi gosti i ostala poštena inteligencijo!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: Bogme, gospodine, da vam pravo kažem, ja nisam ni od kakve blagorodne familije, i moj je sav nemešag što sam pošten čovek.

ALEKSA: Ta to i jest, gospodine, što nas počitanija dostojnim tvori, naipače... MARKO: Jest da su moju babu zvali „pače“, No za to se ja nimalo ne

ALEKSA: Vi se varate, gospodine; ja sam kazao naipače, koje toliko znači kao nemecki zumahl ili besonders. JELICA: Jest, beѕonderѕ, beѕonderѕ.

MARKO: Bogme, gospodine, ja vas baš ništa ne razumem. Aleksa: Negli zato, zane... MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč.

MARKO: Neka psuje,... znam da ga neće više viditi. ALEKSA: Zašto, ljubezni gospodine? MARKO: Znate, mi smo ljudi prosti, pak nam nije do špacira. ALEKSA: Ali kad se frajlica uda?

JELICA: O іch bіtt’ Ѕіe, ’ѕ іѕ’ ѕehr gemeіn! ALEKSA: Ništa, ako je dobar. MARKO: O, gospodine, dobar i čestit mladić. Svi su Batići valjani ljudi. ALEKSA: Batići? Za Batića gospodična polazi?

JELICA (diže ga): Molim, gospodine, ustajte! ALEKSA: Ne, ovde dopustite mi kod nogu vaši umreti ili rješitelni glas čuti.

MARKO, PREĐAŠNjI MARKO: Gospodin baron, ja ne mogu dovoljno da vam blagodarim što ste mi otvorili oči. ALEKSA: Kako, gospodine? MARKO: Ništa, ništa; fala vam. Jedna devojka javila mi se. ALEKSA: O, molim, nemojte joj verovati.

ALEKSA: Kad je tako, da idem. (Marku.) Ako mi dozvolite, ja ću tako slobodan biti vas opet posetiti. MARKO: O, gospodine, kako posao svršite, zapovedajte. ALEKSA: Ja se zjelo radujem. (Jelici.) Gospodična, ja imam čest preporučiti se.

MITA: Neće, vaše sijatelstvo. ALEKSA: No, ja gubim vreme. (Marku.) Gospodine, vi ste želili vaš prsten natrag imati; evo ja vam ga donosim, i želim da tako ščastljiv uspjeh prinese kao što se

MARKO: Zaboga, gospodine, kako dobiste ovaj prsten? ALEKSA: Kad čovek ne žali malo troška, može sve postići. Cjelj je moga putešestvija po

MARKO: Gospodine, ja ne znam šta ću da mislim. Jelice, odi malo u drugu sobu. JELICA: Gospodin baron, entѕchuldіgen Ѕіe auf eіnen

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Svi će zečevi da ti se klanjaju, da te sanjaju i da ti kažu: ,Moj gospodine! Još bi ti i šešir snimali kad bi ga samo imali.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Lepo vaše selo. — Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto.

— Mora da je bio debeo led? — Sedamnaest pedalja. — Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine. Jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa.

Ali mnogi me zovu Roldana. — Ivona je lepše. Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine. U idućoj ulici, koja ide pravo između dva reda kamenih kuća, ispod antičkih utvrđenja i nad jezerom, dve ili tri

U jednim vratima nekoliko ljudi i dece. — Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Jeste li ribari? — O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki.

Hteo bih da vas zamolim da uzmete za piće. Za to vreme muž i žena su već u čamcu i mi polazimo. — Hvala, gospodine, i doviđenja. — Doviđenja i hvala vama. — Dobar provod. Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlja istim kapljama.

— Kako se zoveš? — Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin.

— Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama.

— Kako ste ga doveli? — Mislim da ga moj muž već davno poznaje: valjda iz Toleda. — Hoćete li da vidite sobu, gospodine? Mi tek treba da vam je spremimo. — Onda nije ni potrebno da je gledam. Glavno je da imam gde da prenoćim.

Voleo bih da je zgotovljena kako je ribari obično spravljaju na ostrvu. Za drugo mi je svejedno. — Izvrsno, gospodine. Hoćete li da vam iznesemo sad jedan sto, da sednete? — Voleo bih da vidim ostrvo pre večere.

Mogli biste ipak da govorite sa majordomom. — Mislim da ću ga videti kojom drugom prilikom. — Doviđenja, onda, gospodine. — Doviđenja. Kažete trideset litara? — O, vrlo često i više. — Doviđenja. Prolazim opet kroz selo.

On takođe zastaje i gleda. — Dobro veče! — Dobro veče, gospodine. — Radi se. — Pomalo se radi. Ulica izlazi skoro na jezero i odmah se pretvara u samo utabanu putanju po travi, duž

— Ima li ribe? — Vrlo malo, mladi gospodine. — Ali će za večeru biti dovoljno? — Možda. Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas pogrešno na kamen

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

(Pokušava da je pomiluje.) DANICA (uvređeno): Gospodine! MIĆA: No, no, no, ne morate se srditi. DANICA (u uzbuđenju): Otkud vam ta sloboda? PORODICA (nailazi niz stepenice).

MIĆA: Kako, ja da pitam advokata? Šta imam ja da pitam advokata? On bi mogao mene da pita: „Želite li, gospodine, da se uselite u kuću?” On mene, a ne ja njega. DANICA: Pa je li vas pitao?

I kad bi hteli da mi date prilike, vi bi se uverili da ja nisam ravnodušan prema vama. DANICA: Gospodine, ja sam vas već jedanput opomenula na učitivost. Ako vam to nije dovoljno, ja umem i drukče da vas opomenem.

DANICA: Varate se, gospodine, nikad pod krovom u kući gde ste vi. MIĆA: Ne mislite se valjda seliti? DANICA: I to ću učiniti, ali pre toga idem

opet da vrda; te paragraf sedamdeset drugi, te pedeset šesti, a ja njemu: a sto četrdeset sedmi, a sto četrdeset sedmi, gospodine? Kad to ču, a on prosto preblede i zbuni se. VIŠE NjIH: Pa?

SVI: A!!!... AGATON: Jest, jest, da se otvori testament. SVI: Kad? AGATON: I tu poče da vrda: pa dobro, gospodine Agatone, možemo ovih dana. Ne, bome, podviknem ti ja njemu, nego ja zahtevam još sutra. SVI: Još sutra!

AGATON: I tu je, vidiš, bilo povuci-potegni. Zapeo on kako nemamo pravo. Veli: „Drugo je to, gospodine Agatone, da ste se vi sami uselili, ali cela familija?

PROKA: Sasvim! AGATON: Kad on to ču, a on popusti kao udovica: „Pa izvol'te, gospodine Agatone, pa nemojte se ljutiti, izvol'te, sedite u kući”. MIĆA: Pa sedećemo, dabome!

DANICA (iznenađena): Gospodine, zar vi ne uviđate da ja nisam u položaju da vodim takve razgovore? MIĆA: Ja sam samo želeo...

To je glupost, to je vaša izmišljotina. Ni po čemu vi niste mogli tako nešto zaključiti. SIMKA: E, pa pozna se to, gospodine. Eto malopre kad smo s njom govorili o tome, pocrvene dete kao kuvani rak.

AGATON: Što da me ovlašćuje ko, kad je to moja dužnost i briga? ADVOKAT: Ja vam zabranjujem, gospodine, da vodite takve razgovore! AGATON: Pa ja... ADVOKAT: Ja vas molim ni reči više! AGATON: Sasvim!

(Advokatu.) Ostavite vi meni, kad bude vreme, ja ću već... ADVOKAT: Razumite već jedanput, gospodine, ne ostavljam ja vama ništa. I ne mislim ja na tako što, razumete li, i ne mislim! (Ščepa se za kosu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Možda je požar — pomislih i lagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. — Čuvaj se pasa, gospodine! — doviknu čobanin, pa se i on diže te iziđosmo zajedno.

Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao pred komandirom u stavu „mirno“. — Gospodine kapetane, došao sam da vam se javim... — A-ha!... Naravno, sasvim drugi čovek.

Jesi li razumeo? — Razumem!... Gospodine kapetane, biću tako slobodan da vas zamolim... — Nema ovde „biću tako slobodan“... Tako se razgovara sa frajlicama.

— Nema ovde „biću tako slobodan“... Tako se razgovara sa frajlicama. Molim, i odmah izloži šta želiš. — Gospodine kapetane, molim za dozvolu da odnesem u varoš civilno odelo i potesnim sare na čizmama.

Sve ja moram... — Gospodine naredniče, ja sam mislio — usudi se Trailo. — Šta mislio, gde piše to?... Znaš li ti, podnaredniče, da ću da te

— urlao je iz basa potporučnik Aleksandar, prilazeći sve bliže grešnom Vučku. — Gospodine potporučniče, ja se zovem Vučko Stojković, redov pete baterije...

— Sitne stvari, gospodine kapetane, vrlo sitne — govorio je komandant — ali kada se naslažu, ispada planina!... — Novi vojnici, rezervisti —

— Čuli ste... i više da se to nije ponovilo! To je vaša dužnost bila. Jeste li razumeli? — Gospodine kapetane... — zausti potporučnik Aleksandar. — Jeste li razumeli? — zapita još strože komandir. — Razumemo!

A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče! Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke.

Čak mi se i Tanasije žali: — Mršava posla, gospodine naredniče... Po tri sata maršujemo, dok naiđemo na selo. Stigli smo u Lazarevac.

— Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem!

Oblizujući papir, obrati se on meni: — Ama, gospodine naredniče, dokle ćemo ovako? — Tu smo, još malo... — Dosadi mi ovo nabijanje drumova.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Živ bio, reče on đaku, koji mu priđe ruci. — Je li ovo Orlovica? — Jeste, gospodine. — Da li je škola daleko odavde?

Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?... — E, pa dobro nam doš’žo, gospodine, reče jedan krupan dežmekast seljak, prilazeći učitelju i pružajući mu ruku.

Predsednik prekide ćutanje: — Pa eto, gospodine, mi počeli da se pogađamo sa učiteljicom za kvartirinu. Ona je pogodila sobu kod ovog Janka za četiri dinara mesečno, a

— Tako je, tako je, ubrza obradovan učitelj, što mu se dala prilika da joj ma šta rekne. — Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito. Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja.

— Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik. Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti.

Jes’ video, gospodine?... Kažem ja vama: po zubima lole, pa da vi’š kako će da vrte repom. More, prâvo muško ! Ona će i za čiču izvući još

A ona ne zna, nego... Hej, što ti je ženska glava!... Ama Boga mi, gospodine, jednake su : i ove vaše učevne i one naše konđare. Je li njoj duga kosa!... Ehejhej!...

— Ovaj bi i zaspao u školi, čekajući da ja odem, reče pisar smejući se. Nego ću sad vas, gospodine učitelju, nešto da molim.

Pa onda maznem preko nosa: fik ! a nos u travu... On vrišti, kuka... Stoj, gospodine Pero, da znaš kako je beščastiti učiteljske porodice!...

Pa onda zabodi jednom u trbuh i reci: ovo ti je, gospodine pisare, za onaj prvi razred...« »Ne, ne... to ne valja. Drugo... Stoji on onako...

obrte se potom Stojanu, kako te nije sramota da se čovek ovako muči kod tebe živa!... — More, gospodine, ostavi to. Kome je sad do toga!... Mi stradamo, ovaj... i kako ću reći, onogaj... kao dva mučenika.

— Jesi li gladan, gospodine ? Da idem da kažem Stojanu nek donese štogod za jelo ?... Opet ćutanje... Pandur mahnu glavom, osvrte se oko sebe i

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 14. Domaćine, koledo! gospodine, koledo! Zastasmo te za večerom, Gde večeru ti večeraš, Belim grlom vino piješ, I očima biser brojiš, I rukama

Slava i čast domaćinu! Tebe na čast, gospodine! 15. Uranila, koledo! stara majka, koledo! Svetoj crkvi na jutrenju, Susrete je sveti Petar Na jelenu zlatorogu,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MILUN: Pokažite mi vaše ausvajse! SOFIJA (još uvek držeći drveni mač Franca Mora): Ali, gospodine, molim vas, mi smo glumci! MILUN: Odloži oružje! SOFIJA: Kakvo oružje?

MILUN: Odloži oružje! SOFIJA: Kakvo oružje? MILUN: Odloži oružje, kad kažem, ili ću pucati! SOFIJA: Ali, gospodine, nemojte da budete smešni! JELISAVETA: To nije oružje, to je rekvizita! MILUN: Reko sam odloži! Pazi, repetiram!

Milun: Nije tvoje da pitaš! Napred, kad govorim! JELISAVETA: Vasilije, za ime Boga, preduzmi nešto! VASILIJE: Gospodine podnaredniče, sve je to lako objasniti! Ja mislim... FILIP: Aaa! Ti to, što ti se muti po glavi, nazivaš mišljenje?

MILUN: Ti meni kaza da se zoveš Vasilije? VASILIJE: Vasilije, gospodine podnaredniče! Vasilije Šòpalović! Milun: Kako Vasilije, kad te on zove Stefan? VASILIJE: Niste vi to razumeli!

Kreći! Stefane, treba li ja kundakom da ti objašnjavam? VASILIJE: Ali, gospodine podnaredniče, ja nisam Stefan! MILUN: Oš li ti da krećeš, ili da udrim?

” Seti se odakle je to! VASILIJE: Omaklo mi se! I ne mogu stalno da pazim šta pred njim govorim! Gospodine podnaredniče, to je tekst iz jednog pozorišnog komada!

) MAJCEN: Ti, dakle, kažeš da si vođa trupe? VASILIJE: Da, gospodine. I molim vas da objasnim... MAJCEN: Doći će i to na red, prvo podatke. Ostali sedite. Idemo redom. Ime?

MAJCEN: Doći će i to na red, prvo podatke. Ostali sedite. Idemo redom. Ime? VASILIJE: Vasilije, gospodine! MILUN: Laže, ovaj ga zove Stefan! MAJCEN: Sad pitam njega. Kažeš, Vasilije? VASILIJE: Da, gospodine, Vasilije.

MILUN: Laže, ovaj ga zove Stefan! MAJCEN: Sad pitam njega. Kažeš, Vasilije? VASILIJE: Da, gospodine, Vasilije. Vasilije Šòpalović. MAJCEN: Prestani s tim „gospodine”! Ime oca? VASILIJE: Miloš, gospodine!

Kažeš, Vasilije? VASILIJE: Da, gospodine, Vasilije. Vasilije Šòpalović. MAJCEN: Prestani s tim „gospodine”! Ime oca? VASILIJE: Miloš, gospodine! Miloš Šòpalović, bakalin iz Velike Plane! MAJCEN: Pol? VASILIJE: Čiji?

Vasilije Šòpalović. MAJCEN: Prestani s tim „gospodine”! Ime oca? VASILIJE: Miloš, gospodine! Miloš Šòpalović, bakalin iz Velike Plane! MAJCEN: Pol? VASILIJE: Čiji? MAJCEN: Muški. Ima vas četvoro?

JELISAVETA: Što njegova glupost može da me odvede do očajanja, to je... VASILIJE: Sve je to, gospodine, od početka jedan običan nesporazum! MAJCEN: Sa vama su sve neki nesporazumi!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

“ I zaista, na ispitu arheologije, Vulić kao predsednik, smešeći se, pita me: „Pod kakvim su se uglom sekle, gospodine Crnjanski, ulice, u šestom sloju Troje?“ Te mržnje staraca prema omladini ponavljaju se u svakoj generaciji.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Ništa ne razumem, gospodine. Čime sam mogao učiniti toliko zla? — primetim u strahu. — Ostario si, a ne znaš ni ono što znaju i mala deca po

— Drago mi je! — rekoh iznenađen ovom neočekivanom visokom posetom. — Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? — upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte!

pogleda s rešpektom, ponizno se pokloni do zemlje, i taman da otpočne govoriti, a ja ga prekidoh rečima: — Molim vas, gospodine, recite mi kako se zove ova vaša zemlja? — Niste znali?!

“ — pomislih u sebi, ali njemu ništa ne rekoh, već ga upitam: — Čime vas mogu služiti, poštovani gospodine? — Osnovano je novo zvanje upravnika državnih dobara, pa sam slobodan da vas u ime gospodina ministra umolim da se

sede prema meni, prebaci nogu preko noge, pogladi se zadovoljno po oblom trbuhu, i započe razgovor: — Baš se radujem, gospodine, što ste me posetili, a ja sam već slušao mnogo o vama... Ja, znate, htedoh da legnem da malo prospavam...

Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću. — U kakvim ste odnosima sa susednim zemljama, ako smem pitati, gospodine ministre? — E, kako da vam kažem?... Dobro, dobro, na svaki način...

— Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? — upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam: — A

— reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom. — Ne, ne, gospodine ministre, bez laskanja, bolje se ne da poželeti. Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan.

“ — Znam, ali kako se, gospodine ministre, to može izvesti? — upitam. — Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemaljskim!

— Tako je, imate pravo! — rekoh iznenađen ovim odgovorom ministrovim. — Sve može da se učini, gospodine, samo kad se hoće, i kad ima sloge.

Ministar poćuta malo, pa produži: — O ovome treba da razmislite, gospodine! Taj zakon, kojim imamo prava da kažnjavamo svakog ako nepravilno upotrebljava reči i pravi gramatičke pogreške, ima

— Pa vi velite, gospodine ministre, da ste ustavom dali narodu sve slobode? — Tako je! Narod ima sve slobode, ali ih ne upotrebljava!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Odmah je poznao, da je to »Golanfer«, hajduk — kočijaš. Zaustavi ga: — Jesi li ti, Golanfere? — Ja, gospodine. — Kud ćeš tako rano? — U Mojkoviće. — Divan put, gospodine! Ako hoćete da se nauživate — izvol'te.

Zaustavi ga: — Jesi li ti, Golanfere? — Ja, gospodine. — Kud ćeš tako rano? — U Mojkoviće. — Divan put, gospodine! Ako hoćete da se nauživate — izvol'te.

Nekiput nas i rezili: — Za Boga, ljudi, izginućete na ovakvim ulicama; što ovo ne opravljate? — Polako, gospodine, hoće da bude sve, samo polagacko, — odgovori mu čiča Đurđe.

A da ja... onoga... kako ti veliš, — thi a—a—a!... pucala bi bruka na sve strane. — More lako ćemo za paragraf, gospodine, — veli čiča Stojan, — nego daj da nađemo lolu, pa ćemo mi da mu sudimo...

'nako... svaka čuda video u mom veku, a 'vaka čuda ne videh dosad... — Kako, bolan!... Pamtim, gospodine, kô da je juče bilo: stoji Gospodar 'nako 'node; iza njega ađutan', pa oviciri i gospoda, a ti izađe korak napred, pa

kako ću reći... da ovaj da vidim; jesam li ja kod vas onaj stari Burmaz koji sam i bio... — Jesi, jesi, gospodine! — povikaše svi u glas. — Dobro, braćo. Sad svaki na posao, a ja ću gledati... ovaj...

Čim se pozdravi s kapetanom, on će tek reći: — Ama šta je ono s Vama, gospodine, za Boga! Ko vas ono 'nako obruka? — Šta, čitao si? veli Mitar. — Jesam, brate, pa ne mogu da se načudim.

položi novine po stolu tako, da i mi mogasmo videti sve ono što će on čitati, pa poče svojim tankim i jasnim glasom: »Gospodine uredniče! Šaljem vam pod % priloženu zvaničnu ispravku na dopis iz N*, koji je protiv potpisanog, a u vašem listu, br.

nasmeja se ovaj kicoš i pogleda me još bolje. Po njegovu pogledu rek’o bih da sumnja u moj um. To me naljuti. — Gospodine, rekoh mu, ja sam Nikola Nikolić, profesor ove gimnazije.

Ona me pogleda začuđeno i upita: — Ja bih vas molila, gospodine, za vaše časno ime i za cilj vaše posete. — Gospođo, rekoh joj, sve što vidim u ovoj školi tako me iznenađuje, da ne

— Gospodine, u kome veku vi živite ? prekide me ona. — Ha, vi se, kao što vidim, vrlo rado šalite, rocpo. Nu, pa da vam kažem bez

— Ja sam Ljubomir Ljubičić, direktor ove gimnazije. — Ah, tako, ovo je dakle ženska gimnazija? — Muških i nema, gospodine. Nu, ja već vidim da bi se mi morali veoma dugo zapitkivati pa da se dobro objasnimo, ali je to suvišno.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

VI IVKOVIĆ, PREĐAŠNjI IVKOVIĆ (pošto je kucao): Izvinite! DANICA (hitno ustaje). JEVREM: A ti si, gospodine Ivkoviću? Izvoli! IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da.

VII JEVREM, IVKOVIĆ JEVREM (pošto su ostali sami): A ovaj... šta sam ono hteo da te pitam, gospodine Ivkoviću? A, tako. A... ideš li malo u Beograd, a? IVKOVIĆ: Pa da, da se vidim s prijateljima, da razgovaramo.

On govori više sebi). Hm! Gle, molim te. A ko bi to mogao biti? (Glasno.) Šta ti misliš, gospodine Ivkoviću, ko bi od naših bio onako mekan? IVKOVIĆ (smešeći se): Ne znam, al' to će već znati gospodin načelnik!

IVKOVIĆ: Pa, pravo da vam kažem, voleli bi! JEVREM: E, to ti ne valja, gospodine Ivkoviću. Ne valja ti što si otišao u opoziciju, a sad se još raduješ i za Ilića.

JEVREM: Možemo, ne kažem da ne možemo. Mogu ja tebi, na primer, da kažem: gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti meni da odgovoriš: jest, skupe su!

JEVREM: Može! Može! IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu. JEVREM: E, ako, ako! Zbogom, gospodine Ivkoviću! IVKOVIĆ: Zbogom, gazda-Jevreme! (Odlazi).

To je numera sudske presude kojom sam bio osuđen na godinu dana. A treba da znaš, gospodine moj, da je ta numera baš učinila da meni skoči numera u ovoj varoši.

Ukruti se, iskašlje, ustane sa stolice i diže ruku uvis): Molim, gospodine predsedniče, za reč! SRETA: Ama, čekaj, kud si navro! Ne ide to tako! Prvo da otvorim sednicu. JEVREM (sedne).

Mir kad vam kažem! (Sedne.) JEVREM (kao pre): Molim, gospodine predsedniče, za reč! (Sedne.) SRETA (dugo zvoni): Gospodo, gospodin Jevrem Prokić ima reč!

IVKOVIĆ (našav vrata od svoje sobe otvorena, upada ljutito držeći jedan od onih crvenih plakata u ruci): Gospodine taste, ovo je kleveta koja se krvlju plaća. Vi i vaši ljudi ovo rasturate! DANICA (vrisne i ispusti služavnik).

Ti reče, kad si davao izjavu, da stotinu vučeš za sobom? JOVICA: Znaš kako je, gospodine Ivkoviću, ne možeš danas ni rođenom bratu verovati. Obeća pa vrdne.

(odjuri Ivkovićevim vratima, otključa ih i uleti u njegovu sobu.) Gospodine... gospodine (Klone.)... Ništa, šta, hteo sam... upravo... dakle... ti si izabran za narodnog poslanika?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči. — Nijesam, gospodine. — Dakle nisi? — Ama ni slovca.

— Nijesam, gospodine. — Dakle nisi? — Ama ni slovca. I đeca mi se, gospodine, posmevaju, pa vele: kad ćeš, čiča, u školu, jes’ napunio, vele, sedam godina il’ još nijesi? »Pravo veli!

»Pravo veli! — reče u sebi Sreten — pravi kreten, sudeći po licu.« — Nijesam, gospodine, a kam’ da jesam! Sreta odahnu, a valjda je rekao u sebi nešto na formu »Hvala bogu«, a zatim ćušnu tu strašnu knjigu

— More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš!

— Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš! — Ne lažem te, boga mi, gospodine, a što da te lažem? Ne lažem ni ćatu, što je jedna, reći, vlast, a što tebe da lažem?!

! — A kako živiš... ovaj... s kapetanom? — He, he, kako da živim, gospodine, on vlast a ja poslužitelj. Onako kako on rekne. — Hm! dakle se, — reče otežući — ne slažete, mrziš vlast?!

! Ko si ti! — Je l’ ja? — Ti, ti, da! — Ja sam vamulus u ovoj školi odvajkada. Je l’ ti reko’, gospodine, čim dođe u selo?! — More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj!

! — More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj! — Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine! A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio! Neznam, gospodine, ni čitati ni pisati! — Hm! Dakle ne znaš?

— Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine! A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio! Neznam, gospodine, ni čitati ni pisati! — Hm! Dakle ne znaš?

Dakle ne znaš? A znaš li ti ko sam ja, kad se turim nekome na vrat; je si li čuo, more, to?! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam.

Nastade pauza poduža, koju najzad prekide famulus. — Ka, kutija, gospodine! reče famulus. — Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’. Kako ti ono beše ime? — Je l’ meni? — Tebi, da.

— A jesi li pismen? — zapita ga Sreta prelistavajući onako od bede neku knjigu. — Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?! A ne znaš kako mi je sad krivo.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

godine Prekopavale šume i sela, (Samo izmeđ Bosne i Vojvodine Provrtele su šest tunela), Svaka je u lov — moj gospodine!, Svu snagu i svu pamet unela, Dokle ga, u rasvit, malo poviše Zvečana, u kafani ne uloviše!

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

N ne tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, malopodatljiv bil jesi va tljenih i malovečnih, kolmi pače va neprehodimih i velikih, jaže vasprijel

No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Stante!“ prekide ih konte, mahnuv rukama, kao orlušina krilima. „Gospodine đenerale!“ poče on, skinuvši trorožac s glave i pristupivši k zapovjedniku. „Priroda je sasvim prosta i...

“ upita jednog mlađeg vlastelina, ošišane glave i odjevena po novom, francuskom načinu. „Sjutra je, gospodine, Božić grčkome zakonu. Danas je narod došao da pazari.

Taman đakon obredio rakijom i drugi put, kad Perko Vukotić zapita: „A, gospodine Savo, đe vi je Vuk Guvernadurović, kamo ga? Kako to da on, najviši glavar, nije danas među nama?

„A tražiš onoga?“ reče serdar pa i nehotice se namrdi, „hodite amo, gospodine!“ reče mahnuvši onome glavom. Stranac se primače.

Bogami, činjaše mi se, iza svakog stabla, iza svakoga grmića da je zasjeda. Više odjednom rekoh mu: ama, gospodine, kad je tako opasno što idemo u ovu zemlju — zašto da srnemo u pogibiju!?... Ništa, naprijed! govoraše on.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Kad mu čovek odgovori: „Kako ću ti, gospodine, pisati ždrepca, kad, ga ni sâm nemam, već ako da ukradem; a ukrasti ne smem od tebe, jer si ti u tom sudija.

našemu bratu domaćinu svega do volje a brez nevolje: kruha, vina, meda, mlijeka, srebra, zlata i svakoga dobra od tebe, Gospodine, poslata; ponajviše zdravlja junačkoga su čijem bi se u mladosti dičio, u starosti hranio, i gospodara Boga slavio i

da se oslobodi svaki sužanj i nevoljnik tavnice proklete i tiranske ruke. Da bog da! V) O VENČANjU 1 Stari svate gospodine, dobre ti sijede. Kad gođ je od bremena dobroća, sve trči 'čela ia ljepotu cvijeća, tako i ja eve tebe te tebe.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

ja poludih za vama, a Čizme grada nigde nema.“ „Gospodine!“ odgovori ona, „sad ću vam pravo kazati; ja sam iz Legen grada.

„Ko je drobio u ovo mleko?“ zapita ga carski sin, a kuvar drkćući odgovori: „Ja sam, gospodine.“ „Nisi ti, već kazuj ko je, ili ćeš poginuti.

“ A on mu odgovori: „Gospodine! ja te od jutrošnjega jutra sve ovako čekam, kako smo se i pogodili.“ „A kako smo se pogodili?

Bog nazove, svi poskidaju kape i pred kolima na gola koljena kleknu, i jedan od njih poče mu govoriti: „Blago nama, gospodine, kad smo te dočekali i da možemo odvratiti jedan dio od onoga velikoga dobra što je bio nama tvoj pokojni otac učinio,

Kad na jedan put prestanu Cigani, i tek što reknu: „Jeli već dosta, gospodine?“ odbjegnu svaki na svoju stranu, a vlastelin pogleda, kad li nije ni očinijeh mu prijatelja ni konja, i ne znajući, šta

Sveti Sava - SABRANA DELA

A ovi svi mnogo su ridali i govorili mu: „Ne ostavljaj nas sirote, gospodine, jer tobom osvećeni bismo, i tobom naučeni bismo i tobom prosvetismo se, pastiru dobri, koji polažeš dušu svoju za

A ja, pavši ničice pa prečasne noge njegove, sa suzama govorah: „Mnogih i velikih darova nasladih se od tebe, blaženi gospodine moj Simeone!

Jedanaestog dana tog meseca videh ga kako se sprema za odlazak i rekoh mu: „O, blaženi gospodine Simeone! Evo već blagi tvoj sprema se ishod u pokoj tvoj.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Stalno, nesrećnica, priča o udaji! Nije ni čudo, muškinje u ratu, opustela nam Srbija, moj gospodine! MANOJLO: Pa ovaj povređeni, što su ga maločas uneli... Pa ovaj šepavi, šantavi, što ga je uneo... Sve se to slaže.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČNOG U KALUĐERSTVU DOSITEJA NjIM ISTIM SPISAT I IZDAT II 53 PREDUVEDOMLENIJE 54 I PREČESTNjEJŠI GOSPODINE! LjUBIMEJŠI I DRAŽAJŠI MOJ! 56 II LjUBIMI MOJ! 60 III DRAŽAJŠI GOSPODINE MOJ! 65 ІV LjUBIMI MOJ! 70 V DRAŽAJŠI LjUBIMI MOJ!

LjUBIMEJŠI I DRAŽAJŠI MOJ! 56 II LjUBIMI MOJ! 60 III DRAŽAJŠI GOSPODINE MOJ! 65 ІV LjUBIMI MOJ! 70 V DRAŽAJŠI LjUBIMI MOJ! 74 VІ DRAŽAJŠI LjUBIMI MOJ! 78 VІІ PRELjUBIMI I DRAŽAJŠI GOSPODINE!

65 ІV LjUBIMI MOJ! 70 V DRAŽAJŠI LjUBIMI MOJ! 74 VІ DRAŽAJŠI LjUBIMI MOJ! 78 VІІ PRELjUBIMI I DRAŽAJŠI GOSPODINE! 83 VІІІ LjUBIMI PREDRAGI MOJ! 89 IH LjUBIMEJŠI I DRAŽAJŠI MOJ! 94 H DRAŽAJŠI SERDEČNI DRUŽE!

Gospođa Kalinovička, sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo d[a] se

A kad se besede većma rađaju nego pri vinu?” malenica: „Dao sam se u misli, gospodine, u misli! Niti mi je sad do pića, ni do razgovora.” Episkop: „U kakve misli?

U vreme časti i veselja to nije tvoj običaj, a i ne pristoji.” Mal[enica]: „Ta, znam i sam, gospodine, da ne stoji lepo; ali, ko se ne bi dao u misli slušajući take razgovore?

” Mal[enica]: „Nemoj, preosvešteni i mili gospodine, tako ti tvoje duše! Nego, ako ti samo nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom.

kako vidi da vladika malo za otpočinuti prestane i zaište piti, namah po[h]iti i ovo pitanje učini: „Budući dakle, gospodine, da je brak sveta i velika tajna, i ne budući episkopom, kako i drugim sveštenikom ne samo zabranjen nego jošte črez

Janja kulundžija: „Gospodine, ako to čuju naši grečeski arhijereji da mudarstvuješ, [h]oće te prokleti.” Episkop: „Neće, Janjo moj, oni koji su

No, valja trpiti dok narod tako [h]oće.” Arhimandrit bezdinski: „Po Vašem govorenju, gospodine, valjalo bi kolio danas istrebiti sve kaluđere?” Episkop: „Po mojem govorenju?

E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste čekali moga govorenja.” Arhim[andrit]: „Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite.

” Ep[iskop]: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?” Ar[himandrit]: „S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ni bi[h] ja dao takom lekaru, nekamoli telo moje.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Đakon oborene glave i gotovo dršćući izreče ispred vrata: — Molitvama sveti otaca naši, gospodine Isukrste, pomiluj nas! — Amen — odgovori odmah Brne, pa s izrazom velike dosade na licu dodade — zatvorite vrata.

prizemnoga prozora, na kome se nadimaše bijela zavjesa, promoli se ženska crvena glava i viknu: — Kako to, mladi gospodine, ni mukajet! Ta, sjašite, pa svratite, ima ko konja pridržati!

Odmah se promoliše druge — bijaše lijepih — te vikahu jedna za drugom: — Kud tako, lipi mladiću? Stanite, lipi gospodine! Bakonja pogna kasom. On se sjeti što mu je Srdar pričao o tome mjestu i pomisli: „Kuda će me đavo naniti, ovuda!

— Dobro došli, gospodine! — reče Maša. — Zapovidate li štogod? — Molija bi vas za jednu kafu i čašu vode — odgovori Bakonja, prenemagajući se

— Jednu kafu, Tome! — viknu Maša ne mičući se s mjesta, pa dodade: — Jednu kafu, ali dobru, čuješ! A vi umorni, gospodine? Putujete iz daleka?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Grive grebu oči. Jeza gusne krv. Neizdržljivo je. Raskopčava gornje, poslednje dugme kaputa. — Znojavi su mi konji, gospodine. — Ništa im neće biti za... Malo da se smrači. — Kad ću ja da se vratim? I meni je Badnje veče.

— Rekao sam ti sve i ćuti! — Šta ćeš, gospodine... Nismo ti mi beogradski kočijaši. Naši putnici vole da pričaju. Brže im vreme prođe. Putevi su loši...

Je li, prijatelju, po čemu bi ti poznao sina Aćima Katića u puku vojnika? Samo brbljaš i ne misliš. — Po tome, gospodine, što umeš da narediš. Jeste da ja brbljam, i jeste da ja ne mislim, ali mnogo volim one što umeju da naređuju. — Vidim.

Skide rukavice i odbroja kočijašu sa dobrim bakšišom. — Na koga će sin, ako neće na oca. Fala, gospodine. — Možeš odmah da ideš — brzo siđe sa sanki. Požuri kroz dvorište Kuda će? Ne može odmah da se sretne sa ocem.

“ — gledajući kako se deca jedva batrgaju po snegu, nije mogao a da ga ne zapita. „Ja sam, gospodine, učitelj. Premešten sam jer sam radikal“, samo je to rekao i produžio da glavinja niz put.

— Vi se bunite, dakle? Vi ste pobunjenici — strogo i ne podižući glas reče oficir. — Mi smo građani, mi smo narod, gospodine! — Aćimu drhti glas. — Vi, iz mesta, kas kući! Otvaram paljbu! — oficir zamahnu sabljom na seljake.

Kuca i, ne čekajući da mu se odazove, ulazi, zaustavlja disanje, da mu glas bude gušći. — dobro veče, gospodine profesore. Andra, nadnesen nad hartijom, s perom u ruci, podiže glavu i, iznenađen gostom, ne odgovori.

Nikakvim kaznama i globama vlasti nisu mogle da ga nagnaju perčin da odseče. A to je nešto, mladi gospodine doktore! — mahnu rukom sa uperenim kažiprstom.

— Po načelima, Aćim je moj đak. Vas dvojica ste skoro istovremeno počeli da učite školu kod mene. Ti si, gospodine doktore, kod mene pao na ispitu. — Ja sam došao da spasem oca. Politički momenti me ne interesuju. Ni vaša načela.

— smeje se Raka. — Za tvoje dobro treba da iziđeš. — Čeka. Aćim ne odgovara. Podiže glas i strogo: — Gospodine Andro, iziđi napolje. Imam službeni posao. Andra protestuje.

„Hoćeš li da potpišeš da znaš da je nekom Rumunu dao sto dukata, i ništa više?“ A Đorđe iz mesta: „Hoću, gospodine kapetane.“ „E, da se spase život, ko se ne bi odrekao oca?

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Želite sigurno da se pokrstite“, rekoh mu ja. „Milostivi gospodine“, odgovori on, „moj izgled ne izmeni krštenje“. Pogledah ga pažljivije.

„A odakle putujete?“, ispituje me on dalje. „Iz Lombardije“. „O, o! Lombardiski bankar! Čast i poštovanje, moj gospodine! Lombardiski bankarski poslovi najunosniji su od svih na svetu“.

„Vi ste joj prisustvovali? reče on iznenađen. „Kao običan gledalac! Kao što sada vas, učeni gospodine, vidim pred sobom, tako videh u Veneciji kako papa Aleksandar na stepenicama Markove crkve očekuje cara Fridriha

“ „Pa naravno!“ „Prvo i prvo, da se raspitam o vašem zdravlju“. On se nasmeši dobroćudno. „Dragi moj gospodine! Ja sam zakoračio u šezdesetosmu godinu svog života... „Ne bih vam dao toliko“. „...i osećam tegobe starosti.

„A koliko ste dela vi, učeni gospodine, preveli na latinski jezik?“ „Biće ih preko sedamdeset“. „Preko sedamdeset!“, uzviknuh začuđen.

„Varate se, dragi gospodine, ovde ne beše slavoljublje po sredi, to vam mogu nesumnjivo dokazati: sa izuzetkom jednog jedinog, nisam svoje prevode

“ Dirnut i posramljen, stajah pred njime. „Oprostite mi, poštovani gospodine, moju radoznalost, ne zamerite ni onima koji me ovamo poslaše, njihov skučeni patriotizam.

- Jesi li razumeo?“ „Razumem, gospodine komandante!“ Falkenberg se vrati u dvoranu gde većnici još uvek većahu, ali ništa ne dokonaše.

Vratar me uputio na njega, jer zna da je onde rođen. „Ja vam, poštovani gospodine“, reče mi on, „stojim rado na raspoloženju, no dobro bi bilo da i mog oca upitamo za savet; on ima daleko više iskustva

„To ste, poštovani gospodine, vrlo tačno zapazili. Od kako se Ferdinand II, najveći katolik među Habsburgovcima, pope na presto, ovde se svake

Sam Bog zna kada će doći. Kad ode u carske dvore, čekam ga često satima“. „Ali, dragi moj gospodine, ovde nam je vrlo dobro, a ovo vino iz Grincinga moja je stara ljubav“. „I meni se izvanredno dopada“.

„Imate pravo, gospodine Gerike: ovde se vidi jasno razlika između teoretskih i stvarnih mogućnosti“. „Tim saznanjem razlikujemo se mi inženjeri

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— O, gospodine poslaniče, — odgovorih ustajući — to ste, dakle vi? Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako

Samo kad voz stade u Lapovu krezubi student snažno prodrmusa trgovca koji je hrkao kao u rovu: — Gospodine ratni bogatašu, — viknu on — prostrugaste šine širokog koloseka! — Šta, — prestravi se on budeći se — šta se desilo?

„Vi se sve nešto bunite, sve vama nešto nije pravo, vi...“ tako mi je rekao komandant. Trebao sam odgovoriti: „Gospodine pukovniče, Vi ste... svi smo mi najveći nitkovi.“ A on bi kazao: „Vi ste poludeli, vi ćete biti optuženi i degradirani.

Napićemo se, vidim. I željan sam, časti mi; pa još u kući i opet da nas ona služi. — Gospodine, sad, valjda, Vujanovac? — obratih se nekome što je gledao kroz prozor u hodniku.

Onda pozvah jednog nosača koji prihvati moje stvari, pa se krenusmo u varoš. — Vama treba stan, gospodine? — Ne, idem pravo kod Nikole Glišića, šefa... Ti znaš gde stanuje? A mislim znam i ja.

Nećemo ga tamo naći. — Kako? zašto? — Ne ide on tako rano kući, gospodine. Njegova kuća je „Laf“. — Šta kažeš? — Mnogo se propio — odgovori nosač — mno-go. — Šta bulazniš, čoveče?

Pa prvi vojnik pozdravi ga odsečno: — Gospodine pukovniče, na raportu sam po zapovesti komandanta drugog bataljona, što sam pred skupljenim vojnicima kazao: lako je

Komandant, miran, zamišljen, priđe drugom vojniku, kome se strogo zagleda u oči: — Gospodine pukovniče, mi smo oduzeli konja jednom bugarašu... — Vi? A ko ste vi, majčina vam? — Gospodine pukovniče,...

— Vi? A ko ste vi, majčina vam? — Gospodine pukovniče,... mi smo prva četa... komora... na raportu po zapovesti komandanta četvrtog batalijona, zato što sam

seljaku. — Aha, aha! Zatim treći: — Gospodine pukovniče, na raportu sam po naredbi ađutanta puka, jer nisam izvršio naređenje starešine ordonansa, kaplara Kamarića.

Četvrti promrmlja nešto, pa se zbuni. — Jasnije, brže govori, ne brljavi vazdan. — Gospodine pukovniče na raportu sam... molim za tri dana odsustva... brat mi pogin'o kod Merćeza, rođeni brat...

— Dobar veče, gospodine. — Bog ti pomog'o. Koje dobro, snaja? — Nikako dobro, gospodine. Zlo. — E? Ded' da čujem. — Ama, da prostiš, ne

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

“, „Ja ću poginuti”! Dakako, tu sam ja onaj koji nešto čini, tu sam ja glavno lice, gospodar situacije! Ne, dragi gospodine! Ovdje se ne umire tako! Hećeš ništa ti, nego će nešto tebe. Nećeš ti ništa dati, nego će ti nešto biti oduzeto!

Jer na svijetu, gospodine, postoji i dobro; jednako, i jednako neuništivo, kao i zlo. Tako, zabilježen je dirljiv slučaj dvoje ljubavnika.

— Ali današnje napaćeno čovječanstvo traži vedrije romane. — A, je li? Htjeli biste roman s happy end-om? Ne, gospodine. Ovakva jedna tragička materija ne ispušta se tako lako iz ruku!

Čovječanstvo, naprotiv, traži baš romane koji tište na zub koji boli. Čovječanstvo se prozlilo, moj gospodine. Ono je dobilo perverzne ukuse. Nekad je ono tražilo dječje bajke, dočaravanje nemogućen i nedostiživ raja.

Što ćete više, dobri moj gospodine!... U pojedinim zemljama buknule su revolucije. Ljudi su provalili iz svojih kaveza, iz svojih brloga i jazbina, mračni,

Neki stari listonoša tužio se svome liječniku: — Gospodine doktore, otječu mi noge, izdaje me sapa, srce pomalo otkazuje. A čini mi se da ni jetra ne rade baš najbolje.

Ispalo bi kao da sam ja taj koji hvata familijarnost s drugima. A ni to ne volim. Ništa! Stavit ćy te na režim „gospodine”! Samo tako, „gospodine”, bez ikakva dometka! Ali što se samo tako drži! Koji mu je bijes? Pa šta hoćeš, čovječe božji!

A ni to ne volim. Ništa! Stavit ćy te na režim „gospodine”! Samo tako, „gospodine”, bez ikakva dometka! Ali što se samo tako drži! Koji mu je bijes? Pa šta hoćeš, čovječe božji! Što bi pretendirao?

Što bi pretendirao? Da kleknem preda te? Dobro, ako hoćeš, past ćy pred tobom na koljena i reći: „Slušaj, gospodine! Ja sam malograđanin, sitnoburžuj, pun malograđanskih predrasuda, naprosto jedan kovčeg krcat malograđanske kučine.

Što? Opet sam pogriješio? Dobro, kriv sam, priznajem bez pravdanja, i idemo dalje!... Uostalom, gospodine, još je moj djed bio liberal. Liberal staroga kova!

A, zbilja? Govorim o politici kao novorođenče? Ako ne znate (jer vi ste mlad, veoma mlad, gospodine!), biti liberal, pa čak i framason, u nekadašnja vremena zvalo se biti napredan. Jest, gospodine!

), biti liberal, pa čak i framason, u nekadašnja vremena zvalo se biti napredan. Jest, gospodine! Nemojte se ništa čuditi, gospodin Radivoje! ...

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

« Ali on slušaše Đuričin glasan odgovor: — Ja ne znam, gospodine, šta hoćeš od mene. Kazao sam ti jednom da ništa ne znam za te stvari, pa sad šta hoćeš još? Činovnik planu.

— Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti

na raspoloženje povoljan odgovor, on dođe k sebi i, pogledavši kapetana pravo u oči, odgovori odlučno: — Ne znam, gospodine!...

— A šta ćeš reći na ispitu za stvari, koje su kod tebe nađene ? I to su ti, valjada, podmetnuli? — Ne znam, gospodine... — Dobro, dobro... — prekide ga kapetan — sad ti to i ne tražim.

Ja — završi on i Duboko povuče iz ćilibarske muštikle. — Varate se, gospodine — odgovori mu apotekar. — Kad su besneli po ovom kraju Jevđović, Sarić i drugi, tada je autoritet vlasti bio na

A uvaženoj gospodi bandistima neka je slava i čast! ... A-a, gospodine kapetane, čast nam je... i ovom prilikom, kao i svakom...

Vepar samo : mrd-mrd i — gotovo !... Gospodine moj, šta mislite!... — To su, brate, svinje — odgovori onaj prvi — a svinjče...

To beše kapetan. — Šta je to tamo, Milisave? — Viknu on, ne izlazeći iz sobe. — Došla, gospodine, ona devojka što ide sa Đuricom... Traži vas, kaže, da preda Đuricu. — Zaključaj brzo vrata spolja !

Kad pade jaka svetlost na Stanku, kapetan je pažljivo razgleda. — Jesi li zaista ti Stanka? — Jesam, gospodine. — Što si došla? — Čuo si... Hoću da ti predam Đuricu. — Čudo to ?.. Ti živiš sa njim. — Kazaću ti na samo sve...

— Sam, gospodine, on sam... — A ja sam slušao da je Matiju drugi ubio?.. Onaj što je te noći išao s Đuricom.... — Zar Novica?...

— Novica!... Koji to beše? — reče kao prisećajući se. Stanka ućuta kao zalivena. — Znaš šta, gospodine, posle ćemo govoriti o drugim stvarima, a sad požuri da on kud ne pobegne — progovori ona posle kraćega ćutanja.

»Koji će to biti Novica?...« stade on opet misliti, pa uzviknu: — Onaj što drži magazu... Crnogorac? — Neću, gospodine, više da ti odgovaram. Ako ćeš ići... hajdemo! — reče ona odlučno i ustade sa stolice.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

On ih upita kamo idu; oni mu kažu. A on reče malaru: — Ti, gospodine, hajde sad kući, a ja ću ići tražiti nepoznatu đevojku; pa ako je nađemo, onda ćemo se veseliti.

Kad vidi da to sve ne pomaže, kaže ona popu: — Gospodine, gledajte ga ikako ustrašiti, jer ja mu ne mogu ništa, a bojim se da mu se gdje što ne dogodi.

Mali reče da hoće, pa zakala i otide kući. Kad se ujutru svane, dođe mati k popu pa pita: — Gospodine, hoće li išta biti? A pop joj reče: — Za ovaj par ništa, jer je posve vražje glave. Mučno ću ga naučiti strahu.

Kaluđer: „Otricaj si“, a vuk: „Ovce klaj si“. — Ne pomaže mu, gospodine, — reče kaluđer svetom Savi — ni molitva ni krštenje: on sve jedno te jedno.

kome se veze đik — skoči đundeluk — plata ejvalaj — e hvala, bravo emer — zapovest ekmeščija — pekar efendum — gospodine žban — drven sud za vodu žlje — u zao čas zakalati — poći, odlučiti se na putovanje zakoljak — odlomak od drveta

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

“Zar vam nisam rekao?“, trijumfalno sam upitao svoje službenike a jedan od njih je odvratio: ”Neverovatni ste, gospodine Tesla, sve se upravo dogodi onako kako Vi predvidite.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

ponašanje pa se i devojke postepeno sprijateljiše sa mnom i počeše me zvati mojim pravim imenom, umesto podrugljivim ”gospodine”, kako su se obično obraćale starijem službeniku u mom odeljenju.

Kondukter, koji me je sada oslovio sa Gnediger Her (milostivi gospodine), kada sam mu u blizini Gensendorfa pokazao svoju kartu prve klase, bio je onaj isti čovek koji me je pre jedanaest

Zbunio sam ga svojim pozdravom na srpskom jeziku: “Dobro jutro, gospodine!“, propraćenim anglo-saksonskim naklonom, što će reći klimanjem glave bez pokretanja ramena.

Kondukter, koji me je sada oslovio sa Gnediger Her (milostivi gospodine), kada sam mu u blizini Gensendorfa pokazao svoju kartu prve klase, bio je onaj isti čovek koji me je pre jedanaest

Zbunio sam ga svojim pozdravom na srpskom jeziku: “Dobro jutro, gospodine!“, propraćenim anglo-saksonskim naklonom, što će reći klimanjem glave bez pokretanja ramena.

Da imam i dva, oba bi bila vaša. - Da li ste vi Škot, gospodine? - upitala me je u šali, a kada sam joj odgovorio ”ne” ona se opet nasmejala i rekla: - tako nešto sam i mislila.

Ja sam već dao svoju reč jednoj koja mi je bliža srcu, nego što bi to mogla biti bilo koja pruska lepotica.” - Ah, gospodine Pupine, vi ste se divno promenili! - uskliknula je moja gazdarica, a onda je dodala sebi u bradu: - Vidi ti njega!

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— blagodari Cveta i rastvori ruku da vidi dar. Uto, iznenada, nađe se kod njih općindžki policaj.. —Ne dajte ništa, gospodine! zadihan kaza naglo. —Pusti.. . Učini dobro, pa se ne kaj!... —Ali je prosjačenje strogo zabranjeno.

Okrivljenici odriču. — Dobra komšinica, gospodine, — veli Pavao, pa svrnuo k njoj, onako na razgovor... Evo, recimo, da sam ja njega našao onako u mojoj kući, boga mi

— Biće mu se pričinilo, uvrtio u glavu... a mi se onako, reći ću, pošalili se... —Da, šalili se, gospodine! — prihvati živo Pavle. Ali sud ne uze stvar za šalu, već osudi oboje na po tri sedmice zatvora.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

INTERVJUA (razgovore vodio Aleksandar Jovanović) PRVI INTERVJU DUŠA KNjIŽEVNOG DELA IZVIRE IZ KULTURE I UVIRE U NjU • Gospodine Petkoviću, razlog ovome razgovoru je celokupno vaše delo i delovanje, a neposredan povod je vaša najnovija – deseta po

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

PERA: Video sam ga! ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor? PERA: Da! ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

ŽIVKA: Hoću, gospodine! PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti...? ČEDA: O, molim...

) XIV ČEDA, MOMAK ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu? MOMAK: Vrlo davno, gospodine... ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo? MOMAK: Mnogo!

da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!” A onaj moj šmokljan – mesto da kaže: „Hvala, Vaše Veličanstvo!

ja, ovaj... ja sam došao da vam javim da ste postali ministar. POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero. PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim. POPOVIĆ: Hvala, hvala!

ŽIVKA: Pusti me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalemegdana do Slavije, pa makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero! PERA: Razumem, gospođo ministarka. (Klanja se izlazeći.) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!...

Baš sad uz put sretnem gospa-Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: „A što ste se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!” ŽIVKA: A šta imaš ti da se poneseš? VASA: E, pa kako šta imam!

ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena, gospodine! NINKOVIĆ: Ekselan!2 Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više

En že komplike me tre distenge.1 ŽIVKA: Ali ja bih, gospodine, želela da ostanem poštena žena. NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani! ŽIVKA: Kako to „pa ostanite”, a ovamo bridž?

ČEDA (dolazi spolja): E, a šta vi tu na ogledalu radite? ANKA (koketno): Pa doterujem se, gospodine! ČEDA: E, ako, ako! ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i ja da se kome dopadnem? ČEDA: Razume se!

Budite samo dobri pa recite gospođi ministarki da sam je hteo umoliti samo to da me ne zaboravi. ANKA: Reći ću, gospodine. PERA: Vi znate moje ime? ANKA: Da, gospodin Pera, pisar.

VASA: Kad bi Dara bila luda pa da ide: otac joj ministar, a ona da ide u Ivanjicu. ČEDA: Slušajte vi, gospodine! Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun. VASA: E, to ne može!

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Starac po običaju pomače malo kapu s čela u znak da je skinuo, pa se smerno i duboko pokloni: — Pomozi Bog, gospodine! Glas beše kao s onoga sveta, kao od kakve prikojase, iz neke dubine, tutnjiv i pronicljiv, glas svetiteljski, onaj koji

Onda se obema šakama osloni O svoju sohu, huknu i odgovori: — Što mi grešiš dušu, gospodine? Ne li je ovo naša sveta mitropolija?... Iako sam star i umoran, opet će stojim. Zakon je najstariji.

Upitah ga kakvim je dobrom utrudio svoje stare kosti. — Će dade Gospod dobro, gospodine... dobar je on — dobro će bidne, ako Bog da! — odgovori ova prilika s verom i pouzdanjem u glasu i pogledu.

— Vikam, gospodine, zašto da bega u Srbiju? Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju. Kad dođe ovamo,

Krakov, Stanislav - KRILA

Ruke su bile trome i nisu otresale prašinu sa čakšira i leđa. Masna kecelja i kosa zalepršale se i kraj stroja. — Gospodine oficiru, gospodine oficiru... Male zelene oči su podrugljivo žmirkale: — Beži od stroja, gade grčki...

Masna kecelja i kosa zalepršale se i kraj stroja. — Gospodine oficiru, gospodine oficiru... Male zelene oči su podrugljivo žmirkale: — Beži od stroja, gade grčki...

— Četiri drahme, gospodine oficiru, — cvilio je mali Grk, i vukao bose noge kroz prašinu pokraj umornih vojničkih redova.

Posrnuo je na malu klupu, i šampanjac se prolio po neotesanoj dasci stola. — Ćutite, gospodine majore, čuće vas vojnici. Duško se nagao i vukao za rukav majora.

a moju decu, ako ih i ti ikad vidiš... I on bi tu obrisao suzu koja mu se ustavila na dugoj trepavici. — Gospodine majore, šta je vama? Ostavite se toga, gluposti, — tešio ga je rastuženi Duško, i brisao plave, detinjske oči.

Petrović, Rastko - AFRIKA

) — Mon se', musje (moja sestra, gospodine), — odgovarao je Mej. — Toa done moa ton se', Mej? (Hoćeš da mi daš za ženu svoju sestru, Mej?

) — No, musje z' ne pe done mon se', musje, malie, peje boku musje mon se'. (Ne, gospodine, ne mogu ti dati svoju sestru jer je udata i mnogo za nju bilo plaćeno). — Ki etr mari ton se'? (Ko je tvoj zet?

— No, musje mali mon se' mulil vit, mon se' vandl anko' (Ne, gospodine, moj će zet brzo umreti, i ja ću onda opet prodati svoju sestru!) Pu toa otl se', peti se'.

) — Palfe, musje, toa plandle „mus“ (žena) mon se', toa devenil mon flel ozuldui musje! (Izvrsno, gospodine, ti ćeš se oženiti mojom sestrom, a od danas si moj brat (zet).) Tako sam stekao verenicu.

(Ti to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se

(Ti to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš, gospodine, ipak za mene moj

to ne uzimaš ozbiljno, gospodine, ali ja ću svakako dobro gojiti svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš, gospodine, ipak za mene moj gospodin brat — zet.

svoju sestricu, gospodine moj brate, pa kad dođeš ti, gospodine moj brate, oženićeš se ako hoćeš, a ako ne, ostaćeš, gospodine, ipak za mene moj gospodin brat — zet.) — Te boku zantij pu moa, Me; moa boku ton flel! N.

Lui ili di ne pa mulil, lui mon flel aval boku flus (frus), musje (On kaže da neće da umre; moj brat ima grdan zort, gospodine)! Išao sam da im donesem kinina i obećao da će deran svakako ozdraviti.

Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je i stvarno

Vrlo teško razlikuje boje. Sve je ili belo ili crno. „Musje ze pli volt klavat ki komans a etl noal“ (Gospodine uzeo sam vašu mašnu koja počinje da bude crna! U stvari je crvena).

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

grdnih dušmana, bogorodica ih posekla! Pogledajte, gospodine, šta ga sela gori. Ej jadna Moravo; jazuk (šteta) za ovako lepa sela!« Ja dignem glavu i imao sam šta videti.

Propala generacija! Iskvario se naš svet, gospodine, omekšao, prolukavio se, prošeretio se, beži, neće da se bije! E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja,

Bila je vrlo sveža, gotovo 'ladna noć; ja upitam stražara: — Je li 'ladno, vojniče? — Bome ladno, gospodine. U tome se začu iz daljine ukanje sove; glas se ponovi triput i čudno se razlegao po noćnoj tišini.

— Upališe, upališe, prokletnici prokleti! Na noć ga upališe. Izgibe narod, izgibe, izgibe. Jedni zašli, gospodine, te pale celo i seku što ufate, a drugi se nanizali oko sela kao čavke, pa koj navre da bega iz selo, oni ga, ete,

Bili su poplašeni i zaduvani. Svi potrčasmo pred njih. — Šta je? — Zaboga, gospodine, izgibosmo, Bilo nas je petoro u patroli, išli smo do pod Tešicu i nigde ne naiđosmo na Turke; kad smo se otuda

Zašto ih ne bijete i ne jedete? Bolje da ih vi pojedete no Turci. Vojnici poskidaše kape: — Vala, gospodine, dosad nismo smeli, a kad nam ti veliš, mi ćemo odsad klati gde god uhvatimo.

Dragašević mi reče: — E, moj gospodine, jedno čitavo koleno naših akademijskih oficira vaspitano je tako da bi svaki od njih u podobnom slučaju isto tako

— Hoću nešto da pišem. — Je l' za Čarnojevića? — Nije no za me. — Valjade pismu kući?... mu slavca, gospodine, baš ću da te molim da i meni jedanput, kad budeš dokon, napišeš jednu pismu, da ispratim onima mojim kući; koliko tek

: ...O, napred, napred! — mi pođosmo po šumi prikupljati ljude i pripravljati se za drugi juriš! — Uh, zaboga, gospodine, zar još ne spavaš! Vidiš li da se ovo već beli zora; kako je to vraško pisanje po svu noć!?

Da si bar otišao da te kakav lekar previje, pa posle makar opet došao; što mu drago. — Ne, boža ti vjera, gospodine, nemo' mi kvariti ćeif sad na ovi vakat.

Vidiš da ta tvoja krntija nije sad nizašto. — Ja, izdade nevjernica u najtvrđu muku. Ali, gospodine, ja kao espapim ovo je boj — vatra je.

— O, brate!... Nekako bih ja opet voleo da se ti vratiš. Crnogorac se ljutnu. — A što, gospodine, da ce vratim baš ja? Mniš valjade nevjesta sam pa će me saprijeti ova pašija grebotina!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Malo sam pretrnuo kada sam se ispravio. Ipak sam se savladao i prišao komandantu. — Gospodine pukovniče, stanje je ratno. „Vidim, vidim!“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova.

Nekako pred podne obrati mi se telefonista: — Gospodine potporučniče, da čujete. Razgovara naš komandant sa nekim. — Dohvatio sam slušalicu.

Ljudi su prilazili polako i zbijali se u gomilu. — Kamo tebi bajonet? — zapitao sam jednoga. — Prebio mi ga kuršum, gospodine potporučniče. Neki zaostali na onom kamenjaru i obavijaju zavijače. Bojović je nervozno pušio.

Reka mi je ostala za leđima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan. — Gospodine potporučniče, dole na reci su Bugari. Pretrnuo sam. Tačno iza mojih leđa. Ali i ja sam se postavio iza njihovih leđa...

„Nastalo je preko telefona objašnjavanje između mene i komandanta puka. Rekao sam mu: Gospodine pukovniče, od sto pedeset ljudi, koliko imam u četi, sumnjam da će preći čitavo dvadeset... Bolje je da sačekamo veče.

Uklešten sam. Vojnici se pridigli, zverajući, na koju stranu da otvore paljbu. Pored mene slomata se podnarednik. „Gospodine potporučniče, eto Bugara sa reke.

Ako počneš tako, onda nikad kraja — dodaje kapetan Milija. — E, razmišljali biste i vi, gospodine kapetane, da vas neko priveže za krevet, kao ovo mene. — Kaži hvala, kad ti psi kosti ne raznose. Šta je posle bilo?

I zato, kada prilikom jutarnjih poseta dođe lekar, Brana „Maher“ počne bez predaha: — Gospodine doktore! Bolovao sam u Oranu, Tunisu, Alžiru, Bizerti, Drugoj i Šestoj francuskoj bolnici.

— Živeo! — prihvataju ostali, i dižu se sa kreveta. Brana „Maher“ prilazi svome komandiru i kao da mu raportira: — Gospodine kapetane, javljam vam se na dužnost. — Pazi ga... a! — „Fikus“ se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulim očima.

— Gospodine kapetane, ja sam dežurni oficir u bolnici. — Sa s-službom ovde, u bolnici! — i taknu ga prstom po grudima. — Znači, po

— Onda zabaci glavu unazad i unese se u lice, klateći se, dežurnom oficiru: — Gospodine, ja sam kapetan. Moje ime je za vas s-sporedno. Po zanimanju komandir mitraljeskog odeljenja... sa stanom na Vetreniku...

Ha!... Maniri pozadine... Svi su oni iz pozadine žandari... špijuni, sunce im njino. — Gospodine kapetane, treba da legnete — umiruje ga Pera „Đevrek“.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

u kakvom je tonu i sa kakvim smerom članak mogao biti pisan, a Gaj valjda nije hteo da po svaku cenu stvari zaoštrava: „Gospodine moj dragi”, pisao je Kuzmanić, „Riščani su naši mertvi neprijatelji.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— 'Ajde, 'ajde, stari! — vele mu đendari malo blaže. — Moraš, jer te zakon goni; ne gonimo te mi... — Čuješ, gospodine, ostav'te. me još jedno dvije-tri godine, u tom će i moj Stole odrasti, pa kad sine proljeće sve će ovo zacrnjeti.

ja i moj Stole. Onda će biti i caru premilosnom i spa'iji svega dosta... Tako ti to meni učini, moj dobri gospodine moja slatka dušo! — objesi se Mijo o vrat jednom đendaru, pa stade plakati.

Teško li je gledati, brate si moj slatki, kad star insan plače! — Nemoj, gospodine, da na mene pane prokletstvo: da sam ugasio svoju krsnu svijeću; da sam ostavio svoju krv brez kuće i kućišta, a na

Sudac: Ti ćeš mene zar učiti? David: Ne dô Bog! To ne bi mogô ni u snu sanjati. Zdravo svanô, gospodine? Sudac: Ti da se sa mnom rukuješ i zdraviš?! David: Zdravo smo, 'vala Bogu! Kako si ti, kako je gospoja?

Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim, glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 47. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje. Sudac: Dobro, dobro, Davide.

Sudac: Dobro je to i lijepo sve, Davide, ali jazavca tužiti! To... to... David: Ti misliš, glavati gospodine, đe sam ja rođen za turskog suda da ne znam današnjeg reda. Znam ja današnji red, znam.

David: Da, dugo i mnogo študijeramo. Sudac: Pa zna li ti baba što? David: Moja je, velevlažni gospodine, pa se bojim da ćeš pomisliti da je 'valim, a ne 'valim je, već ti po pravdi kažem: da se pečem turski zeman povrati,

“ Tako je to pametna i učevna žena! Sudac: Baš tako učevna? David: O, ne pitaj, gospodine, to je čudo jedno! Da ti se, kojom srećom, jutros bilo oklen prikrasti, pa da čuješ njezine pameti i nauke: „Ti ideš,

“ — „Ama, ženo, oklen ti tolika pamet, krst ti tvoj ljubim?!“ — čudim se ja, glavati gospodine. „Pa kako ćeš odati čest carskoj gospodi?“ — pita me i ispituje kô pop na ispovijedi.

Sudac: Boga mi, Davide, baš ti je učevna žena. A gdje nauči ona toliku nauku? David: Đavo bi je znao, glavati gospodine! Druži se mlogo s kneževom ženom, i idu tamo žandarskoj kasarni, pa ja ne znam...

Sudac: Što ga toliko tučeš i kuneš? Šta ti je učinio? David: 3ar ti nijesam maloprije kazô?... Izvoli, gospodine, da ga povrgnem na zemlju? Težak je kô mlinski kamen, saprela ga moja krvava muka i sirotinja! Izvoli gospodine?

Izvoli, gospodine, da ga povrgnem na zemlju? Težak je kô mlinski kamen, saprela ga moja krvava muka i sirotinja! Izvoli gospodine? Sudac: Izvolim, izvolim, Davide. Spusti ga.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!” ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.

Budiboksnama! (Čita opet.) „Plava riba, kljukana dinastija”. (Trgne se.) Ama, gospodine Vićo, šta je ovo? (Čita dalje.) „Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt”... (Pogleda u Viću pa nastavlja.

VIĆA: I ja bih rekao. JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno, jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažan testament, to ne bi moralo šifrom.

Mora da je važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio? VIĆA: Reč po reč. Vido sam odmah da je nešto vrlo važno, pa sam pažljivo radio.

Dobro, neka mu bude „plava riba”, ali „kljukana dinastija”? Kad se zrelo razmisli, ima tu i uvrede, gospodine Vićo! To ne može drukčije biti, nego ti si nešto pogrešio? VIĆA: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite.

JEROTIJE: A nisi probao gornjom, specijalnom? VIĆA: Gle! Nisam, boga mi! JEROTIJE: Pa to će biti, to će biti, gospodine Vićo! 'Ajde brže, ako boga znaš, izgoreh od nestrpljenja! 'Ajdemo u kancelariju! (Odu desno.

(Ode.) VI JEROTIJE, VIĆA JEROTIJE (na vratima, iz kojih je došao): 'Odi' gospodine Vićo. VIĆA: Jeste li sami? JEROTIJE: Sam. Ne možeš u celoj kući da nađeš mesta gde možeš poverljivo da razgovaraš.

Ona naša kancelarija prava jurija; tek zineš, a neko upadne! Ovde opet, možemo! (Seda.) Deder, sad, molim te, gospodine Vićo, pročitaj mi još jedanput tu depešu, ali polako, reč po reč. (Metne školjku od šake na uvo.

VIĆA (nastavlja): „... u tome se srezu sada nalazi izvesno sumnjivo lice”... JEROTIJE: Upamti, gospodine Vićo, „sumnjivo lice”. VIĆA (nastavlja): „... koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”...

JEROTIJE: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu!

A? Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu.) Šta misliš ti, gospodine Vićo, koliko je teška ova depeša? VIĆA: Bome! JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi.

VIĆA: Bome! JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša? VIĆA (sleže ramenima). JEROTIJE: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu!

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Mi, brate, veli Ždrale — mi što ne sjekosmo, a mogli smo ... . Pa eto sada, — i nasmija se; — i znate što, gospodine suče? — Ako je njegova, biće u „zemljišniku” upisana na pokojnog mu oca.

Neka reku ko im je to igda branio? I je li pravo, gospodine suče, da samo moje opština otme mimo sve druge ljude? —Doći će i na ostale red, — veli odvjetnik. —Ko veli?

Kao da ja mogu znati za njihove poslove. . Ali, da, mrtva usta ne govore ... . — Molim vas, gospodine suče, obrati se doktor Pilić sucu — pozovite ga na red! ...

riječi, i on ih na dogledu blagodjeti u sebi i nehotice ponavljaše: — Od munje, grada i groma— oslobodi nas, gospodine! — Da od sidba, vinograda stabli ovih sve zle godine, škodljive živine odagnati dostojiš se — tebe molimo, usliši nas!

— Zdravo, gospodine suče! — i htjede da mu krupno lice dođe nasmijano. Sađe sa sjedišta; i sa sinom pođe u dućan. Pođe iza banka i uzme

— Jeste li razumjeli? — reče jače i podiže glavu sa spisa. —Gospodine, mi smo mislili da je stvar svršila. —Polako! — važno se javi gospodin sa crnim naočarima i poprati riječ

— Dakle ste se namirili? — javi se sudan. — Pa dobro! — i nasmije se. — Koliko si mu dao? — Deset fiorini, gospodine. — Dakle, ti si primio deset forinti od ovoga? — upita sudan staroga Antu i kretom ruke pokaza na Cirila.

— Dakle, ti si primio deset forinti od ovoga? — upita sudan staroga Antu i kretom ruke pokaza na Cirila. — Jesam, gospodine, nije razloga da krijem. Za toliko, i više, sin mi je u bolesti izdangubio. I opet neka je među nama mir!

A kad se razgovor otegao, počeše mu male svijetle oči ispod zakržljalih trepavica nemirno igrati. — Molim, gospodine upravitelju, — ulagivao se, — ne zamjerite, ima danas ... — Lako ćemo. Dužan neka plati! — prekide ga on.

— Šjor, daleko od njihove granice preko dvadeset metara, — odgovori lugar odlučno. — Nije, gospodine, bili smo oko granice. A i ne zna se pravo čije je.

Ti ne možeš, pa ko će? — Za polje imate naodara, a dućan zatvorite! — reče odlučno Ivo. — Fala ti, gospodine moj! — prezrivo izusti šjor Luka. — Ti bi me lipo svitova. — Znam ja kako će biti kad mene nestane!

— Sjednite! — ču se njegov tihi glas. Društvo pijucka dobru staru vugavu i o koječem razgovara. — Molim, gospodine župniče, maticu umrlih i rođenih od prošle godine! — najednom se javi njegova presvijetlost.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Korak u stranu i: „Izvolite, gospodine čelniče, gospodine zapovedniče tvrđave, gospodine vođo sile.“ A ima mnogo onih koji bi jedva dočekali da vide Bogdana

Korak u stranu i: „Izvolite, gospodine čelniče, gospodine zapovedniče tvrđave, gospodine vođo sile.“ A ima mnogo onih koji bi jedva dočekali da vide Bogdana kako se koprca u

Korak u stranu i: „Izvolite, gospodine čelniče, gospodine zapovedniče tvrđave, gospodine vođo sile.“ A ima mnogo onih koji bi jedva dočekali da vide Bogdana kako se koprca u samrtnom ropcu, pogotovo ako bi

Ludovina dobra samo kad ima šta da se mlati, no u miru nepotreban i suvišan. Ali nećemo valjda, gospodine, gospodine čelniče, gospodine pobedniče nad Brzanom, padati u očaj. Primićemo i taj izazov.

Ludovina dobra samo kad ima šta da se mlati, no u miru nepotreban i suvišan. Ali nećemo valjda, gospodine, gospodine čelniče, gospodine pobedniče nad Brzanom, padati u očaj. Primićemo i taj izazov. Staćemo na beleg protiv samog pakla.

Ali nećemo valjda, gospodine, gospodine čelniče, gospodine pobedniče nad Brzanom, padati u očaj. Primićemo i taj izazov. Staćemo na beleg protiv samog pakla.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

On će uzimati reč u crkvenim pitanjima, a Vi, gospodine profesore, istupićete, Vašim priznatim autoritetom, u pitanju reforme kalendara. Vaša punomoćija leže spremna za potpis.

„Meletius, milošću božjom arhiepiskop Konstantinopolja - Novog Rima i vaseljenski patrijarh. „Veleučeni gospodine profesore, čedo u Gospodu ljubljeno Naše Smernosti, blagodat neka je s Vašom Velikoučenosti i mir od Boga.

“ - „To je,“ odgovorih mu ja, ,,naša priznata odlika, gospodine grofe. Jer, znate, na kršnom našem primorju nema dobre vode, ali ima odlična vina do kojeg se lakše dolazi nego do

“ Mladića obli rumen, oči mu zasvetleše, a nozdrve zadrhtaše. „Jeste, gospodine senatore“, reče on odlučno. Nasta tišina. Čulo se samo kuckanje časovnika koji je stojao na kaminu upravnikove sobe.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” — Kako Božje?! Da nećete od njega popa da načinite? — planem vam ja, gospodine pretsedniče. — To neću dati ja! Ne trpim popove, ni vaše ni naše! Neće Luka u popove, ne dam, i kraj...

Eto, i ja sam izdržala, ja koja sam glavni krivac. Premda, ožiljak mi je ostao, gospodine doktore, i ja mislim da se i vidi. I video se.

Ja treba da razmislim kako ću to sve najprostije, i opet po vašoj želji izvesti. — Ništa ne uprošćujte, gospodine. Naprotiv.

Milan prosto piše kao vi.” — „Ali, možda, gospodine profesore, ja pišem kao Milan.” — „Dozvolićete, Čajnoviću, da ja bolje umem naći izvore reke Nila u književnosti.

Nedavno je iznenadio sa Starim zavetom i sa istorijom drevnih Jevreja. — Šta je sad opet to, Kaleniću? — To mi je, gospodine profesore, postala prava slast. Ja te stare Jevreje vidim kao živi život. Razumem ih.

— U gospođi apotekarici nešto prevri: — Ali francuski nije nemački, gospodine! — Gospodin Joksim poteže da se smeje od sveg srca. — Gospođo, to je neoboriva istina.

Jasno ti je, da je tu bilo odlomaka iz dnevnika i moga, i Milanova, i još drugih. Jedan đak skače: „Pa to je, gospodine, neki vizantiski Hamlet.” — Drugi skače: „Ne, to je bio mladić pun herojske aktivnosti, od ruševina pravio novu državu.

Lekar se tužno smeši: — Da, gospodine Kaleniću, Pavle vaš nije znao da umire, i, ako smem reći, ne zna da je umro. — Teško mi je zbog satrvena života njegova!

Reče mu jedan učenik: — Pa vi ste, gospodine profesore, nama sa oduševljenjem govorili o spaljivanju kod starih Rimljana. — Jesam.

Sve je, gospodine Joksime, tako mirno oko mene, otmeno mirno, bez žurbe i plahosti. Rim je hram, škola, i lečilište... Ponekad me samo

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

tragove krvi Sa osam tvojih lica Ne bojiš se nikoga Do roditelja gromovnika VELIKI GOSPODIN DUNAV Veliki gospodine Dunave U tvojim žilama teče Krv beloga grada Njemu za ljubav ustani na časak Iz svoje ljubavne postelje Uzjaši najvećeg

koji se može jesti I malo vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki gospodine Dunave BEOGRAD Bela si kost među oblacima Ničeš iz svoje lomače Iz preorane humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

On bi počeo ovako: — Milane, jesi li video koji put žabu? — Jesam, gospodine! — Jesi li je upamtio? — Jesam! — Je l' ima ovako: gore glavu, dole rep, a sa strane četiri noge, dve unapred

Jedno popodne, za vreme velikoga posta, on diže ruku i zamoli: — Molim, gospodine, da idem u avliji. — Reci, Stamboliću, tu rečenicu pravilno, pa ću te pustiti, — odgovori mu profesor.

Stambolić se zbuni, uzvrda se, pa očajno ponovi: — Molim, gospodine, da idem u avliji! — Reci pravilno, pa ću te pustiti.

— Ne, gospodine! — odgovorio sam mu. — Ne vidim nikakva razloga da kupim esenciju iz Amerike. Mi smo Evropljani pronašli kisele krastavc

— Tako? — odgovori on. — A vi ste tako isto pronašli i Ameriku, čini mi se? — Da, gospodine, mi smo Evropljani pronašli kisele krastavce, a mi smo pronašli i Ameriku. — Jest, jest, sećam se toga, — odgovori g.

— E sad, reci mi ti, Milane, šta ćeš prvo sagleda ti od te lađe? — Dim, gospodine! — odgovara Milan pouzdano. — Dim, dobro... recimo, videćeš dim, — nastavlja profesor pomalo zbunjen.

MATEMATIKA — Ja bih vas molio, gospodine doktore, da dete svestrano pregledate, jer počinje već da me brine njegovo stanje.

Došao sam bio i na misao da napišem profesoru Abeci jedno vrlo učtivo pismo i napisao sam ovako: „Poštovani gospodine Profesore, Lekciju o heksozama, koje su derivati monita, koji je šesthidralni alkohol, i o manitovom aldehidu i

Eto, pre neki dan, naredio sam famuluzu da izgrebe jedan stih, koji se odnosio na vas, gospodine profesore, — obrati se direktor profesoru latinskog jezika — i u kome se odvratno govori o vašoj već poznatoj navici

— Pa onda — nastavi direktor — već sam ove godine dvaput krečio ta odeljenja zbog stihova koji se odnose na vas, gospodine katiheto, i na neku Rosu udovicu. — To su oni iz trećeg razreda, da im...

— Pa onda, vidite, gospodine predsedniče, ja se u neku ruku osećam nevin, jer tu mi pesmu nije diktovala nikakva namera, već više jedan nagon.

jednu gospođu sam čak i uveravao da je to ona ali se ne seća možda, na što mi je ona vrlo pouzdano odgovorila: — Ne, gospodine, ja imam tačan spisak svih s kojima sam se pre udadbe volela i vi niste u tome spisku!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja...

A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu.

Saterani u mrtvi ugao, pod zaštitom noći, održava se kao neki ratni savet. Šta da se radi? — Gospodine kapetane — predlaže narednik — da uzmemo vojnike i posečemo sve vrbe pokraj reke, da ih nabacimo...

koliko svega pušaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. — More, ostavi — dobaci komandir. — Slušajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki. Kad su u prethodnici, plašljivi su kao zečevi.

Treba imati moralne snage, pa ne podleći iskušenjima... — Ja nalazim, gospodine potpukovniče, kada bi se izvršilo streljanje jedno desetorice, red bi odmah bio uspostavljen — upade kapetan Velja.

Kola se nakrenuše. Komordžija zavapi kako su unutra stvari njegovog komandira. Ali kola sa treskom padoše u reku. — Gospodine poručniče, pretovarena mi kola pešačkom municijom. — Bacaj sanduke u reku! — Šta je to?... Ko to viče?

— promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedan oficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. — Ko ste vi, gospodine? — zapita Luka, već nadražen. — Ja sam komandant kolone...

— Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku! — naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja...

LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU Prolazili smo kroz Prištinu, kada priđe Isajlo, posilni poručnika Luke. — Gospodine poručniče, neće trgovac da primi banku. — Zašto? — Veli, banka ne vredi više... Traži srebro. — Gde je taj trgovac?

Trgovac mahnu glavom, i žurno pođe izlazu. — Ordonans, zadrži ga! — Nazad! — isprsi se na vratima Gruja. — Gospodine poručniče, eve ga šećer — pojavi se Isajlo, vukući jedva pun džak šećera. — A šta je ovo?

„Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno. „Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!

Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Veli njemu Todore vezire: „Hoću, care, dragi gospodine“; pak s' opremi, ode u Latine. Kada dođe bijelu Leđanu, lijepo ga kralju dočekao: vino piše neđeljicu dana.

Istom care u besjedi bješe, Miloš ide, a kulaša vodi Ao pred šator srpskog car-Stjepana: „Je l' slobodno, care gospodine, da ja idem na mejdan u polje?

“ Taj se junak naći ne mogaše. Al' eto ti mlada Bugarina pred šatora srpskog car–Stjepana: „Je l' slobodno, care gospodine, da preskočim tri konja viteza?“ „Jest slobodno, moje drago d'jete!

“ Miloš više ne šće ni čekati, već on pita cara čestitoga: „Je l' slobodno, care gospodine, da strijeljam kroz prsten jabuku?“ „Jest slobodno, moj rođeni sinko!

“ Kad to začu Miloš Vojinović, on otide caru čestitome: „Je l' slobodno, care gospodine, da ja poznam Roksandu đevojku?“ „Jest slobodno, moje drago d'jete, al' je jadno u te pouzdanje: kako ćeš ti poznati

“ Al' govori Miloš Vojinović: „Ne brini se, care gospodine! Kad ja bijah u Šari planini kod ovaca dvanaest hiljada, za noć bude po trista janjaca, ja sam svako po ovci

“ Spremiše se kita i svatovi, povedoše Roksandu đevojku. Kad su bili malo iza grada, al' govori Miloš Vojinović: „Gospodine, srpski car–Stjepane, ovđe ima u Leđanu gradu, ima jedan Balačko vojvoda. Ja ga znadem i on me poznaje.

“ Lita njega Balačko vojvoda: „Gospodine, od Leđana kralju, kakav bješe junak u svatov'ma što najveće otvori junaštvo?“ Veli njemu leđanska kraljica: „Slugo naša,

Dođe knjiga ljubi Momčilovoj, knjigu gleda ljuba Momčilova, onu gleda, drugu sitnu piše: ,,Gospodine, kralju Vukašine, nije lasno izdati Momčila, ni izdati, niti otrovati: u Momčila sestra Jevrosima, gotovi mu to

toga kruna pozlaćena, a u njojzi tri kamena draga: sjaje noćom kako danjom sunce; pa besjedi slavnome Lazaru: „Gospodine, slavni knez-Lazare, zazor mene u te pogledati, a kamoli s tobom govoriti, bit ne može, govoriti hoću: što bijahu

To Turcima vrlo mučno bilo, pa govore caru čestitome: „Gospodine, care Pojazete, Marko nije junak nikoliko, veće mrtve odsijeca glave i pred tebe na bakšiš donosi“.

To začuo Kraljeviću Marko, pa se moli caru čestitome: „Gospodine, care poočime, mene jeste sutra krsno ime, krsno ime lijep danak Đurđev; već me pusti, care poočime, da proslavim moje

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Preplašenom đaku — škljoc-škljoc! — samo zazvoniše zubi i riječi same od sebe poletješe iz usta: — Molim gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika. — Paprika! Ko je to kazao? — Molim, otuda, od zadnje klupe.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

GLASOVI PREISPODNjI Ovaj: Iz creva Adova jaokanje moje poslušaj mi gospodine rascveljeni glas moj jer me tako pometnu! I drugi pak: Iz dubine preispodnje zovem k tebi, gospodi!

I drugi pak: Iz dubine preispodnje zovem k tebi, gospodi! Gospodine, poslušaj mi glasa! ... Pak ovaj: Prosvetljaj na nas lice tvoje te nas obasjaj i bolje će nam biti!

i podigni tvoju silu te dođi da nas oslobodiš! Drugi opet: Skoro da bi nas prestigle tvoje kadre milosti gospodine, kojeno od veka su ti!

« Prepade se David. Taki skoči sa svoga stola i pade na zemlju, poče suzno govoriti: »Sagrešio sam, gospodine, sagrešio!« a ne da mu natrag odgovara preko, da reče: »More tko si ti, otkuda li, te ti li si se našao da mene

Ta što je to, o dragi gospodine naš vladiko? Ti si samo jedan prav i istinit i prav je tvoj sud, te svakome po sebi izdaješ poslove svoje i u tome po

Dovedoše ga pred felmaršala i sam oni hrsuz Ahar, poče na se iskazivati što je učinio. Ovako reče Isusu: »Gospodine vojvoda, doista evo, ja sam taj čovek što sam zgrešio pred gospodinom Bogom Izrailjevim!

Zapita ih imadu li što u barci za jelo. Rekoše mu: »Gospodine, svu dragu noć mučismo se loveći, i ni uha ribna ne dostasmo.

Reče mu žena: »Ta ja vidim, gospodine, da ti kod sebe užeta ni crpala nejmaš, a ovaj bunar vrlo je dubok; ja otkud bi imao tekuću vodu?

Toga rad, to pokusi se izreći Petar: »Gospodine, ako si ti, a ti mi učini to i reci da izađem iz koraba slobodno mi stupiti na more, te da mogu po vodi doći k tebi i

u zlu vide (uze ga talas premetati) stade onda prepredati na tanko i sitno mrviti, zabuni se i vrlo podviknu: »Pomagaj gospodine, pogiboh! Nedaj me moru progunuti, spasi me!« Al' i to mu se je slučilo s božijim promatranjem za svih njih.

što joj je dao bio otkup muževlji, gde je došla onde k njemu i stoji pred njim, te ga pita i veli mu: — Što je to od tebe gospodine, što li si tu zatvoren, i krošto te tu drže u tom hapsu?

Oprosti nam, Gospodi, i poslabi, smiluj se, gospodine naš, i nemoj nas do kraja odmetati ni zlom predavati za naše beščinstvo, ni pak što s nas skidajući, koju napast, a na