Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nikad joj niko, kaže, nije pričao nešto luđe! Isakovič onda, da zabašuri ono što je izbrbljao, poče da, toj gospožici, priča o familiji, o sirmijskim husarima, o patnji, tamo, na turskoj granici, o njihovom nesretnom nacionu.
Šmerc je Božiču, i njegovoj ženi, ustupio svoju odaju, a gospožici sobu na drugom spratu. Kapetan je bio smešten u prizemlju.
Veterinar, prema vijenskom običaju, uvek u crnom fraku, lepuškast kao neki albino, uspeo je, nekako, da preotme gospožici Tekli loptu. Oboje su završili igru, zadihano a prebledeli.
Ne može njoj, kaže, ništa, Višnjevski. Ona misli da se uda, na proleće. Iako se o toj gospožici, koju je Pavle izbegavao, pričalo da je bremenita, ona je bila utegnuta, oko pasa. Trčala je lako.
Bio je taj smeh, veseo, te mlade devojke, jako zavoleo. To međutim ne znači da bi se, sa tim mladim stvorenjem, da je gospožici Božič palo na pamet da dođe u Kijev (jednom mu je pretila da će doći za njim u Rosiju), oženio.