Jakšić, Đura - PROZA
— Zar moje kamenite svodove, zar moje zidove voda da provali? — govoraše bogataškim ponosom zaneseni krčmar. Ali kad ode i vide, a on se, bled kao krpa, vrati natrag.
— U mojoj deci je krv i mleko moje, — govoraše baka u svojoj zanetosti, — a u meni je jad njihov i žena njihovih; ja sam, sanjajući, strepila za njih, a oni se, budni,
— Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli.
U grobu je večita tišina! Je l’ te, prijatelju? Onde je mirno, nemo, — govoraše jadno devojče žalostivim glasom, — i ja ću umreti, ali za mnom neće niko zaplakati...
Obradović, Dositej - BASNE
Svak rado čita ono što sam napiše, bilo šta bilo. „Ako je istina ono što moja pokojna mati govoraše," — veli Žil Blaz — „u celom Sentilanu, u vreme moga detinjstva, nije bilo ni lepšega ni pametnijega deteta od mene.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
(I to se onda govoraše: da je Gušanac nazvao nji̓ neverom, kad ga ostavljaju, i da je pisao Karađorđu da će oni iz Beograda pobeći, da i̓
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I ta grmljavina uguši onaj šapat. To ga malo razvedri. On gotovo glasno govoraše sa sobom: — Ja sam bio dobar čovek, miran, pošten.,.
Diže se i sede. San ga je prilično okrepio. On premišljaše kuda će. — Ovde nisam siguran! — govoraše on gotovo glasno. — Odavde moram ići, jer ko zna da i on ne luta ovuda!... Idem ja tamo negde... bliže Savi...
Ja verujem da sam grešan, ali bih bio veći mučenik da se nisam osvetio!... — Greh jeste — govoraše stari sveštenik. — Pa opet, ko mu zna!...
Ostani, pa se vrati hanumi — mi idemo! — reče mu jedan. I počeše ulaziti u šajke. — Ovako je bole — govoraše onaj što je đedu koreo. — Ako presaldumimo noćas i dokopamo se luga — onda mi ič brige nije! A preći ćemo.
Moler će udariti s boka... Alal im majci ako se održe!... Lako je tekla reč sa usta Čupićevih. On govoraše tako ubedljivo da se svima učiš da drukčije biti ne može. I sve ih nekako otkravi. — Jesi li poručio Moleru?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
On sav pozeleni: — Vi izgovoriste reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas. — O, o! — govoraše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade: — Gospodo, gospodo! Meni se odsekoše noge.
Afrika
On uze na stranu jednoga crnca kraljevog i govoraše mu ogorčeno i rasrđeno, spominjući u nekoliko mahova kraljevo ime. Zatim je nastav io razgovor sa mnom, kiselo duhovit
Teodosije - ŽITIJA
i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.
I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide. Jer oni dobri oci, ako zbog tela i nije zgodno da se zovu a
I na vreme u koje je želeo donese hlebove prepodobnima, i pričajući im govoraše: — Vašim molitvama izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja naših.
A starac, čuvši za čudo sa božastvenim mladićem, i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše: — Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat, a sin je blagočastivoga cara srpskog.
Ovaj došavši donese im pozdrav od igumana i od bratije, i zamoli ih da uziđu u Lavru i da se odmore, i govoraše, uzmite od manastira sve što vam je, potrebno. A oni, svirepi, poslušaše starca, postavši veseli i mirni.
ga zbog velike smernosti i pokornosti prema njemu nije smeo nazivati sinom, nego grleći ga i ljubeći njegovu svetu glavu govoraše: — Da, gospodaru moj, da, srce moje, i ja sam radi ovoga sve ostavio i prionuo za te jedinoga.
I zbog toga se još više podvizavao k Bogu, i pošto ga je Bog slušao jer ga ljubljaše, smelo i bez bojazni govoraše: „Kakva mi je korist, Gospode, što sam ja tajno video tvoju blagost ka mojemu ocu, a videvši radujem se i zbog toga
I on, nasamo mu se kao živu poklonivši, govoraše i predlagaše ga kao molitvenika k Bogu svoje prošlosti, a kao zastupnika budućnosti.
vas, i doći ću i ja“ — divljaše se proroštvu i veri i smelosti muža, i proričući buduću na njemu obilnu blagodat, ovako govoraše: — Biće sa mnogima voditelj ka bogozvanju, Dobro će pasti duše zabludelih žezlom vere, i na pašu blagočašća rečju će ih
A on, bežeći od slave, nazivaše sebe nedostojnim. A prot govoraše: — Kada bih ja bio tvojom nedostojnošću obložen! ...
A kada je ovo čuo dobri hristoljubivi Stefan, neiskazane radosti pun govoraše: „Šta ću vratiti Gospodu za sve što mi dade?
A kada je podignuta trpeza, opet mu sveti nasamo govoraše, ublažavajući ga i moleći da se sa većom ljubavlju nego ranije ka njima vrati, spominjući mu pređašnji prijem sa ljubavlju i
Matavulj, Simo - USKOK
Jedan za drugim, popeše se uz kamene, uske stube, što izvode na bedem. Vojni zapovjednik presrete ih goropadno; govoraše talijanski, izgovarajući riječi užasnim njemačkim akcentom: — No, vi, podesta, sakrrr, pitajte ove pod bedemom, tu
Kad bi mu se o tome pomenulo, govoraše: „Božja ti vjera, jedva čekam, ali čekam da otmem česovu mladu, lijepu, od dobre kuće Turkinju; neka se halak digne kad
Priđe mu Milica i pruži mu malu pušku. Kroz osmijak I plamen očiju kao da mu djevojka govoraše: „Evo ti obilježje junačko, mladi uskoče! Razumij ovaj dar!
se brinuo za mir među plemenima, za suđenje po novom zakoniku, te nestrpljivo očekivaše vijesti o tome, i o tome najviše govoraše. A vijesti dolažahu čas ugodne, čas neugodne.
— Gledajte, presvijetli — govoraše u zanosu Janko, pokazujući mu jedan dugački mač sa dvije oštrice... — Ovo je pravo blago, ovo je iz vremena krstaša!
“ Ja mu vratih milo za drago, a on skoči i poteče na mene. Imađaše u ruci brstinu. I govoraše idući na mene: „Sad ćeš zapamtiti, nikogovino!
— Ko? — reče Joke. — Pa Ludmila, Vaclav, ujak i mali Janko?... Pa svatovi naši! Zatijem nastavi češki. Govoraše brzo pominjući često Milicu. — U vatri je velikoj! — šapnu Joke...
Milićević, Vuk - Bespuće
Gavre Đaković ćutaše. On htjede još nešto da mu kaže, tražeći samo u sebi blaže riječi. — Vidiš, govoraše Milan, ja te razumijem. Ali ja nisam rođen za drugi život. Ja bih bio nesrećan kad bih radio drukčije.
Gavre Đaković, podiže oči i začudi se. — Ne, — reče on, nemam zašto da se ljutim. — Ja sam mislila, - govoraše ona, gledajući u protivni zid, - jer ne divanite nikad sa mnom. Da vam nije mrsko što dolazim?
Radičević, Branko - PESME
vrata, Začu glase, pa se zaustavi, Prigna uho, ode osluškivat, I ču govor, a ženski bijaše, Jedna, brate, vako govoraše: „Jao Fato, jao jadno zlato, Da luda si jošte, kukavico, Ta u bega svakoga je blaga: Na hiljade laganih konjica,
„Ta zašto da nas vrazi tako tlače?“ Ovako oni jednom govoraše, Pa krenuše se potražiti mače, I snažno vrage s njima udaraše.
— „Jer skoro, skoro, jošte ove noći... Al' Bog će nama biti u pomoći!“ Pa zatim još mu govoraše dugo, To samo znadem, ali ništa drugo.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Idi! — I brzo te opustih i ustadoh. — Idi, vreme je! — I zaista prvi petli pevahu. — Strah me je — govoraše ti unezvereno. — Uh, kakva sam? — uplašeno pa okrenuvši se od mene poče doterivati u red odelo i kosu...
I onda otpoče da kazuje i nabraja tvoje darove što si spremila. Govoraše ona, a sva beše uplašena, uzbuđena i krišom, kao sa nekim strahom bacala je kratke, tajanstvene i plašljive poglede čas
hartijom — sve to izgledaše tako malo, sitno, povučeno i skriveno kao da se bojaše čije navale i kao da svakom govoraše: „Molimo te, ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo.
Odjednom ona ču bât ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža. — Eto, na! — govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne...
A Tomča posle zato čak mu bio i blagodaran, što mu je nije dao, te se nije oženio, nije vezao (kao što govoraše), već i dalje ostao ono što je bio. Sâm. Bez igde ikoga.
— Tek reda radi viču ostali, ne okrećući glavu k njemu. — Čaršija, mehane... ko zna šta je tamo? — za sebe on govoraše. I brzo, samoga sebe goneći, iziđe bez kape, šinjela, gologlav, ali ne na kapiju, u čaršiju, već iza kuće.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovu, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda.
Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji bješe došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga ščepaše za četvrti pa a rastrgoše. I tako mu prokletniku pomože krivda.
Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: „Iz malog zrna naraste ovolika stabljika!
da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: — Pij, care, veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija, nego kad sam se s tobom sastala.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao
miriše kâ duša, da zaspiš k’o janje. Jes’, bratiću!... II »A kako sam ga ja zamišljala !« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu.
On stajaše među decom, pa im govoraše nešto živo mašući rukama. Ona sa čuđenjem posmatraše kako onaj spleteni Gojko stoji pred decom, kako im živo i veselo,
To već nije ništa. Ali posle šta ono govoraše o nekakvom nakitu, ukrasu, šta li? Pa o plati... i to već nije ništa. Nije mi teško ići u srez. Pa o onim učiteljima...
— Izvol’te, izvol’te, govoraše popa, idući uz njih. I dečica treba da se odmore dobro, dug je put, a i vi. Pa da se upoznamo...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
A za Maru gizdavu đevojku! E se Mare od roda dijeli Ali joj se žao od’jeliti; Jovo Mari tako govoraše: “Što t’ se, Mare, žao od’jeliti Od tvog roda i od mile majke, I od braće i od bratučeda, Od sestrica i mili
75. Lijepo l’ je niz polje gledati Žutu dunju među listovima I snašicu među đeverima! Đever snahi riječ govoraše: “O snašice, pitoma ružice, Il’ si rasla bora gledajući, Il’ na moga brata čekajući?
Jovo sa Marijom bješe: Jovo piše, a Marija veze; Nesta Jovu mrka murećepa A Mariji zlata žeženoga, Onda Jovo Mari govoraše: “Oj Marija, draga dušo moja! Jeli tebi mila moja duša? Jel’ ti tvrda moja desna ruka?
Za glavom joj od bisera lale. Ja joj dadoh konja provađati, Ona konju tiho govoraše: “Oj dorate grive pozlaćene, Je li ti se gospodar ženio?
“ Tad djevojka doru govoraše: “Da ja znadem da je to istina, Ja bih moje pavte raskovala, Pa bih tvoju uzdu okovala, U čisto bih srebro
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Ima i Crnogoraca dosta takijeh!“ primjeti neki. „A razumje li, kad zboraše?“ „Ne ja, jer govoraše njihovijem jezikom. Jednu riječ zapamtio sam jer je ponavljaše često.“ „A koju?“ „Vira, vira, sve vira“.
“ govoraše mu Ivana na samo. No Pejo niti je htio zajma, niti da ga ko služi, nego naredi stopanici i snahi da se spreme e će s nj
Ele, razgranao im se razgovor, kao što obično biva među našijem ljudima, a kako svaki govoraše lagano i redom, zahvatilo to bješe komad vremena. Cura je, međutim, imala pune šake posla.
„E, fala Bogu, šta ne umiju ljudi iz svijeta!“ govoraše Milica. „Kao ljudi učevni!“ primjeti Joka. Milun u to pokupi svoje sličice, ponese ih otkuda ih bješe donio, pa se
Kako sluga govoraše, ovaj sve klimaše glavom, kao potvrđujući, pa najzad mu reče: „Reci ovome čovjeku, da ja baš tražim Janka, no sam
?... Ništa, naprijed! govoraše on. Po tome možete vidjeti da je dosta junačan. Meni se vrzlo po pameti sve što sam čujao o Crnoj Gori.
Žena se previ i pade na koljena, pa huknu od muke. „Aman! zaboga!“ jedva izgovori. „Čuješ ti babo!“ govoraše on kroza zube, jednako trzajući njom. „Čuješ li ti! Nije ona đevojčina, no moja šćer.
Po Primorju tamo i po Hercegovini graknulo se o tome. „Palo je tursko Kosovo!“ govoraše šapatom raja. Trideset i tri, što trebinjskijeh trgovaca što njihovijeh pratilaca ljutijeh Korjenića, veli, bilo je.
Do malo četnici poniješe i ostale, te ta tužna povorka silazaše niza vijuge grahovskijeh planina. „E Janko, Janko!“ govoraše serdar kao za sebe. Što me ucvijeli Janko!... Znao sam ja, znao, da je ti tražiš! Znao sam ja da ćeš je naći!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovu, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda.
” Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji bješe došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga ščepaše za četvrti pa ga rastrgoše. I tako mu prokletniku pomože krivda. 17.
da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: „Pij care veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala.
Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: „Iz malog zrna naraste ovolika stabljika.
Sveti Sava - SABRANA DELA
I postavi ih obojicu pred sebe dobri otac, i govoraše im: „,Sinovi, mojih zakona ne zaboravljajte, a reči moje da čuva vaše srce, jer dužina življenja i godine života i sveta
“ I podigavši prečiste ruke svoje i položivši ih na glavu moju, govoraše: „Blagosiljajući, blagosiljam te! Gospod Bog blagosloven pospešiće spasenje tvoje, i neka poda ti umesto zemaljskog
I došavši k njemu, mir i blagoslov primiše jedan od drugog, i ne dade im otići od sebe. Govoraše im: „Provedite kod mene dok telo moje, svetim i časnim vašim pesmama opevavši, ne pogrebete!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
čuje se po svoj Albaniji da je Stefan Mali s Černogorci Turke, koji su na njih pošli bili, razbio; i mnogo se o njemu govoraše i kazivaše. Prođe to leto i sve se to više o Stefanu Malom počnu tuda glasovi raznositi.
U komšiluku poznam se s jednim kupcem, zovomim Janzonom, koji ne samo latinski lepo govoraše, no dosta dobro i jelinski, i čisto izgovaraše; i ovi mi je u mojim lekcijam pomagao i često častio.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas bog! A platićete, platiti, ako živ bude Jere — govoraše Kušmelj. — Jeto, moj dobri divere! Jeto kakvi su vidiš sam, pa još viruj njima! — plakaše Osinjača. — K vragu svi! svi!
“ veli, pa potrča ka Controni Čagljininoj, koja bješe vješta tijem rabotama. Controna, iako ne govoraše sa knezom, dođe. Pošto pregleda Čmanjka, reći će: — Nagazija jest, to je cigurno, ali se ne zna je li na sugreb ili na
Čini mi se da je rkać, jer govori kao i oni. Gospoda sve „prkelajući“ uđoše u manastir. — A ova je baba — pretur! — govoraše Bakonja gledajući sa strane staroga bezbrkoga čačura. — A ko je onaj pogureni kulješa?
Čineći to govoraše nješto talijanski fratrima, koji s velikom mukom obrnuše gvardijana potrbuške i svukoše mu gaće. Da je ko rekao Bakonji
Ponjekad je to činio bez ikakva očita uzroka, tj. ne bježeći ni od koga. O ručku i večeri govoraše samo koliko je najpotrebnije, ali mu svaka riječ bijaše na svome mjestu, te govor nimalo ne pokazivaše da mu se pamet
— Pa zovi ga! Di je? Ive, daj štolu! Metni ovdi katrigu, ovdi pod raspelo!... Oću, Dume brate! Zovni ga — govoraše Brne na predušak, obrćući se na jednom mjestu.
Više je brige fratru zadavalo ovo pošljednje, jer se bojao bruke, i često govoraše o tome sa Srdarom. Da ne bi njega, moguće je da bi Bakonja tu svadbu odgodio, pa i pokvario.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Besan čovek beše. Ruke sam mu uvek više od pameti uvažavao. „Knjaz i svinjar jednaki su!“ govoraše on niščima duhom koji ne postaše knjaževi i vojvode. I krenuh ja njemu s namerom da postanem vojvoda.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Ti znaš, dragi moj, da ja već po svom lekarskom pozivu mnogo putujem. Nedavno sam bio poduže u Ateni. Onde se ne govoraše skoro ni o čemu drugom no o pogubljenju Sokrata, o tom zločinu atenjana i nepravdi koja vapije do neba.
Kad bi se naša Zemlja, tako govoraše Aristoteles, zaista kretala u prostoru, onda bismo u toku vremena viđali zvezde nekretnice u različitim međusobnim
duhovnu srodnost njihovih dveju država, nadahnutih helenskom kulturom koja ih u međusobnoj saradnji ovaploćuje i uzdiže; govoraše o njihovim živim trgovačkim vezama, izvorom njihovog blagostanja, uveravaše Hijerona o svom nepokolebljivom prijateljstvu i
“ govoraše on. „I badava, lepe oči. - I pokreti su joj puni gracije, a njen smeh je melodiozan i zvonak“. Njutn je i sa svojom majk
„Dabome. Ja sam svoje neprijatelje uništio. Uništio!“ govoraše on glasom u kojem se mešao gnjev sa radošću. On skoči sa sedišta i baci pogled na tle kao da tu leže, izmrcvareni,
Zaduvan od penjanja na breg, Darvin govoraše polako i ozbiljno, ali kad stiže do izlaska „Bigla“ na debelo more, lice mu se razvedri, a glas zazvuča življe.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ona naže nekoliko gutljaja pa je pruži drugom studentu, ali on odbi. — Druže, — nagnu se ona prema njemu i govoraše sasvim tiho — i sama nalazim da je to dobra knjiga. Jeste li videli, molim vas, kako su duhovi pripremani, bodreni.
Šta, vraga? Ako ne bude crk'o, kao što on govoraše za svoga kuma i njemu neće biti rđavo. Jer zabadava se nije govorilo: kako je na frontu imao veze sa nekom Engleskinjom
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Razume se, da je on morao objašnjavati publici značaj svakoga imena, te je time kako on govoraše, »rasprostirao naučne filosofske ideje u pitomoj Šumadiji«. — Je li to onaj, što veli da čovek ima rep? Ho-ho-ho...
«... — kao da govoraše ona hajducima nemo, a ovi ćutahu i zgledahu se: »Znamo; zato se i zovete vlast«... pa pogledahu gde bi se mogao još
Pantovac, kao čudeći se i sažaljevajući ga, vrati pljosku u torbu. Njegov pogled kao da govoraše: »Ja ne znam za takvu opasnost ili ljutnju, zbog koje ne bih mogao probati ovako lepu mučenicu«.
XVIII — Nasleđe, gospoda moja, velika je i važna činjenica u, tako reći... u tome pitanju — govoraše apotekar pred Jankovom pivnicom svojim prisnim »prijateljima, partnerima, sugrađanima i ostaloj bulumenti našega
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: „Iz malog zrna naraste ovolika stabljika!
To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovu, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda.
Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji bješe došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga ščepaše za četvrti pa ga rastrgoše. I tako mu, prokletniku, pomože krivda!
Onda carica, kad su bili pri večeri, pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: — Pij, care, veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
“ Sledi alegorističko tumačenje koje daje sam autor Jovan: „A on govoraše za crkvu tijela svojega. A kad usta iz mrtvijeg Štri dana posle smrtiĆ, opomenuše se učenici njegovi da ovo govoraše“
A kad usta iz mrtvijeg Štri dana posle smrtiĆ, opomenuše se učenici njegovi da ovo govoraše“ (Jovan 2.19“22). Crkva je, dakle, telo Isusovo, ali alegoristički.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Jer je ono svakako teško ranjeno, kad ga je opet povuklo ovamo. Nema druge... Govoraše sa njim samo arnautski da bi ga na taj način odobrovoljio i raspoložio. A Selim to osećaše i beše mu drago.
Petrović, Rastko - AFRIKA
On uze na stranu jednoga crnca kraljevog i govoraše mu ogorčeno i rasrđeno, spominjući u nekoliko mahova kraljevo ime. Zatim je nastav io razgovor sa mnom, kiselo duhovit
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
da karteč i kuršumi brisahu kao metla po našim redovima, svaljujući i levo i desno; znam da mi jedan ranjen Rus nešto govoraše; znam da Kirilova, koji je preda mnom trčao i strašno vikao, najedanput nestade; posle se sećam da se iz turskoga
Ćipiko, Ivo - Pauci
Umiljat, pitome besjede, svraćahu k njemu seljaci rado; sa kršćanima govoraše ikavštinom, a sa hrišćanima ijekavštinom. — Tražiš li krumpira? — valjaše jednima, a drugima: — Tražiš li krumpijera?
Zaustavi se, sustavljajući u se dah. — Da mi je znat' kud se je do ove ure skita! — govoraše otac. — Pusti ga bidnoga, i večeras si ga smutio! ču se majčin glas. — Ti uvik: pusti i pusti! — jače će otac.
Ivo pristupi bliže i zaviri u nj. — Evo ti je krcat, valja da ga iskreneš! — govoraše, gledajući u njene prste kako brzo trgaju dozrelo voće. Tu umuknu, pa se lijepo čuje šuškanje lišća i treskanje grana.
Nama druzim lašje je umrit' nego vam bogatim, ča jemate ča ostavit, — govoraše djevojka bezbrižno, ne dangubeći i pokatšto pogledajući na nj. —A da po te dođe smrt! — šalio se Ivo. —Pa?. ..
Spari Mrse, jače namrgođen, hodaše selom grdeći starješine puka što ne provode vodu iz varoša. — Ča bi im bilo — govoraše on, — da svako jutro nakrcaju brod vode, pa ga pred selo na žalo iskrcaju? ... A i kako se dili ta voda?!
— Jeste li čuli, a? Sada ćemo jemat' organ... Ala će nam svirit'! — govoraše podrugljivac veselo i obijesno, cereći se neprestano. — Ma i hoće se mužika, — produži, — kad smo ovako siti!
— Gledaj, molim te! — govoraše zabrinuto djevojci. — Grožđe naoko gine... Nu, kako se osušilo i nabralo zrnje! — Reka bi da zdrije, a onamo kruto je,
I stiskoše se po svojim varoškim kutićima! „Druge su sada godine”, govoraše trbušast trgovac šjor Bepo, vireći na ulicu iz svoga dućana. „Prvo si moga' dat' težaku ča mu drago...
— i nanovo se nauznačice zavali. — Pita' sam ko je... — Činija mi se je tuđi glas... Ma, eto, vi niste tuđ, — govoraše polakše, kao sam sobom. — Kako ste? — upita Ivo. — Kako bog hoće!... Nu nima dobra— i promeškulji se po postelji.
— Neće se nikako moć'; hoće se i sviće platit'! — diže žena glavu i govoraše k'o sobom. . — Onda pusti neka rade ča ih je volja!... Dosta je sveta misa...
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
U Nikanora, beli anđeo stajaše nepokretno u zlatnoj prašini u otvoru vrata i dugo mu govoraše. Prema onome što nam je Nikanor o tome rekao, anđeo je znao sve o nama: i da sam ja oterao u smrt grešnog Prohora i da
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Eratosten se uspravi ponosno uvis, obasjan mesečevom svetlošću. „Ja ću da premerim celu Zemljinu kuglu“, govoraše on, „treba samo da izmerim uglovno otstojanje Sunca od zenita aleksandriskog u podne najdužega dana, onda kada je to
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom govoraše: »Tako mi moji ušiju, braćo, ništa nije gore nego kad čovek na prirodu zaboravlja i protiv svog opredelenija čini.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Silna đeca baba poslušaše, te na svoju sestru kidisaše, al' je ne da Strahiniću bane, šurevima riječ govoraše: „Šure moje, devet Jugovića, što se, braćo, danas obrukaste! Na koga ste nože potrgnuli?
Otale se Đemo podigao kroz nekakvu Janjinu planinu. Teško Đemo ožednjeo bješe, deli-Marku tiho govoraše: „Znaš li, Marko, vode ja mehane? Teško me je osvojila žeđa“.
što se u njoj piše, on se rukom u džepove maši, te izvadi dvanaest dukata, te ih dade mladu knjigonoši, pa mu ’vako Mujo govoraše: „Čuješ mene, mladi kaurine!
“ Janko bješe junačko koljeno, posla Muja u kršnu Kladušu, i ovako njemu govoraše: „Idi, Mujo, u kršnu Kladušu, — lagat nemoj, veće pravo kaži, a džaba ti život na megdanu“.
A čiča se Jakov prepadnuo, posjednuo krilata đogata, golu sablju drži u rukama, pa družini ’vako govoraše: „Braćo moja, tri stotine druga, da crkvenu zatvorim’ avliju, da busije sebe pogradimo, pa da ovđe dočekamo Turke“.
Čiča Jakov na đogi uteče stramputice putem prijekijem; a Ćurčiji ’vako govoraše: „Ej Ćurčija, da te bog ubije! Jer me danas izdade Turcima?
mjesta pomicaše, do sebe mu mjesto načinjaše, pa mu pruža kavu sa šećerom; al’ se Ivan za nevolju smije, i Kulinu ’vako govoraše: „Ta Kuline, dragi pobratime, ni ću siđet, ni ću kave piti, kad si mene tako prevario, i bez mene lovak ulovio; hoćeš
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Tim dobi sama je sveta Bogorodica njih od te mu smrti odbranila. Tadar Julijan s Persi se bijaše i govoraše dok se vrati, po Kapadoćiji sve hristjane da pogubi.
bila na njih iznesena, samo oni sami sebe osuđujući sud na sebe iznošahu, i devet ih među se prepiraše se, a deseti govoraše im: »Ta znate li vi to, nisam li ja vama mnogo vikao i govorio, podajte vi mira detetu i ništa mu zla ne činite, brat
Svaku hitrinu izvođaše trčeći ovam-onam po bedenu gradskom i nagonjaše sve lude na boj, te im govoraše: »Oho, moji ljudi i dobra braćo, nije tu kurtališa s jednim pouzdanjem!
Stade u gradu poče se razmišljati o tome kako to može biti. Govoraše sam u sebi.) Strašna je to vešt i beseda umlje mi nadilazi i nesvestica obujima o tome čudnome poslu. Kako je to?
neporočnoj devojci priverujući je božijoj ovoj tajni za prihvatanje u sebe Boga slova s dokazivanjem govoraše. I to reče k njojzi: Gavril Slušaj nevesto božija preslavni višnjega Boga potajni mu s tobom ugovor, te de, dočuj čudan
mi se mni, da je angel bio u čovečaskome obrazu sviđen, jer dor ka munja lice mu blistaše i goveći mi divno poizdaleka govoraše k meni.
Kako no što prorok David iskazuje tako govoreći za te Hristove pokrivene besede, kanda to iz samih njegovih usta govoraše, kade veli: »Otvrzu va pritčah usta moja. Proveštaju gananje isprva!« Gananje, to je naprosto reći gatanje.
To od mene nikako ne bi moglo biti. — A slepac pak, k njemu govoraše: — A da ja slep, eda bih ja mogao tamo doći ili što uzeti, da mi nisi ti vođ bio i put si mi ukazivao gde valja doći!