Dučić, Jovan - PESME
Zvezdama mirnim da zabrodim, Na sunce da stignem prvi. Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca.
Ti si sat od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.
Koliko je šuman eho moje laži, Da ne prenu nikog udarci mog srca! I koliko mira u reči gde grca Cela jedna duša i san od sveg draži!
ZABORAV Zaborav je mirno umiranje srca, Bezdušno i bolno odricanje ćutke; Prezrivi dah smrti u duši što grca; Zaborav to znači mreti na trenutke. Ko zna suze stvâri koje ostaviše? Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi?
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Ne, ne!... — A da ne visoko?... a oko joj crno, golemo; snaga?... — A, a! ... — poče on kao da tvrdi, raduje se, grca. Svi udariše u smeh. On, odjednom kao da se otrezni, skoči. Svi opet još u veći smeh.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
MARIĆ (obraćajući se Rini): Voleo bih da mi to i sama gospođa kaže. RINA (zbunjena, uzbuđena, čisto grca): Ja... Ja... MARIĆ: Da, da, da, gospođa će svedočiti, jer to potpuno odgovara njenom shvatanju morala.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Stigoh je. Otimam joj ono ćupče, a ona se trese, grca, brani se i nesvesno pripija uz mene. Iz zažarenih joj obraza tek što krv nije kanula.
— Nemoj. dosta je, dosta, slatki Stojane... — šapuće ona i krije lice. Dosta... videće ko... oh! — Još, još. Daj! — grca Stojan i sve je više stiska, grli i ljubi gde stigne. — Ta dosta... Oh, baš si ti?! ...
— Ama dosta, ne plači. Ne boj se. Proći će to — hrabraše je on natapajući vodom brazde i slušajući kako ona grca, plače i bunca... STANOJA Cela ga je čaršija i donja mahala znala.
pa, kao da nije ništa bilo, već kao svaka mlada domaćica počela da čisti dvorište, trudeći se da se umiri, da ne grca, da se pribere. U tom uveliko svanulo i ona je prvi put dobro videla i razgledala sve, naročito sad svoju, novu kuću.
Rakić, Milan - PESME
O, kake slasti, da se rida Bezumno, silno! Da se grca, I mučenički život kida Pri svakom kucnju bednog srca, U očajanju, u samoći, Međ jorgovanom i jasminom, U zagrljaju
Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekad grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Okreće se svome grnetaru, koji ga u korak prati, i grca, muca: — Alile, de, sinko! Alil, poluciganin, u belim čakširama, sa čalmom, dugačka nosa, prosed ali visok, dugih
Pandurović, Sima - PESME
gorda, kraljica života, Na tebi svilno odelo prozirno I veo groba, — jednom, u noć čednu, Sa bolom duše što tuži i grca, Ja ću ti doći na postelju lednu, Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.
bedni ćivtinske sredine Niskih vidika a uvela srca; Gde nit’ se živi niti časno gine, I gde se kopni, povodi i grca; Gde crna čama stalno sipi na nas, K’o sitna kiša, k’o strašna fatalnost, Nekad k’o juče, juče kao danas...
Vrâne, našoj majci da idemo javi. Draganama kaži: „Pošli su gde grca Naše roblje i gde vetar mržnje veje; Gde će tanad vrela razdirati srca; Gde će urlik smrti horiti se samo, Strašni
starost blizu moga srca, Kad inje pada po snovima, kosi, Moja me mis’o opet čudno nosi Mladosti, za kojom duša tužno grca.
SAN Sinički i grubo zatvorismo srca Za lepotu zemlje, i zvezda n cveća, Za intimnu radost, za tuđ bol što grca, Za ljubav i nemir budućih proleća.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Sav se uvukao, zbio u šljivovu sviralu, pa mu je tesno u njoj i grca, klikće, izvija, prepliće, sve življe i sve luđe, a vetar, odjednom namamljen svirkom, sjuri se kroz badžu i uhvati u
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
na vrata sumornog mi srca Sjećanje jedno udara i čeka K'o drug i sabrat, kao duša neka Što sa mnom plače, i u bolu grca.
Vekovi su prošli, i zaborav pada; A još narod ovaj, kao nekad, grca; I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada.
„Krv moja srpska žeže me i pali! U grlu glas mi treperi i grca! K'o vrelo gvožđe duša mi se kali U ognju krvi, i suzi što vrca!
Petković, Vladislav Dis - PESME
Umesto zvona, udaraju srca: Zvone na užase. U vazduhu led. Nevinost srećna pred ponorom grca. Starost pocrne, čovek posta sed. A idu oni, poslanici pakla. Napred korača pobesneo pir.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Ode moja sva milota, Ode cveće i krasota; Crvenilo i belilo Iz mog lica odletilo. Mora srce da mi grca, Jer na vrati kuca smrtca, Koje oko uvek suvo, Koje uvo svakom gluvo. Pre 1833.
Bojić, Milutin - PESME
U duge, kišne i jesenje noći Kraj razrušenih gledam žrtvenika. Besciljan život bez vere i moći Bludi po magli i grca bez krika.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Ona, srećna što je svekrva ne grdi, ne psuje, čak eto i mazi je, sve grca, plače od sreće, radosti. Zatim diže se i, kao luda, da nadoknadi sve što je do tada izgubila, radi, rasprema, ne da
Znao je kako ona sad, ne smejući zbog njega ovamo gore, da je ne bi čuo, grca, plače, trese se i uvija jorganom, da se ne bi čulo.
Ču se da je Leskovac pao, Grdelica osvojena. Počeše da grme topovi iza Pljačkovice i Krstilovice. Poče da grca i puni se carski drum od pobegle vojske, bašibozuka i Turaka što ostavljahu Niš, Leskovac. Čaršija se zatvori.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Srbu ne može niko da otkine od pomajke njegove. — Pa vratiću se ja, Srbo, sine, šta ti je! — grca Nana, plače kao kiša i ona, a Paula joj uslužno dodaje čiste maramice.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
KOŠTANA Zašto? STOJAN Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim. KOŠTANA (srećna, iznenađena, grca): Ne, Stojane! Nemoj da me... STOJAN (upada): — lažeš! Ah ne lažem te, Košto! Sve bih ti dao.
(Hvata se za čelo, grca.) De, kćeri! KOŠTANA (peva): More, nasred sela šarena česma tečaše, Aman, tečaše, I na češmu dve do tri mome
Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! I prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje... KOŠTANA (grca). MITKA (nastavlja): I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv...
Šantić, Aleksa - PESME
na vrata sumornog mi srca Sjećanje jedno udara i čeka Kô drug i sabrat, kao duša neka Što sa mnom plače i u bolu grca.
plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca.
Epoho mrla i rugobe trajne U dubokijem tamnicama groba, Gdje leže sunca i istine sjajne, U tvome moru blata razum grca, I nigdje kopna ni obala tvrdi'! Lešino gnjila rascrvana srca, Sa tvoga smrada trag bogova smrdi.
Polagano sriče uklesana slova: ''Ratko, Đorđe, Dejan'', pa grca i stane, Srce stiska, zatim sriče, sriče snova, A pri svakom slovu nova suza kane.
No starica samo trese se i grca I upire pogled u spomenik beo, Svrh kog ustremljeni orô svetlomrca, Kao da bi majku ogrejati hteo.