Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
A svi sviraju. Grneta groće, ćemane klizi, dahire zvoni, a Šaban svojom šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još
i majka mu iziđe, ode tamo da gleda svadbu, a Mita, osećajući kako dolazi i spušta se noć, slušajući sa svadbe kako grneta i dajre udara, uzvike svojih drugova, kikot ženski...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Opet poče svirka. Istina umorna, upinjući se, ali opet sa hukom i toplo. Opet poče kroz noć da treperi grneta. A tu svirku, huku, on, Marko, kao da je jedva čekao.
Stanković, Borisav - JOVČA
Izdaleka, sve bliže i jače, čuje se silna svirka, seljačka i varoška, sastavljena iz više grupa svirača: goč bije, grneta pišti i trešti, ćemana cvile i izvijaju.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
iz ulice, njihne kuće, kao god sa svake svadbe, dopiranje svirke, meko, kroz noćnu hladovinu i tišinu grotanje, izvijanje grneta, udaranje dahira, pesme Ciganaka.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Noć trne. Fenjer se gasi. Grneta, zurle jače pište, seku igru i pesmu. TOMA (izvan sebe baca fes, skida koliju, i laktovima izvaljujući se na jastuke,
A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko ševrdan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas.