Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
u belim čakširama, sa čalmom, dugačka nosa, prosed ali visok, dugih ruku, | dugih laktova, počne da izvija i trepti grnetom. I prateći ih svirkom, zajedno se i on za njima penje. Gore ih dočekuju. Efendi Mita sa svima se ljubi.
Alil, čisto kao uvređen, odgovori: | — Gazda Marko, svirka moja, obraz moj! I klečeći još više se saže. Poniknu grnetom dodirujući njime pod, tako da kao ispod zemlje poče da se razleva svirka, čuveno „teško oro“. — Todora, Todora!