Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I, istinu da reknem, ona sloboda i odrešitost, a posle — Stanko je bio i ličit — sve se to dopade hajducima. — Mo̓š li skočiti? — upita ga harambaša. — Mogu — reče on pouzdano.
Zato dođoh ovamo, misleći da vam neću biti na odmet... Ja se nadam da se neću postidjeti!... Videlo se da se dopao hajducima. Privikaše sa sviju strana: — Da ga primimo, harambašo!
Stanko mu je od prvog pogleda pao na srce. Divio se pouzdanoj ruci i sigurnom oku... Razgledao je, zajedno s hajducima, srebrnjake i jatagan što je Stanko dobio i divio se izradi...
Poslaću Lazu sutra u Šabac, neka odnese moju poruku: da mi pošlju kojeg janičara, da poteram za hajducima!... — Bog te živeo! — Ako ih tako pohvatamo. — Sigurno. — Ovda, pošlji mi Lazu. — Hoću, hoću, kako ne bih!
— Je li ti, more, — reče Turčin. — Ti baš naočigled cijelom svijetu jatakuješ hajducima? On mu gledaše otvoreno u oči, pa reče: — Ja ne jatakujem.
— Bogu sam se zakleo, harambašo. I poljubiše se. — Braćo! — okrete se hajducima. — Zbogom ko ostaje! Praštajte!... Onda priđe ocu pa, ljubeći ga u ruku, kroz suze reče: — Babo! Pozdravi mi majku!...
Još stoji jedan, još je živ... Bože, pomozi mi da i s njim svršim račune!... Pa se okrete hajducima: — Hajte, braćo! — I pođe pred njima. 24. SRCE NA MERI Lazaru pođe za rukom da pobegne iz onog okršaja na Žuravi.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
begovi naše krvi, snažni i violentni Dinarci, i podigli po njoj svoje kule i gradiće, da se bore sa domaćim hajducima i senjskim uskocima. Ličani su se odmetali u hajduke i stalno se borili sa begovima. Posle oslobođenja, 1689. god.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
prosioca da nadaleko nije izišla na glas kao „sòk“, neka vrsta hajdučkog povjerenika, preko koga su opljačkani seljaci s hajducima hvatali vezu i dogovarali se o ucjeni, otkupu za pokradenu marvu.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
«... — kao da govoraše ona hajducima nemo, a ovi ćutahu i zgledahu se: »Znamo; zato se i zovete vlast«... pa pogledahu gde bi se mogao još koji napad
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
To rekavši, ostavi hajducima jednoga ovna, a ostalo devet sa sobom oćera. NASREDIN U BOSTANU Prolazio Nasredin-hodža kraj bostandžijina bostana.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Pripremao krađe i grabeže, činio svako čudo Arnautima da im se samo sveti, pa se još udruživao sa čuve– nim arnautskim hajducima za pljačku i ubijanje.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
STANA: Pa tu je bačen na dno tamnice... TREĆI TURČIN (za sebe): I ne zna matora vještica da je i on ove noći s hajducima umakao!... Tim više smjeha i šale! Pazi, Uso!... (Glasno.) Pa, bako, bješe li mlad?... STANA: Mladić je još.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Narodne epske pesme videle su u hajducima zaštitnike narodnih prava, osvetnike koji su u Turke unosili nespokojstvo, odmetnike od zakona, ali tuđeg,
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
o događajima pre hajdučkog i uskočkog vojevanja), pesme srednjih vremena (tj. o hajducima i uskocima) i pesme novijih vremena (tj. o oslobođenju Crne Gore i Srbije).
6 Pesme o hajducima Pesme srednjih vremena (ciklusi hajdučki i uskočki) obuhvataju razdoblje od XVI do XVIII veka. U XIV i XV veku Turci
No ovi naoružani ljudi često su išli naruku hajducima, često su se i sami odmetali u hajduke, i svakog časa mogli su da se pretvore u ustanike.
Zanimljivu belešku o hajducima ostavio je Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku: „Narod naš misli i pjeva“ — kaže Vuk između ostalog — „da su u
turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića...
i 1660. godine). U hrabrosti uskoci nisu zaostajali za hajducima. Oni su i sami bili — kako je u jednoj prilici tačno rečeno — „hajduci naročite vrste“.
Pesme o uskocima, kao i pesme o hajducima, u stvari su „hronika u stihu“. Narodni pesnik opevao je uskoke i njihove protivnike „kakvi su bili, ne dodajući, u
Prvo presuđuje kratko i odsečno (na strani 309): „Junaštvo i junačka pjesma prelaze od feudalnih vitezova — hajducima“. Prema toj presudi, očevidno, za Zogovića, kao i za turskog feudalca iz Gorskog vijenca, „pučina je stoka jedna
Turcima, za svatovi m. za svatovima, pred svatovi m. pred svatovima, po sokaci m. po sokacima, po hajduci m. po hajducima, s Turci m. s Turcima, na vrati m. na vratima, mene m. meni, tebe m. tebi, sebe m. sebi, ni m. nam, vi m. vam itd.
Odatle je — po turskoj želji — iseljen sa ostalim hajducima u Istru, a zatim u Zadar. Godine 1683, kad su Turci zaratili protiv Austrije, pobegao je iz Zadra i pridružio se Iliji