Jakšić, Đura - PROZA
— Jest, brate, tako je... Ali ja na putu volim sresti i hajduka no kaluđera... Čudno je to, ali se meni na dobro ne sluti...
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
da te u mutnoj I ledenoj vodi iz usta kečige otimaju štuke; da se, kad sjaši, dizgini i uzde oduzmu od suknenog hajduka zato da ih, uzjahavši, uzme gvozdena rukavica i ruka; da se ruke, vezane naopako, dreše da bi vezale brata
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
I taj dan hteo je ćir Trpko iz kože izići što mu niko neće da veruje da u Kosmaju ima hajduka i kurjaka. Ali on je ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veče, reče svom momčetu da ode do njegovog
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali ja ti velim: niti će te ko terati, niti sme terati!... Kaži tvome taji: da si ti devojka Stanka hajduka, i da onaj koji te se takne, nikog svoga više zagrliti neće!... A ti... bićeš moja!... Zbogom! Zbogom!...
Harambaši se dopade ovo samopouzdanje. — Ali hajduk hajduka mora čuvati i braniti. Ako mu druga rane, ne sme ga ostaviti da mu neprijatelj glavu seče i tice meso jedu; mora ga na
Sve mile i drage ostavio sam, pa dođoh amo da potražim bratstva i ljubavi! — reče on. — Čekaj, čekaj!... A uhvate hajduka, pa ga na svake muke meću... — Ja ću trpeti! — I traže da odaš družinu i jatake...
— Šta misliš ti? — ciknu Krunija. — Govori! Da ne misliš čekati hajduka dok ti se iz gore vrati?... Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?... Jelici jurnu krv u glavu.
— Polazi! Zbogom, Surepe, Nogiću, Stanko, Zeko... Zbogom!... — Zbogom pošli! I za nekoliko trenutaka nesta hajduka u gori. Jovan i Jovica se stadoše praštati. — Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!...
— Da savetuješ, a koga? — Tebe, seda glavo, sedi svešteniče! — Ali ja ne tražim saveta od... — Hajduka, je l̓?... Nije to ništa. I ti daješ savete onome ko te ne pita! — reče Nogić, pa se nasmeja.
Sve obamre. Kruška oseti kao da ga neko uhvati za vrat. — Stanko?!... — Jeste, Stanko sa družinom. Puna kuća hajduka!... Tamo je i pop, i kmet... Pop blagosilja i hajduke i gnezdo hajdučko!...
— Ama... — poče Marinko. — Idi!... Znaš li šta govoriš ti?... Usred bijela dana puna kuća hajduka!... Ti si lud!... — Ali, dragi... — Idi!... I Marinko izide na vrata. — Ako to bude istina, teško tebi, Crna Baro!.
— Ama to je laž!... — šaptao je on. — Ja sam ih sve tu video: i popa, i kmeta, i Stanka i još jednog hajduka!... To je laž!... Oni su u kući prikriveni!...
Ta nije mogućno da se on prevario, kad je lepo svojim rođenim očima video kmeta, i popa, i Stanka, i onog drugog hajduka, kome imena nije znao. On pokuša da još jednom uveri Turčina da je istina video te ljude u kući Aleksinoj. — Molim te..
Turčin se zamisli. On pametovaše od svake ruke, ali što god namisli, vidi da je detinjasto. S jednim je bio načisto: hajduka ne mogu pohvatati. Jer, Crnobarci sad više njih i ne smatraju drukčije nego kao ljude koji sreću nose...
Najedanput stadoše. Zavrzan zalaja i odazva mu se lavež. Onda nekoliko oružanih hajduka izide im u susret. — A... uloviste ih? — upita Nogić. — Ulovismo! — reče Zavrzan.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Imala je još uvek držanje nekog lepog hajduka. Uvelost, koja se bila pojavila na njenom licu – već u trideset i drugoj godini – nije se videla noću.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
U mnogim se oblastima još i danas osećaju psihički ostaci ranijih vremena: rajinske osobine, mentalitet hajduka, navike plemenskog života, itd.
i slavniju lozu, onu svojih kraljeva i careva, svojih slavnih junaka iz doba Nemanjića i Kosova, velikih vitezova, hajduka i uskoka iz turskog vremena, koji su živeli između Kosova (1389. god.) i Karađorđeva ustanka (1804. god.).
Mnoge je od hajduka narod smatrao svetim, jer im je život ugodan Bogu i ljudima. Kad poginu, devojke su ih u kolu opevale.
Cela je Zagora od Rijeke do Boke Kotorske, počevši od kraja HV veka postala zonom uskoka i hajduka. Mlečići su uspeli da u dalmatinskoj Zagori organizuju pandurske čete, kojima su na čelu bili najistaknutiji uskoci.
U graničnim krajevima bosanskim su Turci imali običaj da ne ubiju hajduka pre nego ga metnu na muke. Najpre su mu lomili ruke i noge, zatim su mu vadili oči.
Borbe su se često vodile jedino da bi se oprobalo kakvo novo ratno lukavstvo. Otmica žena od Turaka i od samih hajduka dovodila je često do beskrajnih borbi i dvoboja.
Ljubav prema kakvoj lepoj devojci izazivala je strašno suparništvo među zaljubljenima. Glavni je zadatak hajduka i uskoka bio u tome da čuvaju granice Zagore i da štite raju, svoje sunarodnike težake, od Turaka.
Mirni seljaci su visoko cenili ovu uslugu. Još i danas Zagorci smatraju za čast imati za pretka nekog hajduka. Imena i dela najistaknutijih i danas su dobro poznata, naročito Stojana Jankovića, Ilije Smiljanića, Sinobada, Nakića
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Čamča mu pripoveda šta im se dogodilo u čardi. Osobito kad je čuo da je gospodar Sofra tri hajduka ubio, poče ga armicijaš meriti, i sve kuca čašu s njime.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
vojska je bila sastavljena iz hrvatskih, mađarskih i srpskih konjičkih pukova i birane graničarske pešadije, pandura i hajduka, kojima beše dodeljen u rezervi, da čeka na iznimne slučajeve, i puk „razbojnika“, svojina barona Trenka, sakupljen u
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Ćipiko voli toga seljaka, potomka starih uskoka i hajduka, on je živeo sa njime, razume ga i oseća ga, sa ljubavlju ga opisuje, uzima ga u zaštitu, i o njegovom životu piše
Radičević, Branko - PESME
Kad na susret njemu odsjajuje Krasna kita gorskoga cvijeća, Četa, brate, gorskijeh hajduka, A jedina još Srbinu ruka U toj zemlji — Bog joj pomogao, Pa joj više takih tića dao!
“ — Ovdje riječ drugi glas prihvati: (Drugi, brate, ama kakav tužan, Od miline i od tuge žive U hajduka srce zatrepeta.) „Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago što je kome drago.
Još ču li me, ostarjela majko: Volija sam kletog đaurina, Baš i onog iz gore hajduka, Ta mlađana“ — Milun već ne može, Sve mahove srce već preote: „I evo ga!
bijaše, Iza kama zdravo se pomoli, Sagleda ga jedno Ture mlado, Zaškrguta, dohvati šešanu, Pa udari Miluna hajduka, Udari ga u lijevu ruku, Sakrha mu ruku u ramenu, Vas zadrhta Milun, progovori: „Jao Fato, prihvati mi pušku,
Puče puška, a bijaše turska, Te pogodi Miluna hajduka, Baš pod rebra sa lijeve strane, Proletje mu zrno kroz slabinu.
Bezdan nosi ime ponosito: „Grob hajdukov“, tako njega zovu. I dan danas kad tud Turci minu, Sjećaju se Miluna hajduka, I dršće im srce u njedrima, Pa se mole svojemu proroku, Da se takav više ne podigne. 1849, feb.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— prati te vjerno, ustrajno, nijesi sam na svijetu, ne bojiš se vuka ni hajduka. Primičem se i pažljivo osluškujem. Ovo je upravo nešto za mene.
Vjere mi, ko je uzme, biće srećan ko jedan po jedan. Ne mora se bojati hajduka, ni za miraz brinuti. Dani Desnici je prvom palo na um da svom kamaratu predloži kako bi dobro bilo da jednom, vala,
Vid i Vida obično joj nikog nisu pokazivali osim zamršene gužve od hajduka, žandarma, volova i pečalnih seljaka, a baš te noći, uoči dolaska djeda i njegova kamarata, ona će ti usniti kršno momče
i raste priča kao o curi hajduku, barabar s Lazom Škundrom i Lukom Labusom, a kad tamo pred kuću — nema tu ni cure ni hajduka, nego nešto ...nešto ...
Jednog jutra protjerana je cestom prema gradu povelika grupa povezanih lopova, hajduka i jataka, okružena jakom stražom.
Ko se to više prepao: mi od golubova ili pernati gugutani od nas, trista i više godina starih istraživača, hajduka, kopača blaga i šta ti sve nismo bili. Lov nam nije pošao za rukom.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Daj moja dva novca!“ U tome onaj što je bio dužan opazi hajduka pod prozorom, pa brže bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pruži pobratimu: — Aratos ti dva novca!
vode, pa ga uhvati hajduk, a on onda dozvavši svoga druga, koji je bio ostao na putu, kaže mu: — Hodi, uhvatio sam hajduka! Drug mu odgovori: — Kad si ga uhvatio, a ti ga povedi amo. Onda mu on kaže: — Ali neće da ide.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ Tad zapjeva Stojko kiridžija: “Romanijo, puna li si vuka, Puna vuka i puna hajduka, A još više ljepih djevojaka!“ 125.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
” Vukosava Maždruka (baba-Vuka) Blagodušna ko ovca (sorte merino), Al s očima vatrenim ko u hajduka, Kriknu: „Prodaje se čovek jevtino! Amo, ozbiljni kupci! Ruci-ruka! Prodajem dedu i sve dedino!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
vode, pa ga uhvati hajduk, a on onda, dozvavši svoga druga koji je bio ostao na putu, kaže mu: „Hodi, uhvatio sam hajduka“, drug mu odgovori: „Kad si ga uhvatio, a ti ga povedi amo“. Onda mu on kaže: „Ali neće da ide“.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Daj moja dva novca!” U tome onaj što je bio dužan opazi hajduka pod prozorom, pa brže bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pruži pobratimu: „Aratos ti dva novca!
Ćosić, Dobrica - KORENI
I po snegu i po kiši, i danju i noću, radio sam ti, nisam praznike čuvao, čuvao sam tebi svinje, tebe sam čuvao od hajduka. Pusti ženu, pa se nagnu nad korito, podiže maramu i zagleda se u crvenkaste i naborane dečje glavice.
Gološijana. Guslara. Jardžiju. I Luka je bio vodeničar. Milunka je nagovara da ga otruju. Potplatiće hajduka da ga iz zasede ubije. Udesiće s Nikolom. Nožem će me iskasapiti. Svalio se na jastuk i zgrčio kao sasušena mahunica.
se setio noći kad se vraćao s puta, s rabadžijama i Tolom, setio se bačenih đinđuva, ostraguše na kolenima, straha od hajduka u Jasičkoj planini, pa onog plača u mehani, u sobi za trgovce. Tada je ovo i počelo...
Ja nisam potkornjak da oborim hrast. Izvori presušuju. Plaz ralice nabo krečnu lobanju čovekovu. I hrapavo teme hajduka tare tamno zemljino meso. Kiša u očnim dupljama, sunce u memli.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
zapovedao armijama cara i katoličke lige, beše vrlo šarena, u njoj je bilo, kako nas Gerike obaveštava, Mađara, Hrvata, Hajduka, Španjolaca, Talijana, Francuza, Valona i Nemaca.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
naredbe državne vlasti, u kojima se Đurica poziva, da se u roku od tri dana preda vlasti, inače će se oglasiti za hajduka. Seljane obuze velika radoznalost.
Zbog te njegove plahovite odvažnosti, Vujo ga je cenio i čuvao više od svih hajduka, koji su »kroz njegove ruke« prošli. — Evo ti družine, harambašo! — reče Vujo, kad uđoše u sobu kod Đurice.
— Jok, ne more još — odgovori ćato — dok ne dođe druga naredba, u kojoj će te proglasiti za hajduka. Ali to neće još, možeš se ti slobodno predati... — Doći će i ta naredba, ne boj se.
IX Državna vlast, posle nekoliko dana, proglasi Đuricu za hajduka ; rasturi naredbe po svima opštinama da se strogo motri na njegova kretanja, da se on uhvati ili ubije.
A hoće li selo čuvati devojku, koja je odbegla za hajduka? Đurica se namršti, jer ne nađe odgovora na to pitanje. Ili, upravo, nađe ga, ali on beše nepovoljan.
Da pitam nanu. Posle nekoliko minuta promoli se jedna proseda muška glava na vratima i, razgledavši hajduka, zovnu ga: — Hodi der bliže, momče! Đurica ustade, uze pušku i dođe pred vrata.
eto ga! — Jest, znam to — reče Đurica, shvatajući položaj hajduka, koji se udalji od svoga posla. — Jedini ti je put, sinko, da se vratiš među poštene ljude — robija.
Ja vam opet velim, gospodo : prilike i okolnosti. Uzmite vi ovo : je li Đurica spreman iz malena za hajduka? — Nije. Je li... — Ja šta je radio, no se spremao... — upade mu učitelj u reč. — Pardon, ne prekidaj me.
— Pardon, ne prekidaj me. Je li on neprestano, radeći svoje seljačke poslove, zamišljao sebe kao hajduka? — Nije. A da li je pomišljao na pošten život, na ženidbu, na kućenje, na rad? — Odrecite mu to, ako možete!
— To i ja kažem. Neka svaki vodi brigu o svojoj deci kako treba, pa neće biti hajduka, ili ih bar neće biti ovako mnogo. A da li nam je baš to u krvi — Bog će ga znati.
Ne smem ja buditi kapetana za svaku sitnicu... moram znati zašto. — Đurica... Đuricu hajduka da mu sad predam živa... eto, to hoću... trči, budi ga!
Razne prijatne slike iz napada, koji će sledovati, već se unapred javljaju, i on već vidi pred sobom živa, povezana hajduka... On mu odaje sve svoje jatake, priča o celoj organizaciji velikoga zlikovačkoga društva...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Daj moja dva novca!“ U tome onaj što je bio dužan opazi hajduka pod prozorom, pa brže-bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pruži pobratimu: — Aratos ti dva novca!
Kadija, kao bajagi da bi ga malo osvijestio, zapitaće raju: — Ima li, rajo, sad kod vas hajduka? — Ima, efendija, javnijeh malo, a tajnijeh mnogo, kao ovđe kod vas u gradu.
— Pa, bolan, što ih ne bijete, nego ih trpite? — Bogme, efendija, nije lasno hajduka nadvladati, nego od straha, kad ga koji mirni i pošteni, ovako kao ja, srete na putu, ovako mu se pokloni i skine kapu
Jedan od ovih hajduka povrati se krijući družine k slijepcu, govoreći mu: — Daj, Vlaše, te opanke, ti ćeš lasno druge isprositi, a ja sam
A on njima: — Duše mi, mudriji je on no vi sva tri. NASREDIN DIJELI OVNOVE Zarobilo devet gorskih hajduka deset ovnova, pa stali da ih dijele.
vode, pa ga uhvati hajduk, a on onda dozvavši svoga druga, koji je bio ostao na putu, kaže mu: — Hodi, uhvatio sam hajduka! Drug mu odgovori: — Kad si ga uhvatio, a ti ga povedi amo. Onda mu on kaže: — Ali neće da ide.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
PRVI TURČIN: Inšalah, efendum! Dobro si izmudrio, te ako ti za rukom pođe, da bar vidimo toga čuvenoga hajduka!... ĆERIM: I da ga živa uhvatimo! PRVI TURČIN: Ja ću ga sobom vezati!
PRVI TURČIN: Kaži, Ćerime, Da se sa brukom ne povraćamo: Dvan’est Turaka s deli-Ćerimom Jednog hajduka nisu smaknuli!... DRUGI TURČIN: Imena ti, Ćerime, Sa kakvim ćemo čelom stupiti Pred silnog pašu s golim rukama?...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
; ja sam pak hajduke branio dokazujući da je najviše krivo tursko praviteljstvo što mi hajduka toliko imamo; da mnogi otide u hajduke za nevolju; da u nas u hajduke idu ponajviše najznatniji ljudi i da među njima ima
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Kada je turska svirepost potanko opisana, u neposrednoj je funkciji veličanja junaštva i čestitosti hajduka, kao što je to u pesmi o Starcu Vujadinu, koji izdrži i najteže muke, i ne samo da ne odaje svoje drugove već i
U poznatoj pesmi iz Vukove zbirke osveta nad Bećir-agom i aginicom priziva se s uvodnom scenom mučenja mladog hajduka Malog Radojice, kome Turci lože vatru na prsima, prinose guju prisojkinju, zabijaju klince pod nokte.
I dok prvi put za devet godina Bećir-aga sa ženom mirno večera i raspreda o radosnom saznanju da se najzad oslobodio hajduka koji mu je toliko dodijavao, mladi napasnik prisluškuje razgovor pod prozorom, upada u sobu i krvavo se sveti, da bi
Živeći svoj epski život više od tri stotine godina, najvećim delom pod turskom vladavinom, upravo u vreme delovanja hajduka, on neminovno dobija u epskoj poeziji hajdučke karakteristične osobine ("Svim je Turcim' Marko dodijao").
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Kod Vlasenice ima grob nekakvoga hajduka, koji je tu poginuo. »Svaki čovjek koji onuda naljegne, baci po jednu granu na taj grob; jer ko ne bi bacio, o tom kažu
Ćipiko, Ivo - Pauci
Istina, bilo je i tada i lupeža i hajduka, ali što ćeš? Kralo jedno drugome, i klali se među sobom! Ali sa svojim župnikom, pastirom, bili su umiljati kao janjci.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
I u pesmi on je okružen ljubavlju, ali ne ljubavlju hajduka, nego ljubavlju svoje braće i sestre Jevrosime, o kojoj istorija ništa ne zna.
Nekoliko godina kasnije u predelu gornjeg dela Drine i Lima bilo je tako mnogo hajduka da su Turci morali stalnim stražama na putevima da obezbeđuju putnike. Godine 1532.
U XVII veku naročito mnogo hajduka bilo je u Srbiji i u Boki. U Srbiji bilo ih je svuda: u okolini Beograda, u Toplici (koja je oko 1623.
gradovima, a van njih — na drumovima koji su, najčešće, vodili kroz nepregledne šume — bili su u smrtnoj opasnosti od hajduka.
po svojoj volji, ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina da što je god vlada turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi,
Ako koji u određeno vrijeme na ročište ne bi došao, društvo ide te ga traži, pa ako bi se dogodilo da jatak hajduka na zimovniku izda ili ubije, to svaki hajduci gledaju da osvete makar i poslije pedeset godina.
(Turčin) sa nekoliko pandura (među kojima je bilo i Srba i Turaka) koji su gonili hajduke, a kadšto, kad bi se hajduka mnogo pojavilo i stali bi često ubijati i otimati, podizali su Turci i narod sav u potjeru, i premda su ih gdjekoji
Kadšto po dva i po tri hajduka povežu i poharaju mnogo više ljudi; ali kadšto i oni udare na čudo gdje se ne nadaju...“ U pesmama hajdučki život je —
Oni su i sami bili — kako je u jednoj prilici tačno rečeno — „hajduci naročite vrste“. Od pravih hajduka razlikovali su se poglavito po tome što nisu živeli u šumi ili kod jataka, nego kod svojih kuća, u krugu svojih
od obesti — kad Novak i Radivoje prodaju Grujicu; ili ona — puna mladalačkog poleta — kad Grujica i njegovih trideset hajduka prerušeni u devojke dočekuju pašu sa Zagorja i njegovih trideset delija. Sve je to i dobro uočeno i prikladno rečeno.
Retko je kad Marko lepši u ulozi narodnog osvetnika, u ulozi hajduka koji goni hajduke — kako bi rekao Vuk Mićunović. Zanimljivo je kako Kravcov nije primetio da Marko ovde radi isto ono
Rat nije bio samo profesija feudalaca, nego i profesija hajduka i uskoka, a kasnije i profesija čitavog naroda. Kao dokaz da je rat profesija feudalaca Kravcov navodi ove reči Miloša
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
vjetar, dječacima se čini da se to, dolje u Gaju, još uvijek nastavlja davno minula bitka između silnih begova i mrka hajduka. – Predaj se, Jovanče! – ječi sa svih strana. – Ne predajem se! – tvrdo vraća nevidljiv hajduk.
Naš bjegunac, zadihan i crven, već je bio na ivici Prokina gaja. Kad je stigao pod staru krušku do groba hajduka Jovana, svog čukundjeda, on sjede u prezrelu jesenju travu i pomilova rapavu nadgrobnu ploču.
— Hoćemo li odmah? — Hoćemo, ali ne ovdje — reče Jovanče. — Ja sam nešto drugo smislio. Zaklećemo se na grobu hajduka Jovančeta. Svi se dječaci naprečac uozbiljiše. Sjenka davnog hajduka prominu sjenovitim Gajem.
Zaklećemo se na grobu hajduka Jovančeta. Svi se dječaci naprečac uozbiljiše. Sjenka davnog hajduka prominu sjenovitim Gajem. Bljesnu njegovo srebrom okovano oružje. Nešto zaškripa duboko u šumi.
! Dabogda crkli i ja i Žuja, ako riječ proslovimo! Okupljeni oko groba slobodarskog hajduka, koji je smjelo prkosio svakoj sili i nepravdi, ovi nedorasli dječaci, istinski uzbuđeni, zarekoše se da će jedan
Rasuti grobovi četobaša, ustanika i hajduka nijemo su pričali prolaznicima o vjernim drugovima koji se ni smrti bojali nisu.
Izdaleka posmatrano, sve je to ličilo na nekakvu starinsku povorku Turaka i hajduka o kojoj pjesma pjeva: ... Kad prođoše Turci Lijevljani, provedoše iz gore hajduke...
Povezani dječaci veselo zažagoriše. Jovančetov otac, i nehotice, s ponosom izbaci: — Pazi samo moga hajduka. Ne da se taj. — Ima i pravo dječak! — graknu Nikoletina.
Pa bi se tom prilikom sjetio i svog čukundjeda Jovančeta neustrašivog hajduka, na koga su morali vući top, garav turski top i on bi uzdahnuo: — Ovako bi i on prolazio: opasan i s puškom o ramenu.
Dajder ovamo toga Jovančeta da ga i ja vidim. Dugo je razgovarao s otresitim dječakom, potomkom hajduka Jovančeta, slušao o njegovim signalnim vatrama po okolnim brdima, o logoru i pećini, a na polasku mu je dao veliku